I ZIDOVI PLAČU
Umorna sam, prošaputala je osećajući težinu obaveza na svojim kapcima. Više nije mogla da sedi nad svim tim papirima, jer nije imala više snage da ih kontroliše. Neophodno je završiti ali moram da se odmorim… osetila je da se naporne misli odvajaju, da je napuštaju, kao da znaju da više nisu u njenoj vlasti, nestale su u zagušljivom vazduhu sobe. Otšetala je bezbrižno iz sobe, znala je da će je one tu čekati kada se vrati.
Dugo je koračala niz ulicu, I osluškivala tuđe zivote. Bili su tako strani, ali privlačili su joj pažnju. Njen ritam prilagodio se prigušenim zvucima grada. Pulsirala je zajedno sa ogromnom masom a da to nije ni znala. Zvuci su joj govorili kuda da ide, u koju uličicu da skrene, svaki deo puta želeo je da privuče pažnju, odsjajem razbijenog stakla na pločniku, talasanjem guste bare ili odbleskom sa nekog od prozora načičkanih na zgradi. Nije želela da razgovara sa njima. Misli su joj tekle niz ulicu, ka mirnijem delu grada. Bila je željna svežine zelenog drveća. želela je da zamiriše trava oko nje, da položi svoju kosu na koru drveta, da se stopi sa pesmom cvrčaka I da radoznalo posmatra decu koja će se znatiželjno vrzmati oko nje…
Zašto me ostavljaš?
Stala je naglo I zbunjeno zatreptala, kao da joj je hladna voda pljusnula u lice, kao da se upravo budi, zbunjeno gledajući oko sebe tražeći objašnjenje gde je sad. Ko je to rekao? Neko maltene kraj samog uha upitao me je zasto ga napuštam! Ali ulica nije nikoga krila, bila je sama, bila je pusta. Stajala je vrlo kratko, valjda dok je ubedila sebe da je to bio umišljeni glas, mada je ispod tog ubeđenja bila skrivena bojazan, koju je bila spremna da nosi ceo život. Krenula je dalje, ali ne napravivši maltene ni jedan korak…
Ne idi!
Osetila je samo jezu koja se slivala niz kičmu: znala je da se nešto čudno dešava… da li je to bio šapat uhvaćen slučajno u njenom uhu a bio poslat vetrom nekom drugom, ili šum vode koja je klokotala sa terase I niz njene misli? oprezno se okretala I naprezala um, ne bi li pronašla nagoveštaj nečijeg prisustva. Možda je nevidljiv? Ma šta ja to pričam! Ko se to krije, da li da vičem? Da li da bežim?
Samo to ne…
Sada se vec panično okretala, mlatila rukama oko lica, kao da želi da skloni taj glas. Ali morala je da prizna on nije bio napadan, nije zvučao podmuklo, nije želeo zlo. Bio je očajan. Bio je plačan. Njen pogled stao je na drugom spratu stare zgrade. Sa oronulih zidova, ispod jedne terase, slivala se voda. Bare su se uznemireno talasale, premda je sve bilo tiho, iz hodnika zgrada I procepa zidova, provlačio se vetar I donosio jedva čujan jauk. Ukočeno je stajala, a pogled je leteo sa jednog detalja na drugi. Nije imala hrabrosti da išta više misli. Zar je moguće da grad plače? Zar je toliko usamljen? Zar niko sa njim ne razgovara?
Niko. U meni žive, a duša im je u parkovima, svi bežite kad počinjem da isijavam toplotu leti, kada noću moje svetiljke privuku rojeve insekata, svi me izbegavate, ne primećujete me… verovala ili ne, ja sam usamljen.
Zar je moguće? Zapanjeno je ustuknula, Svi ti ljudi, sve te misli, usmerene su ka svemu osim ka ovim ulicama gde neminovno živimo? Zamišljeno je sela na pločnik. Zar si toliko očajan da si morao da se obratiš nekome?
Izgleda da ovaj beton nije toliko čvrst kao što ste mislili. Vi nemarni ljudi, gradite sebi nesto čitav život sto ćete ignorisati I surovo odbaciti. mozda bih to mogao da razumem, da napustite nesto tako lako, ali deo vaše duše je I ovde ostao, dok ste stvarali, taj deo sebe sto ste napustili ne razumem kako možete…
Sa terasa je curela voda u mlazevima, iz prosutih kofa, od opranog veša, od polupanih flaša, slivala se niz zidove I skupljala u prlajve barice na drumu.
Dugo je sedela sklupčana I posmatrala u neverici ovaj prizor, istovremeno divan I žalostan. Ja razgovaram sa njim, samo joj je to odzvanjalo u glavi, sa ovim kolosalnim bićem, a ipak tako nejakim I usamljenim… 
Ustala je sa pločnika I pažljivo prišla mokrim zidovima koji su svetlucali na popodnevnom suncu. Nije joj više bila želja da ode u park. Radoznalo je I pomalo plašljivo dodirnula zid. Prašina se spirala sa vodom ostavljajući mrke paučinaste linije. iz pukotina u malteru osice su žurno izletale. Naslage maltera raznih izbledelih boja bili su oljušteni, pravili su spontano divne šare, krasili su ovaj stari zid.
Hvala ti!
Najednom je iz zida izbila neka nova, jedva primetna svetlost, daući mu novu čar, novi oblik I boju. Izgledao je zaista divno. Ona mu je to I rekla, našta je zadovoljno zapucketala voda uvlačeći se u rupice u malteru.
Ne boj se, rekla je, preneću svima koliko imaš da kazeš…


kako vam se cini? 

Nesrećni pistaći...


