IME

     66.
     Tišina!
     Marlena ju je otkrila - tim više što je mogla da je naruši ako je to želela. Zastala je da bi uzela jedan oblutak, a zatim ga je hitnula prema nekoj steni. Razlegao se kratki tupi zvuk, da bi potom kamičak pao na tle i sve ponovo utonulo u tišinu.
     Izišavši iz Kupole sa isto tako malo odeće kao da se nalazi na Rotoru, osećala se savršeno slobodno.
     Krenula je pravo iz Kupole prema potoku, uopšte ne hajući za orijentaciju.
     Poslednje reči koje joj je uputila majka bile su molba iskazana slabim glasom. "Molim te, Marlena, seti se da si obećala da ćeš ostati u vidokrugu Kupole."
     Kratko se osmehnula, ali nije obratila naročitu pažnju na to. Mogla je ostati u vidokrugu, ali možda i neće. Nije želela da bude sputana, bez obzira na to kakva je obećanja bila prisiljena da da kako bi sačuvala mir. Uostalom, uza se je imala talasni odašiljač. Mogli su je pronaći u bilo kom trenutku. Takođe, ona je bila u prilici da koristi prijemni kraj veze kako bi odredila u kom je pravcu odašiljač u Kupoli.
     Ako joj se dogodi neka nezgoda - ukoliko padne ili se povredi na neki drugi način - lako mogu doći po nju.
     Ako je, međutim, pogodi meteor - onda joj, ipak, nema spasa. Tu niko ne bi ništa mogao da preduzme, čak i da se nalazi u vidokrugu Kupole. Čak i uz uznemirujuću pomisao na meteore, međutim, na Eritru je sve delovalo tako mirno i čudesno. Na Rotoru je uvek vladala buka. Ma kuda se uputili, vazduh bi potresao, udarao i zapljuskivao vaše bubne opne zvučnim talasima. Na Zemlji mora da je još gore, sa njenih osam milijardi žitelja, bilionima životinja, žestokim olujama i pomahnitalim navalama vode iz mora i vazduha. Jednom je pokušala da sluša snimak pod naslovom "Zvuci Zemlje", ali ju je stvar šokirala, tako da je brzo odustala.
     Ali ovde, na Eritru, vladala je čudesna tišina.
     Marlena je stigla do potoka. Voda je tekla pokraj nje uz mekani, žuboravi zvuk. Dohvatila je jedan krzavi kamičak i hitnula ga u vodu, što je izazvalo kratki pljusak. Zvuci nisu bili zabranjeni na Eritru; ovde su, naprotiv, predstavljali slučajne ukrase koji su služili da okružujuća tišina deluje još dragocenije.
     Stala je stopalom na meku glinu uz rub potoka. Začuo se kratak, tup zvuk, a onda, kada je podigla nogu, na tlu je ostao nejasan otisak stopala. Sagla se, zahvatila u šaku malo vode i prosula je po tlu pred sobom. Zemlja je postala vlažna i tmastija - ružičasti ton pretvorio se u grimizan. Dolila je još vode i konačno spustila desnu cipelu na tamnu mrlju, zagazivši. Kada je podigla cipelu, otisak stopala bio je tu dublji.
     U koritu potoka bilo je mestimičnih stena i ona ih je iskoristila kao ostrvca da pregazi vodu.
     Marlena je nastavila da poletno korača, mašući rukama i duboko udišući vazduh. Znala je dobro da je postotak kiseonika nešto niži nego na Rotoru. Ukoliko bi trčala, ubrzo bi se umorila, ali nije osećala poriv za trčanjem. Kada bi trčala, brže bi utrošila ovaj svet.
     Želela je sve da vidi!
     Osvrnula se i primetila da i dalje može da vidi Kupolu, naročito mehur na vrhu u kome su bili smešteni astronomski uređaji. To ju je rasrdilo. Želela je da se nalazi dovoljno daleko, tako da, kada se osvrne unaokolo, obzorje oko nje predstavlja savršen - premda nepravilan - krug, bez ikakvog narušavanja koje bi izazvalo prisustvo ljudskih bića (sa jedinim izuzetkom nje same).
     (Da li da pozove Kupolu? Treba li da kaže majci da će neko vreme nestati sa vidika? Ne, samo bi se raspravljale. Oni ionako primaju njen noseći talas. To će im biti dovoljno da znaju da je živa, zdrava i da se kreće u okolini. Ako je pozovu, odlučila je, ignorisaće ih. Stvarno! Moraju je prepustiti samoj sebi.)
     Oči su joj se privikavale na ružičasti sjaj Nemezis i predela koji ju je okruživao u svim pravcima. To nije bila tek puka ružičasta boja; postojali su tamni i svetli prelivi, purpurni i narandžasti tonovi, gotovo žuti na nekim mestima. S vremenom, njena izoštrena čula uspeće ovde da razaberu čitavu jednu paletu boja, podjednako raznovrsnih kao na Rotoru, ali manje drečavih.
     Šta će se dogoditi ako se jednoga dana ljudi nastane na Eritru, uvedu život ovde, podignu gradove? Da li će oskrnaviti ovo? Ili će se držati nauka sa Zemlje i ovde postupiti na drugačiji način, uzevši u izvornom obliku ovaj novi, nedirnuti svet i učiniti ga tek nešto bližim svojim željama.
     Čijim željama?
     U tome je i bio problem. Različiti ljudi imali bi različite ideje, te bi tako došlo do prepirki i uzaludnog nastojanja da se pomire potpuno suprotna gledišta. Da li je u tom slučaju bolje ostaviti Eritro ovakav kakav je sada?
     Da li bi to, s druge strane, bilo pravo, kada ljudi na njemu mogu toliko da uživaju? Marlena je dobro znala da ona ne želi da ga napusti. Prijalo joj je da bude na ovom svetu. Nije joj bilo sasvim jasno zašto, ali ovde se osećala više kod kuće nego ikada na Rotoru.
     Da li je posredi neki mračan, atavistički spomen na Zemlju? Da li je u njenim genima postojala uvrežena naklonost prema jednom ogromnom, beskrajnom svetu; žudnja koju jedan mali, veštački, rotirajući grad u svemiru nije mogao da zadovolji? Kako je to moguće? Zemlja se nesumnjivo razlikovala od Eritra na svaki mogući način; povezivala ih je jedino sličnost u pogledu veličine. A ako je Zemlja bila u njenim genima, zašto onda ne bi bila i u genima svakog ljudskog bića?
     Ali mora postojati neko objašnjenje. Marlena odmahnu glavom kao da je želela da je razbistri i stade da se okreće unaokolo kao da se nalazi usred beskrajnog prostora. Čudnovato kako Eritro nije izgledao ogoljen. Na Rotoru mogli ste videti čitava jutra žita ili voćnjaka, zelenu i ćilibarnu izmaglicu, kao i pravolinijsku nepravilnost ljudskih zdanja i konstrukcija. Ovde, na Eritru, međutim, pred očima vam je bilo jedino valovito tle, prošarano kamenjem svih veličina, kao da ga je neka džinovska ruka rasula unaokolo - neobična, uznoseća, utihla obličja, uz rečice tu i tamo, koje su tekle oko njih i među njima. I sve to bez ikakvog traga života, ako niste računali na nebrojeno mnoštvo majušnih bacilastih ćelija koje su ispunjavale atmosferu kiseonikom, zahvaljujući energetskom prilivu iz crvene svetlosti Nemezis.
     A Nemezis će, kao i svaki crveni patuljak, brižljivo nastaviti sa ovim odlivom svojih energetskih zaliha još nekoliko stotina milijardi godina, obezbeđujući sve to vreme Eritru i njegovim majušnim prokariotama toplotu i ugodnost. Dugo pošto Zemljino Sunce bude umrlo, kao i ostale sjajne zvezde, rođene još kasnije, Nemezis će i dalje nepromenjeno sijati, kao što će i Eritro nepromenjen kružiti oko Megasa, dok će prokariote živeti i umirati, takođe u osnovi nepromenjene.
     Ljudska bića zacelo nemaju pravo da dođu na ovaj svet pošteđen promena i da ga menjaju. No, ako bi ona bila sama na Eritru, bila bi joj potrebna hrana - i društvo.
     Mogla je s vremena na vreme odlaziti u Kupolu po zalihe ili da zadovolji potrebu za viđanjem drugih ljudi, ali da i dalje najveći deo vremena provodi sama na Eritru. No, zar se u tom slučaju i ostali ne bi poveli za njenim primerom? Kako ih je mogla sprečiti u tome? A uz druge, ma koliko ih malo bilo, zar Eden neće neumitno biti narušen? Zar nije narušen već i time što je ona stupila na njega - samo ona?
     "Ne!" uzviknu Marlena. Izgovorila je to glasno, udovoljivši iznenadnom porivu da vidi da li će ova tuđinska atmosfera zadrhtati i preneti joj glas do ušiju.
     Začula je vlastiti glas, ali na ravnom terenu nije bilo odjeka. Uzvik joj je zamukao istog trena kada se razlegao.
     Ponovo se osvrnula. Kupola je sada predstavljala samo tanku senku na obzorju. Gotovo da se mogla prenebreći, ali ne sasvim. Poželela je da se više uopšte ne može videti. Nije htela da vidi ništa drugo do sebe i Eritro.
     Začula je slabašni dašak vetra i znala je da dobija na brzini. Još nije bio dovoljno snažan da bi se osetio. Temperatura takođe nije pala, niti je bila neprijatna.
     Bilo je to samo prigušeno "Ah-h-h-h."
     Ona veselo pokuša da ga oponaša: "Ah-h-h-h-h."
     Zatim se radoznalo zagleda u nebo. Prema prognozi meteorologa, dan je trebalo da bude vedar. Da li je moguće da se na Eritru oluje podižu iznenada i nepredvidljivo? Da li će se vetar pojačati i postati neugodan? Da li će oblaci stati da šibaju preko neba, a kiša početi da pada pre no što uspe da se vrati u Kupolu?
     Bilo je to smešno, podjednako smešno kao i pomisao na meteore. Kiša je, razume se, padala na Eritru, ali u ovom trenutku na nebu je bilo samo nekoliko pramenova ružičastih oblaka. Oni su se lenjo kretali spram tmastog i nezaprečenog neba. Na vidiku nije bila nikakva oluja.
     "Ah-h-h-h-h!, prošaputa vetar. "Ah-h-h-h-h ai-i-i-i."
     Bio je to dvostruki zvuk i Marlena nabra veđe. Šta može da proizvodi taj zvuk? Vetar to sigurno ne može sam od sebe da čini. Morao bi da prolazi pored neke prepreke i da pri tom zviždi. Ali nikakve prepreke nije bilo na vidiku.
     "Ah-h-h-h-h ai-i-i-i-i uh-h-h-h-h."
     Bio je to sada trostruki zvuk, sa naglaskom na drugi.
     Marlena se zbunjeno osvrnu unaokolo. Nije mogla da razabere odakle dolazi. Da bi takav zvuk nastao, nešto mora da vibrira, ali ona nije ništa ni videla ni osećala.
     Eritro je izgledao prazan i utihao. On nije mogao da stvara nikakve zvuke.
     "Ah-h-h-h ai-i-i-i uh-h-h-h."
     Ponovo. Jasnije nego ranije. Izgledalo joj je kao da joj se nalazi u glavi, a na tu pomisao srce kao da joj se steže i ona zadrhta. Osetila je kako joj se koža ježi na rukama; nije morala da pogleda da bi se uverila u to.
     Ništa nije moglo da bude sa njenom glavom. Ništa!
     Sačekala je da ponovo čuje zvuk i on se začuo. Glasniji. Još jasniji. Najednom, kao da je stekao oreol moći, kao da se uvežbavao i postajao bolji.
     Uvežbavao? Šta uvežbavao?
     I nehotice, sasvim nehotice, ona pomisli: to kao da neko ko ne može da izgovara suglasnike pokušava da kaže moje ime.
     Kao da je postojao neki signal, ili su njene misli oslobodile novi grč moći, ili joj se možda izoštrila uobrazilja, tek ona začu:
     "Mah-h-h lai-i-i nah-h-h."
     Automatski, ne znajući šta radi, ona podiže šake i prekri njima uši.
     Marlena, pomisli ona - bešumno.
     A onda se začu zvuk, oponašajući: "Mahr-lai-nuh."
     Trenutak potom, bio je tu ponovo, gotovo lako, gotovo prirodno. "Marlena."
     Ona slegnu ramenima i prepoznade glas. Bio je Orinelov - Orinela sa Rotora, koga nije videla još od onog dana na Rotoru kada mu je kazala da će Zemlja biti uništena. Gotovo da uopšte nije pomislila na njega od tada - ali i kada jeste, bilo je to uz bol.
     Zašto sada čuje njegov glas tamo gde njega nema - odnosno bilo koji glas tamo gde nema nikog.
     "Marlena."
     Konačno je popustila. Bila je to eritroska kuga za koju je zasigurno smatrala da je neće zahvatiti.
     Stala je da trči slepo, slepo, ka Kupoli, ne zaustavljajući se da se uveri gde se nalazi.
     Uopšte nije bila svesna da je vrištala.

     67.
     Uveli su je unutra. Osetili su njeno iznenadno približavanje, trkom. Dva stražara u E-odelima i šlemovima odmah su izišla napolje i čula su je kako vrišti.
     Ali vrištanje je prestalo pre no što su stigli do nje. Trčanje se takođe usporilo i zaustavilo; sve se to dogodilo pre no što je ona, kako izgleda, uopšte postala svesna njihovog približavanja.
     Kada su stigli do nje, mirno ih je pogledala i zapanjila ih pitanjem: "Nešto nije u redu?"
     Nijedan nije odgovorio. Jedna ruka pođe prema njenom laktu, ali je ona odgurnu.
     "Ne dodiruj me", reče ona. "Idem u Kupolu, ako je to ono što želite, ali mogu to i sama da učinim."
     I ona se mirno vratila natrag sa njima. Bila je prilično zaokupljena sama sobom.

     68.
     Suvih i bledih usana, Evgenija Insinja nastojala je da ne izgleda odveć uzbuđena. "Šta se dogodilo napolju, Marlena?"
     "Ništa", uzvrati Marlena. Tamne oči bile su još široke i bezdane. "Baš ništa."
     "Nemoj mi to reći. Trčala si i vrištala."
     "Možda je tako i bilo nakratko - ali samo nakratko. Vidiš, napolju je bilo tiho, tako tiho, da mi se posle izvesnog vremena učinilo da sam zacelo ogluvela. Samo tišina, shvataš. Stoga sam i potrčala, samo da čujem nešto, i zavikala..."
     "Samo da bi čula nešto?" upita Insinja, nabravši veđe.
     "Da, majko."
     "Očekuješ li da poverujem u to, Marlena? Moram ti reći da ne verujem. Snimili smo tvoje krike i to nisu bili krici kao kad neko hoće samo da razbije tišinu. Bili su to krici užasa. Nešto te je prestrašilo."
     "Kazala sam ti. Tišina. Mogućnost da sam ogluvela."
     Insinja se okrenu prema D'Obisonovoj. "Je li moguće, doktore, da ako ne čujete ništa, baš ništa, a navikli ste da neprekidno nešto čujete, onda vaše uši mogu da uobražavaju da nešto čuju kako bi se osećale korisne?"
     D'Obisonova se na silu kratko osmehnu. "Iskazali ste to vrlo živopisno, ali istina je da lišavanje čula spoljnih nadražaja može da izazove halucinacije."
     "To me je uznemirilo, pretpostavljam. Ali pošto sam čula vlastiti glas i bat koraka, primirila sam se. Pitajte onu dvojicu stražara koji su izišli pred mene. Bila sam potpuno mirna kada su došli i bez poteškoća sam krenula za njima u Kupolu. Pitaj ih, čika Sivere."
     Dženar klimnu. "Već su mi to kazali. Uz to, sami smo posmatrali celu stvar. Vrlo dobro, dakle. Tako stoje stvari."
     "Uopšte nije vrlo dobro", odvrati Insinja, i dalje bleda u licu - iz straha, besa, ili i iz jednog i drugog. "Ona više ne izlazi napolje. Sa ogledom je gotovo."
     "Ne, majko", uzvrati srdito Marlena.
     D'Obisonova podiže glas, kao da je želela da predupredi ljutiti sudar volja majke i kćerke. "Ogled još nije završen, doktore Insinja. To da li ide napolje ili ne ide - ovoga časa nije važno. Prethodno nam valja da se suočimo sa posledicama onoga što se dogodilo."
     "Šta hoćete da kažete?" upita Insinja.
     "Hoću da kažem da je lepo pričati o pričinjavanju da se čuju glasovi zato što uho nije naviklo na tišinu, ali sasvim mogućni drugi uzrok ovog sindroma jeste pojava izvesne mentalne nestabilnosti."
     Insinja je izgledala pometeno.
     "Mislite li na eritrosku kugu?" upita Marlena glasno.
     "Nemam konkretno to na umu, Marlena", uzvrati D'Obisonova. "Ne raspolažemo nikakvim dokazima; posredi je samo mogućnost. Potrebno nam je još jedno skeniranje mozga. To je za tvoje dobro."
     "Ne", reče Marlena.
     "Nemoj se protiviti", odvrati D'Obisonova. "Stvar se mora izvesti. Nemamo izbora. Naprosto, moramo."
     Marlena osmotri D'Obisonovu svojim tamnim, pronicljivim očima, pa reče: "Nadate se da imam kugu. Želite da imam kugu."
     D'Obisonova se ukruti, a glas joj postade pucketav. "To je smešno. Kako se usuđuješ da kažeš tako nešto?"
     No, sada se i Dženar upiljio u D'Obisonovu. "Renej", reče on, "raspravljali smo o toj stvarčici vezanoj za Marlenu i ako ona kaže da želiš da ima kugu, onda mora da si se odala na neki način. Odnosno, ako Marlena misli ozbiljno i ne kaže to samo iz straha ili ljutnje."
     "Ozbiljno kažem", reče Marlena. "Upravo sva kipti od nade i uzbuđenja."
     "Dakle, Renej", upita Dženar pomalo hladno, "je li istina?"
     "Shvatamh šta devojka hoće da kaže", odvrati D'Obisonova, namrgodivši se. "Već godinama nisam proučavala svež slučaj poodmakle kuge. A i u ono vreme kada sam za to imala prilike, kada je Kupola još bila primitivna i tek osnovana, nisam raspolagala doslovce nikakvom prikladnom opremom kojom sam mogla da preduzmem izučavanja. Profesionalno govoreći, veoma bih se obradovala prilici da temeljito ispitam slučaj kuge modernim tehnikama i instrumentima, da ustanovim, možda, njen pravi uzrok, da dođem do pravog leka, do prave preventive. To jeste razlog za uzbuđenje, da. Posredi je profesionalno uzbuđenje koje je ova mlada žena, nesposobna da čita misli i bez iskustva u ovim stvarima, protumačila naprosto kao radost. Ali stvar ipak nije tako jednostavna."
     "Možda nije jednostavna", reče Marlena, "ali je zlonamerna. U tome nisam pogrešila."
     "Pogrešila si. Skeniranje mozga se mora izvesti i izvešće se."
     "Neće", odvrati Marlena, praktično vičući. "Moraćete me prisiliti ili omamiti, ali onda neće valjati."
     "Ne želim da se išta uradi protiv njene volje", reče Insinja drhtavim glasom.
     "Ova stvar prevazilazi to da li ona nešto hoće ili neće..." zausti D'Obisonova, a onda se iznenada zatetura, uhvativši se rukama za stomak.
     "Šta je bilo?" upita automatski Dženar.
     Trenutak potom, ne sačekavši na odgovor i prepustivši Insinji da povede D'Obisonovu do najbliže sofe i da je ubedi da malo prilegne, on se okrenu prema Marleni i žurno reče: "Marlena, složi se sa ispitivanjem."
     "Ne želim to. Reći će da imam kugu."
     "Neće. Jemčim ti. Ne, osim ako je stvarno nemaš."
     "Nemam je."
     "Siguran sam da je tako i skeniranje mozga će to potvrditi. Veruj mi, Marlena. Molim te."
     Marlena pređe pogledom od Dženara do D'Obisonove i natrag. "I moći ću ponovo da iziđem na Eritro?"
     "Razume se. Koliko god puta budeš želela. Ako si normalna - a uverena si da si normalna, zar ne?"
     "Sasvim uverena."
     "Onda će to potvrditi skeniranje mozga."
     "Da, ali ona će reći da svejedno ne mogu više napolje."
     "Tvoja majka?"
     "I doktorka."
     "Ne, neće se usuditi da te spreče. Reci sada samo da ćeš dozvoliti skeniranje mozga."
     "U redu. Neka joj bude."
     Renej D'Obison stade da se pridiže.

     69.
     D'Obisonova je pažljivo proučavala rezultate kompjuterske analize skeniranja mozga, dok ju je Dženar posmatrao.
     "Zanimljivo skeniranje", promrmlja D'Obisonova.
     "Znali smo to od početka", primeti Dženar. "Ona je neobična mlada žena. Pitanje je ima li kakve promene?"
     "Nikakve", reče D'Obisonova.
     "Zvučiš razočarano."
     "Ne počinji to ponovo, zapovedniče. Postoji izvesno profesionalno razočarenje. Volela bih da izučim stvar."
     "Kako se ti osećaš?"
     "Upravo sam ti kazala..."
     "Mislim, u fizičkom pogledu. Juče si imala neobičan kolaps."
     "Nije to bio kolaps. Posredi je bila nervna napetost. Ne optužuju me baš svaki čas da želim da se neko ozbiljno razboli - pri čemu još svi u to poveruju."
     "Šta se dogodilo? Bol u želucu?"
     "Nije isključeno. Stomak, u svakom slučaju. I vrtoglavica."
     "Da li ti se to često događa, Renej?"
     "Ne, ne događa mi se", odvrati ona oštro. "Takođe me često ne optužuju za neprofesionalno ponašanje."
     "Bila je to samo jedna uzbuđena mlada žena. Zašto si stvar tako primila k srcu?"
     "Kako bi bilo da promenimo temu razgovora? Rezultati skeniranja njenog mozga ne pokazuju nikakvu promenu. Ako je prethodno bila normalna, onda je to i dalje."
     "U tom slučaju, je li tvoje profesionalno mišljenje da sme da nastavi sa istrživanjem Eritra?"
     "Budući da, kako izgleda, nije pretrpela nikakav uticaj, nemam na osnovu čega da joj to zabranim."
     "Jesi li voljna da odeš korak dalje i da je uputiš napolje?"
     D'Obisonova zauze neprijateljski stav. "Znaš da sam bila na Rotoru da se vidim sa Načelnikom Pitom." Nije zvučalo kao pitanje.
     "Da, znam", uzvrati tiho Dženar.
     "Zatražio je od mene da predvodim novi projekat čiji je cilj da se izuči eritroska kuga. Ovo izučavanje biće izdašno potpomognuto."
     "Mislim da je to dobra zamisao i da je tvoj izbor za predvodnika projekta sasvim u redu."
     "Hvala. Međutim, nije me naimenovao za zapovednika umesto tebe. Prema tome, na tebi je, zapovedniče, da odlučiš da li će Marleni Fišer biti dopušteno da iziđe na Eritro. Ja ću se ograničiti samo na to da izvršim novo skeniranje mozga ukoliko se pojave znaci abnormalnosti."
     "Nameravam da Marleni dam dozvolu da slobodno istražuje Eritro kad god poželi. Mogu li u tome imati tvoju podršku?"
     "Budući da raspolažeš mojim medicinskim mišljenjem da ona nema kugu, neću ništa preduzeti da te sprečim, ali odluka na kraju mora biti samo tvoja. Ako išta treba pripremiti napismeno, moraćeš lično da potpišeš."
     "Ali nećeš pokušati da me zaustaviš?"
     "Nemam razloga za to."

     70.
     Večera je bila završena i u fonu se čula laka muzika. Siver Dženar, koji je vodio računa da priča o drugim stvarima brižnoj Evgeniji Insinji, konačno pređe na stvar: "Reči izgovara, doduše, Renej D'Obison, ali iza njih, zapravo, stoji Janus Pit."
     Insinjin brižni izraz postade još istaknutiji. "Stvarno to misliš?"
     "Mislim - a i ti bi trebalo. Poznaješ Janusa bolje od mene, uostalom. Tako je zao. Renej je dobar lekar, pametna je žena i dobra osoba, ali ambiciozna je - kao i svi mi, doduše, na ovaj ili onaj način - te stoga može biti potkupljena. Ona stvarno želi da uđe u istoriju kao pobednik nad eritroskom kugom."
     "I bila bi spremna da rizikuje Marlenu zarad ostvarenja tog cilja?"
     "Ne spremna u smislu da to želi, da hoće, već spremna u smislu da... razumeš, ako nema drugog načina."
     "Ali moraju postojati drugi načini. Uputiti Marlenu u opasnost, kao opitno sredstvo, krajnje je čudovišno."
     "Ne iz njenog ugla viđenja, a svakako ne iz Pitovog. Vredi izgubiti jedan um ako to spase svet i učini ga pogodnim ljudskim staništem za milione. To je tvrdokoran način gledanja na stvari, ali buduća pokolenja možda će Renej proglasiti za heroja upravo zato što je bila tvrdokorna i saglasiće se sa njenim stanovištem da vredi izgubiti jedan um - ili hiljadu, ako je to cena."
     "Da, naročito ako to nisu njihovi umovi."
     "Razume se. Tokom svekolike istorije ljudska bića bila su spremna da žrtvuju druge. Pit svakako spada u tu grupu. Ili se možda ne slažeš?"
     "Slažem se kada je Pit u pitanju", reče energično Insinja. "Kad samo pomislim da sam sa njim radila sve ove godine."
     "Onda znaš da bi on na sve ovo gledao sa čisto moralističke strane. 'Najveće dobro za najveći broj', rekao bi. Renej priznaje da je razgovarala sa njim prilikom poslednje posete Rotoru i ja sam podjednako uveren da joj je on upravo to kazao, ovako ili onako formulisano, kao što sam siguran da sedim na ovoj stolici."
     "A šta bi on rekao", upita Insinja sa gorčinom, "ukoliko Marlena bude izložena - ili uništena - a kuga ostane neotklonjena? Šta bi on rekao ako bi život moje kćeri bio uzaludno straćen? Šta bi na to rekla doktor D'Obison?"
     "Ona bi bila nesrećna. Siguran sam u to."
     "Zato što bi joj izmakle zasluge za pronalazak leka?"
     "Razume se, ali bila bi nesrećna i zbog Marlene - a, usuđujem se da kažem, javila bi joj se i griža savesti. Ona nije čudovište. Što se, pak, Pita tiče..."
     "On jeste čudovište."
     "Ja ni to ne bih rekao, ali njegovi pogledi svakako su suženi. Sve što on vidi jesu njegovi planovi za budućnost Rotora. Ako bilo šta pođe loše, iz naše perspektive, on će nesumnjivo reći samome sebi da bi se Marlena, u svakom slučaju, kosila sa njegovim planovima, te bi zaključio da je sve što se zbilo bilo na dobrobit Rotora. Stvar mu uopšte ne bi opterećivala savest."
     Insinja blago odmahnu glavom. "Volela bih da grešimo i da Pit i D'Obisonova nisu krivi za te stvari."
     "I ja bih to voleo, ali radije verujem Marleni i njenoj vičnosti da čita telesne znake. Kazala je da je Renej srećna zbog mogućnosti da joj se ukaže prilika za proučavanje kuge. Prihvatam Marlenin sud u ovom pogledu."
     "D'Obisonova je kazala da je srećna iz profesionalnih razloga", reče Insinja. "U stvari, verujem joj to, na neki način. Uostalom, i ja sam naučnik."
     "Razume se da jesi", reče Dženar, dok mu se ne odveć lepo lice izvi u smešak. "Bila si spremna da napustiš Sunčev sistem i otisneš se na pionirsko putovanje dugo više svetlosnih godina da bi povećala astronomska saznanja, iako si znala da to može značiti smrt svake osobe na Rotoru."
     "Činilo mi se da za to postoje sasvim mali izgledi."
     "Svejedno, ipak si rizikovala život svog jednogodišnjeg deteta. Mogla si ostaviti devojčicu sa ocem koji je odlučio da ostane kod kuće i tako se pobrinuti za njenu bezbednost, iako bi to značilo da je više nikada ne vidiš. Umesto toga, rizikovala si njen život - ne, doduše, za dobrobit Rotora, već za vlastitu dobrobit."
     "Prekini, Sivere", reče Insinja. "To je okrutno."
     "Samo pokušavam da ti pokažem da se gotovo sve može posmatrati iz dve suprotne perspektive, ako je čovek dovoljno domišljat. Da, za D'Obisonovu je to profesionalno zadovoljstvo što može da proučava bolest, ali Marlena je kazala da je doktorka zlonamerna, a ja ponovo verujem njenoj proceni."
     "Onda pretpostavljam", reče Insinja, a uglovi usana poviše joj se nadole, "da jedva čeka da Marlena ponovo iziđe na Eritro."
     "I ja tako mislim, ali ona je dovoljno oprezna, te insistira da ja donesem odluku o tome, pa čak predlaže da to bude napismeno. Želi da obezbedi da, ukoliko nešto pođe kako ne treba, krivica padne na mene, a ne na nju. Počinje da razmišlja kao Pit. Naš prijatelj Janus postao je zarazan."
     "U tom slučaju, Sivere, ne smeš poslati Marlenu napolje. Zašto ići Pitu naruku?"
     "Naprotiv, Evgenija. Stvari nisu tako jednostavne. Moramo je poslati napolje!"
     "Šta?"
     "Nemamo izbora, Evgenija. Niti ima opasnosti po nju. Shvataš, sada verujem da si bila u pravu kada si izložila pretpostavku da postoji neki sveprisutni oblik života na planeti, koji može da ima određenu moć nad nama. Uočila si da sam se ja našao na udaru, baš kao i ti, odnosno stražari - i to uvek onda kada smo se suprotstavili Marleni na neki način. Ja sam, pak, sasvim jasno video šta se dogodilo sa Renej. Kada je pokušala da prisili Marlenu da se podvrgne novom skeniranju mozga, pozlilo joj je. Kada sam uverio Marlenu da pristane na skeniranje, Renej se odmah oporavila."
     "I? Gde smo onda, Sivere? Ako na planeti postoji zao oblik života..."
     "Ne, čekaj, Evgenija. Nisam rekao da je zao. Čak i ako taj oblik života, ma šta on bio, izaziva kugu, kako si ti pretpostavila, epidemija je prestala. Kazala si da je to stoga što smo se zadovoljili time da ostanemo u Kupoli, ali ako je ovaj oblik života uistinu zao, naprosto bi nas zbrisao, a ne bi pribegao nečemu što meni izgleda kao civilizovani kompromis."
     "Ne smatram da ima osnove za razmatranje postupaka jednog potpuno tuđinskog oblika života, a onda na osnovu toga izvoditi zaključke o njegovim osećanjima i namerama. Ono što on misli možda se nalazi potpuno izvan naše mogućnosti poimanja."
     "Slažem se, Evgenija, ali on nije naudio Marleni. Sve što je učinio poslužilo je da je zaštiti, da je obezbedi od negativnih uticaja."
     "Ako je tako", reče Insinja, "zašto se onoliko uplašila, zašto je pojurila ka Kupoli, vrišteći? Ni za trenutak nisam poverovala njenoj priči da ju je tišina učinila nervoznom i da je samo pokušavala da napravi malo buke kako bi je raščinila."
     "U to je stvarno teško poverovati. Važno je, međutim, i to da je panika brzo minula. U trenutku kada su nesuđeni spasioci stigli do nje, izgledala je savršeno normalna. Meni izgleda da je Marlenu uplašilo nešto što je učinio tuđinski oblik života - valjda je i njemu podjednako teško da razume naša osećanja, kao što je nama teško da proniknemo u njegova - ali videvši šta je izazvao, brzo je preduzeo da je primiri. To bi objasnilo ono što se dogodilo i ponovo pokazalo da tuđinski oblik života ima ljudsku prirodu."
     Insinja je nabrala veđe. "Nevolja sa tobom, Sivere, jeste u tome što imaš taj užasan poriv da misliš najbolje o svima - i svakome. Ne mogu da imam poverenja u tvoje tumačenje."
     "Imala ili nemala poverenja, uverićeš se se da se ni na koji način ne možeš suprotstaviti Marleni. Ma šta želela da uradi, ona će to učiniti, a oni koji joj se budu našli na putu ostaće pozadi, bez daha od bola ili u nesvestici."
     "Ali šta je taj oblik života?" upita Insinja.
     "Ne znam, Evgenija."
     "A ono što me sada plaši više od svega drugog jeste: šta on hoće sa Marlenom?"
     Dženar odmahnu glavom. "Ne znam, Evgenija."
     Oni ostaše da se netremice posmatraju, bespomoćni.

