— Ja sam ovde petnaest godina obaveštajni organ, poverljiva ličnost najviših vojnih krugova, — vikao je nemački, pijanim glasom, — i meni je još preklane u Beču obećano da ću moći svojim rukama obesiti dva Srbina kad tome dođe vreme. Vi ne znate s kim imate posla. Ja sam stekao pravo na to. I vi sad mene...

U svetini nastade romor i šapat. Narednik je stajao u neprilici. Gustav je bivao sve nasrtljiviji i tražio je po svaku cenu da se dvojica osuđenih prepuste njemu da ih on svojom rukom obesi. Tada se diže onaj poručnik, mršav i mrk čovek gospodskog izgleda, očajan kao da je i sam osuđenik, bez kapi krvi u licu. Ako je i pijan, Gustav uze stav mirno, ali su mu tanki riđi brkovi poigravali i oči šarale čas levo čas desno. Oficir priđe sasvim blizu, unese se u to crveno lice kao da će ga pljunuti.

— Ako se iz tih stopa ne izgubiš, narediću da te vezana odvedu u zatvor. A sutra ćeš se javiti na raport. Jesi li razumeo? A sad odstupi! Marš!

Poručnik je govorio nemački sa mađarskim naglaskom posve tiho, ali tako oštro i ogorčeno da se pijani kafedžija odjednom smanji i izgubi u svetini, ponavljajući neprestano reči izvinjavanja.

Tek tada se opšta pažnja svrati ponovo na osuđenike. Dvojica seoskih domaćina imali su potpuno isto držanje. Treptali su i mrštili se od sunčane jare i od zapare koja udara iz onog sabijenog sveta, kao da je to sve što ih muči. A Vajo je slabim i plačevnim glasom uveravao da je nevin, da ga je njegov konkurent uzeo na dušu, a da on nit' je služio vojsku nit' je ikad u životu čuo da se svetlošću mogu davati signali. Znao je ponešto nemački i očajnički nizao reč na reč, trudeći se da nađe neki ubedljiv izraz kojim bi zaustavio ovu izludelu maticu koja ga je ponela od juče i koja preti da ga ni kriva ni dužna odnese sa sveta.

— Herr Oberleutnant, Herr Oberleutnant, um Gottes willen ... Ich, unschuldiger Mensch... viele Kinder... Unschuldig! Lüge! Alles Lüge! — birao je reči Vajo kao da traži koja je prava i spasonosna.

Vojnici su već prišli prvom seljaku. On skide brzo šubaru, okrene se prema Mejdanu na kome je crkva i dva puta se živo prekrsti. Pogledom oficir im naredi da svrše prvo s Vajom. Tada očajni Ličanin, videći da je red na njega, podiže ruke ka nebu i stade da preklinje i viče iz glasa.

— Nein! Nein! Nicht, um Gottes willen! Herr Oberleutnant, Sie wissen ... alles ist Lüge ... Gott... alles Lüge! — vikao je Vajo, a vojnici su ga već hvatali za noge i oko pasa, i dizali na drveno postolje pod konopcem.

Bez daha, svet je pratio sve to kao neku igru između nesrećnog preduzimača i poručnika, drhteći od ljubopitstva ko će dobiti a ko izgubiti.

Alihodža, koji je dotle slušao nerazumljive glasove i nije ni slutio šta se dešava u onom krugu sabijene svetine, ugleda odjednom Vajino izbezumljeno lice iznad svih glava, i odmah skoči i stade da zatvara dućan, iako je postojala izrična naredba vojne vlasti da sve radnje moraju da budu otvorene.

U kasabu su stizale sve nove trupe i za njima municija, hrana i oprema, i to ne samo prugom, koja je bila pretrpana, nego i starim kolskim putem, preko Rogatice. Danju i noću su preko mosta prelazila i kola i konji, a prvo što bi ih sretalo na ulasku sa mosta u varoš bila su tri obešena čoveka na pijacu. I kako se čelo kolone obično zaglavljivalo u prepunim ulicama, to je svaka kolona morala da odstoji tu na mostu ili na pijacu, pored vešala, dok tamo napred ne oduši. Prašni, zajapureni, promukli od vike i besa, narednici su na konjima prolazili između kola i natovarenih konja, davali očajne znakove rukom, psovali na svim jezicima Austro-Ugarske Monarhije sve svetinje svih priznatih konfesija.

Četvrtog ili petog dana u rano jutro, kad je most opet tako bio pretrpan komorom koja je sporo oticala kroz tesnu čaršiju, začu se oštar i neobičan fijuk iznad kasabe, i nasred mosta, pored same kapije, udari granata u kamenu ogradu. Parčad železa i kamena zasu konje i ljude, nastade gužva, propinjanje konja i opšte bežanje. Jedni su bežali napred, u čaršiju, a drugi natrag, drumom kojim su došli. Odmah padoše još tri granate, dve u vodu a jedna opet na most, među sabijene ljude i konje. Za tren oka most ostade prazan; na čistim koja je nastala videla su se, kao mrke pege, preturena kola, mrtvi konji i ljudi. Sa Butkovih Stijena javi se i austrijska poljska artiljerija i stade da traži tu srpsku brdsku bateriju koja je sada gađala šrapnelom rasturenu komoru sa obe strane mosta.

Od toga dana ta brdska baterija sa Panosa gađala je stalno most i kasarnu pored njega. Posle nekoliko dana, opet jednog jutra, začu se sa istoka nov zvuk, negde od Goleša. Glas topa je bio udaljeniji ali dublji, a ispaljene granate gudile su teže nad kasabom. To su bile haubice; u svemu dve. Prvi meci padoše u Drinu, zatim na prazan prostor pred mostom, gde oštetiše okolne kuće, Lotikin hotel i oficirsku kasinu, a onda stadoše u pravilnim razmacima da gađaju sigurnije i to samo most i kasarnu. Već posle jednog sata kasarna je gorela. Vojnike koji su pokušali da gase, tukla je brdska baterija sa Panosa šrapnelom. Najposle prepustiše kasarnu njenoj sudbini. Na vrelom danu gorelo je sve što je drveno, a u dogorele ruševine padale su s vremena na vreme granate i rušile ponutricu zgrade. Tako je i po drugi put porušen Kameniti han i od njega ponovo načinjena gomila kamenja.

Dve haubice sa Goleša gađale su posle toga jednomerno i stalno most, i to ponajviše srednji stub. Granate su padale čas u reku, levo i desno od mosta, čas se rasprskavale o masivne kamene stubove, a čas opet udarale u most sam, ali nijedna nije pogodila železni poklopac nad otvorom koji vodi u unutrašnjost srednjeg stuba u kome se nalazi eksploziv za miniranje mosta.

Od celog tog desetodnevnog bombardiranja nije ni inače na mostu nastala nikakva veća šteta. Granate su udarale o glatke stubove i oble svodove, odskakale od njih i eksplodirale u vazduhu ne ostavljajući na kamenim zidovima drugog traga do lakih, belih, jedva primetnih ogrebotina. A parčad od šrapnela odbijala se od glatkih, čvrstih zidova kao zrna grada. Jedino su granate koje su pogađale sam kolovoz na mostu ostavljale u nabijenom šljunku plitke rupe i razrivena mesta, ali to se nije moglo ni primetiti dok se ne stupi na sam most. Tako je u celoj toj novoj oluji koja se srušila na kasabu i pokretala iz korena i preturala drevne navike, žive ljude i mrtve stvari, most stajao i dalje beo, tvrd i neranljiv, kakav je bio oduvek.

XXIII

Zbog stalnog bombardovanja obustavljen je po danu svaki veći saobraćaj preko mosta: civili prelaze slobodno, pa i vojnici pretrčavaju pojedinačno, ali čim krene malo veća grupa, sa Panosa je zaspu šrapnelom. Posle nekoliko dana stvorila se izvesna pravilnost. Svet je uočio kad je paljba življa, kad je slabija, a kad se potpuno obustavlja, i prema tome se kreće i svršava najnužnije poslove, ukoliko ga austrijske patrole u tom ne sprečavaju.

Brdska baterija sa Panosa puca samo danju, ali haubice iza Goleša javljaju se i noću i pokušavaju da ometaju premeštanje trupa i prenos komore sa jedne i sa druge strane mosta.

