3. JEDAN SVET - ILI BEZBROJ?
   
Upravo pošto je završio sa intervjuom za štampu povodom svoje predstojeće ekspedicije na Zemlju, Bel Arvardan oseti uzvišen mir pri pomisli na sve te stotine miliona zvezdanih sistema u sastavu sveobuhvatnog Galaktičkog carstva. Nije više razmišljao o tome kako da postane poznat u ovom ili onom sektoru. Neka se samo njegove teorije vezane za Zemlju pokažu ispravnim i izbiće on u žižu interesovanja doslovno na svakoj nastanjenoj planeti Mlečnog puta, na svakoj planeti na kojoj je u ovih nekoliko stotina hiljada godina njegovog širenja kroz Kosmos bio načinjen otisak čovečjeg stopala.
   Sa svojih trideset i pet godina mogao je reći da je relativno rano, ali ne i lako dostigao tako veliku slavu i tako neuobičajeno brzo došao do naučno-intelektualnog vrhunca. Medjutim, da tog trenutka njegova je karijera već bila nakrckana silnim protivrečnostima. Prva eksplozija je naišla upravo onda kada je diplomirao na Univerzitetu Arkturus sa najboljim uspehom, a zatim, sa dvadeset tri godine, postavljen na mesto Višeg arheologa pri Univerzitetu. U stvari, najžešću reakciju je izazvao Žurnal galaktičkog arheološkog udruženja, odbivši, po prvi put u svojoj istoriji, da objavi jedan - njegov - naučni rad. Pored toga, odbijanje je bilo propraćeno i obrazloženo na krajnje neubedljiv i stvarno osoran način.
   Teško da bi nekom laiku moglo biti jasno kako to da jedna, u suštini suvoparna mala brošura pod nazivom O starosti rukotvorina u sektoru Sirijusa, sa posebnim osvrtom na njihov doprinos radijacionoj hipotezi porekla čoveka može da izazove takvu ogorčenost. Bitno je pri tome napomenuti da je Arvardan od samog početka jasno pretendovao na autorstvo hipoteze da je čovečanstvo poteklo sa jedne jedine planete i postepeno se, zatim, zrakasto širilo kroz čitavu Galaksiju. To ne samo da je bila omiljena tema jeftinih fantastično-avanturističkih romana, i, naravno, shodno tome, akademski omalovažavana pa i napadana, već ju je, mnogo pre Arvardana, lansirala odredjena skupina zanesenjaka koja se mnogo više bavila metafizikom, kao istraživačkim poljem van empirijski proverenih podataka, nego samom arheologijom.
   I pored toga Arvardan je za proteklih deset godina stekao toliki ugled da su čak i najuvaženije sede glave morale da mu ukažu poštovanje i priznaju da mu, kao stručnjaku za proto-imperijalne kulture u zabitim predelima Galaksije, jednostavno nema premca.
   Jedan od primera Arvardanove superiornosti bila je rasprava o mehanicističkoj civilizaciji Rigelovog sektora, gde je razvitak robota izazvao stvaranje jedne sasvim odvojene kulture - kulture koja je opstala vekovima, sve dok nadljudsko savršenstvo metalnih robova nije potislo ljudsku inspiraciju i domišljatost u toj meri da je naletom svojih snažnih flota Vrhovni Zapovednik, Morej, sa lakoćom preuzeo vlast. Zvanično arheološko učenje se, pak, zasnivalo na stanovištu da su se ljudske vrste, paraleleno i nezavisno, razvijale na većem broju različitih svetova, dok je postojanje specifičnih kultura, kakva je bila upravo ona na Rigelu, objašnjavano nedovoljno čvrstim stapanjem putem ukrštanja. Arvardan je sa lakoćom i ubedljivo pobio ove teze, istakavši da je dominacija robotske kulture na Rigelu bila prirodna posledica ekonomskih i društvenih prilika u to vreme i na tom mestu.
   Bio je tu i Ofijukus, varvarski i divljački svet, često, po raznoraznim udžbenicima, uziman za primer primitivnog, zaostalog čovečanstva koje još nije dospelo do stadijuma medjuzvezdanih komunikacija. Svi su udžbenici navodili te svetove kao najbolji dokaz Teorije Objedinjavanja; što će reći da je ljudska jedinka bila prirodan vrhunac evolucije, nezaobilazan na bilo kom svetu zasnovanom na hemijskom sistemu vode i kiseonika, uz odgovarajuće temperature i gravitacione uslove. Dalje, smatralo se da se svaka pojedina ljudska vrsta, rasa, mogla ukrštati sa bilo kojom drugom - naravno, tek po osvajanju medjuzvezdanih prostora putem medjuzvezdanih putovanja.
   Arvardan je, medjutim, objavio otkriće o prastaroj civilizaciji, mnogo starijoj nego što je bila tada već hiljadugodišnja varvarska kultura na Ofijukusu; na toj planeti, još u najranijim njenim zapisima, bili su vidljivi tragovi medjuzvezdane trgovinske razmene. Najglasnije je, medjutim, u javnosti odjeknulo to da postoje dokazi da je čovek svoju prapostojbinu napustio tek pošto je razvio civilizaciju visokog stupnja.
   Tek je tada, skoro deset godina po njenom završetku, ŽGAU (zvanična skraćenica za Žurnal Udruženja) konačno odlučio da objavi tu Arvardanovu naučnu raspravu.
   Tako se na kraju zbilo da je Arvardan, sledeći teoriju koju je sam najgorljivije zastupao, stigao do verovatno najbeznačajnije planete u sastavu Carstva - do planete pod imenom Zemlja.
   
   Arvardan se spustio na jedino mesto na čitavoj planeti koje je nosilo u sebi dašak Carstva i svega što je ono značilo. Mesto je ličilo na ostrvce koje po izgledu odudara od bespuća i negostoljubivosti golih vrhova visoravni severno od Himalaja. Upravo na tom mestu, gde ni tada, a ni ikada pre nije bilo radioaktivnosti, blistala je palata vidljivo nezemaljske arhitekture, u suštini kopija namesničkih rezidencija sa nekih srećnijih svetova. Kao da je sočna mekoća tla bila stvorena za udobnost. Na negostoljubivo okolno stenje naneta je zemlja, zatim je navodnjavana, i tako, putem veštačke atmosfere i klime pretvorena u nekih pet-šest kvadratnih milja travnjaka i cvetnih vrtova.
   Prema zemaljskim računicama energija i trošak za izgradnju palate i njene najbliže okoline dostigli su basnoslovne svote. No, iza projekta je u trenutku njegovog ostvarivanja stajao broj od nekoliko desetina miliona drugih svetova, kao nepresušnih izvora, a taj broj se iz dana u dan uvećavao. Smatra se, tako, da je 827. godine galaktičke ere po deset planeta u proseku, svakodnevno, dobijalo status provincije. Jedini uslov bio je taj da broj stanovnika na svakom pojedinačnom svetu premašuje broj od pet stotina miliona.
   U toj nezemaljskoj palati živeo je zemaljski namesnik koji bi se, s vremena na vreme, podsetio da je potomak aristokratske porodice veoma uglednog porekla, zaboravljajući pri tom, okružen veštačkom raskoši, da bitiše na jednom užasnom svetu.
   Njegova supruga jedva da bi se dala zavesti na taj način. Naročito 'trezveno' bi se osećala kada bi se popela na travom prekrivenu uzvišicu i pogledala put oštre i odlučne linije koja je odvajala njihov mali raj od surovosti pustošnog okoliša. Tada ni raznobojne fontane, nalik na široke tečne vatre u noći, ni staze posute cvećem ni idilična skrovita mesta, ne bi mogli da potisnu pravo osećanje - saznanje o izgnanstvu.
   Stoga je Arvardan u palati dočekan znatno veličanstvenije no što to uobičajena procedura nalaže. Jer arheolog je predstavljao dah Carstva, veličine, dah bezgraničnog.
   A i on je, sa svoje strane, nalazio mnogo povoda za zadivljenost.
   "Kako je ovde sve lepo i sa ukusom uredjeno!" uzviknu on. "Zadivljujuće je kako uticaj dominantne kulture ostavlja traga i u najzabačenijim krajevima našeg Carstva, gospodaru Enije."
   "Verujte", nasmeši se Enije, "ovo mesto je kao stvoreno za posete. Medjutim, druga je pesma kada se u njemu živi. Palata je nalik školjki koja šuplje odzvanja kada se kucne. Upoznavši mene, moju porodicu, osoblje, carski garnizon, upoznali ste sve. Slučajni posetioci, poput vas, jedini su predstavnici dominantne kulture Carstva, a to je, složićete se, veoma malo."
   Popodne je bilo na izmaku. Sedeli su pod kolonadom dok se sunce polako spuštalo sve niže ka hridima koje su na obzorju bile obavijene purpurnom izmaglicom. Miris zelenila ispunjavao je vazduh, čije je lagano kretanje podsećalo na duboko disanje.
   Samo je mukotrpna i dugotrajna otudjenost od zbivanja u Galaktičkom carstvu mogla biti opravdan razlog za veliku radoznalost koju je namesnik pokazivao u vezi sa namerama svog gosta. U nekom drugom slučaju bi se to moglo protumačiti kao teška povreda pristojnosti.
   "Planirate li da se zadržite ovde izvesno vreme, dr Arvardane?" upita Enije.
   "Ne mogu vam tačno odgovoriti, gospodaru Enije. Ovde sam kao prethodnica svog istraživačkog tima, da bih se upoznao sa zemaljskom kulturom i da bih obavio uobičajene zakonske pripreme. Na primer, potrebna mi je vaša zvanična dozvola da podignem logore na predvidjenim lokacijama, i tako dalje."
   "Oh, razume se! Ali kada počinjete sa kopanjem? I šta očekujete da pronadjete u dubinama ove bedne gomile krša?"
   "Pa, ako sve bude išlo po planu, verujem da će logori biti podignuti najdalje za nekoliko meseci. Što se tiče 'bedne gomile krša', iznenadiće vas ako kažem da je ovaj svet apsolutno jedinstven u Galaksiji."
   "Jedinstven?" odvrati gorko namesnik. "Nimalo! Ovo je sasvim običan svet. Jazbina od sveta, prava septička jama, nazovite ga kako god hoćete, samo da bude u tom stilu. Èak i sa svim prefinjenim grozotama koje nudi nije u stanju da kao takav bude jedinstven, već jednostavno i neizmenjivo, divljački i prostački svet."
