ФОКА МИМО РОКА

Цртеж који приказује фоке у низу откривен је у једној пећини недалеко од града Малаге у истоименој покрајини у Шпанији. То је најстарији цртеж урађен људском руком. Археолози процењују да је стар око 42.000 година, много старији од оних досад најзначајнијих који потичу са спелеолошког налазишта у Француској и за које се верује да су настали пре 10.000 година.
Ово сазнање потире све досадашње претпоставке и о способностима и о стаништима хомо сапијенса. Тако се сада развија теорија да је наш прадревни предак већ тада добро познавао вештине лова на фоке, али и да у то време сигурно није стално живео на Пиринејском полуострву, о чему је желео да остави обавештење. Јер, фока и данас има у водама широм Средоземног и Црног мора, уз обале Сибира и Северне Америке, као и у хладним арктичким приобаљима на северу све до Аустралије и Новог Зеланда и на југу до обала Јужне Америке.     

ЧЕГА СЕ ПАМЕТАН СТИДИ...                

Хладноћа, а можда и трема, чине своје. Пливач је срамежљиво признао да је једноставно морао да пишки у води, односно у базену где је било и других спортиста. Они, наравно, нису ни слутили шта он то ради. И то није био обичан базен, већ олимпијски базен у Лондону. Виновник овог непријатног догађаја био је амерички пливач Рајан Локти, који је на Летњим олимпијским играма освојио две златне, две сребрне и једну бронзану медаљу.
Одакле пливачком шампиону таква смелост да призна шта ради у базену док остали пливају? Вероватно од превелике самоуверености коју доносе победе. Али, како је објаснио новинарима славни Рајан, он никада не пишки у базену за време саме трке, већ искључиво за време загревања. Тачније, чим скочи у воду.
„Мислим да има нечега у том споју хлора и хладне воде”, правдао се Локти, „што учини да чим скочиш у воду, мораш одмах да обавиш нужду! Бар једном”.

ПУТНИК БЕЗ КАРТЕ И ПАСОША              

Крајем јула ове године једанаестогодишњи Енглез успео је да се укрца у авион који је летео из Манчестера према Риму. Код собе није имао ни авионску карту, а камоли пасош. Представници за медије аеродрома у Манчестеру издали су саопштење у коме се признаје грешка и описује као веома озбиљан и забрињавајући догађај и обећали опсежну истрагу, како на самом аеродрому, тако и у компанији која је тога дана летела на линији Манчестер–Рим. Двоје одговорних руководилаца отпуштено је скоро истог часа. Слепи путник откривен је непосредно пре слетања у Рим, док су стјуардесе проверавале да ли су сви путници везали сигурносне појасеве. Испоставило се да се изгубио и да је једноставно залутао у авион.

ОПАСНИ СУДИЈА               

Новозеландски кајакаш Мајк Досон успео је да уђе у полуфинале на Олимпијским играма у Лондону, упркос чињеници што му је досуђена казна од две секунде. Судија који је био „заслужан” за казну била је његова мајка Кеј! Мајк је после слалом трке кроз смех рекао новинарима да ће затражити од тренера да лично протестује код судије. А Мајков тренер је нико други до његов отац Лес. Међутим, ради добрих односа, одустали су од жалби.
„Знате, и једном и другом превише се допада мајчино кување, па не бисмо да нас после завршетка игара казни на други начин”.

ПОШТО ПСОВКА?

Кад је човек љут, псовање може да му смањи бес. Међутим, ружне речи, како пристојност и лепо васпитање налажу, не би требало изговарати у јавности, а још мање псовкама „частити” неку особу. Имајући то на уму, у Немачкој су недавно отворили посебну линију за све који непристојним изразима мисле да ће олакшати душу. По цени од једног евра и четрдесет девет центи по минуту свако може да богоради колико му је воља. На централи увек дежура неколико добровољаца који су плаћени да саслушају бујицу свакаквих увреда и да чак љутитог саговорника још и подстакну да се што више олакша. Они који су пробали ову „врућу” линију кажу да су веома задовољни – пошто се испсују у слушалицу, бес им спласне и осете се препорођеним.

ВЕЖБАЈ, МИШКО!                  

Испред павиљона у коме су смештени чешки спортисти, учесници Олимпијских игара у Лондону, постављена је необична скулптура. Давид Черни, познати вајар из Прага, увелико прослављен у свету по несвакидашњим скулпторским делима, дошао је на необичну замисао. Поручио је шест тона тежак аутобус на два спрата, модел из 1957. године. „Дабл-декер”, симбол престонице Уједињеног Краљевства, претворио је у једног од учесника Игара. Додао је две огромне механичке руке и, уз помоћ посебног механизма, омогућио да аутобус ради склекове. Јер, како уз осмех каже Черни, склекови су део тренинга великог броја спортиста, што се онда и „један дабл-декер не би мало ознојио, увеселио и подстакао учеснике из моје земље, али и све остале који су дошли у Лондон да постигну најбоље што могу”.