Građani čije su kuće u središtu varoši, u blizini mosta i druma, prešli su sa porodicama na Mejdan ili u druge zaklonjene i udaljene mahale, kod rođaka ili poznanika, da bi se sklonili od bombardovanja. To bežanje sa decom i najnužnijim stvarima podseća na one teške noći kad bi na kasabu naišao »veliki povodanj«. Samo što ovoga puta ljudi raznih vera nisu pomešani ni vezani osećanjem solidarnosti i zajedničke nesreće, i ne sede zajedno, tražeći u razgovoru pomoći i olakšanja kao nekad. Turci su po turskim kućama a Srbi, kao okuženi, po srpskim. Ali i tako rastavljeni i podeljeni, oni žive manje-više jednako. Zbijeni po tuđim kućama, ne znajući šta da rade sa dugim vremenom i sa svojim brižnim i zbunjenim mislima, dokoni i praznoruki kao pogorelci, u strahu za život, u neizvesnosti za imanje, mučeni suprotnim nadama i željama koje, naravno, i jedni i drugi kriju.

Kao nekad za vreme velikih poplava, i kod jednih i kod drugih stariji ljudi nastoje da razvedre sve oko sebe šalama i pričama, usiljenim mirom i veštačkom vedrinom. Ali izgleda da za ovu vrstu nesreće ne pomažu stare šale ni zabašurivanja, da su sve nekadašnje priče izbledele i sve pošalice izgubile ukus i smisao a mučno i sporo se stvaraju nove.

Noću se svi pretvaraju da spavaju, iako u stvari ne može niko oka da stisne. Govore šapatom, iako ni sami ne znaju čemu taj oprez kad i onako svakog časa grune top čas srpski čas austrijski. Ušao u svet strah od »davanja znaka neprijatelju«, iako niko ne zna ni kako se ti znakovi daju ni šta to zapravo znači. Ali strah je toliki da nigde niko ne srne ni šibicu da zapali. Vatra se i ne loži. Muškarci, kad hoće da puše, zatvaraju se u zagušljive sobičke bez prozora ili se pokrivaju jorganom po glavi i tako puše. Omorina pritište i davi. Svi se kupaju u znoju, ali su sva vrata zaključana i svi prozori zatvoreni i zastrti. Kasaba liči na nesrećnika koji pred udarcima od kojih ne može da se odbrani prekrije oči rukama, i tako čeka. Sve kuće izgledaju kao da su mrtvim kocem zatvorene. Jer, ko hoće da ostane živ mora da se pravi mrtav; pa ni to uvek ne pomaže.

U muslimanskim kućama je nešto življe i slobodnije. Tu ima mnogo starih ratničkih nagona, ali probuđenih u nevreme, zbunjenih i obezglavljenih u ovom dvoboju u kome se iznad njihovih glava nadbijaju dve artiljerije, obe hrišćanske. Ali ima i brige, velike i skrivene, ima i nesreća bez izlaza i vidljivog rešenja.

U Alihodžinoj kući ispod Grada pravi mekteb. Na toliku njegovu decu došlo je još i devetoro dece Mujage Mutapdžića; od toga samo troje odrasle, a sva ostala sitna i nejaka, sve jedno drugome do uha. Da ne bi morali da ih čuvaju i svaki čas dozivaju po avliji, zatvarali su ih, zajedno sa Alihodžinom decom, u hladoviti i široki alvat i tu se njihove majke i starije sestre nose sa njima, u opštoj i neprestanoj vrevi i pisci.

Ovaj Mujaga Mutapdžić, zvani Užičanin, doseljenik je u kasabi. (Malo niže vidićemo zašto i kako.) To je visok čovek pedesetih godina, potpuno sed, orlovskog nosa i lica izbrazdanog borama, duboka glasa, oštrih, vojničkih pokreta. Izgleda stariji od Alihodže, iako je desetak godina mlađi od njega. Sedi sa Alihodžom u kući, puši bez prestanka, retko i malo govori, zanesen mislima čija mu se težina ogleda na licu i u svakom pokretu. Ne drži ga mesto. Malo, malo, pa se digne, iziđe pred kuću i iz bašte posmatra bregove oko kasabe, s jedne i s druge strane reke. Stoji tamo uzdignute glave i gleda ispitivački kao da se radi o nevremenu. Alihodža, koji ga nikako ne ostavlja sama, nastojeći neprestano da ga razgovori i umiri, izlazi za njim.

Tu u bašti, malo strmoj, ali lepoj i velikoj, vlada mir i zrelost letnjih dana. Luk je već oboren i povaljan; suncokreti u punoj snazi, oko njihovih crnih i teških glava zuje pčele i bumbari. Po krajevima sitno cveće koje već počinje da se semeni. Sa tog uzvišenog mesta vidi se dole razasuta kasaba između dve reke, Drine i Rzava, i venac brda nejednake visine i raznog oblika. U nizini oko kasabe i po strmim stranama brežuljaka izmenjuju se krpe i pojasevi zrelog ječma sa površinama zelenih kukuruza. Blešte bele kuće i crne se šume koje pokrivaju visove. Umerena topovska paljba sa jedne i sa druge strane čini se odavde svečana i bezazlena, toliko je prostranstvo zemlje i neba nad njom, u vedrini letnjeg dana koji tek počinje da raste.

Tu se i brižnom Mujagi razvezuje jezik. On odgovara Alihodži na njegove dobre reči i priča mu svoju sudbinu, ne što je hodža ne bi znao, nego što ovde na suncu mora nekako da razdreši i olakša taj uzao koji ga steže i guši pod grlom, i što se ta sudbina rešava upravo tu i sada, u svakom pojedinom od ovih trenutaka letnjeg dana, pri svakom pucnju topa sa jedne ili sa druge strane.

Nije mu bilo punih pet godina kad su Turci morali da napuste gradove po Srbiji. Osmanlije su otišle u Tursku, ali njegov otac, Suljaga Mutapdžić, još mlad čovek, ali već ugledan i jedan od prvih užičkih Turaka, rešio je da pređe u Bosnu, odakle su i bili starinom. Natrpao je decu u krošnje i sa ono novaca što se u tim prilikama moglo izvući iz zemlje i kuća napustio zauvek Užice. Sa onih nekoliko stotina užičkih muhadžira prešao je u Bosnu, gde je bila još turska vlast, i nastanio se s porodicom u ovoj kasabi, gde je odranije živela jedna grana Mutapdžića-Užičana. Ovde je proveo desetak godina i upravo je bio počeo da osigurava svoje mesto u čaršiji, kad je došla austrijska okupacija. Oštar i nepomirljiv čovek, on je smatrao da nije vredelo bežati od jedne hrišćanske vlasti da bi se živelo pod drugom. Godinu dana posle odlaska Austrijanaca, on je opet sa celom porodicom napustio Bosnu, zajedno sa još nekoliko porodica koje nisu htele da vek provode u zemlji »gde zvono kuca«, i preselio se u Novu Varoš, u Sandžaku. (Ovaj Mujaga je tada bio momče od nešto više od petnaestak godina.) Tu se Suljaga Mutapdžić zatrgovčio, tu su mu se izrodila i ostala deca. Ali nikad nije mogao da preboli ono što je ostavio u Užicu ni da se prilagodi novim ljudima i drukčijem životu u Sandžaku. To je i bio razlog njegove prerane smrti. Kćeri, sve lepe i na dobru glasu, dobro su se poudale. Sinovi su prihvatili i raširili ono malo očevine. I upravo kad su se poženili i stali da dublje puštaju koren u novoj sredini, došao je Balkanski rat 1912. godine. U otporu koji je turska vojska oko Nove Varoši dala srpskoj i crnogorskoj vojsci, učestvovao je i Mujaga. Otpor je bio kratak, i ne može se kazati ni da je bio slab ni bezuspešan sam po sebi, pa ipak, kao nekim čudom, kao da se sva sudbina rata i tolikih hiljada živih ljudi rešava ne tu nego negde daleko, nezavisno od svakog otpora, jačeg ili slabijeg, turska vojska je ispraznila Sandžak. Ne mogući sačekati protivnika od koga je kao dete bežao iz Užica, i kome se i sada bez uspeha odupro, a nemajući kuda na drugu stranu. Mujaga se rešio da beži natrag u Bosnu, pod onu istu vlast od koje mu je otac pobegao. I tako je, po treći put izbeglica, prešao sa celom porodicom u ovu kasabu u kojoj je proveo detinjstvo.

