Bio je jednom jedan burek... the end

ljudi dobre su vam priche

Zdravo, moje ime je Sama...

Živim na drumu punom prepreka koje su dovoljno niske da se ne može provući, a opet, dovoljno visoke da se ne mogu preskočiti.
Do juče se divih monotoniji svog života... Od danas radim isključivo stvari koje nisu dozvoljene jer samo tako ljudi će primetiti da postojim...
''Eh, budalo!'', reče Neko.

Šta? Ko je to rekao? Baš sad kad sam rešila da uradim nešto spektatkularno, nešto što će u potpunosti promeniti tok mog života, pa makar i u slepu ulicu. Do sad su mi u tome pomagali moji roditelji, stari idioti koji su se neprestano gađali teškim rečima i još težim tanjirima. Uz njih čovek nauči kako da gradi svoju sreću kao da pravi nešto što mu nikada neće biti potrebno ali se ipak trudi da to ispadne dobro.
Zabavljah se brljajući... čitavog života čitala sam pogrešne knjige, slušala pogrešnu muziku, jela pogrešnu hranu, volela pogrešne ljude...
''Zar greška nije u tebi?'', opet reče Neko. I ja se zapitah...
Slepa ulica...

Na mestu na kome me nisu mogli čuti ni Bog ni čovek, rešila sam da se obratim obojici.
Iz torbe sam izvadila nož za sečenje papira. Odkuda on tu? Sudbina, slučajnost? Oduvek mi je bilo teško da razlikujem ova dva termina.
Zaslepeo me je odbljesak sa oštrog sečiva. Iz mojih presečenih vena tekla je topla krv tamna poput noći...
U podne je neko dotakao modre obraze iz kojih je čilio život...

Stvar prošlosti? Ne, nikako. Prokletstvo? Možda...
Imalo je puno prostora za razmišljanje u sobi gde sam ležala vezanih ruku i nogu. Otvorite prozore, molim, zagušljivo je od očaja.

''Greška, opet'', razjasnio je moje nedoumice Neko.

Ojsa.. zanimljiv forum.. 'aj nesto za pocetak, a za kraj cemo da vidimo...