Sedela sam na bedemu Kalemegdana i čekala Garija. Znala sam da šanse da se vrati skoro i ne postoje. Nikada mi nije bilo jasno šta mu to nije godilo u onom divnom velelepnom stanu. Jeste da ga je gazdarica nebrojeno puta bacala sa terase, ali iz iskustva znam da to i ne boli mnogo ako se dočekaš na noge. ali nadala sam se da će uskoro svariti one kobasice što sam mu juče skuvala. Ma vratiće se on po još, dobre su te kobaje...
Nečiji tromi koraci su mi se približavali. Jao, pomislih, samo ne još jedan manijak. Stvarno mi se danas više ne skače sa ovog bedema...
-ja se izvinjavam...
Da li da se okrenem? Ma, nije vredno pažnje. Ko god da je.
-ja se stvarno izvinjavam...
Okrenula sam se nevoljno sa već stvorenom slikom nekog odrpanog pijanca koji tugaljivo gleda moleći za novac ne bi li ponovio krug od pijančenja do spavanja u jarku. Dočekala me je potpuno drugačija slika. Pljucnula sam travku iz usta i odmerila nemarno priliku predamnom.
-jel’ to neki maskenbal u Knezu? upitah
-nije mi  poznato. Odgovori prilika
-zašto onda nosiš ta krila?
-zašto nosim? Pa moja su.
-a ti si, kao, neki anđeo, jel’?
-upravo.
-aha.
Osvrnula sam se opet ka ušću. Ovo će mi biti najbolji razlog za skakanje sa bedema u životu.
-želeo sam da te upitam nešto.
-ako je ovo opet neka anketa u vezi droge i alkohola, stvarno, skidam kapu za ideju, anđeli kao poslednji apel, asocijacija na smrt i tako to, ali nisam ja vaša ciljna grupa. Ja sam samo šetač psa u parku.
Ma kuda li se deo onaj Gari, prokletnik, jednom mi u životu zatreba i baš tad ga nema!
-Mislim da sam se malo izgubio, treba mi vodič.
Po hiljaditi put odmerila sam ga od glave do pete. To isijavanje svetlosti Bogme nisu mogli nikako da izmisle i naprave ovi iz kampanje. Ipak je to dosta ignorisana i nezaživela kampanja u nas Srba.
-želeo sam da te pitam gde je ovde Skadarlija.
-Skadarlija, ponovila sam automatski gledajući u njega prazno kao kada gledam u zid, dok je mozak sam odbijao ovaj događaj za realan. Osećala sam da mi je srce već doprlo do dušnika.
-da, skadarlija. To je u ovom gradu, zar ne? Dvoumio sam se između Beča i Beograda, oduvek sam ih mešao...
-ja... stvarno moram da... nahranim... kobasice...
-Tvoj ljubimac o kome pokušavaš da razmišljaš je bezbedan. Upravo ga vidim kako uspostavlja bliske kontakte sa jednom kerušom. Njen gazda ima slične nagone. Prema svojoj vrsti, naravno.
-ma previše si ti nastran za jednog anđela, znaš!
-ma ne. Što biste vi ljudi rekli, samo sam surovo realan. Ne mogu ja da vas predstavim kao čiste i moralne ako vi od toga sami bežite kao ujko od krsta.
-ujko?
-pa i on je anđeo, sećaš se? A bio je tako širokih shvatanja, dok nije pao...
sada sam već žalila za svim onim danima kada sam mislila da ludim a koji su mi se sad činili kao najnormalniji način života.
-dobro... zašto si se meni obratio? Zbog čega sam baš ja izabrana? Kakvu to moć nosim u sebi?
-moć? O čemu ti to, gledam te kako sediš tu već dva sata, a ja sam malo stidljiv, znaš, pa mi je trebalo vremena da priđem... a i ne izgledaš tako loše... u duhovnom smislu... mislim... sad sam zabrljao...
Pih, a taman se ponadah da sam otkrila sopstveni smisao života. A izgleda da ga ni ovaj nema. Ni život, ni smisao.
-pevaj brzo zbog čega si došao, dok se nisi pogubio još više.
-dobro, poslat sam od jednog od tvojih, od jedne duše koja je tu sudbonosnu noć provela u Skadarliji, sasipajući crveno vino u grlo i drobeći pistaće...
Jedan od mojih?! Rekla sam ti da ja nisam ni alkoholičar ni narkoman ni...
-Jedan iz stada, hteo sam da kažem. Šta? Što me gledaš tako? Mislio sam na Božije stado! Pobogu, ti zaista nisi u toku sa nebeskim dešavanjima! Elem, on je te noći zaista preterao, da li je bio snužden, šta li, nije ga ni bilo briga za sebe, ali dok su ga dovezli do bolnice, već je ispustio dušu... znao sam da će mu jednom to doći glave...
-hm, možda je sebično što ovo sad kažem, ali ponekad mi je drago što ne pijem.
-šta ima veze piće sa gušenjem od pistaća? Kad smo već kod toga, odrekao bih se svojih krila za kuvanu rakiju!
Poželela sam da se celo nebo surva na mene. Svetlost dana neću videti iz svoje sobe na psihijatriji budem li ikad zucnula nekome o ovome. Ali nekako sam uspela da se priviknem da razgovaram sa njim.
-taj čovek, Ljubomir inače, zaboravio je u toj kafani novčanik. U njemu je bila fotografija njegove drage Radmile.
-nekako ga i razumem, gore je potpuno sam, trebaće mu njena fotka dok je čeka...
-nema šta da je čeka, ona je već gore. Tri dana se radovala što je dolijao, kaže, sad će da ga izriba za sve roštilje koje je pravio godinama bez nje, i za letovanja na koja je išao bez nje, i što je njen omiljeni kauč izbacio, i što je njenu gladiolu frljnuo kroz prozor pre mesec dana, i šta ja znam šta sve...
-a fotka?
-ah, pa ona kaže da je to bila poslednja kap u punoj čaši. Njena najlepša slika iz mlađih dana da se tako izgubi, kaže, neće to da dozvoli. Odmah sam sišao, inače bih i ja popio batine.
Posmatrala sam ga netremice valjanih deset minuta, dok je on radoznalo, i sa staloženošću svojstvenom svetim bićima posmatrao raskoš Kalemegdana. Napokon ustadoh i brišući prašinu sa nogu upitah:
-da li ti je rekao Ljubomir koja kafana je u pitanju.
-mislim da je Putujući glumac.
Nasmejala sam se i nemoćno raširila ruke
-hajdemo onda. I mogao bi češće da dolaziš, da te provedem kroz celu Skadarliju, trebaće ti, šta znaš, svašta ljudi tamo gube, od fotki do pameti...

dobro je... cak odlicno... imas neki svoj poseban nacin na koji pises,i to mi se jako dopada... samo tako nastavi,sa svojih 20 godina imas velike sanse!!! 

evo moje.. napokon sam se odlucila da je postavm....