Sa nešto gotovine i uz pomoć višegradskih Turaka, među kojima je imao i rođaka, on je za ove dve godine nastojao da stvori neki posao. Ali stvar nije bila laka, jer su, kao što smo videli, vremena bila oskudna i nesigurna i zarada teška i za one koji su odavno zakopitili. Uglavnom je, čekajući bolja i mirnija vremena, živeo od gotovine. I sad, evo, posle svega dve godine toga teškog izbegličkog života u kasabi, naišla je ova oluja u kojoj on više ne može i ne ume ništa; jedino što mu ostaje to je da, zabrinut, prati njen tok i strepi od njenog ishoda i završetka.

O tome razgovaraju sada njih dvojica, tiho, isprekidano i bez veze, kao što se govori o stvarima koje su i suviše dobro poznate i koje se mogu razmatrati s kraja, s početka ili sa ma koje tačke u sredini. Alihodža, koji neobično voli i ceni Mujagu, nastoji da nađe neku reč koja teši ili umiruje, ne što veruje da može išta pomoći, nego što ima potrebu, i oseća dužnost da na neki način uzme učešća u zloj sudbini ovoga čestitog, nesrećnog čoveka i istinskog muslimana. Mujaga sedi i puši: prava slika čoveka koga je sudbina suviše opteretila. Po čelu i slepoočnicama izbijaju mu krupne graške znoja, stoje neko vreme, dok ne porastu i otežaju, a onda blesnu na suncu i krenu kao mlaz niz naborano lice. Ali Mujaga ih ne oseća i ne briše. Zamućenim očima gleda u travu pred sobom i zanesen osluškuje ono što se dešava u njemu i što je jače i glasnije od svake utešne reči, od najživlje kanonade. S vremena na vreme samo odmahne lako rukom i progovori pokoju reč koja je mnogo više deo unutrašnjeg razgovora nego neki odgovor na ono što mu se govori ili što se dešava oko njega.

— Ovo je došlo, moj Alihodža, da se nema kud. Bog jedan vidi da smo i otac mi rahmetli i ja sve činili da ostanemo u čistoj vjeri i pravom turčijatu. Đed mi je ostavio kosti u Užicu; danas mu belćim nema traga od mezara. Oca sam ukopao u Novoj Varoši i ne znam da do danas i njegov mezar nije vlaška stoka pogazila. Mislio sam da ću bar ja umrijeti ovdje, gdje još ezan uči, ama evo mi se čini da je pisano da nam se sjeme zatre i nikome za grob ne zna. Božja volja tako hoće, šta li? Samo vidim da se više nema kud. Došlo ono vrijeme o kome se kaže da prava vjera neće imati puta ni izlaza, do jednog: da svisne. Jer, kud sam prist'o? Da pođem sa Nailbegom i sa šuckorima i da poginem sa švapskom puškom u ruci, osramoćen i ovog i onog svijeta, ili da sjedim ovako i čekam da Srbija zastupi i ovdje i da dočekam ono od čega smo pedeset godina bježali po muhadžirluku, iz mjesta u mjesto?

Alihodža zausti da kaže nešto što ohrabruje i otvara malo nade, ali ga prekide salva austrijske baterije sa Butkovih Stijena, na koju odmah stadoše da odgovaraju topovi sa Panosa. Javiše se i oni iza Goleša. Preturali su tačno iznad njihovih glava, i to dosta nisko, tako da su im nad glavom neprestano tkale u oba pravca granate raznih kalibara sa onim turobnim zvukom koji podiže utrobu u čoveku naviše i steže krvne sudove do bola. Alihodža se diže i predloži da se sklone bar pod strehu, a Mujaga pođe za njim kao mesečar.

U srpskim kućama, koje su sabijene oko crkve na Mejdanu, naprotiv, nema ni žalbi na prošlost ni bojazni od budućnosti; samo strah i tegoba sadašnjice. Tu vlada neko naročito, nemo zaprepaštenje koje uvek ostaje kod ljudi iza prvih udaraca velikog terora, hapšenja i ubijanja bez reda i suda. Ali ispod toga zaprepašćenja sve je isto, kako je bilo ranije i oduvek; isto pritajeno slukćenje kao nekad, pre više od sto godina, kad su na Panosu gorele ustaničke vatre, ista nada, isti oprez, i ista rešenost da se sve podnese, ako drugačije ne može da bude, i ista vera u dobar kraj, tamo negde na kraju svih krajeva.

Unuci i praunuci onih koji su se sa tog brega, isto ovako zatvoreni po kućama, brižni i zaprepašćeni, ali potreseni do dna duše, naprezali sluh ne bi li čuli slabu jeku Karađorđeva topa gore od Veletova, slušaju sada kako im u toploj tami iznad glava tutnje i grme teška haubička zrna, nagađaju po zvuku koja su srpska a koja švapska, tepaju im ili ih kunu, izdevaju im imena i nadimke. Sve to dok zrna lete visoko i gađaju po okolini, ali kad se paljba spusti do mosta i varoši, oni zamuknu odjednom, preseče im se reč, jer im izgleda, i zakleli bi se, da u onoj potpunoj tišini, kod tolikog prostora, i jedna i druga strana gađa samo njih i kuću u kojoj su. A tek pošto se raziđe jeka od bliske eksplozije, oni progovaraju promenjivim glasom i uveravaju jedan drugog da je ta granata pala posve blizu i da je od neke naročite pogane vrste, mimo sve ostale granate.

U Ristića kući, koja je odmah iznad parohove, veća i lepša od nje, a sklonjena i zaštićena od topovske vatre sa obe strane strmim šljivicima, sklonilo se najviše našeg sveta iz čaršije. Malo ima ljudi ali dosta žena kojima su muževi pohapšeni ili odvedeni kao taoci, a one se savile ovde sa decom.

Kuća je prostrana i bogata; u njoj živi samo gazda Mihailo Ristić sa ženom i sa snahom, udovicom koja nije htela da se preuda ni vrati kući kad je obudovila, nego je ostala tu da podiže decu, pored ovo dvoje starih ljudi. Njen najstariji sin prebegao je pre dve godine u Srbiju i poginuo kao dobrovoljac na Bregalnici. Bilo mu je osamnaest godina.

Stari gazda Mihailo, njegova baba i snaha, služe ove neobične goste kao na slavi. Naročito je starac neumoran. Gologlav je, što je neobično, jer on inače nikada ne skida svoj crveni fes, gusta seda kosa pada mu oko ušiju i na čelo, a srebrni jaki brkovi, pri dnu žuti od duvana, okružuju usta kao stalan osmejak. Čim primeti da je neko uplašen ili rastužen više od ostalih, on mu prilazi, razgovara ga i nudi rakijom, kafom i duvanom.

— Ne mogu, kum' Mihailo, hvala ti ko ocu, ne mogu, ev' ovde me steglo, — brani se jedna još mlada žena pokazujući rukom svoje oblo i belo grlo.

Ona je žena Petra Gatala sa Okolišta. Petar je nekidan otišao u Sarajevo po trgovini. Tu ga je zatekao rat, i od tada žena od njega nema glasa. Vojska ih je isterala iz kuće i sad se ona sklonila sa decom ovde kod gazda-Mihaila, sa kojim je po muževljevoj porodici veže kumstvo od starine. Utučena je od brige za mužem i napuštenom kućom. Krši ruke i naizmence jeca i uzdiše.

Gazda Mihailo je ne pušta s oka i stalno je oko nje. Jutros se saznalo da je Petar na povratku iz Sarajeva, u vozu, uzet za taoca, da je odveden u Vardište i tu, prilikom jedne pogrešne uzbune, omaškom streljan. To još kriju od nje, a gazda Mihailo se stara da joj to ne bi kogod naglo i neobazrivo saopštio. Žena se svaki čas diže, hoće da iziđe u avliju i pogleda na Okolišta, ali je gazda Mihailo zaustavlja i zagovara na sve moguće načine, jer on dobro zna da Gatalovića kuće na Okolištima već gore, i hoće ovu nesrećnu ženu da poštedi bar od toga prizora. Šali se i smeška i nudi je neumorno.

— Dede, kuma-Stanojka, dede, janje moje. Jednu čašicu samo. Ovo je melem i razbibriga a ne rakija.

