Sve ono što je dremalo u ljudima, drevno kao ovaj most i nemo i nepomično kao on, sad je odjednom oživelo i počelo da utiče na svakodnevni život, opšte raspoloženje i ličnu sudbinu svakog pojedinca.

Prvi letnji dani 1913. godine, kišoviti i mlaki. Na kapiji sede danju potišteni varoški muslimani, stariji ljudi, po desetak njih oko jednog, mlađeg, koji im čita novine, tumači strane izraze i neobična imena i objašnjava geografiju. Svi mirno puše i nepokolebljivo gledaju preda se, ali se ne da potpuno sakriti da su brižni i potreseni. Prikrivajući uzbuđenje, naginju se nad geografskom kartom na kojoj je označena buduća podela Balkanskog Poluostrva. Gledaju u hartiju i ne vide ništa u tim krivudavim linijama, ali znaju i shvataju sve, jer oni nose svoju geografiju u krvi i biološki osećaju sliku sveta.

— Kome bi dopao Ušćup? — pita jedan starac, prividno ravnodušno, mladića koji čita.

— Srbiji.

— Uh!

— A čiji je Selanik?

— Grčki.

— Uh! Uh!

— A Jedrene? — pita drugi tiho.

— Bugarsko, belćim.

— Uh! Uh! Uh!...

Nisu to glasna ni žalovi ta othukivanja, kao kod žena i slabića, nego mukli i duboki uzdasi, koji se gube zajedno sa duvanskim dimom kroz guste brkove u letnjem vazduhu. Mnogi od tih staraca je prešao sedamdesetu godinu. U njihovom detinjstvu turska vlast se pružala od Like i Korduna pa do Stambola, a od Stambola sve do neodređenih pustinjskih granica dalekog i neprohodnog Arabistana. (A »turska vlast« to je velika, nedeljiva i neuništiva zajednica Muhamedove vere, sav onaj deo zemnog šara »gde ezan uči«.) Oni to dobro pamte, ali pamte i to kako se posle, u toku njihovog života, turska vlast povlačila iz Srbije u Bosnu, pa iz Bosne u Sandžak. I sada, evo su doživjeli da je ta vlast kao neka fantastična morska oseka odjednom otplasnula i povukla se negde u nedogled, a oni su ostali ovde, kao vodeno bilje na kopnu, prevareni i ugroženi, prepušteni sebi i svojoj zloj sudbini. Sve je božje davanje, i sve je to, nesumnjivo, obuhvaćeno odredbama božjeg promisla, ali je teško čoveku da shvati sve ovo; dah mu staje i svest se muti, a jednako oseća kako ispod njega podmuklo izvlače zemlju, kao ćilim, i kako granice koje bi trebalo da su trajne i čvrste postaju tečne i promenljive, pomeraju se, udaljuju, i gube, kao ćudljivi proletnji potoci.

Sa takvim sećanjima i mislima sede starci na kapiji i slušaju slabo i rasejano šta pišu o svemu tome novine. Slušaju ćutke, iako im reči kojima se u novinama govori o carevima i državama izgledaju drske, lude i neumesne i ceo način pisanja kao nešto bezbožno, protivno večnim zakonima i logici života, nešto što »neće izdobriti« i sa čim se častan i razuman čovek ne može pomiriti. Nad njihovim glavama vije se duvanski dim. Nebom visoko brode beli, iskidani oblaci kišovitog leta a zemljom brze i široke senke.

A noću, do u kasne sate, sede na toj istoj kapiji mladići iz srpskih kuća i pevaju glasno i prkosno pesmu o srpskom topu, a niti ih ko globi ni kažnjava. Među njima često se primećuju studenti i đaci srednjih škola. To su većinom bledi i mršavi mladići, sa dugom kosom i crnim, plitkim šeširom širokog oboda. Oni dolaze ove jeseni vrlo često, iako je školska godina već otpočela. Dođu vozom od Sarajeva, sa preporukama i lozinkama, omrknu ovde na kapiji, ali ne osvanu sutradan u kasabi, jer ih višegradski mladići prebacuju utvrđenim kanalima u Srbiju.

A sa letnjim mesecima, kad nastupi vreme školskog raspusta, ožive varoš i kapija od đaka i studenata, koji su rodom odavde i koji dolaze kućama. Oni tada utiču na ceo život u kasabi.

Krajem juna meseca stižu u grupi sarajevski gimnazisti, a u prvoj polovini jula meseca, jedan po jedan, pravnici, medicinari, filozofi sa univerziteta iz Beča, Praga, Graca i Zagreba. Sa njihovim dolaskom menja se i sam spoljni izgled kasabe. Po čaršiji i na kapiji vide se njihovi mladi likovi, izmenjeni i strani, i odudaraju držanjem, govorom i odelom od ustaljenih navika i večno iste nošnje kasabalijskog sveta. Na njima su odela ugasitih boja i poslednjeg kroja. To je onaj »Glockenfagon« koji u celoj Srednjoj Evropi važi kao poslednja reč mode i vrhunac dobrog ukusa. Na glavama nose šešire od meke panamske slame, sa oborenim obodom i sa vrpcom u šest raznih diskretnih boja. Na nogama amerikanske cipele široke i sa jako uzdignutim kapicama. Većina ima štap od bambusa neobične debljine. U rupici kaputa metalna značka Sokola ili nekog studentskog udruženja.

Studenti donesu u isto vreme i nove reči i pošalice, nove pesme, nove igre sa zimušnjih balova, a naročito nove knjige i brošure, srpske, češke i nemačke.

I ranije za prvih dvadesetak godina austrijske okupacije, bivalo je da mladići iz kasabe odlaze na studije, ali niti su bili u ovolikom broju ni nadahnuti ovim duhom. Nekolicina je za ta prva dva decenija svršila učiteljsku školu u Sarajevu, a dvojica, trojica pravo ili filozofiju u Beču, ali sve su to bili retki izuzeci, skromni mladići koji su tiho i neprimetno polagali svoje ispite, a po svršenim studijama gubili se u sivoj i nepreglednoj vojsci državne birokratije. Ali od nekog vremena broj studenata iz kasabe naglo se uvećao. Uz pomoć nacionalnih prosvetnih društava sada već odlaze na univerzitete i seljački sinovi i deca sitnih zanatlija. Još više se promenio duh i karakter samih studenata.

To više nisu oni nekadašnji studenti iz prvih godina posle okupacije, krotki i bezazleni mladići, predani svaki svojim studijama u najužem smislu reči. A nisu ni obični kasabalijski meraklije ni nekadašnji momci, buduće gazde i esnaflije, koji su u određeno doba života trošili suvišak snage i mladosti na kapiji i za koje se u porodici govorilo: »Oženi ga da ne pjeva!« To su novi ljudi, koji se školuju i vaspitavaju po raznim gradovima i državama i pod različitim uticajima. Iz velikih gradova, sa univerziteta i gimnazija na kojima uče, ti mladići dolaze zasenjeni osećanjem gorde smelosti kojim prvo i nepotpuno znanje ispunjava mladog čoveka, i poneseni idejama o pravu naroda na slobodu i čoveka pojedinca na uživanje i dostojanstvo. Sa svakim letnjim raspustom oni donose slobodoumna shvatanja društvenih i verskih pitanja i zanos oživelog nacionalizma, koji je u poslednje vreme, naročito posle srpskih pobeda u balkanskim ratovima, porastao do opšteg verovanja, a kod mnogih mladića do fanatične želje za delom i ličnim žrtvovanjem.

Kapija je glavno mesto njihovih sastanaka. Tu se iskupljaju posle večere. I u mraku, pod zvezdama ili na mesečini, u mirnoj noći, nad hučnom rekom, odjekuju njihove pesme, šale, glasni razgovori i beskrajne prepirke, nove, smele, naivne, iskrene i bezobzirne.

Sa đacima su tu redovno i njihovi drugovi iz detinjstva koji su zajedno s njima učili ovde osnovnu školu pa posle ostali u kasabi kao šegrti, trgovački pomoćnici, sitni pisari u opštini ili nekom preduzeću. Njih ima dve vrste. Jedni su zadovoljni svojom sudbinom i životom kasabe u kojoj će ostati da vek vekuju. Oni sa ljubopitstvom i simpatijom gledaju svoje školovane drugove, dive im se, ne poredeći se nikad sa njima; i bez najmanje surevnjivosti učestvuju u njihovom razvitku i usponu. Drugi su nepomireni sa životom u kasabi na koji su sticajem prilika osuđeni, željni nečeg što smatraju višim i boljim a što im se izmaklo i što im sa svakim danom postaje sve dalje i nedostižnije. Iako i dalje druguju sa svojim drugovima studentima, ti mladići obično se odvajaju od ovih svojih školovanih vršnjaka, bilo svojom grubom ironijom, bilo neprijatnim ćutanjem. Oni ne mogu kao jednaki da učestvuju u svima njihovim razgovorima. Zato mučeni stalno osećanjem svoje nedoraslosti, oni čas preterano i neiskreno podvlače u govoru svoju prostotu i neukost, u poređenju sa srećnijim drugovima, čas se opet jetko svemu podsmevaju sa visine svoga neznanja. I u jednom i u drugom slučaju, zavist odiše iz njih kao gotovo vidna i osetna snaga. Ali mladost još lako podnosi prisustvo i najgorih nagona i živi i kreće se slobodno i bezbrižno između njih.

