65.

Сутрадан Ксанто наложи Есопу: »Иди погледај има ли много људи у купатилу.«

Есоп пође и уз пут се намери на окружног управника. Овај га препозна, па га упита: »Куд си се упутио, Есопе?« Есоп му одговори: »Не знам.« Управник се наљути: »Питам те куда си се упутио, а ти ми одговараш да не знаш.« Есоп понови: »Тако ми муза, не знам.« А окружни управник нареди да га баце у тамницу. Есоп му на то рече: »Видиш, господару, да сам ти добро одговорио. Јер нисам знао да ћу бити одведен у тамницу.« Управник се задиви и пусти га на слободу.

66.

Есоп настави пут у купатило. Виде тамо да се купа гомила света. Пред улазом у купатило беше некакав камен — ко зна како је ту доспео. Есоп примети да се свак на улазу саплиће о њега и чу људе како проклињу онога ко га је ту поставио, али се нико не нађе да помери камен. И док се Есоп чудио глупости свих тих људи наиђе неки човек, спотаче се о камен, па стаде да псује: »Проклет да је онај ко је овде поставио камен!« Затим га помери и уђе у купатило. Есоп се врати кући и рече Ксанту: »Господару, у купатилу сам нашао само једног човека.« Ксанто се обрадовао: »Само једног, кажеш. Одлична прилика да се неометан окупам. Хајде понеси све што је потребно за купање.« Дође тако у купатило, па кад виде гомилу света како се купа, страшно се ражести и упита Есопа: »Ниси ли ми, Есопе, рекао да си у купатилу нашао само једног човека?« — »Баш тако сам ти рекао«, одврати Есоп. »Видиш ли онај камен, господару? Лежао је испред самог улаза, а сви који су улазили у купатило спотицали су се о њега, али се није нашао нико толико паметан да га помери. Ипак, после многих који су се спотакли наиђе још један човек, па се и он саплете о камен, али га помери да више не смета онима који улазе. Ја пак закључих да једино њега могу сматрати човеком, па сам ти, дакле, целу истину рекао.« А Ксанто помисли: »Овај Есоп увек хитро нађе оправдање кад нешто забрља.«

67.

После купања, Ксанто дозва Есопа да постави за ручак, те лепо приседне за сто. Но ускоро, пошто се добро залио пићем, заболи Ксанта стомак и природне потребе натерају га да изиђе напоље. А Есоп донесе пешкир и врч са водом, па стане пред господара. Ксанто га упита: »Можеш ли ми објаснити, Есопе, зашто људи кад испразне црева, најчешће загледају сопствени измет?« Есоп му одговори: »Зато што је једном давно живео неки краљевић који је због распусног и раскошног живота морао обично дуго да седи да би испразнио црева. Једном је пак толико дуго седео да је, заборавивши се, и сопствену душу истиснуо. Од тога времена се људи кад испразне црева нагињу и добро загледају у страху да и они не избаце душу. Али нека те то нимало не плаши. Ти не можеш истиснути душу јер је уопште и немаш.«

68.

Ксанто се врати у благоваоницу и леже за трпезу. Гозба се настави и Ксанто се беше већ добро поднапио, кад философи, како то већ бива међу њима, почну разговарати и претресати разна питања. Изроди се богме и свађа око поставке неког проблема, па се и Ксанто укључи у расправу. Али не као што приличи за време ручка, него као да је у својој предаваоници. Есоп схвати да ће бити белаја, па му рече: »Кад је Дионис изумео вино, он је напунио три чаше и показао људима како треба да пију. Прва чаша беше чаша уживања, друга чаша весеља, а трећа чаша обести. Зато, господару, пошто си већ попио чашу уживања и чашу весеља препусти чашу обести млађима. Јер ти имаш своју школу у којој можеш држати предавања.« А Ксанто, већ пијан, дрекну на њега: »Што не ућутиш, ђаволе! Ти си ми, изгледа, неки Хадов саветник.« — »Само ти настави, па ћеш м у Хад стићи«, одговори му Есоп.

69.

Један ученик примети да је Ксанта већ добро ухватило, па му постави овакво питање: »Да ли је човеку све могуће, учитељу?« Ксанто му одговори: »Ко се то сетио да почне разговор о човеку? Човек је способан за сваки посао и нема тога што не може да уради.« Ученик онда хитро скрену ову расправу у тугаљиво питање: »А може ли човек да попије и цело море?« — »То је бар лако«, одговори му Ксанто, »ја ћу га попити.« — »А шта ако га нe могнеш попити?«, упита га ученик. Већ сасвим савладан силним вином, а немешаним с водом, Ксанто пак рече: »Кладим се у сву своју имовину. Па ако га не попијем, ти располажи мојим имањем.« Затим дадоше као залог прстенове и тако оснажише опкладу. А Есоп, који је стајао до ногу Ксанту, муну господара у чланак и поче му шапутати: »Ма шта то радиш, господару? Где ти је памет? Како можеш попити море?« Ксанто му одбруси: »Ћути, говнару један«, још не схватајући какву је опкладу склопио.

70.