   Arvardan se nadje zbunjen, te ustuknu pred silinom neodrživih stavova koje mu je sagovornik sasuo u lice. "Ali ovaj svet je radioaktivan!" reče on.
   "Onda, šta s tim? Hiljade planeta u Galaksiji su radioaktivne, neke i primetno više od Zemlje."
   U tom trenutku pažnju im odvuče lako doklizavanje pokretnog ormančića.
   "Želite li da popijete nešto?" upita Enije, mahnuvši rukom u pravcu ormančića.
   "Ništa odredjeno. Možda koktel od limuna."
   "Sa 'Èensijem' ili bez njega?"
   "Može, sasvim malo." Arvardan prstima odmeri tu sasvim malu količinu.
   "Odmah će stići."
   Negde u unutrašnjosti ormančića, možda najomiljenijeg proizvoda za široku upotrebu koji je izumela ljudska ingenioznost, barmen (naravno, elektronskog porekla) poče da meša sastojke - ne od oka, dakako, već putem preciznog odmeravanja atoma. Savršenost napitka bila je bespogovorna, i svaki put bi prevazišla nadahnutu kreativnost bilo kog živog bića.
   Èaše se pojaviše, izgledalo je niotkuda, uglavljene u naročita udubljenja. Arvardan prihvati onu sa zelenkastom sadržinom, te, prislonivši je uz obraz, oseti dobro njenu hladnoću. Potom je prinese ustima i okusi.
   "Baš kako treba", primeti on. Zatim postavi čašu u specijalni nosač na naslonu stolice i nastavi: "Hiljade radioaktivnih planeta, kako rekoste, ali samo jedna je nastanjena. Ova."
   "Pa..." Enije tu glasno coknu ustima nad pićem i kao da izgubi nešto od prve probojnosti svog nastupa. "Znate, biti jedinstven na taj način nije nimalo zavidno."
   "Nije reč samo o pukoj jedinstvenosti sa statističkog stanovišta." Arvardan je govorio povremeno prekidajući izlaganje dugim gutljajima. "Jedinstvenost je u ovom slučaju mnogo osobitija. Biolozi su dokazali, ili bar tako tvrde, da je razvitak života nemoguć na planetama čija radioaktivnost premašuje izvesnu, odredjenu meru... što je, upravo, slučaj sa Zemljom."
   "Zanimljivo, to nisam znao. Èini mi se da bi to možda moglo predstavljati konačni dokaz da je život na Zemlji fundamentalno različit od onoga u Galaksiji... To bi vam se dopalo kao konstatacija, zar ne, pošto ste sa Sirijusa." Ovde Enije poprimi zajedljiv ton, a zatim, tobože poverljivo, nastavi: "Da li znate da je najveća, zapravo jedina teškoća pri vladanju ovom planetom, držanje na uzdi izrazito snažnih antizemaljskih osećanja koja su veoma vidljiva u čitavom Sirijusovom sektoru? Naravno, Zemljani im, sa kamatama, strasno uzvraćaju! Ne želim, naravno, da kažem da antiterestrijalizam nije manje-više prisutan i u drugim predelima Galaksije, ali je na Sirijusu daleko najizraženiji."
   Arvardanov odgovor beše žustar i nestrpljiv. "Gospodaru Enije, ne mogu da prihatim takve implikacije. I meni samom nedostaje više trpeljivosti, baš kao i svakom živom čoveku. Duboko, kao naučnik do srži, verujem u jedinstvenost čovečanstva, a pod tim podrazumevam i Zemlju. Sam život je u osnovi jedinstven, u tom smislu da je zasnovan na jedinjenjima belančevina u koloidnom rastvoru, koja nazivamo protoplazmom. Radioaktivnost o kojoj govorim ne može se odraziti samo na odredjene forme života ili odredjene forme ljudskog života. Ona se odražava na bilo koji vid života, jer se zasniva na kvantromehaničkoj teoriji proteinskih molekula. Odražava se, stoga, i na mene, na vas, Zemljanine, pauke ili, pak, bakterije.
   Kao što verovatno znate, belančevine su izuzetno složene grupacije aminokiselina i još ponekih posebnih jedinjenja; vezane su u složene trodimenzionalne spojeve, koji su nestalni poput sunčevog zraka što se probija kroz oblake. Upravo ta nestabilnost čini život, budući da se uvek menja upravo u nastojanju da zadrži svoj sopstveni identitet - kao dugačak štap na vrhu nosa akrobate.
   Ali ta čudesna 'hemikalija', belančevina, mora prethodno nastati iz neorganske materija, da bi život uopšte mogao nastati. I tako, na samom početku, pod uticajem sunčevih zraka i energije koju oni nose, a u dejstvu na te ogromne rastopine koje nazivamo okeanima, organski molekuli su polako postajali sve složeniji - od metana i formaldehida do, naposletku, šećera i skroba u jednom, i od uree do aminokiselina i belančevina u drugom pravcu. Naravno, samo je pitanje slučajnosti kada će se ti atomi grupisati ili razložiti, tako da na nekom svetu ovaj proces može potrajati milionima godina, dok će se na nekom drugom, opet, okončati za vek ili dva. Pri tome je, mora se reći, prva varijanta mnogo verovatnija. Najčešće se, naravno, dešava da do procesa uopšte ne dodje.
   Organski hemičari su, do sada, sa potpunom tačnošću ustanovili celokupan lanac ovih reakcija, naročito njihove energetske manifestacije; to jest energetske medjuodnose što ih podrazumeva svaka smena atoma. Danas se van svake sumnje može reći da nekoliko veoma bitnih stadijuma u procesu izgradjivanja života zahtevaju potpuno odsustvo radijacione energije. Ukoliko vam se to čini čudnim, namesniče, mogu vam samo reći da je fotohemija (to jest, grana hemije koja proučava reakcije prouzrokovane radijacionom energijom), danas veoma razvijena naučna disciplina, te da postoje nebrojeni primeri veoma jednostavnih reakcija koje bi se odvijale na potpuno različite načine, u zavisnosti od toga da li je kvant svetlosne energije prisutan ili odsutan.
   Na običnim svetovima Sunce je jedini izvor radijacione energije, ili, u najmanju ruku, daleko najznačajniji. Pod okriljem oblaka, ili, pak, noću, jedinjenja ugljenika ili azota grupišu se i razdvajaju (da bi se ponovo grupisala) upravo na način koji je omogućen odsustvom sićušnih energetskih čestica koje je pored njih zavitlalo Sunce - kao kada bi u kakvoj kuglani kugle uletele medju bezbroj bezmerno malih kugli.
   Medjutim, na radioaktivnim svetovima, sa Suncem ili bez njega, u najtamnijoj noći, čak i pet milja u dubini, svaka vodena kap blista i rasprskava se pod dejstvom poput munje brzih gama-zrakova, koji udaraju u atome ugljenika i tako ih, što bi rekli hemičari, aktiviraju, uslovljavajući neke od ključnih reakcija da se odvijaju upravo na odredjene načine koji za ishod nikada nemaju život."
   Arvardan je već odavno ispraznio čašu, te je spusti na površinu ormančića. Èaša smesta bi uvučena u specijalni odeljak u kome odmah otpoče njeno čišćenje, sterilizovanje i priprema za sledeću mušteriju.
   "Još jedno piće?" upita Enije.
   "Radije posle večere", odvrati Arvardan. "Za sada mi je sasvim dosta."
   "Zaista zadivljujuće zvuče vaše reči", primeti namesnik, lupkajući šiljatim noktom po naslonu svoje naslonjače. "Ali ako je zaista tako kao što kažete, šta je onda sa životom na Zemlji? Kako se on razvio?"
   "Eto, vidite da ste se i sami zainteresovali. Mislim da je odgovor upravo u prisustvu radioaktivnosti: u količinama koje su tek nešto više nego dovoljne da se spreči zametanje života, ali istovremeno, ne i dovoljne da život unište, ukoliko je već uspeo da se začne. Može ga, doduše, modifikovati, ali ga, osim u izuzetno ekstremnim situacijama, ne može razoriti. Vidite, ovi hemijski procesi nisu baš sasvim isti. U prvom slučaju imali smo molekule koje treba sprečiti u njihovom sjedinjavanju, a u drugom već oformljene molekulske strukture koje treba rastaviti. Ta dva slučaja se poprilično razlikuju."
   "Ne vidim na šta ciljate", reče Enije.
   "Zar nije očigledno? Život se na ovoj planeti morao začeti pre nego što se pojavila radioaktivnost. I to je, dragi moj namesniče, jedino moguće rešenje za našu zagonetku, rešenje koje niti poriče činjenicu da život na Zemlji postoji, niti se kosi sa teorijskom hemijom u toj meri da nauku poljulja iz temelja."
   Enije zaprepašćeno pogleda u svog sagovornika, pogledom koji je u isti mah otkrivao i zadivljenost i nevericu.
   "Pa ne mislite valjda zaista tako!"
   "A zašto da ne?"
   "Kako bi čitav jedan svet mogao postati radioaktivan? Život radioaktivnih elemenata u spoljnjoj kori planete traje milionima, čak milijardama godina. To su mi dobro utuvili u glavu, još na Univerzitetu, čak i na pripremnom kursu za pravne nauke. Ti elementi su najverovatnije ovde prisutni od samog postanka sveta."
   "Ali postoji i stvar koja se zove veštačka radioaktivnost, gospodaru Enije. I to u ogromnoj meri. Hiljade postojećih nuklearnih rekacija oslobadjaju dovoljnu energiju da stvore sve vrste radioaktivnih izotopa. Ako, recimo, pretpostavimo da su se ljudi koristili nuklearnom energijom u industriji, bez potpune kontrole, ili za potrebe rata - ako uopšte možete zamisliti rat ograničen na samo jednu jedinu planetu - velika površina spoljnog zemljinog sloja mogla je biti pretvorena u veštački radioaktivni materijal. Šta kažete na ovo?"
   Sunce je okupano krvavom bojom zalazilo za planine, bacajući rumeni odsjaj na Enijevo mršavo lice. Odnekud dopre blagi večernji vetrić, a začu se i uspavljujuće zujanje pažljivo odabranih vrsta insekata, čiji se zvuk učini prijatnijim nego ikad.
