Zato je, iznenada, na poslednjem delu puta, i postao mekši prema svojim vojnicima. Ne govoreći im ništa, on je gledao njin hod, njina lica, njinu gomilu kao prah što se digao putem, ali koji će se uskoro raspasti i rasuti. Ćuteći danima, on ih je posmatrao, štedeo, znajući da ih uskoro neće biti, da će nestati, kao dim posle bitaka.

Izmučen i inače, svojim mislima i žalostima sad kada se našao među većim gomilama isto takvih Ijudi, kao što su bili i oni koje je on u smrt vodio, Vuk Isakovič mislio je i žalostio se ne samo za svoje Ijude, već i za Vuičeve, pokupljene i birane iz Posavlja, iz Podravlja i sa Pakre. Praznina njegovog života, uzaludnost porodice, žene i dece, kuće i kućišta, povratka, svega toga što čine, rasla je otkada ih je gledao mnoge, tako daleko od njine zemlje, u tuđini, kroz koju su išli kao gluvi i mutavi, ne znajući kuda ih vode. Oronuo od poniženja, pokleknuo od bolesti, sve je više slabio od žuči uzmućene i krvi što mu se prelivala u mozgu. Govoreći sam sa sobom, mrdajući samo brcima, on nije jahao udobno i razdragan lepim prolećem, kao oni što su prolazili pre njega, zastajkujući pred svakom krčmom i procvalim voćnjacima i pred svakim zamkom sa gvozdenim kapijama i zidovima, obraslim bršljanom, plavim bagrenjem i trnovitim, sitnim ružama, nego kao neki sumanut bolesnik, izgubljen, žut, podnaduo, srdit, sa velikim trbuhom i opuštenom glavom. U zbrkanoj pameti neprestano je ponavljao pisma patrijarha Šakabente, molbe koje je nekad nosio u Dvor, svađe s bratom Aranđelom i sve što je on sam, gorko i očajno, sebi rekao. Ne primetivši voćke što su bile zarasle čitave bregove, sa kojih su kao mirisna kiša već počeli da padaju cvetići, ni svet koji beše zakrčio ulice i napunio prozore, diveći mu se, njegovom ogromnom, teškom konju, njegovim raspevanim oficirima, što su bili isukali sablje i nosili ih gole preko kolena, odeveni u čudnovato seljačko odelo, ali istog kroja i iste boje.

No ako je sudbina htela da mu izmuči dušu, na ovom odlasku na vojnu, više nego ikad pre, slučaj je hteo da mu ponizi i telo, nekad osetljivo za svaki znak proleća i svaku zgodu naslade. Vuk Isakovič prolazio je kroz Virtemberg, sa uspomenama o kojima nije govorio i koje su i stariji njegovi oficiri samo slutili.

U kneževini Virtemberg, u kojoj se znalo da lako može postati ratno poprište, širio se glas o prolasku vojske Marije Terezije. Očekujući da dođu Francuzi, o kojima se govorilo naročito medu ženskim svetom, mnogi potrčaše da vide i ove, za koje mišljahu da će uskoro bežati tučeni i osramoćeni. Zato nijedan dan nije prošao, a da u čast vojsci, koja se prikupljala i išla prema Rajni, ne prirede igranke, gde se pivo nemilice trošilo, ili večere, na gradskim trgovima pred crkvama, uz fenjere, gde se do nesvesti žvakalo.

Još prvog dana po prelasku granice, došao je Isakoviču ulak, za zapovešću kneza virtemberškoga Karla Evgenija da ide neposredno za Vuičem, jer će Njegovo Visočanstvo Princ izići pred vojsku da vidi one Srbe koji su tako verno služili pod njegovim ocem, pokojnim, slavnim Karlom Aleksandrom, carskim feldmaršalom, pobediocem kod Temišvara, guvemerom Serbie itd., itd. Naročito je naglašeno da te Srbe želi, još jednom, da vidi Princeza Mati, koja je po smrti svoga muža živela povučeno, kod svoga sina.

Već idućeg dana, za tim ulakom, dođe poruka i od potpolkovnika Arsenija Vuiča, koji je sa svoja dva puka bio odmakao, na dva dana hoda, pred Isakovičem, da se ulogorio i da ga čeka, jer će Princeza Mati doći u društvu svog sina, da ih vidi.

Za puk su te vesti značile radost, jer je pogađao da će biti volova na ražnju, loja, piva i spavanja, bar dva dana. Za Vuka Isakoviča značile su te vesti strahovitu zabunu, iznenadnu i čudnu. Zanoćivši to veče, sasvim blizu neke reke, kraj koje su pešačili, sedeo je do duboko u noć, poguren, na jednom sedlu, posmatrajući svetlucanje vode. Beše toliko iznenađen, kao da je bio neki ribar koji je, izvukavši mrežu tog dana, video da je puna riba što se praćakaju čudnovate, srebrne, crvene, zelene, neverovatne.

Tako je i njemu treperilo pred očima pri pomisli na iduće dane.

Kod kuće, on je imao sliku Karla Aleksandra Virtemberškoga, u srebru, emalju i turmalinu, primljenu na dar, u vreme kad je bio na službi kod njega, u Beogradskom gradu. Pomisliv na tu dragocenu stvar, ona mu se javi jasno u sećanju, sa minijaturnim portretom, koji su držali jedan barokni Herkul, sa budžom u ruci, i jedan Mars, u ruci sa štitom, na kome je urlala glava Meduze, dok je nad njima lebdela krilata Pobeda, sa vanrednim ružičastim grudima, duvajući u fanfaru. Barjaci sa polumesecom, doboši, buzdovani, sekire, konjski repovi ležahu pokorni pred uspijenim Princom, obučenim u oklop, na glavi sa perikom.

Odmah za tom slikom počeše se ređati i druge, žive, u sećanju Isakovičevom, iz doba kada je Dunavski polk ratovao protiv Turaka i bio smešten u Beogradskom gradu. Najmlađi u puku, bio je i najomiljeniji na dvoru Prinčevom, i često na službi kod njega. Ta služba, uostalom, nije bila laka. To je bila, često, lična služba uz Princa, čak i po spavaćim odajama i po menjačnicama Grka i Jevreja, koji, svi zajedno, nisu mogli da mu najame, koliko mu je trebalo. Služba često i pri kockarskim stolovima Prinčevim, gde je trebalo znati martengala. Ta služba nije bila laka, ma da je pri svemu tome, i još mnogo čemu, Vuk Isakovič imao uglavnom samo da ćuti i da stoji mirno, da drži sveću.

Uspomene na sve to Isakoviča, ovakvog kakav je bio sad, glomazan, i aljkav, nisu nimalo obeshrabrile, niti nadule. On se tog čoveka sećao kao nekog nakaradnog čudovišta, koje je imalo običaj da ga za vreme razgovora ščepa za neko dugme i da ga tako drži, dišući mu u usta.

Uspomene koje su Vuka Isakoviča, i ovakvog, prašnjave kose, otromboljenih usana i visećih čakšira, zbunile, i potresle, bile su uspomene na Princezu Majku, udovicu pokojnog Karla Aleksandra, koja je, u njegovo doba, bila mlada žena. Sa potpeticama svilenim, visokim čitav pedalj, i grudima otkrivenim i ružičastim, kao u one Pobede, na slici Prinčevoj, koje se Isakovič setio.

VI - PROŠLOST JE GROZAN, MUTAN BEZDAN; ŠTO U TAJ SUMRAK ODE, NE POSTOJI VIŠE I NIJE NIKAD NI POSTOJALO

Isakovič nije bio ljubavnik žene Aleksandra Virtemberškog. Ona, u Beogradskom gradu, uopšte, i nije imala ljubavnika.

Videvši ga lepo izraslog, i mladog, češće, pred vratima svoga muža, primetila je uskoro kako je zadivljeno, čežnjivo i uplašeno gleda. Gleda, kao da je s neba sišla. Dođe joj smešan i zato poče i ona da ga posmatra, kao što se posmatra, iz prikrajka, mače, kad mu se baci klupče konaca. Mužu je rekla da ga smatra detetom, ma da je Isakovič izgledao, u vojničkom odelu, nepomičan, kao cepanica od čitavog hvata.

Zatim je počela da češće prolazi pred njim i da se osvrće za svojim suknjama, našavši uvek nešto, u njegovoj sobi, da sa njih brižljivo skida, pahuljicu, neku trunku, nešto drugima nevidljivo. Stajala je često kod prozora, u njegovom prisustvu, iznad bedemova, i razlivenih voda, i gledala u nebesa večernja, kao anđeo. Kutovima očiju videla ga je i tada, i posmatrala, govoreći svojim damama i pratnji ma šta, beznačajno.

Pokaza mu se uzvišena i netaknuta. Ma da je već imala odraslog sina, htela je da taj mladi divljak, iz tog čudnog naroda, pomisli da je ona kao devojka nevina i nedostižna. I uspela je. Čim bi on ujutru došao na službu, ona bi, kao slučajno, prošla, bez perike, sa svojom ukovrdženom, kratkom kosom, crnom kao u đavolice, razgolićenih grudi, pogledavši ga, kroz lornjon, jednim okom, tako da bi on stao kao ukopan, da odmah zatim pobledi i razrogači oči, zagledan netremice u nju.

