bravo, svaka cast svima... 

                                                            "Chovek se uchi dok je ziv"

  To letnje popodne me zateklo na adi kako radim ono shto radim najbolje,izlezavam se i gledam svoja posla.Sveopshte prilike na bilo koji nachin nisu nagoveshtavale da ce moj potpuni spokoj  biti narushen i dushevni mir uzdrman iz temelja.A dogodilo se sledece...

Prvo mi je njihova senka zaklonila sunce u kome sam zdushno uzivao i kao da to nije dovoljno jedna od njih dve,a bilo ih je dve (jedna doooobra i jedna "onako" ), kaze:

- ej,breee u ovoj zemlji na svakog mushkarca ide pet zena...peeet. (to je rekla ona "onako",ne znam da li ste primetili, ali te "onako" uvek vishe prichaju od onoh "dooobrih" )

Skochio sam kao oparen.U stvari,nisam ni prstom mrdnuo  ali da sam manje lenj i da nisam godinama vezbao da zadrzim svoju cool spoljashnjost i u najdramatichnijim situacijama sigurno bih skochio.U svakom sluchaju stanje moje svesti je bilo bash kao da jesam.
Groznichavo sam pocheo da razmishljam "Na svakog mushkarca pet zena,a ja imam samo jednu...matematika je jednostavna,neki tamo mazgov ima 9 zena,svojih 5 i mojih 4.ili njih trojica imaju po tri ili...nije bitno...hocu svoje zene.
Kad samo nadjem ko me je uskratio za njih...zube cu da mu polomim...i ne samo da cu da uzmem svoje nego cu mu uzeti i njegove.pa i on se koristio mojim sve ove godine.Nego shta.A kad mi dosade?  Paaaaaaa.....menjacu se sa komshijama valjda.
Sad mi je sinulo,sad mi je sve mnogo jasnije.Kad sam bio klinac pitao sam se chime se menjaju odrasli,a video sam da ih klikeri i slichice ne zanimaju uopshte.Sad znam,menjaju se  zenama,sigurno.

Eto,chovek se uchi dok je ziv.

 

 ti si bre covece talenat
pisi jos .

MALI PRINC...

Nekada davno, u jednom selu, u blizini reke Vlasine, daleko, preko sedam brda, preko sedam gora, preko dubokog prozirnog jezera u kome su se prelamali zraci divnog jutarnjeg sunca, iza šume u kojoj su živela razna čarobna bića kao što su uplašena srna, umiljati zeka ili malo lane, gde su rajske ptice pevale najdivnije pesme, gde je čovek razgovarao sa svim tim životinjama, gde je sedam patuljaka čuvalo tajnu jedne princeze, iza trnovite staze, postojalo je jedno kraljevstvo. U tom kraljevstvu, davne hiljadu devetsto tridesete godine rođena je muška beba, mali princ...

