Majku mu... našta li je mislio?

Bejaste li, braćo moja draga
bejaste li kod doktora kada?
Ak’ bejaste, videste li vraga
il’ u vama jošte tinja nada?

Dođoh kod doktora (to su vam oni koji ne priznaju dušu, ali će sve učiniti da vam je ispiju), razgrnuh dim od cigara (na stolu mu brošure o štetnosti duvana), a ja držim plavu kovertu sa računima koje sam upravo platio u banci. On me rukom prekide:
- Ne ovde. To ćemo u sobi za ono.
Majku mu… našta li je mislio?
Koje sad pa “ono”? Nije valjda peder? Neće me valjda… - ma svašta mi je prošlo kroz glavu.
Kad stigosmo u “sobu za ono”, lepo me primi, pregleda, sve po propisu. Ja se stis’o, a on tako ljubazan i mazan da me potpuno zbunio.
Dajući mi pune ruke lekova, nasmešio se i šapnuo:
- Znate… svi mi živimo od časti.
Majku mu… našta li je mislio?
Pruži ruku i uze mi koverat sa računima, koji mi je virio iz džepa, smota ga ne gledajući i lepo me isprati.
Sutradan sam morao opet da odem do njega da uzmem taj koverat. Treba mi.
On me malo smrknuto gleda, vadi koverat i šapuće:
- Sledeći put koštaće vas duplo.
Majku mu… našta li je mislio?

* Projekat Multi-Personality


Ima nas pet. One su ja i ja sam one. Vidimo se u ogledalu, svako jutro kada vežemo kosu na potiljak i svako veče kada je ponovo razvezujemo da bi je rasule po jastuku. Sve se zovemo istim imenom.

    1] Ona je devojčica. Nema više od 12 godina i ne želi da odraste. Mnogo plače, mnogo je pogađa svaka reč koja joj je upućena, najviše one izrečene s pakošću, sa zlobom i zlom namerom. Noću spava sa plišanom igračkom, grli je vrlo blizu mesta na kome su joj rekli da joj se nalazi srce - na grudima, sa leve strane. Sanja ružne snove i plaši ih se. Seća se svakog udarca koji je usledio posle razbijene skupe stvari, seća se svake lepe haljine koju je dobila za odlazak na školsku proslavu. Ona je dete i svet posmatra kroz prizmu od dve boje: crne i bele. Sivo ne postoji u njenom svetu.

    2] Ona je buntovnik, odbija da prizna da je žensko. Okreće se za lepim devojkama na ulici, o svakoj govori samo dobro. To su devojke koje su različite, ona voli različitost. Brzo razmišlja i često se gubi u brzini svojih misli. Mnogo puši i puši jake cigarete. Ona ne sanja, to nije na njenom nivou - grubo je realna i gruba joj reč nije strana kao ni fizički bol. Lako plane i bori se za ono što misli da je ispravno, iako je njena strana ogledala vrlo često iskrivljena. Ne voli muškarce, jer je nekada bila devojčica koju su muškarci jako povredili. Preživela je. Od tada zna samo sebe. Njen život je crn, crna joj je šminka i teške su joj čizme.

    3] Ona je ljubavnica. Predator. Kada voli, voli celim bićem, kada gubi užasno je ljubomorna. Ipak, bori se samo do izvesne granice, od koje u pomoć priziva Nju, broj 2. Njeno mesto je u postelji, pod svetlima koja obećavaju ljubavni užitak. Ona se toga ne stidi i to javno priznaje. Ljubav vodi glasno, ali uvek vodi ljubav, nikada nema seks. Afirmacija od strane muškog pola jako joj je bitna u životu. Zavisna je od muškog mirisa na svom jastuku, i kada ga nema ona nestaje, jer nema radi čega drugog da postoji.

    4] Ona je poslovna devojka. Obožava disciplinu i obožava da se dokazuje. U svom je poslu brza i efektna, vrlo je cenjena među menadžerima i rukovodiocima. Često napušta radno mesto u potrazi za drugim gde bi mogla bolje da pokaže svoje poslovno umeće. Često joj broj 2 smeta u tome. Broj 2 ne voli da ustaje rano, broj 2 voli da nosi tamnu šminku koja u poslu nije poželjna. Broj 1 ne voli da se šminka uopšte, ali nju je lako naterati uz obećanje male časti nakon dobro obavljenog posla. Broj 1 često će zaplakati pod pritiskom posla, broj 2 često podići glas kada misli da nešto nije u redu i da remeti njen ugled. Broj 3 se drži podalje od broja 4, mada ponekad lovi i na ovom polju, najviše zato što je broj 4 često uveče umoran da bi uživao u svakodnevici broja 3.

    5] Ona pati od nesanice ili spava previše. Ne postoji sredina. Zavisna je od pisane reči i misli da ume da piše. Jako puno vremena gubi u tome. Voli da uči sve što doprinosi lepoti kreativnosti. Dobro joj ide, sve dok broj 1 ne poželi da se igra, dok broj 2 ne izgubi strpljenje, dok broj 3 ne bukne u plamenu i dok broj 4 ne treba da počne da se sprema za posao. Vrlo je statična, i to ostalima veoma smeta. Volela je nekoliko istih muškaraca koje su volele broj 2 i broj 3. Oni nisu mogli da razumeju raskol među njima. Nisu znali koju vole jer nisu znali da sve one postoje. Ali svaku su voleli po malo. Broj 5 je često pisao o tome.