Metalne dojke




   Otvorila mu je devojka obučena u rimski oklop.
  Iako je vidno bila nervozna, glas joj je zvučao kao sunčev zrak koji topi sneg: "Šta 'oćeš?"
  Mladić je proveo četiri tupave sekunde u buljenju. - Devojka je, umesto bezličnih pravougaonih ploča torzoa, imala oklop iz jednog dela. Metalna ploča je bila tako oblikovana da je savršeno pratila vitku liniju njenog tela. No, nije se dugo zadržao na čeličnim bokovima i izrezbarenim pločicama. Ne, pažnju su mu privukle metalne dojke, na čijim vrhovima, odmarali su se majušni metalni šiljci - bradavice.
  Mora da je ponovila svoje drčno pitanje, iako je bilo vidno šta hoće: pare. "Pica.. Ovaj, doneo sam picu..."
  "Dobro si se setio."
  "Saobraćaj, ovaj..."
  "Aha..." Umorno ga je odmerila, razvlačeći ogromnu pink žvaku, svuda po svojoj usnoj duplji. Gledali su se još trenutak ili dva, kada ga je pozvala da uđe. Preko ramena, kazala mu je da zatvori vrata. Uzela je pare od nekog dugokosog tipa u kožnoj jakni, farmerkama i kaubojskim cipelama. "Prebroj.", reče, pošto mu je predala gomilu zgužvanih novčanica male vrednosti. Momak nije mogao da skine pogled sa dva rogčića koji su sevali kao hipnotišući pogledi. Činilo mu se kako se devojčine grudi uvijaju u crnobelu spiralu; ona ga je omađijavala.
  Stajao je, tako, pogrbljeno izbuljen, kada ga neka teška, mesnata šaka prilepi po leđima. " 'Alo, bato, šta si se zablentavio."
  Ono što ga je prenelo nije bio udarac po leđima, niti bilo koja izrečena reč, već stravičan nalet pazuhalnog smrada. Pogledao je u tipovu, usled alkohola, iskrivljenu facu i nasmešio se. "Ja, ovaj, raznosim pice, pa..."
  "O, raznosač pica! Pa, raznesi koju." Smeh. Lupio ga je još jednom po leđima, pre no što je napravio dva teturava koraka i završio na kauču, u krilu neke nage ribe. Kako je mrzeo tog tipa što je pao baš u krilo - sakrivši svu lepotu međunožja. Isto tako je mrzeo sebe i svet zato što ovo nije bio san nekog pornićara u kojem bi on, pošto bi ostao uskraćen za napojnicu, kresnuo barem pet riba iz tog stana.
  Ozlojeđen, pošao je ka vratima. Zaustavio se, kada je osetio stisak na desnom laktu. Hvat nije bio jak, skoro da je uspavljivao svojojm nežnošću, ali je jasno osećao nokte kako prodiru sve dublje i dublje, u kožu. " 'Ej!..."
  "Kaži, macane." Sitni anđeo, kojem je neki zlikovac iščupao krila, gledao ga je sa svoja dva plava lasera. Iz drap džemperčića sevale su najveće vime koje je u životu video. Negde iz grudi, nicale su ruke; stomačić ukrašen minđušom oblika kosturske glave; dupe, to savršeno dupence; krive noge božanskih, sitnih tabana koje je odmah poželeo među svojim prstima, usnama...
  "Ja..."
  "Raznosiš pice, je l'?"
  "Da... Kako..."
  "Kako znam?"
  "Da..."
  "Ja sve znam."
  "A, je l'?" Raširio je kapke, ne u čudu, već da bi upio što više tog majušnog čuda. Ispravio se, iz svog zabezeknuto-buljećeg stava, što je ova iskoristila da se priljubi uz njega. Sise su se popele nagore, ka njegovoj bradi, zaklanjajući sve sem lasera i sitnog čela bez bora. Ubarikidirala se, a on je ostao na čistini!
  Najebao sam, pomisli, pa proguta gnedlu veličine obeliska.
  "O čemu razmišljaš?"
  "Ovaj..."
  "Sigurno se pitaš da li imam dečka."
  To mu je bilo poslednje na pameti: "Da.. naravno..."
  "Nemam.", zakikotala se. Sisetine su uz svaki "hihi" išle sve više i više, samo u jednom pravcu - poput popinog praseta, između dlanova.
  "Pa, lepo, mislim..."
  "Ali, imala sam skoro."
  "Stvarno?"
  "Da, vidiš, bio je prava stoka prema meni..." Malčice se odmakla i sitna, sitna, sitna usta ponovo su postala vidljiva. "Nije me poštovao kao ženu, već samo kao objekat." Prekrstila je ruke, negde kod kopče svog širokog, žutog kaisa. Izgledala je kao klinkica koja priznaje da je polomila čašu ili štogod slično.
  Najednom, nije mu više bila tako poželjna. Kao da ju je neko bocnuo iglom i izduvao sav vazduh iz pohotnih balona. Sve što je tada video, pred očima i u njima, bile su metalne kupe sa šiljcima na vrhu. Zato je promrmljao nešto tipa: "Izvini." (Ni sam se više ne seca.) i pošao da ih traži.
  Našao ih je u wc-u, kako vuku lajnove sa ruba lavaboa. "Šta 'oćeš?" Da nije bio omađijan, možda bi i pomislio kako ga je to već pitala. Ovako, izbezumljeno baleći, očiju razogačenih i oslepelih, pao je na kolena i zapuzao ka rimljanki. Dodirnuo joj je listove i osetio kako se devojka blago, blago, blago stresla. Nastavio je više, ka butinama i zadnjici koja se jasno videla, usled nošenja premalih gaćica i ničega više. Devojka raširi noge i pomilova ga po razbarušenoj kosi. On joj pređe prstima preko tkanine, osećajući dlačice. Ali tu se ne zadrža. Nastavio je dalje, preko struka... Skoro da ga nije ni dodirivao. Levitirao je dlanovima, sasvim, sasvim blizu. Kada je stigao do metalnih dojki, nije više mogao izdržati - svom snagom je stisao šake. Očekivao je da će ga šljci probiti. Raskrvaviti na mestu na kojem je i Isus krvario. O, sasvim se poistovetio sa njim; njihove muke mogle su se vagati, bez ikakvih problema. Ipak,  ništa ga nije probolo. Jedva da je osetio slabašni boc, kada je shvatio da je oklop od plastike. Jeftine plastike na čijoj je poleđini, zasigurno, pisalo: "Made In China".
  Ustao je, a iz glave mu je curila sva omađijanost. Kao da ga je neko, pijanog, bacio pod hladan tuš, i dalje je osećao vrtoglavicu, ali je, barem, mogao misliti. Usporenim, nekako odsečnim - robotskim - pokretima, izašao je iz stana i vratio se svome poslu...

Ni kapi kiše na Arakisu

Bez tame nema ni svetlosti

Hot sticky scenes you know what I mean
Like a desert sun that burns my skin

Nekada sam voleo Sunce i nosio sam crno. Nije to nikakva kontradikcija, d. reče da crna boja bolje upija svetlost ... i ostale zrake.
Leti bi se čvarili na suncu. Onda bih posle, uveče, zamišljao kako bih mogao ispržiti jaje na oko ako ga razbijem na sebi. Tako su nekada radili Romelovi vojnici u libijskoj pustinji, na haubi tenka iz koga su upravo izašli... Onda bi me baba ili ko već mazala kiselim mlekom. Dobro je to za izgorelu kožu.
Nešto kasnije, već sam bio tinejdžer, nastavio sam s tom praksom. Tako bih se pripremao za more. Izgorim k’o čovek, odmorim kožu par dana, pa mogu bez blama na letovanje. A ne na plaži beo ko sir, pa da se plašim da ne izgorim kad to ne bi bilo dobro... Mackanje raznim pomadama nikad nisam voleo. Zaštitni faktor? Pa nismo ni znali šta je to.

