124.

Онда се Есоп опрости од краља Ликурга. Наумио је био да отпутује у Делфе. Али се краљу морао заклети да ће се вратити у Вавилон и ту провести остатак живота.

Путовао је Есоп тако и уз пут обилазио разне градове, а посвуда је кроз басну и беседу показивао своју мудрост и образованост. Најзад стигне у Делфе, па почне и тамо приповедати своје причице и излагати своје мудре мисли. Делфљани га, додуше, у почетку пажљиво слушаху. Али му не указиваху, заузврат, поштовање. А Есопу — приметио је да им је пут боје свелог зеља — омаче се овај поспрдан навод из Хомера:

Какво је лишће у шуми, и људско племе је такво.

125.

А и другом приликом се с Делфљанима био сукобио и рекао им: »Ви сте, Делфљани, као оно комад дрвета што га носи морска струја. Наиме, кад га угледамо издалека како га таласи ваљају учини нам се да је то нешто веома крупно и драгоцено; али кад му се приближимо, тада изнађемо да је то ствар сасвим незнатна и потпуно безвредна. Сличну грешку сам и ја начинио. Јер док сам био подаље од вашег града дивио сам се вашем богатству и душевној племенитости. А сада видим да сте и по соју и у државним пословима гори од других народа. Ето, био сам у заблуди. Имао сам, чини се, сасвим погрешну представу о вама. Јер показали сте да нисте ништа бољи од својих родитеља.« 

126.

Кад то чуше, Делфљани га упиташе: »А ко су нам, велиш, родитељи?« — »Робови«, одговори Есоп, »и ако за то нисте раније знали, сада ћете од мене чути целу причу. Био је код Хелена древни обичај да кад освоје неки град пошаљу десети део плена Аполону, и то десет од сто волова, исто толико од коза, а по десетину и од свега осталог што заплене, од новца, од мушкараца, од жена. Пошто од тих људи потичете, и ви сте исто тако неслободни, сасвим онако као и они који су оковани у ланце. А из истог разлога постадосте и робови свим Хеленима.« Пошто им ово прослови, поче се спремати да отпутује.

127.

Кад дочуше како их он гадно грди, градске главешине стану овако размишљати: »Ако га пустимо да отпутује, он ће нас у другим градовима оцрнити још горе.« Договоре се, дакле, да га убију на превару. А пошто је Аполон био гневан на Есопа због оне увреде на Саму — што му кип није био поставио уз кипове муза — и како нису имали неки ваљан разлог да убију Есопа, то смисле лукавство и такав нитковлук да му ни страни посетиоци Делфа не узмогну притећи у помоћ. Стану, дакле, да вребају крај врата, па кад затекоше његовог роба како спава, они крену у напад: подметну у Есопов пртљаг златну зделицу за жртвовање коју беху донели из Аполоновог храма. Есоп пак, не слутећи шта су му приредили, крене на пут у Фокиду. 

128.

Али неколицина Делфљана га сустигне и салети, свеже га и поведе назад у свој град. А кад Есоп закука: »Зашто ме везујете и водите?«, они му одговоре: »Зато што си украо ствари из храма.« Сигуран да није учинио никакво злодело, Есоп им плачући рече: »Спреман сам да умрем ако што код мене нађете.« Делфљани му онда претуре пртљаг. Међу његовим стварима нађу ону жртвену зделу, покажу је грађанима и, не без насиља и много вике, жигошу Есопа јавно као лопова. Есоп пак схвати да је ону зделу неко злонамерно потурио међу његове ствари, па стаде да се моли Делфљанима. Али они се не дадоше намолити. Есоп их затим опомену: »Као смртни људи сте рођени, не уздижите се изнад богова.« Они га ипак баце у тамницу и одлуче да га сурово казне. А Есоп, не налазећи начина да се спасе, помисли: »Како бих ја, обичан смртник, и могао да избегнем оно што ми је суђено?«

129.