I žena pokorno ispija. Gazda Mihailo nudi redom i svojom neodoljivom i neumornom srdačnošću primorava svakog da se okrepi. Zatim se opet vraća ženi Petra Gatala. Njoj se zaista razvezao onaj bolni uzao u grlu. Sad je mirnija, samo zamišljeno gleda preda se. Ali je gazda Mihailo ne napušta, nego joj priča kao detetu kako će i ovo proći i njen Petar se vratiti iz Sarajeva, zdrav i živ, i kako će opet svi ući u svoju kuću na Okolištima.

— Znam ja Petra, na krštenju sam mu bio. O tom krštenju se dugo pričalo. A ja ko danas pamtim: bio sam momak za ženidbu, kad sam sa pokojnim ocem, koji je kumovao gazda-Jankovoj djeci, išao na Okolišta da krstimo ovog istog tvoga Petra.

I on priča tu priču o krštenju Petra Gatala koju svi znaju, ali koja im u ovim neobičnim noćnim časovima dolazi kao nova.

Ljudi i žene prilaze bliže, slušaju i slušajući zaboravljaju opasnost i ne obraćaju pažnju na topovsku jeku a gazda Mihailo priča.

U dobra i mirna vremena, kad je čuveni pop Nikola bio paroh u kasabi, nađe se gazda-Janku Gatalu sa Okolišta sin, posle toliko godina braka i čitavog niza ženske dece. Prve iduće nedelje ponesu dete da krste i pored radosnog oca i kuma pođu još neki rođaci i komšije. Još idući niz Okolišta, zastajali su često i iz velike kumove ploske natezali ljutu rakiju. A kad su, prelazeći most, stigli na kapiju, sednu tu da se malo odmore i još jednom potegnu. Bio je hladan dan i kasna jesen, na kapiji nije više bilo kafedžije nit' su varoški Turci dolazili da piju kafu i sede. Zato Okolištani posedaju kao kod kuće, otvore torbe sa jelom i načnu novu plosku rakije. I nazdravljajući jedan drugom, rečito i od srca, zaborave i na dete i na popa koji je posle službe trebalo da ga krsti. Kako u ta vremena — sedamdesetih godina XIX veka — nije još bilo, ni smelo biti, zvona na crkvi, veseli ljudi nisu ni primećivali da vreme prolazi i da je služba davno gotova. U njihovim razgovorima, u kojima se smelo i nadaleko mešala budućnost deteta sa prošlošću roditelja, nije vreme bilo važno ni imalo mere. Nekoliko puta se javljala savest kod kuma koji je opominjao da se kreće, ali su ga ostali odmah ućutkavali.

— Ama, da idemo, ljudi, da svršavamo, biva, što je zakon i hrišćanski red, — zamuckuje kum.

— De, što si navalio, tako ti boga, niko još nije u ovoj parohiji ostao nekršten, — odgovaraju drugi i nude ga svaki iz svoje ploske.

I otac je jedno vreme požurivao da se ide, ali rakija je najposle sve ućutkala i sjedinila. Žena, koja je dotle držala dete na ozeblim i pomodrelim rukama, položi ga na kameno sedište i umota šarenicom, a ono je mirovalo kao da je u kolevci, čas spavalo, čas otvaralo ljubopitljivo oči, kao da učestvuje u opštem veselju. (»Vidi se da je kasabalija« kaže kum, »voli društvo i teferičli mjesto«).

— Zdrav si, Janko, — viče jedan komšija, — da ti je sretan i dugovječan sin; dabogda ti bio dika među domaćinima i jedan po jedan u srpskom uhu, u časti i česti, u svakom dobru i izobilju. Dabogda...

— Ama, kako bi bilo da to s krštenjem svršimo? — prekida otac.

— Lako ćemo za krštenje, — viču svi uglas i obređuju se rakijom.

— Nije ni Ragib efendija Borovac kršten pa eno ga koliki je: konj se pod njim savija, — kaže jedan od komšija, uz opšti smeh.

Ali ako je za ove ljude na kapiji vreme izgubilo meru, nije za popa Nikolu, koji je čekao donekle pred crkvom, pa onda se naljutio, prigrnuo svoj ćurak od lisičine i sišao s Mejdana u varoš. Tu mu je neko kazao da su ljudi sa detetom na kapiji. Otišao je tamo da ih izgrdi, kako on ume, ali su ga oni dočekali sa toliko radosne i iskrene odanosti, sa tako svečanim izvinjavanjima i tako toplim željama i dobrim rečima, da je i pop Nikola, koji je bio oštar i strog čovek, ali pravi kasabalija po srcu, popustio i prihvatio za plosku i meze. Nadneo se nad mališana i opsovao mu baku, od milošte, a dete je mirno gledalo njegovo krupno lice sa velikim plavim očima i širokom, riđom bradom.

Nije baš istina što se pričalo da je mali i kršten na kapiji, ali je tačno da su se tu zametnuli dugi razgovori, sa teškim pićem i mnogim zdravicama. Tek dockan posle podne ispelo se celo veselo društvo na Mejdan i otvorilo crkvu, gde se kum, zaplićući jezikom i štucajući, odrekao đavola u ime novog kasabalije.

— Tako mi krstimo kum-Petra, i eto, nek je živ i zdrav, prešao je četrdesetu i ništa mu ne fali, — završava svoje pričanje kum Mihailo.

Svi se obređuju još po jednom rakijom i kafom, zaboravljajući stvarnost da bi mogli da je podnesu, i svi lakše i slobodnije govore i svima im nekako biva jasno da u životu ima i drugih stvari, čovečnijih i radosnijih od ovog mraka, straha i ubilačke pucnjave.

Tako im prolazi noć i sa njom život, sav od opasnosti i stradanja ali jasan, nepokolebljiv i prav u sebi. Vođeni drevnim i nasleđenim nagonima, oni ga cepkaju i dele na trenutne utiske i neposredne potrebe, gubeći se potpuno u njima. Jer jedino tako, živeći svaki trenutak odvojeno i ne gledajući ni napred ni natrag, može se ovakav život podneti i živ čovek sačuvati za bolje dane.

Pa onda sviće. To znači samo da paljba postaje življa i da se na sunčevoj svetlosti nastavlja nerazumljiva i nedogledna igra rata. Jer sami po sebi dani nemaju više imena ni smisla, vreme je izgubilo značenje i vrednost. Ljudi umeju samo da čekaju i strepe. Inače, misle, rade, govore i kreću se kao automati.

Tako, i slično, živi narod po strmim mahalama ispod Grada i na Mejdanu.

A dole, u čaršiji samoj, malo je građanskog sveta ostalo. Još prvog dana rata naređeno je da radnje moraju biti otvorene, kako bi vojska koja prolazi mogla da kupuje sitne potrebe, ali još više zato da bi se pokazalo građanstvu kako je neprijatelj daleko i kako ne postoji nikakva opasnost po kasabu. Ta naredba je ostala odnekud na snazi i sada pod bombardovanjem, ali svak nastoji da pod zgodnim izgovorom drži svoj dućan zatvoren veći deo dana. Radnje koje su posve blizu mosta i Kamenitog hana, kao dućani gazda-Pavla Rankovića i Alihodže, zatvorene su po vas dan, jer su suviše izložene bombardovanju. Isto tako je potpuno ispražnjen i zatvoren Lotikin hotel; na njemu je krov oštećen granatom i zidovi išarani zrnima šrapnela.

Alihodža siđe samo jednom ili dvaput preko dana sa svog brega da pogleda je li sve na mestu, pa se opet vraća kući.

Lotika je sa celom porodicom napustila hotel, još prvoga dana, kad je počelo bombardovanje mosta. Prešli su na levu obalu Drine i sklonili se u jednu novu i prostranu tursku kuću. Zgrada je bila podalje od druma, sklonjena u jednoj udolini i utonula u gustom voćnjaku iz koga joj je virio samo crven krov. Njen sopstvenik je sa celom porodicom bio na selu.