Ispovest jednog ludaka


            "Sta se desava sa mnom? Sta sam to od sebe uradila? Zasto me sve boli? Zasto ne mogu biti poput mojih vrsnjakinja koje su sada u nekom kaficu u gradu? I,sta je ovo oko mene? Zasto je sve belo? Kakav je ovo krevet? I zasto ne mogu da se otvore vrata???",prolazile su mi misli kroz glavu. A onda je usledilo ono dugo ocekivano pitanje. Zavristala sam:"Sta cu ja ovde?!"
              Mlada zena tmurnog,ali ipak zlonamernog pogleda utrcala je u moju "sobu", ako se je to gde sam bila zakljucana moglo nazvati sobom. Upitala je:"Sta je? Sta vristis? Ljudi spavaju! Umukni,da te ja ne bi ucutkala!" Zacutala sam istog trenutka. A pitanje je ostalo da stoji iznad moje glave kao kakav teski teret koji nosim u glavi, u dusi. I zasto mi na njega niko nece dati odgovor?
              Ubrzo je u sobu usla ona ista zena od malopre. Nosila je nesto veliko, stakleno, sa velikom iglom napred. Instiktivno sam pobegla od nje. Kao da mi je nesto sto nisam mogla cuti govorilo da bih trebala da bezim. Neko vreme me je jurila po sobi. Ubrzo me je jos jedno pitanje pogodilo u sred temena kao kakav kamen bacen ko zna odakle. Zasto me juri? Stala sam kao ukopana. Polako, ali ipak ostro mi je prisla, i kao bajagi, nezno rekla: "Tako duso, nista ti ja necu." Znala sam da to nije istina. Ubrzo sam osetila kako me neki jak bol probada sve do kostiju. A onda je neka tecnost pocela da klizi mojim venama, mojim telom. Osecala sam je kako se polako razliva i kako natenane tece kroz mene. Polako je stigla do kraja kicmenog stuba i jos sporije krenula navise. Penjala se do moje kicmene mozdine, i tu za trenutak zastala. Kao da me je podsecala da moram da nastavim da je pratim. Ponovo sam svu moju paznju posvetila upravo njoj. Zanimalo me je dokle ce ici, i gde ce stati. Nisam morala da cekam dugo da bih dobila odgovor na moje pitanje nesvesno postavljeno. Dosla je do centra moje glave, mog mozga. Osecala sam kako se polako uvlaci u svaki moj nerv, i kako tu ostaje, ne mrdajuci odatle. Polako je neki bol je krenuo da me preseca. Osetila sam se tako nemocnom. Cinilo mi se kao da me neki predator udara po svakom pedlju moga tela. A ja sam bila tako nemocna pred njim. Polako me je nesvestica obuzimala. Legla sam na ono sto su oni nazivali posteljom, i cvrsto zaspala. Bar mi se tako cinilo.
               Bljestavilost svetla postavljenog tacno iznad moje glave probudila me je iz sna koji je trajao ko zna koliko. "...Sta...? ...Gde sam ja ovo...?" jedva sam promrmljala jer su mi usnice bile otezale. Jedan covek koji je stajao iznad moje glave i detaljno me celu proucavao mi je odgovorio da se ne naprezem i da cutim. Poslusala sam ga. Osetila sam se nelagodno. Sta ce njegove ruke na meni??? Hm, jos jedno u dugackom nizu pitanja koja su me morila dan i noc. "Doktore, doktore," cula sam. Mora da je neka vazna titula. "Moramo joj zabraniti kretanje", rekao je na obaziruci se na to sto ga slusam. Ko mene sljivi. Jos uvek sam bila mamurna. Bio mi je dobro poznat taj osecaj. Kao kada sam izlazila s drustvom do obliznje diskoteke, napijala se, i onda se sutradan probudila sva mamurna od sinocne pijanke. Ali se sada ne secam ni drustva, ni pica. Ocitno ga nije ni bilo. Polako su me vodili negde. Izgleda natrag u oju sobu, u moju samicu, u moje skroviste. Usla sam i polako legla na krevet, slusajuci skripu vrata koja su se zatvarala, i kuckanje kljuca koji se okretao u bravi, cinilo mi se, kao sam od sebe. Osvrnula sam se oko sebe. "Koji djavo ja trazim ovde?!", rekla sam, ali sada mnogo tise i neznije nego proslog puta. Plasila sam se da ce me cuti, i da cu ponovo dobiti svoju dozu mamurluka kao i prosli put.
                Obisla sam sobu tri puta. A onda sedoh na krevet i krenuh da gledam oko sebe. Belo. Svuda belo. Krevet beo, vrata bela, pa cak je i odeca na meni bila bela. Cak i kaisevi na krevetu koji su izgleda sluzili za vezivanje pomahnitalih zivotinja. Samo sto sam u ovom slucaju ta pomahnitala zivotinja bila ja. Ja, uvek devojka za primer. Ja, devojka koja je uvek bila smerna, i koja je sada bila zatvorena ovde ko zna zbog cega. Ali zasto sam ovde??? Ah, moracu da prestanem da postavljam pitanja na koja sam znala da necu dobiti odgovor. Ali zasto? Ne, tog pitanja se nisam mogla otarasiti. Neka druga bih iz mozga zaboravila, ali ovo ne. Ovo me je mucilo dan i noc. Morilo kao neka najgora nocna mora kakve deca imaju kada nocu legnu punog stomaka. Seklo kao neko tupo secivo koje se samo igralo s mojom kozom ne ostavljajuci nikakav znak da je tu uopste bilo.  Ali je ipak dopiralo do kostiju. Do nerva. Do mozga. Ocigledno nedovoljno razvijenog. Hocu li ikada izaci odavde???
                 Dani ovde su tako dugi. Shvatila sam da je ovo mesto gde smestaju one koji su odlucili da se bore protiv drugih. One koji na svet gledaju malo drugacije. One, u koje sam spadala i ja. Secam se da nikada nisam imala dlake na jeziku, i da nikada nisam nikome precutala ono sto sam imala da mu kazem. Naime, sada sam sama sebi licila na normalnu devojku koja je bila spremna da izadje odavde. Ali zasto me ne puste??? Ocigledno se nisu slagali sa mnom. "Pustite me!!!", zavristala sam. "Pustite me! Zar ne vidite da ja ne pripadam ovde?! Zar su vam oci slepe i usi gluve za sve moje boli i boli sveg ovog neduznog naroda koji sedi ovde??!!" Urlala sam. Oh, ne. Ponovo su se otkljucala vrata i unutra je usla ista ona rospija od ranije sa istom onom iglom. Ponovo sam pocela da bezim od nje. Nisam ni sama znala zasto. Zasto bezim, kada znam da cu pre ili kasnije popustiti i pustiti je da me ponovo odvede u ekstazu. Stala sam kao ukopana. Osetila sam iglu na svojoj, ili bolje reci, u svojoj kozi, u svome telu. A onda ponovo onaj isti osecaj. A onda mrak.
                Oh, ne. Ponovo me glava razbija od bolova. Sta li mi ovo uspricaju u ruku svaki put? I zasto me od njega ovoliko boli glava? Ma necu se zamarati uzaludnim pitanima. Nastavicu normalno da zivim svoj zivot ovde koliko god to bude bilo potrebno. Pravicu se luda, ovaj, normalna, sve dok ne dodje moje spasenje. Sve dok me neko ne izbavi odavde. Sve dok ne vaskrsnem.
                 Polako lezem na krevet. Polako se spustam na krevet boje snega u januaru, boje krinova. Boje moje odece i cele moje sobe. Glava mi polako udara u tvrdu podlogu na kojoj bi trebalo da je jastuk. O, kako je ovde neudobno. Na ovakvom mestu bi bar trebalo da imamo malo udobnosti. Odjednom neke misli mi dolaze u glavu. Osecam bol. Ali ne u glavi. Taj bol dolazi iz srca. Iz duse. Boli me srce. Ovo moje gresno srce koje mozda vise nikada nece biti izleceno. Mada ono i nije bolesno. Osecam kako mi niz obraz polako klize suze jedna za drugom. Ali zasto????
               Setila sam se svoje porodice. Svoje rodbine. Zasto oni ne dolaze ovde kod mene? Zasto sam ovde tako sama???? Gde su svi oni? I sta li rade sada??? Ah, ko zna. Ali meni ocajnicki treba neko. Neko da me podseti da sam jos uvek ziva. Neko da mi kaze da me voli i da je uvek tu za mene. Ali gde su svi? Ovde kraj mene nema nikog. Ne mogu vise da podnesem ovu nenormalnu tisinu! Zasto neko ne dodje da malo poprica sa mnom, da me pita kako mi je, da me pomiluje po kosi, da me prijateljski zagrli. Zasto??? Evo ga ponovo. Moram sebe ubediti da prestanem da pitam sebe ovo. Zasto da zamaram mozak kada znam da mi na ovo pitanje niko nece odgovoriti?
               Odjednom mi se prispavalo. Kako to da mi se spava, kada samo sto sam ustala? Pokusala sam da podignem glavu da se uspravim. Nece, ne mrda. O, kako i je glava teska. Otezala je zbog tezine pitanja koje nosim u njoj. Oh, kako mi se spava. Zasto mi je tesko da disem? Zasto disem sve teze i teze?
                Ona tada oseti kako je teret koji nosila otkako je dosla ovde napusta i kako se oseca slobodno. Oseti kako je tezina pitanja koje je stalno ponavljala vise ne mori,i kako je bas briga za odgovor. Oseti se slobodnom,a istovremeno isto tako umorno.
                Njena blago podignuta glava se polako spusti na krevet, i na podlogu boje krina. Njeno disanje posta sve redje. A onda polako utihnu. Ona se polako predade u ruke nebu. Jos jedan mladi zivot se ugasi.
         