I've been waiting for her so long
Open the sky (and let her come down)

A sada ne izlazim dok ne padne mrak. U sobi mi brunda klima, to me smiruje. I već teže zamišljam da sam negde leti bez ove korisne sprave. Ne sunčam se bez solidnog faktora, koristim ga i zimi, na skijanju. A i ne volim više da se čvarim. Niti me plaža toliko privlači...
Moja devojka je aristokratski bela, sve više sam i sam takav. Da li se samo stari ili nam je neko oteo Sunce.
Kiše nema u dugim mesecima, zemlja se pretvara u pesak. Kao u onom Trirovom filmu Manderlay – Here comes the dust!
Hoćemo li usvojiti onaj južnjački običaj da grizemo prašinu, ili možda blato, ako nađemo neku vodu da razblažimo.

Here comes the rain I love the rain
Here she comes again

Da li će nam zaista biti potreban Kvizac Haderah, božansko biće koje nekad beše čovek, da nam donese kišu? Hoće li se on na kraju životnog ciklusa pretvoriti u Crva?!? Ili možda treba neko da nam donese Novo Sunce?! Novu Zoru, kada će On doći i polja opet biti zelena...
Jer kad ravnoteže nema, normalnim metodama se ona ne može vratiti.

Rain
Rain
Rain

Аха

Rasprava o nemilosrdnoj realnosti i još po nešto
ili
Glava u kojoj otkrivamo pravu istinu o vezi glavnog lika, iako se isti tome svojski protivio


posveceno liku kojeg cemo u prici zvati Andrija i Kum... inace je jedan te isti covek