E,ovako je mogla početi priča o jednom divnom čoveku.
Ali, njegov život nije bio bajka, njegova šuma nije čuvala svakojaka magična bića, niti je on bio princ. Njegova malena, stara i trošna kuća, čak ni iz daleka nije ličila na dvorac, niti je to malo mesto gde je u siromaštvu odrastao i gde se školovao, bilo kraljevstvo.
Ali, priča, ipak, nekako mora početi...
Na mapi sveta, verovatno nećete pronaći to malo mesto, a to mesto, za njega je predstavljalo čitav svet.
I kada neko pomene „Brod“ svi će se prvo setiti mora, reke ili krstarenja, ali, ne i on. On će se sa suzom u staračkom oku setiti mestašca u kom se rodio, u kom je proveo svoje ni malo lako detinjstvo i iz kog je sa suzom u dečačkom oku, otišao zauvek.
A kada neko pomene ljubav, on će se sa osmehom na drhtavim usnama setiti žene koju je voleo, žene koja ga je kroz život pratila i žene koje već dugo nema.
Jednog prohladnog januarskog dana sa setom u promuklom, staračkom glasu započinje svoju priču.
„Na mukama sam bio tamo, na mukama sam ovde, još su živi svedoci. Malo ih je...“
Nemir izazvan prisećanjem navodi kristalnu iskru da se  nastani u njegovom sitnom oku...
Gledam njegovo umorno lice koje se grči u pokušajima da film svog sećanja vrati preko sedamdeset godina u nazad.
Gledam kako krši svoje staračke prste i pokušava da pobedi sve te duhove prošlosti koji su se probudili u njemu.
„Šta sam mogao da imam i čemu sam mogao da se nadam, čemu kad sam odrastao kao siroče?“
Zima je ostavila tragove za sobom. Nad brdima i livadama sela u blizini Vlasinskog jezera izdigla se bleda žuta zvezda. Umorni petao je već nekoliko sati iz jednog dvorišta najavljivao  novi dan. Vazduh je bio oštar i hladan a tek po negde još uvek se topio sneg koji se sasvim slučajno tuda zadržao tog vedrog aprilskog jutra. Stiglo je proleće a ptice koje su se dugo skrivale započele su divnu pesmu negde između krošnji drveća koje je krasilo brdovito selo. Deca su se igrala po livadama, stada ovaca su se tromo kretala po poljani, reka je veselo žuborila srećna jer ledene skulpture umetnika zime više nisu bile sposobne da menjaju njen tok. U staroj kući, te davne hiljadu devetsto tridesete godine, jedna hrabra, bolešljiva mučenica, rodila je divnog dečaka. Babe iz okolnih sela su se okupile da još jednom proprate najhumaniji čin jedne žene. Rođen je zdrav i rumen dečak. Dali su mu ime Cvetko. Porođaj je izmorio majku a njena bolest je još više pokazala svoje lice. Previše umorna i bleda, ipak je uspela da se nasmeje svom prvencu i da ga pogleda očima koje su tog dana povratile svoj sjaj. Ali, na žalost, ta ista hrabra žena, nije smogla dovoljno snage da izdrži bolest koja ju je zadesila i nije joj se pružila prilika da uživa u odrastanju svog sina jedinca, umrla je jako mlada i nenamerno svoje krhko i nejako dete ostavila u kandžama okrutne sudbine da se snalazi u teškim vremenima, sam, bez pravog oslonca i prerano lišen majčinske ljubavi.
Pitam ga za oca.
„Ko, otac, ma, on se oženio, on, nije me voleo, nije on hteo da se brine o meni. Nije bio zainteresovan. Sputao me je u svemu...“
Seoska kuća, sačinjena od blata, u brdima sela, postala je njegov jedini dom.
„Bila je to tako, seljačka kuća.“ Pokušava da se seti. “Imali smo jednu sobu i svi smo u njoj spavali, nas osmoro... Da, da, tako, osmoro. Deca, baba, tetka i ja. Jedna soba, onako poveća...“
Još uvek pamti miris  hleba. Seća se kako je baba zagrevala crepulju u ognjištu  i kako su svi sa nestrpljenjem očekivali vruću poslasticu. Da, to im je bila najveća radost. Tada bi seli na klimave drvene stolice oko velikog hrastovog stola i čekali svoju porciju. Prvo je, svakako, trebalo nahraniti svoju decu, tako da je Cvetko uvek  posednji dobijao  jako male komade hleba pa je često noću osećao glad, ipak, bilo je teško, nemaština ih je proždirala, a odrasli su se trudili koliko je to bilo moguće da svojoj deci obezbede ono neophodno. Svojoj deci. Cvetko, nije imao nikoga ko bi ga nazvao svojim detetom. Glad je postala nešto na šta se navikao i naučio je da se bori sa tim.
Sa iskrenim, setnim sjajem u očima priseća se prvih školskih dana...
Učionica u kojoj je nekoliko dečaka i devojčica provodilo svoje vreme, bila je mala i svetla. Nedaleko od  škole bila je rečica čijom vodom su se rashlađivali u vrelim danima a  u blizini nje česma pored koje su na staroj drvenoj klupi često odmarali. Tada, nije bilo knjiga i svezaka, ali, imali su tablice po kojima su pisali. Učili su samo ono osnovno. Ipak, njima je i to bilo dovoljno. Školu je smatrao svojim drugim domom i jedino po tome je i pamti, ali zato se seća se svih igara  koje je osmišljao sa svojim drugarima. Leti su se niz vlažno seno klizali na štapovima. U njegovom oku vidim dečačku iskru dok mi pokazuje kakav su položaj tada zauzimali. Priča mi i o skijanju po mladoj travi na improvizovanim skijama koje su pravili od opanaka. Dok su čuvali stoku često su se verali po drveću, bivali izgrebani, ali to njima nije bilo važno. Važno je bilo jedino da im brže prođe vreme i da na bilo koji način zaborave glad. Zimi su do kasno u noć ostajali napolju. Seća se spuštanja niz brdo ispred kuće, seća se džakova od kojih su sanke pravili, seća se zamrznutog potoka po kome su klizali a najviše pamti povratak u toplu sobu. Skidali bi svoje mokre čarape i ređali ih oko vatre da se suše, plakali bi od bolova gledajući svoje naduvene, crvene, promrzle noge u koje je toplota ulazila poput oštrice noža. Sve to nije ih sprečavalo da i naredni dan provedu u poljani.
Ipak, najviše mu je u sećanju ostala svaka igra, šetnja ili razgovor sa svoja tri najdraža rođaka. Sestra Nada i braća Aleksa i Braca. Počinje priču o njima, ali,  suza ga izdaje.
Teško mi je da ga pitam, njemu još teže da govori. Seća se, ali, drhtavi glas mu ne dozvoljava da priča. Njegove sitne oči su pocrvenele, ruka mu se trese. Uhvatih tu staračku ruku svojom i sama na ivici da zaplačem. Bolno je kad gledaš nekoga koga toliko voliš kako se bori protiv istine, kako ga šamara vreme i kako nije u stanju da priča o nekome ko mu je toliko značio.
„Oni su me jedini podržali. Oni. Niko drugi.“
Lice mu se grči a suza na desnom obrazu gubi se negde izmedju bora koje su godine urezale na njegovom licu. Trudi se i svojim umornim rukama briše suzne oči.
„Oni su krali od kuće i meni donosili. Voleli su me kao da sam im rođeni brat. Teško je kad sva druga deca žure kući da što pe zagrle majku i oca. Ja, nisam imao kome da odem. Nigde nisam osetio toplinu doma.“
Prelazi na drugu temu jer mu nostalgija ne dozvoljava da priča o sestri za koju danas nije siguran ni da li je živa. Pominje da je čuo kako je Braca poginuo i nastavlja sa svojom pričom.
Rastao je, i nepoželjan u očevom domu, a zbog materijalne situacije oteran iz tetkine kuće, odlazi u potragu za svojim parčetom hleba...
Rat je bio na pragu a on je znao da će sada biti još teže nego što je do tada bilo. Zato je sa nešto osnovnih stvari i sa nekoliko kriški hleba i sira pošao da traži posao. Išao je od sela do sela, ali, svugde su ga odbijali. Sela su zapala u krizu, siromaštvo ih je obavijalo, rat se bližio i niko nije želeo da uposli dečaka kog nije mogao da plaća.
Gladan i umoran hrabro je nastavio. Često je tražio neki zalogaj od ljudi na koje je nailazio, ali, malo ko mu je pružio bilo kakvu milostinju. Sve dok jednog dana jedan stariji čovek nije ga pozvao u kuću da se ugreje i da pojede nešto. Bio je to čika Sima.
Iz dana u dan, slušam priče... Kako je radio, snalazio se, mučio, o nekim prijateljima...

Ali, bolest ga sve više steže...
Leži u boliničkoj postelji, nemoćan da govori, nemoćan da se priseća...
Pokušava...
Gledam njegove oči. Pogled mu luta i ponovo primećujem onaj bolni sjaj u njima. Priča o svojoj mladalačkoj bolesti, i nekako teže je proživljava nego bolest koja ga je sada zadesila...
„Sam Bog me je sačuvao. Mislio sam da je gotovo. Najviše od svega me je bolelo što niko nije želeo dečaka sa bolesnom nogom. Niko me nije želeo. Svima sam bio na teretu i svi su gledali kako da me se otarase. Jednog prepodneva, rat se već završavao, u selo su došli neki ljudi u uniformama i tražili decu siročiće, decu koja su ostala bez roditelja, i decu koja su bila voljna da započnu drugačiji život.“
Suza ga je još jednom prevarila i iskrala se iz njegovog oka gubeći se u tragovima vremena koji su ostali urezani u njegovoj staračkoj koži. Plače i zahvaljuje se Bogu što mu je podario snage da se izbori sa svim što ga je zadesilo. Žao mi je, govorim mu da je dosta, da ne mora više da priča ako mu je teško. Činilo mi se da mu je teže sada kada se prisećao nego tada kad je kroz sve to prolazio.
Deda je tog dana prestao sa pričom...
I sada, kad se setim koliko sam i ja po nekad u životu bila gruba prema njemu, koliko puta sam mu uputila teške reči, sada, zbog toga se kajem. Krivo mi je što je taj čovek koji je golim rukama zemlju grebao, koji je pun bola proživeo svoje detinjstvo, morao da trpi razmaženost jednog deteta, mene. Mene, koja sam iz čistog hira i bezobrazluka nekada umela i da dignem ruku na njega. Jesam li imala prava na to? Nikako. Nisam smela da ikada uputim tom čoveku makar jednu ružnu reč.
Ipak, posle svega, sada kada sam odrasla, uspela sam na neki način da tom starom i izmorenom čoveku ulepšam poslednje godine života. Uspela sam da ga ispunim jednim divnim osećanjem i da mu podarim nešto što na neki način može da mu povrati osećaj mladosti.
U poslednje vreme nemam mira. Dok sedim u toploj sobi setim se njegovih promrzlih nogu, njegove hladne postelje i rastužim se. Nekako, kao da je sav taj osećaj uneo u mene. Kad pomislim na svoje srećno detinjstvo za koje je i on velikim delom zaslužan, setim se suze koja je kvasila njegovo lice dok je pričao o svojim mukama. Onda se ta suza iz njegovog oka preseli u moje i nisam jaka da o bilo čemu razmišljam.
Priča o malom princu iz dalekog kraljevstva, naglo se prekinula... Umesto kao u bajci da kraj bude sa neizostavnim „Živeo je srećno do kraja života“... ovaj kraj je malo drugačiji. U meni, njegov poslednji pogled, moje lice suvo, ali, srce plače. On nepomičan, hladan, izmoren i modar. Gledam ga i sve u meni se, deo po deo kida...