                                                                                                                                                                         4:41pm
                                                                                                                                                                   19.02.2008.
                                                                                                                                                            Katarina Djokic
                                                             
nadam se da vam se dopada... 

hvala! ovo sam skoro pisala, jednostavno mi je doslo, inace vise volim pesme. sad cu da postavim i neku pesmu 

Moja sloboda


Mislim da je to bilo moje najlepše leto, a tvoje najduže, jer mene nije bilo. Stvarno me je bolelo, ali želja je bila jača od mog života. Bila je neutoljiva, morao sam se povinovati. Morao sam poleteti u nepoznato, osetiti blaženstvo otkrivanja za mene novog života i novih vetrova.. Morao sam pustiti da život prostruji kroz moje perje, i nastani se u njemu, dajući mi snagu ubuduće kada mi je teško. Bilo je neutoljivo, osećao sam u sebi kako nekontrolisano raste i divlja i preti mi da ću prepući ako ne učinim to. Oprosti mi, slobodo moja, bilo je jače od svega...
Krenuo sam izjutra dok je sunce još spavalo, i dok su krila još bila prekrivena rosom. Želeo sam da te poslednji put pred polazak vidim spokojnu i sigurnu, a takva ne bi izgledala da sam te tad probudio. Samo sam tiho poput jutarnjeg zraka skliznuo sa krova u vetar, i željno se zaputio do božanstvene linije gde se nebo i zemlja stapaju, opravdavajući zajednicu plašljive tebe i neustrašivog mene. Tamo su se krili moji snovi, u toj dalekoj liniji.
Leteo sam, tvrdoglavo i šturo, štedeći svaki zamah provlačenjem kroz procepe vetra, poklanjao mu svoju nežnost ne bih li tako pridobio njegovu rasejanu pažnju. On jeste vragolast, ali nezamenljivo koristan saputnik. Bio sam mu zanimljiv zbog cilja koji sam imao, poštovao me je i divio mi se, čak je nekoliko puta pristao da ti odnese moje najnežnije misli, jer je želeo da vidi kako izgleda životni saputnik neustrašivog putnika... zatim su ga smenili drugi vetrovi, robusniji, nemarniji, kojima sam ja predstavljao samo kap u njihovom moru, koje su ljubomorno čuvali. Gledao sam prizore pod svojim krilima, iako sam bio strašno umoran, ali posmatrao sam sve samo da bih tebi preneo. I za vreme najjezivijih bura koje su vetrovi pravili, gledao sam kako se igraju surovo sa brodovima na otvorenom moru, kako ih bacakaju sa jednog talasa na drugi, stavljajući im jasno do znanja da to božansko prostranstvo nikada neće osvojiti. Naposletku bi ih treskali o džinovske talase, uz bolan jauk brodovi su pucali kao suve grančice... sve sam sa užasom gledao, i žalio nedužna stvorenja koja su sujetni gospodari naši tako surovo uništavali... ali bilo je i predivnih prizora, koji su okrepljivali moja krila, koji su mi ulivali pesmu u srce, i radost u dušu. Nebo i voda igrali su čudesne plesove, koji nama nisu suđeni da spoznamo. Uistinu su bili divan par. Raspoloženo i vedro, nebo bi kapalo nežne boje po površini vode, boje koje bi se na horizontu sa neba u vodu slivale i rasplinule kilometrima u svim pravcima, smirivale more i šaputale mu uspavanke... taj razgovor bih povremeno hvatao dok sam preletao tik iznad vode, ne usuđujući se da je dotaknem ali radoznao da uhvatim delić mističnog razgovora. Bio je to spoj najlepših delova iz najlepših pesama, koje je nebo vekovima slušalo, skupljalo sa zemlje i čuvalo u oblacima, da bi ih kroz kišu poklonilo moru... pamtio sam željno sve ovo, strahujući da slučajno ne zaboravim neki detalj koji bih ti preneo.
Najzad sam se vratio, posle nebrojeno dana, na moje dobro znano tle. Svi mirisi i zvuci doma zavrteli su mi svest, i jedva sam čekao da ti što pre prenesem utiske, da ih ne bi zatrpale silne emocije nostalgije koje su navirale. otišao sam do našeg kutka, u gnezdu ispod napuštene skele kod luke, do strehe obližnje krčme gde smo stalno krali gazdinu haringu, do uvek punog šetališta koje tišinu nikad nije čulo, duž vesele plaže koja je čuvala račiće i školjke, i koja je brižno spirala vekove sa sedefnih oblutaka koje smo toliko voleli da posmatramo na jutarnjem suncu. Ali tebe nije nigde bilo. I više te nisam nikada video
Tražio sam poslednje tragove, nadao sam se da si ih ostavila kao putokaz, kao nagoveštaj jedne od tvojih igara, ali gde god sam dolazio, nemarno su odmahivali glavama. Nisu imali šta da kriju, nisu umeli da pomognu, nisu znali kako da me uteše. Nisu ni morali. Za mene više nije bilo ni utehe, ni nade, ni slobode. Ti si mi bila sve.
Dvoumio sam se nekoliko trenutaka da li donosim pravu odluku, ali sumnja me je ubrzo zauvek napustila, uplašena pred mojom čvrstom odlukom. Ništa me više nije vezivalo za to tle, nisam imao šta da izgubim. Raširio sam svoja bolna krila i poleteo ka zajednici neba i vode. Oni su nerazdvojni, oni će me posavetovati. Vetrovi nek me nose dok im je volja. Podeliću težinu koju nosim u srcu sa njima. I proveriću da nisam neki deo divota koje sam video propustio, uskoro ću ih podeliti sa tobom...

