ХОДАЈ ПО (ВЕШТАЧКОЈ) ТРАВИ!

Ходати стално по трави! Чак и у стану!? То би баш био леп осећај. Само пре три године чинило се да је то сасвим суманута замисао. Када је модни креатор Ијок Квон у Њујорку изложио своје природне папуче, са бусењем траве, сви су мислили да је полудео. Лепо су изгледале те папуче, трава је заиста била зелена, али се са комадима земље уместо ђона – тешко ходало. У продаји су се ове године појавиле јапанке са вештачком травом као дном папуче. Могу чак да се наруче и путем интернета. Коштају 29 долара. Купци су задовољни. Кажу да иако знају да је трава вештачка имају осећај као да заиста ходају по травнатој ливади!

ЗЛАТО ЈЕ СВЕ ШТО СИЈА

Управа хотела „Бурџ Ал Араб” у Дубаију непрекидно смишља нове начине да оправда рекламу: „једини хотел на свету са седам звездица”. Недавно су с поносом представили јединствени iPad који је, као што се и види на фотографији, „умотан” у двадесетчетворокаратно злато. Њега гости добијају на коришћење док бораве у „Бурџ Ал Арабу”, служи им као виртуелни водич и помаже да сазнају све о хотелу, његовим погодностима, понуди ресторана, кафеа, продавница, теретана. Тако, рецимо, одмах прочитају да у хотелу постоји ресторан у подводном акваријуму или тениски терен на врху зграде, вероватно и највиши на свету.



    До сада је у хотелу већ могао да се набави златан iPhone 5 или златан Блекбери Q10. Наравно, кад напушта „Бурџ Ал Араб”, гост мора да врати златни iPad, осим ако му се много не допадне и одлучи да га купи по цени од десет хиљада долара. Чинило би се као неразумна цена кад се не би знало да се цене соба у овом хотелу у Уједињеним Арапским Емиратима крећу од деветсто осамдесет пет па до дванаест хиљада долара за ноћ. Онда се десет хиљада долара чини као сасвим разумна цена.

НАЈЗАД ЧАРАПЕ!



Тек ове године руски војници изборили су се за право да носе чарапе, односно сокне испод тешких и грубих војничких чизама. А то уопште није мала ствар! Одлука министра одбране, с циљем да унапреди оружане снаге, означава напуштање дугогодишњег обичаја руских војника. Наиме, још од 16. века војници су, како би заштитили стопала од мраза и повреда, користили комаде платна од памука. Понекад и од вуне. Комади су били широки око 35 центиметара. Њима су веома пажљиво обмотавали стопала. Војници су пролазили кроз посебну обуку како би научили на који се начин платно правилно увија око стопала, још пре него би научили како се користи пушка.

ШТА ЋЕ МИ ЧЕТКИЦА КАД ИМАМ ОЧИ?


Аргентинац Леандро Гранато посебно је обдарен. Још као дечак открио је везу између свог носа и очију – ако довољно јако удахне, може да натера сузе да потеку. Када му овај трик више није био потребан у сврхе дечјих смицалица, решио је да своју способност искористи на необичан начин. Како се млади Леандро интересовао за уметност, пало му је на памет да ушмркне одређену количину разблажене боје из тубе и покуша да је избаци кроз сузне канале. То се и догодило – низ његове образе потекле су обојене сузе. Две године касније двадесетседмогодишњи уметник развио је технику „штрцања” ових боја кроз очи и то – у правцу платна. Слике чије платно уметник додирује тек када треба да остави свој потпис данас се продају за око хиљаду и по фунти. „Моја породица је у почетку мислила да сам луд. Данас, ја издржавам већину њих, и то својом уметношћу за коју су говорили да је бизарна и непотребна”, каже иновативни Аргентинац. Овај момак редовно одлази на лекарске контроле, које не проналазе да овакво бављење сликарством лоше утиче на његово здравље.

НИКО НЕ ПИТА ЗА КОМШИЈУ



Необичан догађај збио се недавно у предграђу Париза. Предвођен агентом за некретнине, један Парижанин пошао је у обилазак стана који је намеравао да купи. Стан се продавао по веома повољној цени. Међутим, када су откључали врата и прешли преко гомиле писама испред њих, имали су шта да виде: леш претходног власника. Будући да је тело тако стајало осам година, биле су потребне различите форензичке анализе, како би полиција дошла до идентитета несрећника. Испоставило се да је реч о Томасу Нгину, тада четрдесетдвогодишњаку, пореклом из Камбоџе. Сада би имао педесет година.
Зашто нико није пријавио нестанак овог човека? Видевши како му се гомила пошта, комшије су помислиле да се вратио у домовину. Исто су помислили и порезници, те су напослетку стан предали општини. А општина је решила да га прода, и то по повољној цени.

