48.

Сада један ученик упита своје другове: »Зашто овца не блеји кад је воде на жртвовање, а свиња, у истој прилици, ужасно грокће?« Како нико није умео да одговори на ово питање, то се јави Есоп: »Зато што овца има укусно млеко и красно руно које човек повремено стриже кад оно одужа, а музе и њено млеко и олакшава јој терет. Отуда овца кад је воде на жртвовање иде весело, не слути шта је чека, а не бежи ни кад јој примакну нож. Свиња, пак, грокће из свег гласа зато што нити има красно руно нити даје млеко. И с правом грокће, јер је свесна да је воде на клање да би употребили њено месо.« А ученици му одобре: »Тако нам муза, мудро си то казао.«

49.

Кад су се већ сви разишли, и наш се Ксанто врати кући. Уђе у спаваћу собу, па поче да се умиљава жени и да је обасипа пољупцима. Међутим, она одгурну Ксанта и цикну: »Не приближавај ми се, ти наложниче робова, чак и више: кујетина. Враћај мм мој мираз.« Ксанто се збуни: »Јадан ја, шта ли ми је то Есоп опет закувао?« А жена настави: »Купи се и узми себи ону којој си ручак послао.« — »Нисам ли лепо рекао да ме је Есоп опет увалио у невољу«, помисли Ксанто. Па нареди: »Нека ми неко позове Есопа.«

50.

Есоп дође. »Коме си дао ручак, Есопе?«, упита га Ксанто. Есоп му одговори: »Па рекао си ми 'Дај ово благовољници мојој која ми у свему добро мисли'.« Ксантова жена се умеша: »Ја нисам ништа добила, ето како стоји ствар, и чик нека се усуди да ми то сада у лице порекне.« А Ксанто се разљути: »Видиш ли, лупежу, она тврди да није примила јестиво.« Есоп га тада упита: »Па коме си рекао да дам оно јестиво?« Ксанто му потврди: »Благовољници мојој!« — »Шта, зар теби она у свему добро мисли?« — »А ко би други, пробисвете?«, упита га Ксанто. Есоп му одврати: »Погледај онда ко ти жели свако добро.« Ту позове кују и рече: »Она ти добро мисли. Твоја жена само прича да ти је благонаклона, али у ствари ти не мисли добро. Најбољи доказ је то што она за коју мислиш да ти је наклоњена, због најмање ситнице тражи да јој вратиш њен мираз и хоће да те напусти. А кују претуци, злостављај, тресни о земљу, терај од себе, а она ипак неће отићи. Заборавиће увреду, вратиће се и, машући репом, поново потражити господара. Требало је да ми кажеш 'Однеси ово мојој жени', а не 'Однеси мојој благовољници'. Јер не мисли ти жена у свему добро, него куја.« Ксанто се на то обрати жени: »Видиш, госпо моја, да до овог неспоразума није дошло мојом грешком него због Есопових глупих брбљарија.« Па додаде у пола гласа: »Наћи ћу ја већ неки разлог да га ишибам и да му наплатим увреду коју ти је нанео.«

51—58.

Ксанто узвраћа ученицима позивом на гозбу. Есоп поново цепидлачки мери речи Ксантових упутстава, па у неколико наврата, за време поновљених седељки, износи на трпезу само свињске језике. Све ове кратке гозбене сцене опет су проткане тобоже ученим, философским расправљањем и надбијањем. Ксанто поново настоји да нађе начин како да окриви Есопа и какав разлог да га ишиба. Међутим, Есоп је формално логички у праву. Ксанто ипак успева да ухвати Есопа за реч и захтева од њега — као доказ да таквих људи има — да му доведе човека потпуно равнодушног према другима и незаинтересованог за туђе поступке и тешкоће. Ако не нађе таквог потпуног равнодушника, Есоп ће напокон бити бичеван.

59.

Есоп саслуша све што му је Ксанто наложио, па крене изјутра на трг и поче тражити човека који гледа само своја посла. Примети неког човека чији је изглед одавао сељака, али беше углађеног, рекло би се градског држања. Терао је магарца натовареног дрвима. Није обраћао пажњу на досадну гомилу око себе и нешто је говорио животињи. Есоп закључи да тај човек гледа своја посла и да није баш много радознао. Узе га на око и крену за њим. Сељак је узјахао магарца, па је са сивоњом овако беседио у путу: »Хајде да пожуримо, да што пре стигнемо и продамо дрва. Добићемо дванаест аса. Два аса припадају теби за сено, два ћу ја потрошити на себе, а осам ћемо сачувати за сваки случај — ако се изненада разболимо, или ако ненадано стегне јак мраз и зароби нас у кући. Јер ако данас једеш јечам, а сутра кад нас, не дај боже, снађе изненадна невоља, нећеш имати ни сена ни јечма.«

60.

