I ranije se dešavalo da mu, dok ide ovako uza stranu, ponestane daha i da oseti srce kako igra tamo gde mu nije mesto. Već poodavno, još od njegove pedesete godine, biva ovaj rodni breg nekako sve strmiji i strmiji, a put do kuće sve duži. Ali nikad kao danas kad bi hteo da se što pre udalji iz čaršije i da što pre stigne kući. Srce bije kako ne treba, zaptiva mu dah i nagoni ga da stane.

Tamo dole, izgleda, pevaju. Tamo dole je i razoreni most, grozno, dušmanski presečen po polovini. Ne treba mu da se okrene (i ne bi se ni za šta na svetu okrenuo) pa da vidi ceo prizor: pri samom dnu glatko odsečen stub, kao džinovsko deblo, i raznesen u hiljadu komada po okolini, a lukovi levo i desno od toga stuba grubo prekinuti. Između njih zja praznina od petnaestak metara. A izlomljene strane prekinutih lukova bolno teže jedna ka drugoj.

Ne, ni za što na svetu ne bi se okrenuo! Ali ne može ni napred, uzbrdo, jer ga sve više guši njegovo rođeno srce i noge otkazuju poslušnost. Stade da diše što može dublje, lagano, jednomerno, svaki put sve dublje. To je uvek i ranije pomagalo. To pomaže i sada. U grudima se nekako razgaljuje. Između jednomernog dubokog daha i otkucaja srca, stvara se ravnoteža. Korača ponovo, a misao na kuću i na postelju goni ga i podstiče.

Korača mučno i sporo, a pred očima mu je neprestano, kao da se kreće pred njim, ceo prizor sa razorenim mostom. Nije dovoljno jednoj stvari leđa okrenuti pa da prestane da nas goni i muči. I da zaklopi oči, on bi samo to video.

Jeste, mislio je življe hodža, već malo lakše dišući, sad se vidi šta je bila i čemu je stvarno služila sva njihova zgoda i naprava, sva ta hitnja i radinost. (Uvek je on bio u pravu, uvek, u svemu i protiv svih. Ali sada ni to više ne može da ga ispuni zadovoljstvom. Ovo je prvi put da mu ni do toga nije stalo. I suviše je bio u pravu!) Toliko godina on gleda kako ruku ne skidaju sa ćuprije, čistili su je, doterivali, popravljali u temeljima, vodovod su kroz nju sproveli, elektriku na njoj zapalili, i onda su sve to jednog dana digli u lagum kao da je stena u planini a ne zadužbina, hair i lepota. Sad se vidi šta su i za čim idu. On je to oduvek znao, ali sad, to može i poslednja budala da uvidi. Od najtvrđeg i najtrajnijeg počeli su da odbijaju, od božjeg uzimaju. I ko zna gde će se zaustaviti! Evo je i sama vezirova ćuprija počela da se osipa kao đerdan; a kad jednom počne, niko ga više ne zadrža.

Hodža opet zastade. Dah ga je izdavao i uzbrdica naglo rasla pred njim. I opet je morao dubokim disanjem da stišava srce. I opet je uspeo da ukarari dah, živahnuo i brže kročio.

Ali neka, mislio je on dalje, ako se ovde ruši, negde se gradi. Ima valjda još negde mirnih krajeva i razumnih ljudi koji znaju za božji hator. Ako je Bog digao ruke od ove nesrećne kasabe na Drini, nije valjda od celog sveta i sve zemlje što je pod nebom? Neće ni ovi ovako doveka. Ali ko zna? (Oh, da mu je malo dublje i malo više vazduha udahnuti!) Ko zna? Može biti da će se ova pogana vera što sve uređuje, čisti, prepravlja i doteruje da bi odmah zatim sve proždrla i porušila, raširiti po celoj zemlji; možda će od vascelog božjeg sveta napraviti pusto polje za svoje besmisleno građenje i krvničko rušenje, pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive prohteve? Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne građevine, da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje. Kad bi njih nestalo, to bi značilo da će i božja ljubav ugasnuti i nestati sa sveta. To ne može biti.

U tim mislima korača hodža sve teže i sporije.

Sad se jasno čuje da u čaršiji pevaju. Kad bi samo mogao da udahne više vazduha, kad bi put bio manje strmen, i kad bi mogao stići do kuće, da legne u svoj dušek i da vidi i čuje nekoga od svojih! To je jedino što još želi. Ali ne može. Ne može više ni da održi pravi odnos između disanja i srca; srce je potpuno zaptilo dah, kao što se ponekad u snu dešava. Samo ovde nema spasonosnog buđenja. Otvori široko usta i oseti da mu oči izviru iz glave. Strmina koja je i dotle neprestano rasla primače se potpuno njegovom licu. Celo vidno polje ispuni mu tvrdi, ocediti drum, koji se pretvarao u mrak i obuhvatio ga svega.

Na uzbrdici koja vodi na Mejdan ležao je Alihodža i izdisao u kratkim trzajima.