Bilo je i biće zvezdanih noći nad kasabom, i raskošnih sazvežđa i mesečina, ali nije bilo i bogzna da li će još biti takvih mladića koji u takvim razgovorima sa takvim mislima i osećanjima bdiju na kapiji. To je naraštaj pobunjenih anđela, u onom kratkom trenutku dok još imaju i svu moć i sva prava anđela i plamenu gordost pobunjenika. Ovi sinovi seljaka, trgovaca ili zanatlija iz zabačene bosanske kasabe dobili su od sudbine, bez svoga naročitog napora, otvoren izlaz u svet i veliku iluziju slobode. Sa svojim urođenim kasabalijskim osobinama oni su odlazili u taj svet, birali manje-više sami, prema svojim sklonostima, trenutnim raspoloženjima ili ćudima slučaja, predmet svojih studija, vrstu svojih zabava i krug svojih poznanstava i prijatelja. U većini oni nisu mogli ni umeli da obuhvate i zagrabe mnogo od onoga što su uspevali da vide, ali nije bilo nijednoga koji nije imao osećanje da može da zahvati gde god hoće i da je sve što prigrli njegovo. Život (ta reč je dolazila vrlo često u njihovim razgovorima, kao i u književnosti i politici toga vremena, gde se pisala sa velikim početnim slovom), život je stajao pred njima kao objekt, kao poprište za njihova oslobođena čula, za njihova umna ljubopitstva i osećajne podvige, koji nisu poznavali granica. Svi su putevi pred njima, otvoreni, pukli do u beskraj; na većinu od tih puteva neće oni nikad ni nogom stupiti, pa ipak opojna slast života bila je u tome što su mogli (bar u teoriji) slobodno da biraju koji hoće i smeli da posrću od jednog do drugog. Sve ono što su drugi ljudi, druge rase, u drugim zemljama i vremenima, postigli i stekli u nizu naraštaja, u toku vekovnih napora, po cenu života, ili odricanja i žrtava, većih i skupljih od života, sve je to ležalo pred njima kao slučajno nasledstvo i opasan dar sudbine. Izgledalo je fantastično i neverovatno, pa ipak je bilo istinito: oni su mogli da čine sa svojom mladošću šta hoće, u jednom svetu gde su zakoni društvenog i ličnog morala, sve tamo do daleke granice kriminala, bili upravo tih godina u punoj krizi, slobodno tumačeni, primani ili odbacivani od svake skupine ljudi i svakog pojedinca; oni su mogli da misle kako hoće, da sude o svemu, slobodno i neograničeno; oni su smeli da govore šta hoće, i za mnoge od njih te reči su bile isto što i dela, one su zadovoljavale njihove atavističke potrebe za junaštvom i slavom, silovitošću i razaranjem, a nisu povlačile za sobom obavezu na delanje ni neku vidljivu odgovornost zbog izrečenog. Najdarovitiji među njima prezirali su ono što je trebalo da uče i potcenjivali ono što mogu da urade, a ponosili se onim što ne znaju i zanosili onim što je izvan njihove moći. Teško je zamisliti opasniji način da se uđe u život i sigurniji put ka izuzetnim delima i ka potpunom slomu. Samo najbolji i najjači među njima bacali su se zaista sa fanatizmom fakira u akciju i tu sagarali kao mušice, da bi od svojih vršnjaka odmah bili slavljeni kao mučenici i svetitelji (jer nema naraštaja koji nema svoje svetitelje) i podizani na pjedestal nedostižnih uzora.

Svaki ljudski naraštaj ima svoju iluziju u odnosu prema civilizaciji; jedni veruju da učestvuju u njenom raspaljivanju, a drugi da su svedoci njenog gašenja. U stvari, ona uvek i plamsa i tinja i gasne, već prema tome sa koga mesta i pod kojim uglom je posmatramo. Ovaj naraštaj, koji sada pretresa filozofska, društvena i politička pitanja na kapiji, pod zvezdama, iznad vode, samo je bogatiji iluzijama; inače u svemu sličan drugima. I on ima osećanje i da pali prve vatre jedne nove civilizacije i da gasi poslednje plamenove druge, koja dogoreva. Ono što bi se za njih naročito moglo kazati, to je: da nije bilo odavno pokoljenja koje je više i smelije maštalo i govorilo o životu, uživanju, i slobodi, a koje je manje imalo od života, gore stradalo, teže robovalo i više ginulo nego što će stradati, robovati i ginuti ovo. Ali za tih letnjih dana 1913. godine sve je to bilo još u smelim ali neodređenim nagoveštajima. Sve je izgledalo kao uzbudljiva i nova igra na ovom drevnom mostu koji se na mesečini julskih noći belasao čist, mlad i nepromenljiv, a savršeno lep i jak, jači od svega što vreme može da donese i ljudi da smisle i učine.

XIX

Kako jedna topla noć u mesecu avgustu liči na drugu, tako su i razgovori ovih kasabalijskih đaka i studenata uvek isti ili slični.

Odmah posle brze i slatke večere (jer dan je prošao u kupanju i sunčanju), jedan po jedan stižu na kapiju. Janko Stiković, sin jednog abadžije sa Mejdana, koji studira već četiri semestra prirodne nauke u Gracu. To je mršav mladić sa oštrim profilom i glatkom crnom kosom, sujetan, osetljiv, nezadovoljan samim sobom, ali još više svim oko sebe. Čita mnogo i piše članke, pod već poznatim psevdonimom, u revolucionarnim omladinskim listovima koji izlaze u Pragu i Zagrebu. Ali on piše i pesme i objavljuje ih. pod jednim drugim psevdonimom. Spremio je već zbirku, koju treba da izda »Zora« (»Izdavačko preduzeće za nacionalističke edicije«). Osim toga on je dobar govornik i vatren debater na đačkim sastancima. Velimir Stevanović, zdrav i krupan mladić, podsvojče bez određenog porekla; ironičan, realan, štedljiv i marljiv; završava medicinu u Pragu. Jakov Herak, sin dobroćudnog i popularnog višegradskog pismonoše, crn, sitan, pravnik, oštrog pogleda i brze reči, socijalista, polemičan duh koji se stidi svoga dobrog srca i krije svako osećanje. Ranko Mihailović, ćutljiv i dobroćudan mladić, koji studira pravo u Zagrebu, pomišlja već sada na činovničku karijeru i slabo i mlako učestvuje u drugarskim prepirkama i razgovorima o ljubavi, politici, i pogledima na život i društveno uređenje. On je, po majci, praunuk onog prote Mihaila čija je glava, sa cigaretom u ustima, bila nataknuta na kolac i izložena na ovoj istoj kapiji.

Tu je i nekoliko sarajevskih gimnazista koji lakomo slušaju starije drugove i njihova pričanja o životu u velikim gradovima, i maštom, koju šibaju dečačka sujeta i pritajene želje, zamišljaju sve kao još mnogo veće i lepše nego što jeste i što može da bude. Tu je i Nikola Glasinčanin, bled i krut mladić koji je zbog siromaštva, tankog zdravlja i slabog uspeha morao da napusti gimnaziju, posle četvrtog razreda, da se vrati u kasabu i primi mesto pisara kod nemačke firme koja izvozi drvo. On je iz propale gazdinske porodice sa Okolišta. Njegov deda Milan Glasinčanin umro je nekako ubrzo posle okupacije, u sarajevskoj ludnici, pošto je u mladosti prokockao veći deo imetka. Odavno je umro i otac mu, gazda Petar, bolešljiv čovek bez volje, snage i ugleda. Sad ovaj Nikola provodi po ceo dan na obali reke, pored radnika koji valjaju i splave teške borove balvane, beleži kubike merenog drveta, a posle ih u kancelariji sabira i unosi u spiskove. Taj jednolični posao, među sitnim ljudima, bez poleta i šireg vidika, on oseća kao muku i poniženje, a odsustvo svakog izgleda da bi mogao ili promeniti svoj društveni položaj ili napredovati u njemu, stvorilo je od osetljivog mladića prerano zrelog, žučnog i ćutljivog čoveka. On čita mnogo u slobodnim časovima ali ga ta duševna hrana ne snaži i ne podiže jer sve to prozukne u njemu. Njegova zla sudbina, samoća i patnja otvorile su mu oči i izoštrile duh za mnoge stvari, ali i najlepše misli i najdragocenija saznanja mogu samo da ga još više obeshrabre i ogorče, jer mu još jače osvetljavaju njegov neuspeh i njegov bezizgledan život u kasabi.

Tu je, najposle, i Vlado Marić, bravar po zanimanju, veseljak i dobričina, koga njegovi drugovi sa visokih škola vole i prizivaju, koliko zbog njegovog jakog i lepog baritona toliko zbog njegove prostosrdačnosti i dobrote. Taj snažni mladić sa »šloserskim« kačketom na glavi spada među one skromne ljude koji su dovoljni sami sebi, ni sa kim se ne mere i ne upoređuju, zahvalno i mirno primaju ono što im život pruža i jednostavno daju od sebe sve što imaju i mogu.