I danas, nad brdima u blizini Vlasinskog jezera sija bledo sunce... I danas se majke raduju prinovi, i danas, reka veselo žubori i neki dečaci smišljaju nove igre... A ja, i danas sa njegovom suzom u svojoj duši, razmišljam o njemu. Njega više nema... Ostala je tajna skrivena, i jedan život nedorečen. Ostala su sećanja i moje reči... „Nek’ ti je laka crna zemlja, počivaj u miru.“

Covek je ziv do god je zivo secanje na njega ....

suuzo, predivno... 

Neverno srce posrnulog uma

Svaki tren razmišljam, ali svaki. Naslonim čelo o dlan leve ruke. Budem u tom položaju par sekundi, samo dišem, i to duboko. O čemu mislim? Ni o čemu! Prazne misli, kao da nemam čime da razmišljam. Onda početak mazohizma koji je izašao na tren, moja pesnica udara moje čelo. Mozak zna. Sve on to vidi, da li razume to već ne znam, ali ipak vidi. Posmatra nemo šta se događa i misliš da preuzima nešto povodom toga? Ne, apsolutno ništa. Pa jebote ti si deo toga, ti jedini to možeš da kontrolišeš razumeš li? Čime ja sada razmišljam? Sve mi je mutno. Mozak je bre jedna virtuelna igračka. Da li ću ja doživeti da vidim kako izgleda moj mozak? Malo verovatno. Srce da, to sam video već par puta, kako se obri za život, ali mozak... Previše je aktivan u poslednje vreme i počinje da bulazni. Previše radi, nema odmora, previše razmišlja. Pa nemoj jel te neko tera? Da teraju ga. Dobro nije on kriv. Spoljašnji faktor, spoljašnji faktor kao i uvek. Čovek ne poludi zato što mu je jednostavno došlo: Juhu, evo od sada sam lud, znači ludim sto posto. Drugi utiču na njega, drugi mozgovi. Biva potisnut, nema mesta, ne može da radi, ne može da živi unutar te ljuske. Treba razbiti ljusku je li? To sada hoće on! Da, da govori mojoj pesnici da udara moje čelo kako bi on jadničak došao do prostora do slobode. Slobodno, izvoli, samo napred u potpunosti te razumem. I ti znaš da se ja uvek borim kada me neko ograničava jer upravo ti smišljaš šta da radim u takvim situacijama. Ali čekaj. Ako ti razbiješ tu ljusku neće nam to biti mnogo od koristi zar ne? Gledaj to ovako. Moja pesnica razbije moje čelo. Lobanja se malo nagnječi i ti se sam povrediš. Zašto to radiš, samo mi reci jedan razlog? Ćutiš je li? Ako, ako, kad tad ću shvatiti. Hm, treba se snaći sada. Ne mogu tebe koristiti za razmišljanje ali zato imam svoju alternativu. Sačekaj par minuta. 

(nakon par minuta)

Eto gac. Dosta smo krvi doveli za ovo vreme. Sada je kao novo, kao pre 20 godina. Slušaj. Da li čuješ te lepe zvuke? Najlepši zvuci. Slušaj ga samo kako to malo čudo radi, kao mali džepni sat, tik tak, tik tak. Hm, kad već spomenu sat vreme je da ga vratim u grudi jer neće dugo poživeti van njih. Ček...takoc...još malo levo. Eto ga. Ti mozak št...Jaooooo... Ne ti me više ne kontrolišeš, samo moje srce je sada moj gospodar. Šta veliš? Kažeš da to nije pametno? Mračna strana? Strana patnje.  A šta mi ti donosiš pametnjakoviću? Hteo si da nas ubiješ sa tim udaranjem. Zašto želiš da se ubiješ, zašto želiš mene da ubiješ? Treba ti prostora... razumem.  Kažeš da odbacim to malo čudo zvano srce? Ali ono mi treba razumi me. Možda sada ono priča kroz mene, tera me da sve ovo pišem, ali... Ja ti ne mogu pomoći da stvoriš još prostora sebi. Žao mi je, šta da radim. Dobro ako ti tako želiš.

(minut, dva kasnije)