...


Opet si mi pobegao, i ne misliš da se vraćaš? ne želiš više da se batrgaš kao riba na suvom kažeš? Nisam ni očekivala drugačiji odgovor. Zapravo, znala sam da o tome razmišljaš i pre nego što smo se sreli. I ja sam tako razmišljala, ali barem sam želela da dam sebi još jednu šansu, mislila sam, možda ispliva neka lepa misao godinama sakrivana, već zakržljala u hladnoći među ljigavim zidovima... nije pomoglo. Ostali smo isti, i ne nameravamo da se menjamo. Ti ćeš bežati od mene svesno, ja ću se praviti da to podnosim stoički, i da me nimalo ne pogađja to što su tvoje zidine skoro isto tako čvrste i smrtonosne kao moje. Zbog toga uostalom i ne možemo ostati zajedno. Prokleti smo da sedimo večno među našim sopstvenim zidinama. Drugačije nikada nije ni moglo. Ali, ponavljam, barem smo pokušali. I, na jedan mali tren, koji drugima izgleda tako bezazleno i nestalno, osetila sam svetlost na mome srcu. Obasjao si moju kulu drugačijim načinom života, otvorio si davno zaklopljene kapije, pustio čudnu svežinu i radost života da prostruji kroz hodnike vekovima mračne. Kako je veselo zvučalo opet čuti radosnu pesmu života, uskovitlanu u zraku, neuhvatljivu u treptaju, koju sam imala prilike nosim u sebi kao dete, i nikad više posle toga. Čak sam mogla i da je poklanjam drugima, imala sam je na pretek, a sada... posle tebe, opet se sve zatvorilo. Muklo odjekuje tišina kroz prazne hodnike. Pulsira vreme u šupljem srcu. Opet je sve po starom, hladno, a tama se prostire u beskrajne hodnike. Više i ne znam putevi kako idu, odavno sam prestala da se po njima vrzmam, više te ne tražim, niti te čekam...
ako, poželećeš da se vratiš jednom, moja želja utoliće svu glad ovog napaćenog sveta. Možda sva ta težnja ističe iz mene, u tebe, bestidno se uvlači u tvoje misli i pretura, traži najprljavije reči da izvuče i postavi za tvoj ukusno aranžirani sto, pripremljen samo da zamaskira tvoje prave misli... jer ja tako želim. Znam te i pre nego što sam ti videla oči. Jer mi jesmo jedno, i srešćemo se opet, želeli to ili ne...

Zimi kada vetar duva, baš ume da bude hladno. Uvlači se vetar tamo gde mu nije mesto. Tako smrznut imao sam potrebu za nekim toplim napitkom. Kuvano vino ? Pa da kuvano vino, ono zna da ugreje i da otera jezu. Pretrčao sam ulicu i uleteo u kafić u kom me već poznaju dobro, i gde mogu da popijem kuvano vino. Konobar mi se uvek nasmeje očekujući svaki put isto " lovu  " . Prazan kafić prepodne je i hladno. Ima nas svega troje u kafiću: konobar, čovek srednjih godina i ja. Čim sam stao za šank na pitanje " šta piješ" , naravno poručih kuvano vino. Zanimljivo je da sam samo u tom kafiću pio tako dobro skuvano vino, malo karanfilića, bibera, šećera i vina. Nikada nisam otkrio tajnu kombinaciju koja me je oduševljavala kao u tom kafiću. Sa leve strane od šanka, čvek srednjih godina snažno je lupao po poker aparatu. Skretao je pažnju na sebe, čekao bi koji sekund i onda snažno lupio po dugmadima poker aparata. Pratio sam šta radi, igrao je sa dobrim čipom, puno love uopšte nije bilo naivno. " Ko ja ovaj čovek ", pitao sam konobara koji je se prislonio na šank nagnuvši se ka meni i počeo da priča. " Dolazi već dva dana, gubi lovu silnu nekoliko dobrih plata je već ostavio na poker aparatu". Zanimljivo je da neko ko je izgrađen čovek gubi pare na taj način, ali to mi je dalo jednu ideju.

Za džabe sam dobio jedan kartaroški trik od jednog starog kockara, koji je završio svoju karijeru i bilo mu je sve jedno da li će nekome pokloniti neki trik. Meni je poklonio jednu dobru foru koja je jako stara. " Daj mi 32 karte " , zatražio sam od konobara. Izabrao sam tri karte, stavio ih na sto jednu do druge, okrenute sa slikama na gore. " Izvinite na trenutak da vas pitam nešto " taj trenutak dok sam čekao da se okrene i pogleda u mene trajo je dugo " Izvoli mladiću šta si hteo " konačno, okrete se, " Vidite ove tri karte, ja ću sada da idem u WC, a vi jednu od te tri katre okrenita za 180 stepeni, a ja kada se vratim pogodiću koju ste okrenuli " . Navlakuša jedna sara, a ja tek dvadeset godina imam. " Šta ja ima od toga " , upecao se osetio sam to, " Pa evo staviću ja 1000 maraka pored, ako izgubim vaši su, ako dobijem platite mi kuvano vino " Odlazim u WC i zadržavam se oko pet minuta, onako bezveze stojim i čekam da li će upaliti. Vraćam se iz WC-a a čovek sedi za stolom i gleda u karte, izdaleka sam primetio da su sve tri karte okrenute. " Izgleda da mi plaćat kuvano vino, sve tri karte su okrenute ". Gledao je u mene sa nevericom i dobro mi se udubio u oči, znao sam da je moj istog momenta. " VAži mladiću a kako si to uspeo " Sedam za sto i opušten krenem u ćasku o starom kockaru koji mi je poklonio trik.


Već drugo vino se kuva za mene, baš se oraspoložio čovek, morao sam već jednom da pokrenem u njemu kockarsku strast, ja mladi naivac a on već vremešan čovek sa porodicom iza sebe. " Igrate li Farblu ili Anjc " ? Jedva sam prevalio preko usta takvo pitanje. " Naravno oćeš da probamo " . Konačno je krenulo kako treba. Krenuli smo Anjc da igramo, najlakša kartaroška igra, ali kada se igra za dobre pare onda je jedna od najtežih.