IZGUBLJENI

     71.
     Krajl Fišer zamišljeno je posmatrao sjajnu zvezdu.
     U prvo vreme bila je odveć blistava da bi se mogla gledati na uobičajeni način. On bi samo tu i tamo bacio letimičan pogled na nju, a kada bi potom zatvorio oči, pred njima bi i dalje bio njen sjajni krug. Tesa Vendel, koju je zbog razvoja događaja zahvatio očaj, prekorevala ga je i govorila mu o oštećenju mrežnjače, tako da je on na kraju zatamnio osmatrački prozor i na taj način sasvim prigušio sjaj zvezde. To je, međutim, smanjilo sjaj i ostalih zvezda do sasvim slabe, bezbojne treptavosti.
     Blistava zvezda bilo je, razume se, Sunce.
     Sa ovako velike udaljenosti još ga nijedno ljudsko biće nije videlo (osim žitelja Rotora prilikom njihovog putovanja izvan Sunčevog sistema). Nalazilo se na dvostruko većoj razdaljini od one do koje stiže Pluton kada je najudaljeniji od njega, tako da se nije videlo kao krug, već je u svemu imalo izgled zvezde. Pa ipak, i dalje je bilo stotinu puta sjajnije od punog Meseca viđenog sa Zemlje, a ta strostruko veća sjajnost nalazila se kondenzovana i zbijena u jednu blistavu tačku. Nikakvo čudo, onda, što još nije bilo moguće upraviti direktan i netremičan pogled u njega kroz nezatamnjeno staklo.
     Stvari su, međutim, postale drugačije. Sunce, obično, nije predstavljalo nikakvu neobičnost. Bilo je odveć sjajno da bi se u njega moglo gledati i nije imalo nikakvog takmaca na nebu. Onaj majušan deo njegove svetlosti koji je atmosfera rasipala u plavet bio je dovoljan da potpuno priguši sve ostale zvezde, a čak i tamo gde do toga nije dolazilo (na Mesecu, na primer) sjaj Sunca toliko ih je nadmašivao da uopšte nije dolazilo u obzir nikakvo poređenje.
     Ovde, duboko usvemiru, Sunce je postalo dovoljno prigušeno da je bar poređenje imalo smisla. Vendelova je kazala da je, viđeno iz ove perspektive, Sunce sto šezdeset hiljada puta sjajnije od Sirijusa, koji je predstavljao naredno najsjajnije nebesko telo. Istovremeno, bilo je možda dvadeset miliona puta sjajnije od najprigušenije zvezde koja se mogla razabrati golim okom. Ova poređenja činila su Sunce još čudesnijim nego kada je sjalo na nebu Zemlje, gde se nije imalo sa čim uporediti.
     Fišer i nije imao mnogo drugog posla do da posmatra nebo, budući da je Nadsvetlosni sada samo plutao. Činio je to već dva dana - dva dana pukog plutanja u svemiru običnim raketnim brzinama.
     Ovom brzinom bilo bi mu potrebno trideset pet hiljada godina da stigne do Susedne zvezde - pod uslovom da ide u dobrom pravcu. A to nije bio slučaj.
     Upravo je ova okolnost, kada je iskrsla pre dva dana, bacila Vendelovu u očaj.
     Sve do tada nije bilo nikakvih poteškoća. Kada je kucnuo čas da uđu u hipersvemir, Fišer se zgrčio, pobojavši se mogućeg bola, prodornog bleska agonije, iznenadnog zaranjanja u večnu tamu.
     No, ništa se od toga nije dogodilo. Sve se odigralo odveć brzo da bi se uopšte moglo iskusiti. Istog trenutka su ušli u hipersvemir i izišli iz njega. Zvezde su se naprosto pojavile u drugačijem rasporedu, bez ikakvog primetnog trenutka u kome se prethodni raspored izgubio i prepustio mesto novom.
     Bilo je to olakšanje u dvostrukom smislu. Ne samo što je još bio živ, nego je i shvatio da ako bi se dogodilo da nešto zakaže i on strada, smrt bi usledila tako munjevito da on nikako ne bi imao vremena da je iskusi. Naprosto bi u trenu postao mrtav.
     Olakšanje je bilo tako snažno da gotovo uopšte nije primetio kako se Tesi oteo uzdah uznemirenosti i bola, posle čega je izjurila i strojarnice, uzviknuvši pri tom.
     Vratila se natrag unezverenog izraza lica - spolja je, doduše, sve bilo kao i ranije, ali iz nje je zračila unutarnja unezverenost. Oči su joj postale pomamne i sada je zurila u Fišera kao da ga uopšte ne prepoznaje.
     "Raspored nije trebalo da se promeni", reče mu ona.
     "Nije?"
     "Nismo daleko otišli. Ili bar nije trebalo da daleko odemo. Samo 1,3 milisvetlosne godine. To ne bi bilo dovoljno da se, posmatrano golim okom, promeni raspored zvezda. Međutim" - ona udahnu vazduh duboko i drhtavo - "nije tako rđavo kao što je moglo biti. Pomislila sam da smo odskočili mnogo hiljada svetlosnih godina."
     "Zar bi to bilo moguće, Tesa?"
     "Razume se da bi bilo moguće. Da naš prolazak kroz hipersvemir nije bio pod pomnom kontrolom, preći hiljadu svetlosnih godina podjednako bi bilo lako kao i prevaliti samo jednu."
     "U tom slučaju, odmah smo mogli da..."
     Vendelova je predvidela njegov zaključak. "Ne, nismo se mogli tek tako vratiti. Ako su naše kontrole tako nepouzdane, svaki prelaz koji bismo preduzeli predstavljao bi potpuno nekontrolisano putovanje koje bi se okončalo u nekoj proizvoljnoj tački, tako da nikada ne bismo uspeli da se vratimo."
     Fišerove veđe se nabraše. Euforija zbog uspešnog prolaska kroz hipersvemir - i preživljavanja - počela je da čili. "Ali kada si upućivala probne objekte, oni su se bezbedno vraćali."
     "Ti objekti bili su znatno manje masivni i prevaljivali su znatno kraće razdaljine. Ali, kao što rekoh, stvari ipak nisu sasvim loše. Pokazalo se da smo prevalili tačnu razdaljinu. Raspored zvezda je ispravan."
     "Ali promenio se. Video sam kako se promenio."
     "Zato što nam se promenila orijentacija. Dužinska osa broda skrenula je pod uglom od dobrih dvadeset osam stepeni. Ukratko, iz nekog razloga kretali smo se zakrivljenom, a ne pravolinijskom putanjom."
     Viđene kroz osmatrački prozor, zvezde su se sada kretale, lagano, postojano.
     "Okrećemo se", reče Vendelova, "da se ponovo upravimo prema Susednoj zvezdi, samo zbog psihološke vrednosti gledanja u dobrom pravcu, ali potom moramo da ustanovim zbog čega je došlo do zakrivljavanja putanje prilikom prelaska."
     Sjajna zvezda, svetionička zvezda, zvezda velike blistavosti uđe u vidno polje osmatračkog prozora i stade da prelazi njime. Fišer zažmirka.
     "To je Sunce", reče Vendelova, odgovorivši na Fišerov zapanjeni izraz lica.
     "Postoji li bilo koje razložno objašnjenje zašto je došlo do zakrivljenog kretanja prilikom prolaska?" upita Fišer. "Ako je Rotor takođe išao zakrivljeno, ko zna gde su završili?"
     "Kao i gde ćemo mi završiti. Još nemam nikakvo razložno objašnjenje. Bar za sada." Ona ga pogleda, očigledno nelagodno. "Ukoliko su naše pretpostavke tačne, onda je trebalo da promenimo položaj, a ne i pravac. Trebalo je da se krećemo pravolinijski, euklidovskom pravom linijom, uprkos relativističkoj zakrivljenosti prostorvremena, zato što se uopšte nismo nalazili u prostorvremenu, shvataš? Možda je došlo do greške u programiranju kompjutera - ili do greške u našim pretpostavkama. Nadam se da je ono prvo posredi. To se, naime, lako može ispraviti."
     Prošlo je pet časova. Vendelova se ponovo pojavila, trljajući oči. Fišer je pogleda uz osećanje nelagodnosti. Gledao je neki film, ali je izgubio zanimanje za njega. Potom je stao da posmatra zvezde, dopustivši da ga njihov prizor hipnotiše, kao da je pod dejstvo anestezije.
     "Dakle, Tesa?" upita on.
     "Sve je u redu sa programiranjem, Krajle."
     "Onda mora da polazne pretpostavke nisu bile u redu?"
     "Da, ali na koji način? Postoji beskonačan broj pretpostavki od kojih smo krenuli. Koje su od njih tačne? Ne možemo sad proveravati jednu za drugom. Nikada ne bismo stvar priveli kraju, a beznadežno bismo se izgubili."
     Neko vreme među njima je vladala tišina, a onda Vendelova reče: "Da je posredi bilo programiranje, onda bi u pitanju bila glupa greška. Ispravili bismo je, ne doznavši ništa, ali bili bismo bezbedni. Ali ovako, ako moramo da se vratimo na same temelje projekta, nije isključeno da ćemo otkriti nešto uistinu značajno; no, sa druge strane, ako ne uspemo, može se dogoditi da nikada ne uspemo da se vratimo."
     Ona zgrabi Fišera za ruku. "Shvataš li, Krajle? Nešto nije u redu i ako ne ustanovimo šta je to, nema načina - osim pukim srećnim sticajem okolnosti - da se vratimo kući. Ma koliko pokušavali, samo bismo nastavili da stižemo na pogrešna mesta i to bi se neprekidno pogoršavalo. To u krajnjoj liniji znači smrt, kada nam recikliranje zakaže ili nam presahnu izvori energije, odnosno kada nam duboki očaj iscrpi svu volju za življenjem. A ja sam ta koja ti je to učinila. Ali prava tragedija bilo bi gubljenje jednog sna. Ako se ne vratimo, oni nikada neće doznati da li je misija bila uspešna ili nije. Mogu da zaključe da smo stradali prilikom hipersvemirskog prelaza, što bi ih navelo da odustanu od daljih pokušaja."
     "Ali ne smeju odustati ukoliko žele da pobegnu sa Zemlje."
     "Možda će odustati od toga; ostaće kukavički tu gde jesu, čekajući da se Susedna zvezda približi i prođe i postepeno umirući." Ona podiže pogled, dok su joj oči brzo šarale, a lice izgledalo užasno iznureno. "A biće to i kraj tvog sna, Krajle."
     Krajlove usne se stisnuše i on ne uzvrati ništa.
     Gotovo stidljivo, Vendelova reče: "Ali imaćeš mene, Krajle, još godinama. Ako ostaneš bez kćerke - bez svog sna - da li sam ja dovoljna zamena?"
     "I ja bih mogao da pitam: ukoliko ništa ne bude od nadsvetlosnog leta, da li sam ja dovoljna zamena?"
     Ni na jedno od ovih pitanja nije postojao laki odgovor, ali onda Vendelova reče: "Ti si na drugom mestu, Krajle, ali na visokom drugom mestu. Hvala ti."
     Fišer se promeškolji. "Govoriš i u moje ime, Tesa, nešto što na početku uopšte ne bih poverovao. Da nisam imao kćerku, onda bi postojala samo ti. Gotovo da želim..."
     "Nemoj to želeti. Drugo mesto je sasvim dovoljno."
     Oni se uhvatiše za ruke. Tiho. I zagledaše ka zvezdama.
     Potrajalo je to neko vreme, a onda se na ulazu pojavi Meri Blankovic.
     "Kapetane Vendel, Vu je došao na jednu ideju. Kazao je, zapravo, da o njoj razmišlja već odavno, ali se nije usuđivao da je pomene."
     Vendelova se zagleda u svoja stopala. "Zašto je odjednom tako snebivljiv?"
     "Kaže da vam je jednom pomenuo tu mogućnost, ali ste mu vi uzvratili da ne bude budala."
     "Ja? A šta ga je uverilo u to da ja nikada ne grešim? Saslušaću ga ponovo i ako je posredi dobra ideja, slomiću mu vrat što me nije prisilio da je ranije bolje razmotrim."
     I ona žurno iziđe.

     72.
     Tokom narednih dan i po Fišer je mogao samo da čeka. I dalje su obedovali zajedno, ali u tišini. Fišer nije znao da li iko od njih uopšte spava. On je spavao samo u kratkim razmacima, budeći se u novi očaj.
     Koliko još dugo možemo ovako? - upita se on drugoga dana, posmatrajući lepotu te nedostižne svetle tačke na nebu koja ga je, pre tako malo vremena, još grejala i obasjavala njegov put na Zemlji.
     Ranije ili kasnije, oni će umreti. Moderna svemirska tehnologija produžuje život. Recikliranje je bilo veoma delotvorno. Čak bi i hrana dugo potrajala ukoliko su bili spremni da prihvate bezukusne kolače od algi koji bi im na kraju jedini preostali. I mikrofuzioni motori još bi dugo obezbeđivali energiju. Ali sigurno niko ne bi želeo da poživi toliko koliko su to sistemi na brodu mogli da pruže.
     Uz sporu, neumitnu, beznadežnu, samotnu smrt na kraju razumno razrešenje bilo bi uzeti prilagodljive demetabolizere.
     Bilo je to omiljeno sredstvo za samoubistvo na Zemlji; zašto se onda ne bi nalazilo i na svemirskim brodovima? Mogli ste - ako ste to želeli - da podesite dozu za jedan puni dan srazmerno normalnog života, da ga proživite što radosnije možete - svesni da vam je to poslednji dan. Na kraju tog dana postali biste, prirodno, pospani. Počeli biste da zevate i konačno više ne biste mogli da ostanete budni, utonuvši u mirno spavanje puno spokojnih snova. Spavanje bi lagano postajalo sve dublje, snovi bi počeli da čile i vi se više ne biste probudili. Blaža smrt nikada nije izumljena.
     A onda, neposredno pred pet po podne, drugoga dana posle prelaza koji se odigrao zakrivljenom, umesto pravolinijskom putanjom, Tesa energično stupi u prostoriju. Oči su joj divlje poigravale i teško je disala. Njena tamna kosa, koja je prilično osedela tokom poslednjih godinu dana, bila je u neredu.
     Očekujući najgore, Fišer se pridiže. "Loše vesti?"
     "Ne, dobre!" uzvrati ona, pre se bacivši u stolicu nego što je normalno sela.
     Fišer nije bio siguran da je dobro čuo, nije bio siguran da ona možda sve to nije kazala ironično. Upiljio se u nju i stao da je posmatra kako se brzo pribira.
     "Dobro je", ponovi ona. "Veoma dobro! Odlično! Krajle, gledaš u jednog idiota. Mislim da se nikada neću oporaviti od ovoga."
     "Dobro, šta se dogodilo?"
     "Čao-Li Vu imao je odgovor. Imao ga je sve vreme. Kazao mi ga je. Sećam se da je to učinio. Pre više meseci. Možda pre godinu dana. Ja sam ga odbacila. Čak ga, zapravo, nisam ni saslušala." Ona zastade da dođe do daha. Uzbuđenje joj je potpuno pomelo prirodan ritam govora.
     "Nevolja je bila u tome", progovori ona ponovo, "što sam sebe smatrala svetskim autoritetom za nadsvetlosni let i bila uverena da mi niko ništa ne može reći što ja već ne znam ili na šta nisam pomislila. A ako mi je neko i izložio nešto što mi je izgledalo neobično, onda sam takvu ideju proglasila naprosto za pogrešnu i, po svoj prilici, idiotsku. Shvataš li šta mislim?"
     "Sretao sam takve ljude", uzvrati Fišer smrknuto.
     "Svi su takvi, s vremena na vreme", reče Vendelova, "u datim uslovima. Čini mi se da su takvi naročito ostareli naučnici. Upravo stoga odvažni, mladi revolucionari nauke postaju stari fosili posle nekoliko decenija. Imaginaciju im sputa samozaljubljenost i to je njihov kraj. Ovo je sada moj kraj... Ali dosta s tim. Bilo nam je potrebno više od jednog dana da razradimo stvar, da prilagodimo jednačine, programiramo kompjutere i izvršimo neophodne simulacije, da iziđemo iz svih ćorsokaka i stignemo na pravi put. Pod normalnim uslovima, na to bi inače otišlo nedelju dana, ali svi smo jedni druge nagonili kao manijaci."
     Vendelova tu zastade, kao da želi da povrati dah. Fišer je sačekao da nastavi, klimajući glavom u znak podrške i uhvativši je za ruku.
     "Stvar je složena", nastavi ona. "Ipak, pokušaću da ti objasnim. Vidi ovako... U trenutku prevaljujemo razdaljinu između dve tačke u prostoru kroz hipersvemir. No, pri tom se ipak krećemo jednom putanjom, koja je svaki put različita, već u zavisnosti od polazne i krajnje tačke. Mi tu putanju ne vidimo, nemamo nikakva iskustva o njoj, niti se krećemo njome na uobičajeni prostorvremenski način. Ona postoji na prilično nepojaman način. Posredi je nešto što nazivamo "virtuelna putanja". Ja sam sama razradila tu zamisao."
     "Ako je ne vidiš, niti je možeš iskusiti, kako onda znaš da uopšte postoji?"
     "Zato što se može izračunati jednačinama koje koristimo da bismo opisali kretanje kroz hipersvemir. Jednačine nam daju putanju."
     "Kako možeš da znaš da jednačine opisuju nešto što je uistinu stvarno? Možda je posredi samo - matematika."
     "Moguće je. I ja sam to mislila. Prešla sam preko cele stvari. No, Vu je bio taj koji je pretpostavio - pre otprilike godinu dana - da stvar možda ima smisla, a ja sam, kao matori idiot, glatko odbacila tu mogućnost. Virtuelna putanja, kazala sam, može imati samo virtuelno postojanje. Ako se ne može izmeriti, onda stoji izvan područja nauke. Bila sam tako kratkovida. Ne mogu da oprostim sebi, kad se samo setim toga."
     "U redu. Pretpostavimo da virtuelna putanja postoji na neki način. I šta onda?"
     "U tom slučaju, ukoliko se virtuelna putanja pruža pored nekog masivnijeg tela, brod će iskusiti gravitaciona dejstva. Bio je to odlučujući momenat i istinski nova zamisao - da gravitacija može da vrši uticaj i duž virtuelne putanje." Vendelova ljutito odmahnu pesnicom. "I sama sam to, na izvestan način, uvidela, ali pretpostavila sam da, budući da će se brod kretati mnogostruko brže od svetlosti, gravitacija neće imati dovoljno vremena da se ispolji u bilo kom merljivom obimu. Putovanje bi, dakle, trebalo - prema mojoj zamisli - da se odigra euklidovski pravom putanjom."
     "Ali nije tako."
     "Očigledno da nije. A Vu je objasnio i zašto. Zamisli da je brzina tačka. Sve brzine manje od svetlosne imale bi, dakle, negativnu vrednost, dok bi sve one veće od svetlosti bile pozitivne. U običnoj Vaseljeni u kojoj mi obitavamo sve brzine bi, znači, bile negativne, saglasno matematičkoj konvenciji, a i, zapravo, moraju biti negativne.
     Vaseljena je sazdana po načelu simetrije. Ako je nešto tako fundamentalno kao brzina kretanja uvek negativno, onda nešto drugo, podjednako fundamentalno, mora da bude uvek pozitivno, a Vu je izložio zamisao da je to nešto gravitacija. U običnoj Vaseljeni ona uvek deluje privlačno. Svaki objekat sa masom privlači svaki drugi objekat sa masom.
     Ako se, međutim, nešto kreće nadsvetlosnom brzinom - dakle, brže od svetlosti - onda je njegova brzina pozitivna, te tada ono što je bilo pozitivno, mora postati negativno. Pri nadsvetlosnim brzinama, drugim rečima, gravitacija postaje odbojna sila. Svaki objekat sa masom odbija svaki drugi objekat sa masom. Vu mi je to izložio odavno, ali ja nisam htela da ga saslušam. Njegove reči naprosto su se odbile od mojih bubnih opni."
     "Ali u čemu je razlika, Tesa?" upita Krajl. "Kada se krećemo ogromnim nadsvetlosnim brzinama, pri kojima gravitaciono privlačenje nema vremena da deluje na nas, onda ne bi trebalo da ima vremena ni gravitaciono odbijanje."
     "Ah, nije tako, Krajle. U tome i jeste lepota cele stvari. I to se okreće. U običnoj Vaseljeni negativnih brzina, što je veća brzina u odnosu na privlačeće telo, to gravitaciono privlačenje manje deluje na pravac kretanja. U Vaseljeni pozitivnih brzina, hipersvemiru, što se brže krećemo u odnosu na odbijajuće telo, to gravitaciono odbijanje snažnije deluje na pravac kretanja. To nama ne izgleda odveć smisleno, budući da smo navikli na situaciju koja postoji u običnoj Vaseljeni, ali kada jednom budeš primoran da promeniš znake iz plusa u minus i obrnuto, postaje ti jasno da se sve uklapa."
     "Matematički. Ali u kojoj se meri može verovati jednačinama?"
     "Proračune proveravaš na činjenicama. Gravitaciono privlačenje najslabija je od svih sila, pa je to slučaj i sa gravitacionim odbijanjem na virtuelnim putanjama. Svaka čestica u brodu i u nama samima odbija sve druge čestice dok se nalazimo u hipersvemiru, ali to odbijanje nemoćno je spram drugih sila koje drže objekte na okupu i nisu promenile predznak. Međutim, naša virtuelna putanja od Stanice četiri dovde išla je u blizini Jupitera. Njegovo odbijanje duž virtuelne hiperspacione putanje bilo je dovoljno snažno, baš kao što bi bilo i privlačenje duž nevirtuelnih prostornih putanja.
     Izračunali smo kako bi Jupiterovo gravitaciono odbijanje uticalo na našu putanju kroz hipersvemir i pokazalo se da bi se ta putanja zakrivila tačno onoliko koliko smo osmatranjem ustanovili da se stvarno dogodilo. Drugim rečima, Vuovo preinačenje mojih jednačina ne samo da ih pojednostavljuje, nego ih i čini operativnim."
     "I jesi li slomila Vuov vrat, Tesa", upita Fišer, "kao što si obećala?"
     Vendelova se nasmeja, prisetivši se pretnje koju je izrekla. "Ne, nisam. U stvari, poljubila sam ga."
     "Ne zameram ti."
     "Razume se, sada je još važnije nego ranije da se bezbedno vratimo, Krajle. O ovom usavršenju vezanom za nadsvetlosni let mora se podneti izveštaj i Vuu se mora odati odgovarajuća počast. On je gradio na mom radu, priznajem, ali učinio je nešto na šta ja možda nikada ne bih pomislila. Hoću da kažem, pomisli samo na posledice."
     "Jasno mi je", uzvrati Fišer.
     "Ne, mislim da nije", reče oštro Vendelova. "Čuj me dobro. Rotor nije imao problema sa gravitacijom zato što su jedva okrznuli brzinu svetlosti - malo ispod nje jedno vreme, pa onda malo iznad nje - tako da su tu gravitaciona dejstva na njih, bilo pozitivna ili negativna, privlačna ili odbojna, bila nemerljivo mala. Tek pri našim pravim nadsvetlosnim letovima, brzinama mnogostruko većim od svetlosne, postaje imperativno uzeti u obzir gravitaciono odbijanje. Moje jednačine postaju beskorisne. One će provesti brod kroz hipersvemir, ali ne u dobrom pravcu. A to još nije sve.
     Oduvek sam smatrala da postoji izvesna neizbežna opasnost skopčana sa izlaskom iz hipersvemira - sa drugom polovinom prelaza. Šta ako se pojaviš u nekom već postojećem objektu? Javila bi se fantastična eksplozija koja bi uništila brod i sve na njemu za jedan bilioniti bilioniti deo sekunde.
     Razume se, mi ne bismo završili u unutrašnjosti neke zvezde, zato što znamo gde se zvezde nalaze i možemo da ih izbegnemo. S vremenom, možemo čak i doznati gde se nalaze njihove planete, pa tako i njih izbeći. Ali ima na desetine hiljada asteroida i na desetine milijardi kometa u susedstvu svake zvezde. Ako bismo prilikom izlaska završili u nekom od ovih objekata, to bi u podjednakoj meri bilo pogubno po nas.
     Jedina stvar koja bi nas spasla, u situaciji kakvu sam do danas zamišljala, bili su zakoni slučaja. Svemir je tako ogroman da su izgledi da se naleti na neki objekat veći od atoma ili, najviše, zrnca prašine izuzetno mali. Pa ipak, uz sve veći broj putovanja kroz hipersvemir, do katastrofalnog poklapanja moralo bi pre ili kasnije doći.
     No, pod uslovima za koje sada znamo da su na snazi, izgledi za tako nešto ravni su nuli. Naš brod i bilo koji objekat sa masom međusobno bi se odbili i težili da se razmaknu. Nema nikakve šanse da izronimo u neko telo, uz poguban ishod. Sva bi se tela, naime, automatski uklanjala sa naše putanje."
     Fišer se počeša po čelu. "Zar se i mi sami ne bismo pri tom uklonili sa naše putanje? Zar to ne bi neočekivano poremetilo naš kurs?"
     "Da, ali mali objekti sa kojima je verovatno da ćemo se susresti promeniće našu putanju u sasvim ograničenom obimu, što vrlo lako možemo kompenzovati - a to je sasvim niska cena za ukupnu bezbednost."
     Vendelova duboko uzdahnu vazduh i proteže se. "Silno se osećam. Kakva će to samo senzacija biti kada se vratimo na Zemlju."
     Fišer se zakikota. "Znaš, Tesa, pre no što si došla ovamo, u glavi mi se gradila morbidna predstava o tome da smo nepovratno izgubljeni; zamišljao sam naš brod kako večno luta, noseći u sebi pet leševa, sve dok ga jednog dalekog dana ne pronađu neka inteligentna bića koja bi dirnula očigledna svemirska tragedija..."
     "To se, ipak, neće dogoditi, uveravam te, dragi moj", reče Vendelova, osmehujući se. I oni se zagrliše.

UM

     73.
     Evgenija Insinja delovala je ucveljeno. "Zbilja si odlučila da ponovo ideš napolje?"
     "Majko", odgovori Marlena s beskonačnim strpljenjem, "govoriš kao da je to odluka koju sam donela pre pet minuta, posle dugog razdoblja premišljanja. Već dugo sam sasvim sigurna da je Eritro, tamo napolju, mesto na kome želim da budem. Nisam se predomislila i neću to učiniti."
     "Znam da si uverena da si sasvim bezbedna, i znam da ti se do sada ništa loše nije desilo, ali..."
     "Na Eritru se osećam bezbedno. Nešto me vuče tamo. Čika Siver to razume."
     Evgenija osmotri svoju kćerku, zausti da ponovo nešto prigovori, ali umesto toga samo zavrte glavom. Marlena je odlučila i ništa je više nije moglo zaustaviti.

     74.
     Ovoga puta je nešto toplije na Eritru, pomisli Marlena. U stvari, toliko je toplo da ovaj vetrić baš prija. Sivkasti oblaci nešto su se brže kretali preko neba i izgledali nešto gušći.
     Za sutra su predskazali kišu i Marlena pomisli kako bi divno bilo stajati napolju na kiši i posmatrati šta se dešava. Pljuštala bi po potočiću, stene bi se ovlažile, a zemljište postajalo blatnjavo.
     Stigla je do jedne ravne stene u blizini potočića. Pogladila ju je rukom i pažljivo sela na nju, zagledavši se u vodu koja je proticala, obilazeći kamenje koje je štrčalo iz nje. U stvari, pomisli ona, kiša je kao tuširanje.
     Kao da je, recimo, tuš veličine neba, pa ne možeš da mu izmakneš. A onda joj pade na pamet da bi možda pri pljusku bilo teško disati.
     Ne, nemoguće. Na Zemlji kiša stalno pada - često, u najmanju ruku - nije čula o tome da se ljudi dave pod pljuskom. Ne, bilo bi baš kao pod tušem, a pod tušem se može disati bez problema.
     Međutim, kiša ne bi bila topla, a ona je uživala u tuširanju toplom vodom. Pustila je da joj misli lenjo plove. Ovde je bilo vrlo tiho i spokojno i mogla je da se odmara; nikoga nije bilo da je vidi, da je posmatra, nikome nije morala ništa da tumači. Divno je, zaista, kada ne moraš ništa da tumačiš.
     Kakva bi temperatura bila? Kiše, naravno. Zašto ne bi bila isto tako prijatno topla kao što je topla Nemezis? Oh, naravno, sva bi bila mokra, a kad mokar izađeš ispod tuša uvek je hladno. I odeća bi joj se sva cedila.
     Ali bilo bi šašavo imati na sebi odeću dok pada kiša. Kad se tuširaš, odeću odlažeš na stranu. Kada bi zakišilo, najrazumnije bi bilo skinuti odeću. Zaista, jedino razumno.
     Ali, gde je staviti? Ovde, napolju, možda bi je mogla gurnuti pod neku stenu, ili bi, možda, mogla da napravi neku malu kućicu u kojoj bi ostavljala odeću tokom kišnih dana. Uostalom, zašto uopšte nositi odeću kada pada kiša?
     Ili, kad je već kod toga, i kada je sunčano?
     Pa, dobro, korisno bi bilo imati je na sebi, ako zahladi. Ali, tokom toplih dana...
     S druge strane, zbog čega ljudi nose odeću na Rotoru, gde je uvek toplo i suvo. Dobro, skidaju se kada idu da plivaju u bazenima - Marlenu to podseti da su mladi ljudi, lepih, dobro oblikovanih tela uvek prvi skidali svoju odeću - i poslednji je ponovo navlačili.
     A osobe poput Marlene uopšte se nisu razodevale pred drugima. Možda zato i postoji odeća. Da se sakrije telo.
     Zašto mozgovi nemaju oblik, pa da ih pokažeš svetu? U stvari, imaju, ali ljudi ih opet ne vole. Ljudi vole da gledaju lepo telo, ali dižu noseve kada se susretnu sa pametnim mozgom. Zašto?
     Ali ovde, na Eritru, gde nema žive duše, mogla se skidati kad god bi vreme bilo lepo. Onda bi bila sasvim slobodna. Ne bi bilo nikog da upire prstom u nju ili joj se smeje.
     U stvari, mogla je da čini sve što joj se ushtedne, jer je na raspolaganju imala čitav jedan ugodan, potpuno pust, samotan svet, da je obmotava i optače kao veliko, mekano ćebe koje je obavija i - tišinu.
     Osećala je kako se prepušta. Samo tišina. I sam njen um joj to predoči šapatom, kao da ne želi da išta poremeti.
     Tišina.
     A onda, naglo se uspravi. Tišina?
     Ali izišla je da ponovo čuje glas. E, nećeš sada vrištati. Bez straha. Gde je sada glas?
     Kao da ga je sama zazvala, kao da je zazviždala...
     "Marlena!"
     Srce joj poskoči.
     Marlena se sva steže. Ne sme da pokaže ni najmanji izraz straha ili nelagodnosti. Jednostavno se osvrnu i upita, što je mogla sabranije: "Gde se nalaziš, molim te?"
     "Nije neop...neophodno da go...go...govoriš."
     Glas je bio Orinelov, ali uopšte nije govorio kao Orinel. Zvučalo je kao da govori s velikim poteškoćama, ali kao da će uskoro zvučati bolje.
     "Zvučaću bolje", reče glas.
     Marlena ostade nema. Ništa ne govoreći, samo je pomislila: Ne moram, znači, da govorim. Dovoljno je da mislim.
     "Dovoljno je da se prilagodiš. To već činiš."
     "Ali čujem tebe kako govoriš."
     "Prilagođavam se tebi. Imaš utisak da me čuješ."
     Marlena nežno obliznu usne. Ne sme dozvoliti da izgleda uplašeno, mora ostati pribrana.
     "Nema ra...razloga za straah", reče glas koji više nije bio sasvim Orinelov.
     Ona pomisli: ti čuješ sve, zar ne?
     "Smeta li ti to?"
     "Smeta mi."
     "Za...što?"
     "Ne želim da sve saznaš. Neke misli želim da zadržim samo za sebe." (Pokušala je da odagna pomisao da je upravo to način na koji ljudi reaguju kada je ona u pitanju, želeći da sačuvaju za sebe svoja osećanja. Ta pomisao, međutim, izmače joj istog trenutka kada je pokušala da je zaustavi.)
     "Tvoje ustrojstvo drugačije je od dru...gih."
     "Moje ustrojstvo?"
     "Mislim, ustro...strojstvo tvog uma. Drugi umovi su zgrčeni... zamršeni. Tvoj je... divan."
     Marlena se ponovo obliznu i nasmeši. Ha, um joj je divan! Ona oseti trijumf i pomisli na devojke koje samo... dobro izgledaju.
     Glas u njenom umu upita: je li to intimna misao?
     "Jeste", izgovori Marlena gotovo naglas.
     "Da, primećujem razliku. Neću reagovati na tvoje intimne misli."
     Marlena odjednom oseti kako žudi za daljim pohvalama. "Jesi li video mnogo ustrojstava?"
     "Osetio sam ih dosta, otkad ste vi lju...di pristigli."
     Nije sasvim siguran u svoj izbor reči, pomisli Marlena. Glas ništa ne odgovori na to i Marlena se iznenadi. Iznenađenje je, kada bolje razmisli, bio intiman osećaj, ali ona ga nije otvoreno u sebi označila kao takav. Intimno je, možda, bilo intimno, ma šta ona o tome mislila. Um joj je rekao da može da oseti razliku i bilo je očito da je to tačno. Pokazivalo se to, izgleda, u samom ustrojstvu.
     Glas ni na ovo ništa ne primeti. Morala je, očigledno, da pitanje usmeri ka njemu, dajući mu do znanja da nije reč o intimnim mislima.
     "Molim te, pogledaj, vidi li se to u mom ustrojstvu." Nije morala da bude određenija. Glas je znao o čemu ona govori.
     "Da, vidi se. Sve se vidi u tvom ustrojstvu, jer je tako dobro oblikovano."
     Marlena se gotovo rasprši od zadovoljstva. Dobila je pohvalu za kojom je žudela. Red je sada bio uzvratiti komplimentom. "I tvoje ustrojstvo mora da je divno oblikovano."
     "Drugačije je. Moje se ustrojstvo proteže u nedogled. Nalazi se u svakoj tački i složeno je tek kada sve uzmeš u obzir. Tvoje je, međutim, složeno od samog početka. U njemu nema jednostavnosti. Pored toga, tvoje se ustrojstvo razlikuje od ustrojstava ostalih pripadnika tvoje vrste. Njihova su - zbrkana. Ne mogu da s njima uspostavim odnos - da komuniciram. Potrebno je prestrojavanje, jer su im ustrojstva veoma krhka. To nisam znao. Moje ustrojstvo, znaš, nije krhko."
     "Je li moje krhko?"
     "Ne. Tvoje se prilagođava."
     "Pokušao si da komuniciraš s drugima, zar ne?"
     "Jesam."
     Eritrova kuga. (Nije bilo odgovora, misao je bila intimna.)
     Marlena zatvori oči, posegnuvši snažno svojim umom, u pokušaju da odredi položaj spoljašnjeg uma koji je dopirao do nje. Činila je to na način koji joj nije bio sasvim jasan; možda je to činila pogrešno, a možda, pak, uopšte nije činila. Tuđinski um bi se mogao podsmehnuti njenoj trapavosti - ukoliko se on uopšte smejao.
     Nije bilo nikakve reakcije.
     "Hajde, pomisli nešto", zatraži ona svojim umom.
     Misao se neumitno odmah vrati: "Na šta da mislim?"
     Misao nije doprla niotkuda. Nije dolazila odvade ili odande, ili bilo odakle. Dolazila je pravo iz njenog uma.
     Ona pomisli (ljutita zbog svoje nesavršenosti): "Kada si otkrio moje ustrojstvo?"
     "Tamo, na novom kontejneru ljudskih bića."
     "Na Rotoru?"
     "Na Rotoru."
     Marlena se odjednom odobrovolji. "Želeo si da dođem ovamo. Zvao si me!"
     "Jesam."
     Naravno. Zašto bi inače onoliko želela da pođe na Eritro? Zbog čega bi, inače, tako čežnjivo posmatrala Eritro onog dana kada je Orinel došao da joj kaže da je majka traži?
     Ona stisnu zube. Morala je da nastavi s pitanjima. "Gde si ti?"
     "Svugde."
     "Jesi li ti planeta?"
     "Nisam."
     "Pokaži se."
     "Ovde." I glas, odjednom, stiže iz određenog pravca.
     Zurila je u potok, i odjednom shvati da je potok jedino što je osećala dok je opštila sa glasom u svom umu. Nije bila svesna ničeg drugog oko sebe. Kao da joj se um bio zatvorio u sebe, da bi što većma bio svestan te jedne stvari što ga je ispunjavala.
     A sada se veo podigao. Voda se kretala među kamenjem, praveći mehurove povrh njih, u malim virovima oivičenim tim mehurovima. Mehurići su se javljali i odmah nestajali, prepuštajući mesto novima, tvoreći jedno ustrojstvo koje se suštinski nije menjalo, mada se u pojedinostima nijednog trenutka nije ponavljalo.
     A onda, jedan po jedan, mehurići bešumno nestadoše i voda postade glatka i bezoblična, ali i dalje u pokretu. Kako je mogla doći do zaključka da voda i dalje teče, ako je bila bezoblična?
     Zato što se neobično presijavala odbijajući ružičastu svetlost Nemezis. Voda je tekla i ona je mogla videti kako teče jer su njeni odblesci obrazovali lukove koji su se kretali u spiralama, stapajući se pri tom. Njen pogled ostade zarobljen tim prizorom, dok je posmatrala kako krugovi na vodi uobličavaju neku karikaturu lica - dve tamne mrlje za oči i jednu veću, za usta.
     Slika se izoštravala, a ona je i dalje zadivljeno posmatrala.
     I konačno se ukaza lice i postade lice, lice koje je praznim očima gledalo u nju, ali dovoljo razgovetno da bi se dalo prepoznati.
     Bilo je to lice Orinela Pampasa.

