КАКО ЗАСЕНИТИ ДЕВОЈКУ?

Шта све може једном мушкарцу да падне на памет не би ли освојио срце неке представнице лепшег пола? Добар је пример Дата Пуге, лихвар по професији. Овај тридесетдвогодишњи житељ Пимпри-Чинчвада, града у индијској држави Махараштра, одувек је патио због, како верује, недовољно привлачног изгледа. Пошто као зеленаш нема главобоља око новца, досетио се како дословно да засени и освоји неку девојку. Вештим златарима наручио је кошуљу од злата. Десетине људи две недеље вредно је радило мукотрпно упредајући златне нити да би добили златну мрежу коју су, потом, зашили за најбољи бели сомот. Потом су направили кошуљу по мери, а сваровски кристале искористили као дугмад. Пугуа је ова лудост коштала седамнаест хиљада евра. Каже да није много кад се упореди са занимањем које је доживео преко ноћи, пошто је вест објављена и у многим иностраним новинама, сад му се жене јављају из целог света.

КАД ЈЕ ТЕШКО, ЗАКУКАЈ!


Тек што су завршили средњу школу и положили пријемне испите на факултетима, друштво од дванаесторо Београђана чекао је најдужи распуст у животу. Као што то обично бива, последњи дани летовања у Бугарској означили су празни новчаници, те су се пријатељи сналазили зарађујући тако што су певали на улици, како би напунили стомаке и платили превоз до куће. Залиха је пред пут понестало, те се дванаесточасовна вожња аутобусом претворила у јадиковку и плакање за водом и храном. Након једне петнаестоминутне паузе, вративши се на своја седишта, сваки члан ове групе пријатеља је на свом седишту нашао сендвич са пилетином, чоколадицу и флашицу воде. Збуњени новопечени студенти освртали су се око себе док се неко није сетио да узвикне:
„Па ко је тајни Деда Мраз?” Жена која је седела неколико седишта испред устала је и рекла: „Онај чика у плавом џемперу!” показујући прстом ка средовечном човеку који је већ спавао. Не желевши да му ометају сан, пресрећни пријатељи написали су тајанственом добротвору писмо захвалности и убацили је у џеп седишта испред њега. Касније су се запитали – да ли је могуће да такав човек заиста постоји? Или је, можда, само желео да ућутка досадну кукњаву.

СЛОН КОЈИ ЈЕ ДРЕСИРАО ПСА


Мачје-псеће непријатељство одавно је бачено у фиоку у којој се гомилају митови који се данас користе само као фразе. Сведочили смо многим сценама заједничког успављивања и играња наших омиљених четвороножаца, али је један пар из Северне Каролине надмашио сва очекивања. Бела и Баблс, женка лабрадора и афрички слон, упознали су се док су били деца – данас четири тоне тежак Баблс тада је имао свега сто педесет килограма. Након што су његове родитеље убили ловци на слоновачу, Баблс је отпутовао преко океана, где је дом нашао у сафари парку „Миртл бич”. Штене лабрадора убрзо је показало занимање за егзотичну придошлицу. Од када је указано обострано поверење, необични пар пријатеља није се раздвојио. Осим што заједно једу и спавају, Бела и Баблс одлазе и на купање, где лабрадор ужива у пловидби на слоновим леђима и јурењу за лоптицом коју му пријатељ баца у воду.

ВЕЗАНИХ РУКУ ДО ГИНИСА


Овог септембра група мушкараца села је у чамац и запловила Охридским језером. Када су се удаљили од обале у воду су бацили људско тело замотано у пластичну кесу и облепљено изолир-траком. Овај сумњиви призор био је заправо покушај човека у кеси, Бугарина Јанета Петкова, да обори светски рекорд у пливању без употребе руку и ногу. Човек-водоземац, како га зову његови сународници, је највероватније и успео да оствари свој циљ, препливавши тако два километра, за шта му је требало два сата и четрдесет седам минута. Осим што овај педесетдеветогодишњак има посебну технику пливања помоћу трупа, везаних руку и ногу, морао је да осмисли и начин дисања који је, како каже, поред изузетне концентрације, кључан за испуњавање оваквог задатка. Међутим, ништа од овога није био превелики изазов за жилавог Петкова. Највећа тешкоћа била му је хладна вода:
„Да ми је било топлије, прешао бих више од десет километара!”

ПРОТИВ ВАМПИРА... И ПОЉУБАЦА


Од свих места на које не треба отићи на први састанак, један ресторан у Сан Франциску заслужује титулу победника. „Смрдљива ружа” служи плодове мора, пасте, месо, поврће, алкохол и посластице – са укусом белог лука. Осим што ћете у менију наћи читаву ризницу специјалитета који гарантују лош задах, ту су и хлеб као и мартини од белог лука. Декор је, наравно, најпре сачињен од венаца овог здравог, али не тако мирисног поврћа, па се тако гостима који први пут долазе у овај ресторан саветује да „само прате свој нос”.

  Као мали одмор од јаког укуса „Смрдљива ружа” нуди и „вампирски мени”, који се састоји од неколико јела којима недостаје поменути састојак. Најхрабрији се након ручка могу засладити куглом сладоледа од белог лука. Након овог обеда никако се не препоручује употреба јавног превоза!