Tu su i dve varoške učiteljice, Zorka i Zagorka, obe rodom iz kasabe. Za njihovu naklonost otimaju se svi ovi mladići i pred njima i oko njih igraju ljubavnu igru, naivnu, zamršenu, bleštavu, mučnu. Pred njima se vode diskusije, kao turniri pred damama ranijih stoleća; zbog njih se, posle sedi na kapiji i puši u mraku i samoći, ili peva sa društvom koje je dotle negde pilo; zbog njih su među drugovima potajne mržnje, nevešto skrivane ljubomore, i otvoreni sukobi. Oko deset sati one odlaze. Mladići ostaju još dugo, ali raspoloženje na kapiji opada, borbena rečitost popušta.

Stiković, koji obično vodi glavnu reč, večeras ćuti i puši. On je poremećen i nezadovoljan u sebi, ali krije to kao što krije uvek sva svoja istinska osećanja, i nikad ne uspeva da ih potpuno sakrije. On je danas posle podne imao prvi sastanak sa učiteljicom Zorkom, zanimljivom devojkom punih oblika tela, bleda lica i žarkih očiju. Oni su, na Stikovićevo veliko navaljivanje, ostvarili ono što je u kasabi najteže: da se mladić i devojka sastanu na skrovitom mestu a da to niko ne vidi i ne sazna. Našli su se u njenoj školi koja je sada, preko raspusta, potpuno pusta. On je ušao iz jedne ulice, kroz baštu, a ona iz druge, na glavni ulaz. Našli su se u jednoj polumračnoj, prašnoj prostoriji u kojoj su sve do plafona bile naslagane đačke klupe. Tako je ljubavna strast često prisiljena da traži zabačena i ružna mesta. Nisu mogli ni da sednu ni da legnu. Bili su oboje zbunjeni i nespretni. I suviše željni i plahoviti, oni su se grlili i savijali na jednoj od onih istrošenih klupa koje je ona tako dobro poznavala, ne gledajući i ne primećujući ništa oko sebe. Prvi se otreznio on. I grubo, bez prelaza, kao što rade mladi ljudi, stao je da popravlja odelo na sebi i da se prašta. Ona se rasplakala. Razočaranje je bilo obostrano. Kad je koliko toliko umirio devojku, izišao je, gotovo pobegao, na sporedni ulaz.

Kod kuće je zatekao poštara koji mu je doneo omladinski časopis sa njegovim člankom »Balkan, Srbija i Bosna i Hercegovina«. Ponovno čitanje svoga članka odvratilo mu je misli od malopređašnjeg doživljaja. Ali i u tome je nalazio uzroke nezadovoljstvu. U članku je bilo štamparskih grešaka, neke rečenice su mu izgledale smešne; sada, kad se ništa više nije dalo promeniti, činilo mu se da bi se mnoge stvari mogle kazati lepše, jasnije a sažetije.

A večeras, evo, celo veče sede na kapiji i pred tom istom Zorkom diskutuju o njegovom članku. Njegov glavni protivnik je govorljivi i borbeni Herak, koji sve posmatra i kritikuje sa ortodoksnog socijalističkog gledišta. Ostali učestvuju u debati samo s vremena na vreme. A dve učiteljice ćute i spremaju nevidljiv venac pobedniku. Stiković se slabo brani; prvo, što sada odjednom i sam vidi mnoge slabosti i nelogičnosti u svome članku, iako to nipošto ne bi pred drugima priznao; drugo, što ga muči sećanje na današnje poslepodne u prašnoj i sparnoj školskoj sobi, na scene koje mu sada dolaze i smešne i ružne a koje su bile dugo predmet njegovih najvrelijih želja i najživljih nastojanja oko lepe učiteljice. (Ona sada sedi tu u letnjem mraku i posmatra ga svojim sjajnim očima.) Oseća se kao dužnik i kao krivac i mnogo bi dao da danas nije bio u školi i da ona sada nije ovde. U takvom raspoloženju ovaj mu Herak dolazi kao neka nasrtljiva zolja od koje se teško odbraniti. Čini mu se da mora da odgovara ne samo za svoj članak nego i za ono što se danas posle podne u školi dogodilo. A najviše bi voleo da može sada da je sam, daleko negde odavde i da može mirno da misli o nečem što nije ni članak ni devojka. Ali samoljublje ga je teralo da se brani. Stiković je citirao Cvijića i Štrosmajera, a Herak Kauckog i Bebela.

— Vi mećete kola pred rudu, — vikao je Herak, analizirajući Stikovićev članak. — Ne može se sa balkanskim seljakom, koji je ogrezao u siromaštvu i svakoj bijedi, nigdje i ni u kom slučaju osnivati trajna i dobra državna formacija. Samo prethodno ekonomsko oslobođenje eksploatisanih klasa, seljaka i radnika, dakle ogromne većine naroda, može stvoriti realne uslove za formiranje samostalnih država. To je prirodan proces i put kojim treba ići, a nipošto obrnuto. Stoga se i nacionalno oslobođenje i ujedinjenje moraju izvršiti u duhu socijalnog oslobođenja i preporoda. Inače, desiće se da će seljak, radnik i sitan građanin unijeti i u nove državne formacije, kao smrtonosnu zarazu, svoj pauperizam i svoju ropsku ćud, a malobrojni eksploatatori svoj parazitski, reakcionarni mentalitet i sve svoje antisocijalne nagone. A od toga ne može da bude ni trajne države ni dobrog društva.

— Sve je to tuđinska, knjiška mudrost, dragi moj, — odgovarao je Stiković, — koja iščezava pred živim zamahom probuđenih nacionalnih snaga, u prvom redu kod Srba, a zatim i kod Hrvata i Slovenaca, koje sve teže ka jednom cilju. Stvari se ne razvijaju prema predviđanjima njemačkih teoretičara, ali zato idu u potpunoj saglasnosti sa dubokim smislom naše istorije i našeg rasnog pozvanja. Od Karađorđevog poziva: »Svaki svoga ubijte subašu!« rješavaju se socijalna pitanja na Balkanu putem nacionalnih oslobodilačkih pokreta i ratova. I sve ide savršeno logično: od manjega ka većem, od regionalnog i plemenskog ka nacionalnom i državotvornom. Zar nisu naše pobjede na Kumanovu i Bregalnici u isto vrijeme najveće pobjede napredne misli i socijalne pravde?

— To ćemo još vidjeti, — upada Herak.

— Ko ne vidi sada, taj neće nikad vidjeti. Mi vjerujemo...

— Vi vjerujete, a mi ne vjerujemo ništa, nego želimo da se uvjerimo stvarnim dokazima i činjenicama, — odgovarao je Herak.

— Zar nestanak Turaka i slabljenje Austro-Ugarske, kao prvi stepen ka njenom uništenju, nisu u stvari pobjede malih, demokratskih naroda i porobljenih klasa, u njihovoj težnji da zauzmu svoje mjesto pod suncem? — nastavljao je Stiković svoju misao.

— Kad bi ostvarenja nacionalističkih težnja donosila i ostvarenje socijalne pravde, onda u državama Zapadne Evrope, koje su većinom ostvarile sve svoje nacionalne ideale i u tom pogledu zadovoljene, ne bi trebalo da bude više ni velikih socijalnih problema, ni pokreta ni sukoba. A mi vidimo da nije tako. Naprotiv.

— A ja ti i opet kažem, — odgovara malo umorno Stiković, — da bez kreiranja samostalnih država na bazi nacionalnog jedinstva i savremenih shvatanja lične i društvene slobode ne može biti ni govora o »socijalnom oslobođenju«. Jer, kao što je rekao onaj Francuz, politika ima prvenstvo__

— Stomak ima prvenstvo, — upade Herak.

Tu zagrajaše ostali. Naivna studentska diskusija se pretvori u mladenačku svađu u kojoj su svi govorili i upadali jedan drugom u reč i koja se kod prve dosetke raspršta i izgubi u smehu i dovikivanju.

Za Stikovića to je bio dobrodošao povod da prekine raspru i da začuti, a da to ne izgleda kao poraz i povlačenje.

Posle Zorke i Zagorke, koje su oko deset sati otišle kući, u pratnji Velimira i Ranka, počeli su i ostali da se razilaze. Najposle, ostali su samo Stiković i Nikola Glasinčanin.

Njih dvojica su vršnjaci. Nekad su zajedno pošli u gimnaziju i zajedno stanovali u Sarajevu. Znaju jedan drugog do u sitnice i upravo stoga ne mogu jedan drugog ni pravo da ocene ni istinski da vole. S godinama razmak je između njih bivao, prirodno, sve veći i sve mučniji. O svakom raspustu oni se nalaze ovde u kasabi i mere jedan drugog i posmatraju kao nerazdvojni drugovi-neprijatelji. Sad je između njih došla još i ova lepa i nemirna učiteljica Zorka. Jer, za vreme dugih meseci poslednje zime ona se družila sa Glasinčaninom koji niti je krio ni mogao sakriti koliko je u nju zaljubljen. On se bio uhvatio za tu ljubav sa svim onim žarom koji mogu da unesu u te stvari ogorčeni i nezadovoljni ljudi. Ali čim su došli letnji meseci i pojavili se studenti, osetljivom Glasinčaninu nije mogla da izmakne pažnja koju učiteljica posvećuje Stikoviću. Zbog toga je ona stara i pred svetom uvek skrivana zategnutost između njih dvojice u poslednje vreme porasla. Ovog raspusta nisu se još nijedanput našli ovako nasamo.

Sad, kad su slučajno ovako ostali, prva pomisao i kod jednog i kod drugog bila je: da se što pre rastanu bez razgovora, koji može biti samo neprijatan. Ali neki besmisleni obzir, koji samo mladost poznaje, nije im dao da to što žele i učine. U toj neprilici pomogao im je slučaj i bar za trenutak olakšao teško ćutanje koje ih je pritiskivalo.