Kad bi bio pozvan da večera pri stolu Prinčevom, ona ga ne bi ni primetila, ni oslovljavala, dok bi se on mučio da sakrije ruke, jer su mu podrhtavale.

Tako se, tajno, događalo nešto među njima, celo proleće, prve godine njenog boravka u Beogradu.

Isakoviča je nekoliko žena, a osobito jedna Francuskinja, u Temišvaru, iz pozorišne trupe, posvetila u tajne svega onog što žene vole, pa je dobro znao šta bi valjalo i sada činiti, ali se beše uplašio. Činilo mu se da je ona sasvim drukčija nego sve druge, uzvišena, divna, nadzemaljska. Nijedan od njegovih drugova na to nije smeo ni da pomisli, ma da i na Dvoru, kao ljubavnici behu postali čuveni. Video je njene visoke, svilene potpetice i čarape, izvezene zlatnim cvećem, njena pleća i njena zrela kolena čak, boje bresaka, kad joj je pomagao pri jahanju, ali je govorio sam sebi da sve to nije kao u drugih žena i da bi ona umrla, kad bi znala na šta on misli. I ostali Srbi, koji su imali čast da kat-kad večeraju kod njenog stola, mislili su tako.

Kockajući se, svako veče skoro, pri njenom stolu, bio je srećan da može neprimetno dodirnuti prste njenih bačenih rukavica, ili da prevuče rukom po njenom ogrtaču. Ma da je, kao i ostali njegovi drugovi, morao da nauči da igra i igrao vrlo dobro, ona ga nikad nije odabrala i on je većinom morao da se klanja, uz umilne zvuke viola, kakvoj njenoj babi, koja ga je obožavala. Posle tih večeri, i on i njegovi drugovi obično su priređivali pijanke do zore, urlajući uz gusle, van sebe od rečitosti i snage.

Bio se sasušio, tako, od ljubavi i želje, bolujući toliko da i drugi počeše to da primećuju. Vršeći službu besprekorno, poznat po hrabrosti, imao je, po naročitoj molbi Prinčevoj, da mu ukroti i obuči nekoliko vlaških konja. Tako je Vuk Isakovič, najmlađi u puku, nadobudni sin najboljeg trgovca Princa Virtemberškoga, za nekoliko meseci preboleo ćutke sve: i samoću pod njenom ložnicom, slušajući njen hod, i probdivene noći, sedeći pred njenim vratima, videvši kako joj sluškinje iznose haljine i donose košulju, i zanosan miris trave i zemlje, iskopane kopitom, sutradan, pri jahanju sa Princezom.

Tajna njina bivala je sve nesnosnija, jer ona poče da mu omogućuje da je vidi skoro celo vreme dok je na službi, a osobito noću i ujutru, kada je prolazila kraj njega, još vrela od sna i snažna od žudi, koju je nalazila neočekivano u svojim snovima. U njima je noću nastavljala svoj svakidanji život, ma da je znala da je samo privremen, kao i u Temišvaru. Jednog dana, pavši skoro sa konja, ona se beše sva prislonila na njega, kada joj pritrča. Tada prvi put usudi se, sav naježen, te je hotimice dodirnu.

Na mukama, pri tom nespretan i ponizan, Isakovič je tako proživeo mal ne pola godine, kao u paklu, skoro i ne pogledavši drugu ženu, sem te visoke, vanredne, namirisane. Uspaljen i izbezumljen, dočekao je kao glas s neba vest, u početku jeseni, da se priprema napad na Turke i da će Princeza putovati u Temišvar. Ne usudivši se da učini nijedan pokret rukom, da kaže nijednu reč, da bi joj priznao, bio je radostan da je se bar otarasi i da mu se već jednom skine s vrata taj jad, koji se svaki dan ponavljao. To mu je bila prva, prava ljubav, baš kad mu i otac zažele da ga oženi.

Užasnut ipak, pri pomisli da je možda nikad više neće videti, on je širio zenice toliko i gledao tako tužno u nju, da ona poče gubiti osećaj nadmoći, ne znajući ni sama šta da radi sa njim poslednjih dana. Znajući da skoro odlazi, a viđajući ga svaki dan, njoj se sve više činjaše da je preterala i da je nešto malo ipak trebala dati. Bila je uverena da je taj mladi oficir njenoga muža, koga je često zamišljala kao vođu razbojnika u planini, smrtno zaljubljen u nju. No prilike više nije bilo, ma da joj sad beše već skoro žao.

Zato je jednog septembarskog dana, u podne, kada beše pošla mužu, koji je baš isplaćivao neke Grke, vičući toliko da se čulo kroz dve dvorane, videvši Isakoviča, zastala i vratila se da skine periku i rastrese kosu. Zatim ponovo prođe, kraj brkatog oficira na hodniku, koji je pozdravi oborivši pušku ka zemlji. Kada je zatvorila za sobom vrata, Isakovič se trže.

Kod njegovog otvorenog prozora bio se nakupio roj mušica, a pod prozorom se zelenili bedemi. Beskrajna travuljina pružala se prema Severu i trska, duž vode, u kojoj se videlo nekoliko ubojnih šajki, sa velikim zelenim jedrima. U njinim senkama je zevao po jedan top. Kao ogromna mokra platna visila su i oblačna nebesa, nad vodama toplim.

Igrajući se malim, zlatnim krstom, tako da je njegove poglede privukla, u ružičastu i tamnu dolinu svojih grudi, ona ga upita da li su njena putnička kola, sa mladim grafom Patašičem, koji će je pratiti do Temišvara, već stigla? Zatim, prišavši mu bliže i zagledavši mu se, prvi put, duboko, u oči, ona ga upita da li će doći službom, u Temišvar, gde je mnogo udobnije i prijatnije, ili u Beč, gde će ona provesti zimu, ili u Virtemberg, gde bi mu se zahvalila za vernu službu uz njenoga muža. Smešeći se pri tome, iznenada, tako raskalašno da se njemu odsekoše noge. Kao slučajno, ona se naže zatim nad prozorom, u provaliju bedema i jaraka. Kao slučajno, ispade joj tada lančić iz ruku i ona tiho vrisnu.

Isakovič joj uslužno pritrča, izgubivši dah, i ona mu reče da se slobodno nagne nad njom, ne bi li primetio lančić u travi. Oslušnula je pri tom da li ko ide. Znala je da ih od muževljevog salona dele dve dvorane.

Pošto je prozor bio uzan, on se nemoćno i teško, kao neki oklopnik u gvožđu, pribi uz zid, da ne bi došao u dodir sa njenim telom. Ona, međutim, sagnuta dole, zapovedi mu još jednom da se nagne, uhvativši ga za ruku, koja mu beše hladna kao u mrtvaca. Obrnula je malo svoju glavu, dodirnuvši ga grudima, tako da oseti njegovu blizinu, uvidevši tek tada šta je imala i izgubila. Vuk Isakovič bio je u tom trenutku lep, svojim grozničavim očima, boje starog zlata, i svojim pomodrelim usnama, pod garavim, zmijskim, opuštenim brcima, koji su za nju bili nešto tako neobično. Beše samrtnički pobledeo i nepomičniji nego ikad.

Tog dana, ona više i nije izlazila iz svojih odaja, jetka i suzna. Predveče ču da su kola stigla i da će prekosutra putovati.

Probudivši se sutradan, u toplom jutru, pa videvši na avliji velika putnička kola, ona se skoro razbole od srdžbe. Sad kad je morala da ide, nije joj se išlo i želela je da ostane bar samo toliko da može jedanput da provede sa njim nesmetano jedan sat. U raskalašnosti na koju beše navikla, ona oseti kako ludi i kako bi rado ostala i duže, pod tim jako plavim istočnim nebom, koje joj beše pre tako dosadno, kao i ti bedemi, blato i uvek iste ribe na stolu, uvek isti razgovori. Isakovič beše tako drukčiji nego njen muž, pa i svi drugi njeni dotadanji ljubavnici, mrk, ćutljiv, smernije i ozbiljnije duše, ali i tela.

Mučeći se tako do podne svojim željama, pokuša usplahireno da ga uvrsti u svoju pratnju, ili u stražu, ili da ga premesti u Temišvar, zmijski se prenemažući pred starim oficirima i mužem. Najposle, pred podne, spusti ruke i predade se sudbini, plačući dirljivo, dok su je dame i sluškinje zalivale vodom, trljale, oblačile, pripremale za sutrašnji put, donoseći joj poruke od mladoga grafa Patašiča, o kome se govorilo da je vrlo lep, a koji je učtivo pitao za naređenje kako ima da putuje, na konju, ili možda, praveći joj društvo, u kolima?

Najposle, u podne, setivši se onog što je juče bilo, izgubivši pamet, sva upaljena od čežnje, sujete i inata, ona ukloni prvo oficira pred vratima Isakovičevim. Zatim upade u sobu u kojoj je toga dana bilo mnogo ustajane prašine i u kojoj je Isakovič pregledao jedno sedlo prinčevo, kupljeno od Turaka.

Dok je on potavneo, neispavan, preneraženo ustao, ona mu naredi da otvori prozor, sa jednim bezobzirnim osmehom. Prišavši mu sasvim blizu, ona se naže, kao i dan pre, nad bedeme i vodu, gledajući mu pri tom pravo u oči, koje behu mutne i upale. Pitala ga je da li su vojnici našli njen lančić?