ЗАМАЛО СЛЕПИ ПУТНИК


Џианг Ву пробудио се и, у први мах, није знао где је. Мамуран од силног пића, једва је напокон схватио да се налази у великом металном контејнеру. Срећом да је при себи имао мобилни телефон, сместа је позвао полицију и потражио помоћ. Полицајци су убрзо стигли у луку, али тек тада су се нашли у небраном грожђу. Како да у том мноштву истих контејнера открију у ком је закључан Џианг Ву? Настала је права потера, полицајци су се размилели међу тим металним грдосијама, били на сталној телефонској вези с несрећним човеком, али се у једном тренутку чинило да неће моћи да га нађу. Онда се једном од представника закона учинило да чује куцање и гласне вапаје из једног контејнера. Била је то срећа у несрећи. Читав догађај забележен је у месту Чингдао, лучком граду у покрајини Шандунг, на истоку Кине. Џианг Ву, толико пијан да није знао куда хода, уместо према колима, упутио се ка луци, ушао у један од контејнера и у њему заспао. Да га полицајци нису нашли, контејнер заједно с њим убрзо би укрцали на теретни брод, на путу до Америке.

ОСТРВО НА СОЛИТЕРУ


Није баш најјасније зашто се тек недавно дигла бука око необичног здања подигнутог на врху једног облакодера. Како је професор Џанг Биџинг од 2007. године успевао да прави читаво једно камено острво на двадесетшестоспратници у Пекингу а да то до сада, наизглед, ником није засметало? У питању је очигледно веома утицајан човек, с „везама” на правим местима, чим је успео да пусти машти на вољу и усред главног града Кине задовољи давнашњи сан. Џанг Биџинг бави се народном медицином и власник је неколико клиника за лечење акупунктуром. То његово необично острво које сада краси вишеспратницу заузима око осамсто квадратних метара. Комшије се жале да су свих протеклих година морале да трпе велику буку зидара и свих могућих радника и да немо гледају како се лифтом преносе огромни камени блокови, земља, скулптуре. Све док новинари листа „Чајна Морнинг Пост” нису скренули пажњу на ово несвакидашње здање, власти су доктору Биџингу „гледале кроз прсте”. Сад се одједном испоставља да он нема чак ни потребну грађевинску дозволу за то камено острво. Кад се провери да ли толике тоне материјала утичу на стабилност зграде, јер комшије кажу да су им се у становима појавиле велике пукотине на зидовима, остаје да се види да ли ће доктор Џанг Биџинг моћи да озакони оно што је изградио или ће му наложити да све сруши.

ЛЕП ПРОВОД!


Породице Џејми Нил и Герета Хенда посумњале су на најгоре када је овај пар двадесетпетогодишњака једноставно – нестао. Двоје Американаца отишло је на одмор у Перу и након недељу дана нестало са лица земље. Осим што су њихови мобилони телефони били недоступни, нису се појављивали ни на друштвеним мрежама како је до тад било уобичајено, а активност њихових платних картица била је мртва. Како је раније било случајева пљачкања, киднаповања па и убистава у пограничном пределу Перуа и Еквадора, преплашеним породицама се у потрази за Геретом и Џејми придружило и особље хотела у коме су претходно одседали, домаћа телевизија, па и сама војска Перуа. Месец дана касније, пар се појавио у једном месташцету на северу земље, људи су гледали у њих са неуобичајеном зачуђеношћу.
„Мислили смо да смо им занимљиви јер туристи овде нису тако честа појава”, присећа се двојац. Ускоро су сазнали да су у међувремену постали звезде перуанске хронике. Војска им је обезбедила смештај, храну, лекове и све друге неопходности пре него што је пар и схватио шта се догађа. Момак и девојка су, наиме, за то време истраживали Амазон пловећи кајаком, упознали су домороце који су их примили у своју заједницу у којој су остали неколико недеља уживајући у дивљини и слатком бегу од модерне свакодневице:
„Помало нам је непријатно. Толика брига, а ми смо се све време дивно проводили.”

НЕ ПРИМИЧИ СЕ НАПЕТОМ!

Лични простор је растојање које окружује јединку и невидљивом границом одваја од околине. За већину људи, тај лични простор, онај у који не дозвољавамо већини других да наруше, износи од 20 до 40 центиметара од нашег лица.
Међутим, напети и лоше расположени људи лични простор несвесно проширују. Како је показало недавно објављено опсежно истраживање психолога Кјаре Самбо и Ђандоменика Јанетија, научника с Универзитетског колеџа у Лондону, особе које су напете, или како се каже – под стресом – сваки покушај „уласка” у лични простор мањи од 60 центиметара, прихватају с осећањем још већег узнемирења. Приближавање друге особе доживљавају као својеврсну опасност. Другим речима, чим им се неко примакне, они се уплаше. Како ће одговорити на тај страх, питање је. Дакле, сви који без дозволе желе да им се телесно приближе, треба да знају да је то приближавање с ризиком.

ВЕНЧАЊЕ ЗА ГЛАДНЕ

Четрдесет дана пре него што је требало да изговори највеће „да” у свом животу, Американка Тамара Фолер закључила је да њен вереник ипак није „онај прави” и – отказала венчање. Како је скупи ресторан у коме је венчање требало да се одржи био увелико резервисан, а закуп плаћен, родитељи одбегле младе одлучили су да га задрже. Ипак, променили су листу гостију. Уместо родбине и пријатеља, на списку се нашло двеста бескућника Атланте. Када је хуманитарна организација „Хосеа - нахранимо гладне” добила позив од овог брачног пара, мислили су да је у питању само лоша шала. Ипак, месец дана касније, званице су се одазвале на позив на венчање без венчања, а свечани ручак одржан је по свим прописима, додуше без пригодне церемоније.
„Зашто бисмо дозволили да се толика храна протраћи? Овако смо ипак на неки начин уживали у венчању моје ћерке”, рекао је господин Фолер када су му новинари затражили коментар. Ова свечаност добила је и званичан назив – „Прво свечано славље љубави Фловера”, које је одмах заказано и за следећу годину, с тим што ће, уместо брачног пара, средства обезбедити спонзори.