- Name.
- Čita se nejm - dobacio je sa drugog kraja stola Miloš.
- Dobro, ajde, nejm. Jel, kume, kako ti beše ime?
- Pa Kum - odgovori Kum i dovrši pelinkovac.
- Ma znam ja da ti je ime Kum, nego ono kršteno?
- A to… Zoran.
- Dobro. Ajmo dalje. Lastname. Toj ti je prezime, jel da filozofe?
- Jeste. I čita se lastnejm, konju nepismeni.
- U bre, kakav si nezgodan kad popiješ - odgovorio je Andrija - ajd živeli!
Svi složno prihvatiše obe činjenice i zveket čaša se ču duboko u podne za stolom br. 5 Riblje Konobe.
- Nego, kume, prezime?
- Jesen - odgovori kum pun samopouzdanja i naruči još jednu turu. Ide: proleće, leto, jesen, pa zima. Znači, jesen.
- Jao, znaš li, bre, nesrećo, kad ćeš ti da se zaposliš u inostranstvu?! Prekjuče! Daj ovamo ličnu kartu.
- Nema šanse. Pa da otkriješ ovde prisutnima najintimnije podatke o mojoj malenkosti! Šta si hteo, prezime. Jović. I ti si mi neki samozvani kum, a ni prezime mi ne znaš.
- Jović. E tako. Sad smo na dvadesetini rešenja problema. Sex. Jel, bre, jel ovo seks?
- SEKS!? Može. Piši može!!!
- Ne, bre, to pičkopaćeniku - odbrusi Miloš a.k. filozof - o tome možeš samo da maštaš. Pol, bre, pol.
- A! Ženski. Kvantitet i kvalitet nebitni.
Negde u pozadini čuo se prigušeni smeh i zvuk koji nastaje lupanjem šake o čelo. Veselo društvo je, naravno, te pojave ignorisalo.
- Ma tvoj pol.
- Ma jebem ti ja i posao i sve živo! Kako ovde pristojan čovek da se zaposli kad samo što mi ne traže bris iz grla!? Te ime, te prezime, te seksualna neopredeljenost...
- I ne zadovoljenost - dobaci Andrija.
- Ti samozvani kume da ćutiš. I dosipaj piće. Dakle, pored gore navedenih činjenica, vi ovde i dalje pokušavate da mi nametnete tu obavezu da se zaposlim i tako jednom za svagda uništim ovaj ničim izazvan život. Ma... - pokuša Kum da se suzdrži, videvši da je njegov monolog izazvao ineresovanje svih obližnjih stolova ,a i većeg dela osoblja kafane - ...ajd živeli!
- Živeli! Živeo Kum! Živelo zaposlenje!
- Živela plata!!! - doletelo je iz pravca ulaznih vrata. Ivan, u totalno neprirodnom položaju, oslonjen na Jelicu, čiji je pogled u isto vreme odavao bes, još besa i još više besa, ali o tome kasnije… Društvance prihvati nesuđenog i posadi ga na prvu stolicu do koje su došli.
- Piće sa sve. A za moju dragu - sokče… Danas sam platežno vrlo, čak šta više, sposoban! Osoblje!!! Radi li neko ovde, bre? Alo… - i monolog bi prekinut iznenadnim prodiranjem levog ekstremiteta sa dužim noktima u nezaštićeni prostor Ivanovog lica. Glasan udar i nezadrživ smeh zaorio se kafanom.
- Daću ja tebi sokče, stoko pijana! Vido si ljude, pohvalio si se, sad kreći kući.
- E, Jelice, pa nemoj da si na kraj srca – pokušao je Miloš da izvadi situaciju. Pa ne prima se svaki dan plata.
- Tebe ništa nisam pitala. A i nisi nešto bolji od njega. Gde ti je Sanja sad da te vidi?
- Ne prizemljuj – dobaci tiho Kum i sakri se iza Andrije. Jelica na ovu provokaciju nije reagovala.
- I ? Gde je?
- Pa… Na faksu… Valjda… Ma, čekaj, bre… Ovde je Ivan na tapetu, a ne ja!!!
- Ustvari, na patosu, da preciziramo – reče konobar donoseći piće.
Kum i Andrija pridigoše unesrećenog Ivana kome je usledio još jedan šamar. Za buđenje.
Ajde, kume, da nastavimo. – rekao je Andrija sedajući. Gde smo ono bili pre dramskog ulaska našeg prijatelja i drage mu? A da, kod polova…
- Kakvih polova – zabezeknuto će Kum. Valjda kod ženskog pola! I kod seksa.
- Nema toga kod tebe, Kume. Nego ajd dalje. Jear of birth. U, kume, trik pitanje. Godište..
- Moje ili one ženske od predhodnog pitanja?
- Predhodno pitanje je apsolvirano – krene Miloš - seksa kod kuma nema. Znaš onu – volim seks i rado ga se sećam. E pa ako nastaviš ovim tempom biće – i kroz debelu maglu ga se sećam.
E pa ti sad – branio se kum – nije tako davno bilo. Al bolno – jeste.
A, pa Jelice tin e znaš - reče Andrija videvši njeno zabezeknuto lice. – Kume, pričaj.
Pa kad me vučeš za jezik, hoću. Al odma da upozorim, priča je krajnje tužna.
Ma prišaj – zaori se kafanom.
Publika, tišina! Dakle, bilo je to posle mog i filozofovog sastanka u biblioteci…
Misliš u klubu biblioteke? – dobaci Andrija.
Ustvari, u kafani preko puta iste – nadoveza se Miloš.
Ma, konji jedni, ne kvarite mi umetnički dojam! Jel ja pričam ili vi?! Dakle, posle sastanka u reonu biblioteke, negde oko pola dvadeset i tri časova, krenem ja onako, sveže načitan…
I obimno – kroz smeh će Miloš.
Ne seri, ti si bio gori od mene. Sanja samo što u komu nije pala kad te videla. Al dosta o tebi. Elem, negde pred tvojim ulazom – i pogleda u Jelicu, koja je već smrknula facu i polako kolutala očima – doživeo sam iznenadni pozadinski napad od strane pripadnice lepšeg, a u ovom slučaju i jačeg, ili bar treznijeg pola. Mislim, manje načitanijeg… Nastavak radnje se dešavao u tvom ulazu, ali o tome posle živeli!
Živeli! Živeo ulaz! Živela Jelica!
I, da nastavim… Dotična osoba, vidno željna polemisanja sa jedinom prisutnom muškom osobom tj. sa mnom, u nedostatnu validnih argumenata krenula je vodoravnom linijom naniže, u nadi da će izvršiti, kako to stručne knjige kažu, felacio.