1.
 
Есоп, баснописац, беше сналажљивко, за живот веома способан, али му је судбина доделила да буде роб. Пореклом је био Фригијац, и то рођен у Фригији. Био је сав запуштен, човек оронуо, за тежак рад неспособан, а уз то пупав, веома глават, шопавог носа и наглув. Онако црне масти, сакат и бангав, кратких руку, бркат и разрок, још издалека је изгледао као грешка природе. А имао је још једну ману, већу и од тако наказног изгледа: био jе нем. Наиме, није имао зуба и није могао да говори.

2.

Како је Есоп увек ћутао и био неспособан за послове по граду, господар га је послао на своје сеоско имање. Кад је Есоп једном радио на пољу, неки сељак је донео господару дивне, тек убране смокве. И рече: »Господару, ево прими први урод од својих плодова.« А господар, обрадован, узврати: »Тако ми бога, лепе смокве!« — а своме слузи Агатоподу нареди: »Узми и чувај их за мене! Пошто се окупам и доручкујем, послужићеш ме тим воћем.« Уто и Есоп прекину свој посао и, као и сваки дан, уђе у кућу да доручкује. Агатопод, опет, узе оне смокве. А био је баш гладан. Неки његов садруг, роб, примети да је Агатопод нерасположен и рече му: »Чини ми се, друже, да си лоше воље зато што ти се пријело смокава.« Овај се зачуди: »Тако ти Зевса, како си погодио?« Онај одврати: »Из очију ти читам шта ти душа жели. Посаветоваћу те како да поједемо смокве нас двојица.« А друг примети: »Предлог ти и није баш много паметан. Јер шта ће бити кад господар буде затражио смокве, а ми не будемо имали да му их дамо?« Први му објасни: »Рећи ћемо да је Есоп наишао управо кад је остава била отворена, да је упао унутра и појео смокве. Њему ће дакле, пошто не може да говори, одрати кожу, а теби ће добро послужити да задовољиш своју жељу.« Договоре се тако, па седну поред гомиле смокава и навале да их једу. Уз јело овако разговараху: »Јадни Есоп, црно му се пише; додуше, сав је оронуо и није ни за шта друго него да му кожу батiном деру. Него хајде да се ми лепо договоримо: одсад кад год један од нас двојице што разбије, упропасти или проспе, тврдићемо да је то урадио Есоп. Тако нам нико ништа неће моћи.« И тако поједоше смокве.

3.

Пошто се окупао и доручковао, у речено време, господар зажеле да се заслади смоквама, па нареди робу да му послужи ово воће: »Агатоподе, дајдер смо-кава.« Но кад примети да га Агатопод вуче за нос тражећи их тобоже приљежно, он упита у чему је ствар. Објасне му да је Есоп појео смокве, а он нареди да га неко позове. Позову га, дакле, и Есоп дође. Господар га упита: »Зар ме нимало не поштујеш, проклетињо? Усудио си се чак да уђеш у оставу и поједеш смокве које су за мене биле припремљене.« Чувши ово, Есоп због запреке на језику није могао да се оправда речима. А схватио је како га оптужују и да ће га иши-бати. Паде, дакле, на колена пред господарем и знацима га замоли да мало причека. Господар пристаде, а Есоп узме неко ведро које је стајало у близини, па знацима затражи млаке воде. Стане с ведром насред собе, попи-је воду, а затим гурне прст у уста, напрегне се и изба-ци само оиу млаку воду коју је попио јер пре тога не беше ништа окусио. И пошто се тако оправдао, захваљујући свом великом искуству, затражи да и друга два роба учине исто да би се сазнало ко је појео смокве. Господара задиви то чега се Есоп досетио, па нареди да и она двојица попију воду и поврате. А робови се уплашише. Помислише: »Шта ћемо сад, Хермо боже? Да попијемо, кад нам нема друге, али да не гурнемо прсте дубоко у грло, него у углове код усана.« Али чим они попише млаку воду позли им од смокава, те оне стигну у подгрлац. И пошто изваде прст из уста, смокве покуљају напоље. Господар се сад разљути: »Хтели сте дакле да свалите кривицу на овог човека који не може да говори! Есопе, скини им одећу.« Ишибани, они добро схватише да онај ко другоме јаму копа, сам у њу пада.

4.

