XX

Jedini osvetljeni prozor na hotelu, koji je ostao kao poslednji znak budnog života te noći u kasabi, bio je onaj mali, na prvom spratu, gde se nalazi Lotikina soba. Tamo Lotika i noćas sedi za svojim pretrpanim stolićem. Isto kao nekad, pre dvadeset i više godina, kad je dolazila u ovu sobicu da bar za trenutak odahne od vreve i navale u hotelu. Samo što je sada dole sve mirno i mračno.

Još oko deset sati Lotika se povukla u svoju sobu i spremala za spavanje. Pre nego što će da legne, prišla je prozoru da još jednom udahne svežine sa vode i bacila pogled na onaj posljednji luk mosta na slaboj mesečini, koji je jedini i večito isti vidik sa njenog prozora. Tada se setila nekog starog računa i sela za stolić da ga potraži. Ali kad je jednom počela da pregleda svoje račune, ona se zanela, zaboravila na vreme i svoju potrebu za snom, i ostala više od dva sata za stolom.

Ponoć je davno prošla, a Lotika, rasanjena i zanesena, niže brojku na brojku i prevrće list za listom.

Lotika je umorna. Preko dana, u razgovorima i poslovima, ona je još jednako živa i okretna i rečita, ali ovako u noći, kad ostane sama, oseća svu težinu svojih godina i svoga umora. Lotika je oronula. Od njene nekadašnje ljepote ostali su samo tragovi. Mršava je, žuta u licu; kosa bez sjaja i retka na temenu; a zubi,njeni sjajni i nekad kao grad tvrdi zubi, proredili se i požuteli. Pogled crnih, još sjajnih očiju tvrd, i na mahove tužan.

Lotika je umorna, ali ne onim blagoslovenim i slatkim umorom od mnogog posla i velike zarade, koji je nekad nagonio da u ovoj istoj sobi traži odmora i predaha. Stigla starost i naišla vremena koja nisu dobra.

Ne bi mogla rečima da izrazi, ni sama sebi ne može dobro da objasni, ali oseća na svakom koraku da su se vremena pokvarila, bar za onoga ko ima pred očima samo svoj dobitak i svoju porodicu. Kad je ona, pre trideset godina, došla u Bosnu i otpočela rad, život je izgledao kao da je iz jednog komada. Svi su išli u istom pravcu u kome i ona: za poslom i sa porodicom. Svak je bio na svom mestu i za svakoga je bilo mesta. A nad svima je bio jedan red i jedan zakon; tvrd red i strog zakon. Takav je onda Lotiki izgledao svet. A sada, sve se pomerilo i ispremeštalo. Ljudi se dele i izdvajaju, i to, kako njoj izgleda, bez reda i vidljivog smisla. Zakon dobitka i gubitka, divni zakon koji je uvek upravljao ljudskim postupcima kao da više ne važi jer toliki rade, govore i pišu stvari kojima ona ne vidi cilj ni smisao i od kojih mogu da imaju samo nezgode i štete. Život se kida, mrvi i osipa. Uopšte, izgleda da je ovom sadašnjem naraštaju više stalo do njegovog shvatanja o životu nego do života samog. To izgleda ludo i to je njoj potpuno neshvatljivo, ali je tako. I zbog toga život gubi od vrednosti i sav se troši u rečima. To Lotika jasno vidi i oseća na svakom koraku.

Poslovi, koji su nekad poigravali pred njenim očima kao stado veselih jaganjaca, sad leže, mrtvi i teški kao ono veliko nadgrobno kamenje na jevrejskom groblju. Ima već desetak godina kako hotel slabo radi. Šuma oko kasabe je isečena i seča se odmiče sve dalje i dalje a sa njom i najbolja hotelska mušterija i zarada. Onaj drski i bestidni prostak Terdik otvorio je svoju »kuću« pod topolama i privukao mnoge od Lotikinih gostiju, pružajući im lako i neposredno ono što u njenom hotelu nisu nikad ni za kakav novac mogli da imaju. Lotika se dugo bunila protiv te nelojalne i sramotne konkurencije i tvrdila da su došla poslednja vremena u kojima više nema ni zakona ni reda ni mogućnosti poštene zarade. U svom ogorčenju ona je jednom, još u početku, nazvala Terdika »kuplerom«. On je tužio sudu i Lotika je osuđena i platila je globu zbog uvrede časti. Ali ona ga ni danas ne naziva drugačije; samo pazi malo pred kim govori. Nova oficirska kasina ima svoj restoran, svoj podrum dobrih pića i svoje sobe za prenoćišta, gde odsedaju ugledni stranci. Gustav, mrgodni i potuljeni ali vešti i pouzdani Gustav, napustio je posle toliko godina njen hotel, otvorio sam kafanu u čaršiji, na najprometnijem mestu, i postao od saradnika bezobzirnim konkurentom. Pevačka društva i razne čitaonice koje su, kao što smo videli, nastale u kasabi poslednjih godina, imaju svoje kafane i privlače mnoge goste.

Nema onog nekadašnjeg života ni u velikoj sali, ni pogotovu u Extra-Zimmeru. Tu sada ručava poneki neženjen činovnik, čitaju se novine i pije kafa. Svakog dana posle podne navrati Alibeg Pašić, ćutljivi i vatreni drug Lotikine mladosti. On je i sada odmeren i diskretan u govoru i pokretima, uredan i pažljivo odeven, ali je potpuno posedeo i otežao. Zbog jakog diabetesa od koga boluje već godinama, služe mu kafu sa saharinom. Mirno puši i, ćuteći po svom običaju, sluša Lotikino pričanje. A kad dođe vreme, diže se isto tako mirno i ćutke, i odlazi svojoj kući u Crnču. Tu je svakodnevno i Lotikin komšija gazda Pavle Ranković. Odavno ne nosi više narodno odelo, nego »tijesno«, građansko, samo je zadržao plitki crveni fes. Na njemu je uvek košulja sa štirkanim grudima, tvrdom kragnom i okruglim manšetama na kojima beleži brojeve i privremene račune. On je već odavno uspeo da zauzme prvo mesto u višegradskoj čaršiji. Njegov je položaj sada utvrđen i osiguran, ali ni on nije bez briga i teškoća. Kao sve starije i imućnije ljude, i njega zbunjuju nova vremena i hučna navala novih ideja i nov način života, mišljenja i izražavanja. Za njega je sve to obuhvaćeno jednom reči: »politika«. I ta »politika«je ono što ga zbunjuje i srdi i što mu zagorčava ove godine koje bi trebalo da su godine pokoja i zadovoljstva posle tolikih godina rada, štednje i odricanja. Jer, on ne bi hteo nipošto da se odvaja ili tuđi od većine svojih sunarodnika, ali isto tako on ne želi da dolazi u sukobe sa vlastima, sa kojima bi hteo da je uvek u miru i bar formalno u skladu. A to je teško, gotovo nemoguće postići. Ni sa svojim rođenim sinovima ne može da se razume kako treba. Oni su za njega, kao i sva ostala omladina, prosto neshvatljivi i neuračunljivi. (A za omladinom idu iz potrebe ili slabosti i mnogi stariji.) Po svome držanju i ophođenju i svima svojim postupcima ovaj mladi svet izgleda gazda-Pavlu kao da se odmetnuo, kao da i ne pomišlja da mu valja u ovom redu stvari živeti i umreti, nego da će kao pustahije u planini vek provesti. Ovaj mlad svet ne pazi šta će da kaže, ne gleda šta radi, ne broji koliko troši, najmanje se bavi svojim ličnim poslom, jede hleb ne misleći otkud mu dolazi, i govori, govori, govori, »na zvijezde laje«, kako se gazda Pavle izražavao u svojim prepirkama sa sinovima.

Pa i među onima koje je ona podigla bilo je dosta uzroka žalosti i nezadovoljstva. Upravo najbolji među njima skrenuli su ili posrnuli posle prvih uspeha i lepih nada. Jedna sestrična, darovita pijanistkinja, koja je Lotikinom pomoću i nastojanjem svršila Bečki konzervatorij, otrovala se pre nekoliko godina, u vreme svojih prvih i najlepših uspeha; niko ne zna zašto.

Jedan od sinovaca, Albert, nada porodice i ponos Lotikin, svršio je sve studije i u gimnaziji i na univerzitetu sa odličnim uspehom i samo stoga što je Jevrejin nije promovisan »sub auspiciis regis« ni dobio carev prsten, kao što se Lotika potajno nadala. Ipak, Lotika ga je zamišljala bar kao uglednog advokata u Beču ili Lavovu, kad već kao Jevrejin ne može da bude visoki činovnik, što bi njenim ambicijama najviše odgovaralo. I u tome je nalazila nagradu za sve svoje žrtve oko njegovog školovanja. Ali tu je morala da doživi bolno razočaranje. Mladi doktor prava otišao je u novinare i postao član socijalističke stranke, i to onog ekstremnog krila koje se istaklo prilikom bečkog generalnog štrajka 1906. godine. I Lotika je morala svojim očima da pročita u bečkim novinama da je »prilikomčišćenja Beča od prevratničkih, tuđinskih elemenata proteran i poznati jevrejski bukač Dr. Albert Apfelmajer, pošto je prvo odležao dosuđenu mu kaznu od dvadeset dana zatvora«. To je, govoreći jezikom kasabe, isto kao da je otišao u hajduke. Posle nekoliko meseci Lotika je primila od svog dragog Alberta pismo kojim joj se javlja kao emigrant iz Buenos Ajresa.