Есоп чу тај разговор и помисли: »Тако ми муза, изгледа да овај човек брине само своју бригу. Прићи ћу му.« Сустигне га, дакле, и обрати му се: »Здраво да си, чико!« Сељак му љубазно отпоздрави. »Пошто су ти та дрва?«, упита га Есоп. Сељак му одговори: »Дванаест аса.« — »За целу истину«, помисли Есоп, »пошто је намислио, по то и продаје.« А затим упита сељака: »Познајеш ли ти, чико, философа Ксанта?« — »Не познајем га, синко«, одговори сељак. »Како то?«, зачуди се Есоп. Сељак му објасни: »Ја гледам своја посла. Ипак, чуо сам за њега.« Есоп му рече: »Нека ти је на срећу! Ја сам његов роб.« А сељак му одврати: »Нисам те питао да ли си роб или слободан човек. Шта је мене брига за то?« Есоп се тек сад обрадова: Уистину није радознао. »Него чуј, чико, ево продао си већ дрва. Потерај магарца према Ксантовој кући.« А сељак се збуни: »Али ја не знам где му је кућа.« — »Прати ме и видећеш«, одговори му Есоп.

61.

Есоп поведе сељака до Ксантове куће, скиде дрва са магарца и плати сељаку колико је тражио. Онда му овако рече: »Господар те, чико, позива да ручаш са њим. Остави магарца у авлији и уђи, љубазно ће те примити.« Сељак прихвати а да и не упита зашто су га позвали, него уђе у кућу блаtnjав и обувен какав се затекао. А Ксанто упита Есопа: »Је ли то тај који уопште није радознао?« Па кад му Есоп рече о сељаку све најлепше, он упита жену: »Госпо моја, хоћеш ли да Есопа научим памети?« Она му одговори: »То ми је највећа жеља.« — »Учини онда како ти будем казао«, настави Ксанто. »Изнеси пред странца леген као да хоћеш да му опереш ноге. Он ће по твом достојанственом држању препознати у теби господарицу куће и неће ти допустити да тако нешто учиниш, него ће те упитати: 'Господарице, зар немате роба да ми ноге опере?' Тиме ће показати да је љубопитљив, а Есоп ће зарадити своје батине.« Подстакнута силном мржњом према Есопу, Ксантова жена се опаше убрусом, а други пребаци преко рамена, па изнесе леген пред странца. Овај схвати да је то господарица куће, па помисли: »Ксанто је човек мудар и философ. Да је хтео да ми роб опере ноге, он би већ тако наредио; ако је наложио својој жени да ми укаже част и да ми опере ноге, нећу да се осрамотим и да нешто запиткујем. Испружићу ноге, па нека ми их опере.« И тако жена опра сељаку ноге, а он се затим смести уз трпезу.

62.

»Тако ми муза, мудро је поступио«, помисли Ксанто. Затим нареди да се најпре странцу изнесе вино с медом. Странац пак помисли: »Обичај је да домаћин први пије. Али је философ Ксанто да ми укаже почаст наредио да се пиће мени првом послужи. Нећу ништа запиткивати.« И тако поче да пије. Потом Ксанто наложи да се изнесе ручак. Послуга донесе чинију с рибом, а домаћин се обрати сељаку: »Изволи, послужи се.« И сељак поче жудно мотати јело као сама Харибда. Ксанто пак окуси мало хране, па како би изазвао сељака да речима покаже радозналост нареди робу: »Момче, позови ми kувара!« Овај уђе, а Ксанто дрекну на њега: »Реци ми, вуцибатино, кад си стављао у јело зачине, зашто ниси сипао у лонац довољно маслиновог уља, рибљег умака и бибера. Свуците га и ишибајте!« А сељак помисли: »Баш је лепо припремљено и јелу ништа не фали. Изгледа да је Ксанто нешто љут на свог кувара, па сад само тражи неки повод да га ишиба. Нећу се у то мешати.« И тако јадни кувар доби батине. А Ксанто помисли: »Овај човек је или глувонем или безуб, и све ми се чини да уопште не говори.«

После ручка послуже колач. А сељак, који до тада није видео нашаран колач, поче да исеца комадешке величине опеке и да их једе халапљиво.

63.

Ксанто узе да проба колач, па поново дрекну: »Позовите ми кувара колачара.« Овај дође. А Ксанто се ражести: »Зашто, проклетињо, у колачу нема ни меда ни бибера ни оморикиног семена, него ти је још и прокисао?« Колачар стаде да се правда: »Господару, ако колач није добро испечен, кривица је до мене, али не пребацуј мени што у њему нема меда и што је кисео: за то је крива господарица. Кад сам замесио колач затражио сам мед од ње, а она ми је одговорила 'Даћу ти кад изиђем из купатила'. Како се тамо подуже задржала, то ми није донела мед на време. Тако је колач испао киселкаст.« Ксанто на то рече: »Ако је колач кисео због немарности моје жене, живу ћу је спалити!« А жени шапну: »Ти своје одглуми, госпо!« Онда заповеди: »Есопе, дедер наслажи грање овде насред собе и потпали ломачу.«

Есоп донесе дрва и начинм велику ломачу. Ксанто поведе жену ка средини собе, а испод ока је све време pосматрао сељака да ли ће овај, разјарен, скочити и спречити ствар.

64.

Али сељак то не учини, него настави пијуцкати, онако у своје здравље, а изваљен за трпезом. Затим схвативши да га Ксанто искушава, он га замоли: »Ако си већ одлучио да тако учиниш, господару, причекајдер мало док ја тркнем на њиву да доведем своју жену. Онда их обе заједно спали.«

Ксанто се зачуди хладнокрвности овог човека и рече Есопу: »Признајем да си ме надбио, Есопе. Него, сад је доста надмудривања. Прођи се напокон свега тога и служи ми убудуће благонаклоно.« А Есоп му одговори: »Немој ме више кудити, господару, и видећеш шта значи оданост роба.«