10.

Зена узјаха коња и јурну у град. Дође пред господареву кућу, сјаха с коња, веза улар за алку на улазним вратима и уђе у кућу. Кад угледа господара заусти: »Господару ...«, али га овај пресече: »Шта је, Зено, зашто си тако узбуђен?« Зена му објасни: »Чудесан догађај се збио на твоме имању.« Господар га упита: »Да није која воћка пре времена родила? Или је каква животиња окотила човеколико биће?« Зена одговори: »Није, господару.« — »Па шта онда сматраш да је чудесно?« — упита господар. »Реци ми мстину.« Управитељ му тада објасни: »Есоп, онај никоговић кога си послао да копа на њиви, онај пупаст човек ...« Господар га опет прекину: »Је ли он шта родио?« — »Није то«, одговори Зена, »него је, досад нем, проговорио.« — »Па зар то називаш чудесним?«, изненади се господар. »Да, веома«, одговори Зена. »А због чега?«, упита господар. »Ако су богови у гневу одузели том човеку моћ говора за неко време, а сада су му је, умилостивљени, вратили, како се и збило, зар ти то називаш чудноватим?«

—  »Свакако, господару. Јер је почео да говори ствари које уопште нису у људској природи. Наиме, гадно грди не само мене него и тебе, што ми уши не могу поднети.«

11.

Раздражен, господар рече Зени: »Пођи и продај га!« — »Ма шалиш ли се ти, господару«, узврати управитељ. »Зар не знаш да је права наказа? Та ко ће хтети да га купи и да уместо роба држи код себе псоглавца?« Господар му предложи: »Ти га онда поведи и поклони га некоме. Ако пак нико не буде хтео да га узме, добро га ишибај, а потом убиј.« И тако Зена доби право да располаже Есопом како му драго, па поново узјаха коња и врати се на имање. Уз пут овако размишљаше: »Господар ми је дозволио да урадим са Есопом што год хоћу: да га продам, да га поклоним, или да га убијем. Зашто да учиним злодело и да га убијем? Продаћу га.« И тако је Есопу изишло на добро оно што су му богови подарили.

12.

Догоди се да је неки трговац робовима који се упутио у град пролазио на коњу преко имања. Он се, наиме, спремао да крене на пут са својим робовима и настојао је да у селу изнајми товарну стоку, али како је није нашао, то се вратио у град. Сусретне се тако са Зеном. Како га је већ одраније познавао, Зена га љубазно поздрави: »Здраво да си, Офелионе, трговче над трговцима!« Трговац му отпоздрави: »Здраво, Зено, управитељу над управитељима!«, па га упита: »Да немаш, Зено, товарне стоке да ми даш у најам, или да је продаш?« Зена одговори: »Немам, тако ми бога, али ти могу ако хоћеш продати сасвим јефтино једног роба.« Трговац пак — од тог посла је живео — одврати: »Знаш да тргујем робљем и још ме питаш хоћу ли купити роба за мале паре.« Ту се Зена обрадова: »Пођи онда са мном на имање, овде у близини.«

13.

И тако Зена поведе трговца на имање, па нареди: »Нека неко од робова оде на њиву и позове Есопа.« Један роб пође, па кад угледа Есопа где копа приђе му и рече: »Остави мотику, Есопе, и пођи са мном. Зове те господар.« Есоп упита: »Који господар? Је л' онај који ми је по рођењу господар или управитељ? Јасно реци и начини разлику: управитељ, а не господар. Јер и управитељ стоји под јармом ропства као и обичан роб.« Чује то роб који је дошао по Есопа и помисли: »Какво блебетање! Гле, како се само променио. Откад је почео да говори плете се у оно што му не приличи.« Есоп пак спусти мотику и завапи: »Какво је зло наследно ропство! Није чудо што је и боговима мрско. 'Есопе, постави за ручак! Есопе, угреј купатило! Есопе, припреми воду! Есопе, нахрани стоку!' Што год је мучно, што изнурава, што је препуно јада и понижавајуће, то Есопу наређују да обавља. Али, мајку му, зар ми нису богови подарили моћ говора? Доћи ће једном овамо мој господар, па кад ми се укаже прилика оптужићу управитеља за његова недела и учинићу да га господар најури с његовог положаја. Но засад се треба покоравати. Друшкане, хајдемо дакле; води ме.« Тако дођу Зенк, а роб рече: »Ево Есопа, господару.« А Зена се обрати Офелиону: »Погледај га добро, трговче над трговцима!«

14.

Трговац се окрену, а кад осмотри Есопа — ту покретну гомилу крпетина — рече управитељу: »Па то ти је трубач из боја са ждраловима. Шупљи поданак, а не човек. Да нема дар говора рекао бих да је лонац на ногама, или ведро за помије, или големо гушчије јаје. Разочарао си ме, Зено. Како си могао да ме вратиш чак овамо кад сам већ готово стигао до краја свог пута, убеђујући ме да имаш нешто добро да ми подариш, а не ову пометину?« Тако он рече, па науми да крене.

15.