U mraku se začuše glasovi dvojice šetača, koji su išli polagano i bili zastali tu pored same kapije, iza oštrog ugla, tako da ih Stiković i Glasinčanin sa svojih sedišta na sofi nisu mogli da vide, kao ni oni njih. Ali su čuli svaku reč i ti glasovi su im bili dobro poznati. To su dvojica njihovih nešto mlađih drugova. Toma Galus i Fehim Bahtijarević. Njih dvojica se drže malo postrani od one grupe u kojoj je velika većina đaka i studenata i koja se svake večeri iskuplja na kapiji oko Stikovića i Heraka, jer, iako mlađi, Galus je i kao pesnik i kao nacionalistički govornik suparnik Stikoviću, koga ne voli i ne ceni, a Bahtijarević je neobično ćutljiv, gord i povučen kao pravo begovsko unuče.

Toma Galus je visok mladić rumenih obraza i plavih očiju. Njegov otac, Alban Galus (Alban von Gallus), poslednji potomak jedne stare porodice iz Burgenlanda, došao je kao činovnik, odmah posle okupacije, u kasabu. Tu je bio dvadesetak godina »šumski upravitelj« i sada živi u kasabi kao penzioner. U samom početku on se oženio ovde ćerkom jednog od prvih gazda, Hadži-Tome Stankovića, jednom pouselom i snažnom devojkom crne masti i jake volje. Sa njom je izrodio decu, dve kćeri i jednog sina, koja su sva krštena u srpskoj crkvi i odrasla kao prava kasabalijska deca i Hadži-Tomina unučad. Stari Galus, visok i nekada lep čovek sa blagorodnim osmejkom, i bujnom, potpuno belom kosom, odavno je postao pravi kasabalija, »gospodin Albo«, za koga mlađi naraštaji i ne pomišljaju da bi mogao biti stranac i došljak. On ima dve strasti, koje nikome ne smetaju, to su: lov i lula. Po ćelom kotaru on ima stare i dobre prijatelje, kako među Srbima, tako i među muslimanima seljacima, sa kojima ga vezuje lovačka strast. Kao da je rođen i odrastao sa njima, potpuno je usvojio mnoge njihove osobine, naročito onaj način veselog ćutanja i mirnog razgovora, tako karakterističan za ljude koji su strasni pušači i koji vole lov, šumu i život na vazduhu.

Mladi Galus je ove godine završio gimnazijalnu maturu u Sarajevu i najesen treba da ide u Beč na studije. U pitanju njegovih studija postoji u porodici podvojenost. Otac bi želeo da mu sin studira tehniku ili šumarstvo, a sin bi hteo da ide na filozofiju. Jer, ovaj Toma Galus je samo svojim spoljnim izgledom nalik na oca a sve njegove urođene težnje idu u sasvim protivnom pravcu. To je jedan od onih dobrih đaka, čednih i primernih u svemu, koji sa velikom lakoćom i kao uzgred polažu sve predmete, a celo svoje iskreno i stvarno zanimanje posvećuju svojim pomalo ćudljivim i nesređenim duhovnim sklonostima, izvan škole i njenog zvaničnog programa. To su oni đaci vedra i jednostavna srca, ali nemirna i ljubopitljiva duha. Njima su gotovo nepoznate one teške i opasne krize čulnog i osećajnog života kroz koje prolaze toliki drugi mladići njihovih godina, ali zato oni teško nalaze smirenje svojih duhovnih nemira i vrlo često ostaju za ceo život svaštari, zanimljivi osobenjaci, bez stalnog dela i bez određenog pravca uopšte. Kako svaki mlad čovek mora ne samo da ispuni večne, prirodne zahteve mladosti i sazrevanja nego pored toga i da plati harač savremenim strujanjima duha, pa i modi i navikama svoga vremena, koje trenutno vladaju među omladinom, i Galus je pisao stihove i bio aktivan član revolucionarnih nacionalističkih đačkih organizacija. Pored toga on je pet godina učio francuski jezik kao neobavezan predmet, bavio se književnošću i, naročito, filozofijom. Bio je strastven i neumoran u čitanju. Glavna strana lektira tadašnjih mladih ljudi u sarajevskoj gimnaziji sastojala se od dela iz poznate i ogromne nemačke izdavačke kuće Reclam's Universal-Bibliothek. Te male, jevtine sveščiće sa žutim koricama i neobično sitnom štampom bile su glavna duhovna hrana pristupačna đacima toga vremena; iz njih su mogli da upoznaju ne samo nemačku književnost nego sva krupnija dela svetske književnosti u nemačkim prevodima. Iz njih je i Galus crpeo svoje poznavanje nemačkih modernih filozofa, naročito Ničea i Štirnera, i mogao je o njima da vodi, na šetnjama pored Miljacke, beskrajne diskusije sa nekom hladnom i veselom strašću, ne vezujući ni najmanje svoja znanja sa svojim ličnim životom, kao što to inače mladići tako često rade. Tip takvog prerano zrelog i raznovrsnim a nesređenim znanjima preopterećenog maturanta nije bio redak među tadašnjim gimnazistima. Čedan mladić i dobar đak, Galus je slobodu i neobuzdanost mladosti poznavao samo u smelostima misli i preteranostima lektire.

Fehim Bahtijarević je samo po majci kasabalija. Otac mu je Rogatičanin i sada je kadija u Rogatici, ali majka mu je iz velike ovdašnje porodice Osmanagića. Od najranijeg detinjstva on provodi jedan deo letnjeg raspusta zajedno sa majkom kod njenih u kasabi. To je vitak mladić gracilnih i vretenastih oblika, nežnih ali snažnih zglobova. Na njemu je sve odmereno, ugašeno i prigušeno. Fini oval lica kao pečen, koža potpuno zagasita, smeđa, sa lakim prelivima neke tamne modrine, pokreti kratki i retki; crne oči sa modro osenčenom beonjačom; pogled vreo, ali bez sjaja; jake, sastavljene obrve; tanka crna naušnica nad povijenim usnama. Takvi se muški likovi viđaju na persijskim minijaturama.

I on je ovoga leta položio maturu i sada očekuje da dobije državnu stipendiju da bi studirao orijentalne jezike u Beču.

Ova dva mladića nastavljaju neki ranije započeti razgovor. Reč je o Bahtijarevićevom izboru studija. Galus mu dokazuje da će pogreški ako uzme orijentalistiku. Uopšte Galus govori mnogo više i življe, jer je navikao da ga slušaju i jer voli da propoveda, dok Bahtijarević govori kratko i malo kao čovek koji ima svoje stalno uverenje, a nema potrebe da drugog ubeđuje. Galus govori, kao većina mladih i načitanih ljudi, sa onim naivnim zadovoljstvom od reči, slikovitih izraza i poređenja i sa sklonošću ka uopštavanju, a Bahtijarević suvo, kratko, gotovo nemarno.

Skriveni u senci i zavaljeni na kamenim sedištima, Stiković i Glasinčanin ćute, kao da su se bez reči sporazumeli da neprimećeni slušaju razgovor dvojice drugova na mostu.

Završavajući tu diskusiju o studijama, Galus govori vatreno:

— Tu se vi muslimani, begovski sinovi, često varate. Zbunjeni novim vremenima, vi više ne osjećate pravo i potpuno svoje mjesto u svijetu. Vaša ljubav prema svemu što je orijentalno samo je jedan savremeni izraz vaše »volje za moći«; za vas su istočnjački način života i mišljenja najuže vezani sa jednim društvenim i pravnim poretkom koji je bio osnov vašeg vjekovnog gospodstva. I to je razumljivo. Ali to ne znači nipošto da vi imate smisla za orijentalistiku kao nauku. Vi ste orijentalci, ali se varate kad mislite da ste pozvani da budete orijentalisti. Vi uopšte nemate zvanja ni prave sklonosti za nauku.

— Vidi!

— Ne, nemate. I kad to tvrdim, ja ne kažem ništa uvredljivo i nepovoljno. Naprotiv. Vi ste jedina gospoda u ovoj zemlji, ili ste bar bili to; vi ste kroz stoljeća širili, utvrđivali ili branili to svoje gospodstvo, mačem i knjigom, pravno, vjerski i vojnički; to je od vas stvorilo tip ratnika, upravljača i vlasnika, a ta klasa ljudi nigdje u svijetu ne njeguje apstraktne nauke, nego to prepušta onima koji ništa drugo nemaju i ne mogu. Za vas su pravne studije i privreda, jer vi ste ljudi konkretnih znanja. Takvi su uvijek i svuda ljudi iz gospodujuće klase.

— Znači da mi treba da ostanemo neprosvijećeni.

— Ne, ne znači to, nego znači da morate da ostanete ono što ste ili, ako hoćeš, ono što ste bili; morate, jer niko ne može da bude i ono što jeste i protivno od toga.

— Pa mi danas nismo gospodujuća klasa. Danas smo svi jednaki, — upada opet Bahtijarević sa lakom ironijom u kojoj ima i gorčine i ponosa.