     75.
     "I tada si otišla", reče polako i zamišljeno Siver Dženar, čineći očigledan napor da smireno gleda na stvari.
     Marlena potvrdno klimnu glavom. "Prošli put sam otišla kada sam mu čula glas. Sada sam otišla kada sam videla Orinelovo lice."
     "Ne krivim te..."
     "Ne ismejavaj me, čika Sivere."
     "Šta treba da uradim? Da te udarim? Pusti da te malo zavitlavam, ako mi se to sviđa. Um, kako ga ti nazivaš, očigledno je preuzeo Ornelov glas i lice iz tvojih misli. Te su stvari morale biti vrlo jasne u tvom umu. Koliko si bila bliska sa Orinelom?"
     Gledala ga je sumnjičavo. "Kako to misliš? Koliko bliska?"
     "Ne mislim ništa strašno. Jeste li bili prijatelji?"
     "Naravno da jesmo."
     "Jesi li bila zatreskana u njega?"
     Marlena zastade i stisnu usne. Malo oklevajući, najzad odgovori: "Verovatno sam bila."
     "Govoriš u prošlom vremenu. Jesi li i dalje?"
     "Pa, čemu? On me smatra za... za... devojčicu. Kao da sam mu, recimo, mlađa sestra."
     "To nije sasvim neprirodno, s obzirom na okolnosti. Ali, još misliš na njega. Zato i prizivaš njegov glas i njegovo lice."
     "Kako to misliš - 'prizivam'? Bili su to stvarni glas i stvarno lice."
     "Sigurno?"
     "Naravno."
     "Jesi li pričala majci o tome?"
     "Ni reči."
     "Zašto?"
     "Oh, čika Sivere, pa dobro je poznaješ. Ne mogu da podnesem njenu... nervozu. Znam, reći ćeš da je to zbog silne ljubavi prema meni, ali to ne olakšava stvari."
     "Ali, meni si spremna da se poveriš, a meni si zbilja vrlo draga."
     "Znam, čika Sivere, ali ti se ne daš tako lako razgoropaditi. Ti stvari posmatraš logično."
     "Da to primim kao kompliment?"
     "To i jeste kompliment."
     "U tom slučaju, da saslušamo priču do kraja, pa da logično razmotrimo stvari."
     "U redu, čika Sivere."
     "Odlično. Za početak, ima nečeg živog na ovoj planeti."
     "Da."
     "Međutim, nije u pitanju sama planeta."
     "Ne, sasvim sigurno. Pitala sam i on je porekao."
     "Ali, živo je biće, zar ne?"
     "Da, stekla sam takav utisak. Nevolja je, čika Sivere, u tome što prijem nije poput onoga što se smatra telepatijom. Nije to kao kad bi čitao misli i tako opštio. Tu su takođe utisci koji te odjednom svega obuzmu, kao kada vidiš celu sliku, a ne komadiće svetlosti i tame iz kojih je ona sazdana.
     "Znači, živo biće."
     "Da."
     "I inteligentno."
     "Vrlo inteligentno."
     "Ali, ne tehnološko. Nikakve tehnološke artefakte na ovoj planeti nismo pronašli. Ta živa stvar, nevidljiva, koja se ne ispoljava, kao da samo bludi planetom - razmišlja, iskazuje misli, ali ne čini ništa. Je li tako?"
     Marlena je za trenutak oklevala. "Nisam sigurna, ali možda si u pravu."
     "A onda smo došli mi. Šta misliš, kada je postalo svesno našeg prisustva?"
     Marlena zavrte glavom. "Ne znam."
     "Draga, tebe je osetio dok si još bila na Rotoru. Mora da je osetio kako jedna tuđa inteligencija ima nameru da prodre u Nemezisin sistem dok smo još bili prilično daleko. Nemaš li taj utisak?"
     "Mislim da nije tako, čika Sivere. Mislim da nije znalo za nas, ljude, sve dok se nismo spustili na Eritro. To mu je privuklo pažnju, a onda, obazrevši se, otkrio je i Rotor.
     "Verovatno si u pravu. A onda je testirao te nove umove koje je osetio na Eritru. Bili su to prvi umovi, osim njegovog, s kojima se do tada susreo, koje je ikada osetio. Koliko je star, Marlena? Imaš li ikakvu predstavu?"
     "Zbilja, ne, čika Sivere, ali imam utisak da je veoma star, možda koliko i sama planeta."
     "Možda. U svakom slučaju, koliko god da je poživeo, prvi put je sada otkrio postojanje drugih umova, mnoštva drugih umova, vrlo različitih od njegovog. To ima smisla?"
     "Da."
     "I dok je ispitivao te nove umove, budući da gotovo ništa nije znao o njima, desilo se da ih je oštetio. To je bila kuga."
     "Tako je", živnu Marlena. "Nije neposredno pominjao kugu, ali utisak je bio snažan.. To njegovo ispitivanje bilo je uzrok bolesti."
     "A kada je shvatio da nam nanosi štetu, odmah je prestao."
     "Da. Zato kuge više nema."
     "Iz toga bi proishodilo da je taj tvoj um dobronameran, da ima osećanje za etiku koje nam je blisko, i da ne želi da naudi drugim umovima."
     "Baš tako", prihvati ushićeno Marlena. "Sigurna sam da je tako."
     "Ali šta predstavlja taj oblik života? Je li u pitanju duh? Nešto nematerijalno? Nešto što je nedostupno našim čulima?"
     "Ne bih ti mogla reći, čika Sivere", uzdahnu Marlena.
     "Pa, hajde da ponovimo šta ti je rekao. Ispravi me ukoliko grešim. Kazao je da se njegovo ustrojstvo 'proteže' posvuda. Da je vrlo 'jednostavan' u svakoj pojedinoj tački, i da postaje složen tek kada se sve tačke imaju u vidu. Dalje, da nije 'krhak'. Jesam li u pravu?"
     "Jesi."
     "Jedini oblik života koji smo otkrili na Eritru jesu prokariote, male ćelije poput bakterija. Ako ne želim nešto spiritualno i nematerijalno, onda mi ne preostaje ništa drugo do te prokariote. Je li moguće da su te majušne ćelije, koje izgledaju razdvojene, zapravo deo jednog organizma planetnih razmera? U tom slučaju bi se ustrojstvo zbilja posvuda 'protezalo'. Bilo bi jednostavo uzeto ponaosob, a složeno tek posmatrano kao celina. I ne bi bio 'krhko', jer čak i kada bi se usmrtio veliki deo, organizmu kao celini teško da bi se naškodilo."
     Marlena je netremice zurila u Dženara. "Hoćeš li da kažeš da sam razgovarala sa klicama?"
     "Ne mogu biti sasvim siguran, Marlena, u pitanju je samo moja pretpostavka, ali sve se divno uklapa i ne mogu se dosetiti ničeg što bolje objašnjava naš problem. Osim toga, Marlena, ako uzmemo u obzir stotinu milijardi ćelija koje čine tvoj mozak, svaka zasebno nije bogzna šta. Ali ti si organizam u kome su ćelije mozga grupisane u celinu. Ali ako razgovaraš s nekim kod koga su moždane ćelije razdvojene, ili povezane na drugi način, recimo nekom vrstom malih radio-talasa, je li to toliko drugačije?"
     "Ne znam", odgovori Marlena, vidno uznemirena.
     "Ali, da postavimo jedno drugo pitanje, vrlo važno pitanje: šta taj životni oblik, šta god da predstavlja, želi od tebe?"
     Marlena je bila zatečena. "On mi govori, čika Sivere. Prenosi mi svoje misli."
     "Misliš, dakle, da on želi tek društvo za ćaskanje? Misliš li da je prvi put shvatio koliko je usamljen tek kada su pristigli ljudi?"
     "Ne znam."
     "Nemaš takav utisak?"
     "Ne."
     "Moglo nas je uništiti." Dženar je sada govorio više za sebe. "Mogao bi nas bez problema uništiti ako mu ti dosadiš, ako ga umoriš."
     "Ne, čika Sivere."
     "Međutim, jasno sam, s druge strane, osetio tegobe kada sam pokušao da stanem na put tvojoj vezi sa umom na ovoj planeti. Isto se desilo i sa D'Obisonovom, sa tvojom majkom, kao i sa stražarem."
     "Ipak, delovao je tek sa onoliko snage koliko je bilo potrebno da te spreči da mi ne staješ na put. Nije ti naškodio više nego što je bilo neophodno."
     "Ali, ide prilično daleko samo da bi te izvukao napolje, tek da bi razgovarao s tobom, da bi mu pravila društvo. To mi, nekako, ne izgleda kao uverljiv razlog."
     "Možda pravi razlog mi ne možemo da shvatimo", primeti Marlena. "Možda mu je um toliko drugačiji da nije u stanju da nam objasni svoje pobude. Ili, možda i može, s tim da nam njegova objašnjenja ništa ne znače."
     "Ali, po svemu sudeći, nije mu um baš toliko različit - imajući u vidu da uspeva da komunicira s tobom. On prati tvoje misli, a ti pratiš njegove. Zar nije tako? Vas dvoje komunicirate, u najužem smislu reči."
     "Da."
     "I toliko te dobro razume da poprima obličje i glas tvog prijatelja, da bi ti se prikazao u što lepšem svetlu."
     Marlena upre pogled u pod pred sobom.
     "Znači, pošto on nas razume", nastavi Dženar blago, "možda bismo mogli da i mi razumemo njega; a ako je tako, onda moraš saznati šta hoće od tebe. Bilo bi to vrlo važno saznati, jer ko zna šta mu je na umu. Nemamo drugog načina da saznamo; ti si nam, Marlena, jedini put."
     Marlena uzdrhta. "Ne znam kako da to izvedem, čika Sivere."
     "Samo nastavi da se ponašaš kao i do sada. On se prijateljski ophodi prema tebi i možda će ti i sam reći."
     Marlena dobro osmotri svog sagovornika. "Ti si preplašen, čika Sivere", reče ona.
     "Naravno da jesam. Imamo posla sa umom daleko moćnijim od nas. Ukoliko dođe do zaključka da mu više nismo potrebni, može nas sve zbrisati jednim jedinim gestom."
     "Ne mislim u tom smislu, čika Sivere. Preplašen si zbog mene."
     Dženar je oklevao. "Još smatraš, Marlena, da si bezbedna na Eritru? Misliš da si bezbedna dok razgovaraš s tim bićem?"
     Marlena se žustro pridiže na noge. "Naravno da jesam. Nema rizika. Neće me povrediti."
     Zvučala je prilično samouvereno, ali Dženarovo srce beše i dalje uznemireno. To što je ona mislila teško da se moglo uzeti u obzir, jer joj je um prilagođen umu Eritra. Može li joj se sada verovati, upita se on.
     Na kraju, zašto taj um, sazdan od biliona biliona prokariota, ne bi imao neke svoje ciljeve kao što ih je, na primer, Pit imao. I zašto taj um, u žudnji da ispuni svoje ciljeve, ne bi ispoljio istu Pitovu dvoličnost?
     Ukratko, šta ako je, iz nekih svojih razloga, um lagao Marlenu?
     Ima li on pravo da, pod tim uslovima, pusti Marlenu u susret tom umu?
     Ipak, da li je uopšte nešto značila činjenica da je u pravu ili nije? Ima li on, uopšte, izbora?

NA PRAGU

     76.
     "Savršeno", reče Tesa Vendel. "Savršeno, savršeno, savršeno!" Napravila je gest kao da nešto prikucava na zid, čvrsto i snažno. "Savršeno."
     Krajl Fišer je znao o čemu ona govori. Dva puta već behu, u dva različita pravca, prošli kroz hipersvemir. Dva puta je Krajl primetio kako se zvezdana slika unekoliko menja. Dva puta je pogledom tražio Sunce; prvi put je bilo nešto manje sjajno, drugi put blistavije. Već je počeo da se oseća kao stari hipersvemirski vuk.
     "Sunce više ne deluje na nas, zar ne", upita on.
     "Oh, deluje, ali na savršeno predvidljiv način. Fizičko dejstvo Sunca čini nam sada, da se tako izrazim, psihološko zadovoljstvo - ako razumeš šta hoću da kažem."
     Fišer, međutim, kao da je želeo da stvari tera do kraja. "Ipak, sada je već prilično udaljeno. Njegovo gravitaciono dejstvo mora da je u ovom času blizu nule."
     "Svakako", odvrati Vendelova, "ali sasvim blizu nule nije nula. Uticaj Sunca se da izračunati. Dva puta smo prošli kroz hipersvemir, pri čemu nam se, jednom prilikom, virtualna putanja približavala Suncu, a drugi put išla u suprotnom smeru. Vu je to, razumljivo, prethodno bio precizno proračunao i putanja se složila sa proračunima do najmanje decimale. Taj čovek je pravi genije. Ne možeš ni zamisliti kakve sve prečice pravi u kompjuterskom programu."
     "Siguran sam da je tako", promrmlja Krajl.
     "Znači, Krajle, sada je sve jasno. Već sutra se možemo naći u blizini Susedne zvezde; štaviše, možda i do kraja današnjeg dana, ako nam se zbilja žuri. Ipak, iz razumljivih razloga, ne preblizu. Moraćemo joj, iz predostrožnosti, polako prilaziti. Osim toga, ne poznajemo dovoljno dobro masu Susedne zvezde da bismo mogli sebi dozvoliti da joj se previše približimo. Ne želimo da budemo nenadano odbačeni, pa da opet moramo da izračunavamo kako da ponovo nađemo put do nje." Ona zaneseno zatrese glavom. "Oh, taj Vu. Toliko sam zadovoljna njime. Ne možeš ni zamisliti."
     "Bojim se da malo preteruješ", primeti Fišer oprezno. "Nisi li, zapravo, pomalo zabrinuta?"
     "Zabrinuta? Kako to misliš?" Gledala ga je s čuđenjem. "Nije valjda da misliš da treba da sam ljubomorna?"
     "Pa, u stvari, ne znam. Ima li ikakvih izgleda da Čao-Li Vu stekne zasluge za razrađivanje nadsvetlosnog leta - mislim, za iznalaženje važnih pojedinosti - a ti da budeš zaboravljena, da te se sećaju tek kao preteče projekta?"
     "Nikako, Krajle. Lepo je od tebe što se brineš za mene, ali to su sigurne stvari. Moj rad je zabeležen do najmanje pojedinosti. Temeljna matematika nadsvetlosnog leta je moja. Doprinela sam i inženjerskim razradama, premda će drugima pripasti veće zasluge za projektovanje broda, što je i pravo. Ono što je Vu učinio bilo je da je dodao jedan korektivni činilac u osnovne jednačine. Reč je, razume se, o izuzetno važnom doprinosu, jer bez toga, sada vidimo, nadsvetlosni let ne bi u praksi bio moguć; ali, to je tek šlag povrh kolača. Kolač je i dalje moj.
     "Odlično. Ukoliko si sigurna da je tako, onda sam i ja srećan."
     "U stvari, Krajle, ja se nadam da će Vu preuzeti vođstvo u razvoju nadsvetlosnog leta. Da će Vu stati na čelo projekta. Činjenica je da sam već prevalila svoje najbolje godine, naravno - sa stanovišta nauke, najme. Samo sa stanovišta nauke, Krajle."
     Fišer se isceri. "Znam."
     "Međutim, kao naučnik, počinjem da se spuštam nizbrdo. Moj rad poslednjih godina predstavljao je samo razradu zamisli do koje sam došla još kao student. Već dvadeset pet godina izvlačim zaključke i mislim da sam svetu dala sve što sam mogla. Ono što je sada potrebno jesu sasvim nove, sveže zamisli, suštinski nova razmišljanja, razgranavanje u neosvojena područja. A ja to više ne mogu da činim."
     "Hajde, Tesa, nemoj potcenjivati sebe."
     "Ne, Krajle, nisam ja od te sorte. Za nove ideje potrebni su mladi ljudi. Ne samo mladi mozgovi koje imaju mladi ljudi, već novi mozgovi. Vu ima genom kakav čovečanstvo do sada nije poznavalo. Njegova su iskustva bitno njegova - i, ničija više.. On može da smisli nešto suštinski novo. Naravno, osloniće se na ono što sam ja izgradila pre njega i duguje veoma mnogo onome što je naučio od mene. On je moj učenik, Krajle, dete mog intelekta. Sve što on dobro učini, govori dobro i o meni. Da budem ljubomorna na njega? Pa, ja sam ponosna na njega. Šta je sad, Krajle? Ne izgledaš mi baš zadovoljan."
     "Zadovoljan sam i srećan ako si i ti, Tesa, bez obzira na to kako izgledam. Nevolja je, međutim, što imam utisak da me kljukaš načelnim razmišljanjima o progresu u nauci. Zar nije bilo toliko slučajeva u istoriji nauke, kao i u svemu drugom, da je ljubomora dolazila do izražaja i da su učitelji mrzeli svoje učenike baš zbog toga što su ih ovi prevazišli?"
     "Naravno. Mogla bih ovog trenutka, bez po muke, da ti nabrojim deset takvih slučajeva. Ali to su zaista izuzeci, a i činjenica je da se ja tako ne osećam. Ne kažem da, možda, jednog dana neću izgubiti strpljenje sa Vuom i celom Vaseljenom, ali, bar ovog trenutka, stvari ne stoje tako, a ja želim da uživam u ovom trenutku dok... Oh, šta je sada?"
     Ona pritisnu dugme za prijem i na prenosniku se pojavi trodimenziona slika lica Meri Blankovic.
     "Kapetane", reče ona uz oklevanje, "raspravljamo nešto i pitam se da li bismo mogli da se posavetujemo s vama."
     "Nešto nije u redu sa letom?"
     "Ne, kapetane. Samo razmatramo buduću strategiju."
     "Razumem. Ne mora da ide ovako. Doći ću u strojarnicu."
     Vendelova isključi prijemnik.
     "Blankoviceva obično nije tako ozbiljna", promrmlja Fišer. "Šta li imaju na umu?"
     "Neću da nagađam. Idem da vidim šta je posredi." Pokretom ruke ona dade znak Fišeru da pođe za njom.

     77.
     U strojarnici je bilo troje naučnika; sve troje je sedelo na podu, uprkos činjenici da su se trenutno nalazili van domašaja gravitacije. Svako je od njih mogao, isto tako, sedeti i na nekom od zidova, ali to bi odudaralo od ozbiljnosti situacije i bilo možda protumačeno kao izraz nepoštovanja prema kapetanu. Za bestežinsko stanje bila su smišljena posebna složena pravila ponašanja.
     Vendelova nije volela bestežinsko stanje i da je htela da iskoristi svoj kapetanski autoritet mogla je narediti da brod neprestano rotira, stvarajući centrifugalni efekat, što bi proizvelo bar neki osećaj gravitacije. No, znala je i to da je proračunavanje putanje neuporedivo lakše ukoliko brod u odnosu na svemir miruje i translaciono i rataciono mada, s druge strane, ni proračunavanje pri stalnoj rotacionoj brzini ne bi tebalo da bude odveć teško.
     Insistirati, međutim, na takvom kretanju predstavljalo bi izraz nepoštovanja prema osobi za kompjuterom. I opet, pravila ponašanja.
     Tesa Vendel zauze svoje mesto i Fišer nije mogao da (uz pritajeni smešak) ne primeti kako se blago zateturala. Uprkos svom naseobinskom poreklu, Tesa očigledno nije bila za svemir. S druge strane, on, Zemljanin (novi pritajeni, ovog puta samozadovoljni smešak) snalazio se u bestežinskom stanju kao da je rođen u njemu.
     Čao-Lu Vu duboko udahnu vazduh. Imao je široko lice - od onih kakva obično pripadaju omanjim, zdepastim ljudima , ali, kada bi ustao, bilo je jasno da je viši od proseka. Kosa mu je bila tamna i savršeno ravna, a oči samo dva uzana proreza.
     "Kapetane", poče on blago.
     "Šta je, Čao-Li? Ako mi kažeš da se javio još neki problem u programiranju, imaš odlične izglede da budeš prikucan uza zid."
     "Ne, nema novih problema, kapetane. Nikakvih. U stvari, to odsustvo problema upravo me i navodi na pomisao da je naš zadatak obavljen i da je vreme da se vratimo na Zemlju. Želeo sam da vam to i zvanično predložim."
     "Da se vratimo na Zemlju?" Vendelova je malo zastala pre no što je to kazala, a na licu joj se pojavio izraz zapanjenosti. "Zašto? Još uvek nismo priveli kraju naš zadatak."
     "Mislim da jesmo, kapetane", odvrati Vu; lice mu je postalo bezizražajnije. "U stvari, i nismo znali šta nam je tačno zadatak. Razradili smo sistem nadsvetlosnog leta, a to nismo imali kada smo se otisnuli sa Zemlje."
     "Znam. Ali, šta s tim?"
     "Osim toga, nemamo baš nikakvog načina da komuniciramo sa Zemljom. Ako sada krenemo u susret Susednoj zvezdi i nešto nam se desi, nešto pođe loše, Zemlja neće imati praktični nadsvetlosni let i mi ne možemo reći hoće li ga ikada dobiti. To bi se moglo ozbiljno odraziti na evakuacione planove Zemlje, u vezi sa približavanjem Susedne zvezde. Mislim da je vrlo važno da se sada vratimo i izvestimo o onome što smo do sada postigli."
     Vendelova ga je pažljivo slušala. "Shvatam. A ti, Džarlou, deliš li njegovo mišljenje?"
     Henri Džarlou je bio visok, plav i turoban; neka neodređena melanholija, neprestano prisutna na njegovom licu, davala je potpuno pogrešnu sliku o njegovom karakteru. Osim toga, njegovi dugi prsti (pri tom ne i krhki) behu poput prstiju čarobnjaka u trenucima kada se bavio kompjuterom ili bilo kojim drugim instrumentom na brodu.
     "Iskreno, mislim da ima smisla u onome što Vu predlaže", oglasi se Džarlou. "Kada bismo imali mogućnost nadsvetlosne komunikacije, jednostavno bismo preneli poruku Zemlji i nastavili dalje. Šta bi se s nama posle toga dogodilo, više ne bi bilo bitno ni za koga osim za nas. Kako stvari stoje, ne možemo se ozbiljno pozabaviti gravitacionom korekcijom."
     "A ti, Blankoviceva?" upita tiho Vendelova.
     Meri Blankovic se nesigurno promeškolji. Bila je to oniska, mlada žena, dugačke kose i ravno podsečenih šiški koje su joj se spuštale do nosa. Bila je nežnog telesnog sastava, što joj je sve, uz brze pokrete, davalo izgled minijaturne Kleopatre.
     "Ne znam, zbilja", odgovori ona. "Nemam nikakve određene stavove u vezi s tim i čini mi se da su me Vu i Džarlou uvalili u ovo. Ali zar i vi ne smatrate da je bitno preneti informaciju na Zemlju? Savladali smo sve značajne dosadašnje nepoznanice prilikom ovog leta, i sada su nam potrebni veći i savršeniji brodovi, snabdeveni kompjuterima koji će u obzir uzimati i gravitacionu korekciju. Bićemo onda u mogućnosti da jednim skokom stignemo od Sunca do Susedne zvezde; uz snažniju gravitaciju mogli bismo krenuti neposredno od Sunca i doskočiti mnogo bliže Susednoj zvezdi. Ne bismo morali trošiti nedelje i nedelje prevaljujući mala rastojanja pre skoka u polasku kao i na poskok u dolasku. Čini mi se da Zemlja mora dobiti te obaveštenja."
     "Razumem", reče Vendelova. "U stvari, glavno je pitanje da li bi bilo mudro odmah odneti informaciju o gravitacionoj korekciji na Zemlju. Vu, je li to zbilja toliko značajno koliko ti se čini? Tebi ta ideja o gravitacionoj korekciji nije pala na pamet ovde i sada, na brodu. Čini mi se da si o tome raspravljao sa mnom pre više meseci." Ona se zamisli na trenutak. "Ima tome oko godinu dana."
     "Nije to, zapravo, bila rasprava, kapetane. Koliko se sećam, bili ste prilično nestrpljivi, i niste me saslušali do kraja."
     "Da, priznajem da sam pogrešila. Ali ti si to stavio na papir. Rekla sam ti da podneseš zvanični izveštaj o tome i da ću ga pogledati kad budem imala vremena." Ona podiže ruku. "Znam, međutim, da nikada nisam stigla da se time pozabavim, čak se ne sećam ni da sam primila neki takav izveštaj, ali, znajući te, Vu, verujem da si sve vrlo podrobno razradio u svom izveštaju, sa svim matematičkim proračunima. Zar nije tako, Vu? Taj tvoj izveštaj mora biti negde zaveden."
     Vuove usne se zgrčiše, ali se ton njegovog glasa nimalo ne promeni. "Da, načinio sam izveštaj, kapetane, ali u pitanju su bile tek spekulacije, i ne verujem da je iko na to obratio pažnju. Kao što ni vi niste, kapetane."
     "Zašto tako misliš? Vu, nisu baš svi priglupi kao ja."
     "Čak i da je neko obratio pažnju, ponavljam da je reč samo o spekulacijama. Kada se budemo vratili, bićemo u mogućnosti da pružimo i dokaze."
     "Kada spekulacija postoji, neko će, jednom, sigurno doći i do dokaza. Ti znaš kako nauka dejstvuje."
     Vu polako i značajno reče: "Neko."
     "Ah, Vu, sada prelazimo na stvar... Nije tebe briga hoće li Zemlja ovladati praktičnim metodom nadsvetlosnog leta. Tebe brine mogućnost da priznanje ne pripadne tebi. Jesam li u prvu?"
     "Kapetane, u tome nema ničeg lošeg. Naučnik ima sva prava da nastoji da sačuva prvenstvo svojih otkrića."
     Vendelova šmrknu. "Nisi, nadam se, zaboravio da sam ja zapovednik ovog broda i da sam ja ta koja donosi odluke?"
     "Ne, nisam", odvrati Vu, "ali ovo nije jedrenjak iz osamnaestog veka. Svi smo mi, prevashodno, naučnici i mislim da moramo na demokratski način donositi odluke. Ako većina želi da se vrati..."
     "Čekajte", umeša se oštro Fišer. "Pre no što se ovo nastavi, imate li nešto protiv ako se i ja uključim u raspravu? Jedini sam ovde koji još nije izneo svoje mišljenje i, ukoliko težite demokratiji, onda bih i ja želeo da joj dam svoj prilog. Smem li, kapetane?"
     "Hajde, samo napred", odobri Vendelova, stišćući i otvarajući desnu šaku kao da ima nameru da nekog ščepa za vrat.
     "Pre otprilike sedam i po vekova", poče Fišer, "Kristifor Kolumbo je otplovio zapadno od Španije i, konačno otkrio Ameriku, iako ni sam, do kraja života, nije znao šta je postigao. Uz put je otkrio i da se odstupanje magnetnog kompasa od pravog severa, takozvana "magnetska deklinacija", menja sa geografskom dužinom. Bilo je to vrlo značajno otkriće - štaviše, prvo čisto naučno otkriće načinjeno tokom jedne prekomorske plovidbe.
     E, sada, koliko vas zna da je Kolumbo otkrio promenljivost magnetske deklinacije? Niko, pretpostavljam. Koliko vas zna da je Kolumbo otkrio Ameriku? Svi, naravno. Zamislite, sada, šta bi se desilo da je Kolumbo, otkrivši devijaciju, naprasno rešio da se vrati s pola puta da bi kralju Ferdinandu i kraljici Izabeli, s ponosom saopštio svoje otkriće, obezbedivši sebi prvenstvo? Otkriće bi, verovatno, bilo dostojno pozdravljeno, a onda bi monarsi poslali drugu ekspediciju, na čelu sa, recimo, Amerigom Vespučijem, koji bi onda i stigao do Amerike. I ko bi se onda i sećao da je Kolumbo došao do nekakvog otkrića sa kompasom? Doslovce niko. Ko bi pamtio da je Vespuči otkrio Ameriku? Doslovce svi.
     Dakle: da li da se vratimo? Otkriće gravitacione korekcije, uveravam vas, upamtiće tek nekolicina kao beznačajan uzgredni efekat nadsvetlosnog putovanja. Međutim, posada sledeće ekspedicije koja će konačno stići do Susedne zvezde biće zapamćena kao prva koja je nadsvetlosnim letom stigla do jedne zvezde. Vas troje - čak i vi, Vu - bićete, eventualno, pominjani u fusnoti.
     Mogli biste pomisliti da ćete, blagodareći ovom velikom Vuovom otkriću, baš vi biti ponovo poslati na sledeće putovanje. No, bojim se da neće biti tako. Vidite, Igor Koropatski, Upravnik Zemaljskog Istražnog Biroa, koji nas iščekuje nazad na Zemlji, zainteresovan je prevashodno za informacije o Susednoj zvezdi i njenom planetanom sistemu. On bi, verujte mi, eksplodirao kao Krakatit kada bi saznao da smo bili na pragu odredišta i da smo se odatle vratili. Pored toga, neminovno, kapetan, Vendelova bila bi prinuđena da izvesti kako je do povratka došlo zato što ste se vas troje pobunili, što je izuzetno ozbiljna optužba, čak i ako nismo na nekom jedrenjaku iz osamnaestog veka. Bojim se da ne samo da nećete biti na spisku za sledeće putovanje, nego da više očima nećete videti ni laboratoriju. Računajte s tim. Ono što ćete verovatno videti, bez obzira na vaše naučne zasluge, jeste samica. Nemojte potcenjivati bes nekoga kao što je Koropatski.
     Bolje vam je, dakle, da razmislite. Napred, ka Susednoj zvezdi ili natrag na Zemlju?"
     Zavladala je tišina. Izvesno vreme niko ništa nije rekao.
     "Pa, onda", poče Vendelova hrapavim, oštrim glasom, "mislim da vam je Fišer prilično jasno predstavio situaciju. Ima li ko šta da doda?"
     Blankoviceva se konačno oglasi tihim glasom. "U stvari, ja nisam ni bila sasvim sigurna. Mislim da treba da idemo dalje."
     "I ja", progunđa Džarlou.
     "A ti, Čao-Li?" upita Vendelova.
     On sleže ramenima. "Neću protiv većine."
     "Drago mi je da to čujem. Što se mene tiče, ovaj incident je već zaboravljen, bar što se tiče vlasti na Zemlji, ali bolje da se ne ponovi bilo šta slično, bilo šta što miriše na pobunu."

     78.
     "Nadam se da ti ne smeta što sam se umešao", upita Fišer kada su se vratili u svoje prostorije. "Plašio sam se da ćeš prasnuti bez ikakvog učinka."
     "Ne, bilo je savršeno. Nikada se ne bih setila te analogije sa Kolumbom. Hvala ti, Krajle." Ona uze njegovu ruku i snažno je stisnu.
     "Morao sam da na neki način ostavim traga na ovom brodu", objasni on smešeći se.
     "Bogami, dobro si se potvrdio. I ne mogu ti opisati koliko mi se smučilo Vuovo ponašanje, neposredno pošto sam ti govorila koliko mi je drago zbog njegovog uspeha i priznanja koja ga za to čekaju. Osećala sam se toliko dostojanstveno što sam spremna da podelimo zasluge, zbog etike naučnog istraživanja koja nam omogučava da svako dobije zasluženi deo slave, a onda ti on, lepo, stavi svoj lični ponos iznad važnosti misije."
     "Svi smo mi ljudi, Tesa."
     "Znam. Iako Vu izvesno ima tamne mrlje na svojoj etici, to ne umanjuje njegovu naučničku oštroumnost."
     "Bojim se, međutim, da su moji argumenti proistekli pre iz privatnih pobuda nego iz, da tako kažem, dušebrižništva za opšte dobro. Ja želim da stignem do Susedne zvezde iz razloga koji nemaju nikakve veze sa ovom misijom."
     "Znam, ali i dalje sam ti zahvalna." Fišera pomalo zateče to što su joj oči bile pune suza, koje je žmirkanjem pokušavala da otkloni.
     On je poljubi.

     79.
     Bila je to tek zvezda, nedovoljno sjajna da bi se na bilo koji način isticala. Zapravo, Krajl Fišer bi je i izgubio iz vida da na ekranu nije stajala posred kompjutersko-grafičke mreže, uokvirena koncentričnim krugovima.
     "U stvari, jedva da izgleda kao zvezda, zar ne?" oglasi se Fišer, lica koje je gotovo uvek, kada nije bio nasmejan, poprimalo uobičajeni zlovoljni izraz.
     Meri Blankovic, koja je bila jedina s njim na osmatračnici, odvrati: "Pa da, Krajle, ali ipak jeste zvezda."
     "Mislim, izgleda tako - slabašno. A tako smo joj blizu."
     "Blizu ili ne, zavisi kako posmatraš. Još smo udaljeni od nje jednu desetinu svetlosne godine, što baš i nije tako malo. Kapetan je, jednostavno, oprezan. Ja bih privela Nadsveslosnog znatno bliže. Volela bih, zapravo, da smo već znatno bliže. Jedva čekam."
     "Pre ovog poslednjeg skoka, Meri, bila si rešila da ideš kući."
     "Pa, ne sasvim. Nagovorili su me na to - ona dvojica. Shvatila sam, naravno, kakva sam budala ispala, posle onog tvog malog govora. Stvarno sam bila ubeđena da će nas ponovo poslati ovamo, kada se vratimo, ali ti si nam uistinu razjasnio situaciju. Oh, a sada tako žudim da upotrebim ND."
     Fišer je znao šta je ND. Neuronski detektor, naravno. I sam je osećao uzbuđenje. Otkriti inteligenciju bilo bi neuporedivo značajnije od otkrića bilo kakvih metala, stenja, leda ili isparenja na koje bi mogli naići.
     "Možeš li da nešto razabereš, na ovoj udaljenosti?" upita on oklevajući.
     Ona odmahnu glavom. "Ne, morali bismo da budemo znatno bliže. No, ne možemo nastaviti sa sporim približavanjem. Na to bi nam otišla puna godina dana. Kada kapetan bude zadovoljna sa onim što odavde možemo doznati o Susednoj zvezdi, preduzećemo novi skok. Očekujem da ćemo se najviše kroz dva dana naći na samo dve astronomske jedinice od Susedne zvezde i onda ću početi da vršim osmatranja i da budem od neke koristi. Ovako se osećam kao suvišan teret."
     "Da", odvrati suvo Fišer. "Znam."
     Izraz nelagodnosti prelete preko lica Blankoviceve. "Žao mi je, Krajle. Nisam mislila na tebe."
     "Mogla si, slobodno, da imaš i mene u vidu. Može se ispostaviti da ne budem ni od kakve koristi, ma koliko se približili Susednoj zvezdi."
     "Bićeš od koristi ukoliko otkrijemo prisustvo inteligentnih bića. Razgovaraćeš s njima. Ti si Rotorijanac i to je baš ono što nam je potrebno."
     Fišer se mračno nasmeši. "Da, Rotorijanac, ali s kratkim stažom."
     "Ali, sasvim dovoljnim, zar ne?"
     "Videćemo." On namerno promeni temu. "Jesi li sigurna da će neuronski detektor raditi bez problema?"
     "Potpuno sam sigurna. Možemo utvrditi prisutnost bilo koje Naseobine na orbiti samo putem njenog pleksonskog zračenja."
     "Šta su pleksoni, Meri?"
     "Ah, naziv sam ja smislila. Reč je o fotonski kompleksnim osobenostima mozgova sisara. Mogli bismo na primer, ako nismo suviše daleko, detektovati konje. Veći broj ljudskih mozgova, međutim, možemo otkriti i na astronomskim razdaljinama."
     "A otkud ti pade na pamet 'pleksoni'?"
     "Od 'kompleksno'. Jednog dana, videćeš, radiće na pleksonima ne samo da bi otkrili prisustvo života, već i da bi istraživali složene funkcije mozga. I to sam smislila, zvaće se 'pleksopsihologija'. Ili, možda, 'pleksoneuronika'."
     "Misliš da su nazivi toliko bitni?" upita Fišer.
     "Naravno, jer ti daju mogućnost da se precizno izražavaš. Ne moraš, na primer reći 'područje nauke koje se bavi tim i tim'. Kažeš, lepo, 'pleksoneuronika' - i ceo te svet razume. To je prečica. Manje ti opterećuje mozak i oslobađa ga za druge stvari. Pored toga..." Ona zastade, oklevajući.
     "Da?"
     Reči su joj užurbano navirale sa usana. "Ako smislim naziv i on bude opšte usvojen, dobiću svoju fusnotu u istoriji nauke. Na primer, pisaće ovako: 'Termin plekson predložila je Merili Odžina Blankovic 2237. godine prilikom pionirskog leta broda Nadsvetlosni.' Pošto je sva prilika da me neće pominjati u bilo kom drugom kontekstu, zadovoljiću se i time."
     "A šta, Meri, ako budeš registrovala pleksone, a ispostavi se da tamo nema ljudskih bića?" upita Fišer.
     "Misliš, ako otkrijemo strane oblike života? Bilo bi to još uzbudljivije nego ustanoviti prisutnost ljudskih bića. Međutim, mali su izgledi za to. Neprestano se suočavamo sa razočaranjima. Mislili smo da će na Mesecu, Marsu, Kalistu i Titanu biti bar primitivnih oblika života. Ali nikad ništa. Ljudi su razmišljali o svim mogućim, čak i zastrašujućim oblicima života - o živim galaksijama, živim oblacima prašine, životu na površini neutronske zvezde, i o takvim stvarima. Međutim, nemamo dokaza za bilo šta od toga. Ne, ako otkrijem bilo šta, biće to ljudi. Ubeđena sam."
     "Ne bi li se moglo dogoditi da, zapravo, registruješ pleksone koje emitujemo nas petero, sa ovog broda? Zar to ne bi prigušilo sve drugo što se nalazi milionima kilometara oko nas?"
     "Da, Krajle, to bi moglo zapetljati stvari. Moramo tako podesiti ND da eliminiše nas petoro, a to se mora učiniti veoma precizno. Ukoliko i malo 'procurimo' potpuno će biti prigušeno sve što bismo drugde otkrili. Jednog dana, Krajle, automatski neuronski detektori biće upućeni kroz hipersvemir, zalazeći na sva moguća mesta, u potrazi za pleksonima. Neće biti ljudskih bića u njihovoj blizini usled čega će biti bar za nekoliko redova veličine osetljiviji nego sada, kada se mi motamo oko instrumenata. Ustanovićemo mesta gde postoje inteligentni oblici života mnogo pre no što i samo tamo odemo."
     Pojavi se Čao-Li. Pogledavši Fišera sa blagim izrazom gađenja, on ravnodušno upita: "Kako je Susedna zvezda?"
     "Ne izgleda naročito sa ove udaljenosti", odgovori Blankoviceva.
     "Pa, verovatno ćemo sutra-prekosutra načiniti još jedan skok, a onda ćemo videti."
     "Biće uzbudljivo, zar ne?" upita Blankoviceva.
     "Biće - ako pronađemo Rotorijance", odgovori Vu, a onda, bacivši brz pogled na Fišera, dodade: "Ali, da li ćemo ih pronaći?"
     Ako je pitanje i bilo upućeno Fišeru, on nije odgovorio. Samo ga je bezizražajno gledao.
     Hoćemo li, zbilja? - pomisli on.
     Dugo čekanje bližilo se kraju.