Тако су они били кажњени зато што су хтели да учине неправду човеку који не може да говори. Сутрадан господар оде у град. Док је Есоп копао на њиви, случајно наиђе нека Исидина свештеница: беше залутала и са главног пута зашла тамо где је Есоп копао. Па кад примети Есопа како с тешком муком обавља свој посао, не знајући какве је он судбине, овако му се обрати: »Ти тамо, ако умеш да се сажа-лиш над смртном душицом, покажи ми пут до града. Залутала сам.« Есоп се осврну, виде у њој богињу под људским обличјем, па како је био веома побожан паде нмчице пред њу. Затим знацима и покретима главе упи-та свештенмцу: »Зашто си скренула са главног пута и ушла на ово имање?« А она, кад схвати да Есоп чује али да не може говорити, овако му се поче обраћати, уједно и покретима и речима: »Ја сам туђинка у овом крају. Као што видиш, ја сам свештеница, но како ми је овде све непознато залутала сам. Молим те да ми покажеш пут.« Есоп узе мотику оданде где је копао, ухвати свештеницу за руку и поведе је у оближњи шумарак. Извади из своје торбе хлеб и маслинке, па набра зеља и донесе свештеници. Затим је натера да се заложи. И она се заложи. После обеда одведе је до извора и знацима је упита да ли жели да се мало окрепи водом. Тако се она нахрани и напоји, па Есопу пожели свако добро и поново га знацима замоли да јој учини још и последњу услугу и да јој покаже пут. Есоп је одведе до главне, колске цесте и показа јој куда да иде, а затим се врати свом послу

5.

Тако се Исидина свештеница опет ухвати пута па, опомињући се Есопове љубазности, подиже руке к небу и изрече ову молитву: »Круно свеколике васељене, Исидо, госпо с безброј имена, смилуј се оном злосрећном а побожном земљоделцу. Јер указао је поштовање не мени, господарице, већ твоме обличју у мени. Ако већ нећеш да му живот узвисиш многим богатством што су му га други богови ускратили, подари му бар моћ говора. Јер у твојој је моћи да на светлост поново изведеш оно што је пало у таму.« А ову је молбу своје свештенице услишила господарица Исида. Јер глас о побожности допре брзо до ушију божанстава.

6.

Есоп, јер жега је била голема, помисли: »Два сата ми је надзорник дао за одмор. Одспаваћу у време ове неиздржљиве јаре.« Одабра, дакле, једно месташце на имању, мирно и све у цвату. Било је ту много дрвећа и хлада, а по земљи су расли зелена трава и шарено цвеће. У близини се пружала шума, а по њеном рубу се простирала ливада. Есоп одложи трнокоп, прилегне на земљу обраслу травом , подметне кожух и торбу под главу, па заспи. У близини је протицала нека речица. Ветар је благо дувао, а зелено растиње се повијало и одисало милином и свежином оближње шумице. Зрикавци су зрикали на гранама, а унаоколо се разлегала песма шарених птица. Уз сву ту гласну песму, вита оморика што у висину стреми, својим шумом је подражавала дрозда. И то складно брујање, смешано од најразличитијих звукова, пријатно је одјекивало кроз гај. Омамљен овим шуморењем, Есоп утону у сладак сан.

7.

На то место спусти се госпа Исида, а водила је са собом девет муза. Она им овако прозбори: »Погледајте, кћери моје, овог човека. Рођен је као наказа, па ипак својом побожношћу надвладава сваку покуду. Показао је пут мојој свештеници која је залутала. Овде сам са вама да се одужим томе човеку. Ја ћу му повратити глас, а ви тај глас обдарите најбољим говором.« Тако рече, па му отклони неравнине с језика што су га у говору ометале. Исида сама му подари глас, а музе наговори да му свака поклони неки од својих дарова. Оне га научише да смишља басне и да испреда митове на грчком језику, а обдарише га и даром песничким. Пошто му пожеле да стекне углед и славу, богиња се врати у своје пребивалиште. А музе, пошто му свака подари нешто од сопственог умећа, успну се на гору Хеликон.

8.

Есоп је ово збивање пратио у сну, а онда се пробуди и рече: »Ух, ала сам се слатко наспавао.« Па стане да казује називе ствари које су му биле пред очима: мотика, корпа, кожух, торба, говече, магарац, овце. »Тако ми муза, ја говорим« — ишчуђавао се. »Откуд сад то? Откуд? Слутим: говор ми је дарован зато што сам указао поштовање Исидиној свештеници. Добро је, дакле, поступати побожно. Верујем: богови ће и даље испуњавати моја честита надања.«

9.

Обузме га ту велика радост, па се поново лати мотике и поче да копа. Убрзо затим дође управитељ имања Зена да надгледа раднике и удари штапом једног Есоповог друга. А Есоп му, не могавши се више савладати, рече: »Човече, зашто тако окрутно злостављаш и немилосрдно удараш овог јадника који ти није ништа скривио? Па ти сам чиниш свакодневно многа недела, а нико те због тога не батина.« — »Шта је сад ово?«, помисли Зена. »Есоп је проговорио. И, тако ми богова, сад када је почео да говори, ни против кога другог није се побунио но против мене, и то док му се обраћам и издајем му наређења. Ако не нађем повод да га оцрним могао би још постићи да ме смене као управитеља. Па он ми је још док је био нем претио знацима: 'Када дође мој господар удесићу да те смене с положаја управитеља. Могу те оптужити и покретима главе'. Ако би, дакле, могао да ме окриви и тако, знацима главом, још боље ће успети да убеди господара речима. Добро би, дакле, било да га предухитрим.«