Dan je bio još topliji nego jučerašnji, vruć, zagušljiv, oblačan, na kišu.

Zapitavši ga da li sada vidi nešto dole, u travi, ona se približi sasvim. Bila je obukla jahaće odelo, od lakih, mekih sukanja, tako da oseti, pri dodiru, njegova kolena i butine.

Nekoliko trenutaka, u tom položaju, previjena nad zagušljivo mirisnim i sparušenim poljanama i vodama, u kojima behu zrele biljke, ona se stisnu između tvrdog zida i njega. Bila je potpuna tišina. Naginjući se, kao bajagi, da vidi dole, u travi, izgubljeni nakit, ona se previjaše i najzad pokri lice rukama, osetivši kako se i on naže nad nju i kako drhti. Pripijajući se sve više uz njega, oseti i ona kako je polako obuzima milje i da podrhtava. U glavi joj se vrtelo.

I baš kad htede da se osvrne, bez duše, sa ustima poluotvorenim, izdišući, pa da mu nešto kaže, ona oseti, kako sve to što joj čula raspinje, raste u vis, kao nešto bestelesno i toliko krasno, da htede zadivljeno da otvori oči i pogleda šta je. Teške glave od udisanja vazduha i trava, klonu polako, u nedoumici, stisnutih kolena, van sebe, u nesvesticu.

+++

Eto to je prevrtao u svom mozgu Vuk Isakovič, nekoliko godina, sećajući se svega, po raznim mestima svog života, na razne načine, dok nije zaboravio.

I tu ženu, eto, koje se sećao kao i onog grada nad Dunavom, kao i drugova iz starog, Podunavskog polka, kao i one jeseni, kao i mladosti, neizmernim i neprolaznim divljenjem, ma da je skoro trideset godina ne beše video, trebao je da vidi sad, ma da je nije tražio. Čekala ga je u jednoj maloj varošici, kud se znalo da će vojska proći.

Iđaše joj u posetu, u toj neshvatljivo bliskoj tuđini, pomisliv više puta da se ukloni, zastajkujući i predosećajući i taj poslednji užas, koji nije mogao da obiđe.

Međutim je stizao puku ulak za ulakom, noseći pozdrave i pozive od Princa i Princeze Matere, koji su im putovali u susret.

— »Ne bih Vas bila poznala«, govorila je najposle, dočekavši ih sjajno, Princeza Mati Karla Evgenija Virtemberškog, Vuku Isakoviču, dok je on stajao pred njom, ukrućen, nadodoljen svojim plavim trakama, ogromnim, belim rukavicama što su mu dopirale do lakata, crvenim čakširama što su mu visile napred kao kese, natrag kao džak, — »toliko ste se promenili i toliko ste ostareli.«

Smešeći se zbunjeno, kao da se osećaše nešto kriv, Vuk Isakovič je bio tim nespretniji što je u ogledalu, pred kojim je stajala, video samoga sebe i što je, za njim, nepomično, slušala njene reči čitava grupa Srba, oficira, koji su disali tako duboko da se to čulo, i da je njin dah osećao na vlasima, u potiljku.

Videvši u ogledalu, velikom kao kapija, zidove, kao mlekom oprane, pozlaćene; tavanicu, punu belih anđela i pastira, sa zadignutim i pridenutim suknjama, tako da im je za trenutak video ružičasta kolena; bakarne svetnjake, sa iskovanim lišćem i malim anđelčićima, pune bezbrojnih sveća. Isakovič, uplašen, video je i nju, u ogledalu, leđima okrenut, pre nego što joj pogleda u lice.

Bila se obukla kao mlada devojka. Imala je na glavi čitav plast kose, koji je bio povezan belom trakom i visio pozadi kao uvrnut konjski rep. Obnažena ramena sijahu joj se, kao sasušene kosti na suncu, sa udubljenjima naborane kože, punim belog praška. Leđa joj behu ukočena i utegnuta u oklop od svile, a struk tvrd i okrugao, kao stablo neke stare kruške, koje je još samo zato tu da bi se na njega mogle nataći svilene suknje, široke i razapete kao prazan šator, sav izvezen cvećem i grančicama, pod kojim nema ničeg. Zagledanom u tu nakazu, njemu se i drugovi u ogledalu, nepomični pred jednim velikim, drvenim satom, čija se šetalica klatila tamo amo, žuta i sjajna kao Sunce, učiniše kao dodole. Pod svojim namazanim kosama, povezana vrata, širokih, novih kajiševa od zlatnog pletiva na ramenima i čvrsto stegnutim klobukom, na srcu. Za trenutak beše izgubio svest, i nije znao gde je.

Pogledavši je zatim zapanjen i sa lica, vide da se sva obukla u ružičaste i bele čipke, sa dva reda ogromnih preveza na grudima i sa rukavima, koji su od lakta i sami bili čitave suknje. U kosi je imala veliku perušku, pričvršćenu biserima, a pod bradicom široki, plavi šeput. Pod levim ramenom beše natakla kitu cveća. Vrat joj je bio sav naboran, a na levoj strani razgolićenih grudi, videla joj se duga, modra, tanka, krivudava žila. Vrlo velike dojke smetahu joj, pa ih je bila podavila i utegla, zajedno sa celim grudnim košem, tako da su dobile, iako plitak, ali još dopadljiv oblik. Mahala je neprestano lepezom po kojoj behu išarane tičice i jaganjci, a u čijem je dršku bio učvršćen mali sat. Prsti su joj bili čvornovati, a ruka izukrštana debelim žilama.

Razrogačenim očima gledao je Vuk Isakovič sve to, pogledom uprtim u njeno ostarelo lice sa zboranim podvaljkom i visećom kožom pod ušima, bradicom koja beše vrlo mala i jabučicama crvenim koje su se videle pod belim praškom, rasutim po celom licu, punom crnih, nameštenih mladeža. Nos joj je bio sastavljen od tri okrugla komada, vrha i odebljalih nozdrva, a obrve od dve crte krive i opake, ofarbane. U njenim velikim očima, jedino, ostade još pritajene, tamne lepote, ali su i one bile upale u jame od kožica, kesica, bora, belih krpica i svakojake nečistoće.

Gledajući ga sa podsmehom i ona beše začuđena njegovim krivim stavom, otromboljenim ustima i brcima i pogledom umornim, a naročito joj smetaše što se neprestano premeštao s noge na nogu. I njoj se, kao i drugima, učini kao neko odeveno bure, šuplje i prazno.

Ma da je želela da bude ljubazna, bila je podrugljiva i prezriva, prinoseći ruku pod nos svim tim vojnicima, od kojih je znala lično samo Isakoviča, najstarijeg iz Dunavskog polka, koji je služio njenom pokojnom mužu u Beogradskom gradu.

Dok su joj ostali prilazili, ona je još nekoliko puta pogledala njega, nasmešena, sa jednim kiselim izrazom zadovoljstva i čuđenja.

Nekoliko puta još, ona ga pažljivo odmeri očima, od glave do pete, dok je on privodio i predstavljao oficire, zbunjen, sa jednim užasnim osećanjem praznine u sebi, slušajući njen glas i tih smeh, sav ohlađen, leden do kolena, a sa krupnim grašcima znoja na čelu.

Obrativši se, međutim, svome sinu, princu Karlu Evgeniju, koji stajaše zadivljen iza nje, pred svitom dama, dvorjana i kirasira, i sam pod belom napudrovanom perikom, povezanom crnim šeputom, sav u čipkama, sa ratničkim oklopom, Princeza Mati reče glasno, tako da su svi mogli da je čuju: »Pogledajte ovu gospodu. Verni su i časni ljudi. Služili su pod zapovedništvom moga pokojnog muža, i kao što oni vazda behu odani i privrženi njemu, tako im je i on darivao uvek svoju ljubav i uvažavao ih.«

Princ, igrajući se, levom rukom, lancem od sata, zagledajući minijature, amorčiće, mitološke boginje i cvetove, podiže, desnom, krilo svog kaputa, osetivši da ga je Majka dovela u nezgodan položaj i da bi trebao nešto da kaže. Vide kako svi gledaju u njega i ne mogaše da izusti ni reči.

Srećom Princeza Mati prekinula je svoj govor samo za trenut, da odmah zatim nastavi, zagledana, tronuto, u Srbe: »Ovaj dan računam medu najsretnije dane svog života, jer mi se dade da još jednom vidim one koji su bili uvek i u svim prilikama naklonjeni nama i verni«. Zatim je počela da suzi. Nije mogla da se uzdrži od plača, misleći na ono doba što ga je provela u Serbii, kraj svog muža.

Navikli da se u svemu upravljaju prema komandantu, njegovi oficiri posmatrali su Isakoviča i sad, tim pre, što se nešto šaputalo u puku o njegovom poznanstvu. Oni nisu bili nimalo u prijatnijem položaju od njega, iskićeni, iščetkani, namazani, utegnuti u nove kajiševe, tako da su cvrčali pri svakom koraku i pokretu. Pod sjajem stotinu i stotinu sveća, njima se činilo da ne mogu sakriti trag svih dosadašnjih kiša na sebi, noći prospavanih po selima i pod kolima, nekoliko nedelja barusavosti, nečistoće, i nehata. Nesigurni po uglačanom patosu, bili su plašljivi pod polugolišavim kipovima, postavljenim baš po uglovima, kuda su oni mislili da se sklone. Učtivi dvorjani, sa mirisavim, začešljanim glavama, svilenim cevanicama, dugim kaputima od velura i tankim kao prut mačevima, koji su im predlagali kockanje, behu im isto tako čudnovati, kao i dvorske dame, koje su ih pitale kako provode noći pod vedrim nebom. Dame sa čitavim žbunjem kose, cveća i perja na glavi, prefarbana lica, razgolićenih grudi i širokih sukanja, zbog kojih su oni, obilazeći ih, morali da se čuvaju da ne obore gveridone, sa vazama od alabastra.

