38.

Једног дана Ксанто рече Есопу: »Да ме не би оштетио чини увек тачно оно што сам ти наредио, ни мање ни више. Него, дедер, понеси крчаг за зејтин и пешкире и пођи са мном у купатило.« Есоп помисли: »Господари који не умеју мудро да наређују, често сами себе доводе у неприлику. Научићу овог мудраца како треба издавати налоге.« Понесе, дакле, оно што му је Ксанто тражио, али не усу зејтин у зејтиницу, па крене са господарем у купатило. Ксанто скиде са себе одећу, даде је Есопу и рече: »Додај ми зејтиницу.« Есоп му је додаде. Ксанто узме зејтиницу, па кад виде да је празна упита: »А где је зејтин, Есопе?« Есоп одговори: »Код куће.« — »Како код куће?«, наљути се Ксанто. Есоп му објасни: »Па ти си наредио да понесем крчаг за зејтин и пешкире; зејтин ниси поменуо. Није требало да радим ништа осим онога што ми је речено: да нисам то твоје наређење поштовао, још бих био и крив и батине бих зарадио.« И тако је ствар легла.

39.

Ксанто нађе у купатилу пријатеље и рече Есопу да његову одећу преда на чување њиховим ропчићима, а затим му наложи: »Пођи кући Есопе! Моја жена је у бесу изгазила све зеље које смо набавили. Припреми и скувај нам сочиво. Баци га у лонац, наспи воде, стави на куварско огњиште, наслажи дрва, па их потпали и дувај да се распали ватра. Хајде, крени и уради све како сам ти рекао.« Есоп одговори: »Хоћу, господару.« Дође кући, оде у кухињу, баци у лонац једно зрно сочива и скува га. У међувремену се Ксанто окупа са пријатељима, па им рече: »Пријатељи моји, можете код мене нешто презалогајити. У кући ми се, додуше, спрема само сочиво. Али о пријатељима не треба судити по раскоши гостинске трпезе, него их треба ценити по доброј вољи коју показују. Понуђене у прави час и од срца, скромније ствари знају пружити веће уживање од раскоши.« — »Па да пођемо«, прихвате пријатељи.

40.

Ксанто их уведе у кућу и позва Есопа: »Дај нам нешто за жеђ из купалишта.« Есоп успе у крчаг воду из купалишне отоке и изнесе тако приређено пиће пред Ксанта. Овај се зграну: »Каква је ово водурина?« Есоп одговори: »Па зар ниси тражио за жеђ из купалишта?« Ксанто се само смрачи, па ће мало затим: »Донеси ми леген.« Есоп донесе празан леген и спусти га пред Ксанта. »Шта је сад опет ово?«, запрепасти се господар. Есоп му објасни: »Рекао си: 'Донеси леген!', а ниси рекао: 'Сипај воду и опери ми ноге'.« Онда му Ксанто наложи: »Скини ми сандале и учини све што за тим следи.« Па се обрати својим пријатељима овим речима: »Сад видмм, људи, нисам купио роба, него сам прибавио себи учитеља. Но, заповедајте да пођемо за трпезу.«

41.

Пошто се добрано окрепише пићем, Ксанто упита: »Есопе, јеси ли скувао сочиво?« — »Јесам«, одговори Есоп. А Ксанто му наложи: »Изнеси да пробам да ли је кувано.« Есоп донесе у кашици оно једно зрно сочива и пружи га Ксанту. Овај поједе зрно, па похвали Есопа: »Лепо је зготовљено. Кувано је. Дедер, изнеси га на сто.« А Есоп донесе зделу, поче делити воду у којој се оно зрно кувало и рече: »Обедујте пошто је кувано.« — »Па овде си сипао само одварак«, зачуди се Ксанто, »где је сочиво?« Есоп му одговори: »Па ти си га појео!« — »Зар си само једно зрно сочива скувао?«, запрепасти се Ксанто. »Да«, одговори Есоп, »јер сi ми рекао да скувам сочиво, а не лонац сочива. Јер прво ти је једнина, а за јело се употребљава множина.«

42.

Ксанто журно наложи Есопу: »Да не би ко помислио да сам хтео да увредим пријатеље хајде и брзо приреди оне четири прасеће ноге што си их купио — знаш, онако са сирћетом.« Есоп стави прасеће ноге у лонац и обари их. Ксанто пак, тражећи повод да ишиба Есопа, устаде и рече му: »Иди до оставе, Есопе, и донеси сирће, па га наспи у лонац.« Чим Есоп оде у оставу, Ксанто уђе у кухињу, извади једну ногу из лонца и сакри је. А Есоп се врати, па кад виде само три ноге у лонцу досети се да је то сигурно Ксанто намерно здипио једну како би имао изговор да га због нечега казни. Тада угледа у господаревом дворишту свињче које су товили да би га принели као жртву на рођендан Ксантове жене. Есоп му хитро завеза њушку конопцем и одсече једну ногу. Затим подстаче ватру и убаци ногу у кључалу воду у лонцу уместо оне украдене. У међувремену се Ксанто уплаши да Есоп не побегне кад буде приметио да му из лонца недостаје једна нога. Философ поново устаде, оде у кухињу и врати ногу у лонац. И тако се у лонцу нашло пет прасећих ногу, али ни Ксанто ни Есоп нису у први трен приметили да их је пет.