НАЈЗАД СВЕТЛОСТ!



Становнике Рјукана, градића у Норвешкој, најзад је обасјала јарка светлост. Смештен међу планинама, Рјукан је највећи део године у сенци. Сунца нигде! Међутим, однедавно, зраци већ зубатог сунца обасјавају ово место. Пре свега главни трг који је и пешачка зона, односно, пијачно место. Све то захваљујући огромном огледалу од двадесетак квадратних метара које је постављено на оближњу планину. Житељи Рјукана дошли су на прославу овог догађаја са лежаљкама за плажу, носећи сокове и коктеле. Наравно, сви су имали наочаре за сунце, предмет који раније нису куповали. Иначе, први планови за осветљавање Рјукана стари су више од сто година.

ПАЗИ МЕТАК!



Тако нешто не би могао да смисли ни редитељ акционих филмова. Живот радника на безинској пумпи у Орланду (Флорида, САД) спасао је мобилни телефон. Како? На пумпу је дошао мушкарац који се претварао да му је потребна хитна помоћ будући да му је аутомобил стао. У тренутку када се један продавац удаљио из кућице и пошао према аутомобилу, непознати је из унутрашњег џепа извукао пиштољ. Захтевао је да други продавац испразни касу. Када је овај одбио то да учини, лопов је запуцао. Продавац бензина знао је да је погођен, међутим, није му било јасно како не крвари. Тек пошто су полицајци дошли минут доцније, из унутрашњег џепа извадио је мобилни телефон. И телефон је задржао метак! Додуше, сада је неупотребљив. али ће га свакако сачувати за успомену!

АВ, АВ ВРТИЋ



Место за вртић мора да се резервише месецима унапред. За хотелске собе, посебно оне боље, такође се треба јавити данима унапред. У амбуланти медицинско особље има посла преко главе. Већ две године, откако је у Сеулу отворен „Ирион” центар за кућне љубимце, врви од људи који долазе са кућним љубимцима, посебно псима. Није им жао да плате и шездесет долара дневно да би њихова пудлица или златни ретривер провели неколико сати у друштву других кучића, под будним оком дресера и инструктора који их уче различитим вештинама. А ако остану у хотелу, соба (односно одговарајући бокс, као што се види на слици) кошта између четрдесет и сто осамдесет долара. Ни посета ветеринару није јефтина, али, како наглашавају корисници овог центра за кућне љубимце у главном граду Јужне Кореје, не жале да одреше кесу, јер знају да добијају најквалитетнију услугу.

ПСССТ, ЈЕДЕМ!



Сан свих родитеља који за ручком имају обичај да подвикну: „За столом се не прича!” коначно се остварио. Један ресторан у Бруклину поставио је на своја улазна врата знак „забрањено причање”. Шеф кухиње Николас Ноуман каже да га је за овакав пројекат надахнуло путовање у Индију. Једном приликом присуствовао је доручку будистичких монаха, који се одвијао у савршеном миру и тишини. Схвативши да не постоји ништа необичније за гурмане са запада, одлучио је да опроба будистички принцип у урбаној средини као што је Бруклин. Његова замисао наишла је на велико интересовање. За само неколико месеци, градом се прочула прича о тихом ресторану. Љубитељи доброг залогаја кажу да уживају у оваквом искуству, где ништа не узнемирава њихово чуло укуса, док појединци коментаришу да је овакав потез непотребан, јер је у данашњем друштву тишина за столом – док је свако у друштву свог мобилног телефона – сасвим уобичајена.

ПРВИ УТИСАК, ДРУГИ ПУТ



„Не постоји никада друга прилика да оставите добар први утисак”, славна је изрека ирског писца Оскара Вајлда. Међутим, са тиме не слажу професор Бертрам Гавронски и сарадници, научници Универзитета Западни Онтарио у Канади. Да би се борили против лошег првог утиска који је на нас оставила нека (нама несимпатична) особа, треба га поновити, тврди Гавронски. Он предлаже да особу која је на нас оставила лош први утисак (колегу с посла, друга из школе) позовемо да изађе са нама, да нам се придружи у одласку на неко славље или чак у посету. Уколико то нисмо у стању да урадимо, онда бар треба да замислимо како смо то учинили, те да се пријатељ током тог поновљеног сусрета показао у сасвим другачијем светлу. Нови „подаци”, чак и замишљени, знатно мењају први утисак, поручују канадски научници, позивајући људе да буду стрпљиви и обазриви кад доносе суд о некоме.