Utegnutima i oznojenima, nespretnima kao i njinom starešini, veče im je prolazilo teško i mučno. Držeći se na okupu, sve jedan do drugoga, oni su se klanjali, smešili, objašnjavali zajapureno i uslužno, gotovi da pobegnu. Mnoga prijateljstva, pobratimstva, koja se behu u puku sklopila, očvrsnula su to veče, na opštim mukama.

Objašnjavajući reči mladoga Princa, dvorjani pokušaše, po naredbi, da im rastumače poseban, nezgodan položaj Virtemberga, u celom tom ratnom zamešateljstvu, oko prestola njinoga cesara, koji je uz to još i žena, i da ih oduševe za boj, veličajući prijateljstvo Virtemberga i Srba, zaliveno krvlju i značajno iz više razloga. Naročito zato što će proneti slavu Srba širom sveta i što je takva volja Božja. Spremajući se da se kockaju Isakovičevi oficiri, međutim, nisu bili ni najmanje razdragani svim tim slavopojkama. Kapetan Antonovič, najbogatiji među njima, koji je znao karte u prste, pričao im je unapred kako će se varati pri kartanju i opomenuo ih da se čuvaju osobito žena, koje će im sesti uz koleno. I tako je mnoga lepotica, željna sasvim nečeg drugog od njih, uzalud sedala Ijubazno u njihovo društvo, krijući svoj smeh iza lepeze, a trepćući očima, jer su je oni primali kao od bede, stiskajući grčevito jednom rukom karte, drugom svoje kese, dovikujući pri tome jedno drugome, srpski, dosetke na račun ostalih, spokojni što ih niko razumeti ne može i što ih niko nadmudriti neće. Što se pak veza Virtemberga i Srba tiče, o tome su imali svoje dobro mišljenje, psujući kroz zube i Virtemberg i sve u Virtembergu.

Pa ipak su zaslepeli i obnevideli od vampirskih plamenova sveća, u srebrnim svetnjacima, od svetlucanja ogledala, crnih, lakovanih stočića, rezbarija, mramornih ognjišta i svilom prevučenih banketa, tako da zaželeše sami da gube, polaskani i poneti sred toga sjaja i mirisnog tiskanja razgolićenih žena, željni da se istaknu, da se pokažu vrlo bogati, dobroćudni, i Ijubazni, najbolji, vrlo važni. Natičući se, počeše jagmiti za kartama lepših dama, zasuti pudrom i mirisom, žvaćući šećerleme i trpajući u čakšire maramice i vlasi lepotica, dobivene pod stolom za uspomenu. Uzalud im je kapetan Antonovič dovikivao deleći karte i kupeći zlatnike, oni su se bili najposle otkravili i raspoložili, gurajući stočiće i Ijuljajući se po foteljama, tako da su prštale kao orasi.

Kada se posle raskriliše vrata i kad ugledaše veče u vrtu, što je prilazilo stepenicama terase, svojim dugim senkama, ošišanim drvoredima, zelenih grana i dugih praznih putanja, na kraju sa nekim belim stubovima, oni se rashladiše vetrom koji se jedva osećao, prijatan i lak, i nebom što beše celo jedne boje, blage i vodnjikave. Lomni kao ono staklo velikih otvorenih vrata, što im je bilo na domaku stola, tanko, trošno, gotovo da pukne i da se rasprsne, pod iznenadnim pritiskom laktova, štapova, mačeva i nameštaja, ne pomisliše, nijedan, da su već blizu smrti i da ih kroz koji dan možda već neće biti, kao ni tih šarenih ukrasa što su bili, njima u čast, izvešani po dvorani, načinjeni od pozlaćenog papira, cveća i stakleta. Nijedan jedini od njih ne pomisli da ne ostavlja za sobom ništa, večnog, mirnog i lepog, kao to veče nad vrtom, puno neizmernog broja života, koji su se stišali, da se u zoru ponovo probude, nego samo kožu dlakavu i jednu smradnu lešinu, kao i ti hrtovi pred njima, a tamo, kod kuće, u blatu i bedi, neke srodnike koji će ih neko vreme spominjati. Kad ih Isakovič opomenu da se praštaju, oni su srdito želeli da ostanu. Neko vreme, u blesku ogledala, njima se učini kao da sede na nebesima, među zvezdama, na sjajnim mlečnim putevima, njihajući se lako. Na svom putu ludom, posle prašine što im je punila grlo, nos i usta i ostajala u brazdama njihovih lica, posle neprekidnog prelaska preko brda i reka, kroz bare i plotove, zaseoke i voćnjake, dvorišta i guvna, njima se učini sad da su u nekom drugom svetu, gde se povijen u svilu sedi, nepomičan, stolećima, pa samo gleda večeri i vrtove, divne česme i vanredne lepotice, zanosne, mirisne, među zidovima i stvarima od ružičastog drveta, tuja, svile i kamenja, tako da je za večernje nebo, za najlepše nakite, za božanski zaokrugljene grudi, za tišinu, zaborav, dovoljno samo ispružiti ruku, među tim mesečinom obasjanim ogledalima.

Gubeći pri kocki, opkoljeni damama, oholi jer im se ukazuje svaka pažnja, oni zaboraviše za trenut sav svoj put i sve svoje tegobe. Kao da nisu ušli u taj svet samo na nekoliko časova, možda pred smrt, nego kao da sve to pripada njima, a svi drugi da se tu zatekoše samo slučajno, oni su bili sretni. Očarali su pratnju Karla Evgenija, rasipanjem novca, lepotom i veselošću, posle prvog natezanja i nabusitosti pri sedanju za stolove.

Neki od virtemberških kirasira počeše igrati sa lažnim kartama, a neke dame počeše ih nagovarati da iziđu u vrt. Pred rastanak, raspoloženje beše vanredno i Princeza Mati bila je zadovoljna svojim štićenicima.

Pa ipak, kraj sveg bučnog razgovora i raskalašnih došaptavanja, kockajući se, smejući se, oni su, skoro svi, tražili pogledom Isakoviča i pratili ga svud, kuda se po dvorani kretao, gazeći pažljivo za ogromnim šeputima i prevezima Princeze Matere.

Znali su da su čuveni sa svoje muške snage i bili su oholi što i tu slavu pronose po nemačkoj carevini. Znali su da je Isakovič bio Ijubimac, kao i ceo Dunavski polk, na dvoru Aleksandra Virtemberškog, pa su sad čekali, kao na neko čudo, da vide: je li ostao kod Princeze nezaboravan? Bilo im je žao da se u tim nadama prevare. Srditi što moraju da napuštaju lepo društvo, oni su, i kivni i zadovoljni, gledali kako ga se Princeza kloni i kako i on biva sve teži i tiši, sve umorniji.

U stvari, Vuk Isakovič klonio se i sam Princeze Matere, ma da ga ni ona nije tražila. Klonio se da joj ne mora gledati u lice i da joj ne mora stati blizu. Razlika između one koje se sećao i ove sad, beše tako užasna, da je celo veče išao po dvorani razrogačenih očiju i kao bezuman, očajan što je i ovo morao da preturi preko glave, želeći neprestano da se sve to, što pre, svrši. Zato je, pri polasku, stajao pred njom prilično nehatno.

Princeza Mati iznenada izjavi da bi želela da vidi njin logor i Vuk Isakovič obeća joj da će sutra, ujutru, sve biti uređeno i spremno, pa neka dođe. Ona mu, još jednom, umornim osmehom, u kome beše mnogo pakosti, reče da će mu poslati nekoliko ovnova i goveda i nekoliko buradi piva za vojnike, a za oficire piletine, vina i zelja, pružajući mu još jednom, pod nos, na poljubac, svoju žilavu ruku.

+++

Tako je eto Isakovič pošao na poslednji deo puta, do male varošice Štukštata, na Rajni, gde su ga već čekali u logoru đenerala feldmaršallajtnanta Johana Leopolda Berenklau, zapovednika celokupne prethodnice.

Na drugoj strani reke bile su predstraže Francuza, koje su i prekodan, ali naročito noću, polako, neprekidno pucale.

Mase austrijske vojske okupljale su se, celo proleće god. 1744. na Rajni, polako i pipajući kao puževi, kroz neprijateljsku Bavarsku i Gornju Falačku, kroz nerešljivi Virtemberg, kroz Baden i Hesen, da udare na Francusku, ne zaboravljajući da im je u leđima ostala strašna i gvozdena Pruska.