Сутрадан Ксанто устаде рано изјутра. Како је хтео да се умије, то позва роба: »Есопе!« Овај се појави: »Молим, господару.« »Полиј ми!«, наложи му Ксанто. Есоп узе бокал и стаде поливати. Пошто се умио, Ксанто примети да му нема прстена. Упита: »Где ми се део прстен, Есопе?« — »Не знам«, одговори Есоп. Ксанто завапи: »Куку мени, шта ћу сад?« Есоп га тада посаветова: »Ксанто, узми колико можеш, а кришом, од своје имовине и сакри за убудуће. јер имање није више твоје.« — »Ма шта трабуњаш?«, запрепасти се Ксанто. Есоп му објасни: »Јуче си се на гозби обавезао да ћеш испити цело море. Опкладио си се у сопствено имање, а затим си, као залог за имање, и прстен дао.« — »Па како ћу море попити?«, тек сада закука Ксанто. А Есоп поче да му пребацује: »Стајао сам ти до ногу и лепо те опомињао 'Престани, господару! Шта то чиниш? То је немогуће'. Али ти ме ниси послушао.« Ксанто паде на колена пред Есопом и поче да га преклиње: »Молим те, Есопе, кад си већ тако оштрог духа научи ме како да ту изврдам, па опкладу или добијем или поништим.« Есоп му одговори: »Не могу те научити како да опкладу добијеш, али ћу те научити како да је поништиш.« А господар га упита: »Како? Реци ми шта си смислио.«

71.

Есоп му објасни: »Кад стигне судија чувар залога заједно са твојим противником, и кад ти каже да попијеш море немој ништа порицати него и трезан потврди оно што си у пијанству изрекао. Нареди затим да се постави трпеза, да се изнесу јела, да дође служинчад. То ће побудити пажњу и гомила света ће дојурити да посматра како ћеш ти да испијеш море. А кад видиш да се светина скупила, ти напуни чашу морском водом, па позови судију и упитај га: 'На шта ме обавезује опклада?' Он ће ти одговорити: 'Да испијеш море!' Ти га онда упитај: 'Ни на шта друго?' — 'Само на то', потврдиће ти судија. Кад ти то буде јавно потврђено, овако се обрати окупљеном свету: 'Грађани, има много широких река и набујалих горских токова који се непрестано сливају у море. Ја сам се опкладом обавезао само да попијем море, а не и морске притоке. Нека мој противник, дакле, затисне сва речна ушћа да бих ја испио само море. А како је немогуће затиснути ушћа свих река на свету, тако је немогуће и мени да попијем само море'. Дакле, ти ћеш једној немогућности супротставити другу, и тако ћеш поништити опкладу.«

72.

Ксанта задиви Есопова оштроумност. Сада је лаког срца и ведрог духа ишчекивао расплет догађаја. А човек с којим је склопио опкладу дође, с главешинама градским, право пред Ксантову кућу, па га позва и рече: »Испуни оно на шта си се обавезао или предај ммање.« Есоп се нашали: »Боље ти поднеси рачун о свом имању. Јер, ево, море нам је већ допола испражњено.« А Ксантов ученик му одврати: »Од сада ћеш, Есопе, бити мој роб, а не Ксантов.« — »Не блебећи, човече«, одбруси му Есоп, »него своју имовину положи пред ноге мом господару.« Затим наложи да се изнесе лежај и простре крај морског жала, па принесе трпезу и стави неке судове за пиће. Одмах дојури сва сила света. Ускоро се и Ксанто спусти до жала и леже за трпезу. Есоп стаде поред њега, напуни пехар морском водом и пружи га господару. А Ксантов ученик и противник завапи: »Црно ми се пише! Он ће заиста испити море!«

73.

Али Ксанто позва судију пре но што принесе пиће устима: »Судија, овамо!« Судија приђе. Ксанто га упита: »На шта ме обавезује опклада?« — »Да испијеш море«, одговори судија. »Ни на шта друго?«, упита философ. А онај потврди: »Само на то.« Затим се Ксанто обрати народу: »Као што знате, грађани, има много широких река и набујалих горских токова који се непрестано уливају у море. Ја сам се обавезао опкладом само да испијем море, а не и реке. Нека зато мој противник затисне сва речна ушћа да не бих заједно с морем испио и реке.« И тако философ надмудри свога ученика. Гомила стаде бучно одобравати и клицати философу. А ученик се баци пред ноге Ксанту, па му овако рече: »Ти си велики човек, учитељу, надмудрио си ме, признајем. Молим те да поништимо опкладу.« И тако пониште опкладу.

74 — 80. 

Као награду за то што га jе научио како да поништи опкладу, Есоп тражи од Ксанта своју слободу. Ксанто га не ослобађа. — Затим следи прича о томе како Ксантова жена затиче Есопа да се сам задовољава. Када она угледа Есопове размере полакоми се и понуди му огртач као награду ако са њом обави посао десет пута. Есоп, девет пута успешан, десетог нешто омане и скрене с правца. Стога му она није дала огртач. Есоп узме Ксанта за судију, а догађај му представи у метафори. Као, он се са Ксантовом женом погодио да једним замашајем обори десет шљива са шљивине гране. Он је тако и учинио. Али једна шљива је одлетела у страну и пала у измет. — Још се прича како Ксанто шаље Есопа пред кућу да гледа хоће ли се појавити две свраке, мужјак и женка — јер је то срећно знамење. Есоп их угледа и по наређењу похита да дозове Ксанта, али док је овај изишао, једна птица је одлетела. Ксанто сад нареди да Есопа ишибају. Док га кажњавају, Есоп образлаже на примеру тога догађаја да предзнацима не треба веровати: он, Есоп, а не Ксанто, угледао је, тобоже срећне, две свраке, а ето изишло му је само на батине. — Једном се, опет, Ксанто и Есоп шетају гробњем. На неком гробном камену виде натпис од слова неповезаних у речи. Есоп одгонетне натпис. Наиме, у словима препозна почетна слова речи, па тако открива и недалеко закопано благо, власништво неког краља. Противно обећању да ће благо поделити и Есопу подарити слободу, Ксанто присвоји злато, а везаног Есопа баци у тамницу како га роб не бп могао одати.