Izvor, kao što i mnoge već sam naslov navodi na pomisao, za ovu temu je Politikin Zabavnik, svakako časopis namenjen za sve od 7 do 107 :)



Strast? Bura!

Ludviga van Betovena (1770–1827), slavnog nemačkog kompozitora, upitali su jednom prilikom zašto je svoju Sonatu u de-molu opus 31, broj 2 nazvao „Appassionata” (što na italijanskom znači – strastvena).
Poznat kao zatvoren i neljubazan čovek, Betoven je odgovorio:
– Nije vam jasno zašto je sonata nazvana „Appassionata”? E, pa, onda pročitajte Šekspirovu „Buru”.

Ptičiji mozak

Kada su gospođu Etel Smit (1858–1944), kompozitora ali i poznatu englesku feministkinju, pozvali na večeru književnica Virdžinija Vulf i njen suprug, Etel je odlučila da do njihovog doma dođe – biciklom. Do kuće Leonarda Vulfa u Saseksu umetnica je trebalo da prevali bar tridesetak kilometara biciklom, pa je krenula u kompletu od tvida, nimalo elegantnom. Nadomak kuće svojih domaćina pomislila je da se ipak neprikladno obukla jer su Vulfovi pozvali i druge ugledne goste. Etel Smit bila je gotovo uverena da je trebalo da obuče haljinu i korset. Zato je ušla u seosku prodavnicu i upitala da li možda imaju korsete. Nažalost, nisu imali... A onda je u uglu prodavnice ugledala kavez za ptice...
Pola sata kasnije Virdžinija Vulf primetila je da se nešto neobično dešava u njenom dvorištu. Kada je izašla napolje, imala je šta da vidi. Etel Smit pokušavala je da se – umesto u korset – uvuče u ptičiji kavez kako bi je bar malo stegao u struku.

Strah

Hauard Hjuz (1905–1976), čuveni američki filmski producent i avijatičar, bio je poznat po strahu od zaraza i bakterija. Taj bolesni strah vremenom ga je odvojio od ljudi, pa je 1958. godine doživeo nervni slom. Od tada je Hjuz živeo u jednoj maloj kući u pustinji blizu Las Vegasa. Njegovi jedini prijatelji bili su mormoni iz susedstva čiji je zadatak bio da ga štite od zaraza. Verujući da bi u njegovu kuću ipak mogle da uđu bakterije (radoznali turisti neprestano su nastojali da razgledaju to mesto), Hauard Hjuz je počeo da se seli iz hotela u hotel menjajući sobe uvek u gluvo doba noći. Čim bi ušao u hotelsku sobu, plastikom bi prvo zapečatio vrata i prozore, a hranio se gotovo isključivo čokoladama. Kada je 1966. godine vlasnik hotela u kom je odseo zatražio da Hjuz napusti sobu, ovaj je, da ga ne bi izbacili, jednostavno – otkupio hotel.

Bruka

Austrijski kompozitor Arnold Šenberg (1874–1951), poznat kao jedan od glavnih tvoraca atonalne muzike, bio je besan kad je objavljena knjiga Tomasa Mana „Doktor Faustus”. Naime, glavni junak romana je Adrijan Leverkin, kompozitor koji „prodaje dušu đavolu” izmislivši novi notni sistem poput onog Šenbergovog...
Posle objavljivanja knjige kompozitor je, u ljutnji, napisao otvoreno pismo javnosti optužujući Tomasa Mana za plagijat. Ali, Man je uspeo da odbrani roman govoreći o velikom uticaju koji je Šenberg imao na njega. I pored toga, kompozitor je imao utisak da je Leverkin, junak romana, upropastio njegov ugled u kulturnoj javnosti i do kraja života je žalio zbog toga.
– Da mi je Tomas Man samo nagovestio da namerava da napiše roman o kompozitoru, ja bih za sat vremena za njega posebno izmislio neki drugi način komponovanja! – govorio je Arnold Šenberg.