Vojvoda bečkog dvora, Karlo Lotarinški, niti je žurio niti je hteo da vodi te mase. On ih je terao kao velika stada, tamo amo, rešen da primi svaku zalutalu ovcu i da pokaže Ijubazno lice svakome ko god se miri, pa ma to bilo i obično selo, ili neka varoš. Ma da je sa one strane Rajne bio njegov zavičaj, zemlja njegove porodice, on se bio toliko navikao da misli austrijski, da je vrlo slabo osećao nostalgiju za lovištima, dvorcima, pa i prestolom svojih predaka. Bio je zadovoljan ženidbom svoga brata Franje sa Marijom Terezijom i predviđao, kao izvesno, da će mu brat poneti i carsku krunu.

Želeo je zato da Francuze ostavi nekako Englezima, pa nek se tuku, a Bavarce sa njinim kontracarem, Saksonce, i sve ostale, prezirao je duboko, još od prošlih ratova. Iskreno se bojao samo Prusa, koji su ga nekoliko puta tukli, ma da je sebe smatrao boljim vojskovođom od Fridriha, samo nesretnijim, finijim, sa komplikovanijim zadacima, i ogromnim rastojanjima bojišta, od Rajne do Šleske, koja je imao da zaseje kostima tako raznorodnih, neukih, glupih vojnika, što ga je, — ne zbog vojnika, već zbog rastojanja, — činilo melanholičnim.

Zamarajući se, tako, putovanjima, po rđavim putevima, od logora na Rajni do Beča i natrag, bio je uvek zadovoljan kad se odmarao u svom talijanskom baletu, ili francuskoj komediji, sklapajući na putu poznanstva i prijateljstva, mireći i zavađajući male dvorove, prinčeve, zemlje i gradove, pismima, darovima, pretnjama i pokretima vojske, ni najmanje ozbiljno.

Imao je pri tome utisak da nikakve razlike nema između njegovih dama i tih dvorova i naroda, okolo u svetu. Kad bi se neki novi saveznik nudio, on bi govorio svojoj pratnji da je započeo ljubavnu igru sa kneževinom tom i tom i da se ona već fraka, da bi mu se bolje svidela; kad bi, pri večeri, pre kockanja, govorio, na primer, o pregovorima sa Saksonskom, spomenuo bi to prosto tako da se Saksonska već porađa, a kad bi mu đenerali ukazali na nezgodan položaj na desnom krilu, sa mogućim iznenađenjima u Vestfalu, priznao bi da će imati teškoća i da će, na žalost, morati da nevinost izgubi i Nasau. Katkad samo, sagledavši, iznenada, iz kola, porobljenu, bednu, osiromašenu Bavarsku, sela, sirotinju, bolesti, njemu bi na svetu postalo neizrecivo dosadno.

Posmatrajući tako države, kao i svoje igračice i tvrdoglave glumice, gledao je da izvuče proleće, ne zalazeći dublje u rat, naročito otkada ga njegov krug, iz Versalja, izveštavaše da Pruska uspeva na francuskom dvoru, da se savez sprema i da godina neće proći bez napada Pruske.

Iz Beča međutim zapovedali su mu sve nestrpljivije da napada i on pri kraju proleća popusti, spreman da vidi bojišta i mrtvace, zapaljene ulice, ubijene žene, kiše, šume, brda, livade, kao i njegovi vojnici, ali sve kao u svom pozorištu, ne dotičući se čistim rukama tih stvari, i čuvajući ton veselosti i uviđavnosti prema Dvoru, boječi se jednako da mu u posao ne umešaju zamenika, grubog i praskavog grafa Baćanija, koji je bio žedan krvi i slave.

Kad je dakle morao da otpočne, kako reče, da igra farao sa francuskim kraljem, pa da ide preko Rajne, što mu se činjaše glupo, uzaludno draženje Francuza, Karlo Lotarinški, usred balova i večera koje beše priredio, pred polazak, izmisli u svom pozorištu jednu igru u kojoj, ustvari, ni on, ni vojska neće učestvovati, nego samo jedna gomila ludaka i nesretnika, koji i nisu ni za što drugo tu.

Krećući svoje vojske lagano, zamišljao je da isturi pred sobom prethodnicu, na pozornicu, u bregove, polja i oblake, pa nek se bije kako zna, dok on to bude posmatrao sa visova s druge strane reke, čuvajući sebe za onog drugog, onog pravog protivnika, koji mu je zagorčao život i koji ga je čekao u daljini, u Šleskoj.

Tako se ulogori, u retkim šumama, na desnoj obali Rajne, ispod Majnca i Vormsa, vojska đenerala feldmaršallajtnanta barona Johana Leopolda Berenklau, strašnoga pobedioca Bavarske, koga Karlo Lotarinški odabra, naročito, za izvršenje upada. Spremna da udari, ta vojska je bila sastavljena iz hrvatskih, mađarskih i srpskih konjičkih pukova i birane graničarske pešadije, pandura i hajduka, kojima beše dodeljen u rezervi, da čeka na iznimne slučajeve, i puk »razbojnika«, svojina barona Trenka, sakupljen u slavonskim šumama.

Karlo Lotarinški odredio je te pukove, jer je morao, a nije mario tu slavonsku vojsku. Rđavo odevena, smrdela je pre svega, a osim toga njom je bilo nemoguće zapovedati. Kretala se po nekim svojim pravilima, koja nikako nije mogao da utvrdi, stizala je kad ranije, kad docnije nego što je računao i činila mu je, uopšte, nepredviđenih teškoća. Jurišala je gde to nije hteo, a bežala je gde se tome nije nadao. I niti je pucala kako treba, niti se povlačila kako treba. Razboljevala se sva, opijala sva, a pljačkala gde god je stigla. Osim toga, ginula je tako strašno, da nikada nije mogao da je upotrebljava u svezi, jer su mu sa njom propadali i zarobljavani najizučeniji i najskuplji pukovi.

Ali ako tu vojsku nije mario Karlo Lotarinški, voleo je baron Berenklau, koji je sa njom upropastio Bavarsku, pokorivši zemlju suparnika Marije Terezije, te postao ljubimac ćesarke.

I on se, sred gomile tih strahovito brkatih, divljih, i masnih, kosmatih vojnika, gadio svog zanata, i on je gubio strpljenje zbog tuča, pijanki i čestih bolesti u toj vojsci, ali je sve to praštao, jer su mu bili prijatniji od svih drugih. Za njih nije trebao da se brine; ni za njinu hranu, ni za njinu obuću. Spavali su mu u blatu, gazili su mu reke, a pešačili dok ne padnu. Niti su znali zašto ratuju, niti su ga pitali o tome, niti je morao što da im objašnjava. Njemu ne samo da nisu činili se neposlušni, kao Karlu Lotarinškom, već naprotiv, polazeći sa njima, imao je uvek utisak da ide u lov, sa psima što ga gledaju ponizno i verno, koje može da napujda da razgrizu sve što mu prepreči put. Okrutan i nemilosrdan prema njima zverski, bio je to zato što je hteo da mu izvršuju čuda, a ne zato što su oni to bili zaslužili. Znajući svega nekoliko reči njinog jezika, on im je kao neka uhoda upoznao dušu. Dražio ih je i mučio, ne samo vojnike, već i oficire, da bi se posle plahovito sa njima mirio. Izmučene, vodio ih je na najstrašnija mesta bitaka i trpeo, posle boja, svu njinu dreku i pijanku. Ne samo da mu nisu činili nepredvidene teškoće, već naprotiv, oni su bili jedini od kojih je tačno znao šta može očekivati. Stizali su kud je hteo i ginuli koliko je predviđao. Njemu ne samo da nisu bili pljačkaši, neobuzdani i razbludni, već naprotiv, činjahu mu se stidljivi i smerni, ozbiljni i skoro tužni.

Nespretni, ma da behu većinom stasiti, oni nisu bili trupa kojom se pokazivao na paradama. Muku je mučio sa njima i na pregledima, pa ipak ih je svaki put ponova iskao. Jer ono što je najviše cenio, kao i svi oficiri koji su služili pod njim, kao i Isakovič, to beše ono poslednje. Oni su se tukli grozno. Oni su klali. Hvatali za grudi, obarali i klali, zadirući rukom u grkljane, cepajući kože i meso kao krpe, prebijajući puškom rebra, ruke i kolena, razbijajući temena kao tikve. Zato je Berenklau, i samo zato, odgovarao oholo na Dvoru, kad bi mu neko podrugljivo rekao: »Vaši panduri« — »da, moji panduri.«

Na zbabanom licu feldmaršallajtnanta barona Berenklau, kao u starog popa, bilo je večito bledilo. To lice se nije nikada smešilo, na njemu je bio ostao trag svega što je svojim očima video, idući ne iza tih slovenskih vojnika, već sa njima u prvom redu, sa mačem u ruci.

Oni su ga u ratu načinili čuvenim, klanjem i pokorom, i on je i posle ostao pri tome. Voleo je rat izbliza, a rat izbliza prijao mu je samo među njima. Iskreno i neiskreno, kad kako, beše Ijubazan prema njima, i pri povlačenju i na maršu, jašući ćutljiv. Proslavljen na Dvoru, mesecima bez muzike, salona i svoje postelje, nije mogao više da zamisli rat drukčije nego tako, sa bezbrojnim ubistvima, grozotama i patnjama koje je gledao oči u oči. Izgubivši strah, počeo je da misli da mora pobediti gde god se pojavi, pa nije više mnogo mario za ratna veća, uputstva glavnog zapovednika i pisma sa Dvora. Dovoljno je bilo da naiđu kiše, ili oluje, ili mračne noći, pa da kreće. Noć je za njega postala obično vreme bitaka i on je polazio u nju, bez mnogo prethodnih vojničkih pokreta, u potpunom ćutanju, sa zapovešću da se kolje i ne daje pardona.

