ПРСТ ЗА ФОТОГРАФИЈУ



Јевгениј Мјакишев из Русије има хоби за који би многи рекли да је необичан. Човек једноставно воли да стоји поред пруге и фотографише возове. Објеката за сликање у Русији, са њеном железничком мрежом, никако не мањка. И све би било бајно, да то није једна од оних ствари које имају у виду одредбе кривичног законика. Изгледа да су исти и машиновође помно проучавале, пошто је врло брзо почео да се суочава с последицама. Није била реткост да урлају на њега, помињу му ширу и ближу фамилију, посипају га неким течностима, из воза у покрету, понеки је и заустављао композицију да би изгреднику поближе појаснио неке ствари. На све то је више мање огуглао, све док није налетео на машиновођу који је био много бесан и наоружан. Нагнуо се кроз прозор локомотиве, нациљао и на Мјакишева испалио неколико метака. На срећу, погодио га је само у палац. Када је ово пријавио железничком предузећу, добио је одговор да је машиновођа само реаговао у складу с прописима, пошто је мислио да је фотограф шпијун. Па нека и даље шкљоца (на)около...

КРЗНЕНИ ИНДИЈАНА ЏОНС



Запослени у музеју у Виборгу у Данској коначно су од државе искамчили новац за археолошка ископавања. Додуше, нису били баш сигурни да се испод ливаде јужно од града налази нешто вредно. Једини трагови били су неки изводи из старих хроника. Није долазило у обзир да добијени новац потроше на нешто што је у суштини рекла-казала из прошлости, а никако не би ваљало да отворе локалитет, раскопају ливаду и испод ништа не нађу. При обиласку наречене ливаде неко је приметио огроман број кртичњака. Ту му сине идеја. Зашто они не би лепо нахватали неколико кртица, монтирали им неке мале камере, и преко монитора пратили да ли испод земље има нечега? Речено, учињено, а новоустоличени помоћници археолога открили су цело средњевековно утврђење. Индијана Џонс морао би озбиљно да се забрине.

СИГУРНА ВОЖЊА ТАКСИЈЕМ



Кад човек уђе у такси, обично има идеју да безбедно и релативно брзо из тачке А стигне у тачку Б. Такође, у разним градовима у свету су такси службе постале атракције, симболи града. Тако је у Њујорку са жутим таксијем, по Азији са разним егзотичним крнтијама пред распадом или било чим што може да се котрља. Ове две ствари решио је да у једно споји власник такси службе у Санкт Петербургу у Русији. Купи човек лепо на војном отпаду неколико расходованих БРДМ возила, „Борбених пешадијских патролних возила”, оклопљених борних кола. Ово му се учинило као одлична идеја, поготово за град који лежи на мрежи канала, речица и река, зато што БРДМ брзо иде и по води, као амфибијско возило. Није му нужан ни асфалт, па може да се иде и пречицама, ако затреба. Његова идеја свидела се и градским властима, па је без проблема добио дозволу за рад. Возила возе обични таксисти, који су, додуше, у војсци прошли обуку за вожњу транспортера. Сва су офарбана у розе боју, чисто да се цивили не преплаше кад виде борна кола на сред улице, како је објаснио власник предузећа. А и тешко да нешто може да се замери слогану предузећа „Најбезбеднија вожња”. Ако се случајно и деси неки судар, тешко да оклопном возилу и путницима у њему нешто може да буде. Једино ако конкуренција не уведе тенкове.

(НЕ)ПОГРЕШИВИ РАЧУНАРИ



Група белгијских туриста, њих педесетак, дуго је планирала одлазак на скијање у француске Алпе. Одабрали су место Ла Плањ, изнајмили аутобус. Све је ишло по плану, потрпали су се и замишљали да ће већ неколико сати све да пршти од скијања. Возач је одабрао место у џи-пи-ес уређају и пустио да га наводи. Кобна грешка. Путници су поспали по седиштима, а први који је ујутру отворио очи приметио је да нешто није у реду. Кренули су на скијање, а управо види море. Није да су кренули на скијање на води. Онда је и возач закључио да је негде можда погрешио, па је труст мозгова у аутобусу дошао до закључка да у џи-пи-ес уређају постоје три места с истим именом. Како то обично бива, возач је одабрао погрешно, на француској обали. У Тулузу је морао да окреће аутобус, и све заједно превали 1200 километара више него што је планирао. На одредиште су закаснили цео дан, али су бар стигли.

ДИРЕКТАН ПРЕНОС



Познато је да је Јужноафричка Република држава с високом стопом криминала, поготову у великим градовима, као што је Јоханесбург. То је на својој кожи могао да осети и телевизијски извештач Вујо Мвоко. Отишао је са камерманом на терен, извештавали су о некој саобраћајној несрећи. Док је уживо ишао у програм, са леђа су му се прикрала двојица младића. Мвоко није обраћао пажњу на њих, вероватно је мислио да се ради о нека два радозналца који пошто-пото хоће да „изађу на телевизор”. Да је ђаво однео шалу, схватио је када му је један од њих под нос набио повећи пиштољ. Не, није била скривена камера, већ директан пренос пљачке. Шта ће, дао им је новчаник, боље и то него да и сам постане вест. Овај пут за црну хронику, и то уживо.