Tih dana nije ni u ovoj svojoj sobici nalazila mira. Sa pismom u ruci odlazila je kod sestre i zeta, i očajna, izbezumljena unosila se u lice sestri Debori, koja je umela samo da plače, i vikala gnevno:

— Šta će biti od nas? Pitam te šta će biti od nas, kad niko ne ume da se digne ni da korača sam. Čim ga ne podržavaš ispod pazuha, on pada. Šta može da bude od nas? Prokleti smo, eto, to je!

— Gott, Gott, Gott! — uzdisala je sirota Debora, lijući krupne suze, i naravno nije mogla da odgovori ništa na Lotikino pitanje. Lotika sama nije nalazila odgovora, nego je sklapala ruke i dizala oči put neba, ali ne plačljivo i uplašeno kao Debora, nego gnevno i očajno.

— Socijalista je postao! So-ci-ja-li-sta! Nije nam dosta što smo Jevreji, nego još i to! O, veliki jedini Bože, šta sam ti zgrešila da me tako kazniš? Socijalista!

Ožalila je Alberta kao pokojnika i nije više o njemu govorila.

Tri godine posle toga jedna od sinovica, sestra toga istog Alberta, udala se vrlo dobro u Peštu. Lotika se pobrinula za devojačku spremu i vodila glavnu reč u moralnoj krizi koju je ta udaja izazvala u velikoj porodici tarnovskih Apfelmajera, bogatih samo decom i neokaljanom verskom tradicijom. Čovek za koga je ta sinovica trebalo da se uda bio je bogat berzijanac, ali hrišćanin, kalvinist, i stavio je kao uslov da devojka pređe u njegovu veru. Roditelji su se opirali, ali je Lotika, imajući jednako u vidu interes cele porodice, tvrdila da je teško ploviti bez krivudanja sa tolikim svetom na brodu i da za spas svih treba ponekad nešto od tereta i u more baciti. Ona je podržavala devojku.I njena je reč bila presudna. Devojka se pokrstila i udala. Lotika se nadala da će pomoću toga zeta uspeti da uvede u peštanski poslovni svet bar još nekog od sestrića i sinovaca koji su dorasli. Ali zla sreća je htela da je bogati peštanski berzijanac umro već u prvoj godini braka. Od žalosti mlada žena je pomerila pameću. Meseci su prolazili i njena velika potištenost nije popuštala. I sada, evo već četvrta godina kako mlada udovica živi u Pešti, predana svojoj neprirodnoj žalosti koja je isto što i mirno ludilo. Veliki, bogato uređeni stan zastrla je crnom čojom. A svakog dana odlazi na groblje, sedi pored muževljevog groba i čita mu tiho i predano listu berzanskih kurseva toga dana, od početka do kraja. Na sva nastojanja da je odvrate od toga i trgnu iz letargije u koju je zapala, ona odgovara krotko da je to pokojnik voleo iznad svega i da mu je to bila najslađa muzika za koju je znao.

Tako se mnogo raznih sudbina nagomilalo u ovoj maloj sobi. Mnogo računa, mnogo dubioza, mnogo zauvek otpisanih i brisanih pozicija u velikom i razgranatom Lotikinom knjigovodstvu. Ali princip radnje je ostao isti. Umorna je Lotika, ali nije obeshrabrena. Posle svakog gubitka i neuspeha, ona se pribere, stegne zube i produži da se brani. Jer, sav njen rad poslednjih godina svodi se na odbranu, ali ona se brani sa istim ciljem pred očima i sa istim uporstvom sa kojim je nekad sticala i podizala. U ovom hotelu ona je »muška glava« i za celu kasabu »tetka Lotika«. Ima ih još dosta i ovde i po svetu koji očekuju njenu pomoć, njen savet ili bar dobru reč, i ne pitaju, i ne pomišljaju da li je Lotika umorna. A ona je zaista umorna; više nego što iko sluti i više nego je i sama svesna.

Mali drveni časovnik sa zida iskuca jedan sat. Lotika se teško diže, držeći se rukama za krsta. Pažljivo ugasi veliku, zelenu lampu na drvenom stalku i sitnim staračkim korakom, kakvim hoda samo kad je u svojoj sobi i samo ovako pred spavanje, pođe da legne.

Nad zaspalom kasabom ujednači se potpuni mrak.

XXI

Najposle došla je i godina 1914, poslednja godina hronike o mostu na Drini. Ona je došla kao i sve ranije godine mirnim hodom zemnog vremena, ali uz potmulu huku sve novih i sve neobičnijih događaja koji su se kao talasi propinjali jedan iznad drugog.

Toliko je božjih godina prešlo preko kasabe pored mosta i toliko će ih još preći. Bilo ih je i biće ih svakojakih, ali će godina 1914. uvek ostati izdvojena. Tako bar izgleda onima koji su je preživeli. Njima izgleda da se nikad, ma koliko se pričalo i pisalo o tome, neće moći ili neće smeti kazati sve ono što se tada sagledalo tamo u dnu ljudske sudbine, iza vremena i ispod događaja. Ko da izrazi i prenese (tako misle oni!) one kolektivne drhtaje koji su odjednom zatresli masama i koji su sa živih bića stali da se prenose na mrtve stvari, na predele i građevine? Kako da se opiše ono talasanje u ljudima, koje je išlo od nemog životinjskog straha do samoubilačkog oduševljenja, od najnižih nagona krvološtva i podmukle pljačke do najviših podviga svetačkog žrtvovanja u kome čovek prevazilazi sebe i dodiruje za trenutak sfere viših svetova sa drugim zakonima? Nikad to neće moći biti kazano, jer onaj ko to sagleda i preživi, taj zanemi, a mrtvi ionako ne mogu da govore. To su stvari koje se ne kazuju, nego zaboravljaju. Jer da se ne zaboravljaju, kako bi se mogle ponavljati?

Toga leta 1914. godine, kad su gospodari ljudskih sudbina poveli evropsko čovečanstvo sa igrališta opšteg prava glasa u već ranije spremljenu arenu opšte vojne obaveze, kasaba je pružala malen ali rečit obrazac prvih simptoma jednog oboljenja koje će s vremenom postati evropsko, pa svetsko i opšte. To je bilo vreme na granici dveju epoha ljudske povesnice, a otud se mnogo jasnije video kraj one epohe koja je tu završavala nego što se nazirao početak nove koja se otvarala. Tada se još za nasilja tražilo opravdanje i za zverstva nalazilo neko ime, pozajmljeno iz duhovne riznice prošlog veka. Sve što se dešavalo imalo je izgled prividnog dostojanstva i draž prvine, onu strahovitu, kratkotrajnu i neizrecivu draž koja je docnije tako iščilela da je ni oni koji su je tada tako živo osetili ne mogu više u sećanju da izazovu.

Ali sve su to stvari koje samo uzgred napominjemo i koje će pesnici i naučnici idućih epoha ispitivati, tumačiti, i vaskrsavati sredstvima i načinima koje mi ne slutimo, a sa vedrinom, slobodom i smelošću duha koji će biti daleko iznad našega. Njima će verovatno poći za rukom da i za ovu čudnu godinu nađu objašnjenje i da joj odrede pravo mesto u istoriji sveta i razvoju čovečanstva. Ovde, ona je za nas jedino i pre svega godina koja je bila sudbonosna po most na Drini.

Leto 1914. godine ostaće u sećanju onih koji su ga ovde preživeli kao najsvetlije i najlepše leto koje se pamti, jer u njihovoj svesti ono sja i plamti na čitavom jednom džinovskom i mračnom horizontu stradanja i nesreće, koji se proteže do u nedogled.

A to je leto zaista otpočelo dobro, bolje nego tolika ranija. Šljiva je rodila, kao što odavno nije, a žita lepo ponela. Posle desetak godina trzavica i potresa, svet se odnekud nada bar zatišju i dobroj godini, koja bi u svakom pogledu popravila štetu i nezgode ranijih. (Najbednija i najtragičnija od svih čovekovih slabosti nesumnjivo je njegova potpuna nesposobnost predviđanja, koja je u oštroj protivnosti sa tolikim njegovim darovima, veštinama i znanjima.)

