ИЗ ВОЗИЋА У ЧЕЉУСТИ


Посетиоци зоолошког врта у њујоршком Бронксу били су запањени када је мушкарац искочио из возића за обилазак. Управо су пролазили поред станишта тигрова, када је Дејвид Виљалобос прескочио ров који дели јазбину од шина и хрупио право пред животиње. Неколико тигрова га је прво загледало, а онда је највећи мужјак навалио на оно за шта је помислио да је ненадани оброк. На сву срећу, сапутници из возића дозвали су чуваре, који су нагрнули наоружани пушкама за омамљивање, мрежама и свом припадајућом опремом. Некако су успели да зауздају једанаестогодишњег тигра тешког 180 килограма, а Виљалобоса је нагло прошла жеља да се огледа с великим мачкама. Прошао је само с полуоткинутом ногом, коју су хирурзи успели некако да спасу, а говорио је да је хтео да постане једно с неком великом животињом. Мало је недостајало да му то пође за руком, право кроз чељусти тигра .

СЕНО КОЈЕ ХОДА

Амерички сељак из Ајове управо је завршавао жетву, преостало је само да се покупе бале сена разбацане по њиви. Како је радио од ране зоре, звезда упекла, а у близини није било живог чељадета, човек решио да се мало охлади, и у ту сврху поскидао све са себе. Лежи он тако, мало се сунча, мало у хладовини одмара, да би одједном дунуо неки ветар који му је однео одећу, која се до тада сушила од зноја, разапета преко комбајна. Убрзо је схватио да је јурњава за стварима узалудан посао, и крене да мисли како ће тако наг да се врати. И тада је доживео просветљење. Како су бале сена биле једино што је имао при руци, реши да се обуче у то. Некако је то чудо навукао на себе, па пешке кренуо ка кући. Како то обично бива, успут га је видео свако ко није требало да га види, саобраћај на сеоском путу постао је густ, а захваљујући камерама на мобилним телефонима, бала сена која хода и из које вире глава, руке и ноге постала је хит на интернету .

ОСТАЛИ САМО ШРАПНЕЛИ

Када је деведесетчетворогодишњи британски ветеран из Другог светског рата умро, извршена је кремација. Породица је дошла по урну с пепелом покојника, добили су и пуну шаку неке извитоперене гвожђурије. Гробари су им објаснили да је то остало у пепелу, а породица се онда сетила да је ветеран стално причао о свом доживљају из рата, када је близу њега експлодирала граната. Осетио је бол у нози, срушио се и једва некако довукао до пољске болнице. Када су га ставили на сто, лекари су схватили да нема шансе да му изваде комад гранате, а нису желели да врше ампутацију, па су ствар оставили да мирује. Занимљиво је да војник није имао неке велике проблеме, живео је скоро седамдесет година после тога, једино га је колено понекада болуцкало. Није ни био свестан да живи са скоро 200 грама олова у телу, пошто у питању није био само један шрапнел, већ пуна шака гвожђа. На крају ишчепркана из пепела... .

ПИВО УМЕСТО СВЕТЕ ВОДИЦЕ

Ни часне сестре нису што су некад биле. Једна жена, обучена у препознатљиву мантију римокатоличке опатице, снимљена је сигурносном камером у продавници у Њујорку како прилази фрижидерима са пивом. Прво се осврће око себе, а када се уверила да је нико не гледа, отвара фрижидер и једно пиво ставља под мантију. Онда је продужила до другог фрижидера и поновила исту ствар, само с другим пивом. Ваљда да испроба више врста. Ствар се понавља и са трећим фрижидером. Онда је мирно прошла поред касе, вратила празну корпу и поред обезбеђења, које ју је још и поздравило, напустила радњу. Ако запослени нису приметили, свевидеће око камере јесте. Наравно, права или лажна опатица није нађена. `Ајд што краде, ал` што краде алкохол... Ваљда уместо свете водице.

С МОНИТОРА НА ТЕРЕН

Двадесетогодишњаку из Бакуа у Азербејџану остварио се сан вероватно сваког играча компјутерских игара. Овај је био толико добар у такозваним фудбалским менаџерским симулацијама, побеђивао је на разним такмичењима, био за пет копаља испред своје сабраће по мишу и тастатури, да би на крају добио позив од фудбалског клуба „Баку”. Наиме, неко у управи био је такође љубитељ дотичних игара, испратио „каријеру” овог младића, и на крају предложио управи да га прими као саветника. Ови из управе су се малкице двоумили, замисао им је звучала сулудо, што у суштини и јесте, али како младић није тражио новац, решили су да пробају. Убрзо се осетио напредак, екипа је почела да побеђује, а новопечени менаџер почео је да добија и плату за свој рад. Можда и овдашњи клубови могу да пробају нешто слично? .

СВЕ МИ ДИРАЈ, ЊИВУ НЕ!