Hotel su napustili sa prvim mrakom, kad obično vlada potpuno zatišje. Od posluge je ostao sa njima jedino verni i nepromenljivi Milan, stari neženja, ali uvek nalickan lepotan, koje već odavno nije imao više koga da izbacuje iz hotela; ostali su se, kao što se u ovakvim prilikama često dešava, razbegli čim je prvi top pukao nad kasabom. Kao uvek i u svemu, i pri ovoj seobi Lotika je upravljala i raspoređivala, isključivo i bez pogovora. Ona je određivala šta treba kao najnužnije i najvrednije poneti sa sobom a šta ostaviti; šta će ko obući; ko će nositi Deborino sakato i maloumno dete, ko voditi Deboru samu, onako bolesnu i plačljivu, a ko Minu, izbezumljenu od straha, pregojenu i pouselu devojku. Tako su, koristeći se mrakom sparne letnje noći, prešli most, sa nešto stvari i bolesnim dečakom na ručnim kolicima, sa kuferima, i zavežljajima u rukama, Lotika, Caler, Debora i Mina. Posle trideset godina sada je prvi put hotel bio potpuno zatvoren i ostao bez žive duše u njemu. Mračan, načet još od prvih granata, on je već izgledao kao davnašnja ruševina. A oni su već posle prvih koraka preko mosta, onako prestareli i nejaki, sakati ili ugojeni, krivonogi i nenavikli pešačenju, dobili odjednom izgled jevrejske sirotinje, jadnih begunaca koji od pamtiveka obijaju drumove po svetu.

Tako su prešli na drugu obalu i stigli u prostranu tursku kuću na konak. I tu je Lotika sve smestila i rasporedila, izbeglički prtljag i svoju čeljad. Ali kad je trebalo da i sama legne, u polupraznoj tuđoj sobi, bez svojih stvari i hartija sa kojima je vek provela, pretrgla se duša u njoj i prvi put od kako zna za sebe izdala je snaga, i to sva odjednom. Pustom turskom kućom prolomio se njen jauk; nešto što nikad niko nije video ni čuo ni slutio da može da postoji: Lotikin plač, grozan, težak i prigušen kao muški, a nezadržavan i nezadržljiv. U porodici je na to nastalo zaprepašćeno, gotovo pobožno ćutanje, pa zatim opšti lelek i ridanje. Za njih je slom tetka-Lotikine snage bio teži udarac nego i rat i bežanija i gubitak kuće i kućišta, jer sa njom se dalo sve prebroditi i savladati a bez nje se nije moglo ništa uraditi ni zamisliti.

Kad je sutra osvanuo sjajan letnji dan, pun ptičjeg pevanja, rumenih oblaka i obilne rose, on je umesto nekadašnje Lotike, koja je sve do sinoć upravljala sudbinama svih svojih, zatekao sklupčanu na zemlji jednu staru i nemoćnu Jevrejku, koja nije mogla ni umela ni o samoj sebi da brine, koja je samo drhtala od nerazumljivog straha i plakala kao dete, ne znajući da kaže čega se plaši ni šta je boli. Tada se desilo drugo čudo. Onaj stari, teški, dremljivi Caler, koji ni u mladosti nije imao ni svoje volje ni svoga mišljenja, nego je puštao da ga, kao i celu porodicu, vodi Lotika, koji upravo nije nikad ni bio mlad, sad se odjednom pokazao kao istinska glava kuće, sa mnogo mudre rešenosti, sa sposobnošću da donese potrebne odluke i sa dovoljno snage da ih u delo privede. On je tešio i negovao svoju svastiku kao bolesno dete i brinuo o svima kao što je to ona do juče činila. Odlazio je za vreme zatišja u varoš i donosio iz napuštenog hotela potrebnu hranu, stvari i odelo. On je našao negde i lekara i doveo ga bolesnici. Lekar je konstatovao kod premorene i ostarele žene potpun živčani slom, preporučio da se bolesnica što pre udalji odavde, iz domašaja ratnih operacija, prepisao neke kapljice, i otišao za transportom ranjenika. Caler je sa vojnim vlastima sve uredio da dobije kola i da celu porodicu prebaci prvo u Rogaticu a zatim u Sarajevo. Trebalo je samo sačekati dan-dva da se Lotika bar toliko pribere da može da putuje. Ali Lotika leži kao uzeta, plače na sav glas i na svom slikovitom i mešanom jeziku izgovara nepovezane reči krajnjeg očaja, straha i gnušanja. Oko nje puže po golom podu Deborin nesrećni dečak, gleda ljubopitljivo u tetkino lice i doziva je onim nerazumljivim grlenim uzvicima koje je Lotika tako dobro razumevala a na koje sada ne odgovara. Ona neće ništa da okusi i ne može nikog da vidi. Strahovito pati od čudnih predstava čisto fizičkih stradanja. Čas joj se čini da se dve podnice pod njom odjednom rasklapaju, kao podmukla klopka, i da ona propada između njih u nepoznatu dubinu, a nema, osim svog rođenog vriska, ničeg čime bi se odbranila i zadržala. Čas dolazi sama sebi nekako velika a laka i moćna, kao da ima i džinovske noge i jaka krila i ko da tako trči, slična ptici noju, ali trči koracima koji su duži nego što je odavde do Sarajeva. Tako pod njenim stopalima pljuskaju reke i mora kao male barice i pršte gradovi i naselja kao šljunak i staklo. Od toga joj silno bije srce i treperi dah. Ne zna gde će se zaustaviti ni kuda je vodi ta krilata trka, ali zna da se oslobađa i spasava od onih prividno i podlo sastavljenih dasaka koje se izmiču ispod čoveka brzinom munje. Zna da gazi i ostavlja iza sebe zemlju na kojoj se nije dobro zadržavati i da opkoračuje, kao prljave lokve, naselja i velike varoši u kojima se ljudi varaju i lažu rečima i brojevima, a kad se reči izigraju i brojevi zamrse, oni odjednom menjaju igru, kao mađioničar okreću scenu i, protivno svemu onome što se govori i računa, isturaju napred topove i puške i neke druge, nove ljude zakrvavljenih očiju, sa kojima nema razgovora, pogađanja ni sporazuma. Pred tom najezdom ona odjednom nije više silna i divovska ptica koja trči, nego nemoćna, oborena sirota starica na tvrdom podu. A ti ljudi se roje, u hiljadama, milionima; pucaju, kolju, dave, sve redom, uništavaju bez milosrđa i razuma. Jedan od njih je nagnut nad njom; ne vidi mu lica, ali oseća kako joj pritište vrh od bajoneta na samu ožičicu, tu gde se rebra razdvajaju, gde je čovek najmekši.

— Ah, aaah! Ne, ne dajte! Ne dajte! — s vriskom se budi Lotika i kida rese na sivom, lakom šalu kojim su je pokrili.

Onaj mali kreten čuči, naslonjen uza zid, i samo je gleda svojim velikim crnim očima u kojima je više ljubopitstva nego straha ili sažaljenja. Iz druge sobe upada Mina, umiruje Lotiku, briše joj hladan znoj s lica i zapaja je vodom u koju prvo pažljivo odbroji kapljice valerijane.

A dug letnji dan nad zelenom udolinom izgleda beskonačan, da čovek ne pamti kad je svanulo i ne pomišlja da će se ikad smrknuti. I tu je toplo, ali se ne oseća žega. Kuća odzvanja od koraka. Dolaze i drugi građani iz varoši. Zaluta poneki vojnik ili oficir. Ima hrane i voća u izobilju. Milan neprestano peče kafu. Sve bi moglo da izgleda kao neki praznički duži boravak na selu, da se s vremena na vremena ne prolama Lotikin očajni jauk, i da nema potmule grmljavine koja u ovu guduru dopire kao ljutito režanje i koja odaje da nešto u svetu nije u redu i da je opšta i svačija nesreća mnogo bliža i mnogo veća nego što po širokoj i bezazlenoj vedrini ovoga dana može da izgleda.

To je učinio rat od Lotikinog hotela i njegovih stanovnika.

Dućan gazda-Pavla Rankovića bio je takođe zatvoren. Gazda Pavle je već drugog dana rata uzet sa još nekoliko uglednijih Srba u taoce. Jedni su od njih na stanici, gde svojim životom jemče za red, i mir, i pravilan saobraćaj, a drugi su nedaleko od mosta, na dnu pijaca, u maloj drvenoj baraci u kojoj je pazarnim danom bio opštinski kantar i naplaćivana baždarina. Tu opet taoci jemče životom da niko neće razoriti ili oštetiti most.