Dođe ovako izuzetna godina sa naročito srećnim i povoljnim uzajamnim dejstvom sunčeve toplote i zemljine vlage, kad ova višegradska široka dolina zatrepti od obilja snage i sveopšte potrebe za rađanjem. Zemlja nabuja i sve što je u njoj još živo isklija, napupi, olista, procvate, i ponese stostrukim rodom. Lepo se vidi taj dah plodnosti, kako trepti kao topla modrikasta maglica iznad svake brazde i svakog busena. Krave i koze rasturaju zadnjim nogama i teško idu od nadošlog i zabreklog vimena. Riba bjelica, koja svake godine sa početkom leta dolazi u jatima niz Rzav da se ovde na ušću mresti, navali u tolikoj množini da je deca iz plićaka vedricama zgrću i izbacuju na obalu. I porozni kamen u mostu odvugne i najedra, kao živ, od neke snage i obilja koje bije iz zemlje i lebdi nad celom kasabom kao radosna jara u kojoj sve brže diše i življe buja.

Nisu česta ovakva leta u višegradskoj dolini. Ali kad jedno od njih dođe, onda ljudi zaboravljaju svekoliko zlo što je bilo, i ne pomišljaju na ono što može još doći, žive utrostručenim životom ove doline na koju je sišla blagodet plodnosti, i sami samo deo u ovoj igri vlage i toplote i navrelih sokova.

I seljak, koji uvek nalazi povoda da se na nešto požali, mora da prizna da je godina dobro ponela, samo uz svaku pohvalnu reč dodaje: »Ako ovako podrži ...« Čaršilije se tada strmoglavce bacaju i strasno zagnjuruju u poslove kao pčele i bumbarevi u cvetne čaške. Raziđu se po selima oko kasabe da kaparisavaju žito na klasu i šljivu u zametku. Seljak, zbunjen ovom navalom lukavih mušterija kao i velikim i neobičnim rodom, stoji pored voćke, koja se već savija od ploda, ili pored njive, koja se talasa, i ne može da bude dovoljno oprezan i uzdržljiv pred kasabalijom koji se zamučio do njega. A taj oprez i ta uzdržanost daju njegovom licu napregnut i brižan izraz koji liči kao brat blizanac, na onu pečalnu masku koju nose seljačka lica u godinama nerodice.

Većim i jačim gazdama dolazi seljak na noge. Dućan gazda-Pavla Rankovića pun je pazarnim danom seljaka kojima treba novca. Isto tako i radnja gazda-Sante Pape, koji je odavno prvi među višegradskim Jevrejima. (Jer i pored toga što već odavno postoje banke i mogućnosti kredita na hipoteku, seljaci, naročito oni stariji, vole da se zadužuju na ovaj starinski način, kod varoških gazda kod kojih kupuju robu i kod kojih su im se i očevi zaduživali.)

Gazda-Santina magaza je jedna od najviših i najtvrđih u višegradskoj čaršiji. Zidana je od tvrdog kamena, sa debelim zidovima i podom od kamenih ploča. Teška vrata i kapci na prozorima od kovanog su gvožđa, a na visokim i uskim prozorima debele i guste rešetke.

Prednji deo magaze služi kao dućan. Po zidovima su duboki drveni rafovi puni emajliranog posuđa. Na plafonu, koji je neobično visok, tako da se gubi u tami, povešana lakša roba: fenjeri u svim veličinama, kafene džezve, zatim krletke, mišolovke i drugi predmeti pleteni od žice. Sve to visi povezano u velike grozdove. Oko dugačke tezge gomile sanduka sa klincima, džakovi sa cementom, gipsom i raznim bojama; motike, lopate i trnokopi, bez držalica, nanizani na žici u teške đerdane. U uglovima veliki limeni sudovi sa petroleumom, lakom, terpentinom i firnajzom. Tu je usred leta hladovina i u po dana sumrak.

Ali veći deo robe nalazi se u prostorijama koje su pozadi dućana i u koje vodi nizak otvor sa gvozdenim vratima. Tu je teška roba: gvozdene peći, šine, traverze, lemeši, ćuskije i druge krupne alatke. Sve naslagano u visokim gomilama tako da se između robe prolazi samo uskim putevima, kao između visokih zidova. Tu vlada večiti mrak i ne ulazi se bez fenjera.

Iz teških zidova, kamenog poda i naslagane gvožđarije bije studen i ljut dah kamena i metala, koji ništa ne može rasterati ni zagrejati. Taj dah stvara od rumenih živahnih šegrta za nekoliko godina ćutljive, blede i podbule, ali vešte, štedljive i dugovečne kalfe. On je nesumnjivo težak i Štetan i naraštajima sopstvenika, ali u isto vreme on im je i sladak i drag kao osećanje svojine i pomisao na zaradu i izvor bogatstva.

Čovek koji sada sedi u prednjem delu te hladovite i sumračne magaze za malim stolićem, pored velike čelične kase marke Verthajm, ne liči nimalo na onog bujnog i živahnog Santu koji je nekad, pre trideset godina, umeo onako svojski da vikne »Rum za Ćorkana!« Izmenile ga godine i rad u magazi. Pun je i težak, žut u licu; oko očiju tamni kolutovi koji se spuštaju do polovine obraza; vid mu je oslabio; njegove crne i jako izbuljene oči, koje gledaju iza naočara sa debelim staklima i metalnim okvirom, imaju neki strog i uplašen izraz. Još nosi fes višnjeve boje, kao jedini ostatak nekadašnje turske nošnje. Njegov otac, gazda Mento Papo, sitan i beo starčić u osamdesetim godinama, još se prilično drži, samo ga je vid izdao. On navrati kad je sunčan dan u magazu. Svojim suznim očima, koje iza debelih naočara izgledaju kao da će sad rastočiti, pogleda sina kod kase i unuka za tezgom, udahne onaj dah magaze i vrati se opet polaganim hodom kući, pridržavajući se desnom rukom za rame desetogodišnjeg praunučeta.

Santo ima šest kćeri i pet sinova od kojih je većina poudavana i poženjena. Najstariji mu sin Rafo, ima već odraslu decu i pomaže ocu u radnji. Jedan od Rafinih sinova, koji nosi dedino ime, ide već u sarajevsku gimnaziju. To je bled, kratkovid i tankovijast dečak koji još od svoje osme godine savršeno deklamuje Zmaj-Jovine pesme na školskim zabavama, inače rđavo uči, ne voli da ide u sinagogu ni da pomaže preko raspusta u dedinoj magazi, a priča da će otići u glumce ili postati tako nešto drugo slavno i neobično.

Sedi gazda Santo, pognut nad velikim, već prilično izlizanim i masnim tefterom, sa alfabetskim registrom, a pored njega na praznom sanduku od eksera čuči seljak Ibro Ćemalović, iz Uzavnice. Gazda Santo sabira koliko Ibro već duguje i koliko bi prema tome, i pod kakvim uslovima, mogao da dobije sada, na ime novine.

— Sinkuenta, sinkuenta i očo ... sinkuenta i očo, sesienta i tres... — šapuće gazda Santo sabirajući na španskom.

A seljak gleda u njega sa zabrinutim iščekivanjem, kao da se radi o vradžbini, a ne o računu koji on zna do u paru, i u snu nosi u glavi. Kad Santo sabere i kaže iznos dugovanja sa interesom, seljak sporo procedi kroz zube »Hoće li biti tako?«, samo da bi time dobio vremena da u sebi uporedi svoj račun sa Santinim.

— Tako, Ibraga, i nikako drugačije, — odgovara Santo svojom osveštanom formulom u ovakvim slučajevima.

Pošto tako sporazumno utvrde stanje dosadašnjeg dugovanja, treba da seljak zatraži novu pozajmicu i da se Santo izjasni o svojim mogućnostima i uslovima. Samo to ne biva ni lako ni brzo. Između njih se tada razvije razgovor koji do u sitnice liči na razgovore koje je pre pedesetak godina, ovako pred žetvu, vodio na ovom istom mestu otac ovoga Ibre iz Uzavnice sa Santinim ocem Mentom. Pravi i glavni predmet razgovora treba da dođe na bujici reči koje same po sebi ništa ne znače i koje izgledaju potpuno izlišne, gotovo besmislene. Neupućen čovek, koji bi ih gledao i slušao sa strane, mogao bi često pomisliti da razgovor i nije o zajmu i novcu. Tako bar na mahove izgleda.

— Rodila je šljiva i ponijela miva u nas, kao ni u jednom drugom kotaru, — kaže Santo, — biće godina kakva odavno nije bila.

— Jeste, šućur, prilično je ponijelo; pa ako da Alah te podrži ovako, biće i mivke i hljeba; nije da neće biti. Samo, ko će mu znati cijenu, — kaže zabrinuto seljak, trljajući palcem šav na čakširama od grubog zelenog sukna i gledajući ispod oka Santu.

— Sad mu se ne zna, ali kad sneseš u Višegrad, znače se. Znaš što se kaže: cijena je u sahibijinoj ruci.

— Ono jeste. Akobogda te podrži i dospije, — uslovljava opet seljak.

