134.

Таквом их причом опомену. Али ни њоме се Делфљани не дадоше одвратити од своје намере. Поведу га, дакле, ка оној стрмоглавој литици. Есоп побегне у храм муза. Но они се ни тада не смиловаше на њега. И док су га на силу вукли из храма, Есоп их опет опомену: »Не скрнавите ово свето место, Делфљани!« Па им исприча и ову причу:

135.

»Једном тако гонио орао зеца, а овај прибегне код котрљана-балегара и замоли га да га некако спасе. Долети орао, а буба стаде да га преклиње да јој услиши молбу, па га чак и Зевсом закуне да је не презре што је тако малена. Орао, међутим, само одгурну котрљана ударом крила, зграби зеца, раскомада га и поједе. 

136.

Котрљан се разгневи, закачи се орлу међу пера и са њим полети. Спази онда гнездо у коме су лежала орлова јаја, откачи се, паде на њих и сва их размрска. Кад се орао врати, стаде гласно кукати и посвуда тражити злочинца да би га растргао. А догодине, кад је опет дошло за то време, он свије гнездо и снесе јаја на још вишем месту. Котрљан га ипак увреба, опет учини исто и побегне. Орао пак оплакиваше своје птиће и свима говораше да је и Зевс гневан што, ето, орловима хоће род да се затре. 

137.

А кад је томе опет дошло време, орао, жалостан и срдит, не остави у гнезду своја јаја, него узлети на сам Олимп. Ту положи јаја Зевсу у крило и овако му рече: 'Већ дваред су ми сва јаја пропала размрскана, па их сада, трећи пут, предајем теби да их ти сачуваш'. Сазна за то котрљан, па се добрано натовари балегом, а затим се подигне до Зевса и почне му облетати око носа. Кад угледа ову одвратно прљаву бубу, Зевс се уплаши и поскочи, а при том заборави да су му у крилу орлова јаја, и тако их све полупа. 

138.

Тек након овога је Зевс дознао како је котрљану била нанесена неправда. Кад орао поново дође код њега, овако му рече: 'Право је што си остао без порода, јер ти си котрљану нанео неправду'. А котрљан додаде: 'Не само да је према мени неправедно поступио него се и према теби понео као велики безбожник. Није се, наиме, нимало уплашио што сам га заклињао твојим именом, него је, не обазирући се на то, убио онога који се код мене склонио као прибег. Стога се нећу смирити све дотле док га најсуровије не казним'. 

139.

А Зевс, не желећи да се род орлова затре, поче да наговара котрљана да се измири са орлом. Но како се буба никако није дала убедити, Зевс премести време кад орловм легу птиће у оно доба године кад се котрљан не појављује на површини земље. — Зато и ви, Делфљани«, закључи Есоп, »не скрнавите светилиште у коме сам потражио уточиште као прибег, премда је овај храм тако мален. Него сетите се како се светио котрљан и поштујте Зевса на Олимпу, заштитника гостинских права и странаца!«

140.

Али Делфљани се опет не уздрже од своје намере. Поведу Есопа и поставе га на руб оне стрмоглаве литице. Есоп овде погледа својој смрти у очи. Тада им се још једном обрати: »Свакојако сам вас наговарао да ме послушате, а ви никако нећете. Саслушајте барем још и ову причицу. Неки сељак остари радећи на њиви, па како никад није био у граду, то замоли своју децу да га док је још жив одведу да и то види. А они упрегну магарце у кола, па му кажу: 'Само ти терај, а магарци ће те сами одвести до града'. Међутим на пола пута наиђе олуја и небо се смрачи, те магарци залутају и стигну у неки кршевит предео. Видевши да му је живот у опасности, сељак закука: 'Аман, Зевсе, какву сам ти то неправду учинио да оваквом смрћу страдам, па и то не кривицом коња него од презрених магараца!' — Тако сам и ја зле среће допао да будем убијен не руком угледних људи већ презрених робова.«

141.

И пре него што ће га са литице стрмоглавити, још им каза и ово: »Делфљани, заиста је пре требало да се одлучим да пропутујем Сирију, Феникију или Јудеју, него да овде сасвим ненадано погинем од ваше руке.«

Али они се ни тада не покају и не предомисле.

142.

