Posle kratkog, zbunjenog ćutanja, što kao jeza prođe ceo puk, padoše nove komande i puk ostavi oružje i bi odveden u stranu, iza logora, da izvrši kaznu i upamti tu noć krađa, nepokornosti, pijanke i bludi.

Izdužen, kao pri svečanostima, u dva reda, primi tri stotine tvrdih prutova, mokrih i modrih, što su fijukali u vazduhu.

Pognute glave, odupreše teške noge o zemlju i postaviše se, ćutke, jedan do drugoga.

Kad, ispod oka, pogledaše desno ili levo, videše, kao na kraj sveta, dva reda ogromnih nogu, sve dve po dve, što nisu mogle da se pomaknu sa tla.

Osuđeni je bio dotle vezan, iznad članaka i laktova, donesen i bačen pred ulaz u taj čudni drvored, kojim je imao bez daha da projuri, a u kom su mesto stabala stajali nepomično njegovi zemljaci, iz kojih je izraslo šiblje. Vezanih ruku i nogu, zapušenih usta, dahćući, očekivao je da ga ponesu i trzao se s vremena na vreme, kao i oni ovnovi koji su tu, pre klanja, ležali.

Dok je nad njim pročitana kazna, sa hartije sa koje su visili veliki, crveni pečati, pod zastavom, uz lupu doboša, osuđeni je zgrčenih kolena ležao na zemlji, taman u licu kao zemlja.

Oficiri metnuše klobuke na glavu i pojahaše konje.

Isakovič, sav naduven od nemoćnog besa, pošto je naredio da se pozove felčer i da priđu kola na koja će ga posle, kao mrcinu, natovariti, poznade svog vojnika, jer ih je sve lično znao.

Potresen mišlju da će taj bednik, kroz nekoliko časaka, možda biti slep i uzet, pritera konja bliže. Sagnuvši se iz sedla, tako da skoro prevali konja, vide da je nesrećnik bivši crkvenjak iz njegovog sela i da plače. Tada mu reče tiho, vnutrenim nekim duše svoje pobuždeniem: »Prosti mja Sekula, u moemu nedoumeniu što činiti! Razsuždaj: najdoh se u nuždi! Ne prolivaj slezi! Obresti li budu az i polk put k dalšoj blagozračnoj Denici? I moj dolgi život projde aki kratcje žitie. I kamo az pojdu ... gorkost smerti vižu ...«

Golog do pasa, ponesoše čoveka zatim do tih dveju, živih, pravih, obala uzane reke, kojom je njegovo telo trebalo da otplovi do daleke, druge strane poljane, a nad kojom se nadnelo pruće, kao grane vrba...

Kad mu odrešiše noge i odvezaše usta, i kad ga uspraviše, zajauka, predosećajući kako ga šibaju već, ali to mu ništa ne pomože, u istom trenutku bio je već gurnut, odostrag, među dva reda vojnika.

Prvi ga, nevešto, ošinu po glavi. U kosi je prut rascepio kožu, ali vrlo kratko, tako da se na čelu javi samo tanki mlaz krvi. Dobošari počeše da lupaju.

Za trenut širom otvorenih očiju, stade, u tom ga drugi ošinu po sred lica, tako da usne prepukoše i da krv šiknu. Tek tad poče da trči pod pljuskom što ga je šibao nevešto, po glavi, vratu, grudima i leđima.

Urlajući od bola, a vezanih ruku, krvav, trčao je teško, vijući se, savijajući se i ljuljajući se, tako da je iz daleka, iz kola, otkuda ga je Komesar, sa svojim kirasirima, posmatrao, izgledao kao neki veliki cvet, sad beo, sad rujan, što se povija, na vetru.

Kada je prvi put pao, poliše ga vodom i gurnuše dalje. Za trenut, voda što mu je pljusnula u lice, na glavu i grudi, vrati mu vid i snagu i on kao bezuman, gurnut, ponova potrča. Oba uveta visila su mu tada već krvava i crvena kao škrge u ribe.

Obliven krvlju, još jednom pade, opustivši vezane ruke među noge vojnika. Tada mu već i nozdrve behu prepukle, i šake i prsti razbijeni i pocepani, tako da su visili kao krpice sa nekog rukava.

Mlatarajući vezanim rukama i stiskajući ih na oči, koje su bile obnevidile, nije više trčao, već je padao, teturao se i bauljao, pun tankih potočića i izvora krvi.

U žurbi i gađenju da što pre udare, dva reda vojnika izudarala su jedno drugo, pomešavši se u klupče nad njim, kad je pao.

Iskidane kože na potiljku i plećima, gde je, u malim komadićima. kao zalogaji, ispalo krvavo meso, pognute glave, obneznanio se od bola, pri kraju. Dolazeći nekoliko puta k sebi, skakao je po travi od užasnih bolova.

Sve se to svršilo za nekoliko trenutaka i felčer ga je onako onesveslog prao i vezivao, ne mogavši da mu nađe ni nos, ni usta, ni oči, ni uši.

Ni rođena majka, da ga je uzela na krilo, ne bi ga bila više poznala.

Posle izvršenja kazne, puk se vrati u logor. Postaviše pojačane straže ne samo oko logora, već i po logoru.

Kad se u gradu doznalo kako je puk kažnjen, obuze sve živo neka luda strepnja. Zatvoriše se to veče rano i zamandališe vrata, jače još no inače. Kad je Mesec izašao na ulicu, ceo se grad naježio od straha.

Veče je međutim prolazilo mirno i puk je samo cvileo i zavijao celu noć, pod gradom, kao prebijeno pseto.

Spremao se da u zoru pođe dalje. Iduće logorište bila je varoš Radkersburg.

Oficiri, međutim, behu to veče gosti u dvorcu pečujskog biskupa, koji je znao jezik puka, jer je u okolini imao na hiljade vernih svojih Slavena, katolika.

Pošto je Isakovič ceo dan proveo u zgradi Komesara, zapovedništvo preuze najstariji kapetan, Pisčevič, iz Šida. Čekahu, tako, pred crnom zgradom, na dnu velikog parka, pred vratima, nad kojima su anđeli nosili grb Biskupije.

Odnekuda je dopirao miris jorgovana i mesečina jednog fenjera. Nad njinim glavama spuštao se, od jednog anđela, ogroman pauk, sa velike mreže, ali ga oni ne primetiše pod svojim crnim nadodoljenim klobucima.

Kad bi vreme, uđoše u dvor, dočekani slugama, da prvo odstoje svečanu misu što se u dvorskoj kapeli Biskupije služila, za »dug život i pobedu oružja« Marije Terezije.

Stasiti, crveni, u svojoj čohanoj opremi, kosmati, puni srebra, krsteći se sa tri prsta, u nedoumici, zagledajući se pri biskupovom blagosiljanju i pevanju kroz nos dominus vobiscum, prisustvovahu misi, opijeni, kao bunikom, nebesnim pesmama orgulja i hora, mirisom tamjana, zbrkom latinskih reči i anđeoskim izrazom lepih dečaka, koji su pomagali biskupu pri službi.

Sedeći u ogromnim klupama, zvekećući pri svakom pokretu sabljama, pognuti, obasjani šarenom, mutnom svetlošću prozora, padali su ničice pred tom bujicom prijatnosti što ih obuze. Posmatrahu odmerene pokrete sveštenika, često previjanje kolena pred zlatnim putirom, plavokosa dečačka lica i vanredna okna, kroz koja dopiraše svetlost dana, kao boja nebesna.

Setivši se svojih čudnih i drvenih crkava, u kojima se u gomili pevalo i glasno pljuvalo, i svojih divljačkih i obesnih popova, oni su, krijući to jedan od drugoga, sve više malaksavali, i ražalošćeni, i zadivljeni, udisali visoke i svetle katoličke kantilene, svirku violina, raskošnu, rimsku igru popova, pod skupocenim baldahinom, oko biskupa.

Pri kraju službe bili su potpuno umorni, neveseli i kao omađijani. Ćutahu i među sobom ne govorahu ni reči. Prođoše park do osvetljenih stepenica dvorca, kao sablasti, pošto su, jedan za drugim, bili prišli biskupovoj ruci.

Kraj svečane dvorane, u kojoj beše razastrta trpeza, u jednoj sobi sa balkonom, svoj postavljenoj crvenom svilom, čekahu Isakoviča, koji se dugo nije javljao.

Najposle, kad je ušao, oni se preneraziše. Lice mu je bilo tamno i sivo kao pepeo.

Nakinđuren, sav u plavim, svilenim trakama i ešarpama, i on pod klobukom, zakićenim belim perom i srebrnim kićankama, činjaše se kao da je slamom ispunjena nakaza.

Čakšire mu behu zategnute, kad je sedeo, ali su bile tako krojene da mu vise kao džak, kad bi stajao. Pod svom opremom, meso njegovo bilo je sasvim zgužvano. Njegova proseda, žućkasta kosa, oštra kao čekinja, i njegovi barusavi brci još podrhtavahu. Oči su mu bile prevrnute, iskolačene, gledale su nekud u stranu. Ko zna kud je hteo otići, da nešto kaže, bolno iskrivljenim ustima? U celom njegovom podbulom licu, u kom se još tresao bes i očaj, bio je miran i nepomičan još samo njegov pljosnati, veliki nos i na njemu dve krupne suze.