U sivilu paranoje, novog dana i borbe između zdravog razuma i ludila žive brojevi 1, 2, 3, 4 i 5, "Projekat Multi-Personality", fenomen sadašnjice: predmet psihološke diskusije i analize onih koji analizi nisu dorasli niti će ikada moći da dorastu. Istina ljudskog bića, skripta po kojoj je pisan kod čoveka.

Ko nikada nije podlegao ovom eksperimentu sebe ne poznaje dovoljno jer ne priznaje sve strane svoje ličnosti. Ovo je moja analiza, moj referat moje ličnosti. Branim ga za tri četvrtine veka. Poželite mi sreću. Nadam se da ću položiti taj ispit.


copyright©whoreofbabylon
datum: 8/27/2007

owu sam temicu pisala za dechju nedelju u mojoj shkoli proshle godine...nije dorasla washim sastawima...ni po chemu,al ja sam ponosna na nju,jer opisuje nachin na koji 12-godishnje dete widi swet oko sebe...owaj dogadjaj se stwarno dogodio,a onda sam ga ja prenela na papir...nadam se da ce wam se swideti,jer je meni potrebna podrshka,please! Shta da wam kazem - prochitajte,prosudite,pa ga prokomentarishite...




Decja srca ne znaju za granice zemalja  i kontinenata


       Pre neki dan sedim u kuci, i u jednom trenutku zvoni telefon. Javih se,kad ono moja drugarica Maria iz Salcburga u Austriji. Setih se, upoznale smo se na moru.
       Jako mi je prijao razgovor s njom. Kaze, onako s losim srpskim naglaskom, nedostajem joj. Htela bi da dodje, ali njenoj porodici nedaju tu tako vaznu vizu. Lepo smo se ispricale, i na kraju mi je rekla da me jako puno voli, i da za njenu ljubav ne postoji granica. Jako sam se rastuzila. Osecala sam, kao da je tu pored mene. Jer za decja srca ne postoje granice. U nasim srcima, zacas nestanu Madjarska, Belgija i Nemacka koje nas razdvajaju. Zacas, ona se stvori tu pored mene i cvrsto me zagrli. Zacas, Srbija i Austrija su jedno. Ali to uvek prekine okrutna stvarnost koja je svuda oko nas. Ali, u srcu, u dubini duse znam da cemo se ponovo videti. Mada, jedva jedanput sretnes coveka koji zivi u istom gradu s tobom, a kamoli nju, koja zivi u dalekoj zemlji, u jos daljem gradu, udaljenom hiljadama kilometara daleko odavde. Ali ipak, u decjem srcu se uvek nalazi nada koja ce pomoci da se ponovo vidimo. Za decje srce, i za onu nadu koja plamti u njemu, granice drzava ne postoje. Ali ipak, tu je ona druga, okrutna i tmurna strana, koja nas nakon svakog pokusaja mastanja i pretvaranja, vraca u realnost, u stvranoi zivot. U zivot sa barijerama i granicama svuda oko nas. U tom svetu zive odrasli, tmurni ljudi, zarobljeni u zlu koje donosi danasnjica. Za decu, svet je nesto drugo. Za njih je svet nesto izmisljeno sto se ima samo dok si dete.
       Osmeh mi se vrati na lice. Zamisljam, svet je bez granica, bez barijera i bez prepreka koje moramo prelaziti,. Zamisljam,ona je tu, tu pored mene, a sa druge strane ulice je more, mirno i tiho, kako one noci u Marmarisu kada sam je prvi put srela. Nazvah je. Ona se javi. Rekoh joj ja sam. Rekoh joj, sasvim tiho, samo da ona cuje a da za ostatak sveta to ostane tajna, rekoh joj - volim i ja tebe. I da znam, u dubini duse znam, da cemo se videti ponovo.



 

Ništa mi ne verujte!!!

Posuvraćeni mozgovi oštre noževe ne bi li ušli u čitanke
Sve je spremno za poslednju predstavu
Pseća psihologija: koščica i kućica (lavež je arhetipska prevara)
Krv je život - govore se svih strana; i rasipaju ga nemilice
Kakva glupost: Taman kad spoznah sebe - zaboravih ko sam
Začepi profesore!!! Tvoji učenici upravo zamenjuju kerove:
Cvile, laju, ujedaju, glođu, smrde, zakopavaju kosti…
Trudnice traže mesto za porod: Ubi ih neizvesnost
Šta nose?
Cara, ubicu, skitnicu, pesnika, zlikovca, prosjaka…
Tragam za ludakom u sebi.
Ne vredi: Razjeda me zdrav razum, tišina, bol u preponama…
Strah od smrti: Očajnički udišem svaku kap života
Lažem - hoću da živim.
Šta vredi? Ne umem…
Život je umeti živeti a ne umeti mrzeti…
Sranje, ljudi!!!
Ništa mi ne verujte!!!

