ОДЕЋА ЗА СТАРИЈЕ ПЕШАКЕ

Убрзан корак, да би се што брже и безбедно прешао пешачки прелаз, за времешне људе често је права мука. Већини њих је потребно и мало више времена да би уочили боју на семафору или чули звучни сигнал да би се уопште одлучили да крену преко улице.
Да би им олакшали кретање по градској вреви инжењери с Института за технологију у Масачусетсу у Сједињеним Америчким Државама, осмислили су посебну одећу за ту намену. Названа је AGNES, по скраћеници од енглеске речи која означава систем који уграђен у одећу помаже старим особама у кретању.
Одећа садржи бандажере и траке које повезују руке и ноге, па покрети руку помажу и опуштеним мишићима ногу да се помере, наочаре за бољи види, појачиваче слуха у ушима ‡

МОБИЛНИ НА ЛИМУНАДУ

За фабрику мобилних телефона „Нокиа” кинески дизајнер Даизи Џенг осмислио је крајње необичан модел. Реч је о еколошком телефону који ради на био-батерију која користи ензиме за производњу електричне енергије из угљених хидрата, односно шећера. Користи енергију из слатких напитака као што су „кока кола”, „пепси” или лимунада, који генеришу воду и кисеоник, ради четири пута дуже од савремених литијумских батерија с једним пуњењем и уз све то биоразградив је.

КАКО ЈЕ ВИБ ПОСТАО ПИСАЦ

Познати сатиричар, новинар и, својевремено, главни уредник „Забавника”, Влада Булатовић Виб (1931–1994) једном је шеретски објаснио зашто се посветио писању. Наиме, када је после завршене гимназије у Крагујевцу пошао на студије у Београд, мајка му је на железничкој станици, машући док је воз кретао, довикнула:
– Сине, пиши!
И тако је Виб почео да пише .

СТОМАК ЗА БИСТУ

Једног лета, на Тргу пјесника у Будви, врућина је разголитила и окупљене песнике. Код многих су до изражаја дошли стомаци.
Зато је већина њих обећавала да ће одмах по повратку с мора да скину килажу. А Душко Трифуновић (1933–2006) је на то духовито приметио:
– Мени су већ узели отисак за попрсје и не смем ништа да дирам.

ГОРИ ВАТРА

Палеоантрополози су дошли до занимљивог сазнања. Веровање да су наши преци знали за ватру још пре два милиона година пада у воду. Наиме, двоје научника из Европе, Паола Вила и Вил Роброкс, установили су, према бројним налазиштима, да употреба ватре, као оруђа у рукама човека, потиче уназад 300.000 до 400.000 година.
Ово најновије сазнање поставља и питање како су наши прапреци успели да преживе хладне европске зиме када су из Африке дошли на Стари континент. На палеоантрополозима је да нађу одговор .

ВЕНАЦ ЖИВОТА

Милици, новинарки у једном од „Политикиних” магазина, с непознатог броја јављао се син Лазар. Одмах је знала да му је нешто потребно, али није очекивала да је моли да му помогне око теме из матерњег језика. Био је крај школске године, професор српског језика ученицима првог разреда Петнаесте београдске гимназије дао је слободну тему која је гласила „Вијење”. Иако јој је било необично што јој Лазар тражи помоћ око писменог, што никад до тада није чинио, Милица је брже-боље морала да смисли нешто што би одговарало теми. Размишљајући шта се то, осим заставе, још вије, претпоставила је да се ради о неким метафорама. Дани се, један за другим вију и, како време одмиче, плету необичан венац живота сачињен и од радости и туге, новинарка је сину дала основни костур писменог који је он још требало да разради.
Једва је дочекала да се Лазар тог дана врати из школе и с врата га је сачекала питањем како је „накитио” састав чији је наслов био „Вијење”. Син је погледао као да је пала с Марса и питао је о чему она то прича, тема је гласила „Виђење”. У брзини куцајући на уобичајеној латиници поруку на мобилном телефону свог друга, Лазар је изоставио једно кључно „д”.

