ДА ВАС ПОВЕЗЕМО?


У Индији, у којој је број житеља прешао милијарду и двеста милиона, становници муку муче с превозом. За већину Индијаца право је благо ако себи могу да приуште мотоцикл. А ако им пође за руком да набаве двоточкаша с мотором, онда се понашају малтене као да имају велики аутомобил. Доказ је слика ове шесточлане породице, фотографија је направљена на неком од индијских путева. Не само да су се отац, мајка и четворо деце сместили ма мотоцикл, него су повели још и два пса и понели много пртљага. Очигледно им ништа не смета, види се то по њиховом осмеху.

ЈЕДНЕ ЦИПЕЛЕ, МНОГО ПОТПЕТИЦА

Канадска модна креаторка Тања Хит остварила је сан већине жена. Да стално мењају ципеле, а да заправо имају само неколико пари. Њена замисао врло је једноставна. За одређен модел ципела предвиђен је велики број потпуно различитих потпетица. То, пре свега, подразумева различите боје, али и дебљину, па и висину. Црвене, плаве, широке, уске, високе, ниске... Дакле, потпетице је могућно променити и неколико пута дневно. И ципела изгледа сасвим другачије. Са тридесетак различитих модела и 120 пари потпетица може се доћи до огромног броја комбинација. И? Да ли ће даме уштедети купујући једне ципеле с променљивиом потпетицама? Не нарочито! Ципеле Тање Хит коштају бар три стотине евра, а пар потпетица између 25 и 50 евра!

ПРОБУДИ МЕ У ТРИДЕСЕТ ПЕТ И ДВА

Већ је један после подне а ви још увек седите заваљени испред телевизора? Време је да набавите најновији изум шведског проналазача Фредрика Колтинга. „Сат среће”, како га је изумитељ назвао, зову још и сат смрти, претпостављате зашто. Осим што вам саопштава тачно време, овај сат непрекидно подсећа на то колико вам је живота остало. Колтинг објашњава: „Желим да подсетим људе да славе и поштују време које им је дато. Да искористе дан и прате своја срца. А најбољи начин да то схватимо јесте да прихватимо да се сати, минути и секунде који прођу никада не враћају.” Пре него што украсите ручни зглоб овако посебним сатом, морате попунити сложен упитник – породичну историју болести, старост, лични начин живота, навике, психичко стање... Када стручњаци проуче ваше одговоре и израчунају колико бисте још могли да поживите, сат се програмира, само за вас. Класични „Тикер” кошта тридесет девет долара, а они који желе облик по својој жељи мораће да издвоје скоро три пута више. Колико год звучало језиво, многима би „сат среће” могао да буде својеврстан „будилник”. Јер, као што каже рекламна кампања, свака секунда се рачуна!

НИСАМ ЛЕЊ, НЕДОСТАЈЕ МИ БЕЛАНЧЕВИНА!


Заиста бисте желели да се бавите спортом, али никако не успевате себе да приморате на редовно вежбање? Није то баш увек знак лењости! Понекад зависи и од одређене беланчевине у мозгу. Онај коме та беланчевина недостаје не само што се с тешкоћом одлучује на вежбање, већ се и брже умара. Да је недостатак беланчевине узрок спортске лењости недавно су открили научници са универзитета у Бордоу (Француска). Наиме, поменута беланчевима (Cb1) игра пресудну улогу у стварању жеље да се физички напрежемо – да вежбамо, јер се њено дејство везује за осећање задовољства које се јавља за време спорта. Откривено је и „,седиште” беланчевине. Као што се може закључити, налази се у делу мозга који је „задужен” за осећање задовољства.

42 ЖИВА ДАЛМАТИНЦА


Цртани филм „Сто један далматинац” оставио је јачи утисак на једног одраслог Чилеанца него што је икада оставио на неко дете. Нелсон Вергара био је одушевљен Дизнијевом анимираном причом али је, како каже, онда пожелео праву ствар. Иако је одувек био велики пријатељ и љубитељ паса, његова љубав према далматинцима добила је дивовске размере па је пожелео да постане Понгов власник, у живом издању. Вергара годинама прикупља тачкасте четвороношце, а данас их има четрдесет два. Распознаје их, и каже да су њихове личности толико различите и посебне да је тешко помешати их. Како то већ иде, овај педесетпетогодишњак већ је наишао на критике комшија који се жале на буку која допире из његовог дворишта, иако су његови љубимци васпитани и очишћени од бува и паразита. Нелсон тренутно ради на изградњи азила, са циљем да што већи број луталица доживи „срећан крај”, попут оног из Дизнијевог цртаћа из 1995. године.