И већ беше кренуо, кад га Есоп повуче за скуте и рече: »Саслушај ме, човече!« Трговац му одбруси: »Одлази и не надај се ничем добром. Што ме сад враћаш?« Есоп га на то упита: »Зашто си ти дошао овамо?« — »Због тебе, хтео сам да те купим.« А Есоп ће: »Зашто ме онда не купиш?« — »Не наговарај ме«, рече трговац, »јер нећу да те купим.« Есоп га замоли: »Та купи ме, човече. Тако ми Исиде, бићу ти на велику корист.« — »Какву ја то корист могу имати од тебе па да те купим овако разочаран?« На то га Есоп упита: »Зар немаш међу робовима које си купио децу која су необразована и коју би требало васпитати?« — »Наравно да имам«, одговори трговац. На то ће опет Есоп: »Купи ме онда и дај да им будем учитељ. Наиме, свакако ће се уплашити мог наказног лика, па ће се оканути распуштености.« — »У добар час си то смислио, ђаволе црни«, признаде трговац. Па се обрати Зени питањем: »Пошто продајеш ово зло?« Зена одговори: »Води га за три обола.« — »Колико кажеш?«, изненади се трговац. На то ће Зена: »Ма дај колико хоћеш.« И тако трговац даде неку цркавицу и закључи куповину.

16 — 21. 

Офелион, трговац робљем, полази на пут у Малу Азију. Есоп уз пут даје доказ о својој оштроумности и домишљатости. Прихвати се тако, а на подсмех осталим и стаситим робовима, да носи огромну корпу с хлебом. Дабогме, она се брзо празни од постаје до постаје, па Есопу остане најлакши терет — празна корпа. Офелион долази у Ефес и ту прода све робове осим тројице.- два наочита и у вештинама обучена, зa које тражи високу цену. То су свирач-харфист Лигир и учитељ језика Филокал. Трећи непродани роб је, разуме се, наказни Есоп. Офелиону саветују да се превезе на острво Сам јер тамо има богатих купаца за његову робу.

22.

Деси се уто да жена философа Ксанта случајно прође у носиљци поред оног места и чује гласника како објављује продају робова. Врати се одмах кући, потражи мужа и рече му: »Мужу мој, и сам знаш да имамо премало робова мушкараца, углавном те и служе моје робињице. Ето сад, у згодан час, нуде мушке робове на продају. Пођи на пијацу робова и купи ми ваљаног роба.« Ксанто пристаде и обећа: »Отићи ћу.« Пође затим својим ученицима, љубазно их поздрави и после кратке учене расправе заврши час, а слушаоце поведе на трг.

23.

Још издалека примети да су она два роба баш пристали мушкарци, док је трећи сав оронуо. Задиви га довитљивост трговца, па повика: »Паметно, богами! Бистар је и мудар овај човек, одличан трговац, нема му премца.« А ученици га упитају: »Шта је то, учитељу, шта хвалиш? Шта је ту достојно твога дивљења? Реци нам и не ускраћуј нам удео у добром и лепом.« Ксанто поче да им објашњава: »Немојте мислити, ви главе жудне знања, да је сва мудрост само у речима; она се огледа и у човековим поступцима; често је философија без речи надмашила философију у речима. Тако је на примеру плесача видљиво да се у покрету руку, дуго и ћутке увежбаваним, може очитовати мудрољубље. Ето овде: овај трговац има на продају два пристала роба и једног сасвим оронулог, па је тога оронулог поставио између она два наочита како би његова ругоба још више истакла лепоту друге двојице. Наиме, ако не ставиш ружно уз оно што је ваљаније, то нећеш јасно уочити лепоту и добро.« — »Божански наш учитељу«, задиве се ученици, »одлично си и сасвим јасно схватио намеру овог трговца.« А Ксанто им тада предложи: »Хајде да купимо једног роба. Треба ми један момак да ми служи у кући.«

24.

Па приђе првом робу и упита га: »Одакле си?« Овај одговори: »Из Кападокије.« — »Како ти је име?« —  »Лигир«, одговори роб. Затим га Ксанто упита: »А шта знаш да радиш?« — »Све«, изјави младић. На то се Есоп, који је стајао поред њега, громогласно насмеја. Ученици примете како се Есоп изненада насмејао и како се при томе натуштио и сав смрачио — у лицу су му се видели још једино зуби — па просто поверују да је пред њима некакво невиђено чудовиште. Говорили су: »Није ли ово прави правцати чир са зубима!« — »Да ми је знати шта је угледао да се тако цери?« — »Ма не смеје се он. Тресе се од хладноће. Дај да видимо шта ће нам рећи!« На то један Ксантов ученик приђе Есопу, чупну га отпозади и упита: »Фини мој господине, чему си се насмејао?« Есоп се осврну и одбруси му: »Одбиј, теле морско!« Ученик није то разумео и повуче се у страну. Ксанто се, пак, обрати другом робу: »А одакле си ти?« — »Из Лидије.« — »Како се зовеш?« — »Филокал.« — »И шта ти умеш?« —  »Све.« На то се Есоп опет онако насмеја. Кад један философов ученик то виде он упита: »Зашто ли се овај на све смеје?« А онај већ нагрђени његов друг одврати: »Ако ми се усхте да ме поново назове морским телетом, упитаћу га.« Ксанто ће трговцу робљем: »А пошто продајеш овога учу?« — »За три хиљаде денара.« Чувши ову цену, Ксанто, већ обесхрабрен купац и равнодушан према понуђеној роби, окрете се на пети и пође. Али ту му ученици буду радознали: »Учитељу, зар tи се ова два роба не допадају?« — »Како да не! Али ја се држим начела: да не купујем роба за скупе паре него да ме послужује јефтин и обичан.« — »Ако ти је правило да не купујеш скупог роба«, добаци један ученик, »а ти узми овог наказног; пружиће ти исте услуге. А ми ћемо сакупити новац мeђу собом и платићемо цену уместо тебе.« — »Добра ти је то шала: да ја купим роба, а ви да платите. Уосталом, жена ми је фина и чистуница и не би трпела да је служи роб наказан и сакат.« — »Али, учитељу, ти си у својим предавањима често истицао да се жени не треба покоравати.« Философ онда не имаде куд: