91.

После овога ступи Есоп пред окупљене и рече: »Самљани, знајте да сте овим учинили себи услугу и за сопствену се слободу побринули. Оно је, наиме, био предзнак скоре опсаде и знамење долазећег ропства. Извесно је: предстоји вам рат. Подсетићу вас да је орао краљ свих птица јер је моћнији од осталих. Слетео је и са законика зграбмо прстен управитеља града, а затим га је бацио у крило државном робу; безбедност коју уживате у слободи оборио је, дакле, у јарам ненаданог ропства. Тако ја тумачим онај предзнак. Биће да неки краљ намерава да вам одузме слободу и да вас подјарми, да вам укине законе и да овде утис-не печат сопствене моћи.«

93.

Старешине почеше да се саветују са окупљеним грађанима да ли да обећају да ће плаћати данак. А старешине нису желеле да држави навуку на врат непријатељство тако моћног краља. Есопу пак исказиваху поштовање као правом гатару чије се тумачење знамења сасвим очигледно испунило. Тако и њега позову да их посаветује: да шаљу данак, или да одбију да плате. Есоп им овако рече: »Зашто ме, Самљани, питате да ли да платите данак или не кад су ваши прваци већ одлучили да плате. Ако вам кажем 'Не дајте!', отворено ћу се исказати као Кресов непријатељ.« Међутим, народ стане да наваљује: »Ма реци нам ти своје мишљење!« И Есоп попусти: »Нећу вам казати шта ја мислим, него ћу вам испричати једну причу:

94.

Једном давно нареди Зевс Прометеју да људима покаже два пута, један који води у слободу и други који води у ропство. Први део оног пута ка слободи начинио је неравним и тешко проходним. Био је то пут стрм, без иједног извора и зарастао у трње, а са свих страна су вребале опасности. Завршавао се, међутим, пријатном равницом која је имала много стаза за шетњу, воћњаке пуне плодова, изворе, тако да је крај пута доносио путнику одмор од претрпљених недаћа и патњи. А пут у ропство начинио је Зевс таквим да му се на почетку пружала пријатна цветна пољана, на изглед дивна и пуна разних красота, док је крај пута био тешко проходан, врлетан и коначно сасвим безизлазан.«

95.

Самљани схвате корист поуке садржане у Есоповој причи, па једнодушно одговоре посланику да се они, ето, опредељују за онај први, мучнији пут. Посланик отпутује и потанко пренесе краљу све што је Есоп испричао. Пошто га саслуша, Крес сазове војску и нареди јој да се оружа. И пријатељи су га подстицали на то. Говорили су: »Кренимо на острво, краљу! Заузмимо га и одвуцимо у Атлантски океан! Тим примером ћемо заплашити и остале народе. Ником онда неће пасти на памет да се успротиви тако моћном владару.« Видевши да се Крес већ преломио и да ће тако поступити, један близак саветник опомену га овим речима: »Кунем ти се, краљу, светом круном којом си овенчан да нећеш успети да покориш Самљане све док је Есоп жив и док може да их посаветује. Захтевај зато писмом да ти предају Есопа. А поручи им овако: 'Тражите што год хоћете заузврат и ја ћу вам дати'.«

96.

Крес послуша његов савет, па му наложи да лично отпутује на Сам, свестан да добронамернијег и разборитијег изасланика од њега неће наћи. И тако овај, не оклевајући ни тренутка, отплови на Сам. У скупштини која је сазвана поче да убеђује Самљане да им је боље да предају Есопа Кресу него да изгубе краљево пријатељство. Светина у скупштини пристаде и повика: »Води га са собом; нека Крес узме Есопа!« А Есоп изиђе пред народ, па му се овако обрати: »Самљани, и моја је жеља да умрем крај краљевих ногу. Него желео бих још само да вам испричам једну причу да је после моје смрти уклешете на мој надгробни споменик:

97.

Једном док су животиње још говориле људским језиком зарате вуци са овцама. Како су били далеко надмоћнији, они нанесу овцама тешке губитке. Али тада се пси придруже овцама те заједно натерају вукове у бекство. А вуци, пошто су их пси отерали, пошаљу свог изасланика овцама. Тај вук стаде међу овце, па им се, као јавни говорник, овако обрати: 'Ако не желите да ратујете, нити да се од освајача браните, а ви нам само предајте псе, те мирнмм сном спавајте, без бојазни да ће вас ко напасти'. Луде овце поверују да ће то за њих бити корисно, па предају псе вуцима. Ови, међутим, одмах растргну псе, а мало касније потчине и овце. — Из ове приче могли бисте и ви да извучете поуку како не треба да непромишљено предајете оне који су вам добри и корисни.«

98.

Самљани схвате да се прича односи на њих и почну да задржавају Есопа. Али он не хтеде да остане, него заједно са изаслаником пође Кресу. А кад га угледа, краљ се расрди и рече: »Гле ко ме је омео да потчиним онај град и спречио да наплатим данак од Самљана. Да је незгодан човек, и ајде де. Ал то је просто загонетка природе и чудовиште.« А Есоп му се овако обрати: »Господару и краљу, нисам овамо на силу доведен, него сам својевољно пред тебе ступио. А ти се сад владаш као они који изненада, из заседе, бивају рањени, те пусте крик преплашени од онога што их је тако нагло снашло. Лекар својом умешношћу лечи ране, а ја ћу својим казивањем можда стишати твој бес. Наиме, ако умрем овде крај твојих ногу, моја ће смрт бацити љагу на твоје краљевство. Уз то, твоји пријатељи почеће да ти дају погрешне савете. Јер кад буду видели да они који се труде да те ваљано посаветују налазе код тебе смрт, они ће ти саветовати све на штету твог краљевства.«

99.