— Niste, razumije se da niste. Prilike koje su od vas nekad načinile to što ste izmijenile su se odavno, ali to ne znači da se i vi možete mijenjati istom brzinom. To nije prvi ni posljednji slučaj da jedna društvena klasa izgubi svoju podlogu, a da ona ostane ista. Pogodbe života se mijenjaju, a jedna klasa ljudi ostaje ono što je, jer samo takva može da postoji, i takva i propada.

Govor dvojice nevidljivih mladića prekide se za trenutak, ugašen Bahtijarevićevim ćutanjem.

Na vedrom nebu, iznad crnih planina u dnu vidika, pojavio se krnj, brodoloman mesec. Bela ploča sa turskim natpisom, na izdignutom zidu, zasja odjednom kao neki slabo osvetljeni prozor u modrom mraku.

Bahtijarević je sada govorio nešto, ali tako slabim glasom da su samo pojedine nepovezane i nerazumljive reči dopirale do Stikovića i Glasinčanina. Govor je, kao što uvek biva u mladalačkim razgovorima u kojima su asocijacije smele i brze, bio već prešao na drugu temu. Od studija orijentalnih jezika došli su na sadržinu natpisa na beloj ploči pred njima i govorili i o mostu i o onom koji ga je podigao.

Galusov glas je bio mnogo jači i izrazitiji. Nadovezujući na Bahtijarevićeve hvale Mehmedpaši Sokoloviću i tadašnjoj turskoj upravi koja je podizala ovakve građevine, on je sada živahno razvijao svoje nacionalističke poglede na prošlost i budućnost naroda i njegove kulture i civilizacije. (Jer, u tim đačkim razgovorima svaki ide za svojom misli.)

— Ti imaš pravo, — govorio je Galus, — to je morao biti genijalan čovjek. Nije on prvi ni posljednji čovjek naše krvi koji se istakao služeći tuđe carstvo. Mi smo dali na stotine takvih ljudi, državnika, vojskovođa i umjetnika, Carigradu, Rimu i Beču. Smisao našeg narodnog ujedinjenja u jednu veliku i moćnu, modernu nacionalnu državu i jeste u tome što će tada naše snage ostajati u zemlji i razvijati se tu i davati svoj doprinos opštoj kulturi pod našim imenom, a ne iz tuđinskih centara.

— A ti misliš da su ti »centri« nastali slučajno i da se mogu stvarati novi, po želji, kad ko hoće i gdje ko hoće?

— Slučajno ili ne, to danas nije više pitanje; nije važno kako su oni nastali, nego je važno da njih danas nestaje, da su ocvjetali i degenerisali se i da treba da ustupe mjesto drugim, novim centrima, preko kojih će moći neposredno da se izraze mladi, slobodni narodi, koji stupaju na pozornicu istorije.

— I ti misliš da bi Mehmedpaša Sokolović, da je ostao kao seljačko dijete tamo gore u Sokolovićima, postao ono što je postao i da bi između ostaloga podigao i ovu ćupriju na kojoj mi sada razgovaramo?

— U ono vrijeme, naravno, ne bi. Ali na kraju krajeva, nije Carigradu ni bilo teško podizati ovakve građevine kad je nama, kao i tolikim ostalim pokorenim narodima, uzimao ne samo imetak i zaradu nego i najbolju snagu i najčistiju krv. Ako pomislimo šta nam je i koliko nam je kroz stoljeća uzimano, sve su ove građevine samo mrvice. Ali kad mi jednom stečemo svoju narodnu slobodu i državnu samostalnost, onda će naš novac i naša krv biti samo za nas i ostajati nama. Sve će biti samo i jedino za podizanje nacionalne kulture koja će nositi naš pečat i naše ime i koja će imati u vidu sreću i blagostanje najširih slojeva našega naroda.

Bahtijarević je ćutao, i to ćutanje, kao da je najživlji i najrečitiji otpor, izazivalo je Galusa i nagonilo ga da podigne i pooštri notu. On je živošću koja mu je bila urođena i rečnikom koji je tada vladao u omladinskoj nacionalističkoj literaturi nabrajao planove i zadatke revolucionarne omladine. Sve žive snage rase biće probuđene i stavljene u dejstvo. Pod njihovim udarcima raspašće se Austro-Ugarska Monarhija, ta tamnica naroda, kao što se raspala evropska Turska. Sve antinacionalne i reakcionarne sile koje danas sputavaju, dele i uspavljuju naše nacionalne snage biće pobeđene i potisnute. Sve će to moći biti izvedeno, jer je duh vremena u kome živimo naš najbolji saveznik, jer su i napori ostalih malih i porobljenih naroda sa nama. Savremeni nacionalizam trijumfovaće nad konfesionalnim razlikama i zastarelim predrasudama, oslobodiće narod stranih nenarodnih uticaja i tuđinske eksploatacije. I tada će se roditi nacionalna država.

Galus je zatim opisivao preimućstva i lepote te nove nacionalne države koja će oko Srbije kao Pijemonta okupiti sve Južne Slovene na osnovu potpune plemenske ravnopravnosti, verske snošljivosti i građanske jednakosti. U njegovom govoru mešale su se smele reči neodređenog značenja sa izrazima koji su tačno kazivali potrebe savremenog života; najdublje želje jedne rase, kojima je ponajčešće suđeno da zauvek ostanu samo želje, sa opravdanim i dostižnim zahtevima svakodnevne stvarnosti; velike istine koje sazrevaju kroz pokolenja, ali koje samo omladina može da unapred oseti i sme da iskaže, sa večnim iluzijama koje se nikad ne gase ali nikada i ne stižu do ostvarenja, jer ih jedan pas omladine predaje drugome kao onu mitološku buktinju. U mladićevom govoru bilo je, naravno, mnogo tvrđenja koja ne bi mogla izdržati kritiku stvarnosti i mnogo pretpostavki koje možda ne bi podnele probu iskustva, ali u njemu je bilo i svežeg daha, dragocenog soka kojim se održava i podmlađuje stablo čovečanstva.

Bahtijarević je ćutao.

— Vidićeš, Fehime, — uveravao je zaneseni Galus svoga druga, kao da je to stvar ove noći ili sutrašnjeg dana, — vidićeš, ostvarićemo državu koja će biti najdragocjeniji prilog napretku čovječanstva, u kojoj će svaki napor biti blagosloven, svaka žrtva sveta, svaka misao samonikla, nošena našom riječi, i svako djelo sa pečatom našeg imena. Tada ćemo stvarati djela koja će biti produkt našeg slobodnog rada i izraz našeg rasnog genija, djela prema kojima će sve što je učinjeno u stoljećima tuđe uprave izgledati kao nedostojne igračke. Premostićemo veće rijeke i dublje ponore. Sagradićemo nove, veće i bolje mostove, i to ne da vezuju tuđe centre sa pokorenim pokrajinama, nego da spajaju naše krajeve među sobom i našu državu sa cijelim ostalim svijetom. Jer, o tom više nema sumnje, nama je suđeno da ostvarimo ono čemu su svi naraštaji prije nas težili: državu, rođenu u slobodi i zasnovanu na pravdi, kao jedan dio božje misli, ostvaren na zemlji.

Bahtijarević je ćutao. A i Galusov glas je počeo da se spušta. Kako se njegov govor dizao svojim smislom, tako je njegov glas bivao sve niži i promukliji, pretvarao se u jak i strastven šapat, i najposle izgubio u velikoj tišini noći. Sad su ćutala oba mladića. Pa ipak, u noći je ležalo, izdvojeno, teško i uporno Bahtijarevićevo ćutanje, dizalo se, osetno i stvarno, kao neprelazan zid u tami, i samom težinom svoga postojanja poricalo odlučno sve što je onaj drugi govorio, i objavljivao svoj nemi, jasni i nepromenljivi smisao:

»Temelji sveta i osnovi života i ljudskih odnosa u njemu utvrđeni su za vekove. To ne znači da se oni ne menjaju, ali mereni dužinom ljudskog života izgledaju večni. Odnos između njihovog trajanja i dužine ljudskog veka isti je kao odnos između nemirne, pokretne i brze površine reke i njenog stalnog i čvrstog dna čije su izmene spore i neprimetne. I sama pomisao o promeni tih »centara« nezdrava je i neizvodljiva. To je isto kao kad bi neko zaželeo da menja i pomera izvore velikih reka i ležišta planina. Želja za naglim promenama i pomisao o njihovom nasilnom izvođenju javljaju se često među ljudima, kao bolest, i hvataju maha ponajviše u mladićskim glavama; samo, te glave ne misle kako treba, ne postižu na kraju ništa i obično se ne drže dugo na ramenima. Jer, nije ljudska želja ono što raspolaže i upravlja stvarima sveta. Želja je kao vetar, premešta prašinu sa jednog mesta na drugo, zamračuje ponekad njome ceo vidik, ali na kraju stišava se i pada i ostavlja staru i večnu sliku sveta iza sebe. Trajna dela na zemlji ostvaruju se božjom voljom, a čovek je samo njeno slepo i pokorno oruđe. Delo koje se rađa iz želje, čovekove želje, ili ne doživi ostvarenje ili nije trajno; u svakom slučaju nije dobro. Sve ove bujne želje i smele reči pod noćnim nebom, na kapiji, neće promeniti u osnovi ništa; proći će iznad velikih i stalnih stvarnosti sveta i izgubiti se tamo gde se smiruju želje i vetrovi. A zaista veliki ljudi, kao i velike građevine, niču i nicaće tamo gde im je božjim promislom određeno mesto, nezavisno od praznih, prolaznih želja i ljudske sujete.«

Ali Bahtijarević nije izgovorio nijednu od tih reči. Oni koji, kao ovaj muslimanski mladić, begovski unuk, nose svoju filozofiju u svojoj krvi, žive i umiru po njoj, ali ne umeju da je iskažu rečima niti osećaju potrebe za tim. Posle dužeg ćutanja Stiković i Glasinčanin videše samo kako neko od one dvojice nevidljivih drugova iza zida baci dogorelu cigaretu i kako ona, kao kresnica, pada u velikom luku s mosta u Drinu. U isto vreme čulo se kako su ćutke i polagano krenuli dalje prema pijacu. Sa njima se brzo gubila i jeka njihovih koraka.