   "To mi zvuči nekako suviše nategnuto", odgovori Enije. "Prvo i prvo, teško mi je da zamislim korišćenje nuklearnih reakcija u ratu, a pogotovo da se nad njima izgubi potpuna kotrola i dopusti im se da se u tolikoj meri razviju..."
   "Prirodno je da ispoljavate težnju da potcenjujete nuklearne reakcije, jer ste čovek današnjice, kada ih je tako lako kontrolisati. Šta, medjutim, ako je ikada neko - ili nekakva armija - upotrebila takvo oružje, pre nego što je suprotna strana dospela da ih u tome spreči? Ili pre no što se uopšte znalo kako se od toga odbraniti? Kao kada bi neko koristio zapaljive bombe u sukobu sa nekim ko ne zna da bi voda ili pesak tu vatru ugasili."
   "Hmm. Podsećate me na Šekta kad tako govorite."
   "A ko je Šekt?" Arvardan svom sagovorniku uputi brz pogled.
   "Jedan Zemljanin. Jedna od retkih pristojnih ljudi - hoću reći, jedan od onih s kojima i pravi gospodin može razgovarati. Fizičar je. I on me je jednom ubedjivao da Zemlja nije morala, nužno, oduvek biti radioaktivna."
   "Tako... Pa dobro, to i nije neobično, jer nisam jedini koji ovu teoriju zastupa. Uostalom, ona se može pronaći i u Knjizi Predaka, koja govori o mitskom poimanju daleke prošlosti Zemlje. U stvari, sve što ja zastupam, tamo je već napisano, s tim što pokušavam da izbegnem taj pomalo neuhvatljivi način izražavanja i primenim odgovarajuće naučne obrasce."
   "Knjiga Predaka?" U Enijevom glasu osećao se prizvuk kako iznenadjenja, tako i zbunjenosti. "Kako ste do nje došli?"
   "Pa, rekao bih, malo odavde, malo odande. Nije baš bilo lako, te je ni dan-danas nemam u celini. Ipak, iako sasvim nenaučne, sve te drevne informacije o ne-radioaktivnosti mogu i te kako da mi pomognu u ovom mom poduhvatu... A zbog četa to pitate?"
   "Zato što je ta knjiga u stvari Sveta knjiga jedne radikalne zemaljske sekte. Vasioncima je zabranjeno da je čitaju. Ne bih se čak usudio ni da razglasim da ste vi to već učinili - bar ne dok ste ovde. Jer, Došljaci, kako vas oni iz Carstva nazivaju, bivali su linčovani i zbog mnogo manje važnih stvari."
   "Kao da smatrate da su carske policijske snage ovde gotovo beskorisne."
   "U slučajevima skrnavljenja, da. Shvatite ovo kao opomenu pametnima, doktore Arvardan!"
   U savršenom saglasju sa šaputanjem lišća na granama razleže se najednom mekani, melodiozni, vibrantan zvuk zvona. Polako je zamirao, kao da nikako ne može da se odvoji od okoline u kojoj se oglasio.
   Enije se pridiže. "Mislim da je već vreme za večeru. Pridružićete mi se, zar ne, gospodine, i prihvatiti gostoprimstvo koje ovaj mali delić Carstva ovde na Zemlji može da vam pruži?"
   Prilike za ovakve svečane večere ukazivale su se srazmerno retko, te je, stoga, valjalo iskoristiti i najmanji povod. Jela su bila neuobičajeno raznovrsna, ambijent raskošan, muškarci ugladjeni a žene naprosto opčinjavajuće. Pri tom se mora priznati da je doktor Bel Arvardan od Barona, Sirijus, bio u središtu pažnje gotovo do neverovatnosti.
   Pred kraj večere, Arvardan pokuša da iskoristi priliku da prisutnima prenese makar deo razgovora koji je tog popodneva vodio sa namesnikom, ali njegovo izlaganje ovog puta naidje na osetno manje razumevanje.
   Neki gizdavi gospodin u pukovničkoj uniformi, uz snishodljivost tipičnu za vojnika koji se obraća visoko školovanom čoveku, nagnu se u jednom trenutku prema Arvardanu i upita:
   "Ako sam vas dobro razumeo, doktore Arvardan, vi želite da kažete da je ova zemaljska gamad prastara rasa od koje se kasnije razgranalo čitavo čovečanstvo?"
   "Ne mogu biti još sasvim siguran, pukovniče, no, čini mi se da postoje zanimljivi izgledi da je upravo tako. Mislim da ću za godinu dana moći da vam dam sasvim precizan odgovor."
   "Ako se ispostavi da ste u pravu, u šta duboko sumnjam, doktore", nastavi pukovnik, "zaprepastićete me preko svake mere. Već sam četiri godine stacioniran ovde na Zemlji, pa se ne može reći da nemam iskustva. Zemljani su bitange i nitkovi, svi do jednog, to vam mogu reći! Intelektualno neizmerno zaostaju za nama. Nemaju oni onu iskru svetlosti koja je čitavo čovečanstvo pronela kroz Galaksiju. Lenji su, sujeverni, pohlepni i bez ikakvih tragova plemenitosti u duši. Pokažite mi, vi ili bilo ko drugi, makar jednog jedinog Zemljanina koji na bilo koji način može biti jednak bilo kom pravom čoveku - vama, meni - i tek ću tada, možda, moći da poverujem da on predstavlja rasu naših pra-pradedova. Ali pre toga, nikako ne očekujte da podelim vaše mišljenje."
   Neki krupan čovek dobaci s druge strane stola: "Rekoše onomad da je jedini dobar Zemljanin mrtav Zemljanin; medjutim, mrtvace je teško prepoznati jer ovde svi smrde, i živi i mrtvi!" I on poče da se neumereno smeje svojoj šali.
   Arvardan se namršti i, ne podigavši pogled, odvrati: "Potpuno je nebitno raspravljati sada o rasnim razlikama, te nemam želju da se svadjam. Kada govorim o Zemljaninu, govorim o Zemljaninu praistorije. Njegovi direktni potomci su predugo bili izolovani ovde na Zemlji, i to pod vrlo neobičnim okolnostima; pa i pored toga nisam sklon da ih potcenjujem." Potom se okrete Eniju i nastavi: "Gospodaru moj, čini mi se da ste pre večere u toku razgovora pomenuli izvesnog Zemljanina."
   "Doista? Ne sećam se."
   "Nekog fizičara, po imenu Šekt."
   "Ah, da. Da."
   "Njegovo puno ime je, pretpostavljam, Afret Šekt?"
   "Tako je, imate pravo. Èuli ste za njega?"
   "Mislim da jesam. Pokušavam, u toku cele večere, da se setim, još odonda otkako ga pomenuste. Nije li on u Institutu za nuklearna istraživanja u... Oh, kako li se zvaše to prokleto mesto? On se kucnu dlanom po čelu jednom ili dva puta. "Tako je! U Èiku?"
   "Da, to je on. Šta je s njim?"
   "Samo to da je o njemu, u avgustovskom broju Fizičkog pregleda, objavljen neki članak. Primetio sam ga jer sam pažljivo tragao za bilo kakvim tekstom o Zemlji - a takvih je, znate i sami, malo... U svakom slučaju, ono što hoću da kažem jeste da taj čovek tvrdi da je izumeo nešto što naziva sinapsifajerom; reč je u stvari o aparatu koji treba da poveća kapacitet živčanog sistema kod sisara."
   "Zaista?" U Enijevom glasu oseti se neuobičajena oštrina. "O tome do sada ništa nisam čuo."
   "Mogu vam pronaći taj članak, zaista ga vredi pročitati. Bar je meni bio zanimljiv, osim što ne mogu u potpunosti da razumem neke podatke koji se odnose na čisto tehničke strane stvari. Ono što je taj žovek učinio bilo je da je pomoću sinapsifajera eksperimentisao sa nekom, vama verovatno poznatom vrstom ovdašnje domaće životinje. Èini mi se da je po sredi bio pacov. Posle obuke je odredjenim primercima postavio da reše neki jednostavan problem, kao na primer, da prodju kroz mali lavirint na putu do hrane. Merio je, naravno, vremena potrebna da se zadatak izvrši, i došao do zaključka da je primercima koji su bili u dodiru sa njegovim aparatom bilo za to potrebno u proseku za trećinu vremena manje nego primercima koji na sinapsifajeru nisu bili obučavani. Uvidjate li, pukovniče, šta to može da znači?"
   "Ne, ne uvidjam", glasio je nezainteresovani odgovor.
   "Onda vam samo moram skrenuti pažnju da bilo koji naučnik, čak i Zemljanin, koji pristupa toj vrsti ispitivanja na takav način, može u najmanju ruku da bude na istoj intelektualnoj ravni sa mnom, a dopustićete mi ovu pretpostavku, sasvim sigurno i sa vama."
   "Samo trenutak, doktore", upade Enije. "Vratio bih se za trenutak samom tom aparatu. Da li vam je poznato da li je dr Šekt do sada već eksperimentisao i sa ljudskim bićima?"
   "Sumnjam, gospodaru Enije", odvrati Arvardan uz osmeh. "Jer je oko devet desetina pacova uginulo tokom eksperimenta. Šekt bi se, sasvim sigurno, teško odlučio da nastavi projekat na ljudskim jedinkama pre no što se o samom procesu obuke na sinapsifajeru dozna mnogo više."
   Na to se Enije zavali nazad u svoju stolicu sa laganom senkom brige na licu. Ostatak večere proveo je ne progovorivši više ni reči, niti je išta više okusio.
   Nešto pre ponoći namesnik neprimetno napusti skup, dobacivši samo svojoj ženi nekoliko šturih reči. Lako namrštenog čela i uz osećaj narastajuće nelagodnosti, on sede u svoju vazdušnu krstaricu koja ga povede na dvočasovni let prema Èiku.
   
   I tako se desi da je, istog popodneva kada je Arbin odvezao Džozefa Švarca u grad na susret s aparatom doktora Šekta, ovaj proveo više od jednog sata u poverljivom razgovoru sa namesnikom.
   

4. ŠIROK CARSKI DRUM
   
Arbin se u Èiku osećao nekako nelagodno, stešnjeno. Negde, usred grada, od oko pedeset hiljada ljudskih duša, jednom od najvećih na Zemlji, negde usred grada nalazili su se i Vasionci; činovnici velikog Galaktičkog carstva.