Dosta para je bilo na talonu, pristojna suma. Gledao sam u tu sumu novca i setio se pre pet godina kada sam sedeo u jednoj pravoj kockarskoj kafani. Za stolom su bila četriri iskusna kockara, a ja sa strane gledam kako se igra. Stari kockar je sedeo sa leve strane od mesta gde sam ja sedeo na ćošku stola. Nosio je šešir izgledao je baš kao iz nekog holivudskog filma. Uvek sa blagim smeškom na licu al ledenim pogledom i više je gledao u oči druge kartaroše nego u svoje karte. Sa njegove leve strane je sedeo čovek oko tridesetak godina, sa već propalom kockarskom karijerom. Uvek je bio hladan kao špricer, jedino bi se znojio kada bi imao dobre karte. Prekoputa starog kockara, sedeo je čovek oko četrdeset godina, pun love i vozio je BMW 3 bordo boje. Umeo je jako glasno da se smeje i time unosi nervozu, al pošto je izrazito krupan svi su mu tolerisali. Sa desne strane starog kockara sedeo je prevejan kockar oko trideset godina, cupkao bi nogama od nervoze kada gubi. Ništa ja tada nisam znao o kartanju. Samo sam primećivao njihove izraze lica, i način izražavanja koji su koristili uvek u nekom određenom momentu. Stari kockar je jednino znao da dobro prikrije svoje tajne, dok su ostala trojica uvek nekako pokazivali svoj blef.


Ostrašćen kockanjem jednom sam seo sa trojicom mangupa koji su uvek igrali zajedno i tako na prevaru uzimali lovu i delili između sebe. A ja već nestrpljiv sednem sa njima da odigramo Remi, znao sam da su naštimovani između sebe, al strast me već obuzela. Uzimali su mi lovu jako brzo, dok nisam dobio jedan hand, koji ništa nije rezultatski značio, ali uspeo sam da krišom sklopim hand i stavim ga ispod stola stisnuvši ga kolenom. Vadio sam ga nekoliko puta i uvek na istu foru sakupljao i vraćao ispod stola. Započnem pričicu i o ženama to uvek pali da odvuče pažnju mangupima koji se osećaju sigurni. Na kraju kartanja sam bio u en velkom plusu ali zadovoljan što sam ih nadmudrio prevarom. Pokazao sam im hand koji sam krio ispod stola, dok su oni blejali u čudu i gledali kako sam uspeo tako nešto. Nisu smeli da nasrnu na mene bili su kukavice.

Treći dan i dve noći. Vreme u kockanju ne postoji, jednostavno se ne oseća. Pre podne je oko deset sati. Okupilo se društva takozvanih gibicera. Stajali su i gledali našu igru. uvek se primećivao blagi osmeh kada bi moj suparnik imao dobre karte. Imao je naborano lice, crvene boje verovatno od alkohola, snažan pogled koji je uvek govorio o njegovoj stabilnosti. Na talonu je bilo dosta novca otprilike znam da sam mogao kupiti BMW 3 bordo boje, baš onakvog kakav je onaj gromoglasni smejator izgubio na kartama. Prvu kartu samdobio on je delio, bila je to osmica zelen. Dao mi je i drugu kartu ali je nisam pogledao, čekao sam da on vidi svoje. Nikakav smešak, nikakav izraz lica na njemu nevidim, moguće da je umor već stigao sredovečnog čoveka. Uzimam u šaku dosta novca sa talona i ovem konobara i za sve gibicere poručujem piće. On me pogleda duboko, već je ko zna koliko plata izgubio i izgledao je kao da mu je sve jedno šta se dešava. Znao sam da ima loše karte, a skoro sav njegov novac je na talonu. Znao sam i da ima dvoje dece i ženu koji se verovatno pitaju gde je. Videlo se na njegovom licu u datim momentima da mu se ni kući neide. Verovatno je pomišljao kako će ženi i deci na oči da stane. Zapalio sam cigaretu Winston, i dan danas pušim iste, posmatrao sam ga i video ogledalo ispred sebe. Kakva li će moja porodica biti, da li će i mene neko čekati i kako ću ja stati pred oči porodici. Takav odraz me zaslepeo. Nepogledavši karte ustao sam od stola rekavši " Ja više neću da se kockam " . Gibiceri su ćutali i gledali u mene, a čovek koji se samnom kockao imao je pogled kao Bambi. Okrenuo sam se ka izlazu iz kafića ka svetlosti. Ostao je iza mene BMW 3 bordo boje.


Bole__Ser 

Sve će to o mila moja....

Ovo je sastav koji sam pisao na konkursnu temu...Nije nista posebno,napisan je za 2 sata ali je u velikom delu istinit. 

У сну сам чуо глас

   ,,Дај ми моју лопту!” , готово плачући вичем на дечака за две главе вишег од мене. Злурадо се смеје, док лопту добацује другом дечаку,а ја избезумљено јурим од једног до другог и вриштећи тражим своју лопту. Таман када помислим да сам је дохватио, онај баци лопту оном другом.
„Ха, ха, види колицки си, мали!”
,,Треба да порастеш да би дохватио ову лопту, сад си још увек мали, ха, ха!”
   Не знам колико је било сати. Тачније, нисам ни знао да гледам на сат. Знам само да је било веома мрачно у соби, а ја на другом спрату кревета, у пиџами. Потпуну ноћну тишину ремети једино хркање мог оца из суседне собе. И, тек тада се присећам шта ме је пробудило. Лица дечака која никада нисам јасно видео, али зато лопту јесам. Не знам зашто, али сам одмах пожелео да нађем исту. Спустио сам се полако низ мердевине и почео да тражим по поду. Јасно сам препознавао предмете у соби зато што су ми се очи већ навикле на мрак. Лопта није била ту, па сам изашао у ходник, и тихо прошао поред отворених врата мамине и татине собе.
,,Мики ”, чуо сам мамин глас, а потом је и угледао зачуђену на вратима. Вероватно сам је пробудио када сам онако бучно отварао врата собе.
,,Хајде, срећо мамина, да спаваш, касно је”, мама ме је узела у наручје и вратила у кревет. Чим сам осетио меку постељину испод себе, одмах сам сам заборавио на лопту. Већ после пар минута је почео да ме хвата сан. Било је то 1999. године, у Приштини.
   Сада, девет година касније, покушавам да издвојим ствари које су се промениле на мени и у мени. Лопте већ одавно нема, и заиста не знам шта се догодило са њом. Вероватно је остала у стану из којег смо избегли. Ипак, потпуно је се сећам, шарена лопта за кошарку, популарно названа ,,тројка” због мање величине. Она би таква, мала и шарена, могла да буде довека, али зато ја не могу. Немам више пет година, као што више немам ни метар висине. Занимљиво је, ипак, да ја све до сада нисам размишљао о том сну, као ни о поруци коју ми је дечак поручио: ,,Треба да порастеш да би дохватио ову лопту,сада си још увек мали!” Можда изгледа банално, али ја сам ту поруку протумачио на један свој начин.Кажу да у сну увек сањамо оно што нам је у подсвести. Тада, када сам имао пет година, лопта је за мене представљала цео свет. По цео дан бих је држао у рукама, стално бринући да је не пробушим или испрљам. И, то су биле све моје бриге, живео сам потпуно безбрижно. Појма нисам имао о бомбама које су ноћу падале, и често сам се забављао у склоништу. Ипак, сви су били расположени при разговору са мном, иако се у души тако нису осећали. Нисам ни знао колико је пута мој вољени тата био у смртној опасности. Бивши инспектор у полицији, сада новопечени пензионер, по целу ноћ је ишао на места која су гађана бомбама и дежурао у канцеларији. Чак је и зграда у којој је радио срушена само неколико минута после његовог одласка. Незамисливо је колики би шок то био за мене да сазнам све, онако мали. Као и то што су баби Шиптари под претњом ножем испразнили цео стан. Не, ја сам имао лопту, и низашта друго нисам знао. Али, сада знам. Зато и ово и пишем. И криво ми је, у души ме боли што је исто то Косово сада отето од Србије. Град у којем сам се родио и живео више нећу моћи да видим!!! Тужно је што гробове једног и другог деде могу само да памтим и молим се да нису оскрнављени. Цела једна слика Косова, са разасутим селима, градовима, улицама, гробљима и пољима лебди у мом сећању, и увек ћу је памтити.
   На крају, мислим да сам вам остао дужан за једно објашњење које ће разјаснити све ове горње редове. То је уједно и порука коју ми је поручио дечак из сна: Неке ствари не можеш, и не мораш одмах да схватиш. Тек када порастеш, разумећеш их, али си за сада још увек мали...