- Čega, bre? – upita Andrija. Trenutak došaptavanja sa Milošem, i… - A to! Ja rekoh ko zna šta će sad da ti radi, a ono pu… Ups, izvinjavam se, ima pičaka među nama. Miloše, ajd zapuši uši za trenutak…
- Ma i ja tebi. Daj sipaj to vino, šta si ga usvojio.
- Evo odma! Ajde, kume, izvini na prekidanju.
Od vas dvojce nisam manje ni očekivao. Elem, kako je dotična gore više puta pomenuta osoba krenula u obavqanje radova od nacionalnog interesa, zadesilo se da je, izgleda u napadu patriotizma ili čega već, iz izvršnog organa, našla za shodno da tu najezdu stiskom zuba prekine jednom za svagda.
- Jao, pa i mene zabole – dolete sa susednog stola. Kako živ ostade, prijatelju?
- Bolje pitaj kako ona živa ostade! Dok sam se sabrao i oduzeo, i proverio da li je sve na svom mestu, ona je isparila. Evo i dan danas imam ožiljke!
- Kume, verujemo ti. Ne moraš da nam dokazuješ. – reče Andrija. Mada, ovo mi liči na onu kad je naš filozof sa onom malom, bre, onom što te upoznala sa Sanjom?
- Milica?
- Jest, Milica. Dakle, kad je sa njom uleteo u spavaću sobu kod Mirka na žuru i tresnuo preko mene i Zorice. Ha, ha, jao, da si mogao da si vidiš facu!!! Levo, desno, kad ti na metar i nešto malko manje od ljute zmije šarke. Ha, ha, ha…
- Dobro je da ti je šarka još na mestu. Da sam imao nešto oštro, bilo bi tebi… - zapreti Miloš I dovrši vino.
Jeste, a ti bi otpalio u noć sa dva ribe… Oće, al juče. Bidi srećan što je mala tad pobenavela i dala ti otvoren put ka Sanji. Inače bi nam sad još tri meseca kukao o neuzvraćenoj ljubavi i trošio nam i onako prebukiran raspored vremena.
- Kakvih tri meseca – upita Jelica kojoj je jedino preostalo da se uključi u razgovor, i na taj način potpuno ignoriše Ivana, koji je, i ovako i onako, a najverovatnije Božjom voljom bio odsutan. Psihički. – Pa ja sam mislila da ti imaš žvaku sa svaku?
- Ma ima on – nastavi Andrija – al taman kad treba, zakaže. Tri puta je imao par ekselans šansu da navata Sanju, a on ništa. Posle, te ovo sam mislio, te nešto mi palo na pamet. Pička more…
- Kume, ne pička, pizda – ispravi ga Kum.
- Jest. Pička je…
- Znamo svi šta je – prekorno }e Jelica.
- Ma ne znaju. Ja sam mislio da znaju. Ono mnogi rekli da se maže na lebac.
- I… Pričali smo o Milošu. Nastavi.
- A ja kao da nisam tu – preko čaše će Miloš.
- Jesi, al ćeš po svom običaju da filozofiraš. E, da. Svaki put kad se sastanemo i ovaj malko popije…
- Cirka, tri piva. I to ona od 0.33, ateista nijedan – dobaci Kum.
- Dobro je Kume, odmori malo. Dakle, kad se malko zagreje, kreće: jao što je lepa, pa što je pametna, pa što ima liniju, pa onamo mi ga, pa onamo ti ga, pa on će da bude jako unesrećen ako ga odbije, pa se onda, kad se dobro urolja, odluči da je zove i da priznaje ljubav, pa skonta da, konj, ma ne konj, mulac, da nema broj telefona, pa opet kuku-lele… Vidiš li ti, bre, Jelice s kim mi sve moramo da pijemo?
- Pa dobro, nemoj da si na kraj srca. Stidljiv je filozof.
- E, Jelice, molim te nemoj više da me braniš. Nisam stidljiv, nego neodlučan. A i stvarno, lepše je, a i kud i kamo efikasnije kad te žensko muva nego ti nju. Onda bar znaš na čemu si. A ne ovako, prospeš fore i fazone od kojih bi i najtvrđa pala, kad ono, prc… E, znaš, al ti si mi dobar drug… Pa iz drugarstva se najlepša deca rađaju! Razlog više da bude sa mnom!
- Tako je – ubaci se Kum. – Ako si joj reko. Ajd sad dok se ovaj ne otrezni vas dvoje u wc, pa pravite dečicu.
- Marš, stoko, ne prizemljuj – Miloš će – i ne prekidaj. Gde sam ono bio? A, da. Nije istina da sam kukao posle tri piva, nego posle tri piva i litre vina. To mi je minimum za kuknjavu. I nesam kukao, nego sam želeo da svoju muku podelim i delimično prebacim na ovde mi prisutne prijatelje. I nije ona mene muvala, nego smo se sporazumno smuvali.
- Ha, ha, ha – Andrija će – sporazumno smuvali!!! Ha, ha, ha, pa to je nešto najgluplje što si do sad odvalio… Priznaj, da se ona nije dovoljno učukala i da nisi bio najbliži, gulio bi ti i dalje desanku, a nama bi se popeo na vrh Mont Everesta, i toj još i na merdevine gore. A to što ste sad vas dvoje golubčića najomiljeniji par u društvu, to sigurno pripisuješ tvom maestralnom i više puta opevanom stilu smuvavanja iste… Ha, ha, ha, pa konje, da te podsetim, ona je tebe uhvatila za ruku, ona je tebe zakrljala, kad bolje razmislim, ona je to veče i piće plaćala, samo da te drži u dovoljno pijanom stanju, kako bi te kasnije mučki iskoristila…
- Na šta ja nisam imao kontra-argument – pojasnio je Miloš i dosipao crnog vina.
- Bilo kako bilo – nastavi Andrija i prstom pokaza Milošu da i njemu dosipa – ovaj ovde, filozof, je u svojoj genijalnosti išao do te mere, da je, kada mu se ukazala druga od tri neverovatne šanse, naglo i ničim izazvano, baš u trenutku kad sa Sanja spremala da se okrene i poljubi ga, krenuo priču sa nekim, pitaj Boga kojim frajerom, šta je ona vrlo stojički ponela.
- Ne seri. Nije pitaj Boga koji frajer, nego komšija devojke mog brata od tetke.