Eto. Ponovo je kao pre.Dakle, šta želiš da uradim? U redu,kako ti kažeš. Samo sačekaj da se prvo oprostim od njega. Kako koga, pa onog malog crvenog. Pa neću ga nikad više videti. Hvala. Joj, sad me više boli nego prošli put kada sam otvarao koš da bi ga dohvatio. Uf, kako je zamršeno. Nije bilo tako. Otkud lišće tu, otkud granje u meni? Postajem drvo? Šta si mi to uradio! Molim?Da se probudim? Daj mi malo vremena. Dobro, dobro evo sad ću, tri dva, jedan...
Pesnica mi i dalje udara čelo. Zašto to radiš sebi, pomislio sam. Konačno. Razume me, razumemo se. Ali nešto se zablokiralo. Ne mogu da prekinem postupak. Čudi me što me ne boli jer čujem kako jako udaram. Derem kožu ali nema ni krvi. Gde je moja krv, gde je moja reka? A njen izvor? Eno ga na prozoru. Teče sada tamo, sliva se kao vodopad niz druge prozore. Kako su crveni ti prozori. Ludilo!!! Ne! Jel mi se to čini? A sinoć sam baš pričao sa njom o tome. Rekla mi je, ne brini opasno je to. Ne brinem, samo klatim sada glavom. Kičma boli, o da, glava se klati kao klatno na zidnom satu. Sat otkucava ponoć. Šta to znači?  Da, sinoć je bila dodela nagrada, nisam mogao da gledam. Želja je bila prisutna ali on je bio umoran zahtevao je odmor. Nema veze, ionako meni to ništa ne znači. Znatiželja; pa da. Ja imam Pandorinu kutiju u glavi. Hoću, da je otvorim, hoću da je otvorim, nešto se u njoj nalazi, nešto on zna što ja ne znam. Zaglavila se. Žmuriš budalo. Šta li to radiš? Poludeo si skroz. Krckaj samo ti krckaj te jadne kosti koje ti već 20 godina daju tu formu u kojoj si. Da nije njih bio bi jedna ogromna kožna palačinka sa raznim dodacima. Šta želite od preliva? Krv bi odgovarala. Izvinite nemamo krvi, nestalo nam je. Kako nestalo? Nestao nam je izvor, eno ga sad tamo na prozoru , razmišlja da li da se baci sa njega ili ne. Ako, ako, to je njegova stvar. Voliš da se klatiš zar ne? To doprinosi tvom osećaju da se osećaš ludim, a znaš da to nisi. Ne nisi, tek onda kada sve to uradiš i pomisliš da nisi lud, onda ćeš ti to postati. Ti sebe nećeš smatrati ludim, a ostali će te takvog imati u očima. Da, tim crnim očima koje zenice nemaju. Ne, to su tvoje oči prikane, ti kroz njih gledaš. Sav si se zbunio zar ne, ne znaš o čemu govoriš, ne znaš o čemu misliš. Ha ha, konfuzno ti je, pa tako i treba da bude. Nije valjda da si pomislio da je to lagan i kratak proces. Polako, ima vremena, tek smo krenuli. Tek treba da postaneš ono što si odlučio. A znaš li ti šta si odlučio? Vidim i ja da ne znaš, ali ja znam. Reći ću ti kada to postaneš. Želeo bi da ti šapnem na uvo? Pa budalo jedna, znaš li ti s kim govoriš? Ja nemam usta s toga ne mogu da govorim, nemam oči ne mogu da te vidim, ne, ja nemam ruke i noge. Da, nemam ruke i noge, ali me to ne sprečava. Hihi, ti imaš sve to ali si ipak slab. Batrgaš, istina je, batrgaš tim svojim udovima, ali koji je tvoj cilj? Da se oslobodiš? Ne. Ne možeš se mene osloboditi. Ja sam duboko u tebi. Ja te kontrolišem. Šta Krang? Ha ha, da li ja to vidim kako ti nadiru sećanja iz detinjstva? Ali čekaj malo. Kako si se setio toga kada ti ja to nisam preneo? Ah da. Onaj mali crveni pacov što se boji, što je neodlučan. Ta mala izdajica, što uvek izda kada je najvažnije, što se slomi kao grančica na vetru koji je šiba. Ja sam taj vetar! Šibaću ga nego šta. Neće mi taj mali smrdljivac više zadavati problema. Dosta je više bilo dvoumljenja i crnog i belog. Od sada sam samo ja tu! Vidi ga! Vidi ga samo kako je patetičan. Pa šta cmizdriš nad tim prozorom? Suziš tu krv za kojom ovaj ovde slabić vapi. Kao treba mu. Ne treba njemu krv. Ne trebaš mu ti. Sada sam ja glavni. Uvek si ometao moje planove. Ja kažem jedno ti kažeš drugo, ja kažem treće a ti četvrto. Pa dokle više majku mi? Vreme je da doživiš pad meteora. Šta si samo uradio od ovog bića koje stoji pored nas, ccc...  Vidi ga kako je pogrbljen, kako je...skarabudžen, ma ko niko. Kao da ne postoji. Čoveče, ti, čiji smo delovi bili mi. Da i ja i ona mala crvena stvar na prozoru što cmizdri. Pogledaj se kakav si. Da ti nije mene, da li bi ti znao da postojiš, da si materijalan, da možeš pipnuti nešto. Ne, ali mogao bih osetiti. Pa kako da osetiš? Čime to da osetiš? Jaoj, nemoj mi reći da ćeš ponovo usaditi onog malo tamo u sebe. Taj mali te je doveo u stanje u kojem se sada nalaziš. Moja profesinalna konstatacija je: prilično bedno stanje sinak. Zbog čega, zbog čega je taj mali pacov zaslužio da ga ti slušaš? Što brate jednom ne polušaš mene, bili bismo dobar tim. Ja mislim, ti radiš i svi su srećni. A šta će nam koji đavo on?Možemo i bez njega. On će me ubiti ako ga približiš meni, samo ga drži što dalje od mene. Ako izlije tu krv na mene, možeš slobodno da se oprostiš od svog dubokoumnog razmišljanja. To ti neće pomoći u životu. Kom životu? Pa ti nećeš tada živeti. Šta si ti bez mene? Još jedan objekat kojeg će raznositi tamo neki insekti da bi moglo da vas ima još više takvih...tupih...bezmozgovnih. Ali ne brini se. Zato sam ja tu. Da ti obezbedim lep život. To srce koje toliko želiš da imaš je ništavno, to je samo pojam koji smo mi izmislili a vi ga pretočili u stvarnost. Boli me srce, bla bla bla. Kakvo srce? Jesi li nekad rekao boli me mozak? Pa naravno da nisi, mi smo otporni momci. Mi se razvijamo, dok srca su srca. Ista su od početka pa sve do kraja, kada vama dođe kraj. Trošim ti vreme, umoran si, želiš nešto drugo da radiš, verovatno ti više ne pada na pamet da više pričaš sa svojim mozgom. Da, čudni smo ti mi. Znači želiš da prestaneš da pričaš sa mnom. Dobro, evo ćutim, a ti pričaj sa nekim drugim onda.

Pesnica i dalje udara u čelo. Jadno moje malo srce, šta si sve moralo da pretrpiš. Toliko bola i jadi. Ne, ne slušaj ga. Šta pričaš to, nismo se tako dogovorili? Lepo sam rekao od sada ja preuzimam kont... Jadno moje malo srce, niko na tebe ne obraća pažnju. Pomoćiću ti da povratiš svoj mir, sve će biti kao pre. Nikada nam nije bilo lepše nego u tih devet meseci. Nismo imali briga, nismo imali nevolja. A sada predstavljamo brigu i za nas i za ostale ljude. Jooj mozgu, zašto me na to teraš, ili ,... ipak si ti bio to od početka zar ne srce? Da, ti si me naveo da pišem ovo. Ne nisam ja. Pa... nisam ja skroz. I on mi je pomogao. I mozak? Da, zajedno smo u ovome. Počinjem da ludim. Ne, ne ludiš. Mi ćemo ti reći kada će doći do toga. Ali ne brini se, javićemo ti. Sada samo nastavi onako kako je do sada teklo. Budi opušten, prilagodi se, ponašaj se kao da se ništa nije desilo. Znači oboje ste me prevarili? Ne, nismo. Mrak... Samo mrak sada vidim. Nema svetla na kraju tunela, samo mrak. Da li je to kraj? Ili je to još jedna vaša varka.