TRAKTAT O FOTOGRAFIJI

Njegovo ponasanje kao I izgled ga odaju:nevsela lika, teskog ukocenog pogleda melankolika, uporne gipkosti ruku koja nicem ne sluzi, zarobljen u krletku, samo za njega napravljenu, od najfinijih kristala srebrnih nitrata.
Savladan umorom, njemu itekako poznate naravi, u njoj se konacno nalazi zasticen: od ljudi(jer mora da unisti svoju srecu da bi drugi bili srecni) zivotinja(njihovo prijateljstvo se ogleda jedino u rezanju) biljaka(ciji hlad nije mjeseceve prirode)Ľtu, u tom kavezu on stvara imaginarni svijet u koji vjeruje; naizgled miran I uravnotezen, ali zasigurno vreo I podivljao.
Fotograf nema ni zene ni prijatelja.  Ne moze ih ni imati on je androgino bice, zato neprihvatljivo, suvisno, odbaceno I sa strane sa svojom ali I tudjom tugom, spreman da je prenese, napravi otisak- izraz mucnine.
On nepoznat I odbacen(kao umjetnik I kao covjek) druguje sa takvima poput njega, sposoban da ih razumije, ali nemocan da im pomogne. Njegova moc se ogleda u tome da ih sakuplja sa pedantnoscu svojstvene samo fotografima I sa ljubavlju I paznjom slaze u skrivene komorice svog nejakog srca.
Na taj nacin jedni pored drugih, u tacno sistematizovanom redu stoje: dazdevnjaci, na smrt preplaseni, na smrt osudjeni, jedno jagnje, vitez bez konja, par lisica, ocajnik bez ljubavi, pusaci opijuma, smedjokosa djevojkaĽI svi su oni tu tbog mucnine.
Mucnine,  koja postaje narocito naglasena u prozracnim nocima punog mjeseca, gdje oni ocajnicki pokusavaju da naruse pedantni red, kako bi slijedili fantazmagorijski zov zene olovnih ociju, koja u divljacnom I nepristupacnom predjelu uporno svira na magicni instrument napravljen od butne kosti ubice, od kosti zrtve nasilne smrti ili butne kosti sesnaestogodisnje djevice, ukrasen srebrom I cesto obloyen ljudskom kozom.
U to vrijeme igre nesanice su nemilosrdne, to znam ja, koji u nesanici provodim svoje mjesecarske noci.  One su sablaznjive I za tijelo I za duh. Opsjedaju me aluzijama na nesto nadrazujuce, porocno, divljacno, urlajuce. O tim stvarima ja I inace dosta toga znam.  U nesanici one me cine jezovitim, zato se u to doba nikada ne zagledam u ogledalo koje kontrolira rastvaranje ili zatvaranj cvijeta moje mozdane opne.


Prepoznavanje fotografa je najlakse onima koji se bave sudbinskim brojevima.  Lako ce te prepoznati tko je istinski fotograf. Dovoljno je u starim knjigama potraziti one ciji je sudbinski broj 2; to je magicni broj fotografa koji se krece unutar dve iste I dve iste stranice kvadrata. ( vlastite krletke srebrnih kristala).

Sa posebnom zahvalnoscu Mariji

Predgovor:
Imao sam je juce.


Ona je kurva,a pomalo i drolja.Mnogo pije i smrdi joj iz usta.Nekad je zazelim s preda,ali od pozadi......ona mi je majka!


Pogovor:
Imacu je sutra.

Dugo bilo, kratko ispričano

  Sirotinja iz Hercegovine, peti sin nadničara bezemljaša. Turci su tad bili sila, od Beča do Meke, pa se naš Jakov poturči, postade Jusuf. Istakao se među Turcima hrabrošću i pameću, pa ga veliki vezir uze u službu. Išle su tako godine, nije se ženio, promenio kao gospodare tri vezira i dva sultana. Ostareo, lice naborano, šake flekave, eto ima 40 godina od kako se poturčio. Rekao je svom vernom slugi "Umoran sam, idem se odmoriti" Posle tri sata se sluga usudio da uđe u njegovu sobu. Jusuf na krevetu mrtav. Nakon sahrane su pospremali kuću, pa su na dnu ormara našli dug sanduk, u njemu jatagan na kome, na arapskom, piše:

"Sledećem"

I tako,pucaju u sat,da ubiju vreme. Ne volim takve ljude.
Jutro sviće i iza i ispred rešetaka krletke.
A noć?
Noć jede. Izjeda.
Treba se nositi s tim,treba doći do svetlosti.
Tumarati po tami,ostaviti otisak,da se snadješ,ako se ponovo smrači.
Živeti.
Plakati.
Osvanuti.
Nasmešiti se.
U kristalu kugle,videti. Predvideti.
Razmisliti.
Udahnuti.
Izdržati.

hm... divne price... jos uvek se razmisljam da li da sa vama podelim jednu sovju..... nemam hrabrosti za tako nesto... mozda nekada...