KONVERGIRANJE

     80.
     Kao što je već ranije bilo uočeno, Janus Pit nije sebi često dozvoljavao luksuz da zapadne u samosažaljenje. Kod bilo koga drugog, on bi to smatrao neizrecivo lošim znakom slabosti i samopovlađivanja. Bilo je, ipak, trenutaka kada bi se s tugom pobunio nad činjenicom da su Rotorijanci uvek bili spremni da mu prepuste donošenje svih neprijatnih odluka.
     Postojao je, naravno, Savet - primereno izabran i veoma delatan kada je u pitanju bilo sprovođenje zakona i donošenje odluka - svih osim onih koje su bile bitne, a koje su se odnosile na budućnost Rotora.
     To je njemu prepuštano.
     Možda, u stvari, i nesvesno; stvari od značaja bile su kao nekim prećutnim dogovorom jednostavno zanemarivane, naprosto kao da ne postoje.
     Nalazili su se tu, u jednom pustom sistemu, dokono gradeći nove Naseobine, potpuno uvereni da na raspolaganju imaju neograničeno mnogo vremena. Svi su nekako, s pouzdanjem, uzimali zdravo za gotovo da će jednog dana, kada sasvim ispune ovaj njihov asteroidalni pojas (zadatak narednih naraštaja, koji je u ovom času malo koga neposredno zaokupljao) tehnika hiperpogona uznapredovati do te mere da će biti srazmerno lako dati se u potragu za novim planetama i zauzeti ih.
     Vremena je bilo napretek. Vreme se protezalo u večnost.
     Samo je Pit bio svestan toga da vreme, ipak, nije baš tako neograničeno i da bi u bilo kom trenutku, bez prethodne najave, rokovi mogli isteći.
     Kada će, konačno, i u Sunčevom sistemu, postati svesni postojanja Nemezis? Kada će još neka Naseobina odlučiti da sledi put kojim Rotor beše krenuo?
     Jednog će se dana to morati desiti. Pošto se Nemezis neumoljivo približava Suncu, konačno će doći do one tačke - zvezda će, doduše, i dalje biti daleko, ali i srazmerno blizu - kada će žitelji Sunčevog sistema morati biti slepi da je ne vide.
     Jedan programer, ubeđen da rešava problem od čisto naučnog interesa, došao je na Pitovom kompjuteru do procene da će u roku od hiljadu godina otkriće Nemezis postati neizbežno, kao i da će, otprilike u isto vreme, Naseobine početi da se razilaze.
     Pit je, onda, postavio pitanje: hoće li se te Naseobine upraviti ka Nemezis?
     Odgovor je bio odrečan. Do tog vremena hiperpogon će postati mnogo efikasniji i mnogo jeftiniji. Naseobine će o obližnjim zvezdama znati mnogo više - koje od njih poseduju planetne sisteme i kakve vrste. Ne bi se opterećivale jednim običnim crvenim patuljkom, već bi pažnju uperili ka suncolikim zvezdama.
     To bi Zemlju u potpunosti prepustilo njoj samoj, što bi je dovelo u očajnički položaj. Sputana iskonskim strahom od svemira, već u poodmaklom stadijumu nazadovanja, još većma, tokom te hiljade godina, utonula u bedu i siromaštvo... šta bi mogla učiniti kada joj se ukaže sudnji dan u vidu Nemezis? Njeni žitelji nisu bili kadri za duga svemirska putovanja. Bili su to ljudi Zemlje. Prikovani za površinu. Beznadežno bi čekali dok se Nemezis sasvim ne približi. Nije za njih bilo nade da bi mogli da odu bilo gde drugde.
     Pitu se ukaza slika jednog oronulog sveta koji pokušava da nađe sigurnost u čvršćem sistemu Nemezis, sistemu dovoljno stabilnom da ostane na okupu u trenutku dok, prilikom mimoilaženja, bude uništavao Sunčev sistem.
     Bio je to užasan scenario, pa ipak neizbežan.
     A kad bi se Nemezis udaljavala od Sunca, umesto da mu se primiče? Sve bi, namah, bilo drugačije. Otkrivanje Nemezis postajalo bi, vremenom, sve manje verovatno, a čak i da se zvezda napokon uoči, bila bi manje poželjna, a i manje dosegljiva kao utočište. U stvari, da se Nemezis udaljava, Zemlja ne bi ni tragala za utočištem.
     Međutim, nije bilo tako. Zemljani će doći: zemaljski ološ, sa svojim surogatnim i abnormalnim mnoštvom kultura, sve će preplaviti. Šta bi drugo Rotorijancima preostalo do da ih unište dok su još u svemiru? Ali hoće li i tada biti nekog Janusa Pita da ih uveri da im je to jedini izbor? Hoće li tada imati nekog Janusa Pita da ih uveri da Rotor mora imati i oružja i odlučnosti da na to bude pripravan i da učini što treba kada za to dođe trenutak?
     Ipak, na kraju krajeva, kompjuterska analiza bila je optimistička. Kompjuter beše ustvrdio da će do otkrivanja Nemezis iz Sunčevog sistema morati da dođe tokom tekućih hiljadu godina. Ali kada, tačno? Možda već sutra? Možda je do toga već došlo, pre, recimo, tri godine? Nije li bilo moguće da se neka Naseobina, u pokušaju da dostigne najbližu zvezdu, i ne znajući ništa korisno o onim udaljenijim, već sada kreće bivšom Rotorovom stazom?
     Pit se svako jutro budio uz pomisao: hoće li danas biti taj dan?
     Zašto je taj jad bio njemu prepušten? Zbog čega su svi drugi mogli mirno da spavaju, u krilu bezvremenosti, dok se samo on svakog dana nosio sa mogućnošću zlog usuda?
     Naravno, neke korake već beše preduzeo. Ustanovio je stalnu Osmatračku službu, širom asteroidnog pojasa, telo zaduženo da nadgleda automatske receptore koji su sve vreme šarali nebom, ne bi li, na što većoj udaljenosti, otkrili izvor obilnog utroška energije koji bi ukazao na to da se neka Naseobina približava.
     Bilo je potrebno nešto vremena da se stvar uhoda, ali, evo, već dvanaestak godina beše minulo kako se svaki sumnjivi znak proveravao i o svemu dovoljno važnom lično Pit obaveštavao. I svaki put kada se to dogodilo, alarmno zvonce zazvonilo bi u Pitovoj glavi.
     I, naravno, uvek se ispostavljalo da ništa značajno nije bilo posredi, a početno olakšanje bi se preobraćalo u neku vrstu besa prema Osmatračkoj službi. Jer, ukoliko ona ne bi bila sigurna šta je u pitanju, jednostavno bi oprala ruke od svega i problem prepustila Pitu. Neka se on pozabavi time, neka se on znoji, neka on donosi teške odluke.
     U takvim bi trenucima on zapadao u gotovo plačevno samosažaljenje, osećajući istovremeno nelagodnost pri pomisli da iz njega izbija slabost.
     Evo, baš sada, na primer. Prelistavao je izveštaj koji mu je kompjuter dešifrovao i osećao kako mu se ponovo budi samosažaljenje nad samim sobom zbog te neprestane, teško podnošljive i nedovoljno uvažavane službe rotorijanskom narodu.
     Bio je to prvi izveštaj koji mu je podnet u poslednja četiri meseca i opet mu se činilo da je od veoma malog značaja. Neki sumnjivi izvor energije beše se primicao Rotoru, ali imajući u vidu njegovu verovatnu udaljenost, bio je to neuobičajeno mali izvor - gotovo četiri reda veličine manji no što bi se to moglo očekivati da je u pitanju Naseobina. Bio je toliko malen da se jedva dao razlikovati od pukog šuma.
     Mogli su ga, baš, toga i poštedeti. Izveštaj je pominjao čudan sklop talasnih dužina, ali pripisivati mu ljudsko poreklo činilo se smešno. Kako su bilo šta mogli zaključiti o tako slabašnom izvoru energije - osim da nije posredi neka Naseobina, te, samim tim, ni ljudskog porekla, bez obzira na talasne dužine?
     Ti idiotski Osmatrači ne bi me smeli uznemiravati na ovaj način, pomisli Pit.
     On mrzovoljno odloži izveštaj u stranu i uze u ruke najnoviji izveštaj Renej D'Obison. Onaj devojčurak Marlena još nije dobila kugu. Kao da je ta mala i dalje smišljala sve savršenije i savršenije načine izlaganja opasnosti - pa ipak, ništa joj se nije dešavalo.
     Pit uzdahnu. Pa, možda nije ni bilo važno. Devojčurak je izgleda, želela da ostane na Eritru; pa, ako tako i bude, možda bi to bilo podjednako dobro kao i da dobije kugu. Zapravo, to bi i Evgeniju Insinju primoralo da ostane s njom i tako bi se istovremeno oslobodio obe. Razume se, Pit bi se osećao mirnijim kada bi D'Obisonova, a ne Dženar, bila Zapovednik Kupole. Na taj bi način i majka i kćer, čini se, bile bolje nadgledane. To bi trebalo u bližoj budućnosti srediti, ali tako da od Dženara ne načini mučenika.
     Da li bi, recimo, bilo bezbedno da Dženara postavi za Načelnika Novog Rotora? To bi, bez sumnje, bilo protumačeno kao unapređenje, i ovaj to teško da bi mogao odbiti, pogotovo što bi ga, bar u teoriji, stavilo u isti red sa samim Pitom. S druge strane, ne bi li to značilo dati Dženaru previše stvarne moći, pored one prividne? No, da li je postojalo ikakvo drugo rešenje?
     Moraće da porazmisli o tome.
     Smešno! Koliko bi stvari bile jednostavnije da se ta mala, Marlena, jednostavno zarazila i dobila kugu. Pod navalom besa zbog izneverenih očekivanja, Pit odbaci izveštaj iz Kupole i ponovo uze u ruke izveštaj Osmatračke službe.
     Gledaj, tek ovo! Nekakvo slabo energetsko šištanje i oni ga odmah gnjave s time. E pa, neće moći tako. On podesi kompjuter za trenutni prenos poruka. Neće više dozvoljavati da ga uznemiravaju i najsitnijim pojedinostima. Pazite da se neka Naseobina ne pojavi!

     81.
     Za to vreme na Nadsvetlosnom otkrića su se ređala jedno za drugim, kao udarci čekića. Još su bili vrlo daleko od Susedne zvezde, kad im postade jasno da oko nje kruži jedna planeta.
     "Šta sam vam rekao", primeti Krajl Fišer ne skrivajući osećaj trijumfa. "Planeta..."
     "Ne", odvrati žurno Tesa Vendel. "Nije to ono što misliš. Utuvi sebi u glavu, Krajle, da ima planeta i planeta. Gotovo svaka zvezda poseduje neku vrstu planetnog sistema. Na kraju krajeva, više od polovine zvezda u Galaksiji pripada, zapravo, višečlanim zvezdanim sistemima, a planete su, znaš, naprosto zvezde koje su premale da bi to stvarno i bile. Planeta koju vidimo pred sobom nije nastanjiva. Da jeste, ne bismo je mogli videti s ove udaljenosti, pogotovo ne pri čkiljavoj setlosti Susedne zvezde."
     "Hoćeš da kažeš da je posredi gasni džin?"
     "Naravno. Više bih se iznenadila da u ovom sistemu nema bar jedne takve planete, nego što sam iznenađena da je ova tu."
     "Ali ako postoji tako velika planeta, moglo bi biti i manjih."
     "Možda", dopusti Vendelova, "ali, teško da su nastanjive. Ili su suviše hladne, ili im je rotacija zaustavljena, tako da su uvek okrenute ka zvezdi samo jednom svojom stranom, što bi ih činilo pakleno toplim s jedne, a ledenim s druge strane. Sve što bi preostalo Rotoru - naravno, ako je tu - bilo bi da se postavi na orbitu oko zvezde, ili, možda, oko gasnog džina."
     "Možda je upravo to ono što su i učinili."
     "I to čine sve ove godine?" Vendelova sleže ramenima. "Pretpostavljam da je to teorijski moguće, ali, Krajle, ipak ne računaj mnogo s tim."

     82.
     Sledeći udarci bili su još snažniji.
     "Satelit?" upita Tesa Vendel. "Pa, zašto da ne? Jupiter ima četiri velika satelita. Zašto bi bilo iznenađujuće ako ovaj gasni džin ima jedan?"
     "Ovaj nije nalik ni na jedan iz Sunčevog sistema, kapetane", primeti Henri Džarlou. "Približno je velik kao Zemlja - ako je suditi po merenjima koja sam za sada mogao da obavim."
     "Pa", upita Vendelova, zadržavajući ravnodušnost, "šta možeš zaključiti iz toga?"
     "Ništa nužno", odgovori Džarlou. "Ali satelit ispoljava neka čudna svojstva. Voleo bih da sam astronom."
     "I ja bih, u ovom trenutku, volela da je to bar neko na ovom brodu", složi se Vendelova. "Ali, molim te, nastavi. Nisi ti baš potpuno neupućen u astronomiju."
     "Stvar je u sledećem: prilikom kruženja oko gasnog džina satelit je uvek istom stranom okrenut ka njemu, ali ga pri tom Susedna zvezda obasjava sa svih strana. Dalje, orbita satelita je takva da, koliko mogu da procenim, temperatura na njegovoj površini omogućuje postojanje vode u tečnom stanju. Najzad, satelit ima i atmosferu. U ovom tenutku još nemam potpuni uvid u stvar. Pored toga, kao što rekoh, nisam ni astronom. Pri svemu tome, čini mi se da postoje dobri izgledi da se satelit pokaže kao svet pogodan za život."
     Krajl Fišer primi te novosti uz širok osmeh. "Nisam nimalo iznenađen. Igor Koropatski je predvideo mogućnost postojanja nastanjive planete. Učinio je to bez ikakvih konkretnih podataka; stvar čiste dedukcije."
     "Koropatski? Zaista? A kada je, pitam se samo, on to razgovarao s tobom?"
     "Neposredno pred naš polazak. Pretpostavio je da se Rotoru ništa nije dogodilo na putu do Susedne zvezde. A pošto se nisu vratili, mora biti da su našli planetu pogodnu za kolonizovanje. I, eto je."
     "A reci mi, samo, zašto ti je on to napomenuo?"
     Krajl za trenutak zastade, razmišljajući, a onda odgovori: "Bio je zainteresovan da sazna može li se s tom nastanjivom planetom računati kao sa mogućim odredištem zemaljske evakuacije, kada za to dođe vreme."
     "A zašto to onda nije i meni rekao? Šta misliš? Imaš li ikakvu ideju?"
     "Pretpostavljam", odgovori on oprezno, "da je smatrao da će mene lakše impresionirati, da ću snažnije podsticati da se planeta istraži..."
     "Zbog tvoje kćerke."
     "Da, Tesa, on zna moju situaciju."
     "A zašto mi ti to nisi rekao?"
     "Nisam smatrao da je u pitanju nešto važno. Pomislio sam da je možda bolje da sačekam i vidim da li je Koropatski u pravu. Pošto se ispostavilo da jeste, kažem ti, evo, sada. Ova planeta, u skladu sa predviđanjima Koropatskog, morala bi biti nastanjiva."
     "Ovo je satelit", procedi Vendelova, očigledno uzbuđena.
     "Ta distinkcija je bez značaja."
     "Slušaj, Krajle", nastavi Vendelova. "Izgleda da niko nije imao u vidu moj položaj u svemu ovome. Koropatski ti je napunio glavu besmislicama, ne bi li nas naveo da ovaj sistem pažljivo istražimo, a onda da se vratimo s novostima na Zemlju. Vu je bio nestrpljiv da se vratimo s novostima pre nego što smo i stigli do sistema. Ti želiš da se sretneš sa svojom porodicom, ne mareći za šire aspekte misije. Pri svemu tome, izgleda da niko ne vodi računa o činjenici da sam ja kapetan i da ću ja biti ta koja će donositi odluke."
     Fišerov glas odjednom postade ulagujući. "Budi razumna, Tesa. Kakve su to odluke koje treba doneti? Kakvog izbora imaš? Kažeš da me je Koropatski napumpao besmislicama, ali nije tako. Eto, pred nama, planete. Ili satelita, ako ti se tako više dopada. On mora biti ispitan. Njegovo postojanje može za Zemlju značiti život. Možda je posredi budući dom čovečanstva. Zapravo, jedan deo čovečanstva se tamo, možda, već nalazi."
     "Ti budi razuman, Krajle! Jedan svet može biti odgovarajuće veličine i temperature, ali i dalje nepogodan za život iz niza raznolikih razloga. Pretpostavimo, na primer, da mu je atmosfera otrovna. Ili, da je prepun živih vulkana. Ili da mu je stepen radioaktivnosti previsok. Satelit raspolaže tek jednim bednim crvenim patuljkom da ga obasjava i greje i, povrh svega, nalazi se u neposrednoj blizini gasnog džina. To nije baš normalna sredina za svet zemaljskog tipa i sasvim je neizvesno kako bi ona delovala na njega?"
     "Ipak, treba ga brižljivo ispitati, makar i samo stoga da bi se ispostavilo da je zaista nepogodan za život."
     "Što se toga tiče, možda neće biti neophodno da se spuštamo na površinu", primeti mračno Vendelova. "Približićemo mu se i tako doći u priliku da ga bolje procenimo. Krajle, molim te, nemoj se suprotstavljati činjenicama. Ne bih mogla da podnesem tvoje razočaranje."
     Fišer klimnu glavom. "Pokušaću - pa ipak, Koropatski je predvideo postojanje nastanjive planete, dok su svi drugi tvrdili da je tako nešto nemoguće. I ti, Tesa, između ostalih. Neprestano si mi to ponavljala. Ali, evo je pred nama i možda jeste nastanjiva. Pusti me, stoga, da se nadam dok mogu. Možda su ljudi sa Rotora sada na tom svetu, i možda je tamo i moja kćer."

     83.
     Čao-Li se oglasi, prilično nezainteresovano. "Kapetanka nam je zbilja besna. Poslednja stvar koju bi mogla poželeti jeste to da naiđemo na planetu - svet, zapravo, pošto nam ne dozvoljava da ga zovemo planetom - koji, pride, može biti i nastanjiv. To znači da bismo morali da ga istražimo i vratimo se sa informacijama koje smo prikupili. I sama znaš da to nije u skladu sa njenim željama. Ovo joj je jedina prilika da bude duboko u svemiru; kada se jednom i to svrši, više do kraja života neće leteti. Drugi će nastaviti da rade na nadsvetlosnim tehnikama, drugi će istraživati svemir. Gurnuće je u penziju; biće, eventualno, savetnik. I biće besna što tako mora biti."
     "A ti, Čao-Li? Bi li se ti ponovo otisnuo u svemir, ukoliko bi ti se ukazala prilika?" upita Meri Blankovic.
     Odgovor stiže istog trenutka. "Nisam siguran da bih bio rad da ponovo tumaram po svemiru. Nemam ja te istraživačke bubice. Međutim, znaš, prošle noći palo mi je nešto sablasno na pamet - naime, možda bih bio spreman i da se zauvek skrasim ovde - ukoliko je ovaj svet nastanjiv. A ti?"
     "Skrasiti se ovde? Ni slučajno. Ne kažem da bih volela da ostanem zauvek prikovana za Zemlju, ali bih sigurno poželela da neko vreme proboravim na njoj, pre nego što se ponovo otisnem napolje."
     "I ja sam o tome razmišljao. Ovaj satelit je jedan među - pa, koliko? Deset hiljada? Ko bi pomislio da postoji nastanjiv svet u sistemu jednog crvenog patuljka? On mora da se istraži. Bio bih spreman da zarad toga ostanem neko vreme ovde i da se neko drugi vrati na Zemlju i pobrine se oko mog prvenstva u otkriću gravitacionog efekta. Ti bi štitila moje interese, zar ne, Meri?"
     "Naravno da bih, Čao-Li. I kapetan Vendelova, isto tako. Ona ima sve podatke, potpisane u prisustvu svedoka."
     "Tu smo, dakle. Mislim da kapetan greši što želi da ide dalje i istražuje Galaksiju. Mogla bi se približiti stotinama zvezda i ne naići na ovako neobičan svet. Čemu težiti kvantitetu, kad ti je kvalitet tu, na dohvat ruke?"
     "Lično mislim da nju najviše brine mogućnost da Fišer pronađe svoju kćerku", primeti Blankoviceva. "Šta ako se to desi?"
     "Pa šta? Može je povesti sa sobom na Zemlju. To Vendelovoj ne bi ništa značilo."
     "Ali, ne zaboravi, tu je i Fišerova bivša žena."
     "Jesi li ga ikada čula da je uopšte pominje?"
     "To ne znači nužno da on..."
     Ona naglo prekinu, začuvši zvuk spolja. Uđe Fišer, naklonivši se oboma.
     Blankoviceva brzo upita, kao da želi da sasvim potisne prethodni razgovor: "Je li Henri završio sa spektroskopijom?"
     "Ne mogu da odredim", odgovori Fišer, tužno odmahnuvši glavom. "Jadnik je prilično nervozan. Pretpostavljam da se pribojava mogućnosti da pogrešno protumači stvari."
     "Hajde, hajde", oglasi se Vu. "Kompjuter je taj koji će protumačiti dobijene podatke. Uvek se time može pokriti."
     "E, ne može!" upade Blankoviceva vatreno. "To mi se baš strašno sviđa! Vi, teoretičari, mislite da mi, osmatrači, ne činimo ništa drugo osim što zasednemo za kompjuter, kucnemo po njemu nekoliko puta, kažemo 'hajde, dobra kuco', i potom samo očitamo rezultate. Ono što će kompjuter reći zavisi od onoga što staviš u njega - a ja nikada nisam doživela da teoretičar, našavši se pred rezultatom osmatranja koji mu ne odgovara, posle toga ne okrivi osmatrača. Nijednom još nisam čula da, na primer, kažu 'Možda nešto nije u redu sa komp...'"
     "Sačekaj", upade Vu. "Hajde da se ne preganjamo u ovom trenutku. Jesi li mene ikada čula kako se ljutim na osmatrače?"
     "Pa, ako ti se, na primer, nisu dopala Henrijeva osmatranja..."
     "Prihvatam ih, bez obzira na sve. Nemam nikakvih vlastitih teorija o ovom svetu."
     "I zato bi i prihvatio sve što bi ti Henri ponudio."
     U tom trenutku uđe Henri Džarlou u pratnji Tese Vendel. Izgledao je kao oblak koji se premišlja da li će izliti kišu.
     "Eto, Džarlou, sada smo svi na okupu", reče Vendelova. "Hajde, sad, reci nam. Kako ti izgleda?"
     "Nevolja je", poče Džarlou, "što u svetlosti ove slabašne zvezde nema ultraljubičastog zračenja ni toliko da dobješ opekotinu usled efekta albino. Morao sam da pribegnem mikrotalasima, i oni su mi, istog časa, potvrdili da u atmosferi satelita ima vodene pare."
     Na njegove reči Vendelova nestrpljivo sleže ramenima. "Nisi nam ti bio neophodan da to doznamo. Svaki svet Zemljine veličine u temperaturnom opsegu vode u tečnom stanju sigurno poseduje vodu, te samim tim i vodenu paru. To čitavu stvar za još jedan pedalj usmerava ka zaključku da je satelit nastanjiv. Ali, tek pedalj; i to sasvim očekivan."
     "Oh, nije reč o tome", primeti Džarlou. "Satelit jeste nastanjiv. U tom pogledu nema nikakve sumnje."
     "Zbog vodene pare?"
     "Ne. Imam nešto bolje od toga."
     "Šta?"
     Džarlou pređe smrknutim pogledom preko lica svih prisutnih, pa reče: "Da li biste neki svet proglasili nastanjivim ukoliko je on, zapravo, već nastanjen?"
     "Da, mislim da bih sebi mogao dopustiti tako nešto", odgovori mirno Vu.
     "Hoćeš li da kažeš da i sa ove udaljenosti možeš da razaznaš da je satelit nastanjen?" upita oštro Vendelova.
     "Upravo to želim da kažem, kapetane. U atmosferi ima slobodnog kiseonika - i to u priličnim količinama. Možete li mi objasniti otkud kiseonik, osim ako posredi nije fotosinteza? I možete li mi objasniti otkud fotosinteza, ukoliko život nije posredi? Napokon, kako bi planeta mogla biti nenastanjiva, ukoliko na njoj ima životnih oblika koji proizvode kiseonik?"
     Nastade za trenutak mrtva tišina, a onda se ponovo oglasi Vendelova. "To je tako neverovatno, Džarlou. Jesi li siguran da nisi nešto zabrljao u programiranju?"
     Blankoviceva značajno podiže veđe, pogledavši prema Vuu, kao da bi da mu kaže: 'Šta sam ti rekla!'
     Džarlou suvo odvrati: "Nikada do sada nisam 'zabrljao', kako vi to kažete, ali sam, naravno, spreman da prihvatim ispravku od svakoga ko se na ovom brodu smatra većim stručnjakom od mene za infracrvenu analizu atmosfere. To nije moja uža struka, ali sam se u punoj meri oslonio na Blanka i Nkrumaha."
     Krajl Fišer, koji se od čarke sa Vuuom, povodom njegove želje da se prevremeno vrate, u priličnoj meri osmelio, nije se libio da istupi sa svojim mišljenjem.
     "Gledajte" reče on, "kada budemo prišli još bliže, ovo će se ili potvrditi ili opovrgnuti, ali zašto ne bismo pretpostavili da je analiza dr Džerloua tačna i videli kuda nas ona vodi? Ako u atmosferi ovog sveta postoji kiseonik, ne bi li bilo razložno pretpostaviti da je, možda, teraformirana?"
     Sve se oči okrenuše ka njemu.
     "Teraformirana?" upita tupo Džarlou.
     "Da, teraformirana. Zašto da ne? Imate ovaj svet koji je pogodan za život, osim što u njegovoj atmosferi preovlađuju ugljen-dioksid i azot, baš kao i na svetovima bez života poput Marsa i Venere; a onda, jednostavno, položite alge u okean i ubrzo usledi ono - 'pa-pa, ugljen-dioksidu' i 'dobar dan kiseoniku'. A ima, možda, i drugih načina. Nisam stručnjak."
     Svi su ga i dalje netremice posmatrali.
     "Razlog zbog kojeg ovo pominjem", nastavi Fišer, "jeste to što sam se setio razgovora o teraformiranju na farmama Rotora. Radio sam na njima. Pohađao sam čak i neke seminare o tome, utoliko gorljivije jer sam pomišljao da bi sve to moglo imati neke veze sa programom hipersvemirskih letova. Nije imalo, ali sam bar stekao izvesnu predstavu o teraformiranju."
     Javi se, napokon, Džarlou. "Jeste li, Fišeru, na tim seminarima kojim slučajem čuli da iko pominje koliko bi takav proces mogao potrajati?"
     Fišer raširi ruke. "Recite mi vi, dr Džarlou. Siguran sam da će nam to uštedeti silno vreme."
     "U redu. Rotoru su, da bi stigao ovamo, bile potrebne dve godine, ukoliko je uopšte uspeo. To bi značilo da se ovde nalazi već trinaest godina. Da je cela Naseobina bila ispunjena samo algama i da su sve izručene u okean, gde su potom nastavile da žive, rastu i proizvode kiseonik do sadašnjeg obima, koji procenjujem na nekih osamnaest odsto, dok je ugljen-dioksid prisutan tek u tragovima, pretpostavljam da bi za to bilo potrebno bar hiljadu godina. Možda i samo nekoliko stotina, ukoliko bi uslovi bili neverovatno povoljni. Ali sigurno je da bi za to bilo neophodno više od trinaest godina. Pored toga, iskreno rečeno, zemaljske alge su posebno prilagođene uslovima na Zemlji. Na nekom drugom svetu možda ne bi uspevale, ili bi to činile veoma usporeno, dok se ne prilagode. Za trinaest godina stvari se ne bi nimalo promenile."
     Fišera to, međutim, kao da nije pokolebalo. "Vrlo dobro, ali činjenica je da u atmosferi satelita ima puno kiseonika, a gotovo nimalo ugljen-dioksida. Ako to nije rotorijansko delo, kako je, onda, do toga došlo? Zar vam se ne čini sasvim umesnom pretpostavka da na satelitu postoji neki nezemaljski oblik života?"
     "To je upravo ono što sam mislio", reče Džarlou.
     "To je ono što odmah treba da prihvatimo", umeša se Vendelova. "Tamošnja vegetacija vrši fotosintezu. To, dabome, ni za trenutak ne mora značiti da se Rotorijanci nalaze na tom svetu, niti da su ikada stigli do ovog sistema."
     Fišer je izgledao razljućen. "Pa, dobro, kapetane", reče on sa upadljivom zvaničnošću, "moram primetiti da to takođe ne znači ni da Rotorijanci nisu tamo, odnosno da uopšte nisu stigli do ovog satelita. Ukoliko planeta ima vlastitu vegetaciju, to samo znači da nikakvo teraformiranje nije ni bilo neophodno i da su se Rotorijanci odmah mogli naseliti."
     "Ne znam", oglasi se Blankoviceva. "Čini mi se, međutim, da ne bi trebalo da bude razumnih izgleda da vegetacija koja se razvila na jednom stranom svetu može da posluži kao hrana ljudskim bićima. Sumnjam da bi ljudska bića mogla da je svare, odnosno da je asimiliju ako je i svare. Ja bih se lično kladila da bi se ta hrana pokazala i otrovna. A ako tamo postoji biljni svet, vrlo je zamislivo da postoji i životinjski. Ne znamo, zaista, gde bi nas to moglo dalje odvesti."
     "Čak i u tom slučaju", primeti Fišer, "još je moguće da su Rotorijanci zaposeli neki mali deo tamošnjeg tla, odstranili lokalne oblike života i zasadili vlastito bilje. Zamišljam da je to tuđinsko sađenje - ukoliko pristanete da to tako nazovemo - moglo s vremenom uzimati maha."
     "Pretpostavka na pretpostavku", promrmlja Vendelova.
     "U svakom slučaju", završi Fišer, "potpuno je beskorisno sedeti ovde i izmišljati razne mogućnosti, kada je sasvim logično ispitati taj svet što je podrobnije moguće - i iz što veće blizine. Možda, čak, i sa njegove površine - ukoliko bi se to pokazalo ostvarljivim."
     "Potpuno se slažem", reče Vu s iznenadnom žestinom.
     "Ja sam biofizičar", dodade Blankoviceva, "i ako tamo ima života, kakvog god oblika bio, dužnost nam je da ga ispitamo.
     Vendelova pređe pogledom od jednog do drugog i, lako porumenevši, reče: "Pa, pretpostavljam da je tako kako kažete."