— Ama bez božjeg emera, bezbeli, nit se bere nit se žanje; pa sve da čovjek lebdi nad onim što je posijo, ništa mu ne vrijedi, ako božjeg blagostanja nema, — upada Santo i pokazuje rukom u visinu sa koje treba da dolazi taj blagoslov, negde iznad onog visokog i crnog dućanskog šišeta na kom vise limeni seoski fenjeri svih veličina i druga sitna roba u snopovima.

— Ne vrijedi, vala, pravo kažeš, — uzdiše Ibro. — Posadi čo'jek i posije, a svejedno je, tako mi velikog i jedinog Boga, ko da ga niz vodu pusti; i okopavaš ga i plijeviš i podrezuješ i trijebiš. A, jok! Ako nije pisano, nećeš od njega haira vidjeti. Nego ako da Bog te letina donese neće krivati nikom, moći će insan i da se razduži i da se opet zaduži. Samo zdravlja, Bože!

— Aaa, zdravlje je prije svega. Sa zdravljem se ništa uporedilo nije. Takav je ovaj pusti insan: sve mu daj a uzmi mu zdravlje, pa ko da mu ništa dao nisi, — uverava Santo, skrećući govor potpuno u tom pravcu.

Tada i seljak iznese svoje poglede na zdravlje, koji su isto toliko opšti i poznati kao i Santini. I za trenutak izgleda kao da će se ceo razgovor izgubiti u beznačajnim stvarima i opštim mestima. Ali u podesnom trenutku on se ipak, kao po nekom drevnom ceremonijalu, vraća na polaznu tačku. Tek tada nastaje pogađanje za nov zajam, za visinu sume, interes, rok i način otplate. Objašnjavaju se dugo, čas živo, čas tiho i zabrinuto ali se na kraju sporazume i pogode. Tada Santo ustane, potegne iz džepa ključeve na lancu i ne odvajajući ih od lanca otključa njima kasu koja najpre škljocne a zatim se otvara sporo i svečano i, kao sve velike kase, zatvara se sa onim finim metalnim šumom, kao uzdahom. Izbroji seljaku novac, sve do u bakrene helere, i sve podjednako brižno i pažljivo, nekako tužno i svečano. A onda vikne, ali mnogo življe, izmenjenim glasom:

— E, je li pravo ovako i je l' ti slatko, Ibraga?

— Jeste, vala — kaže tiho i zamišljeno seljak.

— Dabogda, hairli i berićetli bilo! Pa u zdravlju i dosluku da se opet vidimo, — kaže Santo, već sasvim živo i veselo i šalje unuče da poruči kod kafedžije Prekoputa dve kafe, »jednu gorku, jednu slađu«.

A drugi seljak već čeka pred dućanom da dođe na red, za isti posao i slične račune.

Sa tim seljacima i njihovim računima o budućoj žetvi i berbi prodire do u sumračno dno Santine magaze topli i teški dah izuzetno plodne godine. Od njega se oznoji čelična, zelena kasa, a Santo širi kažiprstom košulju oko ugojenog, žutog i mekog vrata, i briše maramicom zahuknuta stakla na naočarima.

Takvo je bilo to leto na pomolu.

Pa ipak, na sam početak toga blagoslovenog leta pala je kratka senka straha i žalosti. Sa prvim ranim prolećem pojavila se na Uvcu, malom mestu, na bivšoj tursko-austrijskoj a sada srpsko-austrijskoj granici epidemija trbušnog tifusa. Kako je mesto na granici a dva slučaja tifusa su bila i u samoj žandarmerijskoj kasarni, krenuo je višegradski vojni lekar Dr. Balaš sa jednim bolničarem i potrebnim lekovima na Uvac. Lekar je odmah vešto i odlučno preduzeo sve što treba da se bolesnici izdvoje, i sam je nadzirao njihovu negu. Tako je od petnaestak obolelih lica umrlo samo dvoje, a zaraza je ograničena na selo Uvac i ugušena u samim počecima. Poslednji koji se razboleo bio je sam Dr. Balaš. Neobjašnjiv način kako se upravo on zarazio, kratkoća bolovanja, neočekivane komplikacije i nagla smrt — sve je to nosilo na sebi pečat izuzetne tragike.

Zbog opasnosti od zaraze mladi lekar je morao da bude sahranjen na Uvcu. Gospođa Bauer je sa mužem i još nekoliko oficira prisustvovala pogrebu. Ona je dala da se na lekarevom grobu podigne spomenik od grubo tesanog kamena. A odmah posle toga napustila je kasabu i muža. U kasabi se govorilo da je otišla u neki sanatorijum kraj Beča. Upravo, to se šaputalo među kasabalijskim devojkama, a stariji svet je, čim je prošla svaka opasnost i ukinute sve mere zbog epidemije, zaboravio i lekara i pukovnikovicu. Neiskusne i neškolovane, naše devojke nisu znale tačno ni šta znači reč sanatorijum, ali su znale dobro šta je to kad dvoje ljudi hodaju po stazama i obroncima onako kako su doskora hodali lekar i pukovnikova žena. I izgovarajući tu stranu reč u svojim poverljivim devojačkim razgovorima o nesrećnom paru, one su volele da to što se zove sanatorijum zamišljaju kao neko tajanstveno, daleko i tužno mesto na kome lepe i grešne žene ispaštaju svoju nedozvoljenu ljubav.

A to izuzetno bogato i sjajno leto raslo je i dozrevalo nad poljima i glavicama oko kasabe. Uveče su prozori na oficirskoj kasini nad rekom, pored mosta, osvetljeni i širom otvoreni kao i lanjskog leta, samo kroz njih ne prodire svirka violine i klavira. Za svojim stolom, među nekoliko starijih oficira, sedeo je pukovnik Bauer, dobroćudan, nasmejan, oznojen od letnje sparine i crnog vina.

Na kapiji sede u toploj noći i pevaju varoški mladići. Bliži se kraj juna meseca i očekuju se đaci i studenti, kao svakog leta. U ovakvim noćima izgleda na kapiji da vreme stoji, a život teče i buja beskonačan, bogat i lak, da se dogledati ne može dokle će tako trajati i rasti.

Glavne ulice su i u to doba noći osvetljene, jer još od proleća ove godine kasaba ima električno osvetljenje. Pre godinu dana podignuta je pored reke, na dva kilometra od varoši, električna strugara i pored nje fabrika koja prerađuje otpatke smrčeva drveta, vadi iz njih terpentin i u isto vreme proizvodi kalofonium. Fabrika je napravila ugovor sa opštinom da iz svoje centrale osvetljava i varoške ulice. Tako je nestalo zelenih fenjera sa petroleumskim lampama i visokog Ferhata koji ih je čistio i palio. Glavna ulica, koja se proteže duž cele varoši, od mosta do nove mahale, osvetljena je krupnim lampama od mlečnobelog stakla, a sporedne ulice, koje se granaju levo i desno od nje i krivudaju oko Bikavca ili se penju na Mejdan i Okolišta, sitnim običnim sijalicama. Između tih nizova jednakih svetlosti prostiru se mračne nepravilne površine. To su avlije ili prostrane bašte po obroncima.

U jednoj od tih mračnih bašta sede Zorka, učiteljica, i Nikola Glasinčanin.

Poremećaj koji je nastao između njih dvoje, lane, kad se za vreme školskog raspusta pojavio Stiković, trajao je dugo, sve do početka nove godine. Tada je otpočelo u Srpskom domu, kao svake zime, spremanje za svetosavsku zabavu sa koncertom i pozorišnim komadom. U tim pripremama učestvovali su i Zorka i Glasinčanin, i vraćajući se kući sa tih proba oni su progovorili, prvi put od prošlog leta. Ti su razgovori u početku bili kratki, uzdržljivi i prkosni. Ali oni nisu prestali da se viđaju i razgovaraju, jer mlad svet voli više ljubavne svađe, pa i najgorče i najbeznadnije, nego samoću i čamotinju bez ljubavnih igara i pomisli. Negde u toku tih beskrajnih prepirki oni su se izmirili a da ni sami nisu primetili kada ni kako. Sad već, u ovim toplim letnjim noćima, sastaju se redovno. Još ponekad iskrsne među njima lik odsutnog Stikovića i plane ponovo ceo spor bez rešenja, ali ih on ne udaljuje i ne rastavlja dok ih svako mirenje uvek još više zbliži.

Sada sede u toploj tami, na jednom starom, oborenom orahovom deblu i idući svako za svojim mislima gledaju u krupne i sitne svetlosti dole u varoši, pored reke koja jednolično šumi. Glasinčanin, koji je dugo govorio, zaćutao je za trenutak. Zorka, koja je ćutala celo veče, ćuti jednako kako samo žene umeju da ćute kad u sebi raspliću svoju ljubavnu brigu koja je za njih važnija i preča od svega u životu.