Uzalud mu pritrčaše i pokušaše da ga umire, uzalud ga položiše na šez-long duž zida, kao kladu. Neprestano je teško, besno dahtao.

Znajući da pati od zaguši i stomaka, otpasaše mu nekoliko kajiševa i razdrljiše mu grudi, gde među čipkama košulje nađoše kao travu, guste malje, obasute krupnim grašcima znoja. Grčevito se držeći za trbuh, klatio se podignut, kao u nesvesti.

Kad sluge raskriliše vrata trpezarije i pokazaše sedišta za bogatim stolom, Isakovič se trže i nekom medveđom snagom ustade na noge. Očni kapci behu mu sasvim pomodreli. Pokaza im rukom da uđu i reče tiho: »Pojedite i ne budite što uvreždeni slabostjom mojom. Um vaš ne potrebue ot mene prazdnih reči. Otdavajte čest Imperatorki carstvujuščoj. Ničto menše, čuvajte u duši tihu našu nadeždu: sladost pravoslavlja«. I kad vide kako ga začuđeno gledaju, pokaza im opet rukom da ulaze i ponovi još tiše: »sladost pravoslavlja«.

Jer blagorodni major i predvoditelj Slavonsko-podunavskog polka, Vuk Isakovič, završio je dan u Pečuju, pred polazak na bojište, teško i zlo, što ostali nisu znali. Stegnut među ogromne činije od fajansa i stakla mletačka pečujskoga biskupa, koje je valjalo čuvati da se ne razbiju, i između Komesara, već prilično umornog i napitog, nadodoljenog još više no on, ešarpama i svilenim trakama i perjem, koje je valjalo čuvati da se na njega ne sedne, morao je da diskutuje o stvarima raja i pakla, o anđelima i arhanđelima, jer su bili, prosto, uvrteli u glavu da ga pokatoliče.

Komesar je imao maniju pismenih uspeha. Uvrteo je bio u glavu da, po odlasku biranog odreda Slavonsko-podunavskog puka na bojište, javi, svojim tankim, oštrim slovima, da se predvoditelj puka Vuk Isakovič, jedan od najboljih oficira sa njegovog područja, prosvećen divnim rečima biskupa pečujskog, priklonio da poljubi papuču Svetog Oca, i da tako pođe kao veran tj. još verniji heroj, sa »njegovog vojnog područja« u rat, na Rajnu.

Ne spomenuvši ništa o proizvodstvu za potpolkovnika, on je, od sinoć, ponavljao sve iste reči o Carici, o Dvoru, o Beču, što su trebale Isakoviču da posvedoče ono što beše i tako jasno kao dan, a to je: da treba da bude katolik.

Pred žutim zidom sobe, između dva čiraka, u kojima je gorelo šest sveća, pod slikom Sv. Katarine Sijenske, stigmatizovane i zagledane u nebo, Komesar je najposle prestao da viče. Vikao je dosta ceo dan i mislio je da je vreme da to prepusti biskupu. Umoran od vina i teške perike, bio je opustio donju usnu, izbledeo, kao neka beba kojoj se smučilo. U sebi, on je već sastavljao izveštaj o svom neuspehu, istim oštrim, čistim slovima. Hteo je, naširoko, da pri tom opiše pravoslavlje u »svom vojnom okrugu«. Našao je, mutan u glavi, i prvu rečenicu: »Srbi biraju najradije posao vojnički, pa zato« ... Bilo mu je dosadno da misli, i Isakovič, sav pomodreo, polako postade za njega kao neka slika.

Komesar je postao skoro nepomičan. Pod perikom, žmirkao je na oba oka.

Kod kuće je sad veče. Spavaju obe mačke. Milujući kažiprstom svoj kukasti nos, očekivao je da vidi šta će moći biskup. Dva akta imala su sutra da se pišu đeneralu, grafu Serbeloni. Večeras dobija čistu spavaću košulju. To je vrlo prijatno.

Soba je bila tapetirana žuto. Osim Katarine Sijenske, na zidu je bila i Sveta Tereza. U jednom ćošku pak, Marija, sa golom, lepom nogom, stavši na zmiju i na Mesec.

Kolike žile ima na rukama. Rđavo vino. — Zinuo je da vikne ađutanta: »Auersperg«, ali ađutanta nije bilo. — Iz trpezarije je dopirala svirka. Kroz otvorena vrata, miris jorgovana. Večeras dobija čistu spavaću košulju.

Počeo je da broji sveće. Doterao je do jedanaest, dalje nije išlo.

Biskup međutim blag i nasmešen, uzdao se u volju Božiju.

Bio je naredio da se za njih troje postavi u sobi, iznad kapele, na južnom uglu dvorca, gde je inače smeštao, da spava, svoju sestru i neku tetku, kad su mu dolazile u goste.

Ta soba je bila uvuklo, u sebe neki naročiti miris i u njoj je bilo naročito mnogo anđela, na tavanici. Sa njenih prozora bio je divan izgled na okolna brda, u proleće.

Daleko od trpezarije, doveo je Isakoviča da večera tu, zalivajući sve, obilno, vanrednim vinom, koje je imalo skoro toliko godina koliko i dečaci njegovog dvorskog hora.

On je pustio da se zamore prepirkom što je beše zametnuo još sinoć, pa je čekao da se istutnje oko crkvenih obreda, patrijarha, pričešća, krštenja, vaskrsenja, o čemu obojica, zajedno, nisu rekli ni jedne pametne reči. Kakve sve gluposti nisu govorili na račun latinskog klira!

Otvoriše širom vrata, koja su dozvolila da uđu među njih, iz vrta, i bokori jorgovana, i bagremovi, i kestenovi, a da se približe plava brda i trepćuće zvezde, biskup je, slušajući svirku, malo nalevo nagnutom glavom, dokazivao, pre svega: da je katolička crkva blaga, nežna i uviđavna. Ne spominjući jasno šta bi time dobili, on ga je nagovarao da razmisli, sa svojim oficirima, o tome, kakve sve neprijatnosti očekuju decu njinu od zlih ljudi, koji mrze pravoslavne šizmatike, a on je nalazio te zle ljude i na Dvoru. S vremena na vreme, spuštao je svoju belu, meku ruku, na kojoj je blistao prsten sa velikim crnim kamenom, na ruku Isakoviča, koji je bio već prilično napit.

U jednom trouglu starog zdanja, tako, na dnu tamnog parka, sa velikim osvetljenim prozorima, u kojima se crne krstovi prečaga i senke na zidu, borili su se dugo, između sveća u srebrnim čiracima.

Opkoljeni sa tri žuta zida, nagnuti nad stolom, punim jela i vina, umorni i otežali, padali su sve dublje sa svojim rečima, šapatom, uzvicima, u noć, kroz bela vrata, kroz koja se dostizalo do šuma, brda, svetlucanja iznad varoši, beskrajnog, zvezdanog neba.

— Treba da bude katolik. Zar je moguće da to ne bude, kad je to i carica? Lepa Carica. Carica koja je sjedinila u sebi dva divna imena, Marija i Terezija. Ime Marija! Marija bezgrešna, Marija čista, kovčeg belokosni, zvezda jutarnja. Marija divna, Marija porodilja. Poštuje li iko i zna li, od njegovih, svetu Tereziju? Ime Terezija! Žar, Sunčan kolut što opasuje telo. Plamen u kome se izgori, od želje za jednim daljim i lepšim i slađim žićem. Terezija. Mačem probijene, bele, rukom muškom netaknute grudi! Pa onda sjaj. Svoj narod treba da uvedu u sjaj. A sjaj je u katolicizmu. Kad Sunce na Zapadu zalazi, na Istoku se, u isti čas, javlja. U katolicizmu. I kakvi misle da budu oni vojnici, kad su šizmatici u očima cara svoga? Zar hoće da na sebe natovare patnju, kojoj nikad kraja biti neće, seobu duša svojih, ne samo dece svoje, promenu večnu, koja će kao kreč u grobu do veka da im grize meso s kostiju, dogod budu u ovoj zemlji, iz koje ih više pustiti neće?

Marija Terezija. M — prvo slovo njenog imena ima tajanstveno značenje, jer znači: hiljadu. M — jer je Mati. A — jer je Anđeoska. R — jer je Rasadnica. I — jer je Izabrana. J — jer je Jedina. A — jer je Anđeoska još jednom.

I Terezija je. T — jer je Teodoička. E — jer je Evangelijska. R — jer će i po drugi put biti Rasadnica. E — jer je Ekstatična. Z — jer je Zenitalna. I — jer je i Imakulata. J — jer je i Jerusalimska. A — jer je i Apostolska...

Isakovič, koji je, posle večere, osetio svoje uobičajene bolove u stomaku, bio se očajno prepao od govorljivosti biskupove. Uplašen da neće moći da izbegne, a da ga već ovde, u Pečuju ne pokrste, u ljutoj tuzi svojoj pozva, u sebi, tiho, u pomoć, krsnog sveca svoga, Sv. Mratu.