ПИТОН ЗА ДОРУЧАК



За двадесетдвогодишњака Џареда Смита из Сиднеја у Аустралији то јутро је почело више-мање као свако. Устајање, умивање, спремање за посао, доручак. Ово последње замало да му дође главе. Не, није појео нешто отровно, него је дохватио кутију да направи уобичајени доручак, кукурузне пахуљице. Приметио је да се кутија некако надула, а када је дохватио, излетела је глава змије. Као чупавац из кутије, само што је уместо луткице у кутији пахуљица био питон. Смит је из кухиње побегао без освртања, а смогао је храбрости да се врати тек када је нашао појачање, оца. Њих двојица су наоружани ашовом полако пришли кутији, да би схватили да се унутра налази склупчани питон. Како змија није показивала намеру да их нападне, нити да се уопште мрдне из скровишта, имали су времена да позову службу за дивље животиње. Ови су уклонили змију, однели је у шуму у околини, и објаснили да је змија вероватно од кутије помислила да је склониште. Здрав доручак, за мало.

ИМАЛИНОМ ПРОТИВ ПОЛИЦИЈЕ



Хозе Еспиноза из Мадере у Калифорнији се, као и много пута до тада, мотао по паркингу тржног центра, све у потрази за неким који би лако могао да отуђи. Нашао је неко возило откључаних врата, упалио га „на жице” и извезао се с паркинга. На пола пута ка гаражи, где је намеравао да га растури у делове које би продао на тамошњем бувљаку, полицијска патрола покушала је да га заустави. Мало су се јурили по аутопуту, да би Еспиноза на првом излазу оставио аутомобил и изгубио се преко ливаде. Полиција је скинула снимак са сигурносних камера и у тамошњим гласилима објавила потерницу за крадљивцем. Када је Хозе постао свестан ненадане медијске славе, синула му је спасоносна идеја. Тако му се бар учинило. Узео је аутолак и лице офарбао у црно. Наравно, тако намазан, упао је у очи првом полицајцу који га је срео на улици. Позорник га је привео и утврдио да се испод црне боје крије лице с потернице. Скидање аутолака је потрајало, али времена бар има на претек, у затвору.

ЈАЗАВАЦ ТЕРОРИСТА


На број за хитне случајеве стокхолмске полиције недавно се јавила усплахирена жена, која је рекла да се налази у једном раскошном хотелу у средишту града. Само је успела да каже да је некакав напад у току и веза се прекинула. Пошто у овом времену свакојаких терористичких напада све полиције такве позиве схватају врло озбиљно, убрзо се на лицу места створила гужва. Стигла је полиција, затворила улице око хотела, стигли су и специјалци, хотел је стављен под опсаду. Све то, а чим су упали унутра, уз дреку и разбијање стакала, затекли су изненађено особље које није било упућено у то шта се догађа. А догађало се то да се на неколико виших спратова незнано како пробио јазавац. Дошао је из оближње шуме, и на спратовима почео да прави хаос. Како животиња није могла да нађе излаз, постала је опасна и напала неколико гостију. Један од њих звао је полицију, не обавестивши особље и цела ствар се закомпликовала. Специјалци су се повукли и уступили место људима обученим да хватају животиње. Они су извршили задатак и јазавац је после целе гунгуле враћен у природно станиште.

МОЖЕ ГЛЕДА, НЕМА ПИПА


У свим музејима света постоји врло детаљан начин понашања. Зна се шта је дозвољено, а то је углавном само гледање, без пипања било чега, из сасвим разумљивих разлога. То очигледно није баш најјасније америчким туристима, па су многи музеји, прво у САД а после и по свету, били принуђени да забране употребу новотарије зване „селфи стик”, односно штап за снимање мобилним телефоном. На штап се намести телефон, да рука не би морала да се истеже приликом прављења селфија. Запослени у разним музејима приметили су да је та појава узела маха, што уме да буде врло незгодно при великим гужвама, а није био мали број оних који су дотичном мотком покушавали да додирну изложене предмете. Неки су и успевали, па су експресно излетали кроз врата.

СИТ ГЛАДНОМ НЕ ВЕРУЈЕ



Предграђе Атланте у САД, куће богаташа. Све мирно и идилично, као на разгледници. Травњаци шишани маказицама за нокте, мир и тишина. Подразумева се да комуналне службе у таквом крају раде као сат, не сме да се дозволи да ђубре више средње класе стоји више од сат-два. То је мислио и ђубретар Кевин Мекгил, када је једног јутра кренуо да празни канте у том крају. Човек ради оно што су му рекли. По природи посла, приликом пражњења канти диже се бука. Становницима је то чангрљање канти, које им је реметило устаљени ред, толико сметало да су у једном тренутку позвали полицију. Како реч ђубретара и неког вишег менаџера свакако не вреде исто, несрећни Мекгил је осуђен на тридесет дана затвора, зато што је „реметио јавни ред и мир”. Пражњење канти вероватно треба да буде потпуно нечујно.