 

svaka cast svima koji su do sada ovde nesto lepo napisali

 
Obična Žena

Idem danas ulicom i razmišljam..... Čini mi se, to je jedino što radim u poslednje vreme. Razmišljam.
I idem ja tako ulicom, gledam, tek je dva sata prošlo od podneva, istina moj sivi sat sa staklom polomljenim u uglu, nikada me nije slagao.
Tek prošlo dva, a moja sledeća obaveza je u pet. Šta raditi za to vreme?
Da sam jedna od onih dobro situiranih dama, znala bih ja. Otišla bih do zlatare „Aleksandar“ u Bulevaru Kralja Aleksandra i pazarila bih još jednu skupu, glomaznu narukvicu, možda bih uzela još jedan od onih nabudženih prstena, ili lanac koji nam glavu povija na dole, a nos podiže u nebesa. Posle bih prošetala do onog kičastog butika iznad depoa, uzela torbicu od zmijske kože i par kožnih pantalona pa bih se spustila do Mode Balašević da odaberem ko zna koji po redu kaput sa lisičjim krznom, odmorila bih u nekom skupom restoranu dok taksista sa sve mojim kesama u vozilu čeka tamo gde ne bi smeo da bude parkiran... Popila bih neki martini ili Margaritu pa bih nastavila da šopingujem.
E da sam dobro situirana dama.... Ali, dama nisam, a nisam ni dobro situirana.
Da sam umela da iskoristim život makar bih postala jedna od onih plastičnih lutkica sa visokim potpeticama i obaveznim animal printom na jakni, pa bih se švrćkala džipom ili bmvom svog ljubavnika, ili, ako je po sreći muža. E, sad, na žalost, ili na sreću, ja i to nisam.
Ja sam samo jedna obična žena...
Dakle, vraćamo se na početak priče.
Idem ja tako ulicom, i razmišljam (a već smo utvrdili da je to jedino što radim u poslednje vreme) , pogledam na sat, tek je prošlo dva. Šta raditi do pet?
Iznenada rodi se u meni ideja!
Napisaću scenario za film! Film o mom životu. Koliko je bio buran i ispunjen za ovih dvadeset i neku godinu, taman će mi trebati dva sata da ga prenesem na papir.
Ali, ko bi gledao film o običnoj ženi i njenom običnom životu?
Niko. Da sam makar neka dobrostojeća dama, ili jedna od onih klinki u skupom automobilu, no već rečeno, ja to nisam.
Ipak, odlučim ja da pišem, i specijalno za tu priliku kupim ukoričenu svesku, sa sve bratz lutkicom na prvoj strani, uzmem hemijske olovke u tri boje da makar malo živosti prenesem na papir, i tri drečava flomastera, kao da beležim najvažnije delove. No, kad sam razmislila, jer jedino to još mogu, shvatila sam da mi nisu bili potrebni,  zapravo, u mom životu nije bilo mnogo važnih trenutaka.
Dakle, u svojoj glavi već vidim sliku, veliko platno, sala polu prazna... I to, da bi se za premijeru filma obezbedio dovoljan broj gledalaca, u nekoliko srednjih škola ponudili su ulaznice u pola cene. One, iz nekog razloga uvek stroge, profesorice srpskog jezika ucenile su učenike neopravdanim izostankom, i sad ta ista deca sede i čekaju početak filma koji im se i ne gleda o sasvim običnoj ženi i njenom običnom životu. Uskomešali su se negde u poslednjim redovima, prave buku, gađaju se kokicama, a nekoliko njih u grupama od po dva ili tri učenika napuštaju salu, tiho i neprimetno.
Ispred ne baš zahvalne publike je nekoliko praznih redova pa tek onda ona nekolicina žena, devojaka i baka koje su se donekle pronašle u opisu filma.
Ispred te ženske populacije ugnezdilo se nekoliko parova koje, ruku na srce, reč ’bioskop’ asocira na samo jednu stvar, a nije film.
Oko njih posedalo je nekoliko filmomanijaka, odnosno onih zaljubljenika u tu vrstu umetnosti koji ne propuštaju ni jednu projekciju. Kako se redovi približavaju velikom platnu nailazimo na neke važnije ljude, kolege iz sveta glume, sponzore, novinare, kritičare, prijatelje i rodbinu, porodice glavnih glumaca, a oni prvi redovi rezervisani su za počasne goste.
Isključuje se svetlo, jedan po jedan reflektor ostaje u tami, glasovi prisutnih se stišavaju, čuje se tek po neki šum ili jedva čujan poljubac.
I neizostavne reklame...
Najavljulju se novi filmovi, i već iz redova gde su smešteni glumci i kolege iz sveta filma, čuje se tiho komentarisanje...
Predstavljaju se sponsori....’snimanje ovog filma omogućila je grupa debelih glavonja...’ A tamo negde, među prvim redovima, ti isti rastu. I konačno, kreće uvodna špica i tup aplauz...