I Sv. Mrata mu pomože, utoliko što ga među tim mnogim vinom, čašama i gorućim svećama seti brata njegovog Aranđela, koji je imao običaj da pri sklapanju trgovačkih poslova po Vlaškoj, Turskoj i Mađarskoj opija ljude. Setivši se njega, čestnjejši Isakovič se reši, po uzoru bratovljevom, da napije sebe.

Mišljaše, ako ga i budu pokrstili silom, neka ga bar ne dobiju treznog.

Zato poče strahovito da pije, našto biskup ućuta, začuđen.

Sve više modar u potiljku, Isakovič tada prozbori, poslednjom svešću, i pokaza da mu nije potrebno dugo pomoć Sv. Mrate, jer ovako poče da govori:

— Požive, moje pravoslavlje slatko, mnoga ljeta u materi mojoj, pa će vo vjeki živet vo vsi moji potomci. Sladost jest i naša Rusija. Bogu tvorcu molim sja da uzrju put svoj i Rusiji pojdu. Ime Rusije! R — jer je Roždestvo. U — jer je Uskrsenije ... S — jer je Slavjanska. I — jer je Isusova. J — jer je Jedinosušna. A — jer je...

Ne završi, jer ma da beše otežao kao bure, od vina, promisli da govori što ne treba govoriti. Uplašen i ražalošćen, klonu, i pokuša da zabašuri sve na taj način, da je poricao sve ... jer uzaludno je sve, prah, smert, sueta suetstva ... prazdne reči ... a kad se umire, umire se kao pas i konj. Pri tom pokuša da ustane i da pođe. Duše nema ... kao što ni Boga nema ... živimo uzalud ... prah ... smert... prazdne reči.

Tada biskup skide sa njega svoje hladne oči i naježen pogleda u noć. Ponoć je bila odavno prošla.

»A kad se pogleda ovako u noč? Kad se stane, evo ovde, u mrak, na vratima? Kad se pogledaju sva polja u mesečini? Sva ona brda u daljini ... grad, krovovi ... tamo oblaci ... sazvežđa ... to nebo puno svetlosti? Kad se pred svim tim ućuti? Je li i onda kao da prolazimo bezumno ... bez smisla ... je li moguće da je sve to jedna bezdana praznina?«

Tada čestnjejši Isakovič poče buditi Komesara i, već sasvim napit, blenu u noć, punu zvezda, prešav pogledom sva mesečinom obasjana polja ... sve šume u daljini ... brda ... i oblake ... pa, unevši se biskupu u lice, prošaputa... »tamo az pojdu ...« i zaplaka.

III - DAN I NOĆ, PROTICALA JE ŠIROKA, USTAJALA REKA, I U NJOJ, NJENA SEN

Kuća Aranđela Isakoviča, veliko zdanje, na vodi, na kraju srebrnastoga Zemuna, bila je u proleće 1744. ponova lepljena. Ofarbana plavo i žuto, dižući se nad okolnim, slamnim krovovima, ispod nekih zgarišta i šančeva, na kojima se naseliše rode, ona se videla iz daleka, među vrbama, pa su je svi ribari i lađari znali.

Pod bregom, razrivenim prolećem, prvim biljkama i krticama, ta se kuća beše zarila u obalu Duhava, među mnogim drvenim, šarenim labudovima, šajkama sa izvijenim vratom. Svojim krovom od greda, što beše skinut sa jedne velike žitarice, nabijena zemljom, nadvisila je bila sve staje i obore u okolini, pa se činjaše kao neka prepotopska lađa. Iz nje je dopirao mukli rik volova i krava, topot konja i kamila, glas jaraca i ovnova, blejanje ovaca i jaganjaca.

Iza plotova te kuće, gde su kroz duboko blato tovarili lađe, od jutra do mraka, sklonio je Aranđel Isakovič poslednji ostatak blaga što ga doteraše sa ljubičastih padina Šara i pašnjaka kraj Bistrice.

Sa jedne strane vidik je bio pun vode i mokrih ostrva, nad kojima su beleli se minareti i bedemi Beograda, u bledoplavom nebu. Sa druge strane razilivala se voda u more blata, koje se prostiralo beskrajno, sa tamno plavim nebom na sebi, do dna sveta.

Kuća beše opkoljena dubokim jarkovima, oborima i plastovima sena, čiji se miris, na sunčanju predvečerja, topio i prolazio ne samo kroz blistav vazduh, već i kroz vrući, sparni naboj. U neprekidnoj vrevi i galami pastira i lađara, u svakodnevnoj graji stoke i govedara, kuća je ipak ostajala tiha. Zatvorena sa svih strana, olepljena, imala je svega jedan ulaz, nizak i pun golubova, ispod greda sa kojih su visile kože. Pred noć, kada bi oko nje pošli čamci i zapalile se mnoge vatre, činila se zbilja lađa, velika i zastala u blatu.

U tu kuću bratovljevu sklonio je bio Vuk Isakovič ženu i dve svoje devojčice, koje su dovezli u kolima, punim zubuna, ćurdija, ćilimova, srme, bisernih igala i srebrnih dugmadi, kroz plač čitave gomile žena i omatorelih slugu.

Mlađi od brata, Aranđel Isakovič ponašao se prema starijem bratu, kao što se ponaša prema mlađem. Ako je stajao kraj njega, gledao ga je nekako sažaljivo, ako je sedeo kraj njega, prepuštao mu je blagonaklono mesto, ma da je on bio suv kao štap, a onaj težak kao bure. Kad mu je brat govorio štogod, nije mu gledao u oči, već smešeći se, preko ramena. Nikad mu nije odgovarao odmah.

Još dok mu je brat bio na službi kod princa Aleksandra Virtenberškog, u Beogradu, bio je navikao da ga spasava dugova, zatvora, posle tuča, i rana i bolesti, posle ratova. Potucajući se za ocem koji je išao uz vojsku, do Carigrada i Beča, trgujući žitom, stokom, duvanom i sve više srebrom, on je počeo da uzajmljuje novac svima i svakome, tako da kroz koju godinu, mrmljajući dremljivo, pre no što zaspi, nikada nije uspevao da izbroji šta mu sve duguju. Brat mu je u tim brigama bio tako lak. Na putu, on bi ga se setio kao nekog neočekivanog dužnika, čudnog, pod vojničkim klobukom, među onim svetom odevenim u anterije, sa fesom i brojanicama, sa kojima se Aranđel Isakovič mlatio, po Vlaškoj i Turskoj, i to je bilo sve.

Pokušao je da ga odvrati od vojske i da ga nauči trgovati, ali se onaj ubrzo zažele svojih konja i sabalja. Po smrti očevoj, kad se na duže sastadoše, vodio ga je za sobom kao pravu muku Božju. Vuk je bio postao i pijanica i bludnik i kavgadžija strašna, a beše otežao kao neko bure.

Tako ga i oženi, moljakajući za njega sve komande do Beča, podmitivši skoro ceo Osečki grad, otkuda ga je jedva izvukao u svatove. Devojku mu je našao slučajno, pri poslu, u Trstu, u kući nekih Hristodula, kojima je dugovao osam hiljada srebra. Brzo se sporazumeše. Dopade mu se devojka, jer beše mlada, visoka, zdrava i jer je uporno ćutala, svojim velikim, modrim očima.

Venčao ih je, usput, u Brodu, žureći poslom, u kući jednog svoga prijatelja, Grka. Slao ih je posle, o svom trošku, po Dunavu, tamo amo, kao i svoje dželepe. Tek kad ču da će snaha da mu rodi, ponosit na svoje Vukoviče i Isakoviče, kao i njegovi stari, pođe da ih vidi, iznuren, od putovanja, trgovanja i podlosti, na koje beše navikao. Tad, kada je prvi put nade bremenitu, Aranđel Isakovič vide koga je priveo svome bratu.

Prava i snažna, kao što su anđeli, visokih kolena, sa krilom i grudima što su, pri svakom koraku, drhtali, ona prode kraj njega, izlazeći iz lađe, kao da htede da mu pokaže kako se, ma da je tvrda kao kamen, ipak lako vijuga i ljulja. Učini mu se da nikada nije ovakve žene video.

Otputovao je iz doma bratovljevog, kroz nekoliko dana, na vrat na nos. I nije se lako vraćao. Bežao je od njih, kao đavo od krsta, šaljući posle poklone, srebro, svilu, merdžane. Kad je morao da im dođe, dolazio im je sa nategom i odlazio presamitivši se. Živeći daleko od njih, Aranđel Isakovič postao je čovek pre vremena suv, žut, sa iznurenim kolenima. Najradije trgovaše na vodi. Želeo je da svuda prođe lađama, nepomičan i zamišljen. Za nekoliko godina, pleća mu se poguriše i prsti mu postadoše drhtavi.

Sanjaše je, u mukama, skoro svaku noć.

Vide je u svakom mraku, ma gde bio. Činilo mu se da ga obavija njena kosa, sa teškim mirisom oraha, laka kao svila. Dodirnula ga je kosom, više puta, kada mu je prilazila ruci. I on je katkad dodirnuo njenu kosu. Zatim bi brzo zario svoje nokte u duvan, koji je sušio na suncu i kraj vatre.