     84.
     "Što se više približavamo", primeti Vendelova, "i što više podataka sakupljamo, stvar postaje sve zapetljanija. Dovodi li se, međutim, u pitanje to da je ovo, po svemu sudeći, ipak mrtav svet? Na noćnoj hemisferi nema ni traga osvetljenju; niti, ima bilo kakvih znakova biljnog života, odnosno bilo kakvog života."
     "Nema uočljivih znakova", ispravi je hladno Vu, "ali nešto proizvodi kiseonik, zar ne? Budući da nisam hemičar, ne mogu da smislim nikakav hemijski proces koji bi to omogućavao. Može li bilo ko od vas?"
     Nije ni sačekao eventualni odgovor. "Zapravo", nastavi on, "ozbiljno sumnjam da bi i hemičar mogao iznaći neko hemijsko objašnjenje. Ako tamo ima kiseonika, mora postojati neki biološki proces koji ga proizvodi. Ni za šta drugo ne znamo."
     "Reći tako nešto", primeti Vendelova, "znači prosuđivati na osnovu jedne jedine atmosfere s kiseonikom za koju znamo - zemaljske. Možda će nas zbog toga jednog dana ismejavati. Moglo bi se ispostaviti da je Galaksija doslovno prepuna kiseoničkih atmosfera, koje nemaju nikakve veze sa životom. U tom slučaju ostaćemo zapamćeni po tome da smo zatajili samo stoga što nas je zavelo naše iskustvo sa jednom jedinom planetom, nekom vrstom izroda, u smislu da je njen izvor kiseonika biološke prirode."
     "Ne", usprotivi se Džarlou ljutito. "Tako možemo do sutra, kapetane. Možete smišljati sve vrste scenarija, ali ne možete očekivati da se zakoni prirode menjaju u skladu sa vašim trenutnim potrebama. Ukoliko istrajavate na ideji o nebiološkom izvoru kiseoničke atmosfere, moraćete da predložite neki drugačiji mehanizam."
     "Ali, nema znakova prisutnosti hlorofila u svetlosti koja se odbija sa tog sveta."
     "A zašto bi ga moralo biti?" upita Džarlou. "Postoji mogućnost da se, usled posebnog pritiska svetlosti sa jedne zvezde crvenog patuljka, razvila donekle neka drugačija vrsta molekula. Mogu li da vam, u tom pogledu, iznesem svoje mišljenje?"
     "Samo izvoli", saglasi se Vendelova sa prizvukom gorčine. "Čini mi se da ništa drugo i ne radiš."
     "Vrlo dobro. Sve što sa izvesnošću možemo reći jeste da su kopnena prostranstva ovog sveta lišena bilo kakvih znakova života. Ali to još ništa ne znači. Kopnena prostranstva Zemlje bila su, do pre četiri stotine miliona godina, isto tako pusta, ali naša praplaneta tada je već posedovala kiseoničnu atmosferu, kao i život koji je bujao."
     "Život u moru."
     "Da, kapetane. Nema ničeg spornog sa životom u moru. To bi, dakle, pretpostavilo prisustvo algi, ili nekih drugih, odgovarajućih, mikroskopskih biljaka koje bi savršeno dobro poslužile kao fabrika kiseonika. Alge u zemaljskim morima proizvode osamdeset procenata kiseonika koji se svake godine izlije u zemaljsku atmosferu. Zar to nije i konačno objašnjenje? Objašnjenje za prisutnost kiseonika u atmosferi tog sveta, uz, naravno, prividno odsustvo života na kopnu. Ovo, dalje, znači da se bez opasnosti možemo spustiti na beživotno kopno tog sveta i onda početi da proučavamo njegove morske dubine sa instrumentima koji su nam pri ruci - a da nekoj kasnijoj, bolje opremljenoj ekspediciji, prepustimo detaljnija istraživanja."
     "Da, ali ljudska bića žive na kopnu. Da je Rotor uspeo da dopre do ovog sistema, sigurno bi pokušali da nasele kopnena prostranstva - a o tome nema ni najmanjeg nagoveštaja. Zar je zbilja neophodno istraživati taj svet?", upita Tesa retorički.
     "Naravno da jeste", odvrati brzo Vu. "Ne smemo se vratiti sa pukim pretpostavkama. Potrebne su nam činjenice. A moguće je i da nas čekaju iznenađenja."
     "Zaista očekuješ nešto slično tome?" upita Vendelova s prizvukom besa.
     "Nije bitno očekujem li to ili ne. Smemo li sebi dopustiti da se vratimo na Zemlju i saopštimo im - prethodno ne proverivši stvar - da ne treba očekivati nikakva iznenađenja? Ne izgleda mi nimalo uputno."
     "Sve mi se čini", primeti Vendelova, "da si prilično drastično izmenio svoj stav. Ti si, donedavno, bio taj koji je zahtevao da se vratimo na Zemlju, a da se ni ne približimo Susednoj zvezdi."
     "Koliko se sećam, bio sam i navođen na promenu mišljenja", odvrati Vu. "Pod ovim okolnostima, međutim, moramo u svakom slučaju istražiti satelit. Jasno mi je, kapetane, da postoji iskušenje da se iskoristi prilika i da se krene u posetu još nekim zvezdanim sistemima; ali, ovog časa, kada pred sobom imamo jedan, po svemu sudeći, nastanjiv svet, moramo se vratiti na Zemlju sa što više informacija o nečemu što se, u praktičnom smislu, za našu planetu može pokazati daleko važnije nego što bi to bio kataloški pregled nekoliko obližnjih zvezda. Osim toga" on neodređeno mahnu prema osmatračkom prozoru, "ja želim da izbliza pogledam taj svet. Imam osećaj da ćemo na njemu biti sasvim bezbedni."
     "Ti imaš osećaj", ponovi sarkastično Vendelova.
     "Često se oslanjam na intuiciju, kapetane."
     Meri Blankovic se umeša, prilično muklim glasom: "Kapetane, i ja se povodim za svojom intuicijom i mogu reći da sam zabrinuta."
     Vendelova uputi iznenađen pogled prema mladoj ženi. "Deluješ kao žalosna vrba."
     "Ne, kapetane. Samo sam prilično uznemirena."
     "Zašto?"
     "Upotrebila sam ND."
     "Neuronski detektor? Zarad ovog pustog sveta? Zašto?"
     "Zato što sam došla ovamo da bih ga upotrebila", odvrati Blankoviceva. "Zato jer mi je to dužnost."
     "I, rezultati su negativni", zaključi Vendelova. "Žao mi je, Meri, ali biće još prilika - ukoliko posetimo i druge zvezde."
     "Ali, kapetane, upravo je o tome reč - rezultati nisu negativni. Otkrila sam prisustvo inteligencije na tom svetu i to je ono što me uznemirava. Nalaz je zbilja smešan, i, naprosto, ne znam šta da mislim."
     "Možda aparat ne radi kako treba", napomenu Džarlou. "Posredi je nova naprava, te ne bi bilo iznenađujuće ukoliko bi se pokazala nepouzdana."
     "Ali zbog čega detektor ne bi radio kako treba? Zar ne registruje naše prisustvo na brodu? Ili možda mislite da mu je pozitivna reakcija na naše prisustvo na brodu - lažna? Proverila sam. Snop je savršeno dobro usmeren i ukoliko daje lažan pozitivan nalaz, tako bi moralo biti svuda. Međutim, nema pozitivnih reakcija sa gasnog džina, recimo, ili sa Susedne zvezde, odnosno sa drugih, nasumično uzetih tačaka u svemiru; ali svaki put kada ga usmerim ka satelitu, dobijam pozitivan nalaz."
     "Hoćeš da kažeš", upita Vendelova, "da si na tom svetu, na kom ne možemo da ustanovimo prisustvo života, otkrila prisustvo inteligencije?"
     "Signal je vrlo slab. Jedva sam ga uhvatila."
     "U stvari, kapetane", umeša se Fišer, "šta ćemo sa Džarlouovim stanovištem? Ako postoji život u tamošnjem okeanu koji mi nismo u stanju da detektujemo ispod vodene površine, to ne bi isključivalo mogućnost da je reč o inteligentnom životu, i možda je upravo to ono što je dr Blankoviceva registrovala."
     "Fišer je, izgleda, rekao pravu stvar", ponovo se oglasi Vu. "Napokon, malo je verovatno da bi neki životni oblik u moru - ma koliko inteligentan bio - mogao razviti tehnologiju. Vatru, pod morem, ne možete imati. Netehnološki oblici života ne mogu biti naročito uočljivi, pa ipak mogu biti inteligentni. A vrste bez tehnologije, ma koliko inteligentna bila, ne treba se plašiti, pogotovo ukoliko nije u stanju da napusti svoju vodenu životnu sredinu i ako mi ostanemo na kopnu. To samo čini stvari još zanimljivijim i dodatno povećava neophodnost da se istraže."
     "Svi pričate toliko brzo i toliko mnogo da nikako ne uspevam da iskažem ono što želim", primeti Blankoviceva nervozno. "Grešite, svi. Da je posredi inteligentan život pod morem, dobila bih pozitivnu reakciju samo iz okeana. Međutim, dobijam je odasvud, u podjednakoj meri. I sa kopna i iz mora. To je ono što ne mogu da razumem."
     "I sa kopna?" upita Vendelova, s primetnom nevericom. "Onda, znači, nešto ipak mora biti pogrešno."
     "Ali, ne mogu da ustanovim nikakvu grešku", reče Blankoviceva. "To je ono što me uznemirava. Jednostavno, ništa ne razumem." A onda dodade, kao objašnjenje: "Signal, naravno, jeste vrlo slab, ali, tu je."
     "Mislim da imam moguće objašnjenje", oglasi se ponovo Fišer.
     Svi se pogledi namah upreše u njega i on istog trenutka oseti kako postaje neodlučan. "Možda nisam naučnik", reče on, "ali to ne znači da sam nesposoban da uvidim nešto što se čini prilično jasno. Inteligencija je pod vodom, ali mi je ne možemo uočiti ispod morske površine. To, očigledno, ima smisla. Ali, inteligencije ima i na kopnu. Znači, dakle, da je i ona na neki način skrivena. Gde, drugde, ako ne pod zemljom."
     "Pod zemljom?" Džarlou je gotovo eksplodirao. Zašto bi bila tamo? Ništa joj ne smeta ni napolju; ni vazduh, ni temperatura, niti bilo šta što možemo da uočimo. Od čega bi se inteligencija krila pod zemljom?"
     "Od svetlosti, na primer", upade silovito Fišer. "Govorim o Rotorijancima. Pretpostavimo da jesu kolonizovali planetu. Zbog čega bi ostali na površini, pod crvenom svetlošću Susedne zvezde, pod kojom rotorijanski biljni život ne bi uspevao i pod kojom bi i oni sami postajali sve utučeniji? Pod zemljom bi mogli uvesti veštačku rasvetu, pod kojom bi i njima i njihovim biljkama bilo mnogo ugodnije. Pored toga..."
     On zastade, a Vendelova ga ohrabri: "Nastavi. Šta ima još?"
     "Pa, morali biste da poznajete Rotorijance. Oni žive u unutrašnjosti svog sveta. Na to su navikli i to smatraju normalnim. Bojim se da se ne bi osećali prijatno na spoljašnjoj strani nekog sveta. Zapravo, odmah bi se ukopali pod zemlju."
     "Znači, tvoje je mišljenje da ND registruje prisustvo ljudskih bića ispod površine planete", upita Vendelova.
     "Da. Zašto da ne? Debeli sloj zemljišta između njihovih eventualnih nastambi i površine planete uzrokuje, po svoj prilici, da slabe signali koje beleži neuronski detektor."
     "Ali Blankoviceva registruje manje-više istu jačinu signala i sa mora i sa kopna", primeti Vendelova.
     "Sa čitave planete", dodade Blankoviceva. "Jačina signala je svuda ista."
     "U redu. Izvorna inteligencija je pod morem. Rotorijanci su pod zemljom. Zašto ne bi bilo tako?" upita Fišer.
     "Čekajte", upade Džarlou. "Meri, signale dobijaš odasvud, zar ne?"
     "Tako je. Na određenim mestima neznatno su jači ili slabiji, ali, sve u svemu, jedva uspevam da ih registrujem, tako da ne mogu biti sasvim sigurna. Međutim, izvesno je da se inteligencija rasprostire svuda po planeti."
     "Pretpostavljam", ponovo će Džarlou, "da je to moguće kad je more u pitanju, ali šta ćemo sa kopnom? Zar zaista verujete da su Rotorijanci, tokom samo trinaest godina, izgradili mrežu tunela ispod čitave površine tog sveta? Da, recimo, signal stiže samo sa jednog kopnenog područja, ili, čak, dva - sa jednog malenog odsečka ukupne površine planete - mogao bih i da progutam da se radi o jazbinama Rotorijanaca. Ali pod čitavom površinom? Molim vas! Pa u to ne bi poverovalo ni maloumno dete."
     "Treba li", upita Vu "da to protumačim, Henri, kao tvoju saglasnost sa idejom da se neka tuđinska inteligencija nalazi posvuda ispod površine planete?" upita Vu.
     "Ne vidim do kakvog bismo drugog zaključka mogli doći" odgovori Džarlou, "osim ukoliko ne prihvatimo mogućnost da je Merina sprava potpuno neupotrebljiva."
     "U tom slučaju", umeša se Vendelova, "pitam se da li bi bilo bezbedno spustiti se na površinu i istraživati. Strana inteligencija ne mora bezuslovno biti i prijateljski raspoložena, a Nadsvetlosni baš nije neki bojni brod."
     "Bojim se, ipak, da ne možemo odustati", reče Vu. "Moramo ustanoviti kakav je oblik života dole prisutan i kako bi - eventualno - mogao stati na put planovima o evakuaciji Zemlje i prebacivanju njenog stanovništva ovamo."
     "Postoji jedno mesto, jedna tačka, sa koje mi stiže unekoliko snažniji impuls", javi se Blankoviceva. "Nije bogzna šta, ali treba li da pokušam ponovo?"
     "Pokušaj", složi se Vendelova. "Najpre ćemo brižljivo ispitati sve što možemo, pa tek onda doneti odluku silazimo li ili ne."
     Vu se ledeno nasmeši. "Siguran sam da ćemo biti savršeno bezbedni."
     Vendelova ga samo ošinu mrkim pogledom.

     85.
     Čudna stvar sa Saltadom Leveretom (za razliku od Janusa Pita) bilo je to što se njemu zaista dopadalo tamo napolju, u asteroidnom pojasu. Očigledno, postojali su i ljudi koji su zaista uživali u posvemašnjoj praznini i koji su zaista voleli sveopštu beživotnost.
     "Nije da ne volim ljude", govorio bi Leveret. "Ali sve što od njih želim mogu da dobijem na holoviziji - da pričam s njima, da ih slušam, da se smejem zajedno s njima. Sve, dakle, osim da ih osetim ili pomirišem - ali, kome je do toga, uopšte, stalo? Pored toga, u asteroidnom pojasu u toku je izgradnja pet novih Naseobina, te ću bez po muke moći da posećujem bilo koju od njih i da zadovoljim i ono malo potreba za ličnim dodirom sa ljudima, ma šta mi to, inače, značilo."
     A kada bi se našao na Rotoru, koji je, iz nekog razloga, nazivao "metropolom", unezvereno se obazirao svuda oko sebe, kao da očekuje da će ga ljudi skoliti sa svih strana.
     Čak je i na stolice sedao sumnjičavo; spuštao se na njih kao da postrance uklizava, u nadi da će na taj način odstraniti sve što prethodna stražnjica beše tu ostavila.
     Janus Pit ga je oduvek smatrao idealnim Izvršnim načelnikom Asteroidnog Projekta. Taj mu je položaj, zapravo, davao potpuno odrešene ruke u pogledu svega što bi bilo potrebno obaviti na spoljnom rubu sistema Nemezis. A to je značilo ne samo nadležnost nad Naseobinama u izgradnji, već i nad Osmatračkom službom.
     Upravo behu završili sa obedom, u privatnim Pitovim odajama, budući da bi Saltad, verovatno, radije ostao gladan nego što bi pristao da jede na javnom mestu, makar prisutna bila samo još jedna osoba koju on nije poznavao. U stvari, Pita beše donekle iznenadilo da je Leveret prihvatio da obeduje čak i sa njim.
     Proučavao ga je, neusiljeno. Leveret je bio toliko mršav i smežuran i odavao je do te mere utisak usukanosti, gotovo, rskavičavosti - da se činilo da nikada nije bio mlad i da nikada neće ostariti. Oči su mu bile bledoplave, a kosa bledožuta.
     "Kada si poslednji put bio na Rotoru, Saltade?" upita ga Pit.
     "Ima već skoro dve godine i nimalo nije lepo od tebe, Januse, što me uvlačiš u sve ovo."
     "Zašto, šta sam učinio? Ja ti nisam naredio da dođeš, ali, razume se, pošto si već tu, stari prijatelju, osećaj se dobrodošlim."
     "Mogao si, isto tako, narediti da dođem. Kako treba da protumačim tvoju skorašnju poruku da ne želiš da te uznemiravaju beznačajnim stvarima? Znači li to da smatraš da si postao toliko veliki, da treba da se nosiš samo sa velikim stvarima?"
     Pitov osmeh namah dobi kiseo izraz. "Ne znam o čemu govoriš, Saltade."
     "Dobio si naš izveštaj. Otkriven je mali izvor zračenja koji dolazi iz svemira. Poslali smo ti izveštaj o tome, a zauzvrat smo dobili nešto slično opomeni da te više ne gnjavimo takvim sitnicama."
     "Oh, to!" (Setio se; bilo je to onda kada ga beše preplavio osećaj samosažaljenja i razdraženosti. Pa dobro, svakom se to dešava.) "Pa, tvoji ljudi treba da nas upozore ukoliko opaze Naseobinu. Ne treba, zbilja, da me opterećuju sitnicama."
     "Ako tako misliš, u redu. Ali dogodilo se da je uočeno nešto što nije Naseobina i moji ljudi nisu želeli da te o tome gnjave. Izvestili su mene i zatražili da te ipak ja na to upozorim uprkos tvom nalogu da ne budeš uznemiravan sitnim stvarima. Oni smatraju, Januse, da je moja dužnost da se nosim s tobom, ali ja to radije ne bih. Bojim se da u svom zrelom dobu postaješ preveć mrzovoljan."
     "Saltade, ne lupetaj. Šta su pronašli?" upita Pit, ispoljavajući više nego tračak mrzovolje.
     "Uočili su neku letelicu."
     "Kako to misliš - letelicu? Ne Naseobinu?"
     Leveret podiže svoju čvornovatu šapu. "Ne, ne Naseobinu. Rekoh, letelicu."
     "Ne razumem."
     "Šta tu ima da se razume? Da li ti je potreban kompjuter? Ako je tako, tu ti je, pod nosom. Letelica je objekat koji se kreće kroz svemir, noseći neki teret ili posadu."
     "Koliko je velika?"
     "Mogla bi, pretpostavljam, da ponese petoro-šestoro ljudi."
     "Onda mora biti neka od naših."
     "Ne, nije. Proverili smo. Letelica, van svake sumnje, nije rotorijanskog porekla. Osmatračka služba možda nije bila voljna da te o tome obavesti, ali ona dobro radi svoj posao. Nijedan od naših kompjutera nije bio korišćen u izgradnji takve letelice, a jedna slična letelica nikako nije mogla biti izgrađena bez pomoći kompjutera, bar u nekoj fazi."
     "I, šta zaključuješ na osnovu toga?"
     "Da nije reč o rotorijanskoj letelici. Da dolazi odnekud, sa nekog drugog mesta. Sve dok su postojali i najmanji izgledi da je letelica naša, da potiče iz našeg sistema, moji su momci ostali tihi, ne želeći da te uznemiravaju, u saglasnosti sa tvojim nalozima. Međutim, pošto se nedvosmisleno ispostavilo da nije neka od naših, obavestili su mene, napomenuvši da bi i ti to morao znati, mada oni sami nisu želeli da ti ponovo šalju izveštaj. Znaš, Januse, posle određene granice, tvoja strahovlada izvrgava se u svoju suprotnost."
     "Zaveži", dobaci mu Pit džandrljivo. "Kako bi ta letelica mogla biti nerotorijanskog porekla? Odakle bi mogla poticati?"
     "Pretpostavljam da nam stiže iz Sunčevog sistema."
     "Nemoguće! Brod tih dimenzija, sa šest članova posade, ne bi mogao načiniti taj put, od Sunčevog sistema dovde. Čak i uz hiperpogon, a sasvim je zamislivo da njime već raspolažu, šestoro ljudi u tako skučenom prostoru, sa dve godine leta pred sobom, ne bi stigli živi do kraja puta. Moguće je da su našli takvu izuzetnu posadu, dobro obučenu i neverovatno prilagođenu zadatku, koja bi prevalila taj put i privela ga kraju bar delimično zdravog razuma, ali niko se u Sunčevom sistemu ne bi smeo upustiti u takav rizik. Samo bi neka Naseobina, samodovoljni svet sa ljudima sviklim na takve uslove od rođenja, možda bila u stanju da obavi međuzvezdano putovanje sa srećnim ishodom."
     "Bez obzira", nije popuštao Leveret. "Pred sobom imamo neku malu letelicu nerotorijanskog porekla. To je činjenica, Januse, i uveravam te da nemaš drugog izbora do da to tako i prihvatiš. Šta je tvoje mišljenje, odakle bi mogla doći? Najbliža zvezda je Sunce, što je, takođe, činjenica. A ako nam ne stiže sa Sunca, onda stiže iz nekog drugog zvezdanog sistema, što ujedno znači da putuje neuporedivo duže od puke dve godine. Ukoliko se, međutim, putovanje od dve godine teško može preživeti, sve preko toga je, slažem se, sasvim sigurno nemoguće."
     "Pretpostavimo da letelica nije uopšte ljudskog porekla", reče Pit. "Recimo da su u njoj neki drugačiji oblici života, drugačije psihologije, koji mogu da izdrže dugotrajna putovanja sabijeni u malom prostoru."
     "Ili, recimo da su ovolicni." Leveret odmeri nekoliko centimetara između svog palca i kažiprsta. "Možda, u tom slučaju, to vozilo predstavlja njihovu Naseobinu. Ipak, ne verujem u to. Ovde nije reč o nekoj tuđinskoj rasi. Nisu u pitanju 'mali zeleni'. Letelica ne potiče sa Rotora, ali jeste delo ljudskih ruku. Budući da očekujemo da tuđinske rase budu sasvim drugačije od ljudske - i letelice bi im, prirodno, morale biti potpuno različite od naših. Ova letelica je ljudskog porekla, čak sa serijskim oznakama ispisanim na trupu - i to zemaljskom azbukom."
     "To mi sad kažeš!"
     "Nisam smatrao neophodnim da to ranije pomenem."
     "Neka letelica i bude delo ljudskih ruku", prihvati konačno Pit, "ali možda je sasvim automatizovana. Možda joj posadu čine roboti."
     "Moglo bi biti tako", složi se Leveret. "Treba li je, u tom slučaju, uništiti? Ako na brodu nema ljudi, ne postavlja se nikakav etički problem. Istina, uništavaš nečiju imovinu, ali, na kraju krajeva, reč je o uljezima."
     "Upravo o tome i razmišljam", reče Pit.
     Leveret se široko nasmeja. "Nemoj! Ovo vozilo nije putovalo pune dve godine kroz svemir."
     "Kako to misliš?"
     "Zar se ne sećaš stanja u kome se Rotor nalazio kada smo konačno stigli ovamo? Mi jesmo proveli više od dve godine na putovanju, ali polovinu tog vremena bili smo u normalnom svemiru, krećući se tek nešto malo sporije od brzine svetlosti. Pri toj brzini, površina Naseobine bila je sva izbrazdana usled sudara sa atomima, molekulima i česticama prašine. Koliko se sećam, bilo nam je potrebno podosta vremena za opravke i glačanje. Zar se ne sećaš?"
     "A ovaj brod?" upita Pit, ne zamajavajući se prisećanjem.
     "Sav blista, kao da nije prešao više od nekoliko miliona kilometara pri normalnim brzinama."
     "Nemoguće! Prestani da me zamajavaš tim smicalicama."
     "Nije nemoguće. Nekoliko miliona kilometara i jeste razdaljina koju je taj brod prevalio pri normalnoj brzini. Ostatak - kroz hipersvemir."
     "O čemu to govoriš?" Pitovo strpljenje beše se opasno istanjilo.
     "Nadsvetlosni let. Ostvarili su ga."
     "To je i teorijski nemoguće."
     "Je li? Pa, ako imaš neko drugo obrazloženje, izvoli."
     Pit je zurio u njega poluotvorenih ustiju. "Ali..."
     "Znam. Fizičari kažu da je to nemoguće, ali izgleda da im je ipak pošlo za rukom. Dopusti mi sada da ti kažem i ovo: ako su ovladali nadsvetlosnim letom, onda raspolažu i nadsvetlosnom komunikacijom. U tom slučaju, u Sunčevom sistemu savršeno dobro znaju da je brod ovde i znaju šta se dešava. Ako letelicu oduvamo s neba, Sunčev sistem će istog časa saznati za to i uskoro ćemo se suočiti sa čitavom flotilom ovakvih letelica, koje će otvoriti vatru na nas."
     "I šta bi ti u tom slučaju preduzeo?" Pit oseti kako, privremeno, uopšte nije u stanju da razmišlja.
     "Šta nam drugo preostaje nego da ih prihvatimo na prijateljski način, da ispitamo šta su, ko su, šta rade i šta žele? Pri svemu tome, pomišljam da nameravaju da se spuste na Eritro. Bojim se da ćemo i mi morati da učinimo isto i da tamo porazgovaramo s njima."
     "Na Eritru?"
     "Ako se oni spuste na Eritro, Januse, gde bi mi trebalo da budemo za to vreme? Moramo se tamo suočiti sa njima. Nema nam druge."
     Pit oseti kako mu moždane vijuge polako ponovo počinju da dobijaju zamah. "Pošto je to, po svemu sudeći, neizbežno, pristaješ li da to sam i obaviš? Sa brodom i posadom, razume se."
     "Znači, ti to ne želiš lično da učiniš?"
     "Kao Načelnik? Ne mogu tek tako otići tamo i sačekati neki nepoznat brod."
     "Smatraš to nečim ispod svog dostojanstva. Shvatam. Znači, ja treba da se bez tebe sustretnem sa tuđincima, ili malim zelenima, ili robotima, ili ma čime što bude pomolilo glavu iz tog broda."
     "Bićemo u neprekidnoj vezi, Saltade. I glasom i slikom."
     "Ali, na priličnoj udaljenosti."
     "Da. Ali ako se ta tvoja misija uspešno okonča, bićeš, veruj mi, odgovarajuće nagrađen."
     "Tako, znači? U tom slučaju..." Leveret se zagleda u svog sagovornika, razmišljajući.
     Pit malo sačeka, a onda reče: "Dobro, reci mi cenu."
     "Da, predložiću ti cenu. Ukoliko želiš da se s tim brodom susretnem na Eritru, onda zauzvrat želim Eritro."
     "Kako to misliš?"
     "Želim Eritro za svoj dom. Muka mi je već od asteroida. Umoran sam od osmatranja. Umoran sam od ljudi. Dosta mi je svega. Želim taj svet, potpuno pust, samo za sebe. Želim da sebi izgradim nastambu, da dobijam hranu i zalihe iz Kupole, da imam svoju farmu i svoje životinje koje bih uzgajao."
     "Koliko dugo to već priželjkuješ?"
     "Ne znam. Ali ta želja sve više raste u meni. A pošto sam, sticajem okolnosti, sada ovde i pošto sam, ponovo, dobro osmotrio Rotor, pun gužve i buke, Eritro mi izgleda privlačniji no ikada."
     "Znači, već vas je dvoje", namršti se Pit. "Ti i ona mala ludača."
     "Kakva ludača?"
     "Kćerka Evgenije Insinje. Insinju, pretpostavljam, poznaješ."
     "Astronom Insinja? Da, naravno. Ali, njenu kćerku nisam upoznao."
     "Potpuno je luda. Želi da živi na Eritru."
     "Pa, ja to ne shvatam kao ludilo, naprotiv, smatram to vrlo suptilnim. Dobro, ako i ona želi da živi tamo, mislim da ću moći da podnesem jednu ženu..."
     Pit upozoravajuće podiže prst. "Rekao sam - mala ludača."
     "Koliko joj je godina?"
     "Petnaest."
     "Oh? Pa, porašće. Na nevolju, porašću i ja."
     "Nije baš jedna od onih tvojih raspamećujućih lepotica."
     "Pa, Januse, ako dobro pogledam, nisam ni ja neki lepotan. Eto, čuo si moj uslov."
     "Želiš li da i zvanično uđe u kompjuterski zapisnik?"
     "Tek kao formalnost, Januse?"
     Pit se, međutim, ne nasmeši. "Vrlo dobro. Postaraćemo se da osmotrimo gde će se taj brod spustiti, a tebe ćemo opremiti za Eritro."

SUSRET

     86.
     Glasom koji se činio napola zlovoljnim a napola začuđenim, Evgenija Insinja primeti: "Marlena je jutros pevušila nešto kao 'Dome, dome, dome među zvezdama, gde svetovi plešu, slobodni'."
     "Znam tu pesmu", reče Dženar, klimnuvši glavom. "Otpevao bih ti je ako mi obećaš da nećeš pobeći, zgrožena mojim sluhom."
     Upravo behu završili s ručkom. Sada su ručavali zajedno svakog dana, na šta je Dženar gledao s tihim zadovoljstvom, mada je tema razgovora uvek bila Marlena, i mada je Dženar osećao da mu se Insinja, možda, okrenula iz očaja - jer, s kim je drugim mogla da bez bojazni o tome razgovara?
     Nije mu to bilo važno. Šta god da je bilo po sredi...
     "Nikada je ranije nisam čula da peva", nastavi Insinja. "Mislila sam da uopšte nema sluha. Međutim, ispostavilo se da ima vrlo lep alt."
     "To je, Evgenija, samo znak da je srećna - ili uzbuđena - ili, jednostavno, vrlo zadovoljna zbog nečega. Moje lično mišljenje je da je našla svoje mesto u svemiru, da je našla neki svoj poseban smisao življenja. Nije nam svima suđeno da ga nađemo. Većina među nama, zapravo, pliva u prazno, nastojeći da pronađe smisao svom životu, da bi se sve okončalo ili u gromovitom očaju ili tihoj predaji. Ja, lično, pripadam ovom drugom tipu."
     Insinji pođe za rukom da iscedi osmeh. "Nadam se da ne misliš tako i o meni."
     "Ne, Evgenija, ti nisi 'gromovito očajna', ali imaš običaj da nastavljaš da vojuješ izgubljene bitke."
     Ona obori pogled. "Misliš li na Krajla?"
     "Ako ti misliš da mislim, onda mislim", odgovori Dženar. "Ali, zapravo, mislio sam na Marlenu. Bila je napolju već desetinu puta. Uživa u tome, to je čini srećnom, a ti i dalje sediš tu i jadikuješ. Šta te to toliko muči u vezi s time, Evgenija?"
     Insinja se odsutno igrala svojom viljuškom. "Osećaj gubitka" odgovori ona napokon. "Nepravde. Krajl beše doneo svoju odluku, i ja sam ga izgubila. Marlena je donela svoju - i sada gubim i nju. Ako nije u pitanju kuga, onda je u pitanju Eritro."
     "Znam." On posegnu za njenom rukom, i ona mu je, nesvesno, prepusti.
     "Marlena sve više vremena provodi napolju, u toj potpunoj pustolini, i sve je manje zainteresovana da bude ovde, s nama. Naposletku će iznaći način da neprekidno boravi napolju, da se vraća u sve dužim razmacima - i napokon će zauvek tamo ostati."
     "Verovatno si u pravu, ali život i nije ništa drugo do li simfonija stalnih gubitaka. Gubiš svoju mladost, pa roditelje, svoje ljubavi, prijatelje, utehe, zdravlje, i na kraju život. Poricati to, svejedno bi značilo izgubiti sve to, i izgubiti, pri tom, i svoj unutrašnji mir."
     "Ona nikada nije bila srećno dete, Sivere."
     "Sebe kriviš zbog toga?"
     "Mogla sam imati... više razumevanja za nju."
     "Nikada nije prekasno. Marlena je želela za sebe čitav jedan svet, sada ga ima. Želela je da svoje moći, koje su za nju oduvek predstavljale samo teret, preobrati u sredstvo neposrednog opštenja sa nekim drugim umom, a sada je i to dobila. Želiš li da je primoraš da se toga odrekne? Zar bi poželela da sopstveni gubitak - njeno manje ili više neprekidno prisustvo u tvojoj blizini - nadoknadiš tako što ćeš nju gurnuti u gubitak veći no što oboje možemo i zamisliti - da ne ispolji sva izvanredna svojstva svog izuzetnog uma?"
     Isinja se za trenutak nasmeja iako su joj oči iskrile od suza. "Ti bi, Sivere, i zeca nagovorio da izađe iz svoje rupe!"
     "Zaista? Ipak sve moje reči nikada nisu bile tako delotvorne kao Krajlovo ćutanje."
     "Bilo je i drugih uticaja", odvrati Insinja i namršti se. "Ipak, ne mari. Sada si tu, Sivere, i predstavljaš mi najveću utehu."
     Dženarov glas zvučao je žalostivo. "To je najpouzdaniji znak da sam zaista star onoliko koliko mi je godina - da mi je, naime, najveća uteha to što tebi služim kao uteha. Vatra još samo tinja kada od nje više ne očekujemo ništa drugo do li da posluži kao uteha."
     "Nema, naravno, ništa lošeg u tome."
     "Naravno, ni najmanje. Verujem, čak, da su mnogi parovi prošli kroz žestine strasti i duboke ekstaze, ne našavši, nikad, oslonac jedno u drugome; i, naposletku, mogu poželeti da sve to zamene za malo međusobne podrške. Ne znam. Tihe pobede su tako tihe. Suštinske, ali, često, nedovoljno cenjene."
     "Misliš na sebe, jadni moj Sivere?"
     "Znaš, Evgenija, proveo sam čitav svoj život trudeći se da ne upadnem u zamku samosažaljenja i nemoj me uterivati u to, samo da bi gledala kako se uvijam."
     "Oh, Sivere, nisam to mislila da kažem."
     "Najzad! To sam hteo da čujem. Vidiš kako sam bistar. Ali, znaš, ako ti treba zamena za Marlenino prisustvo, ja sam tu, i biću tu kad god ti zatreba oslonac. Ništa me ne bi moglo odvojiti od tebe - osim tebe same, ako me ne želiš."
     Ona stisnu njegovu ruku. "Sivere, ja te ne zaslužujem."
     "Nemoj to koristiti kao izgovor. Spreman sam da se žrtvujem za tebe, i ne treba da me u tome sprečavaš."
     "Zar, zbilja, nisi nikada našao nekog vrednijeg od mene?"
     "Nisam ni tražio. Niti sam ikada osetio da su žene Rotora bile imalo zainteresovane za mene. Osim toga, šta bih učinio s nekim 'vrednijim'? Bilo bi glupo od mene dati se nekom kao zaslužen poklon. Mnogo je romantičnije biti nezasluženi poklon, dar nebesa."
     "Da izigravaš božansko, udostojavajući nedostojnog?"
     Dženar spremno klimnu glavom. "Da, da, to mi se dopada. Upravo je to slika koja mi se mota po glavi."
     Insinja se ponovo nasmeja, ovog puta znatno opuštenije. "I ti si šašav, znaš. Iako to do sada, iz nekog razloga, nisam uočila."
     "Svako ima svoje skrivene vrtove. Kada me budeš, bez žurbe, naravno, još bolje upoznala - "
     Prekinu ga oštar zvuk komunikatora.
     Lice mu se smrači. "Eto ti, Evgenija. Taman te namamim, ni sam ne znajući kako, taman si spremna da se istopiš u mom naručju, i prekine nas ovo. Oho-ho!" Glas mu se najednom sasvim izmeni. "Od Saltada Levereta."
     "Ko je to?"
     "Ne poznaješ ga. Teško da ga bilo ko zna. Osoba najbliža pustinjaku od svih ljudi koje sam ikada upoznao. Radi u asteroidnom pojasu, naprosto stoga jer mu se tamo sviđa. Doduše, tog matorog kešu nisam video već godinama. Ni sam ne znam zbog čega ga nazivam matorim; naime, mojih je godina... Gle, poruka je zapečaćena - namenjena samo meni. Dovoljno poverljiva, da bi trebalo da zatražim da se udaljiš pre no što je otvorim.
     Insinja odmah ustade, ali joj Dženar dade znak da ponovo sedne. "Ma daj, ne budi luda. Tajnost je jedna od boleština birokratije. Mene za to nije briga."
     On pritisnu palčevima na odgovarajuća mesta i na papiru se ukazaše slova. "Ponekad se pitam šta bi se dogodilo da primalac poruke slučajno ostane bez palčeva..." zausti Dženar, a onda zaneme.
     I dalje nem, on joj pruži poruku.
     "Smem li da pročitam ovo?" upita ona.
     Dženar zavrte glavom. "Ne bi smela, ali koga je briga? Pročitaj."
     Ona prelete pogledom preko redova. "Tuđinski brod? Spušta se ovde?"
     Dženar potvrdno klimnu glavom. "Tako piše."
     "A Marlena? Ona je tamo napolju?!" uzviknu uzbuđeno Insinja.
     "Eritro će je štititi."
     "Otkud znaš? Možda je brod pun tuđinaca. Stvarnih. Vasionaca. Ta stvar na Eritru možda ne može ništa protiv njih..."
     "I mi smo tuđinci za njega, pa ipak nas lako drži u šahu."
     "Moram napolje."
     "Kakvog bi to smi..."
     "Moram biti uz nju. Pođi sa mnom, pomozi mi! Vratićemo je nazad u Kupolu."
     "Ako su ti osvajači zbilja moćni i zlih namera, ni ovde nećemo biti sigurni."
     "Oh, Sivere, je li sad vreme za logiku? Molim te. Moram biti sa svojom kćerkom!"