СТОП ТУЂИЦАМА


Хођи Такахаши тужио је суду јапанску телевизијску станицу „NHK”. Овај седамдесет једногодишњи Јапанац тражи одштету од 1,41 милона јена (око једанаест хиљада евра) због, како је навео, „емотивних тегоба” које је преживео пратећи ову националну ТВ станицу. Позива се на члан 709 грађанског закона који гарантује слободу и сигурност. А Такахаши се не осећа тако зато што су програме преплавиле стране речи, посебно оне преузете из енглеског језика. Зашто би се употребљавале толике туђице, образлаже Такахаши, кад готово за сваку реч постоји одговарајући појам у јапанском? Да ли ће суд уважити жалбу и пресудити у корист незадовољног Јапанца, остаје да се види.

ШТА СЕ ТО МИЧЕ У ТАЊИРУ?


Ко има прилику да посети Сеул, а жели касније да препричава необично искуство, сигурно ће у неком од ресторана главног града Јужне Кореје наручити живу хоботницу. Овај мекушац, бира се свакако мањи примерак, стиже на трпезу у посуди с водом, не слутећи да ће му неко врло брзо пресудити. Октопода који се увија и креће по дубоком тањиру треба брзо ухватити, потом што вештије намотати на штапиће, умочити га у већ послужене прилоге и убацити у уста. За Корејце је жива хоботница права посластица, али је овакав залогај странцима углавном гадан и пробају га само зато да би касније могли да се праве важни. На једвите јаде пође им за руком да прогутају љигавог мекушца, али после тог храброг чина махом сви понављају да им не пада на памет да тако нешто икада више понове у животу. Ако неко пожели да погледа како се то ради, има прилике да види на Јутјубу (eating live octopus).

КО НЕ ТУЧЕ ДЕЦУ?


Џаред Дајмонд, чувени амерички лекар, орнитолог и антрополог, добитник „Пулицерове” награде, у књизи „Дојучерашњи свет” објављује врло занимљиве податке. Наиме, он је истраживањем дошао до закључка како у заједницама које је у најмањој мери дотакла „рука цивилизације” и у сталном су додиру с природом, васпитавају децу тако да постају знатно сигурнија у себе од оне која живе под окриљем високе технологије.
Пре свега, у бројним племенима и примитивним заједницима према деци се понашају као према одраслима. Такође је занимљиво да племена која се баве ловом не познају батине као начин кажњавања деце. Поред тога, млади који живе у најзабаченијим племенима Африке или Нове Гвинеје не „вежбају” пред другима насилничко понашање. Доктор Дајмонд тврди да постоје бар два разлога за то: њихов свакодневни живот иначе је препун опасности, а нема ни лекара који би им могли притећи у помоћ уколико дође до повреде.

КИТИМ СЕ ТУЂИМ ПЕРАЈЕМ



У Манили већ неколико месеци постоји Филипинска пливачка академија за сирене. У њу се уписују девојчице, девојке, жене, али могу и мушкарци ако баш желе да се увуку у посебно одело и да ноге „заробе” у велико пераје направљено од плексигласа и гуме. Инструктори наглашавају да сирене симболишу лепоту, разиграност, али и вештину савладавања морских дубина, односно у случају Академије у главном граду Филипина – водених пространстава великих базена.



Иако су сви свесни да ће се, по два сата колико траје дневна обука, препустити лику из света маште и бајки, још је важније, додају инструктори, да сви заинтересовани овладавају вештином пливања и роњења управљајући великим перајем, уместо ногама. И да науче правилно да дишу под водом, без маске. Академију, по цени од четрдесет долара месечно, углавном уписују млади и, без обзира на то што је отворена и за младиће, за сад су чланови само припаднице нежнијег пола. Знају оне да им Академија не нуди могућност да преко ноћи постану сирене, али свеједно им је драго што се накратко уживе у тај лик и осећају се важно. Као, како наглашава деветогодишња Лин, мала сирена из истоименог Дизнијевог филма.

ПАЗИ НА ШОЉИЦУ

Какве шољице највише волите? Беле? Можда је ипак боље ако су боје ваниле или наранџасте. Под условом да волите топлу чоколаду. Ако је тако, избегавајте беле, плаве, љубичасте шоље. Зелене, ни случајно! Јер, топла чоколада најукуснија је када се пије из наранџасте или шољице боље крема од ваниле... То нам открива научни рад објављен у часопису „Journal of Sensory Studies”.



Као што може да се наслути, одређеном броју добровољаца дато је да окусе топлу чоколаду с циљем да укажу какав је укус напитка. Из неког разлога – за сада се не зна ког – чини се да је укус (исте) топле чоколаде постајао некако бољи у наранџастим шољицама, као у оним жућкастим. Већ одавно је познато да укус појединих јела у значајној мери зависи од мириса и боја. Али да зависи од боје посуде... Оглед као што је овај служи да би се закључило како мозак прерађује податке које му дају чула.