Tu na nekoj kafanskoj stolici sedi gazda Pavle. Sa rukama na kolenima i oborenom glavom, on liči na čoveka koji se, sav iscrpen, posle nekog velikog napora, spustio tu samo da se malo odmori, ali sedi tako nepomičan već satima u istom stavu. Kod vrata, na gomili praznih džakova sede dva vojnika, rezervista. Vrata su zatvorena i u baraci vlada polumrak i teška zapara. Kad sa Panosa ili Goleša prohuji granata, gazda Pavle proguta pljuvačku, i osluhne gde je udarila. On zna da je most još odavno miniran, i stalno pomišlja na to i pita se da li ovakva jedna granata može da upali eksploziv, u slučaju da prodre do njega. A kod svake smene on sluša kako podoficir daje uputstva vojnicima koji čuvaju stražu. I svaki put ta uputstva završavaju rečima: »Kod najmanjeg pokušaja da se nanese šteta mostu, ili kod ma kakvog sumnjivog znaka da se takvo štogod sprema, ovaj čovek treba odmah da bude ubijen«. Gazda Pavle se već navikava da sluša te reči mirno kao da se ne odnose na njega. Više ga uznemiruju granate i šrapneli koji ponekad eksplodiraju tako blizu barake da uzdignuti šljunak i parčad čelika zašobonje po daskama. Ali ono što ga najviše muči to je dugo, beskonačno vreme i nepodnošljive misli.

Misli gazda Pavle šta ovo bi sa njim, njegovom kućom i njegovim tolikim imanjem. I što više misli, sve mu više sve ovo liči na ružan san. Jer, kako drugačije da objasni sebi sve ovo što se na njega i njegove sručilo za ovih nekoliko poslednjih dana. Dva sina, studenta, odveli su žandarmi već prvog dana. Kod kuće je žena, sama sa ćerkama. Velika kačara u Osojnici izgorela je na njegove oči. Kmetovi po okolnim selima verovatno popaljeni i rastureni. Tolika veresija po celom kotaru — izgubljena. Njegov dućan, najljepši dućan u kasabi, tu na nekoliko koraka od njega, zatvoren i verovatno će biti opljačkan ili će izgoreti od neke granate. A on sam sedi u ovoj polumračnoj baraci kao talac, odgovoran glavom za nešto što niukoliko ne zavisi od njega: za sudbinu ovoga mosta.

Bujno i neuredno kao nikad do tada navirale su mu u glavi misli, ukrštavale se i gasile. Kakve veze ima sa mostom on, koji je celog života samo svoj posao i svoju kuću gledao? Nije ga on minirao, niti ga on bombarduje. Ni kad je bio kalfa i neženjen on nije sedeo na kapiji ni provodio vreme u pevanju i dokonim šalama, kao višegradski mladići. Sav njegov život izlazi mu pred oči, sa pojedinostima koje je davno već zaboravio.

Seća se kako je došao iz Sandžaka kao četrnaestogodišnji dečak u podrtim opancima i gladan. Pogodio se kod gazda-Petra da služi za jedne haljine, hranu i dva para opanaka godišnje. Nosio je decu, pomagao u radnji, vukao vodu, timario konje. A spavao je pod basamacima, u jednoj uskoj i mračnoj pregradi bez prozora, gde nije mogao ni da se ispruži celom dužinom. Izdržao je taj teški život i u osamnaestoj godini prešao potpuno u radnju, »pod plaću«, a na njegovo mesto uzet je nov seoski momčić iz Sandžaka. Tada je upoznao i shvatio veliki smisao štednje, osetio ljutu a divnu slast i veliku snagu koju štednja daje. Pet godina je spavao u jednoj maloj sobici, iza dućana. Za tih pet godina nikad nije ni vatru naložio ni pri sveći legao. Bile su mu dvadeset i tri godine kad ga je sam gazda Petar oženio dobrom i imućnom devojkom iz Čajniča. I ona je bila trgovačka kći. Štedeli su sada udvoje. Došla je okupacija i sa njom življa trgovina i lakša zarada, sa lakšim troškom. On je iskoristio zaradu, izbegavajući trošenje. Tako je i on zadućanio i počeo da stiče. Tada nije bilo teško steći. Mnogi su tada lako sticali i još lakše gubili. Ali je stečeno bilo teško braniti. On ga je branio i tako svakog dana ponovo sticao. I kad su došle ove poslednje godine, i sa njima nemir i »politika«, on je, iako već u godinama, sve činio da shvati novo vreme, da mu se i odupre i prilagodi, i da tako prođe i bez štete i bez sramote. Bio je potpredsednik gradske opštine, predsednik crkvene opštine, predsednik srpskog pevačkog društva »Sloga«, glavni akcionar Srpske banke, član upravnog odbora Zemaljske banke. Mučio se da po pravilima čaršijskog reda, mudro i pošteno pliva između protivnosti koje su se sa svakim danom gomilale i rasle, i da kroz sve te teškoće pronese svoj interes neokrnjen, a da se pri tom ne zameri vlastima i ne osramoti kod naroda. Važio je u očima svih kasabalija kao nedostižan primer vrednoće, umešnosti i opreznosti. Tako je više od polovine ljudskog veka radio, štedeo, paštio se i dovijao, pazio je mrava da ne zgazi, uklanjao se svakom, gledao samo preda se, ćuteći i stičući išao svojim putem. I evo kud ga je taj put odveo: da sedi među dva vojnika, kao poslednji razbojnik i da čeka kad će neka granata ili neka paklena mašina oštetiti most i kad će ga zbog toga preklati ili streljati. Čoveku dođe da pomisli (i to ga najviše boli) da se uzalud mučio i zlopatio, da je uopšte bio na pogrešnom putu, da su njegovi sinovi i ostala »mlađarija« u pravu i da zaista dolaze vremena bez mere i računa ili nekih novih mera i računanja; u svakom slučaju, da se njegov račun pokazao netačnim a njegova mera kratkom.

Tako je to, kaže gazda Pavle sam sebi, tako je to: sve te uči i nagoni da radiš i štediš, i crkva i vlast i tvoj rođeni razum. I ti slušaš i oprezno ideš i pravedno živiš, upravo i ne živiš, nego radiš i štediš i brineš, i vek ti u tome prođe. A onda, odjednom, izokrene se i izopači cela ta igra; nastupe vremena kad svet stane da se ruga razumu, kad se crkva zatvori i umukne, a vlast zameni golom silom, kad oni koji su pošteno i krvavo sticali gube a dangube i siledžije stiču. I niko ne priznaje tvoje napore i nikog nema da te pomogne i posavetuje kako da braniš zarađeno i ušteđeno. — Može li to biti? Zar to može biti? pita se gazda Pavle neprestano i ne nalazeći odgovora vraća se ponovo na početak svoje misli o gubitku svega.

Ma koliko nastojao da misli ma što drugo, ne uspeva. Tako se neprestano vraća uvek ista misao. A vreme mili smrtonosno polako. I čini mu se da mu ovaj most preko koga je hiljadama puta prešao, ali koji nikad dobro nije pogledao, leži sada celom težinom na plećima, kao neobjašnjiva i sudbonosna tajna, kao mora u nekom snu, ali snu bez buđenja.

Zato gazda Pavle sedi tako pogružen, sa oborenom glavom i povijenim leđima. Oseća kako ga znoj probija na sve pore ispod tvrde, štirkane košulje, kragne i manšeta. Ispod fesa teče znoj u mlazevima. On ga ne briše, nego pušta da sa lica pada u teškim kapljama na pod, a čini mu se da to život sam gine i otiče iz njega.

Ona dvojica vojnika, mađarski seljaci, ljudi u godinama; ćute i jedu hleb i slaninu, posutu paprikom; jedu polagano, režući malom britvom čas zalogaj hleba čas režanj slanine, kao da su na njivi. Zatim trgnuše po gutljaj vina iz limene čuturice, pa zapališe svoje kratke lule. Puckajući, jedan od njih reče tiho:

— E, ja nikad nisam video da se neko tako znoji.

Zatim su u potpunoj tišini pušili dalje.

Ali nije se samo gazda Pavle znojio tim krvavim znojem i gubio se u snu iz koga nema buđenja. U te letnje dane, na tom komadiću zemlje između Drine i suhe granice, u kasabi, po selima, putevima i šumama, svuda su ljudi u znoju lica svoga tražili smrt, svoju i tuđu, i u isto vreme bežali i branili se od nje svim sredstvima i svim svojim snagama. Ta čudna ljudska igra koja se zove rat hvatala je sve više maha, širila se i podvrgavala svojoj vlasti žive stvorove i mrtve stvari.