НЕОБИЧНО ИСКУПЉЕЊЕ

Како човека нагнати да узме књигу у руке, често се питају особе које сматрају да се у данашње време све мање чита. Запитали су се то и управници четири државна затвора у Бразилу и решили да споје паметно с корисним. Пошто су тамнице ионако препуне, зашто осуђеницима не би понудили необичан вид „искупљења”: за сваку прочитану књигу дужина казне смањиће им се за четири дана. Наравно, свако би одмах помислио да је најлакше узети књигу и претварати се да је читаш. Нису баш ни управници толико наивни. Имајући на уму спремност осуђеника да изврдавају, смислили су план. Сваки затвореник месечно може да позајми највише једну књигу, а кад каже да ју је завршио, следи провера. Мора да се потруди и да је граматички што исправније писмено преприча. Дакле, уколико је приљежан читач, годишње му следи могућност скраћивања казне за четрдесет осам дана.
Иначе, како се наводи у листу „Њујорк дејли њуз”, оваква пракса већ се примењује и у САД. Један судија из Калифорније одобрио је неком крадљивцу раније отпуштање из затвора уколико дневно чита један сат, а потом још тридесет минута проведе у писменом препричавању прочитаног .

ДЕСНА ИЛИ ЛЕВА?

Ма колико се продавци трудили, промућурни лопови увек смисле паклени план који им, упркос свим видовима заштите, омогућава да украду што су наумили. Тако, рецимо, у Њујорку харају групе које из продавница отимају ципеле изложене на полицама и рафовима. Да, али никад у радњи није изложен пар, него само једна ципела. У томе и јесте домишљатост крадљиваца. Пошто су добро разрадили план и тачно знају које продавнице излажу леву, а које десну ципелу, довољно је да се договоре и да, на пример, из радњи неприметно изнесу по једну скупоцену патику, а потом их „спаре”. А како баш погоде и одговарајући број? Обично се излаже обућа у бројевима који се највише траже, тако да ова пракса лоповима иде наруку.

БИЛИЈАР ЗА ПОНЕТИ

Шта да ради особа која гурне руку у отвор на билијарском столу, а после не може да је извуче? Баш то је снашло једну двадесетдвогодишњакињу из Сан Дијега. Не зна се зашто је увукла руку у отвор, али се зато зна да је остала у том положају, јер су јој наруквице онемогућавале да се „ослободи” билијарског стола. Није било друге, власник локала позвао је у помоћ ватрогасце којима је било потребно петнаестак минута да рашрафе сто и девојку спасу не само необичних окова него и срамоте коју није могла да сакрије .

ДВОГОДИШЊА СПАСИТЕЉКА
 
Родитељи бране малој деци да користе мобилне телефоне. Међутим, не могу баш увек да буду сигурни у то да ли деца поштују њихову забрану. О томе говори ова кратка прича.
Двогодишња девојчица, из предграђа Хјустона (САД), је спасла недавно живот мајци управо зато што је у пресудном тренутку умела правилно да користи мобилни телефон. Наиме, Лариса Тејлор, мама двогодишње Лие, уопште није знала да је дијабетичар. Месецима се лоше осећала, али је веровала да је то последица умора. Била је сама у кући када јој је изненада позлило. Замрачило јој се пред очима и пала је у несвест. Видевши да мајка лежи непомично, девојчица је по свој прилици кренула у потрагу за мобилним телефоном. У именику телефона одмах је нашла бакин број. Позвала је... Када се бака јавила, Лиа је успела некако да срочи једну просту реченицу. Бака је схватила да није нешто у реду с мајком мале Лие, одмах позвала Хитну помоћ и сама упутила се ка кћеркиној кући. Хитна помоћ стигла је на време и младу жену убрзо су сместили у болницу гда јој је пружена помоћ. Ко зна шта би се десило да Лиа није знала како да окрене бакин број. А нико ни слутио није да зна!