   Ruku na srce, Arbin nikada ranije nije video nijednog Vasionca. No ovde, u Èiku, potpuno spontano je odvraćao glavu od ljudi s kojima se mimoilazio, u strahu da će se na kraju naći oči u oči sa nekim vanzemljaninom. Doduše, i kad bi ga neko upitao, nije bio siguran da bi dao precizan odgovor u čemu se, u stvari, Zemljani i Vasionci razlikuju. No, u duši je nepogrešivo osećao da nekakva razlika naprosto mora da postoji.
   On baci pogled iza sebe pri ulasku u zgradu Instituta. Parkirao je svoje vozilo na za to predvidjenom prostoru, i plativši, dobio kupon, potvrdu da je njegovo parking-mesto zauzeto za narednih šest časova. Nije li se to nekom moglo učiniti sumnjivim? Sve čega bi se setio izazivalo je u njemu podozrenje. Vazduh oko njega kao da je bio ispunjen očima i ušima.
   Kad bi samo taj čudni čovek ostao sakriven tamo gde mu je naloženo, u pregradjenom odeljku u zadnjem delu vozila... Doduše, Arbin mu je gestovima izričito naredio da ne izviruje, ali da li ga je ovaj razumeo? On oseti nestrpljenje. Zašto li je, zaboga, dozvolio da ga Gru nagovori na sve ovo?
   Nekakav glas ga prekide u razmišljanju, i on shvati da su se vrata pred kojima je stajao nekako otvorila.
   "Šta želite", pitao je glas.
   Arbin pomisli da mora biti da je prečuo to isto pitanje postavljeno, verovatno, već nekoliko puta, jer je u glasu osetio nestrpljenje. Stoga on brzo, hrapavim glasom i suvog grla isprekidano odgovori:
   "Mogu li da se ovde prijavim za sinapsifajer?"
   Vratar, neka mlada devojka, uputi mu oštar pogled i odgovori: "Upišite se ovde."
   Arbin skloni ruke iza ledja i promuklo ponovi: "Gde mogu da se bliže obavestim o proceduri?" Setio se, nekako, da mu je Gru pomenuo kako se aparat zove; no, ipak, teško je izgovarao tu reč koja mu se učinila toliko besmislenom.
   No, vratarka odvrati čeličnim glasom: "Morate se najpre ubeležiti kao posetilac. Pre toga ne mogu ništa da uradim za vas."
   Arbin se bez reči okrete i krenu. Mlada žena za pultom nestrpljivo stisnu usne i besno pritisnu signalnu polugu pored svog sedišta. Arbin se očajnički borio da ne stvori o sebi sliku nekog kriminalca, osećajući istovremeno kako mu to nikako ne polazi za rukom. Devojka ga je odmerila od glave do pete. Sigurno će moći da ga prepozna i za hiljadu godina. On oseti ludu želju da potrči natrag do kola, što pre se vrati na farmu...
   U tom trenutku, u prostoriju ušeta neka osoba u belom laboratorijskom mantilu. Vratarka prstom pokaza na Arbina.
   "Dobrovoljac za sinapsifajer, gdjice Šekt", reče ona, "ali neće da kaže kako se zove."
   Arbin se osvrnu i ugleda pridošlu mladu devojku. Delovao je zbunjeno.
   "Da li vi rukovodite aparatom, gospodjice?"
   Devojka se prijateljski nasmeja. "Ne, nikako." Arbin odjednom oseti kako njegov strah jenjava.
   "Mogu vas, medjutim, odvesti do prave osobe", dodade ona, a onda zainteresovano upita: "Želite li zaista da budete dobrovoljac?"
   "Samo želim da vidim čoveka zaduženog za spravu", ukočeno odgovori Arbin.
   "U redu." Devojka nije izgledala nimalo uznemirena ovakvim odgovorom. Ona jednostavno kliznu prema vratima iza kojih se i pojavila, i za kratko vreme, iza njih se ukaza njena ruka, dajući Arbinu znak da pridje.
   Srca koje je snažno udaralo, on krenu za njom i oni udjoše u nekakvu malu odaju. Devojka mu se blago obrati: "Ako imate vremena da sačekate pola sata, ili možda čak i manje, dr Šekt će vas sa zadovoljstvom primiti. Sada je, trenutno, veoma zauzet. Ako želite mogu vam doneti neke knjige i čitač da vam vreme brže prodje."
   Arbin, medjutim, odrečno odmahnu glavom. Èinilo mu se da se zidovi sobe polako zatvaraju nad njim, obrazujući klopku. Da li je sada stvarno zarobljen? Hoće li Starešine sada doći da ga odvedu?
   Bilo je to najduže čekanje u Arbinovom životu.
   
   Gospodar Enije, namesnik na Zemlji, znatno je lakše upriličio sastanak sa dr Šektom, mada je bio gotovo isto toliko uzbudjen. Èak i posle četiri pune godine službovanja na Zemlji, poseta Èiku predstavljala je pravu avanturu. Kao neposredni predstavnik Njegovog Veličanstva, njegov položaj na Zemlji bio je zvanično, ravan položaju vicekraljeva svih galaktičkih sektora, čija su se blistava prostranstva pružala duž stotina kubnih parseka svemira. No, u sebi ipak nije mogao da potisne osećaj izgnanstva. Zakopan u nemoćnoj pustoši Himalaja, okružen stanovništvom punim nemoćne mržnje prema njemu, prema Carstvu a i prema sebi samima, čak je i put u Èik doživljavao kao bekstvo od stvarnosti.
   Iskreno rečeno, ovakva bekstva su po pravilu kratko trajala. Morala su biti takva, jer ovde, u gradu, neophodno je bilo da se neprestano nose zaštitna odela impregnirana olovom, čak i pri spavanju. Još i gore: morao je neprestano da uzima odredjene doze metabolina.
   Upravo se, zbog toga, gorko jadao Šektu:
   "Metabolin je", reče on, podižući crvenkastu kapsulu da bi je ovaj bolje video, "možda najbolji simbol onoga kako ja doživljavam vašu planetu, prijatelju moj. Svrha mu je da pospeši sve metaboličke procese u mom telu, za sve vreme dok sedim ovde, obavijen radioaktivnim oblakom koga vi lično niste ni svesni." On proguta kapsulu. "Eto. Sada će mi srce brže zakucati, pluća dublje disati, jetra brže stvarati hemijska jedinjenja koja, kako mi rekoše lekari, od nje čine najznačajniju fabriku u organizmu. A to kasnije plaćam užasnim glavoboljama i beskrajnim zamorom."
   Dr Šekt ga je slušao sa izrazom dobroćudnog odobravanja na licu. Većina ljudi ga je smatrala kratkovidim, ne zato što je nosio naočare ili što je zaista imao slab vid, već pre zbog toga što je bio profesionalno naviknut da sve gleda izbliza, i dobro i sumnjičavo odmeri sve činjenice pre no što bilo šta kaže. Bio je visok, nešto malo poguren, u skladu sa poodmaklim godinama u kojima se nalazio.
   No, bio je isto tako i čovek koji je dobro poznavao galaktičku kulturu, tako da nije delio uobičajenu zemaljsku odbojnost i sumnjičavost, zbog koje su Zemljani, generalno gledano, i bili toliko neprijatni, pa čak i odvratni gradjanima Carstva, kosmopolitima širokih nazora kakav je bio Enije.
   "Siguran sam da vam ta pilula nije neophodna. Metabolin je samo još jedno vaše predubedjenje i to i sami vrlo dobro znate. Kada bih vam umesto metabolina podmetnuo kapsulu ispunjenu šećerom, ništa se gore ne biste osećali. Èak biste kasnije, putem autosugestije, sami sebi izazvali glavobolju", odgovori Šekt.
   "Govorite tako jer se nalazite u sredini na koju ste se navikli. Poričete li, medjutim, da je vaš sopstveni metabolizam, uopšte uzev, veći od mog?"
   "Naravno da ne, ali kakve to ima veze? Svima vama, iz Carstva, prirodno je urodjeno predubedjenje da se mi Zemljani razlikujemo od ljudskih bića na drugim svetovima; medjutim, stvari ne stoje baš tako. Ili možda dolazite ovamo kao propovednik antiterestrijalizma?"
   Enije zaječa. "Tako mi Cara vaši zemaljski prijatelji sami su, u tom pogledu, najbolji propovednici! Žive ovde onako kako žive zatočenici na ovoj smrtonosnoj planeti, zadojeni sopstvenim besom; ali upravo stoga za Galaksiju neprestano predstavljaju bolno mesto! Da, sasvim ozbiljno govorim, Šekte. Koja druga planeta neguje taj stepen ritualnog u svakodnevnom životu i posvećuje mu se sa tolikom samomučeničkom žestinom? Ne prodje ni dan a da mi ne stigne nekakva delegacija nekog od vaših vladajućih tela koja traži smrtnu kaznu za, recimo, nekog ubogog starog djavola koji je, u bekstvu, da bi izbegao Šezdesetu, nabasao u neku zabranjenu oblast, ili još gore, pojeo više nego što iznosi njegovo sledovanje hrane?"
   "Da, ali vi im bez izuzetka udovljavate u njihovim zahtevima za smrtnu kaznu. Vaša ideologija gadjenja kao da nije dovoljna onda kada se treba usprotiviti."
   "Zvezde su mi svedoci da iz sve snage nastojim da sprečim najtežu kaznu. Ali šta tu opšte može da se učini? Car jednostavno zahteva da se svi lokalni običaji na provincijskim svetovima dosledno poštuju - što je u suštini pametna politika, jer se na taj način sprečava izbijanje svakojakih pobuna svakog drugog dana. Kako, dakle, mogu da se usprotivim svim tim vašim Savetima, Senatima i Većima kada bi oni, u tom slučaju, digli jezivu dreku i stali da pljuju Carstvo i sva njegova tela! Radije bih da prespavam usred čitave legije samih djavola, svaku noć u narednih dvadeset godina, nego da, makar samo deset minuta, moram da gledam takvu sliku na Zemlji!"
