ЗЕМЉО, ОТВОРИ СЕ!



Миран крај Мелбурна у Аустралији, рани преподневни сати. Мир, тишина, права идила. Све док се нису проломили урлици. Већина оних који су се затекли у кућама истрчала је напоље и почела да тражи извор дреке. После обиласка неколико кућа, у задњем дворишту једне су могли да виде жену која до пола вири из земље, урла као да је ђаволи вуку на доле, а све време у рукама грчевито стеже лавор са свеже опраним вешом. Покушали су да је извуку, али како је то био немогућ подухват, није било друге него да позову ватрогасце. Ови су брзо стигли, али им је требало неколико десетина минута да несрећну жену изваде. Поготово што је она наставила да тоне, па је у једном тренутку глава нестала испод површине. А шта се десило? Када је изашла да шири веш, баш испод ње отворила се вртача и земља ју је буквално усисала. Како је испод површине био слој расквашеног блата, наставила је да тоне и зато су ватрогасци имали толико муке да је изваде. Срећом, прошла је без повреда, а чак је и веш остао чист. Мада, ствари које је имала на себи морале су на прање.

ШЕКСПИР  КРАЂЕ



Од када постоје продавнице постоје и они који много воле да изнесу робу а да не плате. Има ту разних начина, од оних на „трчку” до мајстора који су радили у тимовима. Ипак, један је Мајкл Полара, Американац који је зарадио надимак „Шекспир крађе”. Овај четрдесетшестогодишњак је током „каријере” похарао стотине радњи, а плен му се мерио у милионима долара. Било је ту свега, од играчака до луксузних ствари, али је ово прво више волео, лакше се продавало, путем аукцијских сајтова. После неколико година сумњу једног шерифа изазвао је када је неколико пута у току дана користио картице за попуст у локалној продавници играчака. Шериф га је пратио читав дан, од зоре до вечерњих сати. Био је збуњен радним временом лопова, па је на крају морао да јави жени да ће каснити на вечеру. Коначно, Полар је увече ухапшен, а нађен му је омањи камион пун украдене робе. Када су га питали да ли има икакву представу колико је ствари покрао током каријере, одговорио је да је у питању вероватно цела робна кућа. Пуна! У затвору, где је провео две године, добио је надимак. „Робна кућа”.

ЧИШЋЕЊЕ АШОВОМ



Познато је да хигијена у ресторанима брзе хране није баш на завидном нивоу, и да често уопште не бисмо волели да знамо од чега, где и како се спрема оно што једемо „с ногу”. Слично су мислили и посетиоци једног ресторана брзе хране у Лондону, али је неко од њих ипак позвао инспекцију. Када су инспектори стигли на лице места, блокови са пријавама су сами од себе почели да се попуњавају. Те прљаве радне плоче, те прљаво посуђе, те фантомски нигде пријављени радници који раде без рукавица. А онда, ниоткуда се појавио један повећи пацов. Док су забезекнути инспектори гледали посетиоца како шврља по кухињи, газда се брзо снашао. Где ће, шта ће, дохватио је неки ашов који се ко зна како нашао у кухињи, и из све снаге поклопио пацова. Није баш лако описати лица инспектора, али изгледа да нису били довољно шокирани те су газди истог тренутка затворили ресторан и оглобили га са 20.000 фунти. Па ти води рачуна о хигијени...

ШТА ЗНА КОРЊАЧА ШТА ЈЕ УМЕТНОСТ



Управа зоолошког врта у Лондону имала је муке да натера две корњаче са Галапагоса да се паре. Ова иначе врло угрожена врста позната је по томе да се тешко размножава у заточеништву. Управа је покушавала све, од потпуног опонашања природне околине до затварања у исту просторију на дуже време, али се ништа није десило. Све док неком „паметнијем” није пала на ум замисао да је оно што им недостаје сигурно музика. Онда су позвали једног од чувенијих светских пијаниста Ричарда Клејдермана, да корњачама створи романтичну атмосферу, и то баш на Дан заљубљених, 14. фебруара. У кавез су довукли концертни клавир и пијаниста се дао на посао. Свирао је мелодије, све романтичније од романтичније. Од „Ромеа и Јулије” Чајковског, до сопствене композиције назване „Романтика”. Међутим, слаба вајда. Корњаче су биле потпуно неосетљиве, једино су живнуле када им је чувар донео уобичајени дневни оброк. Како некада давно рече Карл Маркс: „Прво материјална база, па духовна надградња”.

БОЖИЋ У КОНЗЕРВИ
   


Иде Божић, иду новогодишњи празници. На западу се тада, поред других ствари, повећава продаја играчких конзола. Играчи који за Божић добију нову конзолу празнике углавном проведу играјући и зурећи у екран. Ко ће да губи време на породичне вечере, окупљања и сличне бесмислице кад треба прећи још један ниво? За такве је измишљен „божићни оброк у конзерви”. У једну конзерву спаковано је све што следује за вечеру, и то овим редом: јаја са сланином и пите као предјело, ћуретина са кромпиром као главно јело, неколико умака и варива и, на крају, пудинг. Не, све наведено није смућкано, како би то неко помислио, већ је спаковано у слојеве, подељене фолијом. На попречном пресеку све изгледа врло шарено и лепо. Укус је већ друга ствар. Као да је то и важо, кад је ту нови плејстејшн. Лењост је подигнута на потпуно нови ниво.