I kad nije bila prisutna, sedeo je često zamišljen, zagledan u njeno visoko čelo i obrve, koje su, i braća, i njeni, nazivali pijavicama. Kad bi bila prisutna, zaboravio bi se i zagledao u nju, uvek bledu, sa usnama malo povijenim, i dugim trepavicama, pod kojima je bila tama. Bio je u stanju da čeka satima, ma pod kakvim izgovorom, da je vidi kako polazi da spava, umorna od dima i kave. Tada se ona ispravljala, stegnula u pasu, visokih, pravih ramena, da izvadi dva krupna bisera iz ušiju. Pri tom njenom pokretu sav bi drhtao.

I kad bi zatvorio oči, video bi bledu njenu kožu i grudi njene i oči krupne i modre, boje zimskog, čistog, večernjeg neba, koje ga nikad ne pogledaše mutno.

Bežeći prve godine od nje, on je bežao kao što se beži od napasti, mrmljajući u ljutini: idi, bedo. Kao što se klonio besnih konja, teških vina, kao što je jednom krišom pobegao iz jednog hana, u Brusi, uplašivši se, tako je napustio i bratovljev dom. Da bratu otme ženu, o tome nije bilo ni govora. Činilo mu se prosto, iznenada, da on tu ženu nije doveo. Te vanredne, snažne noge, to ljuljanje, taj smeh. U prvi mah, on se prepade za brata. Vide da mu je u kuću doveo đavola. To drhtanje na grudima, ta visoka kolena u hodu, to duboko disanje pri pušenju. Primetivši mekote njenog krila, talasanje pod njenim svilenim venedigom, dok je ležala, on je sa zaprepašćenjem uporedi, u sećanju, sa svima onim Vlahinjama, Talijankama i Jermenkama što mu padoše šaka, po svetu, dok je trgovao. Uplaši se da ona ne pristane na greh ma gde, u kući, noću, kraj brata, za te poklone, đinđuve, bisere koje poče da donosi. Uplaši se da je ne uhvati sa nekim slugom, lađarem, ma s kim bilo, i pobeže.

No kad se po drugi put vrati i vide je sa malim detetom, mal ne zaplaka. Toliko beše vedrog, nebesnog pogleda, čistih ruku i grla. Sažaljevajući sebe, on joj u šali, nesvesno, ispriča, kako bi joj bilo da je njegova. Reče, kako bi je čuvao, kako bi je svud sa sobom vodio, kako bi je odevao. Činilo mu se da je ljudski život lep i da bi sa njom, i njenim detetom, prolazio veselo, pa išli ma kud. Ljubeći njeno dete, u sećanju njegovom zaigraše mu na glavi stotinu i stotinu malih Vlašića, Nemčića, Mađarčića, čijim je ocevima derao kožu s leđa. Mučeći ljude do sada, sa nasladom, reši se da ih od sada ostavi na miru, osetiv da i oni sede ovako uz žene i decu. Tad, prvi put, usudi se i da je dodirne. Krišom upozna njenu kosu, i raspletenu; poljubi je jednom u obraz, zagledan dugo u nju; stiskaše joj tvrda ramena, nesvesno, pomažući joj jednom da se zakopča, ma da ga ona nije zvala. Satima je sedeo kod nje, igrajući se s detetom, ili psima, ali gutajući očima nju. Ni za čas mu ne pade na pamet da bi mogao poželeti ženu svoga brata. Naprotiv, brat mu se činio srećan čovek, a njegova ljubav prema toj ženi nešto neshvatljivo drugima, a njemu samome sasvim jasno. Živeo je za njih i zanemario svoju trgovinu, brinući se da ih već jednom naseli stalno na jedno mesto.

Uvide da je sreća bratovljeva sasvim slučajna, ali da tako mora biti. I on je mogao, slučajno, naići na tu ženu, ali kad nije, znači da nije za njega. Bez gorčine i očaja ostade tako kraj njih dugo i dočeka i prve dane proleća. Vozio se kolima po poplavljenoj zemlji, pregledao zidanje crkve, koju je brat bio započeo da diže, u selu koje im je otac naselio. Putovao je crkvenim poslovima u koje ga brat beše umešao, vraćajući se uvek, poljupcem, toj ženi i detetu, kao da su njegovi. Sav zadovoljan, posećivaše žito, što poče i u dolini, u blatu, da niče, i misleći na nju, svu, posmatraše let tica, sunčajući se na lađi, pri čestim odlascima u Budim.

Pa ipak, posle tih mirnih dana, pod belim oblacima bagrema, ma da on to ne primeti, poče činiti, u kući bratovljevoj, zlo. Sve češće dodirivaše joj ruke, kosu, pleća, pa i pas. Sve češće se približavaše da udahne dah iz njenih čipaka pod grlom, ili da joj se nađe, kraj tolikih sluškinja, pri uspavljivanju deteta uveče, ili pri oblačenju, ujutru. Njegov brat, odlazeći često pod Varadin, da vežba svoje ljude u iskopavanju aproša, šančeva za opsadu gradova, ili, na konju, čak u Mitrovicu, u kovaonicu oružja, nije primetio ništa. A šta je ona primetila, i mislila, to se nije videlo ni na njenom licu, ni u njenim očima. Tek kad jedno veče, u Cvetnoj nedelji, naiđe kada se ona kupala, u izbi sa velikom zemljanom peći, u kojoj se inače pekao hleb, i, pomisli da uđe tamo, poče drhtati, osetio je šta želi i šta čeka. I ode, ne oprostiv se, i dugo, na sve molbe bratovljeve, nije se vraćao, ni javljao.

Tek kad se i druga ćerčica beše rodila i kad se na detetu otvoriše neki čirevi, on se javi bratu, koji je polazio sa vojnicima u Italiju. Došao im je u Beč, gde se behu smestili u jednoj niskoj maloj gostioni, iza jednog voćnjaka. Brat mu je bio ogroman i još lep, ma da beše otežao i sasvim prosedeo. A ona ga je volela žarom, koji mu se učini životinjski i bljutav. Ljubili su se i pred njim, a stiskali su se i stezali svaki čas. Celu noć on je čuo njino šaputanje i gukanje, dok se bolesno dete svaki čas budilo i plakalo. I ma da sad beše još lepša, snaha ga više nije opijala svojim hodom, previjanjem i grudima, kao pre. Tako mu se bar, u prvi mah, učini. Pred rastankorn sa mužem, beše sva podnadula od neprekidnih ljubavnih noći, neprospavanih i nemirnih. Sva uplakana i uplašena da joj se neće vratiti, ljubila je muža, bez stida i nesito. Bila je postala ljubomorna. Sumnjala je da će se svezati sa svima Friulkama i Venecijankama. Pokušavala je da mu tako zasladi rastanak, da svaki dan zaželi povratak.

Pokušavala je to na svaki način. Oblačila je svoje tršćanske i mletačke haljine, pune providnih čipaka, zatezala svoje svilene čarape i preveze na grudima, pa ih je posle opet svlačila. Ma da joj nije bilo do pesme, i ma da beše uplakana, pila je i pevala. Skrivala se sa mužem i ljubila mu vrat, grudi, usta, uši.

Aranđel Isakovič, sasušen i žut, proživeo je to nekoliko nedelja kao u paklu. Veliki, carski grad učini mu se prava ludnica, po kojoj trče vojnici, konji, matori kavaljeri i polugolišave žene, dvorski oficiri i zanatlije, nit znaš zašto, ni kroz što. Zaradivši oko hiljadu talira, na prodaji srebra, jednom svome prijatelju, Grku, Dimitriju Kopši, nije bio baš nezadovoljan, ali mu je bilo neizrecivo dosadno. Njegov brat Vuk, koga je neizmerno voleo dok beše dete, jer je bio jači od njega i jer je znao da govori ciganski, bio mu je mio i posle, kao amanet očev i kao luda, pusta vojničina koja se samo njega bojala. Uzevši mu sve blago, prevarom, posle očeve smrti, pri ravnanju, on se posle sažali i pomagaše ga, svakim danom sve bogatiji, usrdno i bratski. Sad mu se, prvi put, učini to čovek sasvim tuđ.

Odlazeći svaki dan u Komande, u Dvor, njegov brat beše obukao kilote i uprtio na glavu periku, skinuvši i brke, nadodolivši se ordenjem i plavim trakama, širokim kao šaka, i jednom spadom, tankom kao prst. Noseći pismo patrijarha Šakabente u Dvor, a radeći sa grafom Gaisrukom na popisu vojničkih sela slavonskih, bio je postao brižan i ćutljiv, ali i nadmen. Svakako, Aranđelu Isakoviču sve to bilo je dosadno. Ničeg bratskog nije osećao, niti je shvatao zašto bi trebao baš da oseća, za taj nos, te zakrvavljene oči, žućkaste, pune tačkica, za celog tog velikog klipana, odevenog kao strašilo. Pušeći sve više, brojeći, bez kraja i bez svesti, brojanice, Aranđel Isakovič živeo je to nekoliko nedelja sasvim uzalud. Niti ga je bilo žao što mu brat opet odlazi, oronuo, ranjavan, preživeo, da možda umre, niti ga je bilo žao što će on kroz koju nedelju dana možda već biti sam, bez oca i bez brata, bez ikog na svetu. Isto će tako prolaziti ljudi, prolaziti lađe, isto će tako trgovati, jesti, brojati brojanice. Baš ga se ništa nije ticao taj brat. Ni njegov nos, ni njegov trbuh sa kojim je poboljevao, ni njegovi poslovi sa kaluđerima, o kojima mu je svaki čas govorio. Nisu ga se ticala upravo ni ta njegova deca, koju je hteo da mu natovari na vrat. I on mu to i reče.