   Šekt uzdahnu i zagladi svoju retku kosu. "Za čitavu Galaksiju Zemlja je samo kamičak na nebu, ako je uopšte iko i primećuje. Nama je ona, medjutim, dom, i to jedini dom koji imamo. Iako se uošte ne razlikujemo od vas na spoljnim svetovima, život nam pruža mnogo manje sreće. Zbijeni smo ovde na jednom svetu u agoniji, gušimo se u pritvoru radijacije, okruženi smo Galaksijom, ogromnom Galaksijom koja nas odbacuje. Šta bismo mogli da uradimo da suzbijemo osećaj usamljenosti koji nas prosto izjeda? Priznajte i sami, namesniče, da li biste bili voljni da višak našeg stanovništva pošaljete na neki drugi svet?"
   "Da li bih ja bio voljan? Od kakvog je to značaja, kada vanzemaljski svetovi nisu spremni da vas prime ni po koju cenu. Oni, jednostavno, ne žele da se suoče sa zemaljskim bolestima."
   "Zemaljskim bolestima!" naroguši se Šekt. "To je besmislica koja se mora iskoreniti jednom zauvek! Mi ne donosimo smrt. Kad bi tako bilo onda biste vi, ovde medju nama, odavno bili mrtvi."
   "Pa, ruku na srce", pomirljivo se nasmeši Enije, "preduzimam sve da sprečim bilo kakav neposredan neželjeni kontakt."
   "Samo zato što ste i vi podlegli strahu koji su stvorili vaši glupi sledbenici."
   "Nemojte tako, Šekte. Zar ćete reći da je teorija o neposrednoj radioaktivnosti ljudskih tela bez ikakve naučne osnove?"
   "Naravno da ne. Kako se, ovde, radioaktivnost uopšte može izbeći? I vi ste radioaktivni. Kao uostalom svako na svih stotinu miliona planeta u okviru Carstva. Mi, Zemljani, jesmo pod dejstvom radijacije, u svakom slučaju više nego ostali, ali garantujem vam ne u toj meri da bismo ikome naudili."
   "I pored toga, prosečni Vasionac misli upravo suprotno. Što je još gore, ne pokazuje ni najmanje volje da proveri svoje ubedjenje. Uostalom..."
   "Uostalom, reći ćete, mi smo drugačiji. Mi nismo ljudska bića jer se brže modifikujemo, pod dejstvom radijacije, naravno, pa smo se zato do sada toliko izmenili... Ni to nije dokazano."
   "Ali verovanje je prilično rašireno."
   "I dok god je prilično rašireno, i dok god na nas sa Zemlje gledaju kao na parije, bićemo upravo onakvi kakvim nas i vidite. Ako nas tako neuvidjavno odbacujete, šta možete za uzvrat očekivati? Možete li nam zameriti to što vas mrzimo, ako i vi mrzite nas? Verujte, mnogo više bismo mi, Zemljani, trebalo da se zbog toga nadjemo uvredjeni nego vi."
   Enije je poprilično žalio zbog navale gneva koju je sam izazvao. Èak su i izuzeci medju Zemljanima, kao što je Šekt, potpuno zaslepljeni, razmišljao je on: čak i oni suprotstavljaju Zemlju svim spoljnim svetovima. Ipak on nastavi, pomalo uvredjeno:
   "Molim vas, Šekte, da mi oprostite zbog ove male neotesanosti. Pogledajte me ovakvog kakav jesam, mladog i čemernog. Imate pred sobom jadnička, mladića od četrdeset godina - a četrdeset godina je još žutokljuno doba u razmerama profesionalne upravne službe - koji teškom mukom izučava svoj zanat ovde na Zemlji. Proći će godine i godine pre no što se oni ludaci u Birou za Spoljne Provincije sete da me prebace na neki mirniji svet. Obojica smo, stoga, zatočenici ove planete, a ujedno i pripadnici jednog velikog civilizovanog sveta u kome se ne prave razlike kako po pitanju porekla, tako ni po telesnim neistovetnostima. Pružite mi, stoga, ruku i ostanimo prijatelji."
   Namrgodjene Šektove crte namah se razvedriše, otkrivši da je doktor sada mnogo raspoloženiji, te se on otvoreno nasmeja:
   "Loš ste glumac, Namesniče. Molite za moju dobru volju, ali i dalje zvučite kao pravi diplomata Njegovog Veličanstva."
   "Podučite me, onda, kako da glumim, pa mi recite nešto o toj vašoj napravi, sinapsifajeru."
   Šekt se vidno trže i natušti. "Šta ste o njoj čuli? Mora da ste, osim pravnih nauka, izučavali i fiziku, čim se i za to interesujete."
   "Od onih sam ljudi koje sve zanima. Molim vas, doktore, recite mi, zbilja bih voleo da znam šta je posredi."
   Doktor se ispitivački zagleda u svog sagovornika, uz jasan izraz sumnje na licu. Zatim ustade i, gladeći bradu, zamišljeno reče:
   "Pa, ne znam odakle bih počeo."
   "U ime zvezda, ako ne znate kako da mi stručno objasnite kako instrument radi, okanite se toga! Stvarno ne bih ništa razumeo od svih tih vaših tenzora, funkcija i čega sve ne još!"
   Šaktu zasijaše oči. "U redu, držaćemo se striktno 'nestručnog'. To je, jednostavno, aparat koji treba da proširi saznajni kapacitet ljudskog uma."
   "Ljudskog? Doista! I deluje li?"
   "Kada bismo samo znali! Za to je potrebno još mnogo istraživanja. Izložiću vam, ukratko, suštinu, a vi sami prosudite. Nervni sistem je, kod čoveka i viših životinja, sastavljen od neurobelančevinaste materije, koja se gradi na krupnim molekulima veoma neuravnoteženog elektronskog balansa. Najmanji podsticaj, nadražaj, izazvaće reakciju kod jednog od njih; on će je zatim preneti na drugi i tako dalje, sve do mozga. Sam mozak je ogromna grupacija istih takvih molekula koji su medjusobno povezani na sve moguće načine. A pošto neurobelančevina ima 1020, odnosno jedan sa dvadeset nula u sledu, i broj njihovih mogućih kombinacija kreće se u granicama faktorijala u iznosu 1020. To je tako veliki broj da, kada bi svi elektroni i protoni u vaseljeni činili, sami za sebe, posebne vaseljene, broj eletrona i protona u tako nastalim vaseljnama ne bi bio ni blizu usporedbe sa... možete li da me pratite?"
   "Ni reči ne razumem, hvala zvezdama. Èak i kada bih pokušao da idem u korak s vama, zacvileo bih kao psetance od tolikog umnog naprezanja."
   "Hmm. Pa, u svakom slučaju, ono što obično nazivamo nervnim impulsom nije ništa drugo do progresivni elektronski debalans koji kroz nerve ide do mozga i odatle ponovo natrag. To je valjda jasno, zar ne?"
   "To jeste."
   "Onda dobro, blagoslovena vam bila vaša genijalnost. Dokle god impuls u svom kretanju nailazi na ćeliju nerva, može se dalje brzo prenositi, zbog gustine samih ćelija neurobelančevina. Medjutim, svake dve susedne ćelije istovremeno deli beskrajno tanak sloj ne-nervnog tkiva, te stoga one, iako se dodiruju, nisu neposredno vezane."
   "Shvatam!" uzviknu Enije. "Naravno, nervni impuls mora nekako da preskoči tu ne-nervnu barijeru."
   "Upravo tako. Ta opnica umanjuje i slabi snagu impulsa i usporava brzinu njegovog prostiranja, srazmerno kvadratu sopstvene debljine. Isto to važi i za kretanje impulsa u samom mozgu. E, sada, zamislite da se, na neki način, umanji konstantna neprovodljivost tih medjućelijskih opni."
   "Konstantna neprovodljivost?"
   "Izolacioni otpor opne. U tome je čitava stvar. Kada bi se konstantna neprovodljivost spustila, impulsi bi lakše preskakali prepone. Učili biste brže, mislili biste brže."
   "Ako je tako, vratiću se na svoje prvobitno pitanje. Deluje li?"
   "Za sada sam eksperimentisao samo na životinjama."
   "I kakav je rezultat?"
   "Pa, većina ih je uginula vrlo brzo, zbog poremećaja u belančevinama mozga. Tkivo se jednostavno zgrušalo, kao kada se jaje zgruša nakon dužeg kuvanja."
   "Ima nečeg neverovatno okrutnog u toj hladnokrvnosti s kojom nauka nastupa. Šta se desilo s primercima koji nisu uginuli?"
   "Još ništa tačno ne mogu da zaključim, pošto posredi nisu bila ljudska bića. Sve činjenice jesu tu, ali... Meni su potrebni ljudi. Vidite i sami da je u pitanju prirodna elektronska percepcija svakog pojedinog mozga. Svaki od njih pokazuje odredjenu vrstu sasvim slabog elektriciteta, od kojih nijedan nije isti. Možete ih razlikovati sa sigurnošću kao i otiske prstiju, ili mrežu krvnih sudova na mrežnjačama raznoraznih očiju. Èak su, u tom smislu, mozgovi i pouzdaniji indikator. Ako se i to uzme u obzir prilikom samog ogleda, i ako sam, uopšte, u pravu, ne bi trebalo da bude greške... Medjutim, problem je što nemam raspoložive ljudske mozgove na kojima bih vršio opite. Na sve strane tražim dobrovoljce, ali..." On beznadežno raširi ruke.
   "Normalno, ne može im se zameriti, prijatelju", primeti Enije. "No, kada bi, izistinski, aparat bio potpuno usavršen, šta biste preduzeli s njim?"
   "To onda više neće biti do mene", odgovori fizičar i slegnu ramenima. "Verovatno bi se stvar poverila na rešavanje Velikom savetu."
   "Znači, ne biste svoj pronalazak stavili na raspolaganje Carstvu?"
   "Što se mene tiče, to bi bilo moguće. Ali samo Veliki savet ima punomoć nad..."
   "Oh", prekide ga Enije nestrpljivo, "do vraga s tim vašim Velikim savetom! Već sam se gnjavio s njim. Ne biste li vi razgovarali s njima i vi se s njima neposredno nagadjali kada dodje vreme za to?"
   "Kakvog bih ja uticaja mogao imati na njih?"
   "Mogli biste im reći da bi kada bi Zemlja razvila široku proizvodnju sinapsifajera koji bi se mogli koristiti na ljudskim bićima bez i najmanjeg rizika, i kada bi se proizvodnja usmerila ka Galaksiji, možda bilo moguće zaobići ograničenja u vezi sa iseljavanjem zemaljskog življa na druge svetove."