Lane u ovo doba godine, kad se pojavio Stiković, ona je pomislila da se pred njom zauvek otvara nedogledni raj ljubavne sreće, u kome potpuna srodnost osećanja i podudarnost želja i misli imaju slast poljupca a dužinu ljudskog veka. Ali ta iluzija nije trajala dugo. Ma koliko da je bila neiskusna i opijena, nije mogla da ne primeti da se taj čovek naglo pali ali isto tako naglo gasi, i to po nekim njegovim sopstvenim zakonima, bez ikakva obzira prema njoj i bez veze sa onim što je ona smatrala većim i važnijim i od sebe i od njega. I otputovao je gotovo bez oproštaja. Ostala je u teškoj nedoumici od koje je bolovala kao od skrivene rane. Pismo koje je stiglo od njega bilo je savršeno sročeno, jedan mali uzorak literarne veštine, ali odmereno kao advokatsko mišljenje i jasno i prozirno kao prazan sud od stakla. U njemu se govorilo o njihovoj ljubavi, ali tako kao da oboje već sto godina počivaju svako u svom grobu, kao slavni pokojnici. Na njeno živo i toplo pismo, koje mu je poslala kao odgovor, došla je njegova karta. »U poslovima i brigama koje me rastržu i lome, mislim na tebe kao na mirnu višegradsku noć, punu rečnog šuma i mirisa nevidljivih trava.« I to je sve. Uzalud je nastojala da se seti kad je čula taj rečni šum i osetila miris nevidljivih trava. To postoji samo u njegovoj karti. Svakako, ona se ne seća toga kao što se on, izgleda, ne seda svega ostalog što je bilo između njih. Svest joj se mračila od pomisli da se prevarila i da je prevarena, pa se onda opet tešila nečim što ni sama ne zna šta je manje verovatno od čuda. »Neshvatljiv je«, govorila je sebi, »tuđ i hladan, sebičan, ćudljiv i sračunat, ali možda su svi izuzetni muškarci takvi.« Svakako, sve ovo više liči na patnju nego na ljubav. Po tome kako se savijala u sebi i lomila u najdubljoj dubini svojoj, osećala je da sav teret ljubavi, koju je on izazvao, leži na njoj a da se on gubi negde u magli i daljini koju ona ne sme da nazove pravim imenom. Jer, zaljubljena žena i kad je potpuno razočarana, voli svoju ljubav kao nesuđeno dete. Stegla je srce i nije odgovorila na tu kartu. Ali posle dužeg ćutanja od dva meseca stigla je opet karta. Pisao je sa neke visoke planine u Alpima. »Na visini od dve hiljade metara, okružen svetom raznih jezika i narodnosti, gledam beskrajnost vidika i mislim na tebe i minulo leto.« To je i za njene godine i za njeno malo iskustvo bilo dovoljno. Da je bilo napisano: »Nit sam te voleo, niti te volim, niti ću te ikad moći voleti«, njoj ne bi bilo jasnije ni bolnije. Jer, na kraju krajeva, o tome se radi, o ljubavi, a ne o dalekim sećanjima ni o tome sa koje visine nad morem čovek piše i kakvi se ljudi oko njega kreću i jezici govore. A ljubavi nema!

Siroče, bez oca i majke, Zorka je odrasla ovde, u kući svojih rođaka. A kad je završila u Sarajevu učiteljsku školu, dobila je mesto u Višegradu i vratila se u tu istu kuću imućnih, ali jednostavnih ljudi sa kojima je nije vezivalo ništa.

Zorka je ubledela i oslabila, uvukla se u sebe, ali se nije poveravala nikom, niti je odgovorila na njegovu božičnu čestitku, isto tako kratku, hladnu i stilski besprekornu. Htela je sama sa sobom da raspravi svoju krivicu i sramotu, bez ičije pomoći i utehe, ali se, ovako slaba, poražena, mlada, neuka i neiskusna, zaplitala sve više u tu nerazmrsivu mrežu od stvarnih doživljaja i velikih želja, svojih misli i njegovih nerazumljivih i nečovečnih postupaka. Da je mogla ikoga da pita ili ma s kim da se posavetuje, bilo bi joj nesumnjivo lakše, ali stid joj to nije dopuštao. I ovako joj se često činilo da cela varoš zna za njeno razočaranje i da je peku zluradi i podrugljivi pogledi dok prolazi kroz čaršiju. Nigde objašnjenja, ni kod ljudi ni u knjigama. A sama ne ume ništa da objasni. Ako je zaista nije voleo, čemu onda cela komedija strasnih reči i uveravanja za vreme lanjskog raspusta? Čemu onda onaj prizor u školskim klupama, koji se jedino ljubavlju može pravdati i braniti, a bez nje pada u blato nepodnošljivog poniženja? Je li mogućno da ima ljudi koji toliko malo poštuju i sebe i druge da se olako upuštaju u takvu igru? Šta ih goni ako nije ljubav? Šta su onda bili oni njegovi žarki pogledi, njegov vreo, isprekidan dah i burni poljupci? Šta je sve to ako nije ljubav? A ljubav nije! To vidi, bolje i jasnije nego što bi želela. Ali s tim opet ne može trajno i istinski da se pomiri. (Ko se ikad s time potpuno pomirio?) Prirodni završetak svih tih unutrašnjih trzavica bila je misao o smrti koja vreba uvek na svima krajnjim izdancima svakog našeg sna o sreći. Umreti, mislila je Zorka, omaknuti se tu sa kapije u reku, kao slučajno, bez pisma i oproštaja, bez priznanja i poniženja. »Umreti!« mislila je u poslednjoj sekundi pre sna i sa prvim bleskom buđenja, usred najživljeg razgovora i pod maskom svakog osmejka. Sve u njoj govori i ponavlja uvek to isto — umreti! umreti! — ali se ne umire, nego se živi sa tom nepodnošljivom mišlju u sebi.

Olakšanje je došlo odonud otkud se najmanje smela nadati. Negde oko božičnog raspusta njena skrivena muka došla je u njoj do vrhunca. Takve misli i takva pitanja bez odgovora truju čoveka i ruše gore nego bolest. Svi su primetili na njoj zle promene i svi su se zabrinuli zbog nje i savetovali je da se leči, i rodbina, i njen upravitelj, vedar čovek sa mnogo dece, i drugarice.

Srećan slučaj je hteo da su upravo tada došle one probe za zabavu i da je, posle više meseci, prvi put ponovo progovorila sa Glasinčaninom. Dotle, on je izbegavao svaki susret i razgovor sa njom. Ali, ona toplina koja obično vlada kod tih naivnih ali iskrenih pozorišnih i muzičkih priredaba u malim mestima, zatim svetle i hladne noći po kojima su se vraćali kućama, sve je to učinilo da se i ovo dvoje mladih i zavađenih ljudi približilo jedno drugom. Nju je gonila na to njena potreba da olakša svoju muku, a njega njegova ljubav koja, kad je ovako iskrena i duboka, lako prašta i zaboravlja.

Prve reči bile su naravno hladne, prkosne, dvosmislene, i prvi razgovori duga, bezizlazna objašnjavanja. Pa i to je devojci donosilo olakšanje. Prvi put je sada mogla da razgovara sa živim čovekom o svojoj unutarnjoj stidnoj bedi, a da ne mora da je prizna do u najstidnije i najbolnije pojedinosti. Glasinčanin joj je govorio o tome dugo i živo, ali obazrivo i toplo, štedeći njen ponos. Ni o Stikoviću nije se izražavao oštrije nego što je bilo neminovno. Njegovo objašnjenje bilo je onakvo kakvo smo ga čuli one noći na kapiji. Kratko, sigurno i nepoštedno. Stiković je rođeni egoista i čudovište, čovek koji ne može da voli nikog i koji će dok je živ, sam mučen i nezadovoljan, mučiti sve one koji se prevare i približe mu se. O svojoj ljubavi Glasinčanin nije mnogo govorio, ali ona je izbijala iz svake reči, svakog pogleda i pokreta. Devojka ga je slušala ponajviše ćuteći. Sve joj je godilo u tim razgovorima. Posle svakog takvog razgovora osećala je kako se vedri i smiruje u njoj. Prvi put posle toliko meseci ona je imala časove odmora od svoje unutarnje bure i prvi put je uspevala da ne gleda na sebe kao na nedostojno stvorenje. Jer, mladićeve reči, pune ljubavi i poštovanja, pokazivale su joj da nije nepovratno izgubljena i da je i njen očaj samo jedna varka kao što je varka bio i njen letošnji ljubavni san. One su je odvraćale od onog mračnog sveta u kome je bila već počela da se gubi, i vraćale je živoj ljudskoj stvarnosti u kojoj svemu ili gotovo svemu ima leka i pomoći.

Razgovori su se produžili i posle svetosavske proslave. Prošla je zima a za njom i proleće. Oni su se viđali svakodnevno. S vremenom, devojka se pribrala, ojačala, ozdravila i preobrazila se, brzo i prirodno kako samo mladost može. Tako je došlo i ovo plodno i nemirno leto. Svet se već navikao da Zorku i Glasinčanina smatra kao dvoje ljudi koji se »gledaju«.