     87.
     Proučavali su, napokon, sveže pristigle fotografije. Tesa Vendel je klimala glavom. "Neverovatno. Čitav svet je potpuno pust, sem ovde."
     "Inteligencija je posvuda", oglasi se Meri Blankovic, nabrana čela. "Više nema dvoumljenja, iz ove blizine. Bio ovaj svet pust, ili ne, inteligencija je tu."
     "I, kažeš, najintenzivnije prisutna pod tom kupolom?"
     "Da, kapetane. Lako se da uočiti, i posve je prepoznatljiva. Izvan kupole impulsi su nešto drugačiji i nije mi jasno šta mogu predstavljati."
     "Nismo nikada do sada bili u prilici da se susretnemo sa bilo kojom drugom vrstom visoke inteligencije, te, stoga, naravno... zausti Vu.
     Vendelova se okrete ka njemu. "Misliš li da je inteligencija van kupole ne-ljudskog porekla?"
     "Budući da smo se složili da ljudi tokom trinaest godina nisu stigli da iskopaju tunele uzduž i popreko satelita, kakav nam drugi zaključak preostaje?"
     "A kupola? Jesu li tamo ljudi?"
     "To je potpuno druga stvar", odgovori Vu, "i ona niukoliko ne zavisi od pleksona Blankoviceve. Mogu se videti astronomski instrumenti. Kupola - ili jedan njen deo - služi kao astronomska osmatračnica."
     "Pa, zar ne bi i vanzemaljci mogli biti astronomi?" dobaci sarkastično Džarlou.
     "Naravno", ozbiljno odgovori Vu, "ali sa odgovarajućim svojim instrumentima. Međutim, ovo što vidim meni izgleda kao kompjuterizovani infracrveni skener identičan onima koje imamo na Zemlji... Ali, hajde da stvar postavimo ovako: Zaboravimo na prirodu inteligencije koju imamo pred sobom. Ja prepoznajem instrumente koji su ili načinjeni u Sunčevom sistemu, ili su ugrađeni po nacrtima iz Sunčevog sistema. Oko toga, čini mi se, nema dvojbe. Teško bi mi bilo da zamislim da bi neka tuđinska inteligencija, bez kontakta sa ljudskom rasom, bila u stanju da izgradi nešto do te mere identično našim instrumentima."
     "Vrlo dobro", prihvati Vendelova. "Slažem se s tobom, Vu. Šta god da se nalazi na satelitu, ljudska bića jesu, ili su bila, pod tom kupolom."
     Krajl Fišer se odlučno umeša. "Nemoj tek tako reći 'ljudska bića', kapetane. Bolje reci - 'Rotorijanci'. Drugih ljudskih bića ovde ne može biti, izuzev nas samih."
     "I to je nepobitno", saglasi se Vu.
     "Ali, to je malena kupola", umeša se Blankoviceva. "Na Rotoru je bilo na desetine hiljada ljudi."
     "Šezdeset hiljada", promrmlja Fišer.
     "Nisu se mogli svi smestiti u tu kupolu."
     "Što se toga tiče", reče Fišer, "možda ima još kupola. Mogli bismo obleteti ovaj svet i hiljadu puta, i da nam ipak promakne niz stvari."
     "Ovo je jedino mesto gde sam uočila promenu u ponašanju pleksona", primeti Blankoviceva. "Da ima još kupola, sigurna sam da bih uočila bar još neku od njih."
     Fišer nije odustajao. "Postoji i druga mogućnost - naime da vidimo samo delić nekog većeg zdanja koje bi se, po svemu što znamo, moglo protezati miljama ispod površine planete."
     "Rotorijanci su došli ovamo sa svojom Naseobinom", reče Vu. "Naseobina, možda, još uvek postoji. Možda ih je i mnogo više. Ova kupola možda je tek neka vrsta ispostaje."
     "Nismo uočili nikakvu Naseobinu", primeti Džarlou.
     "Nismo ni gledali", odvrati Vu. "U celosti smo se usredsredili na satelit."
     "Nisam zapazila inteligenciju nigde, osim na ovom svetu", napomenu Blankoviceva.
     "Ni ti nisi gledala", brecnu se Vu. "Da bismo otkrili Naseobinu, ili više njih, trebalo je da pretražujemo ovdašnji prostor tačku po tačku. Ali od trenutka kada si otkrila pleksone na ovom svetu, prestala si da se dalje obazireš."
     "Ako hoćeš da ponovo pogledam, učiniću to."
     Vendelova podiže ruku. "Ako ima Naseobina, zašto one nisu dosad nas primetile? Nismo učinili ništa da prikrijemo rad naših generatora. Na kraju krajeva, bili smo prilično sigurni da je ovaj zvezdani sistem sasvim pust."
     "Možda su malo previše samopouzdani, kapetane", primeti Vu. "Ni oni nisu tragali za nama, i jednostavno su nas prevideli. Ili, ukoliko su nas i uočili, možda nisu sigurni ko smo, ili šta smo, te, baš kao i mi, oklevaju da prvi povuku potez. Ipak, ono što bih naglasio jeste da nam je poznata bar jedna tačka na ovom ogromnom satelitu gde mora biti ljudskih bića, i moje je mišljenje da nam ne preostaje drugo nego da se spustimo i stupimo u kontakt s njima."
     "Misliš li da bismo bili bezbedni?" upita Blankoviceva.
     "Verujem da bismo", odvrati Vu čvrsto. "Ne mogu nas tek tako upucati. Pre toga, sigurno bi poželeli da saznaju više o nama. Osim toga, ako nam se sva hrabrost iscrpljuje u tome da ostanemo i visimo ovde u neznanju, u tom slučaju ništa nećemo uraditi, te bi još jedina preostala stvar bila da se vratimo i ispričamo šta smo otkrili. Zemlja će nakon toga poslati ovamo čitavu flotu nadsvetlosnih letelica, ali nam baš neće biti zahvalna što smo se vratili sa minimumom informacija. Ući ćemo u istoriju kao ekspedicija koja je ustuknula pred ciljem." On se neodređeno nasmeši. "Vidite, kapetane, dobro sam savladao Fišerovu lekciju."
     "Znači, ti predlažeš da se ide dole i da se stupi u kontakt", zaključi Vendelova.
     "Apsolutno."
     "Ti, Blankoviceva?"
     "Radoznala sam. Ne toliko zbog kupole, koliko zbog mogućeg prisustva neke tuđe inteligencije. Volela bih da ustanovimo o čemu se radi."
     "Džarlou?"
     "Voleo bih da smo naoružani, ili da imamo vezu sa Zemljom. Ukoliko nam se nešto loše desi, Zemlja neće apsolutno ništa saznati o ishodu naše misije. Moguće je da će potom našim tragom poći neko isto tako nepripremljen kao i mi, i isto tako lišen svakog predznanja. Ukoliko, pak, preživimo kontakt, vratićemo se sa suštinski značajnim otkrićima. Mislim da treba da prihvatimo rizik."
     Fišer upita tihim glasom: "Nameravaš li da i mene pitaš za mišljenje, Kapetane?"
     "Znam da želiš da se spustiš da bi video Rotorijance."
     "Upravo tako, i zato bih da predložim da se spustimo što tiše i neprimetnije. Ja ću izaći iz broda, sam, kao osmatrač. Ukoliko bilo šta krene naopako, vi ćete brzo uzleteti i krenuti ka Zemlji, ostavljajući me ovde, za sobom. Možemo sebi dozvoliti da me otpišete kao gubitak, što, dabome, nije slučaj s ovim brodom."
     "Zašto baš ti?" upita brzo Vendelova, i licem joj minu senka napetosti.
     "Zato što - u najmanju ruku - poznajem Rotorijance. A i želim da idem."
     "I ja, takođe", oglasi se Vu. "Moram biti s vama."
     "Zašto da se obojica izlažemo opasnosti?"
     "Jer su dvojica bezbednija nego jedan. I zato što, u slučaju nužde, jedan možda može da se spase dok drugi odvlači pažnju napadača. A ponajviše želim da pođem baš zbog toga što, kako rekoste, poznajete Rotorijance. Moguće je i da ih krivo prosudite."
     "Dobro, onda, spustićemo se", zaključi Vendelova. "Fišer i Vu izići će iz broda. Ako se, u bilo kom trenutku, ne slože u pogledu onoga što im valja činiti, Vu će biti taj koji će odlučiti."
     "Zašto?" upita razočarano Fišer.
     "Vu upravo reče da Rotorijance, baš zato što ih poznaješ, možeš krivo prosuditi", odgovori Vendelova odlučno ga pogledavši. "I, ja se slažem s njim."

     88.
     Marlena je plivala u sreći. Osećala se kao da je obujmljuju neke nežne ruke, kako je zaštićuju i skrivaju. Posmatrala je crvenkastu svetlost Nemezis i osećala vetrić na obrazima. Oblaci bi povremeno zastirali deo ili i čitavo zamašno telo Nemezis, čineći da svetlost zgasne i sve poprimi nekakav sivkasti preliv.
     Mogla je, međutim, da podjednako dobro vidi i pri sivkastoj i pri crvenkastoj svetlosti, kao i pri senkama i polusenkama koje su stvarale nepojmljivo lepe oblike. Bez obzira na to što bi povetarac postajao svežiji kada god bi oblaci zaklonili Nemezis, nikada joj nije bilo neprijatno hladno. Činilo se kao da joj Eritro prosvetljava vidike, kao da zagreva vazduh oko njenog tela kada se ukaže potreba, kao da se, jednostavno, o njoj brine na sve moguće načine.
     I, mogla je da i dalje razgovara s njim. Već je o ćelijama koje su tvorile život na Eritru naučila da razmišlja kao o Eritru samom. Kao o planeti. Zašto da ne? Kako je, uostalom, moglo biti drugačije? Svaka je ćelija, sama za sebe, bila samo ćelija - mnogo, zapravo, primitivnija nego ćelije njenog vlastitog tela. Tek su sve prokariote zajedno tvorile organizam koji je, obavijajući planetu, povezujući je milijardama triliona tanušnih veza i ispunjavajući je, prožimajući i podvrgavajući je sebi, mogao i sam biti smatran planetom.
     Kako je to čudno, pomisli Marlena. Taj džinovski životni oblik nikada, pre nailaska Rotora, ni pojma nije imao da osim njega postoji i neka drugačija vrsta života.
     Njena pitanja i utisci nisu, međutim, morali da se zadrže isključivo u njenom umu. Eritro bi se katkad uobličio pred njom, poput tankih pramenova sivkaste izmaglice, poprimajući utvarni izgled ljudskog stvora koji je na rubovima podrhtavao. Uvek je, istovremeno, bio prisutan osećaj nestvarnosti. Nije ih mogla videti, ali je van svake sumnje mogla osetiti kako milioni nevidljivih ćelija nestaju svakog sekunda i istog časa ustupaju mesto milionima novih. Nijedna pojedinačna prokariota nije mogla dugo opstati izvan svoje vodene koprene, te je svaka tek za trenutak bila deo obličja; ali samo obličje bilo je onoliko trajno koliko je to želelo da bude, i nikad nije menjalo svoj privid.
     Eritro, međutim, nikada nije ponovo poprimio Orinelov oblik. Shvatio je, a da mu to nije trebalo reći, da taj oblik budi određen nemir u Marleni. Njegova pojava bila je sada neutralna, menjajući se, ponekad, u skladu sa Marleninim lutalačkim mislima. Eritro je, uverila se, bio u stanju da prati tanane promene u njenom umu bolje i od nje same; prilagođavao im se, izgledajući sasvim kao neki lik iz njenih najskrivenijih misli, ali, isto tako, čim bi ona pokušala da se na njega usredsredi i raspozna ga, lagano bi se povukao i poprimio neki drugačiji izgled. Ponekad bi krajičkom oka mogla da uoči pojedinosti: liniju majčinog obraza, istaknut Siverov nos, crte lica devojčica i dečaka s kojima je išla u školu.
     Prava simfonija međusobnog opštenja. Nije to toliko bio razgovor koji su među sobom vodili koliko neka vrsta mentalnog baleta koji nije umela da opiše - nešto beskrajno umirujuće, beskrajno raznoliko, delimično menjajući obris, delimično menjajući glas, i delom menjajući misao.
     Bila je to komunikacija u toliko mnogo različitih dimenzija da bi se osetila potpuno ispražnjenom, lišenom života i na samu pomisao da bi se iz nekog razloga morala vratiti na opštenje isključivo putem reči. Njen dar percepcije, prepoznavanja govora tela, beše se rascvetao i preobrazio u nešto drugo, što nikada ranije nije mogla ni zamisliti. Misli su mogle biti razmenjivane brže - i dublje - nego putem neverovatne sirovosti reči.
     Eritro joj je protumačio - ispunio je, bolje rečeno - šokom neizbežnim pri svakom susretu sa drugim umovima. Umovima. U množini. Sa jednim umom je lako. Drugi svet, drugi um. Ali sustret sa mnoštvom umova, nagomilanih jedan preko drugog, svaki sa svojim osobenostima, pretapajući se međusobno u malenom prostoru... Nezamislivo.
     Misli kojima je Eritro ispunjavao Marlenin um bile su, možda, tek maglovito izrecive rečima, i na krajnje nezadovoljavajući način. Iza tih reči, preplavljujući ih i potiskivajući ih, stajala su osećanja, emocije, kao i neuronski treptaji koji su Eritro primoravali na sve nove i nove promene u sagledavanju stvari.
     Eksperimentisao je sa umovima - pokušavao da ih "oseti". Ne da ih oseti u ljudskom smislu reči; u pitanju je bilo nešto sasvim drugačije, nešto što je tek izdaleka moglo biti izraženo ljudskim jezikom i saznanjima. Pri svemu tome, neki od tih umova su se izvitoperavali, osipali, pa i postajali neprijatni. Eritro je napokon prekinuo sa tim svojim nasumičnim traganjem za umovima, usredsređujući se na one koji su mogli podneti kontakt s njim.
     "I tako si naišao na mene?" upita Marlena.
     "Našao sam te."
     "Ali, zašto? Zašto si me uopšte tražio?" upita ona, ne prikrivajući radoznalost.
     Obličje se ustalasa i postade čvršće. "Tek da te nađem."
     To nije bio nikakav odgovor. "Zašto želiš da budem s tobom?"
     Obličje poče ponovo da bledi i misao koja dopre do nje beše zamagljena. "Samo zato da bi bila sa mnom."
     A onda ga nestade.
     Beše nestao, zapravo, samo njegov privid. Marlena se i dalje osećala zaštićenom, kao u nečijem toplom naručju. Ali, zašto je prikaza nestala? Da li ju je uznemirila svojim pitanjima?
     A onda začu neki zvuk.
     Na jednom pustom svetu čovek vrlo brzo upamti sve zvuke, jer ih nema mnogo. Tu su zvuk vode koja teče, i znatno tananije strujanje vazduha u pokretu; tu su i predvidljivi šumovi koje čovek sam stvara, bilo da je u pitanju stopalo koje dotiče tle, šuškanje odeće ili zvuk sopstvenog daha.
     Marlena, međutim, beše začula nešto što nije bilo nijedno od toga, i okrenu se u pravcu iz kojeg zvuk beše prispeo. I iznad stene što joj se uzdizala s leve strane pojavi se glava nekog čoveka.
     Prva joj je pomisao, naravno, bila da je po sredi neko iz Kupole ko je došao po nju, i namah oseti navalu besa. Hoće li je već jednom ostaviti na miru? Nikada više neće poneti sa sobom taj odašiljač, i oni će, zaista, moći da je ulove tek pukim slučajem.
     Ali, nije prepoznala lice - a do tada već beše upoznala svakoga u Kupoli. Nije ih, možda, znala sve poimenično, niti išta o njima, ali znala bi, posve sigurno, kada bi ugledala neko lice iz Kupole, da ga je već ranije srela.
     Ovo lice, međutim, nikada ranije ne beše srela u Kupoli.
     Oči su netremice zurile u nju. Usta su bila delom otvorena, kao u čoveka koji dahće. A onda, ko god da je to bio, gotovo se strmeknu preko stene i potrča ka njoj.
     Nije se ni makla. Osećaj zaštićenosti nije jenjavao. Nije se plašila.
     Čovek se zaustavi na nekoliko metara od nje, i dalje ne skidajući pogleda sa njenog lica, naginjući se unapred kao da se susreo s preprekom koju ne može da pređe, koja mu ne dozvoljava da načini ijedan dalji korak.
     Napokon, on se oglasi, glasom čoveka koji kao da se guši: "Rouzen!"

     89.
     Marlena ga je pažljivo posmatrala. Njegovi jedva vidljivi pokreti odavali su žudnju i zračili nečim što je delovalo prisvajajuće: izražavao je posedovanje, bliskost, pripadnost.
     Marlena ustuknu jedan korak. Kako je to moguće? Zašto bi on...
     Bleda uspomena na holosliku koju beše jednom videla dok je još bila sasvim malena devojčica...
     I, na posletku, više nije imalo smisla da poriče. Koliko god to nemoguće zvučalo, koliko god bilo nezamislivo...
     Ona se još više zguri u svom zaštitnom omotaču i promuca: "Oče?"
     On pojuri k njoj kao da želi da je uzme u naručje, ali ona ponovo ustuknu. On zastade, zateturavši se i uhvati se rukom za čelo kao da ga obuzima vrtoglavica.
     "Marlena", izgovori on. "Marlena, hteo sam da kažem."
     Izgovorio joj je ime nepravilno, pomisli ona. Akcenat nije na prvom slogu. Ali, njemu se to moglo činiti ispravnim. Kako je i mogao znati?
     A onda se pojavi još jedan čovek i stade pored njega. Imao je ravnu crnu kosu, široko lice, uzane oči i žućkastu boju kože. Marlena nikada ne beše videla čoveka koji bi ličio na ovog. Ona proguta knedlu i pokuša da ne zija toliko.
     Drugi čovek tiho, s nevericom, upita prvog: "Je li to vaša kćerka, Fišere?"
     Marlena razrogači oči. Fišer! To jeste bio njen otac.
     Njen otac, međutim, i ne pogleda drugog čoveka. Nije skidao pogled s nje. "Jeste."
     "Znači, već u prvom deljenju karata, Fišere", dodade drugi čovek, još tiše. "Stigli ste ovamo i prva osoba koju ste ugledali bila je vaša kćer."
     Fišer s naporom pokuša da odvoji pogled od svoje kćeri, ali bez uspeha. "Da, Vu, mislim da je to ona. Marlena, tvoje prezime je Fišer, zar ne? Majka ti se zove Evgenija Insinja. Jesam li u pravu? Moje ime je Krajl Fišer i ja sam tvoj otac."
     On raširi ruke.
     Marlena je bila savršeno svesna da preklinjući izraz u očima njenog oca beše potpuno iskren, ali ona ipak odstupi još jedan korak i hladno upita: "Kako to da si ovde?"
     "Došao sam sa Zemlje da bih te našao. Da bih tebe našao. Posle svih ovih godina."
     "Zašto si želeo da me nađeš? Ostavio si me dok sam još bila beba."
     "Morao sam to tada da učinim, ali nikada nisam odustajao od toga da dođem po tebe."
     Jedan drugi glas - oštar, čeličan - odjednom se umeša u razgovor. "Znači, došao si po Marlenu? Ni zbog čega drugog?"
     Evgenija Insinja stajala je tamo, bleda, bezbojnih usana, drhtavih ruku. Iza nje je stajao Siver Dženar, više nego zaprepašćen, ali s jasnom namerom da se drži po strani. Nijedno od njih dvoje nije nosilo zaštitnu odeću.
     "Mogla sam to i pomisliti", nastavi Insinja užurbanim, poluhisteričnim glasom. "Znala sam da se radi o ljudima sa neke od Naseobina, o ljudima iz Sunčevog sistema. Pomišljala sam i da bi se moglo raditi o nekoj tuđinskoj vrsti života. Pretresla sam sve mogućnosti kojih sam se mogla setiti, sve mi je padalo na um kada mi je saopšteno da na planetu sleće brod stranog porekla, ali nikada ni pomislila ne bih da se to Krajl Fišer vraća u velikom stilu. I to, po Marlenu!"
     "Došao sam s drugima, u jednoj veoma važnoj misiji. Ovo je Čao-Li Vu, kolega iz posade. I... i..."
     "I eto, sretosmo se. Je li ti ikada palo na pamet da bismo se nas dvoje mogli ponovo sresti? Ili su ti misli bile zaokupljene isključivo Marlenom? U čemu se sastoji ta tvoja veoma važna misija? Da nađeš Marlenu?"
     "Ne, nije to cilj naše misije. To je bila samo moja želja."
     "A ja?"
     Fišer obori pogled. "Došao sam po Marlenu."
     "Došao si po nju? Da je povedeš sa sobom?"
     "Mislio sam..." poče Fišer, ali glas mu zape u grlu.
     Vu ih je radoznalo posmatrao. Dženar se zamišljeno mrštio, ispunjen pritajenom ljutnjom.
     Insinja se okrete svojoj kćeri. "Marlena, želiš li da pođeš bilo kuda s ovim čovekom?"
     "Ne idem nikud i ni sa kim, majko", odvrati Marlena mirno.
     "Eto ti odgovora, Krajle", reče Insinja. "Ne možeš me ostaviti sa jednogodišnjim detetom, i doći posle petnaest godina i naprosto reći: 'Onako uzgred, poveo bih je sa sobom'. A da na mene i ne pomisliš. Ona jeste tvoja kćer, ali samo biološki, nikako drugačije. Moja je po pravu trinaestogodišnje ljubavi i pažnje."
     "Nema smisla da se raspravljaš zbog mene, majko", reče Marlena.
     Čao-Li Vu istupi korak napred. "Izvinite. Mene jesu predstavili, ali niko meni nije bio predstavljen. Gospođo?"
     "Evgenija Insinja Fišer", odvrati ona i pokaza prstom na Krajla. "Njegova nekadašnja žena."
     "A ovo je vaša kćerka, gospođo?"
     "Da. Ovo je Marlena Fišer."
     Vu se lagano izvi. "A ovaj gospodin?"
     "Moje ime je Siver Dženar", reče Dženar, "i zapovednik sam Kupole koju vidite tamo na horizontu."
     "Ah, odlično. Zapovedniče, voleo bih da porazgovaram s vama. Žao mi je što je ovde posredi porodični spor, ali on nema nikakve veze s našom misijom."
     "A u čemu se, zapravo, sastoji vaša misija?" dopre do njih jedan novi glas. Prema njima je koračao čovek sede kose i izvijenih usana, držeći u rukama nešto što je veoma podsećalo na neko vatreno oružje.
     "Zdravo, Sivere", dobaci on prolazeći pored Dženara.
     Dženar beše zaprepašćen. "Saltade? Šta ćeš ti ovde?"
     "Zastupam Načelnika Pita sa Rotora. Ponavljam svoje pitanje, gospodine. U čemu se sastoji vaša misija? I kako vam je ime?"
     "Ah, na ovo drugo nije teško odgovoriti", reče Vu. "Ja sam dr Čao-Li Vu. A vi, gospodine?"
     "Saltad Leveret."
     "Drago mi je. Dolazimo u miru", dodade Vu, bacivši pogled na oružje.
     "Nadam se da je tako", primeti smrknuto Leveret. "Moja flotila ima šest brodova i svi motre na vašu letelicu."
     "Odista?" upita Vu. "Ovako mala Kupola sa tako snažnom flotom?"
     "Ta mala kupola samo je naša ispostava", odvrati Leveret. "Moja flota zaista je u blizini. I nemojte ništa pokušavati."
     "Verujem vam na reč", prihvati Vu. "Ali, samo jedan maleni brod dolazi sa Zemlje. Stigao je dovde jer raspolažemo mogućnošću nadsvetlosnog letenja. Znate na šta mislim? Let brži od svetlosti."
     "Znam šta ste mislili da kažete."
     Dženar iznenada upita: "Govori li on istinu Marlena?"
     "Da čika Sivere", stiže odgovor.
     "Zanimljivo", promumla Dženar.
     "Ushićen sam činjenicom da je ova mlada dama potvrdila moje reči", nastavi Vu mirno. "Treba li, možda, da pretpostavim da je ona rotorski ekspert za pitanja nadsvetlosnih letova?"
     "Bez suvišnih pitanja", odvrati Leveret nestrpljivo. "Zašto ste ovde? Niko vas nije zvao."
     "Ne, odista, niko. Nismo znali da ovde ima ikoga ko bi se protivio našem dolasku. Ali, molim vas da se, bez stvarne potrebe ne prepuštate neprijateljskim osećanjima. Na bilo koji vaš pogrešan potez, naš će brod nestati u hipersvemiru."
     "Nije sasvim siguran u to", upade Marlena hitro.
     Vu se namršti. "Dovoljno sam siguran. Čak i da pokušate, i uspete, da nam uništite brod, naša matična baza na Zemlji zna gde smo i dobija neprekidne izveštaje. Ako nam se bilo šta loše desi, sledeća ekspedicija će se sastojati od pedeset nadsvetlosnih borbenih krstarica. Nemojte to rizikovati, gospodine."
     "Laže", ponovo upade Marlena.
     "Šta time misliš, Marlena?" upita Dženar.
     "Pa, to što kaže da baza na Zemlji zna gde se nalaze. To nije tačno, i on to vrlo dobro zna."
     "Sasvim dovoljno, Saltade", zaključi Dženar. "Ovi ljudi ne raspolažu mogućnošću hiperkomunikacije."
     Vuov izraz lica ne promeni se ni za dlaku. "Zasnivate li svoj stav na nagađanjima jedne devojčice?"
     "Nije to nagađanje. Nema sumnje da je tako, Saltade. Objasniću ti kasnije. Za sada, veruj mi na reč."
     "Pitajte mog oca", iznenada reče Marlena. "On će vam reći." Nije ni sama sasvim shvatala kako je njen otac mogao išta znati o njenom daru - sigurno ga nije imala, ili, bar, ispoljavala kao jednogodišnja beba. Ipak, bilo joj je savršeno jasno da on zna. Kao da je to u njoj odzvanjalo, mada ostali nisu ništa primećivali.
     "Ne vredi Vu", reče napokon Fišer. "Marlena nas čita kao otvorenu knjigu."
     Po prvi put je izgledalo da Vua napušta njegova hladnokrvnost. On se namrgodi i zajedljivo upita: "Kako išta možeš znati o ovoj devojci, makar ti i bila kćer? Nisi je video petnaest godina."
     "Imao sam, nekada, mlađu sestru", odvrati Fišer tiho.
     Odjednom se zainteresovavši Dženar upita: "Ah, pa to vam je, dakle, u porodici. Zanimljivo. Pa, dr Vu, kao što vidite, imamo ovde pravi, živi detektor laži, te prema tome nema smisla obmanjivati nas. Budimo, dakle, otvoreni jedni prema drugima. Zašto ste došli ovamo?"
     "Da bismo spasli Sunčev sistem. Pitajte mladu damu - pošto je ona, izgleda, ovde apsolutni autoritet - da li vam sada govorim istinu."
     "Naravno da govorite istinu, dr Vu", primeti Marlena. "Znamo za opasnost koja vam preti. Moja je majka, zapravo, to ustanovila."
     "I mi smo otkrili opasnost", dodade Vu, "bez ikakve pomoći vaše majke."
     Saltad Leveret stade pažljivo odmeravati sve prisutne. "Mogu li znati o čemu to govorite?"
     "Veruj mi, Saltade, Janus Pit zna sve o tome", odgovori Dženar. "Žao mi je što ti to nije saopštio, ali, ako ga sada pozoveš, budi siguran da će to učiniti. Reci mu da imamo posla s ljudima koji su u stanju da putuju nadsvetlosnim brzinama, i da možda postoji mogućnost da se nagodimo s njima."

     90.
     Njih četvorica sedeli su u Dženarovim odajama pod Kupolom, i Dženar je pokušavao da od sebe odagna osećaj, koji ga je svega preplavljivao, da se radi o istorijskom trenutku. Bio je to prvi slučaj interstelarnog pregovaranja u čitavoj povesti ljudske rase. Čak i da su sva četvorica do tada bili potpuno anonimni ljudi, samo zbog ovog sadašnjeg trenutka njihova imena ostaće da na vjeki vjekov odzvanjaju hodnicima istorije.
     Dvojica naspram dvojice.
     Tamo, na strani Sunčevog sistema (zapravo Zemlje - ali ko bi i pomislio da će rastrošena Zemlja zastupati Sunčev sistem, da će upravo Zemlja ostvariti letove nadsvetlosnim brzinama, a ne neka od naprednijih, samosvesnih Naseobina) nalazili su se Čao-Li Vu i Krajl Fišer.
     Vu je bio govorljiv i ubedljiv. Matematičar, ali i pragmatičan duh. Nasuprot njemu, Fišer (Dženar, zapravo, još nije mogao da poveruje da ponovo vidi tog čoveka pred sobom), sedeo je tih, izgubljen u mislima, i sa malim udelom u raspravi.
     S druge strane kraj njega, sedeo je Saltad Leveret, sumnjičav i nesiguran zbog živog kontakta sa trojicom ljudi odjednom, ali čvrst; nedostajala mu je jedino Vuova urođena govorljivost, ali mu to, dabome, nije ni malo smetalo da se jasno i precizno izrazi.
     Što se njega samog tiče, on je, kao i Fišer, uglavnom ćutao, čekajući da preostali reše stvar - jer je znao nešto što ostaloj trojici nije bilo poznato.
     Beše se već spustila i noć, i časovi su se otegli. Najpre im je bio poslužen ručak, a potom i večera. Povremeno bi, da odagnaju napetost, prekidali pregovore, i Dženar iskoristi jednu takvu pauzu da bi obišao Insinju i Marlenu.
     "Ne ide tako loše", reče im on. "Obe strane mogu mnogo da dobiju."
     "A Krajl?" upita Insinja nervozno. "Je li potezao pitanje Marlene?"
     "Iskreno rečeno, Evgenija, Marlena uopšte nije predmet razgovora i ta tema nije ni pokretana. Međutim, mislim da je vrlo nesrećan."
     "I treba da bude", procedi Insinja puna gorčine.
     Dženar je oklevao. "Šta ti kažeš, Marlena?"
     Marlena ga pogleda svojim tamnim, nedokučivim očima. "Ja sam to već prevazišla, čika Sivere."
     "To tvoje malo srce prilično je surovo", primeti Dženar.
     Ali Insinja prasnu na njega. "Zašto i ne bi bilo? Napustiti dete u detinjstvu!"
     "Ne, nisam surova", nastavi Marlena, razmišljajući. "Ako budem u stanju da ga smirim, biću vrlo zadovoljna. Ali, vidiš, ja ne pripadam njemu. Niti tebi, majko. Žao mi je, ali meni je mesto ovde, na Eritru. Čika Sivere, reći ćeš mi šta je odlučeno, zar ne?"
     "Već sam ti obećao da hoću."
     "Važno mi je."
     "Znam."
     "Trebalo bi da sam tamo s vama, i da zastupam Eritro."
     "Mislim da je Eritro sve vreme prisutan, ali i ti ćeš biti uključena pre no što se sve okonča. Čak ni da ti to nisam obećao - a jesam - mislim da će se Eritro svakako za to postarati." Dženar se potom brzo vrati da se priključi razgovoru.
     Čao-Li sedeo je zavaljen u svoju naslonjaču i na njegovom kamenom licu nije bilo ni tračka umora.
     "Hajde da sumiramo dosadašnji razgovor", predloži on. "Bez mogućnosti nadsvetlosnog leta Susedna zvezda - ili, Nemezis, kako je vi nazivate - ostaje najbliža zvezda Sunčevom sistemu, tako da bi svaki brod sa Zemlje, koji se uputi ka zvezdama, morao ovde imati svoju prvu stanicu. Međutim, kada čitavo čovečanstvo bude ovladalo nadsvetlosnim brzinama razdaljine više neće predstavljati odlučujući faktor, i ljudi više neće tragati za najbližom, već za najpogodnijom zvezdom. Tragaće se za zvezdama poput Sunca, oko kojih bi kružila bar jedna planeta slična Zemlji. Nemezis bi u takvim okolnostima bila ostavljena po strani.
     Rotor, koji je do sada, očigledno, u nameri da zaštiti ovaj sistem od drugih i zadrži ga samo za sebe, od tajnovitosti stvorio pravi fetiš, neće više za tim imati nikakve potrebe. Ne samo da ovaj sistem više neće izgledati poželjan drugim Naseobinama, nego bi to možda mogao biti slučaj i sa samim Rotorom. I on bi mogao da bira, ukoliko to zaželi, i da se i sam uputi u potragu za zvezdama poput Sunca. U spiralnim kracima galaksije postoje milijarde takvih zvezda.
     Može se, takođe, dogoditi da vi sada jednostavno uperite svoje oružje u mene i zatražite da vam kažem sve što znam o letovima nadsvetlosnim brzinama, kako biste Rotoru pribavili neophodna saznanja. Međutim, ja sam matematičar, i to teorijski, i ono što znam bilo bi vam od ograničene koristi. Čak i da zarobite naš brod, vrlo biste malo saznali. Ono što treba da učinite jeste da grupu svojih naučnika i tehničara pošaljete na Zemlju, gde bi dobili odgovarajuća saznanja i obuku.
     Zauzvrat, želimo ovaj svet, koji nazivate Eritrom. Imam utisak da ga ni na koji način niste još zaposeli, sa izuzetkom, razume se, ove Kupole ovde, koja se koristi za astronomska i razne druge vrste istraživanja. Vaš se život ne odvija ovde, već na Naseobinama.
     Naseobine Sunčevog sistema uvek mogu da otplutaju u potrazi za novim, suncolikim zvezdama. Ljudi na Zemlji, međutim, nemaju tu mogućnost. Ima nas osam milijardi koji moramo biti evakuisani tokom narednih nekoliko hiljada godina, i što se sistem Nemezis bude više približavao Sunčevom sistemu, Eritro će kao prihvatna stanica postajati sve pogodniji za Zemljane, bar dotle dok ne pronađemo svetove nalik na Zemlju, gde bismo se potom prebacili.
     Predlažem, dakle, da se vratimo na Zemlju sa jednim Rotorijancem po vašem izboru, da bismo imali dokaz da smo zaista bili ovde. Izgradiće se još brodova i ponovo ćemo doći ovamo - možete biti sigurni u to, jer nam je Eritro neophodan. U povratku na Zemlju povešćemo i vašu grupu naučnika, i upoznati ih sa svim pojedinostima letova nadsvetlosnim brzinama - isto saznanje podelili bismo i sa ostalim Naseobinama. Čini li vam se da sam verno preneo sve o čemu smo se do sada dogovorili?"
     "Nije to tako jednostavno", odvrati Leveret. "Eritro bi morao biti teraformiran da bi mogao da prihvati veći broj Zemljana."
     "Jeste, izostavio sam tehničke pojedinosti", složi se Vu. "I o tome bi trebalo da se porazgovara, ali taj ćemo posao prepustiti drugima."
     "Upravo tako. U ime Rotora nastupaće Načelnik Pit i Savet."
     "Svezemaljska vlada zastupaće našu stranu. Međutim, imajući u vidu koliki je ulog u pitanju, ne vidim gotovo nikakvu mogućnost da ne postignemo dogovor."
     "Moraćemo da se pobrinemo za obezbeđenje. Koliko možemo verovati Zemlji?"
     "Pa, pretpostavljam, isto onoliko koliko se i Zemlja može pouzdati u Rotor. Trebaće nam godinu dana, možda pet, možda i svih deset, da se stvar u potpunosti osigura. U svakom slučaju, biće potrebne godine da se izgradi dovoljno brodova da bi se započelo sa programom - programom koji će potrajati nekoliko hiljada godina i biti priveden kraju kada budemo morali da napustimo Zemlju, odnosno započnemo kolonizaciju Galaksije."
     "Pod pretpostavkom da se u to ne umešaju tuđe civilizacije", progunđa Leveret.
     "Na tome moramo stajati sve dok se ne uverimo u suprotno. Ipak, to ostaje za budućnost. Da li ste sada spremni da porazgovarate sa svojim Načelnikom? Možete li što pre odabrati Rotorijanca koji će poći s nama, i dozvoliti nam da odemo što je pre moguće?"
     Fišer se odjednom nagnu unapred. "Mogu li da predložim da moja kćer, Marlena, bude ta koja..."
     Ali, Dženar mu ne dozvoli da završi misao. "Žao mi je, Krajle. Razgovarao sam s njom. Ona ne želi da napušta ovaj svet."
     "Ako njena majka želi da pođe s njom, onda, možda..."
     "Ne, Krajle. Njena majka nema nikakve veze s tim. Čak i da vi poželite da vam se Evgenija vrati, i da Evgenija odluči da pođe s vama, Marlena bi ipak ostala na Eritru. A ukolko biste vi odlučili da ostanete ovde sa njom, ni time ne biste ništa dobili. Marlena je izgubljena za vas, baš kao i za svoju majku."
     "Ali, ona je dete!" uzviknu ljutito Fišer. "Ona nije u stanju da donosi odluke!"
     "Na nesreću po vas, i Evgeniju, i sve nas ovde, a možda i po čovečanstvo, ona jeste u stanju da donosi te odluke. Zapravo, obećao sam joj da ćemo je kada završimo s razgovorom - a mislim da smo završili - upoznati s našim odlukama."
     "Ali, sigurno je da to nije neophodno", primeti Vu.
     "Hajde, Sivere, ne moramo valjda jednu devojčicu da pitamo za odobrenje", dobaci Leveret.
     "Molim vas, saslušajte me. Jeste neophodno, i bojim se da je moramo pozvati. Dopustite mi jednu malu probu. Predlažem da Marlena dođe ovamo i da joj saopštimo naše odluke. Ako neko od vas misli da to nije poželjno, neka izađe. Neka lepo ustane i izađe."
     "Mislim, Sivere, da gubiš osećaj za realnost", usprotivi se Leveret. "Ja nemam nameru da se natežem s jednom malodobnicom. Idem da razgovaram s Pitom. Gde ti je komunikator?"
     On se pridiže, ali se istog trenutka zatetura i pade.
     Vu odskoči, sav uzbunjen. "Gospodine Leveret..."
     Leveret se obrnu na leđa i ispruži ruku... "Molim vas, neka mi neko pomogne..."
     Dženar mu pomože da se pridigne i sedne u stolicu. "Šta se dogodilo?" upita on.
     "Ne znam", odgovori Leveret. "Osetio sam, za trenutak, gotovo zaslepljujući bol u glavi."
     "Znači, nisi bio u stanju da izađeš iz prostorije", zaključi Dženar i okrenu se Vuu. "Pošto i vi smatrate da nema potrebe razgovarati s Marlenom, biste li vi pokušali da izađete iz prostorije?"
     Vrlo pažljivo, netremice gledajući Dženara, Vu se polako podiže sa fotelje, trgnu se, i sruči nazad.
     "Možda je ipak bolje da pozovete mladu damu", učtivo primeti on.
     "Da, mislim da ćemo morati", složi se Dženar. "Ono što ta gospođica zahteva jeste, u najmanju ruku, zakon na ovom svetu."