   "Šta? I bez pogovora biste se vi, Vasionci, izložili našim epidemijama, našoj, neljudskosti i 'posebnosti'?" Šekt je bio više nego sarkastičan.
   "Možda", tiho odvrati Enije, "možda biste svi, en masse, mogli biti preseljeni na neku drugu planetu. Mislim da bi trebalo da razmislite o tome."
   Vrata se baš u tom trenutku otvoriše i na njima se pojavi mlada devojka. Ona udje i krenu prema ormanu sa filmo-knjigama, razbivši pomalo ljigavu atmosferu koja je do tada vladala u prostoriji, istovremeno otvaranjem vrata bukvalno pročistivši vazduh u zagušljivoj odaji. Kao da je svojim ulaskom unela dah proleća. No, shvativši da njen otac nije sam, i uhvativši strančev pogled, ona porumene i krenu nazad ka izlazu.
   "Hodi, Pola", pozva je žustro njen otac. "Gospodaru moj", dodade on obraćajući se Eniju, "voleo bih da upoznate moju kćerku. Pola, predstavljam ti Lorda Enija, namesnika na Zemlji."
   Ovaj je već bio na nogama, i njegova ležerna galantnost učini da se i devojka vidno opusti. "Moja nadraža gospodjice", poče on, "vi ste dragi kamen koji teško da je Zemlja mogla proizvesti. Bili biste, zaista, predivan ukras na kome god svetu da se nadjete."
   On prihvati Polinu šaku, koju mu ona pomalo plaho i suviše brzo pruži. Za trenutak je izgledalo da će je Enije poljubiti, na tradicionalno učtiv način, ali iako mu je to za časak možda bilo na umu, na kraju do toga ipak ne dodje. On ispusti njenu ruku, i ova, oslobodjena, skliznu pored devočinog tela. Gest je bio vrlo rečit.
   Pola, uz lako nabrane obrve, progovori:
   "Počastvovana sam zbog pažnje koju mi ukazujete, gospodaru, meni, običnoj devojci sa Zemlje. Zaista se hrabro i stoički izlažete mogućnosti da vam prenesem zarazu."
   Šekt pročisti grlo i prekide neugodan trenutak. "Gospodaru, moja kćerka upravo privodi kraju svoje studije na Univerzitetu u Èiku, a dodatna neophodna znanja stiče radeći dva puta nedeljno kao moj asistent u laboratoriji. Veoma je sposobna i, mada ovo govorim kao pristrasan i ponosan otac, možda će jednog dana doći na moje mesto."
   "Tata", odvrati Pola nežno, "imam nešto važno da ti kažem." Medjutim, oklevala je. "Hoćete li da izidjete za momenat?" upita Enije uljudno.
   "Ne, nikako", odgovori Šekt. "Kaži šta je, Pola."
   "Imamo dobrovoljca, oče", reče ona.
   Doktor se zagleda u nju, kao da ne razume. "Dobrovoljca za sinapsifajer?"
   "Tako čovek kaže."
   "Kao da sam vam doneo dobru sreću", bile su Enijeve reči.
   "Tako izgleda." Šekt se ponovo okrenu svojoj kćeri. "Smesti ga u sobu C i zamoli ga da sačeka, domah ću doći."
   Pola izidje, a Šekt se obrati namesniku. "Moraćete, na žalost, da me izvinite."
   "Naravno. Koliko predvidjate da će ogled trajati?"
   "Mislim da je to pitanje više sati, namesniče. Da li ste možda voljni da i sami prisustvujete opitu?"
   "Dragi moj Šekte, ništa groznije od toga, verujte mi, ne mogu da zamislim. Biću još sutra u Gradskoj kući, pa vas molim da mi dojavite rezultat."
   Šekt ispolji vidno olakšanje. "Naravno, naravno."
   "Dobro... I razmislite o onome o čemo smo razgovarali. Pred vama je širok, carski drum sa vratnicama novih saznanja."
   Enije napusti doktora još uznemireniji nego što je bio pre razgovora; jer nije saznao sve što je hteo, a neka čudna zebnja mu i dalje nije davala spokoja.
   

5. PRINUDNI DOBROVOLJAC
   
Kada je napokon ostao sam, dr Šekt lagano pritisnu pozivno dugme. U prostoriju žurno udje mladić, tehničar, brižljivo zalizane, duge smedje kose, obučen u laboratorijski mantil bleštavo bele boje.
   "Da li vam je Pola već rekla..." poče Šekt.
   "Jeste, doktore Šekt. Posmatrao sam tog čoveka kroz telegled i, bez obzira što je doveden, umesto da je došao sam, izgleda kao neko ko sasvim lepo može da posluži."
   "Šta mislite, da li bi trebalo da celu stvar ipak prijavim Savetu?"
   "Ne znam šta da vam preporučim. U ovom slučaju, ipak, Savet sigurno ne bi prihvatio bilo kakvo šturo referisanje." Tehničar zastade, pa onda živo nastavi: "A šta da ga se jednostavno otarasimo? Mogu mu, na primer, reći da su nam potrebni ljudi mladji od trideset godina. Njemu je, sigurno, već dobrih trideset pet."
   "Ipak, mislim da je najbolje da ga najpre i sam pogledam", Šekt pokuša da racionalno razmisli. Do sada je slučaj vodjen sa krajnjom promišljenošću. Davano je taman toliko informacija da se ostavi utisak tobožnje iskrenosti. A sada, prvi dobrovoljac - i to usred Enijeve posete. Treba li to uopšte povezivati? I sam je mogao imati samo naglovite predstave o postojanju moćnih i tajanstvenih sila čiji rvački zahvat za svoje poprište ima upravo opustošeno lice Zemlje. Ipak, na neki način, imao je 'dovoljne' predstave. Bio ih je svestan u toj meri da je znao da je ostavljen na milost i nemilost tim silama, a opet, znao je mnogo više nego što bi iko od Starešina mogao posumnjati.
   Šta je mogao da preduzme sada kada mu je život dvostruko u opasnosti?
   Deset minuta kasnije Šekt se konačno nadje oči u oči sa grubom farmerovom prilikom. Arbin je držao šešir u ruci i zauzeo je unekoliko odstupajući stav, glave okrenute malo u stranu, kao da je želeo da spreči da bude izložen pogledima iz prevelike blizine. Šekt pomisli da čovek mora imati oko četrdeset godina; no, budući da težak život bitno menja ljude, nije mogao biti baš sasvim siguran u starost farmera pred sobom. Doktor primeti kako mrki obrazi njegovog posetioca lagano rumene; isto tako, očigledne su bile i graške znoja što su mu izbijale po čelu i slepoočnicama, i pored toga što je u sobi bilo srazmerno sveže. Osim toga, čovek je nervozno kršio prste.
   "Dakle, dragi moj gospodine", započe Šekt ljubazno, "koliko sam shvatio, ne želite da se predstavite."
   "Koliko sam ja shvatio, rečeno mi je da se nikakva pitanja neće postavljati prilikom dobrovoljne prijave."
   "Tako. Pa, imate li bar nešto što uopšte želite da kažete? Ili možda hoćete da, bez daljeg razgovora, pristupimo opitu?"
   "Odmah sada? Ja?" U Arbinovom glasu namah se oseti panika. "Nisam ja dobrovoljac, pogrešno ste me razumeli."
   "Hoćete reći da je to neko drugi?"
   "Naravno. Ono što sam ja hteo jeste..."
   "Razumem vas. Da li je to drugo lice, taj drugi čovek, ovde sa vama?"
   "Na neki način, jeste", odvrati Arbin oprezno.
   "U redu. Hajde sada, recite nam sve što vam je na srcu. Obećavam vam da će sve što kažete biti čuvano u strogoj tajnosti, a ako možemo da vam pomognemo, rado ćemo to učiniti. Jesmo li se dogovorili?"
   Farmer, uz izraz priprostog poštovanja, obori glavu. "Hvala vam, gospodine. Gledajte, stvar stoji ovako. Taj čovek, on je na našoj farmi, on je, uh, naš daleki rodjak. Razumete, on nam pomaže..." Arbin teško proguta knedlu, no doktor ga ozbiljno sasluša. "On je baš voljan da radi i dobro radi - znate, imali smo sina, ali je on umro - i znate, moja dobra žena i ja, nama treba pomoć - ona nije baš dobrog zdravlja - teško bi se, znate, snašli bez njega." I sam je osećao da je on što je ispričao u potpunom haosu.
   No doktor sa razumevanjem klimnu. "I dobrovoljac je upravo taj vaš rodjak, zar ne?"
   "U stvari da, zar vam nisam već rekao - izvinite što ne mogu jasnije da vam objasnim. Znate, jadnik nije baš sasvim - nije baš sve u redu u njegovoj glavi." Arbin odmah žurno nastavi: "Nije on bolestan, razumete. Nije toliko strašno da bi ga trebalo ukloniti. On samo sporo shvata. On, znate, ne govori."
   "Ne govori?" ponovi Šekt iznenadjeno.
   "Oh, da, govori, samo što on to ne voli. Hoću reći, teško govori."
   Šektov glas poprimi dozu sumnjičavosti. "I vi želite da ga sinapsifajer, ovaj, malo unapredi?"
   "Da, gospodine", klimnu Arbin snebivajući se. "Jer, kada bi bio malo bistriji, mogao bi da u nekim težim poslovima, znate, odmeni moju ženu."
   "Ali on može umreti. Da li vam je to jasno?"
   Arbin ga pogleda bespomoćno, očajnički kršeći prste.
   "Znate, neophodno je da se on lično saglasi", dodade Šekt.
   Farmer lagano, ali nepokolebljivo odmahnu glavom. "Ne bi vas ništa razumeo." Onda, gotovo bez daha, nastavi: "Gledajte, gospodine, znam da me razumete. Sigurno znate šta znači teško živeti. Taj čovek je već zašao u godine. Ne radi se o šezdesetoj znate, ali šta ako, prilikom sledećeg Popisa, procene da nije baš sasvim čitav i... i uklone ga? Zato vam ga i dovodimo, što ne želimo da ga izgubimo. Isto tako, voleo bih da se stvar obavi bez mnogo buke zato što možda... možda", Arbinove oči nesvesno odlutaše put zidova, kao da želi da dokuči ima li iza njih nepoželjnih slušalaca, "pa, možda zato što se ovo što radim Starešinama ne bi dopalo. Možda bi rekli da je to protiv Uredbe, to što hoću da spasem ovog mučenika, ali život je težak, gospodine... a ovaj čovek veoma može biti od koristi, zar ne? Vi ste sami tražili dobrovoljce."