Istina, sad su joj duga pričanja Glasinčaninova, koja je pre pažljivo slušala i pila kao lek, bila manje zanimljiva. Na mahove je osećala kao teret tu potrebu za međusobnim poveravanjem i ispovedanjem. Sa strahom i iskrenim čuđenjem ona se pitala otkuda ova bliskost između njih, ali onda bi se setila da joj je on zimus »dušu spasio« i savlađujući dosadu slušala bi ga, kao dobar dužnik, što god može pažljivije.

U ovoj letnjoj noći on je držao svoju ruku na njenoj. (To je bila krajnja granica njegove čedne smelosti.) Kroz taj dodir toplo bogatstvo ove noći ulazilo je u njega. U ovakvim trenucima potpuno mu je jasno koliko se blago krije u ovoj ženi, a u isto vreme oseća kako se gorčina i nezadovoljstvo njegova života pretvaraju u plodne snage, dovoljne da dvoje ljudi provedu i do najdaljeg cilja, samo ako ih ljubav poveže i podrži.

Ispunjen tim osećanjima, u ovoj tami, on i nije onaj dnevni Glasinčanin, mali činovnik velikog preduzeća u Višegradu, nego neki drugi čovek, siguran i jak, koji upravlja svojim životom slobodno i dalekovidno, jer se čoveku koga potpuno ispunjava prava, velika i nesebična ljubav, pa ma bila i jednostrana, otvaraju vidici, ukazuju mogućnosti i putevi, koji su tolikim veštim, ambicioznim i sebičnim ljudima nepoznati i zauvek zatvoreni.

On govori ženi pored sebe.

— Mislim da se ne varam. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga jer tebe ne bih mogao prevariti. Dok jedni govore i buncaju a drugi posluju i stiču, ja sve pratim i posmatram i sve bolje uviđam da ovdje nema života. Zadugo neće ovdje biti mira ni reda ni korisna rada. Ni Stikovići ni Heraci neće ih stvoriti. Naprotiv, biće sve gore. Treba bježati odavde, kao od kuće koja se ruši. Ovi mnogobrojni i zbunjeni spasioci koji se javljaju na svakom koraku najbolji su znak da idemo u susret katastrofi. Kad se ne može pomoći treba se bar spasavati.

Devojka je ćutala.

— Ja ti nisam nikad o tome govorio, ali sam često i mnogo mislio, i ponešto i radio. Ti znaš da je Bogdan Đurović, moj drug sa Okolišta, već treću godinu u Americi. Još od lanjske godine ja se sa njim dopisujem. Pokazivao sam ti i njegovu fotografiju koju mi je poslao. On me zove sebi i obećaje mi siguran posao i dobru zaradu. Znam da nije lako ni jednostavno to izvesti, ali mislim da nije nemoguće. Ja sam o svemu razmišljao i sve sračunao. Prodao bih ovo što imam na Okolištima. Ako bi ti pristala, treba da se vjenčamo što prije i ne kazujući nikome ništa da otputujemo u Zagreb. Tamo ima kompanija koja otprema iseljenike u Ameriku. Tu bismo sačekali mjesec-dva, da mi Bogdan pošlje affidavit. A za to vrijeme učili bismo engleski. Ako tu ne bismo uspjeli, zbog moje vojne obaveze, prešli bismo u Srbiju pa otuda krenuli. Sve bih uredio tako da za tebe bude što lakše. A tamo, u Americi, tamo bismo radili ti i ja. Tamo ima naših škola na kojima treba učiteljica. I ja bih našao rada, jer tamo su svi poslovi svima otvoreni i pristupačni. Bili bismo slobodni i srećni. Sve bih to ja izveo, samo ako ti hoćeš ... ako pristaješ.

Tu mladić zastade. Umesto odgovora, ona položi obe ruke na njegove. On u tome oseti izraz velike zahvalnosti. Ali njen odgovor nije bio ni da ni ne. Zahvaljivala mu je na tolikoj brizi i pažnji, na njegovoj beskrajnoj dobroti i u ime te iste dobrote tražila je svega mesec dana vremena pre nego što mu da konačan odgovor: do završetka školske godine.

— Hvala ti, Nikola, hvala! Ti si dobar, — šaputala je stišćući njegove ruke.

Odozdo sa kapije dopiralo je do njih mladićsko pevanje. To su višegradski momci, možda već i sarajevski đaci. Kroz petnaestak dana stići će i studenti sa univerziteta. Dotle ne bi ona mogla doneti nikakvu odluku. Boli je sve, a ponajviše dobrota ovoga čoveka, ali u ovom trenutku ne bi mogla kazati da, pa da je seku na komade. Ničemu se ne nada, ali samo još jednom da vidi »čoveka koji ne može da voli nikog«. Još jednom, pa onda neka bude šta hoće. Nikola će čekati, to zna.

Oni se digoše i držeći se za ruke stadoše strmim putem polagano da se spuštaju prema mostu sa koga je dopirala pesma.

XXII

Na Vidovdan priredila su srpska društva, kao svake godine, teferič na Mezalinu. Tu, na sastancima dveju reka, Drine i Rzava, na zelenoj, visokoj obali pod gustim orasima, podignute su šatre u kojima se krčmilo piće i pred kojima su okretana jagnjad na tihoj vatri. U hladovini su posedale porodice koje su iznele ručak na Mezalin. Ispod hladnika od svežeg granja svirala je već gromka muzika. Na utabanoj čistini igra kolo još od pre podne. Igraju samo najmlađi i najdokoniji, oni koji su odmah posle službe pravo iz crkve krenuli na Mezalin. Pravi opšti teferič počeće tek posle podne. Ali kolo je već živo i zagrejano, lepše i življe nego što će biti docnije kad navali svet pa stanu da se hvataju i udate žene i nesmireni udovci i nejaka deca, i kad se sve pretvori u jednu veselu i dugačku ali nepovezanu i neskladnu ljesu. Ovo kratko kolo, u kom je više mladića nego devojaka, razigrano je i leti kao bačena niska. Sve je oko njih u pokretu sve se talasa: vazduh u ritmu svirke, guste krune drveća, beli letnji oblaci, bistra voda dveju reka. Zemlja se kreće pod njima i oko njih, a oni samo nastoje da pokrete svoga tela prilagode tome opštem kretanju. Mladići su još sa druma trčali da se uhvate u kolo, a devojke bi se savlađivale i stajale jedno vreme Posmatrajući igru, kao da odbrojavaju taktove i čekaju na neki tajni otkucaj u sebi, a onda bi odjednom uskakale u kolo, malo povijenih kolena i oborene glave, kao da se žudno bacaju u hladnu vodu. Moćna struja je prelazila iz letnje zemlje u razigrane noge i širila se kroz lanac vrelih ruku; na tom lancu treslo se kolo kao jedno jedinstveno biće, zagrejano istom krvlju, nošeno istim ritmom. Mladići su igrali zabačene glave, bledi, nemirnih nozdrva, a devojke sa rumenim kolutovima krvi na licu, stidno oborenih očiju, od bojazni da pogledom ne odaju slast kojom ih ispunjava igra.

U tom trenutku, kad je teferič tek počinjao, pojavili su se na ivici mezalinske ravni žandarmi, crni i bleštavi od čoje i oružja na podnevnoj svetlosti. Bilo ih je više nego obično u jednoj patroli koja obilazi vašare i teferiče. Išli su pravo ka hladniku sa muzikom. Neskladno i jedan po jedan umukoše instrumenti. Kolo se pokoleba pa stade. Začuše se mladićski glasovi negodovanja. Svi su se držali još za ruke. Neki su bili tako poneseni i puni ritma da su i dalje poigravali u mestu, čekajući da muzikanti produže svirku. Ali su svirači naglo ustajali i zavijali svoje trube i ćemaneta u mušemu. A žandarmi su išli dalje, ka šatrama i rasturenim porodicama u travi. Svuda bi narednik izgovorio svoju reč, tihu i oštru, i njome kao nekom čarobnom formulom odmah gasio veselje, zaustavljao igru, prekidao razgovor. I kako bi se kome primakli, svaki je napuštao položaj u kome je dotada bio, ostavljao sve i gledao da što pre sakupi što je njegovo i ode. Poslednje se rasturi kolo mladića i devojaka. Njima se nije napuštala igra u zelenilu, i nikako im nije išlo u glavu da je zaista kraj veselju i zabavi. Ali pred bledim licem i zakrvavljenim pogledom žandarmerijskog narednika ustuknuše i najuporniji.

Razočaran i još u nedoumici, svet se vraćao sa Mezalina belim, širokim drumom i kako je dublje ulazio u varoš sve je više nailazio na neodređen i uplašen šapat o atentatu koji je jutros izvršen u Sarajevu, o ubistvu nadvojvode Franca Ferdinanda i njegove žene, o progonima Srba, koji se očekuju na sve strane. Pred Konakom sretoše prve vezane ljude, među njima i mladog popa Milana; žandarmi su ih vodili u zatvor.