Есоп их клетвом прокуне и позове Аполона, предводника муза, за сведока да за њ добар стоји како је неправедно погубљен. А онда се сам баци и стрмоглави са оне литице. И тако живот напусти и престави се. Мало затим завлада куга у граду. А Делфљанима одговори Зевс пророчанством да морају окајати Есопово убиство. После тога, за цео догађај сазнају људи широм Хеладе и они из Вавилона, а и Самљани, те осветише смрт Есопову.

Ето, то је била повест о Есопу, његовом пореклу и образовању, успону и погибији.

Многима се погрешно чини да је лако штиво вредно презира.

Jelena žena koje nema

Od samog početka


     U tišini i nepomičnom vazduhu letnjeg dana javi se odnekud neočekivan i nevidljiv pokret, kao zalutao i usamljen talas. I moj napola otvoren prozor kucnu nekoliko puta o zid. Tak-tak-takl ne dižući oči sa posla, samo se nasmeših kao čovek koji zna dobro sve oko sebe i živi mirno u sreći koja je iznad iznenađenja. Bez reci i bez glasa, samo jednim pokretom glave dadoh znak da je šala uspela, da može ući, da je čekam sa radošću. Tako ona dolazi uvek, sa ljupkom šalom, sa muzikom ili mirisom. (muzikom slučajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobičan i značajan, mirisom celog jednog predela ili severca koji nagoveštava prvi sneg. ) ponekad čujem posve nejasan razgovor, kao da pita nekoga pred kapijom za moj stan. Ponekad vidim samo kako pored moga prozora mine njena senka, vitka, nečujna, i opet ne okrećem glave niti dižem pogleda, toliko sam siguran da je to ona i da će sada ući. Samo neopisivo i neizrecivo uživam u tom deliću sekunde.
naravno da posle nikad ne ude niti je ugledaju moje oči, koje je nikad nisu videle. Ali ja sam već navikao da je i ne očekujem i da sav utonem u slast koju daje beskrajni trenutak njenog javljanja. A to što se ne pojavljuje, što ne postoji, to sam prežalio i preboleo kao bolest koja se boluje samo jednom
u životu.
     opažajući i pamteći danima i godinama njeno javljanje u najrazličitijim oblicima, uvek čudno i neočekivano, uspeo sam da nađem u tome izvesnu pravilnost, kao neki red. Pre svega, priviđenje je u vezi sa suncem i njegovim putem. (ja to zovem priviđenjem zbog vas kojima ovo pričam, za mene lično bilo bi i smešno i uvredljivo da svoju najveću stvarnost nazivam tim imenom, koje u stvari ne znači ništa. } da, ona se javlja gotovo isključivo u vremenu od kraja aprila pa do početka novembra. Preko zime vrlo retko, a i tada opet u vezi sa suncem i svetlošću. I to, kako sunce raste, tako njena javljanja bivaju češća i življa. U maju retka i neredovita. U julu, avgustu gotovo svakodnevno. A u oktobru, kad je popodnevno sunce žitko i kad ga čovek pije bez kraja i zamora kao da pije samu žeđ, ona se gotovo ne odmiče od mene dok sedim na terasi, pokriven pletivom sunca i senki od lišća. Osećam je u sobi po jedva čujnom šuštanju listova u knjizi ili po neprimetnom pucketanju parketa. Ali najčešće stoji, nevidljiva i nečujna, negde iza moje senke. A ja satima živim u svesti o njenom prisustvu, što je mnogo više od svega što mogu da daju oči i uši i sva sirota čula.
     ali kad počne da se skraćuje sunčeva staza i lišće da biva rede, a na jasnoj kori drveta ukaže se munjevita veverica koja već menja dlaku, priviđenje počinje da se gubi i bledi. Sve su redi oni sitni šumovi koje sam navikao da čujem iza sebe u sobi, potpuno nestanu šale za koje znaju samo bezbrižnost mladosti i večiti svet snova. Nevidljiva žena počinje da se utkiva u moju senku. Nestaje i umire kao što nestaju aveti i priseni, bez znaka i oproštaja. Nikad nije postojala. Sad je nema.
poučen svojim dugim iskustvom, ja znam da ona spava u mojoj senci kao u čudesnom logu iz kojeg ustaje i javlja mi se neredovno i neočekivano, po zakonima kojima je teško uhvatiti kraj. Ćudljivo i nepredvidljivo, kako se samo može očekivati od stvorenja koje je i žena i avet. I potpuno isto kao sa ženom od krvi i mesa, i sa njom dolaze na mahove u moj život sumnja i nemir i tuga, bez leka i objašnjenja.