43.

Мало потом, Ксанто упита Есопа: »Јеси ли скувао оне свињске ноге?« — »Јесам«, одговори Есоп. »Онда их изнеси«, наложи господар. Есоп изнесе зделу и испразни у њу лонац. Кад, ето ти пет ногу! Кад Ксанто виде пет ногу разљути се и упита Есопа: »Колико свиња има ногу?« Овај му одговори: »Све се слаже. Овде их, како видиш, има пет. А тамо напољу једно свињче шепа на три ноге.« А кад Ксанто закука: »Овај ће ме, људи, брзо до лудила довести«, Есоп му рече: »Није требало да ми наметнеш тамо неко твоје правило и ваљано бих те служио. Али, немој се због тога кајати, господару. Твоја наредба биће ти сада кориснија од самог закона. Из свега овог научићеш да не ошљариш речима у слушаоници. Јер нетачан говор носи собом не малу опасност због онога што му се може додати или одузети у значењу.« И тако Ксанто није нашао повод да ишиба Есопа, па оћута.

44.

Следећих дана је Есоп одлазио са господаром у његову предаваоницу и тако су га упознали сви Ксантови ученици. Мало затим приреди ручак један његов ученик и позва Ксанта и остале ученике. Ксанто наложи Есопу: »Понеси што је потребно за ручак и пођи са мном. Узми котарицу, тањир, убрус, светиљку, сандале и све друго што нам треба ако сам и заборавио да ти то поменем.« Есоп упрти све то, па пође са господаром. За време ручка се Ксанто послуживао свим јелима, а стално је давао и Есопу. А овај узме та јела и стави их у корпу. Ксанто се онда окрете Есопу и упита га: »Јесам ли ти од свега дао?« — »Јеси«, одговори му Есоп. »Однеси онда овај ручак благовољници мојој која ми жели у свему добро«, наложи му господар. »Хоћу«, прихвати Есоп, па изиђе и помисли: »Ово је добра прилика да се осветим господарици зато што ми се ругала кад ме је оно Ксанто купио и о мени говорила све најгоре, што је зеље које ми је поклонио вртлар побацала и све изгазила и тако ме спречила да поклоном обрадујем господара. Показаћу ја њој да жена не може ништа против доброг слуге. Господар ми је рекао да ова јела дам благовољници његовој, оној која му жели увек добро. Сада ће видети ко му заиста добро мисли.«

45.

Стигне тако до куће и уђе унутра, па спусти крај себе котарицу и позове Ксантову жену. Покаже јој затим сва она јела и овако рече: »Господарице, провери да ли нешто недостаје или да није уз пут поједено.« А жена ће: »Све је нетакнуто и неукварено. Jе ли то господар мени послао?« — »Није теби«, одговори Есоп. »Коме онда?«, зачуди се жена. »Својој благовољници.« Жена се опет збуни: »А ко му то жели свако добро битанго?« — »Остани мало овде са мном«, одговори јој Есоп, »па ћеш и сама видети.« И чим спази кују племените пасмине, а отхрањену ту у кући, позове је и рече: »На, узми ово, Ликајна.« Куја дотрчи, а Есоп је нахрани. Па кад је она све појела, он се врати тамо где је био приређен ручак и стаде иза Ксанта.

46.

Овај га упита: »Шта је било, јеси ли јој однео ручак?« — »Јесам«, одговори Есоп. »Па је ли ручала?«, упита Ксанто. А Есоп ће: »Јесте, богами, све је појела.« Ксанто се зачуди: »Баш све је појела?« — »Све«, одврати Есоп, »била је гладна.« — »Је л' се бар слатко најела?« — »Па«, одговори Есоп, »у сласт је ручала.« А Ксанто га упита: »Па је ли ми нешто поручила?« — »Није ништа рекла«, одговори роб, »али ти је свакако у себи захвалила,« Ксанто се разљути: »Запамтиће она мене због тога.«

У међувремену рече Ксантова жена својим слушкињама: »Робиње моје, не могу више код Ксанта остати. Нека мм врати мој мираз и ја ћу отићи. Како могу и даље живети са њим кад и кују воли више од мене?« Тако рече, па оде у спаваћу собу и ту остаде дубоко уцвељена.

47.

Како се гозба отегла, гозбеници развезаше причу о свему и свачему, како то већ бива кад се састану људи који воле да расправљају. Један Ксантов слушалац упита: »Шта би међу људима изазвало највећу узбуну?« Есоп, који је стајао иза свога господара огласи се: »Да мртви устану и затраже своје власништво.« Сви се громогласно насмеју и међу ученицима настаде велики жамор. Један другоме објашњаваху: »То је онај нови роб кога је Ксанто купио у нашем присуству.« А један ће ученик: »Мени је тада рекао да сам морско теле.« Други рече: »Нешто говори из властите главе, а друго је научио од Ксанта.« — »То се може рећи и за све вас«, добаци му Есоп. Ученици тада замоле Ксанта: »Бога ти, учитељу, допусти Есопу да пије са нама.« Господар му дозволи, и тако им се Есоп придружи.