     91.
     "Ne!" uzviknu Marlena sa tolikom žestinom da joj se glas skoro pretvori u vrisak. "Ne smete to da učinite!"
     "Ne smemo da učinimo - šta?" upita Leveret. Sede obrve kao da mu se behu skupile u jednu jedinu tačku iznad očiju.
     "Da koristite Eritro kao tranzitnu stanicu - ili za bilo šta drugo."
     Leveret je ljutito zurio u nju. Usne mu se skupiše kao da će nešto da kaže, ali se Vu umeša. "Zašto ne, gospođice? Ovo je pust, neiskorišćen svet."
     "Nije pust. I nije neiskorišćen. Čika Sivere, reci im."
     "Ono što Marlena želi da kaže jeste da se na Eritru nalazi bezbroj ćelija prokariota, sposobnih za fotosintezu. Otuda i kiseonik u atmosferi."
     "Vrlo dobro", reče Vu. "Kakve to ima veze?"
     Dženar pročisti grlo. "Svaka za sebe, ćelije su primitivne kao i bilo koji oblik života na nivou virusa, ali, po svemu sudeći, ne smemo ih posmatrati kao pojedinačne ćelije. Sve zajedno, one čine neku vrstu organizma neverovatne složenosti, koji se proteže širom planete."
     "Organizma?" upita Vu, i dalje veoma učtivo.
     "Da, jedinstvenog organizma, i Marlena ga naziva imenom planete, pošto su njih dvoje u vrlo prisnim odnosima."
     "Ozbiljno govorite? A kako ste saznali za taj organizam?"
     "Uglavnom preko Marlene."
     "Preko ove mlade dame", upita Vu, "koja je možda, naprosto - histerična?"
     "Nemojte ubuduće izricati ništa protiv nje", upozori ga Dženar opominjuće podižući prst. "Nisam baš siguran da Eritro - organizam - ima mnogo smisla za humor. Kako rekoh, saznali smo poglavito preko Marlene - ali ne isključivo preko nje. Kada je Saltad Leveret maločas ustao da pođe, nešto ga je oborilo na pod. Kada ste i vi, po svemu sudeći, pokušali da učinite isto to, ispoljili ste nesumnjive znake nelagodnosti. Na taj način dejstvuje Eritro. On štiti Marlenu, delujući neposredno na naše umove. U ranim danima našeg prisustva na ovom svetu, planeta je, najverovatnije nenamerno, prouzrokovala malu epidemiju mentalnog obolenja koju smo nazvali kugom. Bojim se da je planeta, ukoliko to zaželi, u stanju da u svakome od nas izazove nepopravljive mentalne poremećaje; isto tako, i da nas poubija. Molim vas da se ne igrate s tim."
     "Hoćete reći da nije Marlena ta koja..." zausti Fišer.
     "Ne, Krajle. Marlena poseduje određene moći, ali ne takve da bi mogla da ljudima nanese bol. Eritro je ovde opasan."
     "Kako da otklonimo tu opasnost?" upita Fišer.
     "Za početak, treba slušati šta Marlena kaže. Dalje, dopustite meni da razgovaram s njom. Eritro me, napokon, poznaje. I, verujte mi na reč kada vam kažem da ću raditi u interesu Zemlje. Ni ja ne želim da milijarde ljudi stradaju bez razloga."
     On se onda okrenu ka Marleni. "Ti, dušo, zar ne, znaš da je Zemlja u opasnosti? Majka ti je pokazala kako prolazak Nemezis blizu Zemlje može ovu potonju sasvim uništiti."
     "Znam to, čika Sivere", odvrati Marlena, već na ivici plača, "ali Eritro pripada samom sebi."
     "Možda bi on i bio spreman da nam iziđe u susret. Dozvoljava, eto, da Kupola opstane na njegovoj površini. Izgleda da mu to ne smeta."
     "Ali, pod Kupolom je manje od hiljadu ljudi i svi su oni unutra. Eritru Kupola ne smeta, jer mu omogućava da proučava ljudska bića."
     "Može to nastaviti da čini i kada ovamo dođe još ljudi sa Zemlje."
     "Osam milijardi ljudi?"
     "Ne, ne svih osam milijardi. Ovde bi ostali samo privremeno, a onda bi, posle nekog vremena, krenuli dalje. Ni u jednom trenutku broj ljudi na Eritru ne bi premašivao tek delić ukupne populacije."
     "Ali, bilo bi ih na milione. Sigurna sam. Nijh ne biste mogli nagurati pod jednu kupolu i snabdevati ih hranom i vodom i svime što bi im bilo potrebno. Morali biste da ih rasporedite po Eritru, i, dabome, da ga teraformirate. Eritro to ne bi preživeo. Morao bi, znači, da se brani."
     "Jesi li sigurna u to?"
     "Morao bi. Zar se ti ne bi branio?"
     "To bi značilo smrt milijardi ljudi."
     "Žao mi je", odvrati ona i stisnu usne. "Postoji, možda, i drugačiji način", dodade ona malo potom.
     "Kakav drugačiji način?" gunđavo dobaci Leveret. "Šta to ona priča?"
     Marlena brzo osmotri Levereta, a onda ponovo vrati pogled na Dženara. "Ne znam, ali Eritro zna. U stvari, kaže - kaže da način postoji, ali da nije u stanju da mi ga objasni."
     Dženar podiže obe ruke da zaustavi, kako se činilo, pravu bujicu pitanja. "Pustite mene da govorim", zatraži on.
     Potom se ponovo obrati Marleni, tihim i blagim glasom. "Marlena, budi spokojna. Nema nikakve svrhe da budeš zabrinuta zbog Eritra. Dobro ti je poznato da se i sam može od svega odbraniti. Reci mi, šta hoćeš da kažeš time da Eritro nije u stanju da ti objasni."
     Marlena kao da beše ostala bez daha, boreći se za vazduh. "Eritro zna da način postoji, ali, budući da nema ljudsko iskustvo, ljudsku nauku, ni ljudski način razmišljanja, nije u stanju da objasni."
     "Saznanje o načinu je, dakle, ovde, u našim umovima?"
     "Da, čika Sivere."
     "Zar ne može, onda, da istraži ovde prisutne umove?"
     "Boji se da ih ne povredi. Može, da ga ne povredi, da istraži smo moj um."
     "Nadam se", primeti Dženar. "Ali, da li je to saznanje prisutno u tvom umu?"
     "Nije, naravno. Ali, on može da upotrebi moj um kao sondu da prodre u ostale, ovde prisutne. U tvoj. Očev. Svih ostalih."
     "Da li je to bezbedno?"
     "Eritro misli da jeste, ali - oh, čika Sivere, toliko se plašim!"
     "Sve je to ludost", prošapta Vu, i Dženar brzo stavi prst na svoje usne.
     Fišer ustade. "Marlena, ne smeš..."
     Dženar mu ljutito naloži da sedne. "Ništa ne možete da učinite, Krajle. U pitanju je sudbina milijardi - to u beskraj ponavljamo - i, organizmu mora biti omogućeno da učini sve što uzmogne. Marlena?"
     Marlena pogleda uvis. Izgledalo je kao da je u transu. "Čika Sivere", promuca ona. "Zagrli me!"
     Primicala se Dženaru, klecavih kolena, na ivici da padne. Dženar je primi u naručje i čvrsto zagrli. "Marlena - opusti se, sve će biti dobro." I on pažljivo sede u svoju stolicu, čvrsto i dalje grleći njeno ukrućeno telo.

     92.
     Bilo je to poput neme eksplozije svetlosti posvuda oko čitavog sveta. Ništa drugo van toga nije postojalo.
     Dženar čak nije bio svestan da je Dženar. Njegovo ja nije postojalo. Postojala je samo blistava, sveprožimajuća magla velike složenosti; širila se i razdvajala u pramenove koji su, čak i razdvojeni, poprimali istu tu složenost.
     Uskovitlavanje, najpre, i smirivanje, potom, a onda širenje u trenutku kada bi se sve još jednom ponovilo. I tako, unedogled, hipnotički, kao nešto što je oduvek postojalo i što će zauvek postojati, bez kraja.
     Neprestano survavanje u otvor koji se stalno širio, a da nije izgledao širi. Neprestna promena bez stvarne promene. Mali pramenovi što obrazuju nove složenosti.
     Stalno iznova. Bez zvuka, bez osećaja. Čak i bez ičeg vidljivog. Svest o nečemu što je imalo svojstva svetlosti a da nije bilo svetlost. Bio je to um koji postaje svestan sebe.
     A onda, bolno - ukoliko je bol postojao u vaseljeni - i uz jecaj - ukoliko je u vaseljeni postojao taj zvuk - počelo je da bledi i obrće se sve brže i brže, u jednu tačku svetlosti koja još jednom sevnu i nestade.

     93.
     Vaseljena je bila gotovo opipljiva u svom postojanju.
     Vu se protegnu i upita: "Je li još neko ovo osetio?"
     Fišer potvrdno klimnu glavom.
     "Ja sam po prirodi vernik", reče Leveret. "Ako je ovo ludilo, svi smo, onda, zajedno ludi."
     Međutim, Dženar se i dalje, uz izraz neizrecivog bola, nadvijao nad Marlenu. Ona je rastrzano disala.
     "Marlena, Marlena."
     Fišer skoči na noge. "Je li joj dobro?"
     "Ne mogu vam na to odgovoriti", promrmlja Dženar. "Živa je, ali, to nije dovoljno."
     Ona otvori oči. Gledala je u Dženara, praznim, neusredsređenim pogledom.
     "Marlena", prošapta očajnički Siver.
     "Čika Sivere", oglasi se napokon devojčica tanušnim glasom.
     Dženar duboko udahnu vazduh. Ipak, prepoznala ga je.
     "Ne mrdaj se", reče joj on. "Čekaj dok sasvim ne prođe."
     "Prošlo je. Tako mi je drago da je prošlo."
     "Jesi li dobro?"
     Oklevala je za tenutak, a onda potvrdi: "Mislim da jesam. I Eritro kaže da jesam."
     "Jeste li dosegnuli to skriveno saznanje koje nam je neophodno?" upita je Vu.
     "Jesam, dr Vu. Jesam." Ona podiže ruku da obriše znoj koji joj se beše skupio na obrvama. "Saznanje o tome, upravo, nalazi se u vama."
     "U meni?" ponovi silovito Vu. "O čemu se u stvari radi?"
     "Ja to nisam u stanju da razumem", reče Marlena. "Možda ćete vi biti u stanju, ako pokušam da vam objasnim."
     "Da mi objasnite - šta?"
     "Nešto, kao da gravitacija odbija stvari umesto da ih privlači."
     "Gravitaciono odbijanje, da", reče Vu. "Propratna pojava kretanja nadsvetlosnim brzinama." On udahnu vazduh i jedva primetno se isprsi. "Moje otkriće."
     "Pa, u tom slučaju", nastavi Marlena, "ako nadsvetlosnom brzinom prođete blizu Nemezis, doći će do gravitacionog odbijanja. Što se brže krećete, veće će odbijanje biti."
     "Da. Brod će biti pomeren s putanje."
     "Ali, zar neće i Nemezis biti odgurnuta u suprotnom pravcu?"
     "Da, srazmerno svojoj masi. Ali, njeno pomeranje bilo bi sasvim neznatno."
     "Ipak, ukoliko bi se to neprestano ponavljalo, tokom stotina godina?"
     "I dalje bi otklon bio skoro zanemarljiv."
     "Ali, putanja zvezde bi se pomerila, i tokom svetlosnih godina razlika između sadašnje i buduće putanje sve više bi se povećavala, tako da bi, na kraju, Nemezis možda prošla na dovoljnoj udaljenosti od Zemlje, ne nanoseći nikakvu štetu."
     "Pa..." zausti Vu.
     "Može li se tako nešto sprovesti u delo?" upita Leveret.
     "Možemo da pokušamo. Jedan asteroid, prolazeći normalnom brzinom, uranja u hipersvemir u trilionitom delu sekunde, vraćajući se, ponovo normalnom brzinom, milion milja dalje. Asteroidi u orbiti oko Nemezis uvek bi prelazili u hipersvemir sa iste strane." Za trenutak, izgledao je sasvim izgubljen u mislima. Sigurno bih i sam došao na tu zamisao, samo da sam imao malo vremena za razmišljanje", reče on kao da se pravda.
     "Ipak, još uvek možete steći priznanje, kao da se radi o vašem otkriću", reče Dženar. "Na kraju krajeva, Marlena je tu ideju izvukla iz vašeg uma."
     On prelete pogledom preko ostale trojice i dodade: "Pa, gospodo, osim ukolko nešto zbilja opasno ne krene naopačke, zaboravimo na Eritro kao prihvatnu stanicu - što on ionako ne bi dozvolio. Više ne treba da brinemo ni oko evakuacije Zemlje - ukoliko uspemo da u punoj meri i funkcionalno iskoristimo gravitaciono odbijanje. I, mislim da smo mnogo dobili time što smo i Marlenu uključili u naš mali razgovor."
     "Čika Sivere", oglasi se Marlena.
     "Da, dušo?"
     "Strašno sam pospana."

     94.
     Tesa Vendel posmatrala je Krajla Fišera s dubokom ozbiljnošću. "Ponavljam sebi, neprestano - on se vratio, on se vratio. Mislila sam da se nikada više nećeš vratiti, pošto jednom pronađeš Rotorijance."
     "Marlena je bila prva osoba - baš prva osoba na koju sam naišao."
     Zurio je u prazno, i Vendelova ga prepusti njegovim mislima. Moraće da ponovo dobro o svemu razmisli. U stvari, pred oboma je stajalo mnogo razmišljanja, i to mnogo stvari.
     Behu poveli sa sobom jednog žitelja Rotora: bila je to Ranai D'Obison, neurofizičar. Pre dvadeset godina, radila je u jednom sanatorijumu na Zemlji. Trebalo bi da to bude nepobitan dokaz za one koji je se sećaju i koji će je prepoznati. Postojaće i podaci pomoću kojih će biti izvršena identifikacija. Biće živi dokaz onoga što su postigli.
     I Vu se, kao ličnost, beše izmenio. Bio je pun planova kako bi se gravitaciono odbijanje moglo iskoristiti da se Nemezis pomeri sa svoje putanje. (Prihvatio je to ime, Nemezis, ali, ako mu pođe za rukom da načini plan, ta zvezda, ispostaviće se na kraju, uopšte neće biti Zemljina zla sudbina.)
     Postao je i znatno skromniji. Nije nameravao da traži nikakvo priznanje za svoja otkrića, u šta Vendelova jedva da je bila u stanju da poveruje. Rekao je samo da se do ideje došlo tokom zajedničkog sastanka, i nakon toga se o tome od njega više nije mogla izvući nijedna reč.
     Štaviše, beše doneo konačnu odluku da se vrati u sistem Nemezis, i to ne samo zato da bi rukovodio projektom. Želeo je da ostane tamo. "Otići ću, makar i pešice", imao je običaj da kaže.
     Vendelova postade svesna da je Fišer posmatra i da se, jedva primetno, mršti. "Zašto si mislila da se neću vratiti, Tesa?"
     Ona smesta odluči da ne treba okolišati. "Tvoja žena je mlađa od mene, Krajle. Bila sam sigurna da će se čvrsto držati svoje kćeri. I, pošto si ti bio toliko očajnički uporan u tome da ponovo zadobiješ svoju kćer, mislila sam..."
     "Da bih ostao sa Evgenijom, jer bi to bio jedini način?"
     "Otprilike."
     Fišer odmahnu glavom. "Bojim se da to ne bi bilo rešenje, kako god da su se stvari razvijale. Najpre mi se učinilo da preda mnom stoji Rouzen - moja sestra. Zbog očiju, prevashodno, mada ne samo zbog njih. Marlena liči na Rouzen, ali je i mnogo više od toga. Tesa, moja kćerka nije više ljudsko biće. Objasniću ti to kasnije. Ja..." On zastade i odmahnu glavom.
     "Nije važno, Krajle. Objasnićeš mi kada to budeš mogao."
     "Nije to potpuni gubitak. Video sam je, živa je, dobro joj je. Pa, najzad, mislim da, zapravo, više od toga nisam ni želeo. Nekako je, posle ovog iskustva, Marlena postala - pa, naprosto Marlena. Što se ostatka mog života tiče, Tesa, ti si jedino što želim."
     "Na najbolji mogući način, Krajle?"
     "Na najbolji mogući, Tesa. Razvešću se, i formalno. Mi ćemo se formalno venčati. Vuu ću prepustiti Rotor i Nemezis, a ti i ja ćemo se vratiti na Zemlju, ili neku Naseobinu na kojoj želiš da živiš. Oboje ćemo imati dobre mirovine, i možemo mirno prepustiti Galaksiju, sa svim njenim problemima, drugim ljudima. Mi smo dovoljno učinili, Tesa. Da li je to ono što i ti želiš?"
     "Jedva čekam na to, Krajle."
     Sat vremena kasnije, još uvek su bili u zagrljaju.

     95.
     "Toliko mi je bilo drago što nisam bila prisutna", reče Insinja. "Stalno mislim na to. Jadna Marlena. Mora da se napatila."
     "Jeste. Ali, uspela je, uspela je da spase Zemlju. Sada tu više ni Pit ništa ne može. Na neki način, sve što je u životu činio pokazuje se, sada, beskorisnim. Ne samo da više nema svrhe sav taj njegov projekat oko tajnog podizanja nove civilizacije, već će, šta više, morati da pomogne oko projekta spasavanja Zemlje. Moraće. Rotor više nije skriven. Može se do njega stići kad god se poželi, i čitavo bi se čovečanstvo, na Zemlji i van nje, okrenulo protiv nas ukoliko se ne bismo ponovo priključili ljudskoj rasi. A sve to ne bi bilo moguće bez Marlene."
     Insinja, trenutno, nije razmišljala o opštem dobru. "Ali, kada je bila u nevolji, ustrašena, tebi se okrenula da je zaštitiš, ne Krajlu."
     "Da."
     "I ti si je prihvatio, ne Krajl."
     "Da, Evgenija, ali nemoj da gradiš nikakve mistične predstave o tome. Jednostavno, mene poznaje, Krajla ne."
     "Ti baš kao da ne uviđaš tananost čitave stvari, Sivere. Ali, šta da radim, takav si. Drago mi je, naravno, što je tebi pošla u zagrljaj. On to nije zasluživao."
     "Ostanimo na tome. On to nije zasluživao. Ali, sada - molim te, Evgenija, Krajl sada odlazi. Nikada se više neće vratiti. Video je svoju kćer. Video ju je kako iznalazi način da se spasi Zemlja. Sve zajedno, ne zavidim mu, a ne bi trebalo ni da mu ti zavidiš. Pa, ako nemaš ništa protiv, promenio bih temu. Znaš li da Ranai D'Obison odlazi s njima?"
     "Da, svi pričaju o tome. Pa, neće mi nedostajati. Mislim da joj Marlena nije bila bogzna kako simpatična."
     "Na trenutke, Evgenija, to je i sa tobom bio slučaj. Ali, za Ranai je to silna stvar. Kada je jednom postalo jasno da kuga na Eritru više ne predstavlja izazovno polje za istraživanje, Ranain rad ovde izgubio je svaki dalji smisao. Ali, na Zemlji, dobiće priliku da svet upozna sa modernim tehnikama skeniranja. Veruj mi, ta će žena napraviti sjajnu karijeru."
     "Dobro. Dobro za nju."
     "Međutim, Vu će se vratiti ovamo. Izuzetno bistar čovek. Njegov je um bio na pragu otkrića. Znaš, siguran sam da će, kada se vrati ovamo da rukovodi Projektom gravitacionog odbijanja, zaželeti da zauvek ostane na Eritru. Mislim da ga je Eritro prihvatio, ili da ga poziva, kao i Marlenu. I, što je još zabavnije, mislim da je pozvao i Levereta."
     "Šta misliš, Sivere, kako on to čini?"
     "Kako bira, misliš? Zašto bira Vua, a ne Krajla? Zašto Levereta, a ne mene?"
     "Pa, moram priznati da Vu osetno nadmašuje Krajla. Ali, Sivere, ti si, svakako, u svakom pogledu iznad Levereta. To, naravno, nikako ne znači da bih želela da te izgubim."
     "Hvala ti. Pa, pretpostavljam da Eritro mora imati neke svoje kriterijume. Čak mi se ponekad javi maglovita ideja kakvi bi ti kriterijumi mogli biti."
     "Ozbiljno?"
     "Da. Kada je došlo do prodora u moj um, Eritro je to činio preko Marlene. Ulazio je, kroz Marlenu, u nas. Tada sam, čini mi se, uhvatio tračak njegovih misli. Ne svesno, naravno, ali kada je sve to prošlo, činilo mi se da znam neke stvari koje do tada nisam znao. Marlena ima tu čudnu moć da može da komunicira sa organizmom Eritra, i da Eritru omogućava da, putem njenog uma komunicira s drugim umovima; ipak, mislim da je to tek njena praktična prednost. Mislim da je Eritro odabrao nju iz nekog mnogo neobičnijeg razloga."
     "Šta bi to moglo biti?"
     "Zamisli, Evgenija, da si jedna nit konca. Kako bi se osećala kad bi iznenadno i nehotice postala svesna čipke u svojoj blizini? Ili, zamisli da si kružnica. Kako bi se osećala oči u oči sa savršenom kuglom? Eritro poznaje samo jednu vrstu uma - svog sopstvenog. Njegov je um ogromnog kapaciteta, ali, još uvek nije 'prohodao'. A takav je stoga što je sačinjen od triliona triliona ćelijskih jedinica, međusobno povezanih slabim vezama.
     A onda se susreo sa ljudskim umovima, kod kojih je broj ćelija srazmerno vrlo mali, ali koje raspolažu neverovatnim brojem međuveza - neverovatne složenosti. Čipka umesto končića. Mora da je ostao zadivljen tom lepotom. Mora biti da mu se Marlenin um učinio najdivnijim od svih. Zato je i posegnuo za njom. Zar ne bi i ti učinila isto? Kada bi, recimo, imala priliku da se domogneš nekog Rembrantovog ili Van Gogovog originala? Zato ju je i štitio tako pomno. Zar ti ne bi na isti način štitila jedno neprocenjivo umetničko delo? Pa ipak, Eritro je bio spreman da Marlenu žrtvuje zarad dobrobiti čovečanstva. Nimalo prijatno po nju, ali, nesumnjivo, vrlo velikodušan potez od Eritra.
     Zato i razmišljam o umu Eritra kao o strastvenom skupljaču neprocenjivih umetničkih dela, kolekcionaru predivnih umova."
     Insinja se nasmeši. "Po tome, i Vuov i Leveretov um trebalo bi da su nešto veoma lepo."
     "Eritru verovatno i jesu. I, nastaviće da ih prikuplja, kako naučnici sa Zemlje budu dolazili. Znaš, moguće je da će se na kraju izdvojiti grupa ljudi potpuno drugačijih od normalnih ljudi. Eritrova grupa. Možda će im, čak, pomoći da nađu sebi nov dom u svemiru, i, na koncu, možda će u galaksiji postojati dve vrste svetova: svetovi Zemljana, i svetovi mnogo efikasnijih pionira, pravih Vasionaca. Zanima me kako će to na kraju ispasti. To će sigurno značiti da će budućnost biti na strani pionira. U stvari, pomalo žalim zbog svega toga."
     "Nemoj sada misliti na to", reče Insinja žurno. "Pusti da ljudi budućnosti lupaju glavu zbog budućnosti. Ovog trenutka, nas dvoje smo ljudska bića koja se međusobno odmeravaju po ljudskim standardima."
     Dženar se radosno nasmeši, pokazujući ponovo svu dobroćudnost svog lica. "Drago mi je zbog toga, jer i ja nalazim da je tvoj um predivan, a nadam se da i ti slično misliš o mom."
     "Oh, Sivere, uvek sam to mislila. Uvek."
     Dženarov osmeh unekoliko izblede. "Ali, ima drugih tipova divota, znaš."
     "Za mene više ne. Ti, Sivere, poseduješ sve vrste divota. Izgubili smo, možda, jutro, ali popodne je tek pred nama."
     "U tom slučaju, Evgenija, šta bih više poželeo nego da kažem - dobro je što smo izgubili jutro, ako ćemo popodne moći da podelimo."
     I njihove se ruke dodirnuše.

EPILOG

     Ponovo je Janus Pit sedeo sam, u tišini svojih odaja.
     Crveni patuljak više nije predstavljao mašinu smrti. Bio je to tek mali crveni patuljak kojeg će u stranu odgurnuti jedno sve osionije čovečanstvo, čija će moć, šta više, još većma rasti.
     Ali, Nemezis je i dalje postojala - iako više nije bila zvezda.
     Milijardama je godina život na Zemlji tekao samostalno, izvodeći svoj posve izdvojen opit, uzdižući se i tonući, cvetajući i podležući brojnim uništenjima. Možda ima i drugih svetova na kojima postoji život, takođe prepušten sebi samom tokom milijardi godina.
     Svi ti opiti - ili skoro svi - neuspesi su kada se gleda na dug rok. Ali neka samo jedan ili možda dva uspeju, i biće to dovoljno da se nadoknadi sve ostalo.
     Ali, samo u slučaju da je Vaseljena dovoljno prostrana da može da sakrije sve te opite. Da je Rotor - njihova - Nojeva barka - uspeo da ostane prepušten sam sebi, kao, svojevremeno, Zemlja i Sunčev sistem, možda bi to bio onaj uspešni eksperiment.
     Ali, sada...
     On stisnu pesnice prepun besa - i beznađa. Jer, jasno mu beše, od sada će čovečanstvo prelaziti razdaljine između zvezda sa istom onom lakoćom sa kojom je nakada savladavalo razdaljine između kontinenata, ili, još davnije, među zemljama i gradovima. Neće više biti izdvojenosti, niti posve izdvojenih opita. Njegov veličanstveni opit bio je otkriven i upropašćen.
     Ista ona anarhija, degenerisanost, kratkovidost, i sve one kulturne i socijalne različitosti nastaviće da dolaze do izražaja - ali sada rasuti širom Galaksije.
     Šta će iz svega toga proisteći? Galaktičke imperije? Svi gresi i ludila, umnoženi od jednog do miliona svetova? Svaki jad i svaka tegoba, monstruozno uvećani?
     Ko će biti u stanju da da smisao čitavoj Galaksiji, kada se ne beše našao niko ko bi smisao dao samo jednom svetu? Ko će biti u stanju da nauči da gleda daleko ispred sebe i predviđa budućnost kada se čovečanstvo bude razastrlo čitavom Galaksijom?
     Nemezis je, zbilja, na pragu.

Isak Asimov - KAMIČAK NA NEBU
   
Preveo Ognjen Bogdanović
   
   
1. IZMEDJU JEDNOG I JOŠ JEDNOG KORAKA
   
Dva minuta pre no što e zauvek iščeznuti sa lica Zemlje, bar onakve Zemlje kakvu je poznavao, Džozef Švarc lutao je prijatnim ulicama periferije Èikaga, recitujući u sebi Brauningove stihove.
   Bilo je to na neki način neobično, budući da bi kakav slučajni prolaznik lik Džozefa Švarca teško mogao da poveže sa osobom koja bi se na bilo koji način bavila Brauningom; jer Švarc je izgledao kao kakav penzionisani krojač, što je zaista i bio. A pored toga, izgledao je i kao neko kome u svakom slučaju manjka ono što današnje sveznalice nazivaju 'prosečnim opštim obrazovanjem'. U stvari, suprotno tome, Švarcova radoznala priroda zadovoljavala je svoje potrebe nasumičnim čitanjem svega do čega je mogao da dodje, tako da je neprobirljivo, uvek gladno i postepeno pabirčila prosečno znanje o svemu i svačemu. Švarc je, povrh svega, imao i dobro pamćanje, te mu je i to pomagalo da svu silu podataka neprestano drži u glavi.
   Tako je, na primer, u mladim danima dva puta pročitao Rabina Ben Ezru od Roberta Brauninga, te je, stoga, razumljivo što ga je znao napamet. Bilo je u toj poemi mnogo njemu nejasnih pojedinosti, ali je zato njegovo srce kucalo, u proteklih nekoliko godina, upravo u ritmu njena prva tri stiha; ona tri stiha koja su tog vrlo vedrog i sunčanog junskog dana 1949-te dopirali iz dubina spokojne tvrdjave njegovog uma:
   
   "Ostari kraj mene!
   Ono najbolje tek će stići
   poslednje od života, zarad čega je život ponajpre i stvoren..."
   
   Švarc je ovo osećao do srži. Težak mladalački život u Evropi, kao i naporno probijanje kroz sudbinu, kasnije, u Sjedinjenim Državama, učinili su da mu udobnost i spokoj poslednjeg životnog doba još više prijaju. Imao je svoju kuću i dovoljno novca, tako da je mogao d se sasvim mirno povuče s posla. Njegova supruga je bila dobrog zdravlja, kćeri obezbedjene udajom, a pristiglo je i unuče koje je moglo da samo još više ulepša te najbolje, poslednje godine. O čemu je, zaista, još mogao da brine?
   Doduše, stizala su do njega govorkanja o mogućnosti trećeg svetskog rata, a i sama atomska bomba i dalje je postojala. Švarc je, ipak, verovao u dobre i plemenite ljudske prirode, pa stoga, iskreno, nije držao da će biti još ratova. Smatrao je da Zemlja nikada više neće imati prilike da bude svedok suncolikog pakla, svedok atoma u najpunijem besu sopstvene eksplozije. I zato se dobroćudno smešio deci pokraj koje je prolazio, želeći im u sebi brz i ne odviše težak prolazak kroz mladost, kako bi što pre i što bezbolnije stigli do smirenosti onog najboljeg što će tek stići.
   Podigao je, tako, nogu s namerom da ne nagazi na krpenu lutku s likom Dronjave Anice, koja je ležala tu, nasred trotoara, smešeći mu se u svoj svojoj zapuštenosti, kao nekakvo odbačeno, zaboravljeno nahoče čiji nestanak još nije bio primećen. Nije, medjutim, stigao da podignutom nogom ponovo dotakne trotoar...
   