- Ha, ha, ha, ne vadi se, molim te. Sve u svemu, iako je ispao kreten i mulac više od nekoliko puta, dotična je, na kraju, shvatila da ako ona ne preuzme inicijativu, piši propalo. I onda ga je smuvala na tipično muški recept – napij stoku!!! Jao, a posle, da si ga vidla. Ma kad hoda, ne zastajkuje i zemlju ne dodiruje, i ništa, i nikog ne primećuje. Al, da ne lažemo, i plaća ture. I to nekoliko…
- Jeste – Miloš će – te ture su me i koštale neprijavljivanja ispita. Lepo sam prvo trebao da uplatim, ali ne… Ja moram da se pohvalim prijateljima. I sve mi popiste, dušmani ni jedni.
- Uf, bilo ti loše. Uostalom, niko te nije terao da častiš…
- Ma nemoj?
- Nije. Samo ti je napomenuto da bi određena znanja koja imamo o tebi mogla da presudno utiču na kvalitet tvoje novo-ostvarene veze…
- Pa da, kad ne može milom, onda ucenom…
- Pardon kolega, ne ucenom, napominjanjem. Uostalom, mogao si da kažeš da si dekintiran, I svi bi ti poverovali. Jel da Kume?
- Ko? Šta? E, jebi ga, nisam pratio.
- Ma samo kaži jeste.
- Jeste. I gde je to vino?
- Evo kume. Vidiš, filozofe, to što ti svoje finansijsko stanje ne umeš da prećutiš je tvoj problem a naša šansa da ti i to malko para propijemo.
- Pa vi stvarno niste normalni. – ubaci se Jelica – Po ceo dan sedite po kafanama i ločete. Miloš ostao na tri do kraja, ti na pet, a ovaj moj… ma od njega ništa.
- E to si dobro rekla. Samo jednu turu platio i odma se uknjavao. Bruka – nastavi ponovo Andrija. – Ali, da se vratimo pređašnjoj temi, ne znam da li ste znali ovaj detalj, ali filozof nam se za njihovih mesec dana toliko ubio, naravno sa nama, da je ladno otišo kod bivše, zakucao na vrata i, ne gledavši ko je otvorio, krenuo da peva, tj. da se dere na sav glas – Dunavom brodovi plove i tako dalje… I, kada je utvrdio da je pogrešio vrata, umesto da se lepo izvini i pokaže pozadinu, on je samo promenio ploču. Zamislite ga – Ružica si bila jedna u mom srcu, i tako to…
- Ajde ne laži više. Kad sam to radio?
- Pa naravno da se ne sećaš kad si onom jadnom popio sve što je imao u kafani a i šire. Sva sreća pa imaš nas koji smo te pratili i kidali se od smeha dok si pravio budalu od sebe – ukljušio se i Kum.
- Hvala vam ljudi, vi ste pravi drugari.
- Naravno. – Andrija će. – Šteta što nismo imali načina da dokumentujemo taj nemio događaj, inače bi nam plaćao piće dok si živ. Nego, kad je otišao, tj. zamalo izprebijan od strane sadašnjeg dečka bivše mu…
- Jao, pa zar i ti filozofe – ulete Jelica.
Miloš slegnu ramenima.
- Ma ne Jelice, kažem za malo. Kad je tip izašao i pripretio ovde prisutnom, ovaj je sasvim neočekivano i njemu ne prilično, zalepio tipu takvu šamarčinu da se onaj dva puta okrenuo i tresnuo o asfalt, na šta je ovaj dodao: ne prekidaj maesta u trenutku inspiracije! Hvala i do sledećeg slušanja prijatno. Posle je onaj hteo da ustane i pođe za Milošem, ali smo mi ukazali na naše prisustvo tako da je dotični, moram istaći vrlo inteligentno, odustao od Don Kihotovskog poduhvata prebijanja našeg omiljenog filozofa.
- E, kume, ajde pričaj o onome kad je onom tipu marnuo cigaru… Ha, ha, jao čim se setim zaboli me stomak kolko sam se smejao.
- A, pa i ja sam bila svedok – reče Jelica. I bila sam tu više puta kad je negirao činjenicu.
- Ajde pričaj, pa mi ne znamo - ču se negde iz kafane.
Andrija ustade, pokloni se i lupi u čašu.
- Dragi prijatelji, priča koju ću vam ispričati dešavala se u jednoj dalekoj zemlji, negde iza sedam mora i preko sedam gora, a junaci ove priče su izmišljeni i svaka sličnost sa ljudima prisutnim za ovim stolom, slučajna je i nenamerna.
- Ne seri, kume, pričaj.
- Kume, molim te. Dakle, mladić jedan, glavni lik ovog pripovedanja, plemenitog roda i zanimanja, odao se Dioniziskoj pobudi u jednoj od hladnih noći, praćen svojim najvernijim prijateljima. Kako već dionizijski kult i nalaže, pored jednog, valja se upražnjavati još po neki porok, tako da je naš glavni lik posegao za duvanom. Elem, kako to biva među plemenitim i učenim ljudima, da bi prekratio vreme između paljenja dve cigarete, naš plemić je rezervnu cigaru postavio u poziciju G6-H8, tj. iza organa čujenja, u narodu poznatijeg kao uvo. Kako je vreme odmicalo, jedan od kompanjona odlučio je da se malo našali sa našim junakom, te mu je, neprimetno uzeo cigaretu sa uveta. Kako je naš glavni lik ipak glavni… a ovo je trebalo da zvuči pametno… on je osetio da mu predmet uživanja nestaje, pa se hitro okrenuo i negde u blizini uočio, po njegovom mišljenju, egzekutora ovog teškog egzistencijalističkog krivičkog dela. U svoj svojoj veličini i snazi, znači, cirka, metar sedamdest i šeset kila žive vage, sjurio se ka njemu, oduzeo ukradeni predmet i uputio prekoriv pogled ka prestupniku. Ovaj je, ne shvativši šta je uradio, slego ramenima i na očigled svih izjavio čuvenu rečenicu koja od tog dana pa do danas stoji uklesana na memorijalnom spomeniku u čast tog događaja, a koja glasi: Jebeš budalu.
Andrija se poklonio praćen uzvicima i aplauzom.
- Piće za naratora i za plemića – zaori se kafanom. Miloš se kiselo osmehnuo, pognuo glavu i zapalio još jedan Sivi Viceroy.