ПОВРТЊАК НА АСФАЛТУ

Наслов филма „Џунгла на асфалту” Џона Хјустона из 1950. године наговештавао је да велики град, на известан начин, може да се изједначи са џунглом. Њујорк је овога лета, међутим, доказао не само да је својеврсна урбана џунгла, већ и повртњак на асфалту. Али, дословце! „Бруклинска фарма” највећи је светски повртњак на крову. Реч је о два велика повртњака која се налазе на два велика облакодера. У дворишту бруклинског „Navy Yard” продају поврће за бројне њујоршке ресторане и бакалнице, а биљке се гаје управо ту. Само што се до повртњака стиже лифтом. На крововима узгајају салату, босиљак, патлиџане, краставце, купус, па и воће.
У Бруклину је и раније расло дрвеће, често и на крововима, али да се узгајају купус, парадајз, салата – то је већ нешто друго. Чак је и њујоршки градоначелник Мајкл Блумберг овим поводом одржао конференцију за представнике медија хвалећи бруклинске фарме на крововима. На само два облакодера могућно је сваке године произвести бар стотину тона поврћа и воћа.
Нико се није надао да ће повртњаци нићи на крововима вишеспратница! Али замисао уопште није лоша.

КУЦА И ОВЦА                  

Прича која следи многима је измамила сузе. Наиме, на једној фарми у Аустралији, у долини Барса, овца је добила младунце. И док су сви јагањци били бели, само је једно имало руно с црним тачкама.
Мајка овца сместа је одбацила јагњешце. Када би јој пришло, она би га само ритнула. То је изгледа приметила куја далматинске расе, иначе љубимица породице Болтон, власника фарме. Јагње је имало црне мрље по руну, баш као што далматинци имају црне мрље на длаци! Можда се куји учинило да би јагње могло бити неки њен близак рођак. Зато је пригрлила јагње, грејала га и , уопште, понашала се као да му је мајка. Оно је почело да је прати и тако се родило необично пријатељство.
Једино што куја не може да понуди јагњету јесте млеко. Зато га Болтонови хране на флашицу, али искључиво под окриљем нове мајке. Остаје да се види како ће се развијати пријатељство између црно-белог пса и црно-белог јагњета.

УПОРНОСТ СЕ (НЕ) ИСПЛАТИ

Ендру Кан има живце као конопце, чим га није мрзело да на телефонској вези остане тачно петнаест сати, четрдесет минута и једну секунду. Овај житељ аустралијског града Аделаиде, имајући на уму колико се некад чека кад добијеш оператера, почео је да мери време чим је окренуо број резервација авионских карата компаније „Квантас”. Механички глас с друге стране „жице” понављао је да ће се сваког часа јавити неко од оператера, треба само да буде стрпљив. Кан је био стрпљив и, како каже, размишљао о томе докле иде безобразлук запослених у „Квантасу”. Упорно држећи слушалицу раменом приљубљену уз једно, па друго уво, шеткао је по кући, спремао храну, гледао телевизију, али везу није прекидао. Кад је видео да ће истећи и шеснаести сат, напокон му је прекипело, више није желео да чека. Наредног дана лично је отишао у пословницу „Квантаса” и затражио неког од директора, да уложи протест. Добио је извињење и образложење да се „случај испитује”.

ПАЗИ ГДЕ СЕДАШ!

Кад је покушала да устане са шоље тоалета, схватила је да не може. У први мах збуњена изузетно неугодном позом, жена којој се из сасвим разумљивих разлога не открива име није могла да схвати шта је снашло. У јавни тоалет једне од „Волмартових” радњи у Монтичелу, у америчкој држави Кентаки, збуњена жена свратила је не слутећи шта ће јој се догодити. Неко је из обести, касније се испоставило, даску намазао суперлепком, тако да је жена остала „закована” за шољу. Прво јој је било незгодно да се огласи из кабине, али није имала куд, почела је да запомаже и дозива помоћ. Ускоро су стигли ватрогасци, у пратњи лекара. Читава „операција” одлепљивања потрајала је, али је срећом успешно окончана. Жена је, за сваки случај, одвезена у болницу где су јој објаснили да мора да ставља одређене мелеме на згуљену кожу с бутина и „оног” дела тела, али пуштена је кући. Полиција испитује ко је починилац ове неслане шале, надајући се да ће ухватити „обешењака” и предати га суду.