Što se tiče snahe, i ona je Aranđelu Isakoviču bila sad dosadna. To nije bila ona divna žena sa malim detetom, koju je bio poljubio sav drhćući od grešne žudnje, zadivljen i tužan. Ova žena mu je bila prosto otužna. Ujutru je vide kako leži, sva vruća, razrogačenih očiju od ljubavnog napora. Uveče je ču, kroz zid, kako govori i tepa mužu, odvlaći ga rano u postelju. Prekodan je vide, neprekidno, u suzama i ciktanju, u zagrljajima i oblačenju, o vratu muževljevom. Istina, ona je tek sad bila lepa, upaljena, pri tom ugojena, bestidna, ali zar nisu takve i sve druge sa kojima je on imao posla? I zar ta deca, bolesna i uplakana, i ta žena, uveče pomalo i napita, treba da bude ono na čemu zavidi, kao i na ožiljcima rana, na ordenju, slavi? Nek skrha vrat sa konjem tamo negde u Italiji, ali pri tom uopšte nek ne misli da se to njega, kao brata, nešto tiče. To mu je rekao.

I kad mu se brat posle opet vratio, Aranđel Isakovič izbegavao je da mu ode, noseći u sebi, kraj svega, podmuklu žudnju za telom svoje snahe.

Tek kada Vuk Isakovič morade poći i po četvrti put u rat, pristao je da mu dođe i da se sa njim oprosti.

Putujući tamo, on pođe prvo u Zemun da vidi kuću koju je bio kupio, da bi mogao lakše trgovati sa Turcima. Zatim, ne nadajući se zlu, dođe bratu onakav kakav se bio rastao, zlovoljan, pakostan i žut. I brat ga dočeka nevoljno, — ostareo, izmenjen.

No kada snahu ugleda, stade kao gromom poražen.

To nije bila ona rano udata, visoka devojka, ni ona divna mlada sa glavom svoje ćerčice na dojci, ni ona puna, grudata žena, koju je čuo kroz zid kako se celu noć cmače i kako mumla. To beše žena kakvu nikada nigde nije video.

Bledilo njeno bilo je potpuno i uokvireno kosom, što je sad bila još tamniija, kao i obrve. Nad čelom i nosem ona je imala neki sjaj, od treptanja svetlosti, što mu se katkad činio kao bela, svilena, mletačka obrazina. U nozdrvama samo imala je rumeni i tame, a usta joj behu manja i drukčija no pre, bleđa i sasvim tiha, pod jednim, neprestanim, čudnovatim osmehom, koji se nije gubio ni onda kada ga tužno pogleda. A pogledala ga je širom otvorenim očima, da mu se učini: stiže na obalu dubokog, modrog mora.

Činila se kao da joj je potpuno nepoznat i pitala ga je stvari koje ga pre nikad nije pitala. O, ako mu sad brat pogine u ratu, — pomisli i zgrozi se, pa mu dođe da se prekrsti. Nije više išla onako pomamno, samo je rado, visoka, prava, pred njim stajala. Teška i krasna, ne znajući možda da on drhti. Bila je lepša nego pre ikada. Tiha i drukčija, ona ga nikom često dodirnu, a jedno veče, pri otvorenim vratima, tako da je mogao da gleda, presvukla je svoju novu, mletačku haljinu.

Lagala je. Uhvati je u laži već prvih dana, mirnu i lepu, i pri tome. Lagala je, pred mužem, sa jednim svetlim, belim osmehom. I gospodarila je u kući i na poljima koja su te godine, već i u dolji, kraj vode, počeli orati, pa i kod stada, nad slugama i pastirima, nad celim naseljem. Mrzeli su je i strašili je se. Njenog osmeha.

Decu je bila dala sluškinjama; samo pred mužem držala ih je na krilu. Sa osmehom. Jedno jutro zapita devera, da li mu se brat ne čini naglo ostareo? Tog dana, Aranđel Isakovič ponudi bratu svoju kuću u Zemunu i predloži mu da ženu i decu skloni kod njega.

Gospoža Dafina bila se preselila u kuću svoga devera. Trebala je tu da preživi, sa svojim ćerčicama, nekoliko meseci, pa možda i godina, dok joj se muž ne vrati iz rata. Trebala je tu da dočeka i svoj treći porođaj, jer beše u trećem mesecu blagoslovenog stanja, što priznade mužu tek pred polazak.

Sa dvoje kola punih haljina, ona je došla u kuću skoro neopažena, od celog onog Zemuna što se u plavim anterijama, crnim šubarama i čizmama, švapskim oficirskim šeširima, žutim, svilenim alagijasima i bajaderama, utegnutim fistanima, bio iskupio oko kuće Aranđela Isakoviča, da je vidi.

Smestivši decu, sa svojim sluškinjama, u jedan trouglasti ćošak kuće, pod tavanicu koja se povijaše pod težinom brašna, puna miševa, ona za sebe odabra, odmah, jednu veliku i nisku odaju punu ćilimova, patosanu i poduprtu gredama, u kojoj beše sazidana i velika, zemljana peć. Ušavši tu, prvo je pregledala oba izlaza, pa zatim naredila nov raspored po kući. Dugo se zadrža kod velikog prozora sa rešetkom, koji je gledao na reku. To mesto odabra prvih dana da se isplače. Dan i noć proticala je tu široka, ustajala reka. I, u njoj, njena sen.

No mada je svaki dan imala svoje vreme za plač, za nekoliko dana stigla je da propusti, kroz tu odaju, pola Zemuna. Žene oficira, Nemice, trgovačke kćeri, mnogo mlađe od nje, Grkinje, zatim sve žene prijatelja svoga devera i muža i sve njihove kćeri; jednu debelu Turkinju kojoj su visili očni kapci i koja beše pri zauzeću Beograda prebegla, pa čak i dve Vlahinje, sestre, za koje niko nije znao ni čije su, ni šta su.

Nudeći ih kavom, šerbetom i nargilama, ona od njih doznade šta zna Zemun, a Zemun od njih šta zna ona. Uskoro ona je znala da su kuće u Zemunu žute, plave, visoke i niže i koja je čija. Zatim, ko je umro u onoj na ćošku, i ko se poboleo od povraćanja, u onoj sa velikim dudom. Koji trgovac želi da oženi svog sina, a koji da uda svoju kćer. Kojeg sa kojom i koju za kojeg. Kad se govorilo o porođaju, čula je koliko ih ima koje će da rode ovog meseca, a koliko ih ima za idući. Pa kako je umrla jedna, uzimajući kuvan pepeo sa sirćetom, da ne bi rađala više, jer ih je već imala šestoro. Pa kako se noću javlja sad, leteći na belom čaršavu. Pa kako je Dimče Diamanti uz prvu, venčanu, ženu doveo i drugu, pa kako sad svi, utroje, žive. Zatim, kako se priča da je njen muž, oberkapetan Vuk Isakovič, odveden iz Pečuja, vezan, u Temišvarsku tvrđavu. Tamo ga je baron Engelshofen jednog dana našao, poljubio, oslobodio, tako da će uskoro da se vrati i neće ni ići u rat. Kako će sa njim vratiti se i ona sedmorica što su otišli iz Zemuna. Najposle, kako je kći Nikole Panajota donela iz Beča neke košulje što dopiru samo do kolena. I da je ona hroma na levu nogu.

Zemun opet doznao je od nje: da je protiv povraćanja žuči odličan lek zejtin sa kuvanim šećerom i da u Beogradu, preko, ima jedna babica, Turkinja, što spravlja neku rakiju koja se pije u vrućem kupatilu, mesečno jedanput, pa o rađanju ne može biti ni govora. Pa da je rat u Nemačkoj već uveliko započeo i da njen muž sa vojskom i nije u Pečuju, već se javio bratu, prošle nedelje, iz neke varoši koja se zove Radkersburg. Pa onda, da je ona videla u Veneciji ne samo košulje što dopiru tek do kolena, kao što kažu da ih je iz Beča donela kći Nikole Panajota, nego i haljine, istina samo s preda, dok ostrag i dopiru do zemlje i čak se po njoj vuku.

Zatim je Zemun doznao još i to da je ona bila siroče, kad su je udali za Isakoviča, i da je mislila da će joj on godinu dana biti kao otac, dok se ne rodi prvo dete, pa će joj tek onda postati muž. Osim toga, da je ona i ovako skoro uvek bila sama i da je mnogo proplakala. Zatim je Zemun doznao još i to da je Isakovič mnogo živeo sa ženama, zlim i opakim, Vlahinjama, Mađaricama i Nemicama, kao uostalom i njegov brat Aranđel, u čiju se kuću sklonila, ali o kome zna da je isto tako mnogo živeo sa Grkinjama, Jermenkama i Venecijankama, čiji govor razume. Zatim i to, da je njenoga muža volela žena princa Virtemberga, koji je stanovao eno u onoj velikoj zgradi, u Beogradu, gde je sad Paša. Pa i to, da ona plače sad, svake noći, jer ima zle snove, i sada da joj se muž javlja, kao mrtvac, u strašnom obliku žaba, zveri i pacova. A što se tiče brbljanja da je ona hroma na levoj nozi, ona im pokaza obe noge spreda i natrag, da vide.