                                                               ***

   Opsjednutost nečim što niko drugi ne vidi slična je ludilu.
Strah od bola da ih ne povrijedim i da me ne povrijede. Da li još iko vodi računa o tome? Zašto se trudim kada oni  ne  primjećuju napore da ih prihvatim? Nisam ja nešto, ja dišem i volim. Lutam kroz svoje želje da ih ostvarim, a još ih ne shvatam.
   Hoću sve. Zato ne dobijam ništa. Ali oni ne razumiju šta je to „sve” za mene! Moje sve, kako čudno zvuči! Ja tragam za životom koji se neće ostvariti, ali šta mari! Makar ispunjavam tok vremena i ne čekam beskorisno dane, da se razvlače bez smisla.
   Postavljam pitanja, tražim odgovore, svejedno što nikog ne zanimaju moja otkrića, to je ta realnost, koju niko ne priznaje.  Dok svi žive život…ja vršim pripreme!


                                                                Prebacivanja

  „Kako užasno izgledaš, kao olinjalo pseto što se smuca po ulici, tražeći po kontejnerima otpatke. Nekada je to bio pas sa pedigreom, a sada samo izgladnjela džukela. Niko ne zna da je nosila ogrlicu sa imenom, da je bila pažena i voljena. Vidi kako su te pregazili tvoji glupi ideali! Vodiš pasji život, dođu šinteri i odvedu te. Sam si kriv. Uzalud tražiš opravdanja, nema te vode koja može oprati tvoje blatnjavo lice, samo suze kajanja mogu očistiti tvoju prljavu dušu. Šta ti je vrijeme donijelo? Sekundara lagano siše krv satima, a ti još misliš da tvoje srce otkucava. Varaš se čovječe! Bilo je lijepo biti nezavisan, sam sebi vođa, koga slabo poštuješ, bilo je lijepo sanjati i imati planove ali sve je to bilo lajanje u prazno.
  Sada ti se sve čita iz očiju, to su one smeđe vodnjikave oči, koje možeš vidjeti kod divljih životinja u zoo vrtu. Tužno gledaju kroz rešetke...pogledom zovu divljinu, sreća je daleko.
  Da li imaš više šansi, ko zna?
Iskoristi ovu jedinu priliku, potrudi se, udahni noć bez košmara, i dan bez straha. Ako već imaš slobodu da biraš, biraj manje briga. Sad ćeš reći da te zamaram i da ti ne možeš sam protiv svih! Znam da to ne zavisi samo od tebe, ali bar ono što možeš promijeniti, promijeni na bolje.
  Postoji nada, uvijek, neko te voli, voli i ti, ne daj drugima da ćute i strahuju zbog tebe. Ne zaboravi, ti si vođa, i neke trebaš izvesti na pravi put!
Trebaš im pružiti ljubav i osmijeh, to je ono što im je najpotrebnije.Stavi tačku na te krupne zamisli koje se ostvaruju preko noći.
Pogledaj se, ko je sve bolji ili gori od tebe?
Znaš li svoj identitet, kome si određen, ko te zove? Zašto ćutiš i kriješ se, iskorači slobodno sam, i reci bez trunke nedoumice da svi griješe i da postojiš, poseban, jak u svojim odlukama.”
Govori čovjek svom liku u ogledalu, dok mu glas odjekuje u polutamnoj zatvorskoj ćeliji. Kroz rešetke naslućuje kakav je svijet, i sija mu nada u očima. Misli mu prekida zvuk nečijih koraka, on ne zna čiji su, sveštenika, dželata ili samo stražara.