Tako se druga polovina toga letnjeg dana, koji je trebalo da bude svečan i veseo, pretvori u zabunu, ogorčenje ili uplašeno iščekivanje.

Na kapiji, umesto prazničnog raspoloženja i živahnosti dokonih ljudi, mrtva tišina. Tu je već postavljena straža. Vojnik u novoj opremi šeta sporo od sofe do onog mesta na kom gvozdeni kapak pokriva ulaz u miniran stub, i neumorno ponavlja tih pet-šest koraka, a svaki put kad se okrene blesne mu bajonet na suncu, kao signal. Već sutradan osvanuo je na zidu, ispod same ploče sa turskim natpisom, beo službeni oglas, štampan krupnim slovima, i okružen jakom crnom prugom. U njemu se saopštava narodu vest o atentatu koji je u Sarajevu izvršen na prestolonaslednika i izražava negodovanje zbog toga zlog dela. Ali niko se od prolaznika ne zaustavlja i ne čita, nego svi prolaze pored oglasa i pored straže oborene glave i što brže mogu.

Od toga dana ostade straža na mostu. Ostade i ceo život kasabe prekinut i zaustavljen jednim mahom kao ono kolo na Mezalinu i kao ceo onaj junski letnji dan, koji je trebalo da bude svečan i veseo.

Sad su prolazili čudni dani, u nemom, napregnutom čitanju novina, sašaptavanju, prkosu i strahovanju, u hapšenjima Srba i sumnjivih putnika, u ubrzanom pojačavanju vojnih mera na granici. Prolazile su letnje noći, ali bez pesme, bez mladićskih sedenja na kapiji, bez šaputanja parova u tami. Po gradu se viđaju najviše vojnici. A kad, u devet sati uveče, trubači po barakama na Bikavcu i u velikoj kasarni kod mosta odsviraju tužnu melodiju austrijskog povečerja, opuste ulice gotovo potpuno. Rđava vremena za one koji se vole i žele da se vide i neviđeni porazgovore. Svako predveče Glasinčanin prođe ispred Zorkine kuće. Ona je na otvorenom prozoru u visokom prizemlju. Tu porazgovaraju, ali kratko, jer on hita da pre potpunog mraka pređe most i vrati se na Okolišta.

Tako je došao i večeras. Bled, sa šeširom u ruci, zamolio je devojku da iziđe na kapiju, jer ima nešto da joj kaže posve tiho. Oklevajući, ona je sišla. Stojeći na avlijskom pragu, bila je iste visine sa mladićem koji je govorio uzbuđeno, jedva čujnim šapatom.

— Odlučili smo da bježimo. Večeras. Vlado Marić, sa još dvojicom. Mislim da je sve osigurano i da ćemo preći. Ali ako to ne bi... ako bi se što desilo. Zorka!

Mladićev šapat se prekide. U njenim raširenim očima video je strah i nepriliku. I sam je bio zbunjen, kao da se pokajao što joj je uopšte govorio i dolazio da se oprosti.

— Mislio sam da je bolje da ti kažem.

— Hvala! Ništa od naše ... ništa od Amerike!

— Ne, nije »ništa«. Da si ti pristala kad sam ti, prije mjesec dana, predlagao da odmah svršimo stvar, možda bismo sada bili daleko odavde. Ali možda je bolje da je tako bilo. Sada vidiš kako je. Ja moram sa drugovima. Rat je tu, i nama je svima sada mjesto u Srbiji. Mora se, Zorka, mora, jer je dužnost. A ako iziđem živ iz ovoga i ako se oslobodimo, neće trebati možda ni ići u onu Ameriku preko mora, jer ćemo imati ovdje svoju Ameriku, zemlju u kojoj se mnogo i pošteno radi a dobro i slobodno živi. U njoj će biti i za nas dvoje života, ako ti budeš htjela. Od tebe će zavisiti. Ja ću ... misliti na tebe, a ti... ponekad ...

Tu mladić, kome su ponestajale reči, podiže naglo ruku i pređe brzo preko njene bogate smeđe kose. To je bila njegova najveća želja, oduvek, i sad mu je, kao osuđeniku, dozvoljeno da je ostvari. Devojka uplašeno ustuknu a on ostade sa rukom u vazduhu. Kapija se zatvori nečujno i već idućeg trena pojavi se na prozoru Zorka, bleda, raširenih očiju, grčevito prepletenih prsta. Mladić prođe ispod samog prozora, zabaci glavu i pokaza nasmejano lice, bezbrižno, gotovo lepo. Kao da se boji da vidi šta će dalje biti, devojka se povuče u sobu u kojoj je već bilo mračno. Tu sede na minder, obori glavu, i zaplaka.

Plakala je najpre tiho, pa sve jače, sa osećanjem teške, opšte bezizlaznosti. I što je više plakala, sve je više nalazila razloga za plač i sve joj je beznadnije izgledalo sve oko nje. Nikad izlaza ni rešenja: nikad neće ona moći pravo i po zasluzi zavoleti ovog dobrog i čestitog Nikolu koji odlazi; nikad neće doživeti da onaj drugi, koji ne može da voli nikog, zavoli nju; nikad se više neće vratiti lepi i veseli dani kakvi su još lane osvitali nad kasabom; nikad niko od naših neće uspeti da se spase iz ovog kruga mrkih bregova, ni da vidi tu Ameriku, ni da ovde ostvari zemlju u kojoj se, kako kažu, mnogo radi ali se dobro i slobodno živi. Nikada!

Sutradan se pročulo da su Vlado Marić, Glasinčanin i još neki mladići prebegli u Srbiju. Svi ostali Srbi, sa porodicama i svim što imaju, ostali su u ovoj uzavreloj kotlini, kao u klopci. Sa svakim danom osetno se zgušnjavala nad kasabom atmosfera opasnosti i pretnje. A onda se, jednog od poslednjih dana meseca jula, prolomi tu na granici oluja koja će se s vremenom proširiti na ceo svet i postati sudbinom tolikih zemalja i gradova, pa i ovoga mosta na Drini.

U kasabi je tek tada otpočela prava hajka na Srbe i sve što je sa njima u vezi. Ljudi se podelili na progonjene i na one koji gone. Ona gladna životinja koja živi u čoveku i ne sme da se pojavi dok se ne uklone prepreke dobrih običaja i zakona, sad je oslobođena. Znak je dat, prepreke su uklonjene. Kao što se često u ljudskoj povesnici dešava, prećutno su dopušteni nasilje i pljačka, pa i ubijanje, pod uslovom da se vrše u ime viših interesa, pod utvrđenim parolama, nad ograničenim brojem ljudi, određenog imena i ubeđenja. Čovek čista duha i otvorenih očiju, koji je tada živeo, mogao je da vidi kako se vrši to čudo i kako se celo jedno društvo preobražava u jednom danu. Za nekoliko trenutaka zbrisana je čaršija koja je počivala na vekovnoj tradiciji, u kojoj je uvek bilo i pritajene mržnje, i surevnjivosti i verske netrpeljivosti i osveštanih grubosti i svirepstava ali i čojstva i merhameta i osećanja za red i meru, osećanja koje je sve te zle nagone i grube navike držalo u snošljivim granicama i, na kraju, mirilo ih i podvrgavalo opštim interesima zajedničkog života. Ljudi koji su četrdeset godina vodili reč u čaršiji nestali su preko noći, kao da su svi odjednom pomrli zajedno sa navikama, shvatanjima i ustanovama koje su oni oličavali.

Već sutradan posle objave rata Srbiji počela je po varoši da krstari četa šuckora. Ta četa, koja je, naoružana na brzu ruku, trebalo da pomaže vlastima u gonjenju Srba, bila je sastavljena od Cigana, pijanica i drugih besposličara, uglavnom ljudi koji su odavno u zavadi sa dobrim društvima i u sukobu sa zakonom. Neki Huso Kokošar, Ciganin bez časti i određenog zanimanja, kome je sramna bolest još u prvoj mladosti izjela nos, predvodio je desetinu golaća, naoružanih starinskim puškama sistema Werndl, sa dugačkim bajonetima, i vodio glavnu reč u čaršiji.

Pred tom pretnjom gazda Pavle Ranković, kao predsednik srpske crkveno-školske opštine, otišao je sa još četvoricom uglednih opštinara do kotarskog predsednika Sabljaka. To je bio pun i bled čovek, potpuno ćelav, rodom iz Hrvatske i odskora na ovom položaju u Višegradu. Sad je bio uzbuđen i neispavan; očni kapci mu pocrveneli, a usne beskrvne i sasušene. Na nogama je imao čizme, a u rupici zelenog lovačkog kaputa neki znak u dve boje: crno i žuto. Primio ih je stojeći a ne ponudivši ih da sednu. Gazda Pavle, žut u licu, a oči mu došle kao dve crne kose pruge, progovori muklim tuđim glasom:

— Gospodine predstojniče, vi vidite šta se radi i šta se sprema i vi znate da mi, višegradski građani Srbi, nismo bili radi ovome.