Tako se gospoža Dafina Isakovič upoznala sa Zemunom i Zemun sa njom. Nikuda nije izlazila i mnogo je plakala.

Iako je njen odnos prema svetu bio tako prost i običan, zemaljski, odnos njen prema deveru, kao i prema mužu, nije bio ni tako običan, ni tako prost, već prilično nadzemaljski. Tako ona sa deverom nije govorila. Njemu to sve nije rekla. Pred njim, uopšte nije bila takva.

Pred njim, pre svega, ćutala je, isplakana, sa jednim tajanstvenim osmehom. Kad je govorila sa njim, govorila je sasvim druge stvari. Govorila mu je o noći, koje se boji, o mraku, u kom je hvataju strah i priviđenja. O mladosti, koja je prošla. O životu, koji je za nju tako težak. I, suznim očima, o mužu koji je više, izgleda, ne voli i koji je, možda, nikad nije ni voleo.

Pred Aranđelom Isakovičem gospoža Dafina stajala je često, uzdignutih grudi i ruku, očajno, nad glavom sklopljenih. Pred Aranđelom Isakovičem gospoža Dafina nije ni vikala, ni lenjovala, ležeći na ćilimu prostrtom po patosu, niti je pred njim sedela među tim ženama. Dan je bio za njih, a veče je bilo za njega. Za njega nije bio onaj kikot, ni ta ćeretanja, ni sve to. Za njega je ona imala i drugi glas, i drugi pogled, celo jedno drugo biće. I ne samo ona, već i njene sluškinje, bez naročite naredbe, menjale su se, kad bi on dolazio. Stišala bi se kuća, žišci pokrili stakletom, pred njim bi sve postajalo prijatno.

Ne misleći, kao Aranđel Isakovič, da je lepa kao niko, ona je znala šta vredi. Stopalom svojim, koje se njemu činilo kao u snažnog anđela, ona nije bila nimalo zadovoljna. Krila ga je pod svilenu svoju odeću, pokazujući samo vrh svojih finih papuča. Što se tiče cevanica i kolena, ona se ponosila njima i bila tu sa njim istog mišljenja, pokazujući ih, skrstivši noge, kad god je mogla. Obilazila ga je hodom svojim snažnim, koračanjem pravim, iz kukova. Ruke svoje, koje nikada nije spustila još na njegov vrat, puštala je da mu se kraj vrata provlače, klize, previjaju kao zmije. Grudi svoje prinosila mu je tako blizu kao što se u ljubavi prinose obrazi. Najviše pak nadala se od svojih očiju. Gledala ga je tužno.

Aranđel Isakovič, kao dobar trgovac, video je o čemu se radi. Razumeo je da je ta žena, kao devojka, bila sirota, plašljiva, navikla na samoću i neispunjene želje. I da to više nije. Razumeo je da je ta žena posle bila postala krupna i jedra životinja, koja je sa onim medvedom jurila po mraku, kao besomučna. No šta joj bi sad, to više nije mogao da razume.

Njemu nije bilo do čekanja. Zgrozivši se, zbog onog što je hteo da učini, on je žurio. Nije hteo da misli na ono što će posle doći. Rešivši da se upusti sa snahom, on nije hteo da misli na brata. Taj brat, ogroman, težak, u kolima, sav u plavom srebru, sa belim perom, ipak mu je jednako bio pred očima. Izmučen nesanicom i grižom savesti, ne govoreći nikom ni reči, čuvajući se da se ne oda ni jednim pogledom, pokretom, dahom, on se jednako nadao da će se to desiti nekako bez ičijeg znanja, skriveno, kao u snu. I, naročito, bez ikakve nesreće. Sasušen od žudi, sanjajući svake noći, u bestidnim snovima, tu ženu, on je nikako nije želeo na dugo. Nije mu bilo stalo da je preotme, niti da živi, posle, sa njom, još nekoliko godina. Pognute glave po ceo dan, on je čak imao lude misli pri tome, da posle obavesti brata, pa da je oteraju, pa da se pomire, da oproste, ta braća su.

Želeći da što pre dobije njen pristanak, on je obasu poklonima, pokušav dvosmislenim rečima i ljubaznošću, da mu ona da kao neki znak. Ali mu taj znak ne dođe.

Ona ga gledaše svojim lepim, modrim očima boje čistog, zimskog, večernjeg neba, mirno, kao da su se nad njima sjale zvezde. Podmukle njegove reči činila je srdačnim, izvitoperena njegova laskanja običnim. Govoreći ceo dan gluposti, postajala je uveče mudra i pronicljiva, pred deverom.

Mučeći se oko nje, požuteo, od nadanja i čekanja, sav bedan u svom dugom, plavom kaftanu, Aranđel Isakovič se reši na dodire. Hvataše je za ruku i milovaše je po kosi, sve češće. Podižući je jednom, uplakanu, sa postelje bolesne ćerčice, on je uze ispod pazuha i poljubi, dršćući celim telom.

No i to, što beše jasno, ona učini nejasnim i rođačkim. Tako je i njegove predloge, rečima, izvrtala u brigu rodačku. Lake njegove ruke skidala je sa sebe mirno, ne primetivši požudu. Gledala ga je modrim očima, hladnim i divnim i tada, u kojima nije bilo ni trunka žari. Pa ipak, Aranđel Isakovič je tim više ludeo, što je i tada, u tom hladnom pogledu, nazirao njenu volju: da sve to tako ima da bude.

Kao srebrom trgujući, on je hteo da meri njen pristanak, ali ga ona nije dala meriti. Ni jednu jedinu malu reč, ni jedan jedini mali znak. Bila je kao nedirnuta, kao odsutna, kao smrznuta. Izgledalo je, kao da mu se nikad na ovom svetu neće dati. Htela je, prosto, da je uzme silom.

Jer gospoža Dafina, dete čitave jedne lađe pune trgovaca i srebroljubaca, znala je vrlo dobro o čemu se radi. Njoj se nije žurilo. Niti je želela da se da, tom mladom, suvom i žutom deveru, koji je sećaše njene kuće i braće, niti je volela njegove ruke sa žutim noktima, niti njegove kaluđerske brke i bradu, crne i retke, niti njegove blede, žute oči, pljosnat, tanki nos, a najmanje njegove požutele zube, uvek lepljive od slatkiša. Činio se kao sasušena slika i prilika njenog muža, skoro nečujnog hoda i koraka. Ako je ikada, pri toj neprilici sa deverom, osetila požudu, osetila je za mužem. Za mužem svojim ogromnim i teškim, koga je gospoža Dafina volela nekad neizmerno i koji je sad bio teško oronuo, ostareo, ma da se katkad još činjaše, na konju, snažan kao medved.

Vruće krvi, i čulna toliko da su je hvatale glavobolje, ona je ostala potpuno hladna u ovoj kući, gde je muž ostavi da ga čeka, prevarivši je pri rastanku i osramotivši je pred celim svetom, bojeći se njenih suza, dreke i nesvestice, čega ipak, pri rastanku, mora da bude. Nikada dosad ona nije bila izložena požudi, niti je iko, osim njenog muža, bio tako kraj nje, u blizini. Da joj se ovo desilo druge, ili treće godine, ona bi bila umrla od stida i srama, skočila svakako u tu žutu, razlivenu, ustajalu reku, što protiče pod njenim prozorom. A da joj se to desilo prošle godine, ona bi bila svojim plačem, molbama, poljupcima, uspela da Aranđela umiri, da ga osvesti, da ga odvrati, da to ne čini, da je ne vuče za sobom u pakao.

Ali sad, sad je mirno osećala njegov dah na sebi, i videla je kraj sebe njegovu senku, predveče, u polutami, dok se činio da nešto beznačajno govori. Tako je i svoju senku, kod prozora, gledala, u mulju, koji je dan i noć proticao.

Osećala je da je sama. Nikakve izvesnosti, da će joj se muž vratiti. Sa svojim divljim ljudima, konjima i psima, sa svojim velikim trbuhom, bio je otišao daleko, tako daleko. Jeza je pređe samo kad nasluti, koliko se sad, svakako, brine za svoje ćerčice.

Želela je da vidi šta će joj dever učiniti, kad jednog dana potpuno poludi. Želela je da se to dogodi, prosto, od dosade, zbog praznine u kojoj, bezdanoj, činjaše joj se katkad da visi glavačke. I kao što je ona previjala se u grčevima, od žudi za mužem, ljubeći mu grudi, vrat i uši, bezumno i pokorno, želela je sad da vidi kako će nju ljubiti njegov brat, savijajući se nad njenim rukama, kolenima i krilom. Osećala je koliko je uplašen i nerešljiv, ali i to da samo jedna sitnica još treba, pa da se, sa te, na izgled mirne, površine strmoglave u tu mutnu reku, urlikom i silom.