   "Znam. Gde je, onda, vaš rodjak?"
   Arbin smesta iskoristi priliku. "Napolju, u mojim dvokolicama, ako ga još niko nije video. On, znate, ne bi mogao da odgovori kada bi ga neko pitao..."
   "Nadajmo se da je na sigurnom. Idemo sada da uvezemo kola u našu garažu u prizemlju. Potrudiću se da niko ne sazna da je on ovde, osim mene i mojih pomoćnika. I uveravam vas da sa Bratstvom nećete imati nikakvih problema."
   On prijateljski potapša farmerovo rame, te se Arbin grčevito naceri, uz osećaj da se uže oko njegovog vrata naglo olabavljuje.
   
   Šekt usmeri pogled na debeljuškastu, proćelavu priliku dole na kauču. Pacijent nije bio pri svesti, ali je disao duboko i pravilno. Govorio je nerazumljivo, nije razumevao ništa, a opet, nije bilo nikakvog opipljivog obeležja njegove slaboumnosti, koje bi moglo biti provereno medicinskim putem. Refleksi su mu, za postarijeg čoveka, bili sasvim u redu.
   Postarijeg? Hmm.
   On skrenu pogled ka Arbinu, koji je posmatrao čitav prizor sa izrazom napetosti na licu.
   "Šta mislite, da li da mu uzmemo analizu kostiju?"
   "Ne!" gotovo kriknu Arbin, a zatim dodade, tiše: "Ne želim da ga identifikujete na bilo koji način."
   "To bi nam mnogo pomoglo, znate; bilo bi mnogo sigurnije kada bismo tačno znali koliko mu je godina", objasni Šekt.
   "Pedeset mu je", odvrati Arbin kratko.
   Fizičar sleže ramenima. Ionako nije važno. On ponovo spusti pogled na usnulog čoveka. Kada su ga uveli delovao je, bar prividno, utučeno, bezvoljno, ravnodušno. Bez ikakve sumnjičavosti i bez pogovora je progutao hipnopilulu; jedino mu je neposredno pre toga na licu zaigrao brz, bolan osmejak.
   Tehničar je baš uguravao u prostoriju poslednji od kabastih sastavnih delova sinapsifajera. Na pritisak dugmeta, usled pregrupisavanja molekula, polarizovana stakla na prozorima odaje namah postadoše neprozirna. Jedno jedino, belo svetlo bacalo je sada svoje hladne zaslepljujuće zrake na dijamagnetičko polje od nekoliko stotina kilovata napona u kome je pacijent sada lebdeo, na nekih pet centimetara iznad radnog stola.
   Uz potpuno nerazumevanje svega što se dešava Arbin je i dalje sedeo u tamnom uglu laboratorije, svestan da ne može da spreči nikakve smrtonosne poduhvate koji bi se mogli odigrati, ali čvrsto rešen da ipak dobro otvori oči.
   Na njega, uostalom, niko i nije obraćao pažnju. Elektrode su konačno bile pričvršćene uz lobanju pacijenta, što je bilo poslednje u nizu dugotrajnih priprema - najpre je trebalo izvršiti Alsterov test, da bi se precizno utvrdio oblik lobanje do najsitnijih neravnina i šavova. Pri pomisli na to, Šekt se u sebi gorko osmehnu. U ovom slučaju, iako najpribližnije sredstvo, šavovi lobanje nisu bili idealno merilo za utvrdjivanja starosti. Èovek je, pokazali su rezultati, bio ipak stariji od pedest godina, koliko je prethodno smatrao da je imao.
   Odjednom, Šekt se namršti. Učini mu se da je primetio nešto neobično upravo u tim šavovima. Izgledali su nekako... baš neobično...
   Za trenutak je bio spreman da zaključi da je oblik lobanje bio od primitivnijih tipova, ali opet... Pa, dobro, čovek je po svoj prilici intelektualno na donjoj granici proseka. Zašto da ne?
   Odjednom, on uzviknu: "Pobogu, nisam ni primetio! Pa ovaj čovek ima dlake po licu!" On se upitno okrete ka Arbinu. "Da li je ovaj čovek oduvek imao bradu?"
   "Bradu?"
   "Dlake, dlake na licu! Hodite ovamo i pogledajte sami!"
   "Vidim, gospodine." Arbin je brzo razmišljao. Priseti se da ih je i sam primetio tog jutra, ali je to nekako smeo s uma. "Rodjen je sa tim", odgovori on, a onda dodade neubedljivo: "Bar koliko je meni poznato."
   "U redu, hajde da ih odstranimo. Sigurno ne želite da čovek ide ovako dlakav kao neka divlja zver, zar ne?"
   "Ne, gospodine."
   Tehničar pridje, pažljivo navuče rukavice i lagano utrlja depilator u kožu lica pacijenta. Zatim skide sloj i dlake nestadoše.
   "Doktore, ovaj čovek ima nekakve dlake i po grudima", reče tehničar.
   "Galaksijo, otvori se!" jeknu Šekt. "Dajte da vidim. Pa, čovek je prava vunena prostirka! U redu, nije važno, neće se videti pod košuljom. Nastavimo sada sa elektrodama, postavimo žice ovde, ovde i ovde." Platinske žice, tanke, kao vlati kose, pažljivo su ubodene na pokazana mesta. "Još ovde i ovde."
   Uspostavi se na taj način nekih desetak veza, kroz kožu do šavova. Mogli su se čak osetiti i laki odjeci mikrostrujanja koje se rasprostiralo u mozgu, od ćelije do ćelije.
   Svi su pažljivo posmatrali kako se potenciometri na ampermetrima lagano pokreću i poskakuju kad bi se spoj uspostavio ili prekinuo. Grafičke igle šarale su levo i desno, praveći košmarnu sliku na grafikonskom papiru. Povremeno su se ukazivali nepravilno rasporedjeni skokovi i antiklimaksi.
   Iscrtane grafikone zatim skinuše sa valjka, i postaviše na osvetljeno mutno staklo. Naučnici se nagnuše nad njima, povremeno se nešto došaptavajući. Do Arbina su dopirali samo glasniji odlomci. "... neuobičajeno pravilno... pogledajte samo snagu ovog petostrukog impulsa... mislim da to treba pobliže analizirati... evo, sasvim se jasno vidi..."
   A onda, beskrajno dugo, bar se tako Arbinu činilo, trajalo je podešavanje sinapsifajera. Kontrolna dugmad su se okretala, oči su bile upravljene na milimetarske podeoke, pa se proces prekidao da bi se podaci pribeležili; potom, iznova i iznova, elektrometri su brižljivo proveravani i, po potrebi, još finije podešavali.
   Najzad se Šekt uz osmejak okrete Arbinu. "Sve će vrlo brzo biti gotovo", reče on.
   Golema mašinerija se nadvijala nad usnulim čovekom, podsećajući pri tom na neko tromo i gladno čudovište nad svojim plenom. Udovi pacijenta bili su s aparatom povezani pomoću četiri dugačke žice, dok je glava čvrsto i nepomično počivala na uzglavlju od nečega što je izgledalo kao crno obojena tvrda guma. I napokon, kao dve džinovske vilice, dve su se elektrode spuštale prema mrtvački beloj, okrugloj glavi, tako da je svaka, sa svoje strane, čvrsto prianjala uz slepoočnice.
   Šekt nije skidao pogled sa hronometra; u ruci je držao prekidač. Odjednom ga pritisnu palcem - ali se ništa vidljivo ne dogodi; čak ni Arbin, prenapregnutih čula od straha i pažnje, ne opazi nikakvu promenu. Najzad, posle nešto manje od tri minuta, koja su se, medjutim, otegla kao časovi i časovi, Šektov palac se ponovo pokrenu.
   Pomoćni tehničar se brzo nagnu nad usnulog Švarca a zatim pobedonosno pogleda naviše. "Živ je!"
   U narednih nekoliko časova su, uz gotovo divlje ali ipak razumljivo prigušeno uzbudjenje, bili prikupljeni svi preostali podaci, a bilo ih je za čitavu biblioteku. Skoro je bila ponoć kada je Švarcu konačno ubrizgana neka potkožna injekcija i kada njegovi kapci polako zadrhtaše.
   Šekt nadlanicom otre znoj sa mrtvački bledog lica i odstupi, premoren ali srećan. "Sve je u redu", reče on, i okrenu se odlučno k Arbinu. "Gospodine, on bezuslovno mora ostati ovde s nama bar još nekoliko dana."
   "Ali..." Panika se više nego jasno očitavala u Arbinovim očima.
   "Ne, ne, morate se osloniti na mene", uveravao ga je Šekt. "Biće ovde na sigurnom. Ako ga ostavite ovde, možete biti sigurni da ga niko osim nas neće videti. A ako ga, medjutim, sada povedete sa sobom, lako se može desiti da ne preživi. Što bismo se onda toliko trudili? A ako umre, može vam se desiti neprijatnost da budete primorani da Starešinama objašnjavate zašto i kako je umro."
   I izgleda da je tek ovo poslednje zaista delovalo. Arbin konačno proguta knedlu. "ali, gledajte, kako ja da znam kada da dodjem po njega? Ne možete me naći, jer vam neću reći kako se zovem."
   No, to je ipak već bila završena stvar. "To vam nismo ni tražili", reče Šekt. "Dodjite ponovo tačno za nedelju dana, u deset uveče. Èekaću vas na vratima garaže, one iste gde smo danas uterali vaše vozilo. Èoveče, morate mi verovati, nemate čega da se plašite."
   
   Bilo je već veče kad Arbin ustremi vozilo ka putu koji je vodio iz Èika. Dvadeset četiri časa su već prohujala otkako je stranac prvi put zakucao na njegova vrata, a od tada je broj prekršaja protiv Uredbi dvostruko narastao. Hoće li ikada više biti siguran?
   Nije mogao a da se ne osvrće za sobom dok je njegovo vozilo odmicalo pustim drumom. Prati li ga iko? Neko ko hoće da utvrdi gde stanuje? Ili je slika njegovog lica već u kartoteci? Stoji li već nešto sudbonosno u njegovom kartonu, u arhivama Bratstva u VaŠinu, medju kartonima svih ostalih Zemljana sa ličnim podacima, sve za potrebe Šezdesete?