— Ništa ja ne znam, gospodine, — prekide ga odjednom jetkim glasom predstojnik, — i ništa neću da znam. Sad ja imam drugih, važnijih poslova nego da slušam govore. To je sve što imam da vam kažem.

— Gospodine predstojniče, — nastavljao je gazda Pavle mirno kao da svojim mirom želi da umiri i ovog jetkog i uzbuđenog čoveka, — mi smo došli da vam ponudimo svoje usluge i da vas uvjerimo...

— Ništa meni ne trebaju vaše usluge i ništa nemate da me uvjeravate. Vi ste u Sarajevu pokazali šta znate.

— Gospodine predstojniče, — nastavljao je gazda Pavle nepromenjenim glasom i sve upornije, — mi bismo željeli da u granicama zakona...

— Jeste, sad se sjećate zakona! Na kakve se zakone vi usuđujete pozivati?

— Na državne zakone, gospodine predstojniče, koji važe za sve.

Predstojnik se odjednom uozbilji i kao malo umiri. Gazda Pavle odmah iskoristi to zatišje kod uzbuđenog čoveka.

— Gospodine predstojniče, mi smo slobodni da vas upitamo jesmo li mi sigurni, sa porodicama, za naš život, i imetak i, ako nismo, šta nam valja činiti?

Predstojnik tada raširi ruke, okrećući dlanove prema gazda-Pavlu, sleže ramenima, zaklopi oči i grčevito steže blede, tanke usne.

Gazda Pavle je dobro poznavao taj karakteristični izraz, nemilosrdan, slep-gluv-nem, koji državna uprava uzima u važnim trenucima i odmah uvide da posle ovoga nema više koristi od razgovora. A predstojnik, pošto spusti ruke, otvori oči, ispravi glavu, reče nešto blaže:

— Vojna vlast će svakog uputiti šta treba činiti.

Sad gazda Pavle raširi ruke, sklopi oči, sleže ramenima za trenutak, i onda progovori nekim dubokim, izmenjenim glasom:

— Hvala vam, gospodine predstojnice!

Ona četvorica opštinara se pokloniše kruto i nespretno. I svi iziđoše kao osuđenici.

Čaršija puna zbunjenih pokreta i tihog dogovaranja.

Na Alihodžinom dućanu sedi nekoliko uglednih varoških Turaka, Nailbeg Turković, Osmanaga Šabanović, Suljaga Mezildžić. Bledi i zabrinuti sa onim teškim i ukočenim izrazom na licu koji se uvek javlja kod ljudi koji imaju šta da izgube, kad se nađu pred nenadanim događajima i krupnim promenama. I njih su pozvale vlasti da se stave na čelo šuckora. Sad su se, kao slučajno sastali ovde da se na neupadljiv način dogovore šta da rade. Jedni su za to da se ide, a drugi su za uzdržljivost. Alihodža, uzbuđen, sa rumenilom na licu i starim sjajem u očima, odbija odlučno svaku pomisao, o ma kakvom učešću u šuckoru. On se naročito okomio na Nailbega, koji je za to da se primi oružje i da se umesto Cigana oni kao ugledni ljudi stave na čelo muslimanskih dobrovoljačkih odreda.

— Ja živ u te poslove neću. A da imaš pameti, ne bi ni ti. Zar ti ne vidiš da se vlasi preko nas biju i da će se na kraju sve o našu glavu obiti?

I sa istom onom rečitošću sa kojom je nekad na kapiji pobijao Osman-efendiju Karamanliju, on dokazuje da za »tursko uho« nema dobra ni na jednoj strani i da svako njihovo mešanje može biti samo štetno.

— Odavno već nas niko ni za što ne pita i ni u što ne računa. Ušao je Švabo u Bosnu, a ni Sultan ni Ćesar ne upita nas: je li izun, begovi i turska gospodo? Pa se digoše Srbija i Crna Gora, dojučerašnja raja, i uzeše pola Turske Carevine, a nas niko i ne pogleda. I sada, udari Ćesar na Srbiju, a nas opet niko ništa ne pita, nego nam daju neke puške i benevreke da budemo Švabi hajkači i da mu nagonimo Srbijance, kako ne bi on morao tur derati po Šarganu. Pa zar tebi, bolan, ne dolazi u pamet ovo: kad nas za tolike krupne stvari, kroz tolike godine, ni za što ne upitaše, otkud sada ova milost od koje rebra pucaju? A ja ti kažem, da su ovo krupni računi i najbolje će biti onome ko se u njih ne umiješa više nego što mora. Ovdje je na granici počelo da se para, ali ko zna dokle će otići. Ima neko iza ove Srbije. Drukčije ne može biti. Samo, u tebe je, tamo u Nezukama, brdo pred pendžerom pa ti dalje od onog kamenjaka i ne vidiš. Nego batali ti to što si počeo; niti idi u šuckore nit' nagovaraj druge. Bolje ti je da muzeš ono desetak kmetova što ti je ostalo, i dok još daju ponešto.

Svi ćute, nepomični i ozbiljni. Ćuti i Nailbeg, očigledno uvređen, iako to krije, i bled kao mrtvac pretura neku odluku u glavi. Osim Nailbega Alihodža ih je sve pokolebao i rashladio. Puše i nemo gledaju kako preko mosta mili neprekidna povorka vojnih kola i natovarenih konja. A zatim se jedan po jedan digoše i oprostiše. Poslednji je bio Nailbeg. Na njegov mrki pozdrav, Alihodža mu još jednom pogleda u oči i reče gotovo tužno:

— Ja vidim da si ti naumio da ideš. I tebi se gine; strah te da te ne preteknu Cigani. Ali zapamti da su stari ljudi davno rekli: Nije vrijeme došlo da ginemo, nego da se vidi ko je kakav. I ovo su takva vremena.

Pijac koji deli hodžin dućan od mosta zakrčen je kolima, konjma, vojnicima svih rodova oružja, rezervistima koji odlaze da se prijave. S vremena na vreme provedu žandarmi grupu vezanih seljaka ili građana, Srba. Vazduh je pun prašine. Svi govore glasnije i kreću se brže nego što zahteva ono što kažu ili što rade. Lica su znojna i zajapurena, čuju se psovke na svim jezicima. Oči sjaju od alkohola, nespavanja i onog mučnog nemira koji uvek vlada u blizini opasnosti i krvavih događaja.

Nasred pijaca, upravo prema mostu, mađarski rezervisti u novim uniformama tešu neke grede. Užurbano kucaju čekići i struže testera. Pijacom ide šapat: to se podižu vešala. Oko njih se kupe deca. Alihodža gleda sa svog ćepenka kako se uspraviše prve dve grede, a zatim kako se ispe jedan brkat rezervist i veza ih trećom, vodoravnom, po vrhu. Svetina navalila kao da se halva deli i napravila živ krug oko vešala. Ponajviše vojnici, ali izmešani sa turskom seoskom sirotinjom i varoškim Ciganima. U neko doba načini se put i odnekud donesoše sto sa dve stolice za oficira i njegovog pisara, a zatim šuckori dovedoše prvo dvojicu seljaka a zatim jednog građanina. Seljaci su bili seoski kmetovi iz graničnih sela Pozderčića i Kamenice, a građanin neki Vajo, Ličanin, koji je davno došao u kasabu, kao preduzimač, i tu se oženio. Sva trojica su bili vezani, unezvereni i prašni. Vojnik dobošar stade da bije snažno u svoj bubanj. U opštoj vrevi i nemiru glas bubnja je dolazio kao grmljavina izdaleka. Nastade tišina u onom krugu oko vešala. Oficir, jedan rezervni poručnik, Mađar, čitao je oštrim glasom smrtne presude na nemačkom, a za njim je prevodio jedan narednik. Sva trojica su bili od prekog suda osuđeni na smrt, jer su svedoci pod zakletvom izjavili da su ih videli kako u noći daju svetlosne signale prema srpskoj granici. Vešanje treba da se izvrši javno, na pijacu, pored mosta. Seljaci su ćutali, trepćući kao u neprilici. A onaj Vajo Ličanin brisao je znoj sa lica i mekim tužnim glasom uveravao da je nevin i velikim kao izluđenim očima tražio oko sebe kome bi još to mogao da kaže.

Trebalo je da se pristupi izvršenju presude, kad se kroz onaj krug sakupljenog sveta probi jedan vojnik, riđ, malen, sa nogama raskrečenim kao slovo X. To je bio Gustav, nekadašnji calkelner u Lotikinom hotelu, a sada kafedžija u donjoj čaršiji. Bio je u novoj uniformi, sa kaplarskim činom, crven u licu i zakrvavljenih očiju, još više nego obično. Nastalo je objašnjavanje. Onaj narednik je nastojao da ga udalji, ali se ratoborni kafedžija nije dao.