Smešeći se, užasnuto, bez žudi, zgrozila se i osećala je da je taj dan blizu. Bila je već tri nedelje u toj kući.

Jednog dana, kao što se to često dešava u toj zemlji, kroz proletnu toplotu i procvetale voćke, udari mraz i ledeni pljusak. Na vetru, koji povija kišu, po rekama, lađa Aranđela Isakoviča, puna konja, što beše na putu, preko, k Turcima, bi zahvaćena vodom i prevrnuta. Jedva ga izvukoše, već ukočenog.

Kad su ga doneli doma, nastade takav vrisak i lelek po kući, da se niko i ne začudi kad ona tiho, pomodrelim usnama, naredi da ga prenesu u njenu odaju, na veliku peć, kraj koje beše postavljena široka, mletačka postelja. Ona je vriskala od straha, da ne umre i da je ne ostavi, bez zaštite, sa malom decom, tu, među tom poslugom njegovom ciganskom, što je ličila na razbojnike.

Tog dana je Vuk Isakovič prelazio sa pukom, celo pre podne, preko jednog uskog brvna, kod varoši Kremsminstera, u Austriji. Bio se načinio nered među vojnicima.

Jedan zec pretrča mu preko puta.

— Uh, da se most ne sruši — pomisli, ili da mu prtljag možda ne ode u reku? Pa zatim, upivši pogledom vlažno nebo što se bilo naoblačilo, zauzda, brižan, konja i upita kapetana Pisčeviča, koji je jahao kraj njega: »Čto znači pri zahodu Solnca ovo znamenie Pisčeviču? Dojdosmo zdravo i u spokoju. Na putu prah razveja vetar, aki neku zavesu. Telo dšeri moje male, prvoroždene, sie v minutu može bit razbolesja? ...«

Ne pade mu ni na um da pomisli da ga žena, kod kuće, vara.

IV - ODE VUK ISAKOVIČ, ALI ZA NJIM ODE I FRUŠKA GORA

Aranđel Isakovič bio je počeo da se davi, u hladnoj vodi, zajedno sa jednim konjem, što je prednjim kopitama prskao u vis mulj, a zadnjim zamutio svu vodu uokolo, žutim peskom.

Kad se prevrnu čun, zidine Beogradskoga grada, nad vodom, izvrtoše se i, za časak, u očima mu ostade samo nebo. Zatim, jedan tren, proticala mu je pod očima reka, ali neverovatno široka, kakvu je nikad ne vide sa lađa, sa obalama što mu se učiniše skoro na dva tri sata hoda. Odmah potom utonu glavačke u neku bezdan žutu, zelenu, tamnu, pa sasvim mračnu i ledenu, što se sklopi nad njim.

Kad se opet pojavi, u svetlosti nad vodom, među konjima pobesnelim od straha, nije mogao da viče, jer su mu grkljan i usta bili puni peska i vode. Dubina pod njim, međutim, postade klizava i bezdana i on oseti kako će propasti kroz nju, prvo nogama, zatim i rukama i glavom, kao kroz neku prazninu, po kojoj je, uzalud, pokušao da se pentra, da gazi, da puzi četvoronoške. Sa prstima i noktima punim konjske dlake, kojom mu se napuniše i usta, on se dohvati trske, zatim panja, na koji ga izvukoše, sveg ulepljenog blatom što mu je curilo sa očiju, iz ušiju, iz nosa.

Drhćući kao u bunilu, pri prenosu kući, on je osećao, pobedonosno, kako se, u gužvi konjskih sapi, nogu i njuški, pojavila, nad vodom, i njegova glava. No više puta još, tog dana, njemu se činjaše da opet mlatara rukama i da se opet tiska, daveći se, u strašnom metežu konjskog mesa, dlaka i ledenih talasa. Činilo mu se da tone, uzalud se naprežući da zastane u padu glavačke, četvoronoške, puzeći, valjajući se opet, kroz tamu.

Skinut go, istrljan peskom, pa zatim zavijen u ovnujske kože, Aranđel Isakovič je donet pred svoju kuću kao mrtvac, ali sa očima koje behu širom otvorene. Sav modar, on je drhtao, ali lak od nekih hladnih tica koje su htele da mu izlete iz tela. Činilo mu se, prostrtom na jednom ćilimu, da ne treba da se miče, jer po njemu još teku obe obale, trščaci, nebo i njegova kuća, što kao da se razliva.

Dok ga pronesoše kroz jauk i plač i lepršanje golubova, trčeći sa njim kroz blato i preko balvana, on iznenada oseti ludu želju da ga unesu u njenu odaju. Kao da je trgovao, nasluti, da je došlo vreme da je kupi.

Tako je, na zemljanoj peći, kraj njene postelje, osetio kao da se uznosi na nebo. Ni za trenutak nije se setio brata, ni za trenutak ne izađoše mu pred oči njena deca. Bio je sam, u nekoj prijatnoj, visokoj hladovini. Ni najmanje nije mešao sebe sa bratom. Sam samcit, on je imao da dobije tu ženu bez ikakve veze sa ma kim. Istrljan rakijom, spasen od vode i mulja, činjaše mu se da lebdi nad požarom u toj širokoj, zemljanoj peći. Sa tavanicom iznad glave i posteljom belom svoje snahe ispod sebe, zatvoren u četiri žuta zida, oseti se potpuno odeljen od sveta. Drugo bi bilo da je bio negde napolju, u Zemunu. Ovde, unutra, u svojoj kući, činilo mu se da je potpuno bezbedan. Niko to neće saznati. Bio je uveren da će i ona ćutati. A sve će se dogoditi nekako kao u snu. Oboje, između ta četiri zida, mogu mirno da čine što hoće. Kao i te njihove crne senke što se vide na zidu, oni su među ovim zidovima slobodni i nevidljivi. Unutra je bilo toplo. Vatra je huktala. Napolju je zavijao vetar.

Upaljen od vrućine, ležao je na peći, sa punom svešću onog što je spremao. Naredio je da ga presvuku još jednom i obuku. Ona, od stida, ode do prozora i ne smede da slugama pogleda u oči, ali ne izide. Ni onda, kad ga položiše u njenu postelju.

A on, kao uznesen, oseti da lebdi svojim još kat-kad ukočenim udovima. Sebe, i nikoga više sem nje, osećao je u blizini, u toplom polumraku vatre. Drugo bi bilo da je ma ko prošao kroz tu izbu, spolja, iz Zemuna. Ovako, on jasno nasluti da neće propustiti ovo veče.

Plamen žiška sa peći osvetljavao je veliku izbu, kao sa brega. Senke stvari bile su zato ogromne. Na beloj postelji, u tami, Aranđel Isakovič, ma da je bio potpuno pri svesti, opran, umiven, van svake opasnosti, činjaše se žut i pomodreo, kao da se bori s dušom. Velike senke postelje, stola i jednog crnog sanduka za odelo, padale su na vruć zid, kao leti hladovina drveća. U potpunoj tišini i polumraku, gospoža Dafina bila se približila uz rešetku prozora, pod kojim je neprekidno prolazio šum vode, što je oticala.

Ležeći, sa očima toliko sklopljenim da je osećao kako mu se gornje trepavice spuštaju na donje, Aranđel Isakovič osluškivao je kako po kući biva sve tiše. Bojeći se da zaište ma šta, da se ne bi zvale sluge, skoro se nije ni micao, pod crvenim dušekom, iz čijih se talasa, što se njemu činjahu sad beskrajni kao more, jedva video. Srce ga je tuklo, kao nekim čekićem iznutra, po glavi. Skoro nepomičan, sa ukočenim i prikrivenim pogledom, čekao je da dogori žižak, pa da bude mrak.

Gospoža Dafina, na jednoj visokoj stolici, pod kojom su se videle njene snažne noge, u nerandžastim čarapama i zlatnim papučama, sedela je naslonjena o prozor. U beloj haljini, sašivenoj sve od samih komadića svile, tako da se činjaše kao cveće bagremova, sa mekim, okruglim talasom trbuha, klonule glave, nasmešena u polumraku, uzvijenim usnama.

Bila se skamenila, videvši da će joj dever provesti noć u njenoj postelji, ali je sluškinje ipak otpustila. Obavijajući mu glavu peškirom, natopljenim sirćetom, ona mu na grudi, pod košulju, smesti malu ikonu Sv. Mrate, golicajući ga nehotice, nepodnošljivo, pri tome, svojim dugim prstima.

Aranđel Isakovič hrabrio se, i po stoti put, mislima da to niko neće saznati. Bio je uveren da će i ona ćutati i, pošto joj je godinama lizao, u snovima, ruke, ponizno kao kuče, goreo je sad od žudi, u sebi, da je smrvi, razgrize, raskida brzo. Nije ni mislio da će ovako iznenada, posle tako dugog cenkanja, da se reši. Pri tome, pre uvek plašljiv, beše sad potpuno samopouzdan. Između ova četiri žuta zida, sve ono čega se napolju bojao, nije ni postojalo. Između ova četiri žuta zida, smeo je da čini što hoće. Izgledalo mu je sasvim smešno da je ona bratovljeva žena, kad mu brat nije ovde, i još smešnije, da ne bi mogla biti i njegova žena. Izgledalo mu je potpuno čudnovato da bi neko mogao da mu se umeša u ovaj posao i da što pita. Naježivši se, pri pomisli: kako bi vrisnuo ma ko da ih vidi kad budu zajedno zaspali ovde, on oseti, kako je tih polumrak oko njih i kako ih niko ne vidi, između ova četiri zida.

Napolju je zavijao vetar, pun laveža pasa, i šumila je voda, koju je i on čuo, neprestano, pod prozorom. Unutra je bilo toplo i tako tiho, pod senkama na zidu, se čuše miševi kako trčkaju.

Beogradski grad i šareni, turski trg, konji što se u vodi dave, velika i plava njegova kuća, blato i mreže, lađe i vrela, okrečena peć, kovitlahu se više puta oko njegove glave, ali su svaki put nestajali u potpunoj tišini tople izbe i u polumraku, u kom se ona videla jasno, kod prozora. Gušio se od napora da progovori nešto što bi je dovelo do postelje.

Osećao je već kako mu prilazi. Brat, taj brat koji mu se već tri nedelje činio samo jedna hrpa odora, pletenica, čoha i perja, u daljini, kao da i nije više bio živ. Zamišljao ga je, hteo je da ga zamisli kraj ove žene, ali uzalud; nije bio tu. Čak i ta deca za koju je znao da su tu, negde, iza zida, pa plaču i dreče, bude se u mraku i dozivaju inater, kao da nisu postojala. Nisu bila vidljiva.

Ta žena kod rešetke prozora bila je pripala njemu. Bio je u to potpuno uveren. Ležeći sa njim, Ijubiće njega i izgovaraće njegovo ime, tepajući. Umirala ona od požude za onim, ili ne, ne može ga stići. Ovamo on ne može doći, kao ni ta voda što neprestano šumi pod prozorom, kao ni taj vetar. Ovamo ne može ući, kao ni njegov sluga, matori Ananije, koji mu spava uvek na pragu. Brat mu je daleko i, kao taj muž, daleko je i njen očuh, ćosavi Hristodulo, koji mu još uvek duguje za neki duvan. Ni pop, ni njegov ortak Dimče Diamanti, neće moći da mu smetaju, svojim savetima i benetanjem. Sve što je napolju. ostaće napolju, a ona, tu, ostaće tu, kraj njega. Niko to neće saznati. Bio je uveren da će i ona ćutati.

Opojna neka radost se javi u njemu. Voda, trščak, pesak, nebo, sve je to bilo daleko. Pa i taj Zemun, koji je želeo da sve sazna, i njen muž koji se možda neće ni vratiti.

Ona je bila tu, blizu. U kuči sve leglo. Zaspalo. Ništa se nije više čulo, sem vetra i laveža pasa. I neprekidan šum vode što je oticala.

Podiže ruku i velika se crna senka načini na zidu. Hteo je tiho da je pozove, da je namami, u postelju. Da se svuče. Da se ne zamara, sedeći tako ćutke, obučena. Hteo je da joj predloži da on legne na tle, a ona na postelju, tako obučena, da se ne boji. Ili da on ugasi žižak, dok se ona svlači, pa da legne kraj nje, tek kad ona bude zaspala. Da se ne boji.

No baš kad je hteo da progovori, ona se presamiti preko stolice, vrisnuvši grozno. Tresla je rukama, bleda u licu kao kreč, razrogačenih očiju i razjapljenih usta, iz kojih ipak nisu mogle da izlete reči.

Iznemogloj od bdenja, umornoj i bednoj, uplašenoj i zamišljenoj, učinilo joj se da je zaspala, baš kada ugleda, pod prozorom kako joj ide po vodi muž, sav obliven krvlju i mokar; neobučeni i neočešljani Vuk Isakovič, sa ogromnom batinom u ruci, koja je dopirala do tavanice.

Probudila se, kad joj je dever tiho odškrinuo vrata. Za jedan trenutak ona ga vide, kao da je bio zakoračio u vis, u vratima, koja postadoše vidna. Plav kaftan, žut lik, sa pljosnatim nosem, bradica, retka kosa, za časak stajahu, kao u produženju sna, u svetlosti zore, u vratima. Za jedan tren, ona vide, bledo, jutarnje nebo napolju, deo krova i jednu granu, zatim se uzana svetlost odškrinutih vrata, na zidu, opet suzi i zatvori u mraku.

Oznojena i razgolićena, pri tom iznenadnom podizanju tela sa postelje, ona mal ne ciknu. Razgrnuvši kosu koja joj beše prosula se po licu, ona vide, u potpunoj tami, belinu peći i zastrtog prozora, zatim crni oblik velikog sanduka njenih haljina i ču neprekidni šum vode, pod kućom. Shvati ono što se desilo, stisnuvši svoja kolena i zarivši ruke u zamršenu kosu.

Bila je provela noć sa deverom.

U prvi mah reši se da to ni sama sebi ne veruje. Ništa od svega toga što joj se u pameti javi, nije osećala; nije bila umorna, nije bila sana, čak nije bila ni zadovoljna. Spavala je kao i inače i, u prvi mah, učini joj se da je zbilja bila sama. Ispruživši se, ona oseti na telu tragove prošle ljubavne noći i zgadi se. Iznenada, sa mržnjom, ma da je bio mrak, vide kraj sebe, na postelji, i ruke i zube svoga devera, i njegovu retku bradu, ču njegov smeh i obuhvati rukama uplašenim njegov tanak vrat.

Poskočivši skoro po postelji, od užasa pokri dlanovima lice, videvši kroz svoje prste i kroz mrak, u sećanju, sve ono što beše sa njom činio, sve gadosti, strahote i čuda. Činilo joj se da još jednom oseća, kako joj on liže ruke i kolena i ona se uplašeno pokri dušekom, kao da joj na postelju beše skočio pas. Tresnuvši glavom o zemljanu peć, kraj postelje, dode joj da viče, od straha, u taj zid, videvši šta je učinila. Tim pre, što je Aranđel bio te noći tako neiskazano odvratan, slab i smešan.

Zaplaka, zaplaka tako jako da joj se skoro učini da plače sa uživanjem. Da joj je došao muž, ona bi mu bila rekla zašto je to učinila. Rekla bi mu bila da je to učinila zato što je onako osramoti pred svetom, pri rastanku, ne oprostiv se u redu od nje. Rekla bi mu bila da je to učinila i zato što je uvek ostavlja samu i što odlazi i što se svaki čas seli kao Ciganin. I zato što je htela da se spase iz tih večitih bara, ostrva, blatišta.

Plačući na jastuku osećala je da svanjiva i da se pojedine stvari već jasnije pojavljuju iz mraka. Pod vratima je prodirala svetlost, a prozor u mračnoj sobi svetleo se već kao neka otvorena, a zastrta vrata, pod rešetkama.

Bacivši se na pleća, pusti da joj suze rone niz obraze i ražalosti se sve više. Nije čula bezbrojne životinjske glasove, u blatu, oko kuće, što su je inače mučili u zoru i ne primeti ni da se peć bila rashladila.

Plakala je nad samom sobom, kao što je to, uostalom, od nekog vremena, otkad joj je muž bio naglo oronuo, često činila. Žalila je sebe neizmerno. Devojački njen život učini joj se sasvim bedan, kao život neke sluškinje. A i taj muž, koji je sad beše ostavio, i život sa njim, činio joj se kao jedna duboka nesreća, u kojoj se ona uzalud trudila da nekud ode.

Plačući još jače, ona se seti muževljevog lika i, spustivši glavu na jastuk, poče u mislima, da ga Ijubi. Beše lep Vuk Isakovič kad je uze, hladne i glatke kože, koja je za nju bila najdublji izvor uživanja, jer je bila neobično čista i prijatna. Pogled njegov žut, sa tačkicama crnim, tada još nije bio zgasnuo i ona je pamtila još tu svetlost pod dugim, pri kraju širokim trepavicama, kao što se ne zaboravlja zlatna kiša večernjeg sunčanja, viđena negde, na rubu mlade šume. I kosu meku i svilenu, što je bila počela da sedi, nije mogla da zaboravi, ni rumenu gornju usnu njegovu, što mu se trzala, pri osmehu. Od drugih je slušala kako bije ljude i konje pesnicom po glavi, kako preskače stolove kad se napije i sve one gadosti o njegovim Vlahinjama i Mađaricama. Ona ga je znala sasvim drugog. Sa njom je on živeo svoj tajanstveni život, od početka. Pošto su ih venčali sasvim iznenada i bez ljubavi, on se, skoro dve godine, ponašao prema njoj kao tuđ čovek, učtivo, ljubeći je nežno i pažljivo kao da će da je razbije i skrha, onako visoku, lepu i slabu. Preskačući, prekodan, sa svojim mladim oficirima jarkove, i učeći nove vojnike da bacaju čitava mala burad baruta u rovove, oznojen i barusav, on je dolazio tek pred veče da povede ženu ma kuda, jašući sa njom, katkad po celu noć, kroz polja, šumarke, bregove i zvezde.