Film je počeo...
Prva etapa prati moj život od rođenja do treće godine. U glavnim ulogama, baba, deda, majka, otac i namrštena, debela baksuzna beba... Zbog scena sa presvlačenjem, ipak je uzeta beba ženskog pola, inače, kako su sve bebe iste, mogli smo odabrati i nekog dečaka... I prva etapa se i završava...
Počinje druga koja priča priču o mom detinjstvu u periodu između treće i sedme... Za ulogu su morali uzeti dečaka jer danas retko postoji toliko muškobanjasta devojčica i devojčica sa takvim umećem padanja, kao što sam ja bila. Dakle, pored ljubavi koju nisam uzvratila jednom dečaku, oni koji su prihvatili da odgledaju fim o običnoj ženi i njenom ni malo zavidnom životu, gledaju odrana kolena i laktove, rasečene obrve, nos u ranama, posekotine, ogrebotine, opekotine i tako dalje...
Nastavlja se sličnim tempom... Za ulogu je odabrana devojčica koja mnogo liči na dečaka, povučena, mudra, mali mrgud, ćuti i ređa petice u školi. Ova devojčica kroz celu etapu filma, mudruje i vozi svoj žuti trotinet niz i uz ulicu, u jednom delu šeta sa zavojem obmotanim oko glave... I dakle, pored toga, ništa... samo još mnogo padova.
E sad, ide sledeća etapa i sledeća glumica se oprobala u ulozi mene u periodu od moje jedanaeste godine. Kakav preokret. Od ne preterano druželjubive devojčice koja je ličila na dečaka, transformisala sam se u lepuškasti devojčurak. Pa kreće, puštanje i farbanje kose, prve simpatije, prvi poljupci, prvo nanošenje šminke, suknjice, momčići te odbijanja i odbacivanja istih kao da su prljave krpe, javni nestašluci.. Prvo pisanje pesmica, dnevnika, suze romantičarke, bunt... Jednom rečju, pubertet.
Peta etapa i lepa, glumica, sa ulogom devojke od petnaeste do osamnaeste godine. Nagle promene fizičkog izgleda, srednja škola, prva prava ljubav, prvi pravi prijatelj, radnja prati niz raznoraznih događaja, prvi posao, krizu i raspad porodice, suze i bežanje od tuge, smeh i veselje, pa druga i poslednja prava ljubav.... Jedan ujedno lep i težak život prosečne tinejdžerke. Ovom etapom filma, završava se moje detinjstvo.
Sledeća ne počinje baš srećno. Kuća, dom se raspada, toplina nestaje, tuga u meni se gomila i utočište i sigurnost nalazim u momku kog sam zavolela. Polazak stranputicom, vraćanje na pravi put, prvi ozbiljan posao, druženje sa kolegama... Ukratko, osamostavljivanje. Naravno, usponi, padovi, osećaj vezanosti i nedostatak slobode, kriza u vezi... Priča postaje već ozbiljna, ali ja ne želim da se uozbiljim.
Ipak, sledećih nekoliko minuta filma, ili naredni period mog života, to od mene zahtevaju. Kreće u mojoj dvadeset prvoj godini. Mnogo obaveza, radosti, panika, nemiri, sreća, nespavanje, histerija. Sve u svemu jedna klasična kućna atmosfera...
I poslednja etapa dugometražnog filma o običnoj ženi i njenom običnom životu je faza u kojoj se sad nalazim, a počinje oko tri meseca u nazad. Za glumicu koja je odabrana za glavnu ulogu bilo je najmanje posla. Jer, ko sam ja sada? Niko. Osoba bez života, sama svoja senka, žena na ivici depresije.
Film se završava tako što glavna glumica, umornog lica i teškog koraka, bledog pogleda, ide ulicom i razmišlja... E da je samo jedna od onih dobro situiranih dama, ili makar ona mala u skupom automobilu svog ljubavnika, ili, ako je po sreći, muža. Dolazi na ideju da napiše scenario za film o svom životu, kupuje svesku sa bratz lutkicom na koricama, tri hemijske olovke, seda i počinje da razmišlja. Jer, to, to je, čini joj se, jedino što još uvek radi...

Svi nemi.
Ćute i ne veruju.
Oni koji su došli svojom voljom, nemaju koga da krive, ali, oni koje je neko ili nešto navelo, već me streljaju pogledom.

Šta, šta ste očekivali??
Hari Potera čiji je život buran do poslednje sekunde sa glumcem kao što je mali Danijel koji sve nas zajedno može kupiti??
Gospodara prstenova i kajsiju ispred moje kuće koja tromo vuče svoje korene i hita u pohod na burmu oko prsta jedne obične žene?
Ili ste možda videli idealnu priliku da se ’povatate’ u poslednjim redovima dok su se drugi izgubili u radnji filma?
Šta, prijao vam je izostanak sa poslednja dva časa, izbegli ste dosadni čas istorije i Gorski Vjenac?? Nije zanimljivo?
A svi, svi ste se smejali nemim filmovima bez boje o Čarliju Čaplinu?
A vi ženturače iz srednjih redova. Očekivale ste da ćete naći sebe u ovom filmu? E pa našle ste se. I vi ste opisom filma prevarene kao što mene, običnu ženu, život je varao.
Dragi moji prijatelji, i još draža mi rodbino... Krivo vam je? Naravno. Vi ste krivi što danas ništa ne radim, samo sedim i razmišljam, da, da, baš vi! Vi ste mi leđa okrenuli. 
Vidi one bilmeze. Napili se i uduvali negde, u nekoj smrdljivoj kafani, a sad, sad ljubomorišu što su se neki neostvareni glumci, kolege, oprobali na velikom platnu. Likujte slobodno. Zaslužili su. Vidim prezir u njihovim očima, očima naizgled običnih ljudi. Hajde, slobodno, uskoro će i oni postati kao vi, a danas su osetili teret promašaja glumeći u običnom filmu, o običnoj ženi i njenom običnom životu.
Sedma silo, mogu li vaši gromovi da udare u centar dešavanja? Izgubili ste dva sata, željni dobrog dešavanja, više niko ne čita koliko se ugojila Seka Aleksić, ili koju je cicu Boško Jakovljević pogledao u dekolte? Šta, nećete imati o čemu da pišete? Ne sekiram se za vas. Vi i tako više zaradite na skandalima i promašajima nego radeći na ozbiljnoj, naučnoj, i obrazovnoj temi.
Sponzori.... nešto ste tihi? Jesu li vam se zli jezici izgubili u tom debelom, masnom podpradku? Poniženi ste? Običnu ženu, i njen običan film neko sponzoriše? A čak nisam ni jedna od onih fufa koje vam daju nešto za uzvrat...
Red je bio da i od vas neko napravi budalu, kao što od obične žene prave ceo život.
Šta se ti cerekaš u petom redu? Trošiš tatin novac da tom kupusu pored sebe okačiš tu grozortu oko vrata...
Šta dragi, nešto nije u redu? Vidiš ljubavi, dobio si počasno mesto u prvom redu, da me konačno pogledaš izbliza. Skrećeš pogled, kolutaš očima. E dragi moj, nisi naučio od obične žene da čuješ nešto neobično. Navikni se!
Naviknite se svi!
Pogledajte me!
U ništa sam se pretvorila!
Ako se već ne poštujemo, hajde da naučimo da živimo sa tim!
Naviknite se...
Vreme običnih ljudi dolazi, i vaše postojanje počeće da bledi. Nećete imati život... Postaćete senke.
Samo ćete sedeti i razmišljati.
Ako i to budete umeli da radite.........