Sama koža i kost, od nespavanja i nejela, sušio se sve više, tako da su mu obrazi bili upali, jabučice koštunjave ispale, a oči sevale kao u pustinjaka. Celo mu se lice bilo u ratovima izdužilo, pod ogromnim čelom, izbrazdanim borama, i pod očnim kostima, koje su kao nadstrešnice bile dignute nad velikim, ledenim očima. Usta su mu, u naslagama zborane kože, bila, kao i zubi, tako neravna, kao neko testere što škripi. Promukao uvek, vikao je ipak jasno i glasno i vojnici, koji su ga zvali »stara baba«, bojali su ga se kao neke veštice. Imao je grozne ruke, od samih kostiju, kojima ih je hvatao, a oblačio se skoro isključivo u crnu svilu i zlatom izvezen somot, navikavši se, preterujući, da se pojavljuje svud u teškim, jahaćim čizmama i u oklopu.

Taj čovek dakle čekao ih je, razmestivši pukove Vuičeve, Horvatove, Vencelove, po retkim šumama, iznad Štukštata, gde ih je pregledao, vežbao i mučio, šaljući svake noći uhode, preko, na drugu obalu, a naročito u Majnc. Isakovič ne samo da nije prestigao, na poslednjem delu puta, ostale, nego je čak zadocnio tri dana. O njemu je Berenklau imao odličnih vesti i iz Engelštata, i iz Graca, i iz Pečuja, od Komesara, koji je o Dunavskom polku napisao, oštrim i cifrastim slovima, dug, vrlo dug izveštaj, sa svima podacima. O oficirima, ljudima, naoružanju, rezervama, spomenuvši osobito pitanje pravoslavlja, tih šizmatika i njinu vernost i odanost Carici, sa mogućim zamršajima u svemu tome.

Đak jezuita, sa vrlo prezrivim mišljenjem o šizmatičkom sveštenstvu, koje je imao u vojsci, baron Berenklau pročitao je sav taj izveštaj olako. Mislio je da se ta pitanja rešavaju posle, a ovde, naprotiv, smatrao je da im treba dati još kojeg kaluđera. Neka im se nađe posle bitaka i na zimovanju, gde su mnogi umirali, tim pre što je uočio kod tog naroda duboku potrebu da mnogo peva Bogu i zapeva nad mrtvima, provodeći čitave noći, posle bojeva, u logoru, u jadikovanju, i pijančenju, uz vatre.

Inače, Isakovič, cenjen u vojsci, dovodio mu je trista biranih vojnika, koje je hteo da upotrebi naročito pri opsadama, i Berenklau nije mislio da mu uskrati čin potpolkovnika, ako ne pogine.

Plan za napad, koji je Karlo Lotarinški smatrao za svoj, imao je Berenklau gotov. Hteo je sa jednim nemogućim upadom s boka, uzevši Majnc, da duž Rajne, uzme Vorms i Špajer, i for Sen Lui, i Štrasburg, pa da odatle udari duboko u Lotaringiju, kuda bi Karlo Lotarinški, sa masom vojske, mogao lagano da nastupa za njim.

Stigavši, najposle, Isakovič zanoći sa pukom, prvu noć, u jednoj šumi, iz koje se videla varošica Štukštat i Rajna, sa jednim rukavcem, koji je Berenklau odabrao za mesto gde će prvo da se udari. A iza njih, u daljini, brda.

Puk odahnu dušom i popada da se ispava, posle tolikih dana neprestanog hoda, u toploj, letnjoj noći, punoj zvezda.

Beše mu kao da je stigao doma. Ista ravan, ista reka, iste baruštine, pesak, vrbaci, a iza njih plava brda. Iz trščaka izletahu rode, a žabe kreketahu i hujahu svu noć.

No tek što poče da sviće, projaha kraj njih Berenklau, kao veštac, i dade zapovest da ih bude i odvedu iza šume, pod neke brežuljke, na pregled.

Svitanje je i tu, kao na domu kod njih, bilo veliko i spuštalo se sa dugih, tamnih brda, na ravan, zaraslu gustom travom. Po vodi je svitalo sasvim tiho, tako da je slabi vetar nabirao površinu reke. Po ustajaloj površini, kao paučinom prevučenoj, zeleni konjici i male muhe, uzletahu jedva vidni.

Sredina Rajne, međutim, nosila je, mnogo brže, neko granje, jasno vidno, dok se druga obala jedva raspoznavala. Medu njenim gustim drvećem bili su šančevi Francuza, sa dva topa.

Pred tom obalom videlo se jedno tamno ostrvo, zaraslo šumom, koje je Berenklau hteo da veže mostom za svoje položaje i na koje je, pre toga, hteo da prebaci, noću, nekoliko ljudi da iskopaju redutu. Inače je njina obala, pred šumom, bila go pesak, gde nije bilo moguće skriti se od metaka.

Gledajući iz šume u suprotnu obalu, nije se videlo ništa, sem drveća i, nad njim, duboke, velike praznine, u kojoj nisu znali čega ima. Ne usuđujući se da istrčavaju više na vodu, oni su, onako neumiveni, podmazivali kajiševe i oružje, točkove i izubijane svoje izgažene noge. Bez galame, na koju inače behu navikli, ređahu se sad, u blizini neprijatelja, u duge redove, izlazeći iz šume, pospani, nesigurna hoda, zakopčavajući jedan drugog s leđa, padajući u polumraku preko panjeva, natičući duge noževe na puške.

Kad svanu, iza brežuljaka, kod nekim posečenim vinogradima po kojima su trčkale tekunice, poređaše se, u potpunoj tišini, na poluglasne zapovesti svojih starešina, ma da se odatle već ni njihova vika, preko, ne bi jasno bila čula.

Osluškivahu ševe, zagledani u neobične krovove Štukštata, sa puškama zemlji uprtim, ne smejući mnogo da se premeštaju s noge na nogu, da prašina ne bi ušla u namazane cevi. Sve dok Isakovič ne stiže, nameštahu ih, zagledahu im u torbe, pregledahu im oružje, handžare, pištolje. Kad Isakovič dojaha, oficiri zauzeše svoja mesta pred pešacima. Isakovič je bio u novom novcatom odelu, od crvene čohe, sav podnaduo pod nataknutim klobukom i strahovito izbrijan. Njegov Arkadije brijao ga je, to jutro, opako. Vodio mu je na uzdi drugog konja, jednog belca, sa kojim se seiz uvek svađao, sedeći vrlo nesigurno, neispavan i neistrežnjen, na svom konju koji se vrteo.

Mučeći se čitav sat, Isakovič ih ispravljaše, jašući duž redova, uzimajući nekoliko puta »pred persi«, dok ih najzad dobi baš kako treba, u dva reda, prava, prema zastavi. Tada im zapovedi da se ne miču više i dozvoli im da protegle katkad samo jednu nogu. Tako su stajali i čekali skoro četiri sata, ma da je pregled bio zakazan odmah. I Sunce beše već sinulo, a Berenklau još nije stizao. Ne zato što je zadocnio, već što se dugo zadržao na svom svakidanjem pregledu i osluškivanju druge obale, jašući uz vodu.

Najposle se pojavi iznenada, tresući se na konju, u pratnji nekoliko đenerala, oficira i musketara, i, jedva i pozdraviv Isakoviča, naredi da puk vežba. Isakovič mu pokaza prvo uzvik imena Marije Terezije, zatim pozdrav u njegovu čast sa zastavom i vikom njegovog imena i titule, koje su vojnici, kraj svih kazni, nehotice, izgovarali Renbeklau, uz gromko »vivat«.

Zatim mu pokaza, pustivši puk pravo na njega, trčeći korak sa nožem u zubima, od kojeg se đenerali uzvrpoljiše, a Berenklau od milja naježi. Zatim kako bi pucali u tri reda. Najposle, razne pokrete i dešaržiranje.

Feldmaršallajtnant baron Johan Leopold Berenklau, jašući sa nogama tako dugim da je izgledalo kao da njima grli konja oko vrata, poče da pregleda ljude, pričajući svojoj pratnji bitke, što je bio znak najviše razdraganosti kod njega. Zatim reče Isakoviču da mu se javi po podne, i zapita ga znaju li ljudi da veslaju, prolazeći pri tom, neprestano dalje, pozdraviv zastavu.

Baš kad je, međutim, zadovoljan, na veliku radost Isakovičevu, hteo da ostavi puk, koji stajaše nepomičan i kao skamenjen, okrete se iznenada i namršti se, našto se i Isakovič trže.

Arkadije, koji je vodio konje za njima, pazeći da im ostane u potiljku, počeo je da ih optrčava, klimatajući se tako da je, u opštoj nepomičnosti, to moralo da padne u oči.

»Koga vraga radi taj čovek« — reče tiho Berenklau, kome je bilo stalo da prva smotra prođe što veličanstvenije, gledajući netremice u slugu. Isakovič, kome je isto tako bilo do toga da smotra prođe što lepše, ne odgovori, već zaneme.