Краљ се зачуди Есоповим речима, насмеја се и рече: »Можеш ли да испричаш још коју причу о људској судбини?« А Есоп поче овако: »Једном, док су животиње говориле људским језиком, неки сиромашак без новца за живот пође да лови оне скакавце које називамо зрикавцима, намеравајући да их усољене продаје по доброј цени. Ухвати тако једног зрикавца и хтеде да га убије. А овај схвати човекову намеру и замоли га: 'Немој ме узаман убити. Нисам никад нанео зло ни житном класу, ни гранчици, ни младици, нити сам повредио изданак. Ја само складним покретима својих крила и ногу производим умилне звуке, те путнике-намернике позивам на пријатан одмор'. Човека гану зрикавчеве речи и он животињицу врати у крило његове матере осаме. Сасвим тако се и ја, краљу, твојим коленима приклањам. Смилуј ми се! Ја немам такву снагу да могу некој војсци нашкодити; нити сам тако угледан и уверљив да бих могао против некога лажно сведочити и својом присталом појавом неправедно кога убедити да сам у праву. Али у невредном телу јасно одзвања мој глас и опомиње људе да живе разумно.«

100.

Ту се краљ, ганут причом, на њега сажали: »Поклањам ти живот«, рече. »Ишти од мене што год ти срце жели и даћу ти.« Есоп га замоли: »Измири се са Самљанима.« — »Хоћу«, обећа му краљ. Есоп паде ничице пред Кресом и захвали му.

Есоп је потом за Креса записао своје причице и басне — још и данас се оне по њему називају — и оставио их у краљевој библиотеци. Узе затим од краља писмо упућено Самљанима, у коме је овај објашњавао да се са њима измирио захваљујући Есопу, па прими многе дарове и отплови за Сам. Тамо буде сазвана скупштина и он прочита краљево писмо. Кад Самљани чују да се Крес са њима измирио захваљујући Есопу, одају му дужно поштовање, а оно место на коме је купљен назову 'Есопово'. Сам Есоп пак принесе жртву музама и подигне им храм. А међу кипове муза, у средини, постави кип Мнемосине, а не кип Аполона. Овај бог се онда силно расрди на Есопа. Сасвим онако како се некад био расрдио на Марсију.

101 — 123.

После дужег боравка на Саму, Есоп пожели да упозна и друге крајеве. Могао је то себи дозволити јер је стекао знатно богатство. На својим путовањима је држао беседе и приповедао приче и басне. Напокон доспе и до Вавилона у коме је владао краљ Ликург. Тамо је и тада владао обичај да велики краљеви не воде ратове и проливају крв, него да се надмећу у решавању загонетака, тешких задатака и философсшх питања. Упућивали би их један другом у писмима, па ко не нађе одговор на противниково питање био је дужан да му одређен број година плаћа данак. Уз Есопову помоћ, Ликург је и постављао и решавао примљена питања гако успешно да се власт Вавилона силно проширила: све тамо до Грчке. — У Вавилону се Есоп успео до положаја личног краљевог саветника. А како није имао порода, то је усинио младог племића Хелија. Међутим, премда брижљиво одгајан и васпитаван, Хелије се упусти у прељубу с једном од краљевих жена. Есоп га због овога изгрди. А Хелије па то крене да свог поочима обеди и оклевета под Есоповим именом и печатом срочи писмо у којем Есоп тобоже нуди своје услуге непријатељима Ликурговим и писмо покаже краљу. Ликург нареди заповеднику своје личне страже, неком Хермипу, да Есопа погуби. Али је Хермип био пријатељ Есопов. Јави краљу да га је погубио, а Есопа задржа скривеног у својој стражарници. На то Хелије, Есопов зли посинак, добије оно поочимово саветничко место уз краља Ликурга. — Кад се, дакле, прочуло да је Есоп мртав, египатски краљ Нектанеб похита и посла у Вавилон писмо краљу Ликургу. У њему је Ликургу поставио задатак: да му у Египат пошаље градитеље и да они саграде високу кулу, али тако да се кула не дотакне ни неба ни земље. Знао је да Ликург са свим својим саветницима није дорастао овом задатку без Есопа. Ликург се, заиста, узалуд саветовао и силно се разгневио на своје саветнике. Ту Хермип признаде да је Есопу сачувао живот и да га скрива. Ликург врати Есопа на саветничш положај пошто је овај доказао своју невиност. Хелија хтеде да погуби. Али Есоп измоли од краља да Хелију поклони живот. Ипак, осрамоћени Хелије одузме сам себи живот, и то философски, добровољним гладовањем. — Онда Есоп прегне да реши Нектанебов захтев. Обучи четири орла подрезаних крила да лете носећи, као јахаче, четири дечака и да им се покоравају. Тако опремљен и са великом пратњом, Есоп отпутује у Египат. У Мемфису код краља Нектанеба учини онда овако: пусти да она четири дечака узлете на орловима и да одозго затраже малтер, камен и дрвену грађу. Нектанеб мораде признати да он нема летећих људи који би удовољили том захтеву, па признаде да је побеђен. — Ипак је Нектанеб у Египту стављао Есопу и друга питања, често праве загонетке. Али Есоп је увек нашао било одговор и одгонетку, било домишљат начин да Нектанебов задатак поништи или осујети. Тако све ово надметање у мудрости и довитљивости испадне на Нектанебову штету. И тако се Есоп врати Ликургу у Вавилон, носећи из Египта данак од Нектанеба.