prica je malko preuvelicana, ali generalno istinita... zbog moguceg agresivnog delanja po autoru, imena likova su izmenjena... naznake ipak postoje....

utisak


Olako prihvatamo neke stvari i mislimo da smo bogom dani i da ništa ne može izbaciti iz ravnoteže.A onda odgledaš dobar film i pored tebe je osoba koju voliš i skenjaš se.Ne pomažu ni njeni zagrljaji niti njeni poljupci,samo ti je u glavi dilema glavnog junaka i slike sa velikog platna ti se kao fleševi pojavljuju pred ocima.Njegova bol je tvoja bol,njegova patnja je tvoja patnja.Teško ti je i boriš se da udahneš, i pri tom sebi postavljaš jedno te isto pitanje da li bi i ja tako postupio?Da li bih ubio ako ne bi bilo drugog izlaza?Šta je to što nas ljudsku vrstu kao najnapredniju u ovome svetu tera da se vratimo onome iskonskom i da postupimo kao lavica kada brani svoje mace.Odgovor možda leži u našem cilju da produžimo vrstu i da se naši geni prenesu generacijama iza nas.Izlazeci iz sale nisam mogao da ne primetim muk i taj zvuk olakšanja zbog završetka medu publikom.I tiho komentarisanje filma nakon toga.Uzeo sam devojku za ruku i otišli smo na pice ni ona ni ja nismo progovorili ni rec do kafica.Ušli smo i seli.Narucio sam dupli pelin i kriglu piva(zlocin i kazna)zagrlila me je stavila glavu na moje grudi mogao sam da cujem kako joj srce kuca,a onda zacuh sa razglasa poznati akordi sa gitare i pocinju reci"Sine moj ti se majke secaš ne jasno dobre senke iznad kolevke poco si da pamtiš prekasno......" Suze same krenuše u grudima kao da je devetoglava aždaja i hoce napolje sve me boli,nemam daha borim se da udahnem imam utisak da sam na dnu okeana.I onda mi ona stavlja njene usne na moje i pritisak pocinje da popušta,kroz glavu mi prolete misao "evo tu je neo pored tebe koja te voli i koja je u stanju da podeli poslednji dah sa tobom zato nakrivi šešir i stegni je za ruku SKOTE poljubi je i beži iz tog glupog lokala.Vodite ljubav sa i uživaj u svakom trenu provedenom sa njom a ako ti se ikada desi dilema kao glavnom junaku iz filma ubi za svoje dete,menjaj svoj za njegov život i nastavi živeti kroz njegove oci i dušu i zapamti NJEGOVA DELA SU I TVOJA KADA TEBE VIŠE NEMA.....

  Ovo je dobro 

Де Ниро

За сам наив ме је инспирисао неки "Неша таксиста" који на неком форуму има Де Ниров аватар, а жешћи је конформиста. Још оно Неша, бар да се назвао Шоне... но нема везе