Ostavši opet sami, Stiković i Glasinčanin prenuše se i pogledaše kao da su se tek sada našli.

Njihova lica na slaboj mesečini pokazuju osvetljene i tamne površine koje se oštro lome i presecaju, i izgledaju mnogo starija nego što jesu. Žar od njihovih cigareta dobio je fosforan sjaj. Obojica su potišteni. Razlozi su posve različni, ali potištenost jednaka. U obojici jedna ista želja: da se digne i ide kući. Ali obojica su kao prikovani na kamenim sedištima, još mlakim od sunčanog dana. Razgovor one dvojice mlađih drugova, kome su slučajno i neopaženi prisustvovali, bio im je dobro došao kao odlaganje njihovog međusobnog razgovora i objašnjavanja. Ali sad se to više nije moglo izbeči.

— Jesi li video Heraka i njegovu argumentaciju? — otpoče Stiković prvi, vraćajući se na svoju večerašnju diskusiju, i odmah oseti u tome izvesnu svoja bolest.

Glasinčanin, koji je opet Osećao trenutno preimućstvo svoga položaja kao sudija, ne odgovori odmah.

— Molim te, — nastavljao je nestrpljivo Stiković, — danas govoriti o klasnoj borbi i preporučivati sitan rad, kad je posljednjem našem čovjeku jasno da su nacionalno ujedinjenje i oslobođenje, izvršeni revolucionarnim sredstvima, najpreči zadaci zajednice! Pa to je smiješno!

U Stikovićevom glasu bilo je pitanja i poziva na razgovor. Ali Glasinčanin i opet ne odgovori. U tišini toga osvetničkog i pakosnog ćutanja do njih je dopirala muzika koja se sada javila iz oficirske kasine na obali. U prizemlju su bili osvetljeni i širom otvoreni prozori. Svirala je violina, praćena klavirom. To svira vojni lekar, Regimentsarzt, Dr. Balaš, a prati ga žena komandanta garnizona, pukovnika Bauera. (Vežbaju drugi deo Šubertove sonatine za klavir i violinu. Polaze dobro i složno, ali pre nego što stignu do polovine, klavir istrčava napred. Violina prekida svirku. Posle kraće tišine u kojoj valjda raspravljaju o tom spornom mestu, počinju stav iznova.) Oni gotovo redovno vežbaju ovako i sviraju do u neko doba noći, dok pukovnik u drugoj sobi igra svoje beskonačne partije preferansa ili prosto kunja uz mostarsko vino i švapsku cigaru, a mlađi oficiri prave među sobom šale na račun zaljubljenih muzikanata.

Između gospođe Bauer i mladog lekara zaista se plete već mesecima jedna složena i teška istorija. Pravu prirodu njihovih odnosa ne umeju da odrede ni najoštroumniji među oficirima. Jedni tvrde da je ta veza čisto duhovna (i naravno smeju se tome), a drugi da u svemu tome i telo ima deo koji mu pripada. Tek njih dvoje je nerazdvojno, sa potpunim očinskim pristankom pukovnika, koji je dobričina čovek, već dobro otupeo od službe, godina, vina i duvana.

Cela kasaba je znala ovo dvoje kao par. Inače je celo to oficirsko društvo živelo potpuno odvojeno, svojim zasebnim životom, bez ikakve veze ne samo sa domaćim narodom i građanstvom nego i sa činovnicima strancima. Na ulasku u njihove parkove, pune okruglih i zvezdolikih leja sa neobičnim cvećem, pisalo je zaista na istoj tabli i da je pse zabranjeno puštati po parku i da civilistima nije dozvoljen ulaz. Njihove zabave i njihovi plesovi bili su nepristupačni svima koji ne nose uniformu. Ceo njihov život bio je zaista život ogromne i u sebe zatvorene kaste, koja neguje svoju isključivost kao najvažniji deo svoje snage, i pod bleštavim i ukočenim spoljnim izgledom krije u sebi sve što inače život daje ostalim ljudima od veličine i bede, slasti i gorčine.

Ali ima stvari koje su po svojoj prirodi takve da ne mogu da ostanu skrovite i koje probijaju svaki i najkrući okvir i prelaze svaku i najstrožu granicu. (»Imaju tri stvari koje se ne daju sakriti«, govorili su Osmanlije, »a to su: ljubav, kašalj i siromaštvo.«) To je bio slučaj sa ovim parom zaljubljenih ljudi. Nema u kasabi starca ni deteta, ženska ni muška, koje nije naišlo na njih na nekoj od njihovih šetnji, kad izgubljeni u razgovoru, potpuno slepi i gluvi za sve oko sebe, idu usamljenim putevima oko kasabe. Čobani su se navikli na njih kao na one parove buba koji se u maju mesecu viđaju po lišću pored puta; sve dve i dve, priljubljene jedna uz drugu. Svuda su ih viđali: oko Drine i Rzava, ispod ruševina Starog grada, na drumu koji vodi iz varoši, oko Stražišta. U svako doba dana. Jer, ljubavnicima je vreme uvek kratko i nijedna staza nije im dovoljno dugačka. Jahali su na konjima, vozili se lakim kolima, ali najviše su pešačili, i to onim hodom kojim idu dvoje ljudi koji postoje samo jedno za drugo i onim karakterističnim korakom koji već sam po sebi kazuje da im je ravnodušno sve na svetu osim onoga što jedno drugom imaju da kažu.

On je pomađareni Slovak, činovnički sin, siromah, školovan o državnom trošku, mlad, zaista muzikalan, ambiciozan, suviše osetljiv, naročito zbog svoga porekla koje mu smeta da se smatra kao potpuno ravnopravan sa oficirima Nemcima ili Mađarima iz uglednijih ili bogatijih porodica. Ona je žena u četrdesetim godinama, osam godina starija od njega. Visoka i plava, već malo uvela, ali savršeno bele i ružičaste kože, velikih, sjajnih modrih očiju, ona liči izgledom i držanjem na one portrete kraljica koji očaravaju mlade devojke.

Svako od ovo dvoje ljudi ima svoje lične, stvarne ili uobražene, ali duboke razloge nezadovoljstva sa životom. A osim toga i veliki zajednički razlog: oboje se osećaju nesrećni i kao prognani u ovoj kasabi i u društvu oficira, većinom praznoglavih i ništavnih ljudi. Zato se njih dvoje drže grčevito kao dva brodolomca. Poniru jedno u drugo, gube se i zaboravljaju u dugim razgovorima ili, ovako kao sada, u muzici.

Takav je bio nevidljivi par čija je muzika ispunjavala mučnu tišinu između dvojice mladića.

U jednom trenutku, muzika koja se razlivala u mirnoj noći pomrsi se opet i prekide za neko vreme. U tišini koja je nastala Glasinčanin progovori nekim drvenim glasom, nadovezujući na Stikovićeve poslednje reči.

— Smiješno!? Pa smiješno je mnogo štošta u ovoj diskusiji, ako ćemo pravo.

Stiković izvadi naglo cigaretu iz usta, a Glasinčanin nastavi polagano ali odlučno da izlaže svoju misao za koju se vidi da nije od večeras, nego da ga je dugo mučila.

— Ja pažljivo slušam sve ove diskusije; i vas dvojicu i druge školovane ljude u kasabi; čitam i novine i časopise. I što vas više slušam sve se više uvjeravam da većina tih usmenih ili pismenih diskusija i nema veze sa životom i njegovim stvarnim zahtjevima i problemima. Jer život, pravi život, ja posmatram iz najbliže blizine, vidim ga na drugima i osjećam na sebi. Može biti da se ja varam, a ne umijem ni da se izrazim dobro, ali meni se često nameće misao da su tehnički napredak i relativni mir u svijetu stvorili jednu vrstu zatišja, jednu naročitu atmosferu, vještačku i nestvarnu, u kojoj jedna klasa ljudi, takozvanih inteligenata, može slobodno da se preda dokonoj i zanimljivoj igri sa idejama i »pogledima na život i svijet«. Jednu vrstu staklenih bašta duha, sa vještačkom klimom i egzotičnom florom, a bez ikakve veze sa zemljom, stvarnim a tvrdim tlom po kome se kreću mase živih ljudi. Vi mislite da raspravljate o sudbini tih masa i njihovoj upotrebi u borbama za postizanje viših ciljeva koje im vi postavljate, a u stvari, kotači koji se okreću u vašim glavama nemaju nikakve veze sa životom mase, ni sa životom uopšte. Tu vaša igra postaje opasna, ili bar može da postane opasna, i za druge i za vas same.