Arkadije, drmusajući belca, vide namršteno lice pred sobom i pokuša da umiri konja, kome je, i inače govorio mazeći se i šapućući. Oseti međutim da klizi, zajedno sa sedlom, držeći se očajno za grivu. Bio se napio kao i svake noći, od žalosti da će možda ko god iz puka poginuti, uskoro, i da će ginuti i ostali, pa se tek sad treznio, od muke i straha.

Kad Berenklau dreknu na njega, njemu se smrče i učini da sanja, videv koliko se zlo događa zbog njega i kako baš on sve unesrećuje. Već sav trezan, previjajući se od bola, iz petinih žila upe da ne padne sa sedlom, čiji kolan beše popustio, uhvativši najposle za rep konja, koji se vrteo.

Berenklau ga gledaše Ijutito, ne znajući da je slugi gvozdena uzengija, pri tome, ušla u meso, iznad članaka, pa zatim potera konja kasom, pred đeneralima, oficirima i musketarima.

Pošto je morao da jaše za Isakovičem, koji je pratio zapovednika, pokasa i Arkadije, mučeći se na konju koji htede da ga zbaci. Hladno mu beše i znoj ga probi, od bola, dok je očima obuhvatao brežuljke i vrbake, uspevši jedva da se uspravi. Zatim, razmišljajući šta li mu je to Berenklau na nemačkom doviknuo, sav preneražen, posmatrajući švapske đenerale i oficire, opsovao im sa tužnim izrazom lica, u sebi, oca.

Puk je međutim, ravnodušan i umoran, polazio natrag u logor, u šumi.

Ali kad projahaše između dva brežuljka, iznenada, ukaza im se šumovita, druga strana Rajne, sva obasjana Suncem, u daljini sa siluetom Vormsa, pod brdima. U tom trenutku Francuzi pripucaše na njih i oni svi obodoše konje, sem Arkadija, koji ču zviždanje metaka, ali se zagleda, sa konja koji je drhtao, u sunčan, širok vidik s one strane vode.

Pri idućim pucnjima, međutim, odjaha konja da ga umiri i skloni, jer konj beše stao kao ukopan. Videv da je sam na brežuljku, sa konjima, on poče šaputati svome, a drmusati drugog i pogleda još jednom preko reke, spazivši na drugoj obali francuske predstraže. U želji da spase konje, pomisli da se vrati, pod drugi brežuljak, do nekog drveća, pa da tamo vidi šta će i kuda će. Potrča sa konjima, ali opet leže kad ga meci zaokupiše, udarajući u zemlju oko njega. Čudio se tom iznepadnom pucanju i divio se, da ga opaziše. Onako mamuran, kivan, kao malo pre na ove, ustade da vidi te druge, sa one strane reke, i opsova im, u sebi, dete francusko.

Tako i pogibe, ustajući malo docnije i po četvrti put, da bi poveo konje, probijenih creva, uhvativši se za kajiš, mrmljajući sebi samom, već u nesvesti, bolno:

»O Bože, o Bože«.

Još iste noći Berenklau poče da gradi most do ostrva i tamo pogiboše još jedanaestorica, a sedam ih se rani.

Tako započe, bez nekih naročitih priprema, da gine i umire Podunavski polk, na Rajni, nit znaš zašto, ni krošto.

VII - TUMARALI SU, KAO MUVE BEZ GLAVE; JELI SU, PILI SU, SPAVALI SU, DA NAJPOSLE TRČEĆIM KORAKOM POGINU, ZAKORAČIVŠl U PRAZNINU, PO TUĐOJ VOLJI I ZA TUĐ RAČUN

Cela kampanja po Loreni, u kojoj se borio, na čelu vojske, sa svojih trista biranih vojnika i blagorodni Vuk Isakovič, svršila se za nekoliko nedelja. Predvoditelj prethodnice, feldmaršallajtnant baron Johan Leopold Berenklau, uzeo je, prepadom, šančeve oko Majnca, pa mu se i varoš predade. Karlo Lotarinški tad pređe Rajnu sa ostalom vojskom. Posle tri dana, izmenivši svega nekoliko metaka iz pištolja sa francuskim husarima, uđoše i u Vorms, a po kiši, pod provalom oblaka, da ne ispališe nijednu pušku, u Špajer. Posle tri dana odmora utaboriše se pod gradom Svetog Luja i tu im zagusti. Kanonada je trajala danima, bombe su padale u logor, Francuzi zagatiše reku, te se razli i poplavi kola, konje, topove, tako da se umalo ne podaviše, u blatu. Pošto nisu uspeli da osvoje na juriš grad, oni ga zaobiđoše i dođoše pod Štrasburg, baš kad je tamo došao i francuski kralj.

Tu se onda učini primirje, ali zamalo, pa se opet počeše tući sa francuskom konjicom, dok ih ne odrediše da prodru dublje u Elzas. Napadoše na Cabern i gadno izgiboše po ulicama gradskim, dok je Trenk sa svojim hrvatskim pandurima klao, hvatao, u zasedama, po obližnjim šumama, čitave gomile preneraženih, neprijateljskih oficira i vojnika.

No tek što behu pošli, dublje, u neprijateljsku zemlju, potisnuše ih. Oni potegoše natrag, žurno, na Rajnu, pa je pređoše kod sela Dajnhajma, spalivši mostove za sobom. Karlo Lotarinški žurio je u Češku, jer Pruska beše zaista počela rat.

Pri napadu na čelu vojske, ostadoše sad poslednji, u zaštitnici, i dođoše iznemogli i bolesni do Šerdinga, na Dunav, gde su saznali da će zimovati u Gornjoj Falačkoj, i gde dočuše da su poumirali mnogi od kumova, ujaka, stričeva, i u drugoj vojsci, u Češkoj, u logorima kneza Atanasija Raškoviča, polkovnika varadinskog.

Sve to prošlo je tako besmisleno da se Vuku Isakoviču činilo jednako kao da postoje dva Vuka Isakoviča; jedan koji jaše, urla, maše sabljom, gazi reke, trči po gunguli i puca iz pištolja, idući prema Majncu, ili zidinama Lujevih utvrđenja, koja su se jasno ocrtavala nad vodom, dok ubijeni padaju i ostaju na zemlji. I drugi koji mirno, kao senka, korača kraj njega i gleda i ćuti.

Pošto nije znao namere feldmaršallajtnanta, živeo je i spremao vojnike od danas do sutra, tako da su ga kišovite noći stizale bez opreme, a duga logorovanja bez šatora i preobuke. Pitan je za savet, ali samo u poslednjem času, pred boj, i nije imao ni pojma o tome na koju će varoš napadati, ni kuda će posle krenuti. Ne znajući ni zašto se biju, ni s kim se biju, ni za koga se biju, ili ne razmišljajući o tome, Isakovič je gazio po bojištima kao i kad je išao drumovima, gojazan, težak, sa potpunim odsustvom shvatanja na duši. Kad mu ni posle prvih pobeda, ne dadoše za potpolkovnika, prestade i da se brije i doteruje, tako da mu nokti izrastoše i da kod Štrasburga iziđe pred Karla Lotarinškog, kao pravi, podivljao medved.

Gorčina u duši, koja mu se bila popela u grlo, razli mu se po celome telu, te je obolevao, komad po komad, mučeći se i oplakujući sebe samog, u sebi. Krivonog, navikao da jaše, spade s nogu, odmah u prvim bitkama. Noge mu se podnaduše, cevanice očvorugaviše, koleno, gde ga, pred polazak, beše udario konj, sasvim mu otvrdnu. Trbuh mu se beše opustio, kao i obrazi ispod uveta, a oči mu se behu zakrvavile. Prosedeo davno, u početku tek koliko to žene vole, počeo je sad i kosu da gubi; vlasi mu ostajahu na prstima kad bi zorom, pri umivanju, izvlačio glavu iz vedra. Pomodrelih usana, počeo je teško da diše, a bolove u stomaku snosio ie već kao nešto neizbežno posle jela, našto se beše navikao. Drhtave mu postadoše ruke i smešno tužan, kao gusan na ledini, stajao je često, među belim šatorima, u poljani, raskoračen, nakrivljene glave i očiju, gledajući na nebo.

Toliko se beše smirio, posle onog što dožive u Virtembergu, da je sa svojima jedva i govorio; pa i kad je govorio, zborio je nekoliko reči.

»V čest i slavu našego polka potruditsja nahraniti familije sirotih, na sopstveno iždivenie moje, da budet za pominanie imena moego« — reče pred Cabernom, pri povlačenju, šaljući ga u izviđanje, u varoš, sa nekoliko konjanika, kapetanu Antonoviču. Kad mu ovaj međutim, videvši ga oronulog i brižnog, potavnelog, reče, misleći da će mu time učiniti prijatnost: »Dužan jesam i budu i ja darovati što za pominanie imperatorke ...« Isakovič ga prekide ljutito, proderavši se: »Sladost bogatstva um vaš, Antonoviču, vozvodi sueti suetstva. Proidu, izčeznu vsja zemnaja blaga i slava carstvujuščih. Ako žalostan, k grobu približihsja, vinovnik žalosti moje nije ćesarka carstvujušča, nego črevo moje bolestno. Poidite« — dreknu na njega, okrenuvši mu leđa.