Nedaleko od te opštinske barake ležao je toga jutra odred neobične vojske. Bili su u belim uniformama, sa belim, tropskim šlemovima na glavi. To je bila nemačka vojska, takozvani Skadarski odred. Oni su pre rata bili poslani u Skadar, gde je trebalo da, zajedno sa odredima drugih država, kao međunarodna vojska, održavaju red i mir. Kad je buknuo rat, oni su dobili naređenje da napuste Skadar i da se stave na raspoloženje najbližoj komandi austrijskih trupa na granici Srbije. Stigli su noćas i sad se odmaraju u onoj udolini koja deli pijac od čaršije. Tu, u mrtvom uglu, čekaju naređenje da krenu u napad. Ima ih oko sto i dvadeset. Njihov kapetan, riđ i ugojen čovek, koji teško podnosi vrućinu, upravo sada grdi žandarmerijskog narednika Danila Repca, grdi ga kako samo starešine u nemačkoj vojsci mogu da grde, glasno, bezobzirno i pedantski. Kapetan se žali da on i njegovi vojnici umiru od žeđi, da nemaju ni najnužnije, dok su oko njih zatvoreni dućani, verovatno puni svega, iako postoji naređenje da se dućani otvore.

— Šta ste vi ovde? Žandarmi ili lutke? Ja treba ovde da skapavam sa mojim ljudima! Ili da obijam valjda dućane kao razbojnik? Odmah da pronađete sopstvenike i da nam osigurate potrebne namirnice i zdravo piće! Odmah! Razumete li što je: odmah?

Sa svakom reči kapetanu sve više udara krv u glavu. U beloj uniformi, sa kao mak crvenom, do kože ošišanom glavom, on kao buktinja gori od neke gnevne sile.

Narednik Repac, sav ukočen, trepće i samo ponavlja:

— Razumem, gospodine kapetane. Biće odmah. Razumem. Odmah.

I onda, prelazeći naglo iz svoje kataleptičke ukočenosti u neki ludački pokret, on se okrenu i jurnu uz čaršiju. Izgledalo je kao da je, približivši se suviše onom kapetanu koji bukti od nekog gneva, odjednom i narednik zahvaćen tim plamenom koji ga goni da trči, grdi, preti i bije oko sebe.

Prvo živo stvorenje na koje je u svom trku naišao bio je Alihodža. On je upravo bio sišao iz svoje mahale da prigleda dućan. Gledajući dobro poznatog »vakmajstora« Repca kako potpuno izmenjen juri prema njemu, hodža se iznenađen pitao da li je taj podivljali, usplahireni čovek zaista onaj isti »vakmajstor« koga je godinama gledao kako, miran, dostojanstven i uljudan, prolazi ispred njegovog dućana. Sad ga mrki i koštunjavi Repac gleda nekim novim očima koje ne raspoznaju više nikog i ne vide ništa osim svog rođenog straha. Narednik stade odmah da viče, kao da ponavlja ono što je maločas video i čuo od nemačkog kapetana.

— Povješati vas treba sve, sunce vam nebesko! Zar vam nije naređeno da dućane držite otvorene! Nego da ja zbog vas ...

I pre nego što je zbunjeni hodža mogao reč da izgovori pljesnu ga po desnom obrazu da mu je ahmedija poletela sa desnog uha na levo.

I narednik je, onako izbezumljen, otrčao dalje da otvara druge dućane. A hodža je popravio svoju ahmediju, spustio ćepenak i seo na njega, još jednako izvan sebe od čuda. Oko dućana su stali da se roje vojnici stranog izgleda, u belim uniformama kakve nikad nije video. Sve ovo dolazi hodži kao kad čovek sniva. Ali on se više ničem ne čudi u ovom vremenu kad šamari s neba padaju.

Tako je prošao ceo mesec u povremenom bombardovanju mosta i u puškaranju po okolnim brdima, u patnjama i nasiljima svake vrste, i u očekivanju gorih nevolja. Još za prvih dana veći deo građanstva napustio je varoš koja je stajala između dve vatre. A krajem septembra otpoče potpuna evakuacija kasabe. I poslednji činovnici su povučeni, noću, i to drumom, preko mosta, jer je pruga bila već presečena. Zatim je postepeno povučena i vojska sa desne obale Drine. Ostale su samo neznatne zaštitnice, pa manji pionirski odredi i rasturene patrole žandarmerije. Dok nije došao red i na njih.

Most je stajao kao osuđen, ali još u suštini nedirnut i ceo, između dva zaraćena sveta.

XXIV

U toku noći naoblačilo se, i kao da je jesen: vezali se oblaci za planine, a po nebu među sobom. Austrijanci su iskoristili mračnu noć za povlačenje i poslednjih odreda. Još pre svitanja sve je bilo ne samo na drugoj obali Drine nego već i na visovima iza Liještanske kose, izvan pogleda i domašaja srpskih topova.

U osvit dana udarila je sitna kiša, kao jesenja. Po toj kiši poslednje patrole obilazile su kuće i dućane u blizini mosta da vide da se u njima nije zadržao kogod. Sve je bilo kao izumrlo: oficirska kasina, Lotikin hotel, porušena kasarna, i ona tri-četiri dućana na ulasku u čaršiju. Jedino pred Alihodžinim dućanom zatekoše hodžu koji je upravo stigao od kuće i spuštao ćepenak. Žandarmi, koji su poznavali hodžu kao osobenjaka, opomenuše ga najozbiljnije da odmah zatvori dućan i napusti pijac, jer je najstrože zabranjeno i »po život opasno« svako dalje zadržavanje u blizini mosta. Hodža ih je gledao kao pijane ljude koji ne znaju šta govore, i već je hteo da im odgovori da je ovde život već odavno u opasnosti i da smo svi ionako mrtvi, samo se redom sahranjujemo, ali se predomisli, poučen rđavim iskustvom poslednjih dana, i reče im mirno i prirodno da je došao samo da uzme nešto iz dućana i da se odmah vraća kući. Žandarmi, kojima se očigledno žurilo, opomenuše ga još jednom da se što prije udalji iz ovoga kraja i uputiše se preko pijaca ka mostu. Alihodža ih je gledao kako odlaze nečujnim koracima po prašini od koje je prva kiša načinila mokar debeo ćilim. Gledao ih je još i kako idu preko mosta, zaklonjeni kamenom ogradom da im se vide samo ramena i glave i dugački bajoneti na puškama. Na vrhovima Butkovih Stijena javi se sunčev sjaj.

Sve su njihove naredbe takve, stroge, važne, i u osnovi besmislene, mislio je Alihodža i smeškao se u sebi kao dete koje prevari učitelja. Podiže ćepenak koliko mu je trebalo da se uvuče, pa da ga onda samo prisloni, tako da je dućan spolja izgledao zatvoren. Ostavši u mraku, povuče se u onaj mali sobičak pozadi, gde se toliko puta sklonio od nasrtljivog sveta, od razgovora koji truju i zamaraju, od porodice i od svojih rođenih briga. Seo je na tvrdu, kratku sećiju, podavivši noge poda se, i odahnuvši. Još mu se unutrašnjost talasala od spoljnih utisaka, a zatim se umiri i ujednači kao dobre terazije. Uski prostor tabuta se brzo ispuni toplinom njegovog tela i hodža oseti onu slast samoće, mira i zaborava koja od tesnog, mračnog i prašnog sobička stvara nepregledne rajske vrtove sa zelenim obalama i nevidljivim vodama blagog šuma.

Još u mraku i teskobi ovog uskog prostora osećala se spolja svežina kišnog jutra i sunčevog izlaska. I napolju je vladala neobična tišina koju — za čudo! — nije prekidao nijedan pucanj, ni ljudski glas ni korak. Alihodža je bio ispunjen osećanjem sreće i zahvalnosti. Eto, mislio je u sebi, ovih nekoliko dasaka dovoljno je, uz božju pomoć, da pravovremeno čoveka zakloni i spase kao čudotvorna lađa od svake bede i napasti, i od bezizlaznih briga i od ognjenih topova kojima se iznad njegove glave biju dva dušmanina, oba nevernika, i to jedan grđi od drugog. Otkako se zaratilo nije bilo ovakve tišine, mislio je dalje radosno hodža, a tišina je slatka i dobra; u njoj se vraća, bar za trenutak, bar nešto od onog istinskog, ljudskog života koga već odavno biva sve manje i manje, a koga je pod grmljavinom kaurskih topova potpuno nestalo. Tišina je za molitvu; i sama kao molitva.