Glasinčanin zastade. Stiković je bio toliko iznenađen ovim dugim i smišljenim izlaganjem da nije ni pomišljao da ga prekine i da mu odgovori. Tek kad je čuo reč »opasno«, on učini jedan ironičan pokret rukom. To razdraži Glasinčanina koji nastavi življe:

— Dabogme, kad vas čovjek sluša mogao bi pomisliti da su sva pitanja sretno riješena, sve opasnosti zauvijek otklonjene, svi putevi poravnati i otvoreni, i samo treba njima krenuti. A kad tamo, u životu nije ništa riješeno niti se lako rješava, niti ima izgleda na potpuno rješenje, nego je sve teško i zamršeno, skupo i vezano sa nesrazmjerno velikim rizikom; nigdje traga ni od Herakovih smjelih nada ni od tvojih velikih vidika. Muči se čovjek dovijeka a nikad nema ni ono što mu treba a kamoli ono što želi. A teorijama kao što su vaše zadovoljava samo vječnu ljudsku potrebu za igrom, laska svojoj sujeti, vara samo i sebe i druge. To je istina, bar kako se meni čini.

— Nije tako. Treba samo da uporediš razne istorijske epohe pa da vidiš takozvani progres i smisao čovjekove borbe, pa prema tome i »teorija« koje daju pravac borbi.

Glasinčanin odmah pomisli da je to aluzija na njegovo prekinuto školovanje i kao uvek u takvom slučaju, zadrhta u sebi.

— Ja ne studiram istoriju, — poče on.

— Eto vidiš, a da studiraš ti bi vidio...

— Ali ne studiraš je ni ti.

— Kako? To jest... ovaj, pa dabogme da studiram.

— Pored prirodnih nauka?

Glas je drhtao pakosno. Stiković se zbuni za trenutak a onda reče nekim mrtvim glasom:

— E pa, kad hoćeš baš da znaš, tako je: pored prirodnih nauka, ja se bavim i političkim i istorijskim i socijalnim pitanjima.

— Dobro je kad stižeš. Jer, koliko znam, ti si pored toga i govornik i agitator, i pjesnik i ljubavnik.

Stiković se nasmeja neprirodno. Kao daleka ali mučna stvar prođe mu kroz sećanje današnje poslepodne u zabačenoj školskoj sobi i tek tada se priseti da su se Glasinčanin i Zorka lepo gledali do njegovog dolaska u kasabu. Čovek koji ne voli nije sposoban da oseti veličinu tuđe ljubavi ni snagu ljubomore ni opasnost koja se u njoj krije.

I razgovor dvojice mladića pretvori se, bez prelaza, u žučnu ličnu svađu koja je od samog početka lebdela u vazduhu između njih. A mladi ljudi ne beže od svađe, kao što i mlade životinje lako zameću među sobom besne i grube igre.

— Šta sam ja i čime se bavim to se, na kraju krajeva, nikoga ne tiče. Ne pitam ni ja tebe za tvoje kubike ni balvane.

Onaj grč koji se uvek stegne u Glasinčaninu pri pomenu njegovog položaja zabole ga naročito.

— Ostavi ti moje kubike. Ja od njih živim, ali ne hohštaplerišem njima, ne varam nikoga, ne zavodim ...

— Koga ja zavodim? — odade se Stiković

— Svakoga ili svaku koja se da zavesti.

— To nije istina!

— To je istina. I sam znaš da je istina. I kad si me povukao za jezik, onda hoću da ti kažem.

— Nisam ljubopitljiv.

— Ali ja hoću da ti kažem, jer i preskačući po vas dan balvane može čovjek nešto da vidi i nauči, da smisli i osjeti. Hoću da ti kažem šta mislim o tvojim mnogobrojnim zanimanjima i sposobnostima i tvojim smjelim teorijama, pa i o tvojim stihovima i tvojim ljubavima.

Stiković učini pokret kao da će ustati, ali ostade na mestu. Klavir i violina iz kasine nastavili su odavno svirku (treći, veseli i živahni dio sonatine) i njihova muzika se gubila u noći, u šumu reke.

— Hvala, čuo sam od drugih, pametnijih od tebe.

— Ne, ne. Drugi ili te ne znaju ili ti lažu ili misle isto što i ja, ali šute. Sve tvoje teorije, sva tvoja mnogobrojna duhovna zanimanja, kao i tvoje ljubavi i tvoja prijateljstva, sve to proizlazi iz tvoje ambicije, a tvoja ambicija je lažna i nezdrava, jer dolazi od tvoje sujete, samo i jedino od sujete.

— Ha, ha!

— Jeste. I ta nacionalistička ideja koju sada tako vatreno ispovijedaš, i to je samo jedan naročiti oblik tvoje sujete. Jer ti ne možeš da voliš ni svoju majku ni svoje sestre ni rođenog brata, a kamoli jednu ideju. I ti bi jedino iz sujete mogao da budeš dobar, darežljiv, požrtvovan. Jer tvoja sujeta to je glavna snaga koja te pokreće, tvoja jedina svetinja, jedina stvar koju voliš više nego sebe samoga. Onaj ko te ne zna mogao bi lako da se prevari gledajući tvoju radinost i borbenost, tvoju predanost nacionalističkom idealu, nauci, poeziji, ili ma kakvom višem cilju koji je iznad ličnosti. Ali ti ne možeš ničem dugo služiti i ni uz koga trajno ostati, jer ti to tvoja sujeta ne da. I onog trenutka kad ne bude u pitanju tvoja sujeta, sve će to za tebe postati tuđe i daleke stvari za koje ti nećeš htjeti nećeš moći ni prstom maknuti. I samog sebe ti ćeš iznevjeriti zbog nje, jer si ti i sam samo rob svoje sujete. Ti sam ne znaš koliko si sujetan. Ja te poznajem u dušu i samo ja znam kakvo si ti čudovište od sujetna čovjeka.

Stiković nije odgovarao ništa. U prvi mah on je bio iznenađen smišljenim i strasnim govorom svoga druga koji se sada odjednom javljao pred njim u neočekivanoj ulozi i novoj svetlosti. Zatim mu je taj jetki, jednomerni govor, koji ga je u početku vređao i izazivao, počeo da biva zanimljiv, gotovo prijatan. Pojedine reči su ga, istina, ujedale za srce i bolele, ali sve zajedno — celo to oštro i duboko ulaženje u njegov karakter — laskalo mu je i godilo na jedan naročit način. Jer, reći mladom čoveku kao što je ovaj da je čudovište, to znači samo zagolicati prkos i samoljublje u njemu. I stvarno, on je želeo da Glasinčanin produži to svirepo rovanje po njegovoj unutrašnjosti, tu jarku projekciju njegove skrivene ličnosti, jer je u tome nalazio samo još jedan dokaz svoje izuzetnosti i nadmoćnosti. Njegov ukočen pogled počivao je na beloj ploči u zidu preko puta, koja se na mesečini isticala iz crvenog kamena. Netremice je gledao u taj nerazumljivi turski natpis kao da iz njega čita i odgoneta dublji, pravi smisao onoga što mu oštro i smišljeno govori ovaj zli drug pored njega.

— Ni do čega tebi nije stalo, i ti stvarno niti voliš niti mrziš, jer i za jedno i za drugo treba bar za trenutak izići iz sebe, izložiti se, zaboraviti, prevazići sebe i svoju sujetu. A ti to ne možeš; niti ima stvari za koju bi ti to učinio, sve i kad bi mogao. Tebe tuđi jad ne može ni da dirne a kamoli da zaboli; pa ni tvoj rođeni, samo ako laska tvojoj sujeti. Ti ništa i ne želiš i ničemu se ne raduješ. Ti čak nisi ni zavidljiv, ali ne od dobrote, nego od bezgranične samoživosti, jer ne primjećuješ tuđu sreću kao ni tuđu nesreću. Tebe ne može ništa ganuti ni pokrenuti. Ti se ne zaustavljaš ni pred čim, ne što si hrabar, nego što su u tebi zakržljali svi zdravi nagoni, što za tebe, pored tvoje sujete, ne postoje ni krvne veze ni urođeni obziri, ni bog ni svijet, ni rod ni drug. Ti ne cijeniš ni svoje rođene sposobnosti. Umjesto savjesti tebe može da peče samo povrijeđena sujeta, jer jedino ona uvijek i u svemu progovara iz tebe i diktira tvoje postupke.

— Je li to zbog Zorke? — progovori Stiković odjednom.

— Pa, baš ako hoćeš, da govorimo i o tom. Jest, i zbog Zorke. Ni do nje tebi nije stalo, ni ovoliko. I to je samo tvoja nemoć da se zaustaviš i uzdržiš ma pred čim što ti se slučajno i trenutno nudi i što laska tvojoj sujeti. Jest, ti osvajaš sirote, zbunjene i neiskusne učiteljice, kao što pišeš članke i pjesme, držiš govore i predavanja. I još ih nisi potpuno ni osvojio, a već su ti teške, jer već tvoja sujeta zja i pohlepno gleda dalje. Ali to je i tvoje prokletstvo da se nigdje ne možeš zaustaviti i nikad nasititi i zadovoljiti. Ti sve potčinjavaš svojoj sujeti, ali ti si njen prvi rob i najveći mučenik. Može biti da ćeš ti još mnogo slave i uspjeha imati, i većih uspjeha nego što je slabost zaluđenih žena, ali ni u jednom nećeš naći zadovoljstva, jer će te tvoja sujeta šibati da ideš dalje, jer ona guta sve, i najveće uspjehe, i zaboravlja ih odmah, ali svaki i najmanji neuspjeh i uvredu pamti dovijeka. A kad sve obrsti, polomi, ukalja, unizi, rastjera ili uništi oko tebe, tada ćeš u toj pustinji ostati sam, lice u lice sa svojom sujetom, i nećeš imati ništa da joj pružiš, i tada ćeš jesti sam sebe, ali ti to neće pomoći, jer će te tvoja sujeta, navikla na bolje zalogaje, prezreti kao hranu i odbaciti. Takav si ti, iako izgledaš drugačiji u očima većine ljudi, iako i sam o sebi drugačije misliš. Ali ja te znam.