                                                                             ***

   Ponekad se zapitam ko, kako, zašto? Pokušavam da odredim vrijeme i mjesto bivstvovanja, pitam zašto živim od snova, budućnosti koja se neće zbiti? Pitanja i odgovori prže dušu, misli su tako teške, za one koji traže srcem, a ne očima...
Nešto se kao osvrćem na prošlost, nije baš neka, ali šta ću, moja je, sve i da mogu, ponovo, ne bih mijenjala ništa, ni dobro, ni ono za čim žalim. A žalim često! Iako moram da se pomirim sa činjenicama, borim se sa nečim, kao da je sve zavisilo od mene, a nije bilo splet okolnosti.
Slučajnosti ne postoje, sve ima svoje zašto i zato, i ko zna zašto je to dobro!
Ma dajte, pustite mi te glupe odgovore, nisam shvatila, a niko i ne shvata zašo se život igra sa nama. Sa  mnom, tobom, sa svima!
   Hajde, treba da idem dalje (često ponavljam) da vjerujem, postojaće nešto vrijedno za što se treba boriti, sve što me muči proći će  vremenom, jedna pitanja zamijeniće druga, i tek poslije shvatiću da nije trebalo brinuti, i da uvijek ima gore.
Ali, to sada nije utjeha, jer zašto je moje gore najgore, zašto postajem slabić i junak u isto vrijeme, i vagam svaku riječ, uzdah, osmijeh, i pokret!
Kako da prevagne ono što je bolje, što neće nikome nauditi?
Zaista nisam takav mudrac da uvijek mogu učiniti ispravno.
Ne mogu da se pomirim sa svim onim što nije u okviru moga djelovanja, i krivim sebe zašto nisam na vrijeme uticala na to?
   Čini mi se da sve što dotaknem, uništim, kao da je nemoguće da mi se desi nešto lijepo...
Da li se lijepe stvari dešavaju ljudima po zasluzi? Ako jesu, zašto ih ja nisam zaslužila, koje su moje greške? Znam, morala sam griješiti, i ne smijem pravdati sebe, niti porediti sa bilo kim, ja sam opet samo ja, ništavno biće koje se ne smije suočiti sa svojim odrazom, ne smije prekoračiti prag bola, jer je već spoznalo bol.
Najteže mi pada saznanje da postajem slabić, i da ne mogu baš najbolje da se suočim sa stvarima, i tako sama postajem stvar, oruđe u rukama drugih.
Ni led se ne topi kao ja kada moram da lažem. Mislim da lažem druge, a u stvari, sebi nanosim povrede koje nikada neće zacijeliti.
   To sam ja, vraćam se u život tek kada splet okolnosti napravi žrtvu od mene, dižem se iz pasivnog stanja i borim. Sve oko mene je laž, i neizreciva patnja. U meni je još gore, potpuni haos, i ne mogu lako uspostaviti red.
   Često postavljam pitanja: Ko, kako i zašto! Zašto smo samo objekti stvarnosti i kako to da se gubimo u zamkama? To su sve prepreke koje sami sebi namećemo, one čine našu svakodnevnicu. Koji  je pravi put koji će me odvesti odgovoru - Šta sam ja? Da li sam tu da ispunjavam praznine u vremenu i prostoru, i da li imam ikakvu svrhu osim da gorim poput vječnog plamena? Da čekam nekog ko će mi otvoriti oči, i iscijeliti me kao slijepca. Uzalud gledam i slušam, postajem najtužnije biće na ovoj planeti...ili ne mogu zamisliti kako bi neko tužniji mogao izgledati!!!
   Budim zoru, i prizivam veče, a san kao najveći neprijatelj, obuzme me kada ne želim. Kada hoću da podijelim neke priče, neki nepoznat umor me skrha, i postajem samo tijelo sa čudnim snovima. Srećom, jastuci ne pričaju mnogo i ne odaju moje tajne, da me noću posjećuju nepoznata mjesta i da me plaše svakojaka lica. A, plaše me, zaista, zato ne volim da razmišljam o svojoj tuzi i onom što me razdire.
   Malo vremena je prošlo, neka čudna prepirka probudila me je, kao da me je neko pretukao (lakše bi mi bilo da jeste), shvatam da ne smijem da odugovlačim. Ova bjelina odavno čeka. Misli prave zbrku, duša se topi.
Kako je teško znati da si zaslužan za nečiju patnju, a istovremeno boriti se i protiv svoje. Svako svoju muku muči, ali ova je prevazišla sve granice (mada ja iskreno i ne priznajem mjeru za nešto i dokle se smije ići).  Postajem rob tuđi i svoj dok odgonetam svoje želje i mogućnosti, i svoje zablude. Nešto postaje pogrešno samo ako ja to želim, ali bi se nekim drugim ljudima progledalo kroz prste. Ljudi se dijele na razne načine, ali čini mi se da ne pripadam nijednoj od tih grupa, možda nekoj u koju se svrstavaju nepoželjni ili pogrešni.
Vatra misli je neumorna i ne dozvoljava nikakve dileme. Navikla sam da pravim pogrešne izbore i što je gore, da se nosim sa svojim odlukama.
   To je to, bilo je tako mnogo riječi koje su trebale pokazati nešto, slivale su se kao voda, i bile su neumorne, katkad poput neobuzdane planinske rijeke, žive, nekad mirne, lagano su se kretale ka objašnjenju svega što zbunjuje. Čini mi se da je ta voda nekako presušila ili je usmjerena drugdje, a ja sam kriva za to.
Ne tražim opravdanje, samo sagledavam uzroke i posljedice, a mnogo je više ovog drugog. Nekome je to samo dobra lekcija u životu, a nekome strah i mnogo bola. Nekome igrarija, mnogo smijeha, a neko je nevičan takvim životnim igrama i ostaje sam i uplakan.
   Teško podnosim poraze, prije sam držala ponos  na prvom mjestu, i borila se na razne načine, a sada, gutam tugu. Postajem lutka sa staklenim očima koje kriju tajne, suzama obavijene, i kukavički ćutim, jer znam da bi me jedan iskren odgovor razbio i pretvorio u komade porculana, a to se ne može sastaviti


                                                                   ***

   Vrijeme će učiniti svoje...
Ne, ono mi ne može popraviti postupke iz prošlosti, i ne očekujem neki veliki preokret u moju korist negdje i nekad.
Nisam navikla na lijepo i sve što steknem, steknem vlastitim trudom i uz mnogo žrtvovanja. Pored svih grešaka što se savijaju oko mene kažnjena sam za stvar slučaja i to me proganja.
   Vrijeme je donijelo tebe.
Mislila sam da znam sve i da se mogu kontrolisati, ali bila sam previše slaba (kao i uvijek). Ponio me je osjećaj za dobro i lijepo, i u jednom trenu pored svega ostalog što me proganja, ispred mene je teška dilema.
Tu više ne postoje rješenja, svako se čini da je pogrešno.
Postoji samo nada da se mogu izvući sa mjesta nesreće, bez pričinjene štete ikome. Ogromna drama  se odvija u duši. Imam samo želje i mogućnosti, glas poremećenog razuma i glas koji nikada nije trebao da se pojavi.
Sve to treba poslušati, a poslije odgonetati šta sa žrtvama i posljedicama.Ova šteta je neizmjerna za sve, svi gube mnogo više nego što su imali.
   Upala sam u centar nekog neobičnog haosa, čijem sam nastajanju sama doprinjela. Nema načina da se izvučem. Ostajem nasamo sa pretpostavkama  i pukim nagađanjima, a sve to me truje. Osjećam se krivom i kada to ne bi trebalo. Hvatam se u koštac sa pitanjima bez odgovora ili onim odgovorima koji se ne smiju izgovoriti na glas!
Nižem fatalne greške ...
   Pozivam se na to da vrijeme ide dalje, da će sve proći i da ću dokazati ono što pokušavam. Imam mnogo toga što ostavljam budućim danima da dokažu.
Nagađam: bolje da patim zbog nečeg što nije bilo.
Nakon svog tog vremena ostaće iza mene drama sa apsurdnim likovima i nultim završetkom.
Kao i uvijek...