У Немачкој је једно време било омиљено да се техно журке праве на пољанама и њивама изван градова. Друштво се покупи, стави озвучење на камион, кад им се нека пољана учини довољно добром за журку, истовари се опрема, све на генераторе и забава може да почне. Једини проблем је ако се неки самостални пољопривредник изнервира што му газе по њиви. Понеки је умео да пуца, дешавало се да пуштају псе, али је онај из Западне Помераније превазишао све. Када је видео журку на њиви, прво је покушао да их убеди да се склоне. Све за џабе, ови га нису послушали. Кад већ не може лепим, сад ће они да виде шта све немачки сељак може да смисли. Довукао је машину која иначе служи за ђубрење њива, тако што прска стајско ђубриво. Више пута је турирао трактор, а како га непријатељска страна није чула од музике, ступио је у дејство. Док год је било горива и материјала у приколици, пролазио је поред друштва и фајтао. Рејвери су прво помислили да их прска водом, бесплатно освежење, да би убрзо схватили да та вода некако чудно мирише. Онда су се разбежали са бојног поља, као покисли. Више као...

БАТАЦИ ОД 15.000 ДОЛАРА



Неименовани, вероватно од срамоте, човек из Аустралије продао је свој аутомобил. Био је то једини начин да отплати хипотеку на кућу. За своју „тојоту” узео је 15.000 аустралијских долара. Како време за отплату још није дошло, а живео је у несигурном крају, где се догађало пуно провала, потрудио се да их сакрије, за сваки случај. Преврнуо је целу кућу и ниједно место му се није чинило довољно сигурним. Онда му се упалила лампица. Боље да није, видеће се убрзо. Како им је шпорет мање-више био експонат у кухињи, жена га је слабо користила, поред микроталасне рерне, несрећник се досетио и смотане новчанице заглавио у рерну. Наравно, пропустио је да обавести укућане о овом подухвату. На несрећу, сутрадан су се деци пријели баш неки батаци, који никако не могу да се направе у микроталасној, па је после дужег времена прорадила обична рерна. Уместо мириса печене пилетине, кућом се пронео смрад спаљене пластике. Аустралијски долари направљени су од неке пластичне масе, како би били отпорнији од папирних новчаница. Додуше, на високе температуре у рерни баш и нису нешто отпорни.

ЈУРИШНИ ТЕЛЕВИЗОР



Некако је уобичајено да када нешто купите, па и преко интернета, то нешто и добијете. Не баш сваки пут. Американац Сет Хоровиц је са неког сајта за продају свега и свачега наручио плазма-телевизор. Повећи! После неколико дана, курир му је испоручио пакет. Саме димензије никако нису одговарале, кутија је била дугуљаста, па се Хоровиц понадао да је у питању неки додатак. На декларацији је стајало да је унутра телевизор.

Кад је почео да отвара, указала се нека гвожђурија. Помислио је да је нека монтажа, да би се на крају у распакованој кутији нашла јуришна пушка „сиг сауер 556”. Како је неко успео да помеша пушку и плазма-телевизор није познато. Када је пакет однео у полицију, јагодица на шлагу био је податак да је у граду Вашингтону забрањено поседовање аутоматског оружја. Сходно томе, пушка му је одузета на реверс, са којим је могао да рекламира поруџбину. На крају је добио свој телевизор, а пушку је продавац морао да књижи у губитке. Или у репрезентацију.

НОВОВЕКОВНИ ГУСАРИ



Енглеска лука Довер готово је потпуно заборавила било какве нападе гусара. Неколико стотина година их није било, све док се пре неког времена на фериботу није појавила жена потпуно под утицајем разних опијата, која се представила као Џек Спероу, лик из филмске трилогије „Пирати с Кариба”. Додуше, представила се после хапшења. Педесетједногодишња Алисон Вилан је непримећена успела да се попне у кабину ферибота. Пре тога је пуна два дана непрестано махнитала по забавама, да би се глави пуној свих могућих и немогућих твари као одлична замисао учинило да отме брод. Уз урлике да је капетан Спероу, покренула је ферибот, а онда је у луци настао карамбол. Са стране је изгледало као лоптица у флиперу, одбијала се од бродова и чамаца до обале, ни један једини није промашила. Када су полицајци у стилу поморске битке упали на палубу брода, жена се представила, а онда покушала да скочи у воду. Морали су да је вежу, а изјавила је да је нису зауставили, дошла би до Сен Тропеа. Баш се тамо упутила.

КО НАБИЈЕ, ТАЈ ДОБИЈЕ!    


             
На вашарима и сличним догађајима уобичајен декор су разне игре, набацивање котура, обарање чуњева, стрељане. Онај ко је довољно вешт да уради све како треба, углавном добије неку јефтину плишану играчку. Што већу и кабастију, то бољу. Ову дисциплину на ниво уметности је подигао Американац Питер Дракос. На вашарима је освајао играчке од девете године, а до шездесете је успео да накупи чак 250.000 играчкица. Четврт милиона! Ова његова „љубав” је у једном тренутку почела да га оптерећује, поготову када је морао да изнајми складиште, у које би стали сви добици. Онда је решио да се још неко обрадује, па је све те животиње поклонио дечјим домовима. Камионима су их развозили по целом Мичигену. Њему срце пуно, деца се радују, дупли добитак.