Probuđen da je tako, činjaše mu se katkad, iz svoga sna, iz sna koji mu traje već više od desetinu godina, iz sna u kome je nemoćan i uzaludan, ali jasno vidan i shvatljiv samom sebi. Ne znajući celu strategijsku zamisao Karla Lotarinškoga, kao uostalom čak ni sve razloge rata, on nije pitao ni za imena đenerala koji su se pojavljivali i vraćali u pozadinu, ni za imena varoši što su se ukazivale pred njima, svetle, u zori, ili zapaljene, posle bitke. Kao što nije osećao Prusku, u zaleđu, tako nije znao ni gde je Lorena, pred njim. Hoće li, posle njinih pobeda, Marija Terezija uspeti da kruniše svoga muža u Nemačkoj, bila mu je šesta briga, kao i njima njegovo proizvodstvo za potpolkovnika. Mesto rata u kom je učestvovao, on je pamtio to svoje hodanje tamo amo, kao neko besmisleno tumaranje kroz vrele, letnje noći i kišovite dane, ne zapažajući stanje utvrđenja, položaja varoši, raspored vojske protivnikove, već samo padine bregova, obale reka, bagremove, promenljivost nebesa, proletnih, letnjih i jesenjih dana. U potpunom osećanju sna, prošao je kroz te razne tuđinske države, i ceo svet taj od Rajne, vrativši se, u poznu jesen, na Dunav, sa istim osećanjem neprekidne prolaznosti i uzaludnosti. Obradova se pri glasovima da će preći preko brda, u Češku, da se tuče protiv Prusa, u okolini Heba, otkuda beše, nedavno, Raškovič preneo telo despota Đurđa Brankoviča, izmučenog i, kako se u polku govorilo, otrovanog.

Sažalivši se, više nego ikad pre, na svoje vojnike, nije imao na kome da iskali svoj gnev i gorčinu, što se sve dublje upijahu u njegovo telo. Čekanje, mesecima, na čin potpolkovnika, načinilo ga je grozničavim i on je, sad, jasno video bedu i ostalih. Odrpanost vojnika, smrad ranjenika koji nisu odnošeni, već su, po svojoj volji, ostajali kod puka, sav nehat, kojim su ih bacili pred topove. Duž cele obale, sve do vojnika Ivana Horvata, dobio je svega jednoga lekara, da vezuje rane. Potpolkovnik Arsenije Vuič, koji je predvodio dva puka, slao mu je svaki čas oficire da zajme novaca, jer su ga pljačkali, pri nabavkama, a za vreme primirja počeše im vešati vojnike uhvaćene pri krađi ma samo i jedne jedine glavice kupusa u polju.

I ne samo on, već i njegovi oficiri, pa čak i vojnici osetiše nešto što ih činjaše lomnima, tako da su se gegali posle bitaka, kao kroz san. Ne samo da nisu znali gde se biju i zašto se biju, već nisu znali da nauče, za paradu, ni ime svoga zapovednika, ma da su morali to da vežbaju i za vreme marševa. Dve hiljade grla, kad bi ih poređali u četvorokut, deralo se, kraj svih batina, za vreme celog rata, za glasnom vikom oficira, ponavljajući: »feldmaršallajtnant, feldmaršallajtnant, baron, baron, Johan, Johan, Leopold, Leopold, Berenklau, Renbeklau, Berenklau, Renbeklau.«

Pa i bitke ostadoše u sećanju Isakovičevom bez smisla i bez veza. Sećao se tako i noći pri prelasku preko Rajne. Berenklau je tri dana tumarao sa njima, po šumama iznad Štukštata, prilazeći Rajni. Došav u logor, obukao je odelo prostoga vojnika i poveo ih tiho, obalom, kroz žbunje u šumu. Privodio ih je vodi, kao zveri u mraku, i ležao sa njima u pesku, ispod lišća i gustog granja. Osluškivao je i uhodio suprotnu obalu, otkuda se čula graja i dovikivanje Francuza. Tople, letnje noći bile su pune buba što su milile po njima i trava, koje su izazivale svrab u nosu i ušima, a ruke i košulje behu im, u zoru, pune mrlja od crvenih, zgnječenih, divljih plodova. U mraku, dešavalo se da iznenada nagaze na rupe, pune vode, i upadnu u baruštine, pune žaba, tako da se posle dugo čuo prigušen smeh ostalih. Puževi su im padali za vrat i lepili im se uz obraze i ruke, kad su spavali.

U mesečini, posle ponoći, morali su da leže nepomično, da se ne bi odali, dišući jedan drugome u blatnjave opanke i oštre noževe, ne mičući glavom. Tada se pred njima videla, jasno, šumna reka što je oticala, lagano valjajući i vrteći panjeve i granje, prebacujući ih katkad na drugu obalu, gde su to Francuzi dočekivali pucanjem iz pušaka. Nad šumama, mesečinom obasjanim, bila je tada potpuna tišina, tako da se katkad čuo lavež pasa čak iz Majnca. Vlažni, ohladneli jutrom, dočekivahu dan, kao zalepljeni u blatu, osluškujući kako, u visini, detlići kucaju. Jasno su raspoznavali vojnike, u šančevima, na drugoj obali.

Berenklau je katkad dizao dreku sa njima, tako da se Francuzima činilo kao da premeštaju logore, tim pre što su i vatre palili, vikali neobuzdano i udarali u doboše.

Pošto mu se činilo da je neprijatelja dovoljno zbunio, Berenklau dočeka najposle jednu malo tamniju noć i priđe sa njima Rajni, nedaleko od Majnca. Dogovoriv se, pred zoru, sa Isakovičem, o prepadu, on se udalji da nađe čamce.

Dok su vojnici ležali, u nekom šumarku, Isakovič siđe pred njima u pesak, na vodu. Vide zvezdano nebo, vide šume, na drugoj obali, dva mala ostrva nasred vode što su se crnela. Bila je potpuna tišina. Osećao je kako mu vlaga probija do prstiju, u teškim čizmama za jahanje. Jednim pokretom pleća, umornim, ali vrlo prijatnim, zbaci ogrtač, koji mu postade težak i oseti kako je još hladno. Dižući pištolje do vrha nosa, još jednom pregleda fišeke, pa ih opet zakoči, zatim izvuče sablju, odbacivši daleko, pred vojnike, korice. Lagano, inače nepomičan, zasuka desni rukav i, ma da je bilo hladno, oseti kako je prijatno što je razgolitio maljavu ruku, skoro do lakata, jer mu je telo bilo vruće.

To je taj jedini trenut, koji mu beše, i pre, uvek, najmiliji. Trenut kada mu se činjaše da zgrčene prste ne bi mogao da odvoji, ni silom, sa balčaka, toliko bi ga stegnuo. To je bilo to nadimanje tela, slađe od svih uživanja, kada mu se činilo da prestaju svi bolovi i sve bolesti i da se ispravlja, toliko da bi mogao da zadrži tu reku, da iščupa drveće, da raseče oblake.

Ču kako se vojnik tiho dovuče do njegovog ogrtača i kako ga diže, zatim primeti kako se čamci pojaviše iza malog ostrva. Vrativši se vojnicima, on ih žurno povede kroz retku šumu, niz vodu, do Berenklaua, koji ga je čekao kod čamaca.

Niko ne progovori ni reči.

Bilo je dvanaest velikih čamaca sa veslačima i Berenklau odmah skoči u prvi.

Čim se čamci napuniše, kretoše niz vodu, prebacivši se uz mračnu obalu ostrva nasred reke.

Tek je počelo da sviće, i nije se videlo još ni na pedeset koraka.

Nečujno protekoše kraj granja ostrva i pojaviše se, iznenada na sredini reke, u matici, koja ih zavitla. Dva prva čamca se nasukaše na pesak. Isakovič vide još, kako se Berenklau podiže u čamcu i da vojnici poskakaše u vodu, da čamce oslobode, zatim odmah utonu u polumrak, primetivši da su blizu suprotne obale.

Deset čamaca se jedva čujno zari u pesak i vojnici počeše iskakati na obalu, zgrabivši puške u ruke, pretresajući žurno puščani prah i upaljače, uzimajući, zatim, noževe u zube.

Francuzi ih sve dotle ne behu primetili.

Tek kada se Isakovič i nekoliko vojnika pojaviše na gudurama obale, dreknu jedan od neprijateljskih vojnika preneraženo. U istom trenutku beše stigao i Berenklau, sa ona dva zaostala čamca, i kroz noć se prolomi ritmičan urlik: Ma-ri-ja, Te-re-zi-ja.

Prasnuše puške i otpoče jedno ludo groktanje pištolja, pušaka, strahovita dreka i urlikanje. Isakovičevi vojnici počeše da uskaču u šanac, sa nožem u zubima, razbijajući glave.

Kroz pola sata, dok su oko njega ranjenici padali na zemlju i previjali se od bolova, umirući, Isakovič beše, sa nekoliko vojnika, već izbio na glavnu ulicu varoši, zakrvavljenih očiju, oznojen, zadihan, oslanjajući se o zidove kuća, krvavom svojom sabljom, dok su vojnici oko njega pucali u mračnu i praznu ulicu, nad kojom se skoro dodirivahu dva reda crnih, čađavih, oštrih krovova, napuštenih i nepomičnih, među kojima se video tanki mlaz zaplavelog neba i, na njemu, zvezda Danica.