Lek protiv nervoze

Baletski umetnik Robert Helpman bio je veoma počastvovan kada ga je u popodnevnu posetu pozvao engleski baron Džerald Berners (1883–1950), muzičar, poznat inače kao neobičan čovek. U prekrasnom dvorcu nedaleko od Oksforda gospodina Helpmana primili su ljubazno i uveli ga u salon. Na njegovo ogromno iznenađenje, u salonu je zatekao – konja. Potom je, kao da se ništa neobično ne dešava, poslužen čaj. Baron Berners upitao je Helpmana da li čaj pije s limunom ili mlekom, a konja je ćutke poslužio kockama šećera.
Zapanjenom gostu niko nije objasnio šta se to događa. Naposletku je baron izjavio da se konj dovoljno najeo, te da sluga može da ga otprati do štale... Ubrzo potom i Helpman je napustio baronov dom. Posle izvesnog vremena baron i baletan ponovo su se sreli. Ne mogavši da se suzdrži, Robert Helpman ga je upitao:
– Ne razumem zašto je u salonu vašeg raskošnog dvorca za vreme moje posete morao da bude prisutan i konj?
Baron je dao neobično objašnjenje:
– Vidite, kada ljudi ugledaju konja u salonu, smesta postanu nervozni. To mi se dopada budući da sam i ja veoma nervozan čovek. A kada vidim da su i gosti uznemireni, ja se opustim.

Lažno klicanje

Iako je za života stekao slavu, italijanski kompozitor Đuzepe Verdi (1813–1901) nije bio sasvim ubeđen da će njegovo celokupno delo preživeti sud istorije, pa je svoje rane kompozicije spalio. Osim toga, kada bi posle izvođenja neke opere italijanske patriote klicale „Verdi! Verdi!”, najčešće je odbijao da se pokloni. Zašto?
– Znam da ne kliču meni, već nekom drugom kome ne smeju javno! – govorio je Đuzepe Verdi.
Naime, njegovo prezime bilo je, zapravo, akronim rečenice: Vittorio Emmanuele, re d’Italia! (Vitorio Emanuele, kralj Italije!)

Čovek sa 104 žene

Neki ljudi, jednostavno, vole često da se žene. Jedan od takvih bio je i Đovani Viđiloto (1929–1989), poreklom iz Sirakuze na Siciliji. Poslednjeg dana decembra 1981. godine on je bio uhapšen u Floridi (SAD) pod optužbom da se ženio 104 puta! Niko ne bi imao ništa protiv njegovih venčanja da se Đovani ikada razveo! Ali, on nijednu ženu nije želeo da ostavi, a svaka od njih bila je ubeđena da je jedina! Tokom četrdeset godina bračnog života, Viđiloto je našao neveste u četrnaest različitih zemalja sveta i dvadeset sedam zemalja SAD. Najplodotvornija bila mu je 1968. godina: tokom jednog krstarenja zaveo je četiri dame kojima se na tom istom krstarenju i – oženio.

Strast je i te kako važna

Slavnoj francuskoj pozorišnoj glumici Sari Bernar (1844–1923) dugogodišnja obožavateljka uputila je jednom prilikom pismo puno prekora. Žalila se što glumica stalno tumači uloge žena obuzetih ljubavnom strašću, te ugledna dama nikada nije u prilici da povede u pozorište i svoju maloletnu kćerku. Sari Bernar i te kako je bilo važno mišljenje obožavalaca, pa se potrudila da odgovori i ovoj gospođi. Napisala joj je pismo: „Poštovana gospođo, ipak imajte u vidu sledeće: da niste i sami bili obuzeti strašću, sada ne biste imali kćerku zbog koje brinete da li da je dovedete u pozorište ili ne”.

Kapetan Antonio

Čuveni španski glumac Antonio Banderas maštao je kao dečak o tome da postane fudbaler. Ali, u četrnaestoj godini slomio je stopalo... Tako je morao da se oprosti od snova o fudbalu čemu su se njegovi roditelji izgleda radovali. Oni su, naime, želeli da Antonio po svaku cenu pristupi španskoj vojsci. Ni to se nije dogodilo. Mladić je otišao od kuće, posvetio se glumi i postigao veliki uspeh. Posle filmova „Filadelfija”, „Ubice”, „Desperado”, „Maska Zoroa”, „Frida”, „Deca špijuni”, uoči prošlogodišnje premijere filma „Bilo jednom u Meksiku” Roberta Rodrigeza, otac slavnog glumca rekao je gotovo tužno: – E, moj sine! Čemu sav ovaj sjaj? Do sada si već mogao da budeš kapetan.

Zanimljiv savet

Kao mladi pijanista, Vladimir Horovic (1903–1989), budući slavni muzičar, sreo je tada već čuvenog kolegu Artura Šnabela (1882–1951). Znajući da će život bez sumnje posvetiti koncertnom nastupanju, Horovic je zamolio Šnabela da ga posavetuje šta da radi kada u kompoziciji dođe do onih delova koji su najteži za sviranje. „Šta da radiš kada prigusti? Počni da se kreveljiš! Pravi paćeničke i bolne izraze... To će svakako odvući pažnju publike od muzike”, posavetovao ga je Šnabel.