Tu Glasinčanin naglo ućuta.

Na kapiji se već osećala svežina noći i širila tišina praćena večnim šumom vode. Nisu ni primetili kad je muzika sa obale prestala. Oba mladića bila su potpuno zaboravila gde su i šta rade, zaneseni svaki svojim mislima, kako samo mladost može da se zanese. Ljubomorni i nesrećni »kubikaš« govorio je ono o čemu je toliko puta strasno, duboko i živo mislio, ali za što nikad nije uspevao da nađe odgovarajuće reči i izraze, govorio je sada lako i rečito, gorko i poneseno. A Stiković je slušao, nepomičan i zagledan u belu ploču sa natpisom, kao u bioskopsko platno. Njega je pogađala svaka reč, osećao je svaku oštricu, ali u onom što mu je govorio taj nevidljivi drug kraj njega on nije više nalazio uvrede ni video opasnosti. Naprotiv, činilo mu se da sa svakom Glasinčaninovom reči raste i da na nevidljivim krilima leti, nečujno a brzo, smelo i uzbudljivo, da leti visoko iznad svih ljudi na zemlji i njihovih veza, zakona i osećanja, sam, gord i velik, i srećan ili nešto slično kao srećan. Leti iznad svega. I taj glas i te protivnikove reči, to je romon voda i šum nevidljivog, nižeg sveta negde duboko ispod njega, za koji mu je svejedno šta je i kakav je, šta misli i šta govori, jer ga on preleće kao ptica predeo.

Trenutak Glasinčaninovog ćutanja kao da otrezni obojicu. Nisu smeli da se pogledaju. Bog sam zna u kom bi se pravcu svađa nastavila, da se na mostu, dolazeći sa pijaca, ne pojaviše neki pijani ljudi, sa isprekidanim pesmama i glasnim dozivanjem. Sve ih je nadvikivao jedan tenor koji je isprekidano i suviše visoko pevao starinsku pesmu:

Mudra li si, lijepa li si,
Lijepa Fato Avdagina!

Već po tim glasovima oni raspoznaše nekoliko mlađih trgovaca i gazdinskih sinova. Jedni su išli pravo i polako, drugi krivudali i posrtali. Iz glasnih šala moglo se razabrati da dolaze »ispod topola«.

U toku ranijeg pričanja zaboravili smo da kažemo za još jednu novinu u kasabi. (Izvesno ste i vi primetili kako čovek lako zaboravlja da kaže ono o čem ne voli da govori.)

Ima više od petnaest godina, još pre nego što je počelo građenje pruge, doselio se u kasabu neki Mađar sa ženom. On se preživao Terdik, a žena mu se zvala Julka i govorila je srpski, jer je bila rodom iz Novog Sada. Odmah se saznalo da su došli sa namerom da u kasabi otvore radnju za koju u narodu nije bilo imena. I otvorili su je tamo na kraj varoši, ispod visokih topola koje rastu na podnožju Stražišta, u jednoj staroj begovskoj kući koju su potpuno pregradili.

To je bilo stidno mesto kasabe. Na toj kući su po ceo dan zastrti prozori. A sa mrakom pali se nad ulazom bela karbitska svetlost koja gori po svu noć. Iz prizemlja je odjekivala pesma i zvuči automatskog pianina. Među mladićima i raspusnim ljudima izgovarala su se imena devojaka koje je Terdik doveo i držao u svojoj radnji. U početku su bile četiri: Irma, Ilona, Frida i Aranka.

Svakog petka mogle su se videti »Julkine djevojke« kako u dva fijakera odlaze do bolnice na nedeljni pregled. Bile su nabeljene i narumenjene, sa cvećem na šeširima, sa dugačkim suncobranima na kojima su lepršali volani od čipaka. Pred tim fijakerima kasabalijske žene su sklanjale svoju žensku decu i okretale glavu sa pomešanim osećanjima gađenja, stida i sažaljenja.

Kad su počeli radovi na pruzi i naišao priliv novca i radništva, broj devojaka se povećao. Terdik je pored stare, turske kuće sazidao novu zgradu »pod plan«, sa krovom od crvenog crepa, koji se nadaleko video. Tu su bila tri odeljenja. Opšta sala, Extra-Zimmer i Offizierssalon. U svakoj od tih prostorija bile su razne cene i razni gosti. Tu, »ispod topola«, kako se u kasabi govorilo, sad su mogli da ostavljaju svoj nasleđeni ili stečeni novac sinovi i unuci onih koji su nekad pili u Zarijevoj mehani ili docnije kod Lotike. Tu su se odigravale najkrupnije šale i najslavnije tuče, strasne pijanke i sentimentalne drame. Tu su imale svoj koren i mnoge lične i porodične nesreće u kasabi.

Središte ovog pijanog društva koje je prvi deo noći provelo »Pod topolama« i sada došlo da se rashladi na kapiji, bio je neki Nikola Pecikoza, blesav mladić i dobričina, koga gazdinski sinovi opijaju da bi sa njim terali šale.

Pre nego što su pijanci došli do kapije, zastadoše kraj ograde. Čula se pijana i glasna prepirka. Nikola Pecikoza se kladio u dva litra vina da će preći po kamenoj ogradi do kraj mosta. Prekidoše opkladu i mladić se ispe na ogradu i pođe, raširenih ruku, oprezno mećući nogu pred nogu kao mesečar. Kad je stigao do kapije, spazi dva kasna gosta, ali im ne reče ništa, nego pevušeći nešto i povodeći se onako pijan, nastavi svoj opasni put, dok je veselo društvo išlo za njim. Njegova velika senka na slaboj mesečini poigravala je po mostu i lomila se na ogradi s protivne strane.

Prođoše i pijanci sa svojim neobuzdanim klicanjem i besmislenim primedbama. Dva mladića se tada digoše i bez pozdrava krenuše, svaki za sebe, svojim kućama.

Glasinčanin zamače u mrak, ka levoj obali Drine, kuda je vodio put njegovoj kući, gore na Okolištu. Stiković se uputi laganim korakom na protivnu stranu, ka pijacu. Išao je sporo i neodlučno. Nije mu se napuštalo ovo mesto na kome je bilo svetlije i svežije nego u varoši. Zastade pored ograde mosta. Osetio je potrebu da se za nešto uhvati, na nešto nasloni.

Mesec je bio legao za Vidovu Goru. Naslonjen na kamenu ogradu na samom kraju mosta, mladić je posmatrao dugo velike senke i retke svetlosti svoga rodnog mesta, kao da ga sada prvi put gleda. Na kasini su bila osvetljena samo još dva prozora. Svirka se više nije javljala. Tu je valjda onaj par nesrećnih ljudi, lekar i pukovnikovica, vodio svoje razgovore o muzici i ljubavi ili o svojim ličnim sudbinama koje niti su se dale smiriti svaka u sebi ni složiti međusobno.

Sa tačke na kojoj je Stiković sada stajao videlo se da i na Lotikinom hotelu svetli još jedan prozor. Mladić je gledao u te osvetljene prozore sa obe strane mosta, kao da od njih očekuje nešto. Bio je iznuren i tužan. Vratolomna šetnja ovoga bezumnika Pecikoze podsetila ga je odjednom na najranije detinjstvo, kad je idući u školu gledao u magli zimskog jutra zdepastog Ćorkana kako igra po ovoj istoj ogradi. A svako sećanje na detinjstvo izazivalo je u njemu tugu i nelagodnost. Onaj osećaj kobne a zanosne veličine i vasionskog leta iznad svega i svakoga, koji su u njemu izazvale Glasinčaninove vatrene i tvrde reči, sad se izgubio. Izgledalo mu je da se naglo spustio i da sa naporom gamiže po mračnoj zemlji kao i svi ostali. Muči ga i sećanje na sve ono što je bilo sa učiteljicom i što nije trebalo da bude (kao da je neko drugi u njegovo ime to učinio!), na članak u časopisu koji mu je izgledao i slab i pun nedostataka (kao da ga je drugi za njega pisao i protiv njegove volje a pod njegovim imenom objavio!), na dugi govor Glasinčaninov, koji mu se sad odjednom ukazivao pun zlobe i mržnje, krvavih uvreda i stvarnih opasnosti.

Tu zadrhta od unutarnje jeze i svežine koja je dolazila sa reke. Kao da se prenuo, tek tada primeti da su oba prozora na kasini ugašena. Iz zgrade su izlazili poslednji gosti. Preko mračnog pijaca su im kuckale dugačke sablje i odjekivao glasan, izveštačen govor. Tada se mladić teško odvoji od zida i pogledavši još jednom osvetljeni prozor na hotelu kao poslednju svetlost zamrle kasabe krenu sporim korakom svojoj sirotinjskoj kući, gore na Mejdan.