   Institut za nuklearna istraživanja nalazio se na drugom kraju Èikaga. Ljudi u njemu su, nesumnjivo, imali svoje teorije o suštinskoj vrednosti ljudske prirode; s druge, pak, strane osećali su se pomalo i postidjenim što još nisu izumeli instrument koji bi bio u stanju da izmeri tu vrednost. Kada bi o tome dublje razmišljali, dolazili bi do zaključka da je često dovoljno poželeti da kakva nebeska sila omete ljudsku prirodu, uz svu njenu prokletu dosetljivost, da svaki bezazleni i potencijalno koristan pronalazak pretvori u opasno oružje.
   Nekakva plavičasta svetlost iza ledja hemičara u odaji privuče pažnju doktora Smita, u trenutku dok je prolazio pored otvorenih vrata, te on zastade i zagleda se u nju. Hemičar, očigledno neki vedar mladić, zviždukao je bezbrižno dok je naginjao volumetrijski sud, pljosnatu bocu u kojoj je količina rastvora već odranije bila odredjena. Beli prah se polako i lenjo rastvarao u tečnosti. Ta se slika za trenutak zaledila, dok predosećaj neposredne opasnosti koji ga je i zaustavio kraj vrata ne natera odjednom dr Smita na brzu akciju.
   Uleteo je u prostoriju, hitro dohvatio štap za odmeravanje dugačak tačno jedan jard, i u magnovenju sve što se nalazilo na stolu sručio na pod. Gotovo istog časa se začu zlokoban zvuk metala koji se rastapa, a dr Smit oseti kako jedna kap znoja polako klizi prema vrhu njegovog nosa.
   Mladić je zgranuto zurio u betonski pod gde je rastopljeni metal napravio srebrnaste barice, čiji je tanak sloj već počeo da se hladi. Barice su i dalje zračile jakom toplotom.
   "Šta je to bilo?" Mladić je od strah gotovo zanemeo.
   Dr Smit bez reči sleže ramenima, i sam još ne sasvim pri sebi. "Ja ne znam. To ćete vi mi reći... Na čemu se radilo ovde?"
   "Ni na čemu se nije radilo ovde", vajkao se hemičar. "Bio je to samo uzorak sirovog uranijuma. Ja sam ovde elektrolitički odredjivao bakar... Stvarno ne znam šta se to moglo desiti."
   "Ma šta da je bilo po sredi, mladiću, reći ću vam šta sam ja video. Oko ovog platinskog topionog suda obrazovala se korona, odašiljući unaokolo snažno zračenje. Uranijum, kažete?"
   "Da, ali to je bio sirovi uranijum, a on nije opasan. Hoću da kažem, jedan od osnovnih uslova za fisiju je aspolutna prečišćenost, zar ne?" Hemičar brzo ovlaži usne. "Mislite li da je to zaista bila fisija? Ali niti je bio plutonijum, niti je bio bombardovan."
   Dr Smit se zamisli. "Èak je, u ovom slučaju, bio ispod kritične mase, ili u najmanju ruku, ispod nama poznatih kritičnih masa." On se netremice zagleda u kamenu površinu stola, u opaljenu i ispucalu boju ormana, i srebrne pruge po betonskom podu. "Pri tom, uranijum se topi na oko 18000 stepeni celzijusa, a mi još ne poznajemo nuklearne fenomene. A i ova prostorija je najverovatnije potpuno zasićena zračenjem. Kada se ovaj metal ohladi, mladiću, treba ga sastrugati, sakupiti i poslati na detaljnu analizu."
   I dalje je zamišljeno gledao oko sebe, a onda iznenada podje prema suprotnom zidu, stresavši se od zebnje zbog mrlje u visini ramena koju je tamo ugledao.
   "Šta je ovo", upita on. "Da li je ova mrlja oduvek tu?"
   "Koja mrlja, gospodine?" Mladić uznemireno pridje i osmotri mesto koje mu je doktor pokazivao. Na zidu se nalazila mala rupa, onakva kakvu bi napravio ukucan, pa zatim odstranjen ekser, ali pri tom proteran kroz malter i ciglu, sve do spoljašnjeg zida zgrade. Dnevna svetlost se jasno mogla videti.
   "Ovo nisam nikada video", odvrati hemičar, odmahujući glavom. "Doduše, nikada ranije nisam tu ni nešto posebno zagledao."
   Dr Smit ne reče na to ništa; samo se polako odmaknu od zida, prošavši pored termostata, limene kutije u obliku paralelopipeda. Voda koja se u njoj nalazila, terana motornom mešalicom, vrtela se uskovitlano u krug, dok su se električne sijalice pod vodom, grejači, uznemireno palili i gasili, u skladu sa otkucajima živinog releja.
   "A ovo ovde? Da li je ovo oduvek tu?" Tu dr Smit ovlaš zagreba noktima mrlju koja se nalazila pri vrhu šire strane termostata. Bila je to, u stvari, malena kružna rupa pravilnih ivica, izbušena kroz lim, nešto iznad nivoa vode.
   Hemičar razrogači oči. "Ovo, godpodine, nikada ranije nije bilo tu. To mogu da vam garantujem!"
   "Hmm", promrmlja doktor. "Pogledajte, molim vas, ima li ikakve rupice na suprotnoj strani."
   "Prokletstvo! Hoću reći, da, gospodine! Evo je!"
   "U redu. Hodite sada ovamo i pogledajte kroz obe rupe. Isključite termostat i ostanite tu." Dr Smit ode do zida i prekri rupu na njemu svojim prstom. "Šta vidite?" upita on odande.
   "Vidim vaš prst, doktore. Je li rupa na tom mestu?"
   Dorktor Smit ne odgovori ništa, već onako smirenim glasom komandova dalje: "Obidjite sud i pogledajte kroz rupice sa druge strane. Vidite li sada nešto?"
   "Ne, sada ništa."
   "Ako se sećate, upravo se na mestu koje sada gledate nalazila posuda sa uranijumom. Zar ne?"
   "Izgleda da je tako, gospodine", glasio je nevoljan odgovor.
   Doktor Smit baci brz pogled na tablicu sa napisanim imenom, koja se nalazila na još uvek otvorenim vratima, i reče hladno: "Gospodine Džekson, sve što se ovde dogodilo smatrajte izuzetno poverljivom stvari. Ne želim da o ovome ikome išta kažete. Jesmo li se razumeli?"
   "U potpunosti, gospodine!"
   "Hajdemo onda odavde. Poslaćemo ovamo ljude iz odeljenja za radijaciju, a vi i ja ćemo se stvarno ucrvljati u ambulanti."
   "Mislite, zbog mogućih opekotina od zračenja?" Hemičar odjednom preblede.
   "To ćemo još proveriti."
   Medjutim, kasnije je ustanovljeno da nema ozbiljnijih tragova od opekotina ni kod jednog ni kod drugog čoveka. Krvna slika je obojici bila u besprekornom redu, a ni ispitivanje korena kose nije dalo drugačiji rezultat. Mučnina koju su kasnije osetili pripisana je psihosomatskom poreklu, uz potpuno odsustvo bilo kakvih drugih simptoma.
   Pored toga, ni tada ni kasnije, u okviru celokupnog Instituta, niko nije bio u stanju da objasni kako je moglo doći do toga da posuda puna sirovog uranijuma, ni blizu kritične mase, i lišena direktnog neutronskog bombardovanja, iznenada krene da se topi i zrači tako jaku i smrtonosnu koronu.
   Jedini prihvatljiv zaključak bio je da je nuklearna fizika i dalje krcata čudnim i opasnim, još neobjašnjenim pukotinama.
   Isto tako, ni dr Smit nije izložio sve činjenice u potpunosti, u izjavi koju je kasnije podneo. Naročito nije pominjao rupe u laboratoriji, kao ni činjenicu da je rupa najbliža mestu na kome se sud prvobitno nalazio bila jedva vidljiva, ona sa druge strane termostata primetno veća, a da je ona na zidu, tri puta udaljenija od tog strašnog poprišta, mogla u sebe da primi i čitav ekser.
   Zrak koji se prostire u pravoj liniji morao bi da putuje više kilometara pre no što bi ga prirodna oblina Zemljine površine odvojila od tla u dovoljnoj meri da se spreči bilo kakva dodatna šteta, a u tom trenutku prečnik snopa iznosio bi skoro deset stopa. Zatim bi se i dalje širio, istovremeno i slabio, isijavajući u kosmičku prazninu, postajući tako samo čudna nepravilnost u njenom tkivu.
   Dr Smit ni kasnije nikada nije nikome poverio ovu pretpostavku.
   Nikada, takodje, nije nikome rekao da je narednog jutra, ležeći u ambulanti, prelistao uzduž i popreko sve novine, tražeći, svesno, medju oglasima, razlog svoje zebnje.
   Ali u velikom gradu svakoga dana nestanu toliki ljudi. Isto tako, ni pomena o tome da je bilo ko urlajući uleteo u policijsku stanicu, blebećući uzbudjeno da je, na njegove oči neki živ čovek (ili, možda, pola čoveka?) jednostavno u trenutku nestao.U najgorem slučaju, nijedne novine nisu prenele takav detalj.
   Dr Smit je, posle svega, naterao sebe da jednostavno zaboravi na sve to.
   
   A to se Džozefu Švarcu desilo upravo izmedju jednog koraka i onog sledećeg. Podigao je desnu nogu da bi preskočio Dronjavu Anicu i za tren osetio nesvesticu - kao da ga je u najmanjem deliću vremena u svoje dubine povukao besni, uskovitlani vrtlog i celog ga izvrnuo - kao rukavicu. Zatim je, izgleda, spustio podignutu nogu, osetivši kako mu se pluća stežu gubeći vazduh, i kako se celo njegovo telo grči i na kraju pada u travu.
   Dugo je ostao u tom položaju, zatvorenih očiju, pre no što se usudio da pogleda oko sebe.
   Zaista! Zaista se nalazio na travi, a još maločas mu je pod nogama bio pločnik.
   Kuće su iščezle! Belo okrečene kuće, svaka sa svojim travnjakom, uredno postrojene, red za redom, sve su iščezle!
   Pri tom, trava na kojoj je sedeo nije predstavljala pomno podšišan travnjak. Rasla je gusto, divlje. A unaokolo je bilo i drveća, mnogo drveća, a u daljini ga je bilo još i više.
   Tada stiže najteži udarac: crvenkasta, spaljena boja lišća na drveću, odnosno, bar na pojedinom. Pod rukom se mogla osetiti suvoća i krhkost starih listova. Švarc je, doduše, živeo u gradu, ali je ipak bio u stanju da prepozna jesen kada bi se s njom suočio.
   Jesen! Kada je, maločas, podigao nogu, bio je usred juna, usred sveg tog svežeg, zelenkastog bleštavila...
   On mahinalno pogleda u svoje noge i, oštro uzviknuvši, posegnu prema njima... Ta mala krpena lutka, koju je hteo da preskoči, taj maleni dah stvarnosti...
   Ne, nemoguće! On dohvati lutku uzdrhtalim rukama, i shvati da lutka nije čitava: ne pocepana, već prerezana. Zar to nije bilo jezivo? Prerezana uzduž, potpuno pravilno, tako da iz otvora nije virila ni vlat kudelje kojom je bila punjena. Ivica preseka bila je neverovatno ravna.
   Švarcov pogled sada privuče nekakvo svetlucanje na njegovoj levoj cipeli. Ne ispuštajući lutku iz ruku, on prebaci levu nogu preko uzdignutog kolena desne. Deo djona, onaj deo koji je štrčao nad gornjim delom cipele, ispred vrhova prstiju, bio je glatko odrezan. I to tako glatko kako to nijedan zemaljski obućarski nož ne bi mogao. Presečena površina, sveža i ravna, svetlucala je poput površine vode.
   Švarca njegova sopstvena zbrka prože od pete do glave i, stigavši napokon do svesti, učini da se sav sledi od užasa.
   U potpuno suludom okruženju, u kome se našao i sam zvuk njegovog sopstvenog glasa delovao bi makar malo prijateljskije. Stoga on progovori glasno. A ono što začu beše glas dubok, napet i iskrepkidan:
   "Prvo i prvo", reče on samom sebi, "nisam poludeo. Konačno, iznutra se osećam potpuno normalno... Naravno, da sam zaista poludeo, ne bih to mogao znati - ili možda i bih? Ne..." Ono što je zaista osećao bio je skoro napad histerije, te pokuša da ga suzbije. "Nešto je drugo posredi, čini mi se."
   On pokuša da mirno razmotri situaciju. "Možda sanjam. Kako to da znam?" On se uštinu i oseti bol, ali ipak odmahnu glavom. "Mogu čak i da sanjam da se štipam i da me boli. To nije dokaz."
   Švarc očajnički pogleda oko sebe. Jesu li snovi zaista uvek tako jasni, podrobni, trajni? Pročitao je jednom negde da snovi u principu ne traju više od pet sekundi, da predstavljaju transponovan vid osećaja koje spavač u tom trenutku doživljava, da je dužina sna samo varka.
   Slaba uteha! On zasuka rukav i pogleda na sat. Sekundara je kružila, kružila i kružila. Ako je ovo san, onda ovih pet sekundi traje čitavu večnost.
   Zatim, skrenu pogled sa časovnika i ovlaš obrisa hladan znoj sa čela. "A amnezija? Šta s njom?"
   Ne našavši odgovor na svoje pitanje, on lagano zagnjuri glavu u šake.
   Možda je, onda kada je podigao nogu, njegov um skrenuo sa dobro utabane i podmazane staze koju je tako dugo verno sledio... Ako je, u stvari, tri meseca kasnije, u jesen, ili godinu i tri meseca ili deset godina i tri meseca kasnije spustio nogu i obreo se na ovom čudnom mestu, baš kada mu se razum vratio... pa, to bi izgledalo kao jedan jedini korak, a onda sve ovo... Dakle, ako je tako, gde je bio i šta je u stvari radio izmedju ta dva koraka?
   "Ne!" Reč mu izlete poput divljeg urlika. Nemoguće! Švarc pogleda u svoju košulju. Da, tu košulju je obukao tog jutra, ili onda kada je trebalo da bude to jutros, i košulja je bila čista. Prisećajući se, on posegnu u džep jakne i izvuče jabuku.
   On divlje zari zube u nju. Bila je sveža, i s obzirom na to da ju je pre samo dva sata izvukao iz frižidera, još pomalo hladna. Pre dva sata!
   A krpena lutka, šta s njom?
   Osećao je kao da će pomahnitati. To mora da je san, ili on zaista jeste poludeo.
   Primetio je, najzad, i da je drugo doba dana. Bilo je kasno popodne, odnosno, u najgorem slučaju, senke su postajale sve duže. Iznenada, postade svestan duboke tišine i melanholične skrovitosti mesta, što namah učini da se sav naježi.
   Nespretno se uspravivši, on napokon stade na noge. Razumljivo, morao je da pronadje ljude, bilo koga. Ili, bar, neku kuću. Najbolji put do kuće je put. Mora, dakle, naći nekakav put.
   Nesvesno se uputio tamo gde je izgledalo da je drveće manje gusto. Lagana večernja svežina uvuče mu se pod jaknu, dok se nije toliko smračilo da vrhovi drveća ne počeše da se gube u tami, delujući preteće. Napokon, izbi na nekakav ravan i bezličan makadamski drum. Uz srećni jecaj pojuri ka njemu i oseti olakšanje pri dodiru sa tvrdom zemljom pod nogama.
   No, drum je u oba pravca vodio u savršenu prazninu, i on za trenutak ponovo oseti hladnu jezu. Nadao se da će naići neka kola. Najlakše na svetu bi bilo mahati, zaustaviti ih i upitati - što istog časa naglas i učini - "idete li slučajno za Èikago?"
   A šta ako uopšte nije bio ni blizu Èikaga? Pa dobro, onda, do bilo kog većeg grada, ili makar bilo kog mesta sa telefonom. U džepu je imao samo četiri i po dolara, ali valjda je policija još postojala...
   Hodao je upravo po sredini druma, pogledajući u oba pravca. Kasni suton na njega nije ostavio nikakav utisak, pa ni to da su se prve zvezde već pojavile na nebu.
   Kao za pakost, nikakvih kola! Niti bilo čega! A sada je već stvarno počelo da se smrkava.
   Za trenutak pomisli da mu se vrtoglavica ponovo vraća, zajedno sa svicima u glavi, jer primeti nekakvo svetlucanje na obzorju levo od njega. Kroz drveće na toj strani do njega je dopirao neki hladnoplavičasti odsjaj. To nije mogao biti šumski požar, koji je uvek zamišljao u zažarenom i jasnom crvenom svetlu. Ovo svetlo je, naprotiv, bilo sasvim slabo i treperavo. Učini mu se, potom, da i drum pod njegovim nogama svetluca na isti način. On se saže i dodirnu ga, ali ne oseti ništa neobično. Drum je, medjutim, i dalje svetlucao tananom svetlošću, koju je maločas zakačio tek krajičkom oka.
   Odjednom Švarc zateče sebe kako gotovo mahnito trči drumom, svestan muklog i neravnomernog bata svojih koraka. On shvati, istovremeno, da i dalje drži u rukama krpenu lutku, i istog trenutka je besomučno zavitla preko glave.
   Nacereni, podrugljivi ostatak života...
   Shvativši šta je učinio, Švarc naglo stade, u paničnom strahu. Lutka je ipak, ipak, kakav-takav dokaz da nije potpuno poludeo. A on je sada tako žudio za tim odbačenim dokazom! Stoga se saže i stade da pipa unazad, nasumice, u tami, puzeći po drumu sve dok je konačno ne pronadje, nazrevši je kao tamnije obličje na tek nešto malo svetlijoj podlozi. Sadržaj lutke sada je virio iz poderotine i on ga odsutno pogura unutra.
   Sada je ponovo hodao - i odmah pomisli da je već u takvom bednom stanju da ne može ni da potrči. Bio je već i užasno gladan. A kada je konačno ugledao svetlost sa desne strane puta, učini mu se da će mu srce stati od straha.
   Bila je to kuća. Naravno, kuća!
   On glasno povika, ali ne dobi nikakav odgovor. Medjutim, kuća je i dalje bila tu, kao iskrica stvarnosti i nečeg normalnog u neopisivoj stravi i mahnitosti ovih poslednjih časova. Švarc skrenu sa puta i posrćući krenu preko jaraka, obilazeći drveće i žbunje, i konačno dospe do nekakvog potočića.
   Èudno, čak je i potočić treperavo, gotovo fluorescentno odbleskivao. To je registrovao samo krajičkom svesti.
   On preskoči potočić i ubrzo se nadje pred kućom, ispruživši ruke da je dotakne. Već na ovlašni dodir, medjutim, on razabra da je kuća sazdana od neke tvrde, belo obojene gradje. To nisu bili ni cigla, ni kamen, ni drvo; ali to sada stvarno nije bilo važno. U stvari, ličila je na kutiju od tamnog, čvrstog porcelana. Sada je tražio samo vrata, na koja ubrzo, pošto zvonca nigde nije bilo, zalupa iz sve snage i povika poput kakvog bespomoćnika.
   Začu se neko kretanje iznutra i onaj predivan, blagosloveni zvuk ljudskog glasa, i to ne njegov sopstveni, već tudji. I on ponovo povika:
   "Hej, vi unutra!"
   Usledilo je slabo škriputanje podmazanih šarki i vrata se otvoriše, otkrivši ženski lik koji mu uputi pogled pun zebnje. Žena je bila visoka i mršava, a iza nje stade muška prilika suvonjavog ali grubog lica u radnom odelu... Ne, ne radnom. U stvari, takvo odelo Švarc nikada nije video, ali je ono, ipak, na neki neobjašnjiv način izgledalo kao odelo u kome ljudi rade.
   No, Švarc u ovom trenutku stvarno nije bio ispitivački raspoložen. Njih dvoje, zajedno sa svojom odećom, bili su mu predivni - kao što su dvoje prijatelja predivna slika nekom usamljenom čoveku.
   Žena konačno progovori. Imasla je mek glas, ali ton zapovednički, i Švarc se za trenutak uhvati za vrata, kako bi ostao čvrsto na nogama. Usne mu se pokrenuše, ali bez ikakvog efekta; istog časa, u magnovenju mu se javiše najledeniji strahovi za koje je ikad znao, i koji kao da ga stegoše za grlo i prigušiše otkucaje njegovog srca.
   Jer, žena je govorila jezikom koji Švarc nikada do tada nije čuo.
   

2. OTARASITI SE TUÐINCA
   
Loa Maren i Arbin, njen ne baš preterano bistri suprug, igrali su karte te sveže večeri. Stariji čovek, smešten u invalidska kolica na motorni pogon u uglu prostorije, ljutito zašušta novinama koje je držao u ruci i pozva:
   "Arbine!"
   Ovaj ne odgovori odmah, već nastavi da prebira po tankim, glatkim pravougaonicima u ruci, razmatrajući svoj sledeći potez. Tek kada je definitivno rešio da odigra, on odsutno odvrati: "Šta je, Gru?"
   Iza novina izroni sedokosa Gruova glava koja zetu uputi jedan besni pogled, a zatim ponovo usledi šuštanje novina. Èinilo mu se da taj zvuk nosi sa sobom rasterećenje njegovih osećanja. Za ime Kosmosa, mora da postoji neki način da se čovek istutnji, pogotovo ako je u punom naponu snage a mora da dreždi u invalidskim kolicima, uz dva štapa koja mu odmenjuju rodjene noge! Gru je u tu svrhu koristio novine. Šuštao bi njima, gestikulirao, a katkad i lupao.
   Bilo mu je poznato da na drugim svetovima postoje teleinformativne mašine, koje su emitovale rolne mikrofilmova kao vesnike najnovijih dešavanja. U tu svrhu su korišćeni i standardni mikro-čitači; no Gru se tome u sebi zajedljivo podsmevao. Kakvog li patetičnog i izopačenog izuma!
   "Jesi li čitao o arheološkoj ekspediciji koju šalju na Zemlju", upita on.
   "Ne", odgovori mirno Arbin.
   Gru je odgovor, razume se, znao unapred, jer je prvi dograbio novine tog dana, a porodica se prošle godine odrekla svog video aparata. Svejedno, pitanje je trebalo da posluži samo kao uvod.
   "E pa, eto, jedna odlazi", reče on. "I to po carskom nalogu. Šta kažeš na to?" I on poče da čita tekst pred sobom onim specifičnim teatralno-skokovitim glasom kojim se mnogo ljudi služi kada čita naglas: "'Bel Arvardan, viši istraživač Carskog Arheološkog Instituta, u intervjuu datom galaktičkoj štampi izrazio je uverenje da sa puno nade možemo očekivati vredne rezultate arheoloških istraživanja predvidjenih na planeti Zemlji, lociranoj u udaljenim predelima Sirijusovog sektora (vidi sliku). Zemlja, rekao je Arvardan, sa svojom prastarom civilizacijom i jedinstvenom sredinom, predstavlja neuobičajenu kulturu, koju su naši stručnjaci za društvene nauke predugo zanemarivali, a opet, veoma zanimljivu s obzirom na teške zadatke što ih postavlja pred lokalnu upravu. Sa sigurnošću se može očekivati da će tokom narednih nekoliko godina doneti gotovo revolucionarne promene u okviru nekih osnovnih shvatanja o socijalnoj evoluciji i istoriji čovečanstva'. I tako dalje, i tako dalje", završi Gru svoju svečanu tiradu.
   Arbin Maren slušao je ovo tek napola uha. "Šta mu znači to 'neuobičajena kultura'", promrmlja on.
   "Ti igraš, Arbine", reče njegova žena, nimalo zainteresovana za bilo šta što beše rečeno.
   "Pa, zar me nećete pitati zašto je Tribina ovo objavila", nastavi Gru. "Jasno je valjda da ona ne bi prenela izveštaj galaktičke štampe, čak ni za ogromne svote novca, bez nekog vrlo jakog razloga!"
   Neko vreme je bezuspešno iščekivao ma kakav odgovor, a onda nastavi: "I to još na naslovnoj strani. Hoće da ga unište! Rešio čovek da dodje na Zemlju da bi je naučno istražio, a ovi se polomiše da ga spreče. Pogledajte samo kako lupetaju. Pogledajte!" On izmahnu novinama prema kćerki i zetu. "Hajde, čitajte, zašto nećete?"
   Loa Maren spusti karte na sto i svoje inače beskrvne i tanke usne stisnu još više. "Tata, svi smo imali težak dan, nemoj sada o politici. Možda malo kasnije, a, tata? Molim te."
   "Tata molim te, tata molim te!" poče Gru da joj se, krajnje namršten, izruguje. "Kao da ti je poprilično dosadio tvoj stari dragi tatica, čim mu ne dozvoljavaš ni nekoliko mirnih reči o novostima. Po tebi ja sedim ovde u zapećku i, verovatno, gledam skrštenih ruku kako vas dvoje radite i za mene... Pa, jesam li ja kriv za to? Jak sam, hoću da radim. A dobro znaš da sam mogao da izlečim noge i budem k'o nov!" Gru se pri tom udarao po nogama u taktu, naglašavajući pojedine reči; teško, divlje, zvonko su tekli udarci koje je mogao da čuje, ali ne i da oseti. "A zašto nisam? Jer sam suviše star da bi se lečenje isplatilo, jel' tako? Pa zar to nije neuobičajena kultura? Samo u takvoj može postojati čovek koji hoće da radi a ne daju mu! Za ime Kosmosa, krajnje je vreme da se već jednom prekine sa tim besmislicama u vezi sa našim takozvanim 'specijalnim odredbama'. One nisu samo specijalne, one su odumrle! Ja mislim..."
   Mahao je rukama, lica purpurnog od besa.
   No, Arbin je već ustao sa svog mesta i čvrsto položio ruke na starčeva ramena. "Èemu uzbudjenje, Gru? Pročitaću to čim završiš s novinama", obeća on.
   "Dobro, ali složićeš se s njima, pa koja vajda, onda. Mekani ste k'o pamuk, vi mladi. Plastelin u rukama Starešina."
   "Dosta, tata", preseče ga Loa oštro. "Ne govori o tome." Trenutak se ukipila kao da osluškuje, mada ni sama nije znala zašto, no ipak...
   Arbin oseti one hladne žmarce koji bi ga uvek proželi kada bi se na bilo koji način pomenulo Društvo Starešina. Jednostavno nije bilo uputno govoriti o njemu na Gruov način, rugati se zemaljskoj prakulturi...
   Eto, bio je to čist asimilacionizam. Arbin naglo proguta knedlu. Reč je bila ružna, čak i kad se ne izgovori glasno.
   Naravno da je u doba Gruove mladosti bilo mnogo nesmotrenog govorkanja o napuštanju starih puteva, no u medjuvremenu je stiglo drugo doba. Gru bi to morao znati - to je gotovo sigurno. Medjutim, očito, čoveku u pritvoru invalidskih kolica koji odbrojava dane do sledećeg Popisa baš i nije lako da bude razuman i razborit.
   U najmanju ruku, Gru je bio ganut obrtom, no ne reče više ni reč. I što je vreme više odmicalo postajao je sve smireniji, i postepeno mu je bilo sve teže da se usredsredi na ono što čita. Glava mu umorno klonu na grudi pre no što je uspeo da detaljno posveti kritičku pažnju sportskim stranicama. Konačno, on tiho zahrka i pusti novine da se same slože na podu, uz poslednje, sada nenamerno šuštanje.
   Tek tada se začu Loin zabrinut šapat.
   "Možda mu ne posvećujemo dovoljno pažnje, Arbine. Èoveku kao što je on ovakav život mora da je djavolski težak. U odnosu na to kako je nekad živeo, sada mora da se oseća kao otpisan čovek!"
   "Ne, ne kao otpisan, Loa. On ima svoje novine i svoje knjige i pusti ga na miru s njima! Malo uzbudjenja kakvo je ovo može samo da mu olakša. Sada će biti srećan i miran za narednih ko zna koliko dana!"
   Arbin samo što se ponovo usredsredio na karte i pružio ruku ka jednoj od njih, kada se na vratima začu lupanje, praćeno nerazgovetnim promuklim uzvicima.
   Arbinova ruka se trgnu i zaustavi. Loa pogleda prestrašeno svog muža, uz primetno drhtanje donje usne.
   "Skloni Grua. Brzo!" prošišta Arbin.
   Loa je već bila kraj kolica, šapćući nešto umirujuće Gruu. No, Gru samo uzdahnu i trže se na prvi pokret kolica. Uspravivši se, on se automatski maši novina, te razdraženo i nimalo tiho upita:
   "Šta je?"
   "Šššš, sve je u redu", promuca Loa neodredjeno i odgura kolica u susednu sobu. Zatvori potom vrata i ledjima se nasloni na njih, teško dišući, tražeći očima nuževljev pogled. Lupanje se ponovo začu.
   Stjali su jedno do drugog, u odbrambenom stavu, kada su se vrata otvorila, neprijateljski i zabrinuto zagledani u omalenu dežmekastu figuru čoveka koji im se slabašno osmehivao.
   "Možemo li da vam pomognemo", upita Loa učtivo. No, oboje naglo ustuknuše kada čovek ispusti dahtav zvuk i pridrža se za vrata da ne bi pao.
   "Možda je bolestan", reče Arbin zastrašeno. "Hajde, pomozi da ga uvedemo unutra."
   Èasovi su zatim prošli pre no što se Loa i Arbin povukoše u tišinu svoje spavaće sobe.
   "Arbine", započe Loa.
   "Šta je?"
   "Da li je ovo bezopasno?"
   "Kako to misliš, bezopasno?" Arbin je izbegavao odgovor.
   "Mislim na to što smo ga pustili u kuću. Ko je on?"
   "Otkud ja da znam?" usledio je razdražljiv odgovor. "Na kraju krajeva, ne možemo oterati bolesnog čoveka aa vrata. Ako se ispostavi da nema isprave, obavestićemo sutra Oblasnu Bezbednosnu Upravu i tu će biti kraj." On se okrenu, očigledno u nameri da izbegne nastavak razgovora.
   Njegova žena, medjutim, ponovo raspara tišinu svojim visokim glasom, ovog puta još nametljivije.
   "Ne misliš, valjda, da je agent Društva Starešina? Šta ćemo onda sa Gruom?"
   "Zbog onoga što je Gru večeras rekao? To je besmisleno. Uopšte neću da se raspravljam oko toga."
   "Znaš odlično da ne mislim na to. Zadržavamo Grua ovde već dve godine, ilegalno, a to je kršenje najvažnije Uredbe."
   "To nikome ništa ne znači", promrmlja Arbin. "Mi ispunjavamo našu normu, zar ne? Uprkos tome što je norma odredjena za troje ljudi - troje radnika. A ako je ispunjavamo, zašto bi iko išta posumnjao? Na kraju krajeva, nikada ga ne puštamo iz kuće?"
   "A šta ako su primetili kada si napolju kupovao motor i točkove za kolica?"
   "Nemoj opet o tome, Loa. Po koji put moram da ti kažem da je ono što sam kupio obična kuhinjska oprema. Pored toga, nema nikakvog smisla smatrati tog čoveka za agenta Bratstva. Misliš li da bi se oni toliko posvetili razradjivanju lukavstva zbog jednog sirotog starca u kolicima? Razmisli i sama: oni bi verovatno došli ovamo u po bela dana sa legalnim ovlašćenjima za pretres."
   "Onda, u redu, Arbine." Loine oči odjednom zasvetleše i postadoše žive. "Ako zaista misliš tako, čemu se od sveg srca nadam, onda on mora biti Vasionac. Prosto je nemoguće da je Zemljanin."
   "Zašto nemoguće? To je još besmislenije. Zašto bi, pobogu, bilo koji podanik Carstva došao baš na Zemlju, a ne na toliko drugih, zanimljivih mesta?"
   "Ne znam zašto! U stvari, znam: šta ako je tamo negde počinio neki zločin?" Njoj se odmah dopade sopstvena zamisao. "Zašto da ne? To bi objasnilo sve. Zemlja je poslednje mesto gde bi ga tražili."
   "Ako je zaista Vasionac. Kako bi to dokazala?"
   "On ne govori našim jezikom, zar ne? To ćeš morati da priznaš. Jesi li razumeo ijednu njegovu reč? Stoga, mora da je stigao iz nekog zabačenog kutka Galaksije, gde govore drugim dijalektom. Kažu da, na primer, ljudi sa Fomalhota moraju praktično da uče potpuno nov jezik da bi ih razumeli na Carevom dvoru, na Trantoru. Zar ne vidiš kuda sve to vodi? Ako on nije sa Zemlje, neće imati otvoren karton kod Uprave za popis i biće srećan ako ga ne budu našli. Zašto ga ne bismo zadržali ovde, na farmi, da radi umesto oca? Tako bi nas ponovo bilo troje, a ne samo nas dvoje, pred kojima stoji kvota za tri čoveka i naredne sezone... Već sada bi mogao da se pokaže korisnim, zbog žetve."
   Loa posmatraše zabrinuto lice svog muža, bez nekog odredjenog izraza. Arbin ostade dugo nem, a zatim reče:
   "Dobro, Loa, idi sada u krevet. Sutra ćemo razgovarati o tome, kada stvar malo odstoji i prespava."
   Šapat se utiša, svetlo se ugasi, i san uskoro ispuni celu kuću.
   Sledećeg jutra je na Grua bio red da kaže koju reč o ovom slučaju. Arbin je imao puno poverenje u svog tasta, čak veće nego i u samog sebe, te mu pun nade iznese činjenice na uvid.
   "Vaše nevolje, Arbine, očigledno proizlaze otuda što sam ja registrovan kao radnik, pa je kvota predvidjena za troje ljudi. Stvarno više nemam snage da izazivam nevolje. Ovo je već druga godina kako živim preko roka. Dosta mi je."
   "Nije uopšte u tome stvar", zbunjeno odgovori Arbin. "Nije mi bila namera da kažem da si nam na teretu."
   "Šta to, na kraju krajeva, menja na stvari? I ovako i onako, moraću da odem za dve godine, kad se sprovede sledeći popis."
   "Imaćeš, bar, još dve godine uz svoje knjige; još dve godine ćeš moći da se odmaraš. Zašto bi se toga lišio?"
   "I drugi su morali da se liše toga. A ti i Loa? Kada budu došli po mene, povešće i vas. Kakav bih čovek bio kada bih po tu cenu tražio da živim još nekoliko smrdljivih godina..."
   "Nemoj tako, Gru. Nemoj se prenemagati bez potrebe. Koliko smo ti samo puta rekli šta ćemo tačno uraditi? Znaš i sam da ćemo te prijaviti nedelju dana pre Popisa."
   "I pretpostavljam, prevariti doktora?"
   "Podmititi doktora."
   "Hm! Ali ovaj novi čovek samo će vas još više ocrniti kod vlasti. I njega ćete skrivati?"
   "Njega ćemo pustiti da ode. Za ime Kosmosa, zašto bismo sada o tome razmišljali kada imamo na raspolaganju još pune dve godine? Šta misliš, šta da učinimo s njim?"
   "Tudjinac", razmišljaše Gru naglas. "Stiže kucajući na vrata. Dolazi niotkuda. Govori nerazumljivo... Ne znam kako da te posavetujem."
   "Izgleda da je blage naravi", nastavi Arbin. "Kao da je preplašen na smrt. Ne može nam nauditi ni u kom pogledu."
   "Uplašen, kažeš? A šta ako je malouman? Šta ako ono što proglašavaš njegovim stranim dijalektom nije ništa do li šašavo brbljanje?"
   "Pa, nije baš tako." Ipak, Arbin se nelagodno promeškolji.
   "Ubedjuješ sebe u ono što misliš jer želiš da ga zadržiš i iskoristiš.... U redu, reći ću ti šta da radiš. Odvedi ga u grad."
   "U Èik?" zaprepasti se Arbin. "To bi ga uništilo."
   "Ni najmanje", odgovori mirno Gru. "Nevolja s tobom je što ne čitaš novine. Ja to, na veliku sreću ove porodice, ipak činim. Stvar je u tome što je Institut za Nuklearna Istraživanja upravo obznanio da je pronadjen instrument kome je svrha da ljudima pomogne u učenju. Objavili su preko cele jedne stranice u Nedeljnom Pregledu da traže dobrovoljce. Odvedi njima tog čoveka. Neka im on posluži kao dobrovoljac."
   Arbin odlučno odmahnu glavom. "Lud si. Kako bih mogao da uradim tako nešto, Gru? Prvo što će mu tamo tražiti jeste registarski broj. Èinjenica da njegove isprave ne bi bile u redu samo bi nam navukla istragu na vrat, što bi na kraju dovelo do toga da otkriju i tebe."
   "Grešiš, Arbine. Ne bi. Institut i traži dobrovoljce zbog toga što je mašina još u eksperimentalnoj fazi rada. Verovatno je već usmrtila nekolicinu ljudi, tako da sam siguran da neće postavljati nikakva nepotrebna pitanja. A ako tudjinac umre, pa, verovatno mu neće biti gore no što mu je sad... Hajde, Arbine, dodaj mi taj projektor za knjige i potavi ga na oznaku sa brojem šest. I molim te, donesi mi novine čim stignu, hoćeš li?"
   
   Kada je Švarc konačno otvorio oči, već je bilo prošlo podne. Osećao je onaj potmuli bol koji prodire direktno do srca i pothranjuje sam sebe, bol što mu supruga nije pored njega da sada bude zajedno s njim, bol zbog nestanka celog njegovog malog porodičnog sveta...
   Priseti se da je takav bol već jednom ranije imao prilike da iskusi, te mu se gotovo potpuno zaboravljen prizor ponovo javi u oštroj jasnoći. On, tada još mladić, u snegom zavijenom mestašcetu... čeka saonice... u smiraj dana, voz... veliki brod...
   Strepnja puna čežnje i razočaranja, usmerena prema tom, njemu bliskom svetu, za trenutak ga sjedini sa tim dvadesetogodišnjakom iz sećanja, prilikom dugog iseljeničkog puta za Ameriku.
   Poraz je bio suviše stvaran. Ovo zaista više nije mogao biti san.
   On gotovo poskoči od iznenadjenja kada se osvetljenje iznad vrata naglo upali i potom ugasi, a zatim se začu nerazumljivi baritonski glas njegovog domaćina. Vrata se otvoriše i pred njim se nadje doručak - nekakva kaša koju nije prepoznao kao bilo šta što je od ranije znao, s tim što je primetio da liči na kačamak od kukuruznog brašna, samo što je bila malo sočnija. I mleko, pored toga.
   "Hvala", reče Švarc i usrdno zaklima glavom.
   Farmer reče nešto, zauzvrat, i sa naslona stolice dohvati Švarcovu košulju. Pažljivo je stade razgledati iz svih uglova, naročitu pažnju poklanjajući dugmadima. Vrativši je natrag, on odgurnu rolo-vrata na ulazu u sobicu i Švarc napokon primeti da prostorija, mlečnobelih zidova, odiše toplotom.
   "Plastika", promrmlja on, koristeći tu reč-za-sve sa sigurnošću tipičnom za sve laike. Uskoro opazi da soba nema nijednog ugla, već da se površine zidova lagano pretapaju jedna u drugu, i da su samo blago zakrivljene.
   Èovek mu je pružao neke predmete uz gestove koji nisu mogli ostati neshvaćeni. Trebalo je da Švarc ustane, umije se i obuče.
   On posluša svog domaćina, uz dodatna objašnjenja i pomoć. Zbunilo ga je jedino što nije primetio nikakvu spravu za brijanje, kao i to da su gestovi brijanja koje je uputio svom instruktoru proizveli samo gadljive poglede, uz neki neodredjeni zvuk. Švarc se stoga samo počeša po iždžikljaloj, prosedoj bradi i glasno uzdahnu.
   Zatim su ga poveli do nekakvog malog, izduženog vozila na dva točka i putem gestova stavili mu do znanja da udje unutra i sedne. Mogao je da vidi kako tlo brzo promiče ispod njegovih nogu, kako se put pruža pred njima i za njima sve dok se niske, bleštave zgrade ne ukazaše u daljini, a zajedno sa njima i plavetnilo koje je moglo da predstavlja samo veliku vodenu površinu.
   "Èikago?" upita on, žudno pokazujući prstom.
   Bila mu je to poslednja nada, iako je bilo više nego očigledno da ništa što je do tada video nije manje ličilo na ovaj grad.
   Od farmera ne dobi nikakav odgovor.
   I ta, poslednja nada, konačno se ugasi.