Temperatura od tridesetak stepeni je najbolja za taksiste. Jer kad ode na 35 i više, ljudi i ne izlaze mnogo. Samo ako baš, baš, moraju... Kad je svežije, dobar im je i javni transport... Tako je bar nekada važilo, dok i ovde na severu nisu temperature počele da se bliže četrdesetom podeoku. Od onda recimo da je 33 idealna temperatura za rad.
Toliko je i bilo dok sam čekao na taksi stanici. Dosadio mi zvuk motora i klime u kolima, pa sam sve isključio, osim radija naravno. Onda dobijem poziv, pa preko Guderijanove presečem do trga Ričarda Trećeg. Tamo vidim čeka taksi neki ušljemani čiča. I to je posao, pomislih u sebi i otvorih mu vrata.
Onda videh kako se čiča osvrće prema centru trga. I tek tada vidim tamo stoji pedesetak skinhedsa sa antiratnim plakatima. Ne sviđa im se što ova zemlja ratuje za račun istočnjačkih gospodara. Al’ ne lezi vraže, okružuje ih duplo više Žena u crnom. Valjda će da ih biju svojim tašnicama.
-   Neradnici jedni ćelavi! Samo brukate ovu zemlju!!! – odbrusi im čiča ulazeći u kola
-   Ma bravo za bakice! – obično ne komentarišem takve situacije, posebno političke, ali nisam izdržao.
Čiča kaže gde će, i produži da trtlja. Ja ga i ne slušam, a ni vožnja me mnogo ne opterećuje jer su ulice skoro pa prazne. Skrenemo u Temudžinovu, odande u aveniju Džingis Kana. Na raskrsnici mi proleti kroz glavu kako se ovde seku dve ulice koje nose ime istog čoveka. Ta misao mi je samo proletela, jer teško je na bilo šta misliti dok se pitaš da li će ti pijanac baciti peglu u kolima. Najzad smo na trgu Ervina Romela. Gledam u taksimetar, pa ću reći 60 maraka . No, čiča mi daje trideset
-   Halbe, halbe  - i ti si se vozio.
-   Šta!? – skoro sam pa dreknuo.
Ali čiča se smeje i vadi preostalih trideset. Mame li ti pijane, mislim se, kako ti pijanci imaju štosove, maligani rade...
Produžavam dalje, do ulice Feldmaršala Klajsta, tamo me čeka neka gospođica. Kaže da će do Sauronovog trga. Ova bar ne priča mnogo, što je dobro. Izgleda odlično, ali nije mi do toga. Onda mi zvoni mobilni, to ne volim baš mnogo. Zovu moji iz Srbije, odgovaram im kratko. No, dovoljno da probudim interesovanje. Pita me šta sam po nacionalnosti.
-   Turke, du auch?!
-   Nein, nein... – brzo će ona.
Nemci uopšte ne vole Turke, mada ne žele to mnogo da pokazuju. Politička korektnost šta li? Dok se ovde lepo zarađivalo mnogo nas je došlo sa brdovitog Balkana i Male Azije. Sada već odlaze dalje oni koji mogu. U Rusiju, Maleziju, Iran... Ali veliki broj nas je pustio korenje ovde, još odavno. Pre dvadesetak godina neki su se pitali „Zašto smo onda dobili rat?!“... sada je i to davno prošlo vreme. No, ako hoćeš nekoga da otkačiš, to ti je najbolji način. Imam ja i neki turski disk, za baš dosadne slučajeve...
Produžavam dalje do stanice u Admirala Denica, gde viđam jednog pravog Turčina. Kako si, šta ima... Pusti, veli on, vraćam se u Tursku sa porodicom... Ovo je stvarno novost. Pre je pominjao stalno Emirate ili Iran, ali tamo svi idu, posebno ako su muslimani koji su ranije došli ovde. Turska još nije toliko jaka, ali ipak da čujemo šta ga je navelo...
-   Preksinoć me napadoše specijalci sa automatima.
-   Šta?!?
-   Kažu, oteo sam Maradonu.
-   Molim!?
-   Ma uđe mi neki smešni mali kosijaner. On tu nešto tuc-muc ja sam za njega doktor za nemački. Koliko sam ga razumeo traži neki bar gde ima ženskih. Ja ga odvezem u Karlsrue.
-   I šta je onda bilo? – pitam ga, a već jedva prikrivam smešak.
-   Pa javljaju preko radija „Neka se javi taksista koji je povezao Maradonu“. Šta ga znam što bi neko vozio Maradonu, mislim se, a Maradona mi u kolima.
-   Kako bre nisi prepoznao Maradonu!?
-   Šta da ga prepoznjem, je li zna Maradona ko sam ja!?
-   I to što kažeš, i šta je onda bilo?
-   Ništa. Odvezem ga tamo i dogovorimo se da ga čekam u kolima. On valjda nešto tamo karao, ja već zaspao u autu... Kad njih desetorica u pancirima i sa puškama na mene! Kažu „Ti si oteo Maradonu“!
Ja se tu već glasno smejem, ipak pitam šta je posle bilo, kaže ovaj da su Maradonu uhvatili tamo na delu, a njega uz izvinjenje pustili... Šta će Maradona, objašnjavam mu, voli da se koksira, da ide u akciju, a pred tekmu ne sme. Zato ga čuvaju po tri čuvara. Pravo čudo kako je došao do taksija. Turčin čekao pred hotelom, kad mu je ovaj ušao. Više to sigurno neće raditi, ako i ne ode u nazad u Tursku.
Već je kasno popodne, još jedna vožnja pa kući. Ulazi jedan čiča, taj se neće daleko voziti, samo do Gebelsove. Ali se zato raspričao. Vidi on da na pločici kod taksimetra piše moje ime.
-   Vi ste Milan?
-   Ne, ja radim sa njim – slagah onako pošteno.
-   A što radite za Srbina?
-   Pa eto...
-   Znate šta su oni nama radili za vreme rata!? Partizani...
-   Jel’ te – upitah ga – ja sam mlad, pa ne znam to baš. Ja sam čuo da su znali da nabiju metlu u dupe...
-   Jeste, jeste! – kaže čiča i već se trese – nisu pitali šta je muško a šta žensko...
-   Strašno! – kažem tobože iznenađen...
I tu smo već stigli, vožnja je koštala 34 marke, no čiča daje novčanicu od pedeset i zaboravlja kusur. Ja onako pošteno oporezujem matorog nacistu za glupost.
Onda sam došao kući, izveo kera u šetnju i usput uzeo neki DVD za uveče. Klopao, odgledao neku rokačinu od filma... Već onako umoran perem zube, pa pošto sam to završio malo pretim ogledalu, kao De Niro u nekom filmu, što sam ga davno gledao. Jes da nisam taksista kao on, ali i ne žalim se mnogo... Odgledam poslednje vesti, kancelar Hajder je otišao na poklonjenje kod iranskog predsednika Ahmedinedžada. Ovaj mu velikodušno kaže da će Iran pomoći, ne bi oni pravili novu Persijsku imperiju, mada i to mogu... Sve u svemu trla-baba-lan... od buđenja do dnevnika ubio sam još jedan dan.