U tom trenutku hodža oseti kako sećija pod njim suknu uvis i odiže i njega kao igračku; kako se njegova »slatka« tišina prolomi i sva odjednom pretvori u tutanj i gromku lomljavu koja ispuni vazduh, porazi sluh, i postade sveopšta i uhom nemerljiva; kako rafovi na protivnom zidu zaškripaše i one stvari sa njih poleteše prema njemu a on prema njima. — Ah! jeknu hodža. Upravo, to je jeknula misao u njemu, jer on sam nije imao više ni glasa ni sluha, kao što nije imao mesta na zemlji. Sve je bilo nadvikano, zaglušeno, iz korena izvaljeno i zavitlano zajedno s njim. Nekako najverovatnije izgleda da je onaj jezičak zemlje između dve reke, na kome leži kasaba, iščupan sa strahovitim urlikom iz zemlje i bačen u prostor u kom još jednako leti; da su obe reke izletele iz korita, posuvraćene put neba, i da sada padaju u prazninu svom težinom svojih vodenih masa, kao dva slapa koja se još nisu zaustavila ni razbila. Da nije kijamet-dan, onaj sudnji čas o kome govore knjige i učeni ljudi, u koji će izgoreti ovaj lažljivi svet za tren oka, kao što se iskra gasi? Ali šta će Bogu, koji pogledom zažiže i gasi svetove, ovoliki urnebes? Nije ovo božje. Ali otkud onda ljudskoj ruci ovolika sila? Kako da na to odgovori, ovako iznenađen, prevaren, zgađen od ovog mučkog udarca koji hoće da obori, polomi i zagluši sve, do misli u čoveku? Ne zna šta je ovo što ga nosi, ne zna kuda leti ni gde će se zaustaviti, ali zna da je on, Alihodža, imao uvek i u svemu pravo. — Ah, jeknu još jednom hodža, i to bolno, jer ga ta ista sila koja ga je podigla vrati grubo i žestoko natrag, ali ne na isto mesto, nego na pod, između drvenog zida i prevrnute sećije. Oseti tup udarac u glavu i bol pod kolenima i u leđima. Još je samo mogao da razabere sluhom, kao izdvojen zvuk od opšte grmljavine, kako nešto teško udari u dućanski krov i kako tamo iza pregrada stade zveket i prasak metalnih i drvenih predmeta, kao da su sve stvari u dućanu oživele, poletele, i sudarile se u letu. Za tim udarcem išla je kiša sitnog kamenja po krovu i kaldrmi. Ali on je već izgubio svest i ležao nepomičan u svome tabutu.

Napolju se bilo posve razdanilo.

Ne bi mogao ni približno kazati koliko je tako ležao. Ono što ga je trglo iz duboke nesvesti bili su u isto vreme i neka svetlost i neki glasovi. Teško se pribrao. Zna dobro da je tu sedeo u potpunoj tami, a sada kroz uski prolaz dopire iz dućana svetlost. Seća se da je svet bio ispunjen zvukom, treskom od koga sluh iščezava i utroba premire u čoveku. A sad je tišina, ali ni nalik na onu tišinu kojom se on naslađivao pre lomljave koja ga je ovdje oborila, nego kao neka zla sestra njena. Koliko je duboka ova tišina, to oseća najbolje po nekom slabom glasu, koji, kao iz daleke daljine, viče nešto kao njegovo ime.

Razabravši da je živ i još u svom tabutu, hodža se iskobelja iz onih stvari koje su mu se sa rafova sručile na glavu, diže se, jednako stenjući i ponavljajući svoje bolno: ah! — Sad je jasno čuo glasove i dozivanja sa ulice. Sagnu se i udenu u onaj niski otvor koji vodi u dućan. Tu je bilo sve zakrčeno od popadalih i porazbijanih stvari i sve u punoj danjoj svetlosti. Dućan je širom otvoren, jer je ćepenak koji je on bio samo prislonio pao od potresa.

U onom kršu i neredu od rasturene robe i razbacanih predmeta ležao je nasred dućana težak kamen u veličini ljudske glave. Hodža podiže pogled. I odozgo je prodirala svetlost dana. Očigledno, kamen je uleteo provalivši slabi krov i drveno šiše. Zatim pogleda opet kamen, beo, porozan, sa dve strane gladak i otesan, inače oštar i grubo odvaljen. — »Ah, ćuprija!« pomisli hodža, ali ga onaj glas sa ulice doziva sve oštrije i jače i ne da mu da misli dalje.

Onako izubijan i još slabo razbuđen, hodža se nađe pred gomilom od pet-šest ljudi, mladih, neobrijanih i prašnih, odevenih u sure uniforme, sa šajkačama na glavama i opancima na nogama. Svi su bili oružani i opasani unakrst redenicima, punih sitnih svetlih metaka. Sa njima je bio Vlado Marić, bravar, ali bez svoga »šloserskog« kačketa, sa šubarom na glavi i redenicima preko prsiju. Jedan od tih ljudi, očigledno starešina, mlad čovek sa crnim tankim brkovima, pravilna lica, oštrih crta i zapaljenih očiju, uputi se odmah prema hodži. Pušku je nosio prebačenu po lovački a u desnoj ruci tanak leskov štap. Čovek opsova ljutito i odmah podiže glas.

— Je li, ti? Zar se ovako ostavlja radnja širom otvorena? Pa posle kad ti nešto nestane, kazaćeš da su ti moji vojnici opljačkali dućan. Ja da ti čuvam robu?

Lice toga čoveka bilo je mirno, gotovo nepomično, ali glas ljut, a štap u njegovoj ruci dizao se preteći. Uto mu priđe Vlado Marić i nešto tiho kaza.

— Lepo, lepo, neka je dobar i pošten, ali ako još jednom nađem da mu dućan zija bez nadzora, neće ovako lako proći.

I oružani ljudi pođoše dalje.

»Ovo su oni drugi«, govorio je hodža sam sebi i gledao za njima. »Kad prije uđoše i kad na mene naiđoše? E, baš nikakva promjena u ovoj kasabi ne može biti a da se meni ne obije o glavu!«

Tako je stajao kod svog oštećenog dućana, zabezeknut, sa teškom glavom i izlomljenim telom. Pred njim se pružao pijac koji je, u prvoj svetlosti jutarnjeg sunca, izgledao kao razbojište, posuto sitnim i krupnim kamenjem, crepom i komadima polomljenog drveća. Pogled mu pređe na most. Kapija je bila na svom mestu, ali odmah iza kapije most je bio prekinut. Sedmog stuba na mostu nije bilo: između šestog i osmog zijala je praznina kroz koju se u kosoj perspektivi nazirala zelena rečna voda. Od osmog stuba dalje most se opet nastavljao i išao do druge obale, gladak, pravilan, beo, kakav je bio juče i oduvek.

Hodža trepnu nekoliko puta u neverici, pa zažmuri. Pred unutarnjim pogledom javi se sećanje na vojnike koje je pre pet-šest godina gledao kako pokriveni zelenim čadorom, nešto kopaju u tom istom stubu, iskrsnu slika onog gvozdenog kapka koji je docnije godinama pokrivao ulaz u miniranu unutrašnjost stuba, a pored nje zagonetno a rečito lice feldvebela Brankovića, gluvo, slepo i nemo. On se trže i otvori oči ponovo, ali u njegovom vidnom polju opet je bilo sve isto: pijac posut krupnim i sitnim kamenjem, i most bez jednog stuba, a između dva grubo prelomljena luka zja praznina.

Samo u snovima mogu da se dožive i vide takve stvari. Samo u snovima. Ali kad se okrenuo od neverovatnog prizora, pred njim je stajao njegov dućan, s velikim kamenom, jednim delićem sedmog stuba, među razbacanom robom. Ako je san, on je svuda.

Niz čaršiju se začu neko dozivanje, glasna srpska komanda i užurbani koraci koji su se približavali. Alihodža brzo podiže ćepenak, proturi veliki katanac kroz mandal i uputi se svojoj kući, uzbrdo.