Дође му ту неки пријатељ, подмити чуваре да га пусте у тамницу, те уђе код Есопа и плачући га упита: »Шта ће сада бити с нама, пријатељу?« А Есоп му на то исприча ову причу: »Жена која је недавно сахранила мужа сеђаше на гробу и скрхана болом неутешно плакаше. Угледа је тако неки сељак који је ту орао, те га обузме силна жеља за њом. Остави, дакле, волове онако упрегнуте на њиви и приђе јој претварајући се да и сам плаче. Жена престаде да нариче и упита га: 'Зашто плачеш?' Орач јој одговори: 'Сахранио сам мудру и добру жену. Кад плачем, то ми олакша бол'. — 'И ја сам изгубила доброг човека', жена ће, 'а наричем не бих ли тако олакшала терет свога јада'. Орач јој сад предложи: 'Кад смо већ преживели исту судбину и несрећу, што да не упознамо боље једно друго? Ја ћу те волети као што сам волео ону, а ти мене воли као свог мужа'. И тим речима је придобије. Али док се он тако сав предао уживању са женом, неко му испрегне волове и отера их. А кад се орач врати на њиву и примети да му нема волова, он поче да запомаже из свег гласа. Жена га упита: 'Зашто па сад плачеш, човече?' А орач јој одговори: 'Авај, жено, сад тек стварно имам разлога да кукам!' — Тако ме и ти«, закључи Есоп, »још питаш зашто овде наричем, а сам лепо видиш каква ме је зла судбина задесила.« 

130.

А пријатељу би жао Есопа. И упита га: »Него како ти је могло и пасти на памет да се Делфљанима ругаш у њиховој земљи и њиховом сопственом граду? И све то док си још под њиховом влашћу? Где је сада све твоје образовање? Где је сва она твоја довитљива речитост? Давао си мудре савете многим градовима и народима, а за себе самог си неразуман и не умеш да себи помогнеш.« Есоп му на то исприча и другу причу:

131.

»Нека жена имала приглупу кћер. Преклињала је све богове да кћерки подаре разум, а девојка је често слушала ове молитве. Једног дана пођу на њиву. А девојка се одвоји од мајке и зађе ван имања. Ту угледа неког човека како општи са мазгом. Упита га: 'Шта то радиш?' — 'Уливам јој памет', одговори човек. А луда девојка се сети молитви своје мајке, па га замоли: 'Улиј и мени мало памети'. Но како му се обратила у незгодном тренутку, он је одби говорећи: 'Нико није незахвалнији од жене'. Девојка га онда овако охрабри: 'Не брини, човече, моја ће ти мајка бити веома захвална и платиће ти колико будеш тражио. Она, наиме, силно жели да постанем паметна'. И тако је човек раздевичи. А она, пресрећна, дотрча мајци и рече јој: 'Стекла сам памет, мајко!' — 'Ма како си то стекла памет, дете?', зачуди се мајка. Ћерка јој објасни: 'Један човек ми је улио разум нечим великим, црвеним и набреклим што час јури напоље, час унутра'. Кад мајка чу њену причу, она закука: 'Црно дете, изгубила си и оно мало памети шта си имала'. — То ти се и мени десило, пријатељу. Наиме, изгубио сам и оно мало памети што сам је имао кад сам у Делфе ногом ступио.«

И тако Есопов пријатељ оде горко плачући.

132.

Делфљани онда дођу Есопу у тамницу и рекну му: »Данас треба да будеш стрмоглављен са литице. Закључили смо да такво смакнуће заслужујеш јер као светокрадица и богохулник ниси достојан да будеш покопан у гроб. Спреми се, дакле, да умреш.« Есоп саслуша ове њихове претње. Онда их замоли: »Послушајте још ову једну причу.« Они му допусте да говори, а Есоп почне овако: 

133.

»У време кад су сва жива бића говорила истим језиком, миш се спријатељи са жапцем и позове га на ручак. Уведе га у добро снабдевену оставу за храну, пуну хлеба, меса, сира, маслинки и сушених смокава. Ту га понуди: 'Хајде, послужи се!' А жабац, пошто се добро најео, рече мишу: 'Дођи и ти код мене, па да те лепо угостим'. Поведе тако миша до своје баре и рече му: 'Сад плмвај'. Миш се збуни: 'Али ја не знам да пливам'. — 'Ја ћу те научити', од-говори жабац. Па узе канап и свеза мишу једну ногу за свој батак. Затим скочи у бару и повуче миша са собом. А овај, давећи се, прокуне жапца: 'И мртав ћу ти се осветити'. Тек што је миш то изговорио, жабац зарони и удави га. Али убрзо потом, кад је жабац испливао на површину воде, долете гавран и зграби миша. Како је жабац још био везан за миша, гавран прогута и њега. И тако се миш заиста осветио жапцу. — Ето тако ћу и ја вама, Делфљани, кад умрем бити зла коб. Лиђани и Вавилонци и готово цела Грчка убираће плодове моје погибије светећи је на вама.«