ШОК ЗА СИСТЕМ

Полиција у Лестеру у Енглеској била је принуђена да се јавно извини слепом човеку према коме је применила „несразмерну силу”, при том, ни кривом ни дужном. Наиме, шездесетједногодишњи Колин Фармер је као и сваког дана кренуо у свој омиљени паб, да са пријатељима попије чашу пива. Ишао је полако, све помажући се белим штапом, који представља препознатљив знак да се ради о слепој особи. Очигледно, не и за претерано ревносног патролџију који је несрећном човеку, прво из даљине, наредио да стане. Како се овај није обазирао, вероватно је мислио да наредба није упућена њему, полицајац је извадио „несмртоносно средство принуде”, од миља названо тејзер или електрошокер, и пуњење испалио на Фармера. Овај није схватио шта га је снашло, а већ се нашао на земљи и тресао под струјним ударом од 1200 волти. Тек када је пришао, полицајац је схватио да штап којим се Фармер помагао никако није самурајски мач. Откуд баш самурајски мач? Отуда што је полиција примила пријаву да се по том крају шета неки човек који у руци носи мач .

ЕНГЛЕСКИ ЈЕТИ

Танбриџ Велс је миран градић у Енглеској, омиљен људима који воле дуге шетње по природи. Ту репутацију има деценијама, све донедавно. Један туриста је шетао у околини града, ливаде, шуме, права идила. Док је уживао и удисао (релативно) чист ваздух пуним плућима, на стазу испред њега искочило је нешто огромно, длакава и нимало пријатељски расположено. Уз фактор изненађења, створење је прво заурлало, а онда је почело да режи. Туриста није дозволио себи да се збуни, одједном је постао неухватљиво брз, а шетња по природи претворила се у обарање свих могућих рекорда у трчању. Када се докопао града, одјурио је у локалну полицију. Онако задиханом, требало му је времена да објасни шта је видео, шта га је напало, али му полицајци нису веровали. Онда се неко од њих досетио старе приче о локалном Бигфуту, Јетију, или тако неком чудовишту. Та прича кружила је четрдесетих година, за време Другог светског рата, али чудовиште није виђено бар 60 година. Да ли се тада примирило, размножило, па потомци пресрећу поштен свет по шумама, није ни важно. Наравно, чудовиште нико више није видео, а у град је навалила гомила ловаца на митске животиње. Приходи од туризма су расли, па човек не може да се отме утиску да су можда у локалној туристичкој организацији неког несрећног ћату обукли у костим, рекламе ради. Упалило је .

ПИНГВИН У КАДИ

Ако се случајно нађете у Квинсленду, у Аустралији, и ондашњем „Морском свету”, гледајте да избегнете да пијани упадате у акваријуме. То баш и није пошло за руком двадесетогодишњим туристима из Велса. Наиме, дотични су отишли на неку локалну журку, и то је последње што су урадили у свесном стању. Алкохол се мало отео контроли, па им се као генијална идеја учинило да оду до локалног „Морског света”. Када су тамо банули у три сата ујутру, врло су се изнервирали што је затворено. Оно што је затворено, има да се отвори, па су провалили унутра, и имали цео забавни парк само за себе. Упали су у акваријум и пливали са делфинима. Део где су ајкуле прво су прскали, па су онда унутра убацили ватрогасни апарат. Сутрадан су се пробудили у својој соби, незнано како су се ту довукли, а непознаница је била шта у соби ради пингвин. Нахранили су га, ставили у каду, и као и сва деца 21. века сликали, па ставили на „Фејсбук”. Наравно, одмах се нашао неко ко их је пријавио, па су се нашли на суду. Кажњени су са 1000 долара, уз депортовање и забрану уласка у Аустралију. И није тако лоше, кад се узме у обзир да је могло да им падне на ум да мало пливају и с ајкулама .

ЧОВЕК НИЈЕ `ТИЦА

Јахање на џиновским таласима? Застарело! Скакање с банџија? Досадно! Па шта онда? Ходање по облацима. То је једна од нових лудости, углавном заступљена у Русији и деловима Источне Европе. Старији малолетници никада нису имали превише развијен механизам за страх, али су млади Руси то дигли на потпуно нов ниво. Овај нови „спорт” за адреналинске зависнике са мањком мозга подразумева верање на што више објекте. То што се узверу и не би био превелики проблем, да се онда не окаче на неку избочину и тако висе. Тако су покорени многи напуштени ТВ-торњеви, антене, кранови, незавршени солитери и све што је више од стотинак метара. Вероватни шампион је деветнаестогодишњи Рус који се узверао на напуштени торањ висине 250 метара, да би се онда окачио о неку шипку која је вирила. Ни то му није било довољно, па је остао да виси на једној руци, док се другом фотографисао за „Фејсбук”. Надамо се д га је полиција приземила тамо где му је место .

БОЉЕ ИКАД НЕГО НИКАД

Ако се случајно загуби пртљаг на аеродрому, компаније то решавају у кратком року. Деси се да тај рок буде и целих двадесет година. Управо то се десило Марији Делос из Аризоне. Када је курир зазвонио на њена врата и најавио да је у комбију њен изгубљен пртљаг, понадала се да се ради о коферу загубљеном пре неколико недеља. Прво се бунила да у питању није њен кофер, али је налепница са именом и адресом неумољиво сведочила да јесте. Приметила је и да јој је кофер нешто познат, да би наступило просветљење и присећање на пртљаг изгубљен на аеродрому 1994. године. Позвала је аеродромску службу за изгубљени пртљаг, а они су јој објаснили да су кофер нашли приликом чишћења неког магацина. Како год, ствари у коферу су и даље биле очуване, чак је и шминка била прилично употребљива. Ето шта значи квалитет, и услуге и производа. Ускоро је добила и други изгубљени кофер. На њега бар није морала да чека двадесет година .