Muva

Mrtvo lice i uklonjen povez oko glave koji je čeljusti držao skupa i koje su sada razjapljene na tom žutom, zemljane boje licu, svom izduženom, sa očima sklopljenim i duboko upalim u duplje. Sve se na tom licu i telu izdužilo, čini se da je van prirodnih proporcija, uključujući i pomodrele prste što su srasli u splet negde na sredini onog prostora koji se nalazi odmah ispod mrtvačevih grudi, a iznad njegovog stomaka.
Čini se kao da je Rafael svojom četkicom radio po životu. Onom izvan platna.
I ta muva... Prate je širom otvorene oči dečaka koji stoji po strani. Muva sleće na mrtvačevo čelo i svojim sitnim nožicama brzo prelazi put da nosne duplje. Samo kratko boravi u levoj nozdrvi, a potom za duže vreme nestaje u široko otvorenim ustima.
Odmah se kod dečaka rađa pitanje dokle će sve ova muva dospeti i da li je u tom trenutku još u ustima, tamo na podjednako isušenim nepcima ili jeziku, ili je već u ždrelu. Možda je njoj najlepše u želucu, ako želuca još uvek ima i ako ono što je preostalo posle kancera već nisu pojeli sopstveni sokovi bivšeg organizma.
A duša dečakovog dede?
Dedu nije voleo, a ni deda nije voleo dečaka. Pod vrlo neizvesnim uslovom da je duševnosti u tom telu ikada bilo i u vreme dok je živelo i kretalo se, u ovoj rastegnutoj stvari što počiva u nepokrivenom mrtvačkom kovčegu, mora da njoj- duši - tamo u grudima ili u srcu, nije lepo sa muvom koja ne namerava napolje. Sve bi bilo lepše ako bi se te mrtve čeljusti samo još jednom sastavile i zauvek zarobile muvu u tom mrtvom svetu. Dečak ne zna da umesto duše, za koju veruje da obitava u svačijim grudima ili srcu, posle smrti možda još neko vreme žive rezerve sopstvenih sokova, koji bez ikakvog uticaja njihovog bivšeg vlasnika nastavljaju prirodnim automatiznom svoj posao i unutrašnjost mrtvog tela pretvaraju u žitku, smrdljivu kašu...
Toplo je. Avgust. Miriše istopljeni vosak sveća i sagoreli tamjan i tu, na ulazu u prostrani hol u kome su postavljeni spojeni stolovi na kojima je mrtvački kovčeg, ti mirisi stvaraju čudnu i tešku mešavinu sa mirisom procvetalih krupnih, crvenih karanfila u bašti i ruža penjačica velikih, roze cvetova, za koje, čini se, više niko ne pamti kada su to svojim, kao ruka debelim stablima, pružajući se uza stubove terase, dospele pod sam krov.
U senovitoj dubini dvorišta, ispod razgranatog jorgovana, ponovo štuca pumpa za vodu pod nečijom rukom, čiji sopstvenik i sada brine da u ovom vrelom letnjem popodnevu lubenice i piće u metalnom koritu, namenjeni pomani umrlog, budu dovoljno rashlađeni za ono vreme koje će nastupiti odmah po povratku sa groblja bližih i daljih rođaka i svih prijatelja i prikrivenih neprijatelja pokojnikovih.
Tamo, u drugom krilu prostrane kuće, nalazi se kuhinja i žene u njoj pripremaju hranu. Ogromne količine hrane, koja će kroz nepun sat nestati u ždrelima svih onih koji sada šmrcaju oko mrtvačevog kovčega, i to za istim stolom gde je sada kovčeg, samo sa promenjenim čaršavima.
Kako to da će moći da jedu? Kad god je neka tegoba mučila njegova dečija osećanja, kad god su se njegove mršave grudi širile na duboke uzdahe zbog velikih dečijih briga, prvo što je u dečaku izostajalo bila je želja za hranom, a odvratnost prema jelu stapala se sa duševnom mukom...
I ona muva... Da li je u međuvremenu izletela iz tela mrtvog dede? Nije li još uvek u njemu i gde je sve to mogla biti pre nego što je u dedu ušla? Možda je doletela baš iz kuhinje i možda će se tamo ponovo vratiti da svojim nožicama trčkara po hrani, a svojom malom rilicom siše sokove iz pečenja koje se hladi svuda po stolovima? Možda će se ona prosto, samo zato što je halapljiva, udaviti u velikom loncu sa masnom supom i plivati u nekom od zlatno žutih okaca na njenoj površini? Možda je izletela i sada, tu negde, u naborima teških i prašnjavih zavesa izbledelih od dugog vremena i pranja, strpljivo čeka donošenje sve one hrane iz kuhinje, koju će doneti čim kovčeg sa mrtvacem bude odnet radi utovara u mrtvačka kola sa konjskom zapregom, a onda drsko nastaviti posao započet u ždrelu mrtvaca?
Polako, otimajući se strahu izazvanim utiskom da svi u tom holu samo njega posmatraju i vode računa jedino o onome što on čini, a odista plašeći se samo visoke i krupne žene, mlade i još lepe - njegove majke odevene u crninu i pored kovčega svog oca - malim koracima povlačio se prema izlazu iz hola, nogu za nogom, a potom brzo, skoro strmoglavo, sjurio se niz nekoliko stepenica, pa kroz drugo dvorište istrčao na prašnjavu i vrelu, turskom kaldrmom prekrivenu ulicu.
Nije znao gde beži, ali je dobro znao zašto beži i u tom času nije mislio o bilo čemu drugom, osim što je želeo da bude što dalje od ovog mesta.
Tako i nije otišao na dedinu sahranu.

                                                  (po istinitom događaju iz detinjstva mog oca, kome zahvaljujem za iscrpno prepričavanje svojih doživljaja... Matori, Ti od gore vidiš sve - eto, napisala sam je  ).

Iz Ogledala


Gledam svoje usne u magičnom pokazatelju mog izgleda. Prvi poljubac? Ne ne sećam se lika, sećam se ukusa... Pamtim mesto, skriveno i mračno, pamtim njegovo ime, pamtim svoj strah, odbijanje... Pamtim jedno svetlo koje je iz daljine nestašno padalo na moje lice. Pokušala sam ga sakriti. Mlada i nikada ljubljena. Nemirni crvić se probija kroz moju utrobu, nestašna ruka dečije želje se uvlači u moj um. On se primačinje, ja bežim. Stidljiva i uplašena što ranije nisam probala poljubac. Ali, lažem ga. Pravim se da sam iskusna. Pravim se da mi je sve jedno, ne želim da oseti želju u meni, ne želim da ovlada mojim usnama, hoću da ja vodim igru, a svesna sam da ne umem.
Prvi poljubac...
Vreme prolazi a ja i dalje imam taj ukus na usnama, slatki sram, dečija želja, lik koji ne pamtim...
Na istim usnama blaženi osmeh. Odakle, šta ga je izazvalo? Koliko je godina potrebno, koliko njih još treba da se naniže u beskonačni vremenski lanac da zaboravim tih tričavih nekoliko sati koje sam provela u rukama čoveka koji je sveopšte prisutan u mojoj svesti? Koliko je snega potrebno da prekrije mirise leta nikada zaboravljenog? Koliko je vetra potrebno da rastera kapi letnje kiše koje su te večeri ostale na mom licu? Koji je taj opijum koji će mom uzdahu dati neku drugačiju notu kad mi se iz misli otmu more i beskraj? Koliko je poljubaca  potrebno da izbriše poljupce njegove? Koliko drugih ruku da prekrije tragove njegovih? Koliko izgovorenih reči da nadjačaju njegov govor pogledom? Koliko bora treba da se ureže na licu mom da bih uspela da zaboravim makar jedan tren, makar jedan dok sam pripadala njemu?
Mnogo je godina, i mnogo kilometara...Daleko, a tako blizu...Blizu, jer svi smo mi beznačajni stanovnici iste kuće. Naša kuća je svemir, široki i beskrajni svemir. I njegovo i moje telo pokriva isti krov. Ali, na mom je licu žal. Žalim što ni jednu zoru nismo dočekali na zajedničkom jastuku, što ni jednu noć nismo ispratili budni, što ni jednom nismo podelili postelju snova, postelju po kojoj on spontano pluta. Žao mi je što više nikada na usnama svojim ne mogu osetiti dodir, dodir koji topi led, koji moje srce pretvara u lavinu osećanja. U sebi vidim samo bolno srce, u sebi osećam samo nemiran duh, u nozdrvama miris soli i peska, unutar mog lica osmeh koji se budi jedino sećanjem na njega. Ruke bride od njegovog postojanja, usne nemo drhte od čežnje. Da li ću makar i poslednji put osetiti zabranjenu čaroliju? Da li ću još jednom leteti kroz beskraj spokoja? Ili ću se i dalje bezuspešno truditi da ga pošaljem u okrutni, a ipak, mom telu i mom biću neophodan zaborav....
Moje lice vraća svoj oblik, ali, pogled moj je dalek i prazan...
Prazan? Lažem. U njemu se nazire iskra, ona mala svetla tačka koja u sebi skriva čar prevare. Zašto iskra? Je li bilo značajno, zašto je prestalo? Volela sam to skrivanje, volela sam da sa tobom dodirnem oblake. Tako mlad, tako neiskusan, tako pun života i volje za rizikom. Volela sam kad se tvoja nežna ruka nađe na mojim leđima. Nežna, nežnija nego bilo koja druga. Dodirivao si me njome, tako blago, tako uplašeno, kao satenom koji je mom telu davao potreban i preko neophodan mir. Volela sam da slušam tvoj smeh, da gledam tvoje tamne, tvoje tople oči. Volela sam da te slušam kako mi bez reči pričaš. Satima smo mogli da ležimo u krevetu koji je ostao jedini nemi svedok svega što se zbilo među nama. Volela sam da osetim hladan vetar na svom licu, da mu prkosim što nije u stanju da skine neizbrisivi osmeh, da odnese poljupce koje si ostavio, da otvori vrata mog srca koja su se za tobom zatvorila. Mislim da sam i tebe zavolela. Zato sam te i ostavila. Zato sam odlučila da se vratim svakodnevnici koja me je okruživala. Previše sam bila srećna pored tebe, toliko da sam se uplašila svaki put kad bih pomislila da ja nikada ne mogu biti tvoja. Moje usne su tada drhtale, telo nije uspelo da pobedi stravičnu paniku, duša nije mogla da dozvoli da se ujedini sa tvojom. Naša priča je imala sladak početak. Naša priča nema kraj. Makar ne onakav kakav bi moje srce htelo- srećan.
Ogledalo ispred mene, u njemu, iznenada zamišljen pogled.
Sećam se...
Ko si ti da mi govoriš o ljubavi? Ko si? Četrdeset sumornih godina si bacio. Ko si ti da mi obećavaš, da me lažeš? Ko si ti i koliko mi možeš pružiti? Zadovoljstvo? Hvala gospodine, ali, nalazim ga sa nekim drugim. Ti, ti ga pruži ženi svojoj. Šta mi još nudiš? Zaštitu? Štiti decu svoju, svoju malu, divnu devojčicu, pupoljak života. Nju usmeri na pravi put. Zar bi tvoja nečista savest dozvolila da i nju neki istrošen čovek, čovek kome godine prkose u svojim rukama ima? Zar bi to želeo svojoj mezimici, tek nekoliko godina mlađoj od mene? Ne kradi moju mladost! Hvališ se iskustvom? Iskustvo stečeno grehom? Koliko si beogradskih dama obljubio? I šta je još to što mi možeš ponuditi? Zar ne shvataš da moje krhko biće nije stvoreno da bi pripalo tebi. Ne mogu da se ljutim što me pokušavaš vezati za sebe, to, ne mogu, ali mogu zbog obećanja koja daješ a nema načina da ih ostvariš. Nemoj moj život planirati prema svojim potrebama...
Od kada su se mojom glavom vrzmale ovakve misli prošle su četiri godine, pet možda. Ili više. Dugih i predugih. Sklopila sam mozaik svoje životne priče, ispunjava me niz značajnih sitnica, ali, ipak, često se izgubim u svom odrazu. Izgubim se i shvatam da me obuzima panika.
O Bože! Ne mogu da se setim! Je li to zapravo bilo toliko nevažno da bih pamtila? Kada je počelo, kako? Koliko je trajalo i kako je prestalo? Pamtim samo tvoj požudni pogled, pamtim da si me imao. Oko mene izbledele, nejasne slike. Držiš me za ruku i šetamo. Priroda oko nas ne miruje. Razgovaramo. Nisam sposobna ni jednu reč da ponovim, nestale su iz mog sećanja, ali, ne i tvoj lik. Pamtim i da sam se sagla dohvatiti žir, pamtim kako sedimo na pohabanoj klupi, sunce sija a hladno je. Pamtim tvoju kožnu jaknu i poljubac u ponoć u toj Novogodišnjoj noći. Nisam sigurna, mislim da je on bio i poslednji. Baš tu svako moje sećanje prestaje. Ne znam kako smo se rastali i kada sam te poslednji put videla...

U ogledalu zbunjeni pogled. Od svog odraza tražim odgovore na pitanja koja nikada nisam postavila. Otkud u meni ta nostalgija? Za kim? Za čim? Zbirka iskustava, zbirka čije stranice vreme lagano briše, odnosi u nepovrat. Ne greške, iskustva, govorim sebi.
Mlaz hladne vode na licu i moj je pogled ponovo vragolast i blistav. Ko još želi da razmišlja o vremenu koje je iza nas, vremenu koje ne možemo uhvatiti i vratiti.
Želim da razmišljam o onome što me sada okružuje, a to, to je ono što u meni budi neke nove ideje, neki novi izazov.

„Kad srce diktira“