   Šezdeseta. Ona koja čeka svakog. Njemu samom ostalo je još čitavih četvrt veka do nje, no, najpre je strahovao zbog Grua, a sada zbog ovog stranca.
   A šta ako se po njega nikada ne vrati?
   Ne! Ni on ni Loa neće još dugo biti u stanju da proizvode za troje, i čim se to desi otkriće se prvi prekršaj, prikrivanje Grua. A svi prekršaji se kad-tad kažnjavaju.
   Arbin je znao da će se vratiti u Èiku, uprkos svim opasnostima i rizicima.
   
   Ponoć je već bila prošla kada je Šekt konačno odlučio da ode na počinak, i to tek na insistiranje svoje zabrinute kćeri. No, nije mogao da zaspi. Osećao je da ga prekrivač pritiska poput prese, da ga jastuk guši. Stoga on ustade i sede kraj prozora. Grad je sada bio potpuno mračan, no, na obzorju, s druge obale jezera, mogao se nazreti smrtonosni plavičasti sjaj koji je obmotavao celokupnu Zemljinu površinu, uz izuzetak nekoliko manjih oblasti. Kroz glavu mu prolete sav napor proteklog dana. Prvo što je učinio pošto je otpremio sumnjičavog farmera bilo je da je stupio u telekontakt sa Gradskom kućom. Pošto se na poziv javio sam Enije, mora da ga je nestrpljivo iščekivao. Još je bio udobno uglavljen u svoje teško, olovom-impregnirano odelo.
   "Šekte, dobro veče. Jeste li završili s opitom?"
   "Nažalost, gotovo da smo završili i s pacijentom, jadnik jedan."
   Enije oseti nastup mučnine. "Izgleda da sam dobro učinio što nisam ostao s vama", primeti on. "Vi, naučnici čini mi se, gotovo da ste ruku pod ruku s ubicama."
   "On je, Namesniče, još živ. Nadamo se da će se sve dobro svršiti, ali..." Šekt sleže ramenima.
   "Ja bih se ipak i dalje čvrsto držao pacova, Šekte. No, vi ste se potpuno izobličili od umora, bez obzira što ste, za razliku od mene, sigurno već oguglali na takve stvari."
   "Eh, ostarilo se, Gospodaru", odvrati Šekt jednostavno. "To je, ovde na Zemlji, skupo zadovoljstvo", glasio je suv odgovor. "Idite, Šekte, odmorite se."
   I tako, sada je Šekt sedeo na svom mestu, lutajući pogledom po panorami neosvetljenog grada na jednom svetu u agoniji.
   Razmišljao je o tome kako je prošlo već dve godine od kako je sinapsfajer testiran po prvi put, dve godine kako je on sam predmet sprdanja Društva Starešina, ili Bratstva, kako su voleli da se nazivaju. Sedam ili osam radova koje je napisao bili su zatočeni u njegovom radnom stolu, a mogli su biti objavljeni u Sirijanskom žurnalu neuropsihologije i pribaviti mu slavu koju je tako željno isčekivao, slavu koja bi odjeknula širom čitave Galaksije. Umesto toga, postojao je onaj mračni i namerno obmanjujući članak u Fizičkom pregledu. Upravo to je bio metod Bratstva. Bolje poluistina nego laž.
   A Enije se, naprotiv, još raspituje. Zašto?
   Da li se to uklapalo u sve drugo što je znao? Da li Carstvo strahuje od stvari od koje strahuje i on?
   Istorija Zemlje beleži velike bune, tri puta u dve stotine godina. Pod barjakom umišljene snage iz davnina, tri puta je Zemlja bila buntovnik na udaru carskih garnizona. Tri puta je buna - razume se - bila ugašena, i da Carstvo zaista nije bilo, reklo bi se, velikodušno, a Galaktički svet širokogrud, Zemlja bi do sada tri puta bila u krvi izbrisana sa spiska nastanjenih planeta.
   No, stvari su se možda promenile... ali mogu li se one uistinu promeniti? Koliko se može verovati rečima ludaka na samrti kome ostaje još samo tračak zdrave svesti?
   Èemu sve to? U svakom slučaju, nije se usudjivao da išta preduzme. Moglo se samo čekati. On je već bio star, a kao što Enije reče, bilo je to na Zemlji skupo zadovoljstvo. Šezdeseta je kucala na vrata, a bilo je samo nekoliko mogućih izuzetaka od njenih neizbežnih kandži.
   A čak i na ovoj najbednijoj, gorućoj lopti od blata po imenu Zemlja, on je želeo da živi.
   Uz rojeve ovih i ovakvih misli, on podje ponovo u krevet. Baš kada ga je gotovo hvatao san prenu ga misao da li je njegov poziv Eniju mogao biti uhvaćen od strane Starešinstva. U to vreme, medjutim, nije znao da oni imaju unekoliko drugačije izvore informacija.
   Bilo je već jutro kada je Šektov mladi asistent konačno doneo odluku.
   On je Šekta zaista dužno poštovao, ali je isto tako dobro znao da je tajno eksperimentisanje sa dobrovoljcima bez zvanične dozvole u oštroj suprotnosti sa nalozima Bratstva. Nalozi su imali status Uredbi a kršenje Uredbi je, kao što se zna, težak zločin.
   Pomoćnik je razmišljao i dalje: na kraju, ko je taj čovek? Propaganda vezana za sinapsifajer i dobrovoljce bila je vrlo pažljivo sprovedena. Taman toliko informacija o spravi da odstrani zanimanje mogućih imperijalnih špijuna, i taman toliko da se izbegne bilo kakvo izričito ohrabrenje potencijalnim dobrovoljcima. Društvo Starešina samo je slalo ljude za eksperiment, i to je bilo dovoljno.
   Ko je, onda, poslao ovog čoveka? Možda, tajnim kanalom, baš Starešine? Da bi, recimo, ispitali Šektovu pouzdanost?
   Ili je, možda, Šekt izdajica? Ranije tog dana, razgovarao je u četiri oka sa nekim - nekim čovekom u odelu kakva Vasionci nose u svrhu radioaktivne zaštite.
   U svakom slučaju, Šekt je u sosu, pa zašto bi se on sam prepustio srljanju u propast? Bio je mlad, imao je četiri decenije života pred sobom. Zašto bi ubrzavao proces i doveo Šezdesetu na svoja vrata? Pored toga, ovo bi možda za sobom povuklo i unapredjenje... S druge strane, Šekt je ionako star, sledeći Popis će ga sigurno zakačiti, i prema tome, ništa značajno neće izgubiti. Praktično ništa.
   Tehničar je odlučio. Rukom posegnu za komunikatorom i utisnu kombinaciju koja je direktno vodila u privatni odeljak velikog ministra Zemlje, koji je, pod carem i namesnikom, u ruci držao život ili smrt svakog stanovnika Zemlje.
   
   Ponovo se spustilo veče; tek tada se maglovita osećanja u Švarcovoj glavi razbistriše, registrujući oštar bol. Sećao se putovanja pored jezera, u susret niskim, zbijenim zgradama, i zatim, dugotrajnog, zgurenog čekanja u prtljažniku kola.
   A onda, šta? Njegov um ustuknu pred navirućim mislima. Da, da, došli su neki ljudi po njega. Soba, bili su tu neki instrumenti i merači, dve pilule... to je to. Dali su mu te pilule i on ih je s radošću uzeo. Šta je imao da izgubi? Otrov bi bio izbavljenje.
   A onda - ništa.
   Èekaj! Ipak, ima nekih iskrica svesti... ljudi se nad njega naginju... odjednom se priseti hladnog dodira stetoskopa na grudima... neka devojka mu je davala hranu.
   Odjednom, shvati da je bio operisan; u nastupu straha i panike on zbaci prekrivač i naglo se uspravi.
   Devojka je već bila nad njim, s rukama na njegovim ramenima, primoravši ga da ponovo legne na jastuke. Nešto mu je umirujuće pričala, ali je on nije razumeo. On pak pokuša da ostane u sedećem položaju, opirući se njenim vitkim rukama, no bez uspeha. Bio je bez snage.
   On prinese ruke licu i zagleda se. Bile su u redu. Zatim pokuša da pomeri noge i začu zvuk trljanja o prekrivače. Dobro je, ni noge mu nisu odsekli.
   On okrenu glavu ka devojci i reče, ne gajeći mnogo nade: "Možete li da me razumete? Možete li mi reći gde sam?" Glas kao da nije bio njegov rodjeni.
   Devojka s nasmeši i iz nje navre čitava bujica reči. Švarc uzdahnu. Odjednom, spazi starijeg čoveka kako ulazi, onog koji mu je dao pilule. Èovek za trenutak prozbori nekoliko reči s devojkom, koja se zatim okrete Švarcu i pokaza na njegove usne, uz pokrete kojima kao da je htela reći da ovaj ponovo progovori.
   "Šta?" upita Švarc.
   Ona tu odlučno zaklima glavom, lica koje je sijalo od zadovoljstva. Bilo je to lepo lice, te Švarc shvati da mu je, i protiv volje, prijatno da ga gleda.
   "Hoćete da govorim?" upita on.
   Muškarac sede pored njegovog kreveta i gestom mu pokaza da otvori usta. On sam reče "A-a-a", i Švarc ponovi: "A-a-a." Èovek je prstima opipavao Švarcovu jabučicu.
   "Pa, u čemu je problem?" mrzovolno reče Švarc, kada pritisak prestade. "Èudno vam je što znam da govorim? Šta mislite, ko sam?"
   
   Dani su prolazili i Švarc je polako učio. Èovek je bio doktor - zvao se Šekt - prvo ljudsko biće koje je znao po imenu otkad je zakoračio preko krpene lutke. Devojka mu je bila kćerka, Pola. Švarc primeti da više ne mora da se brije, jer mu brada nije rasla. To ga je uplašilo. Da li mu je, uopšte, ikada rasla?
   Snaga mu se brzo vraćala. Dozvolili su mu da ustane, obuče se i hoda unaokolo, i počeli su da mu za jelo daju i druge stvari osim kaše.
   Da li je s njim problem u stvari bila amnezija? Jesu li ga zbog toga lečili? Da li je ovaj svet u stvari onaj pravi, prirodni, dok je svet koga se prisećao, ili bar tako mislio, samo fantazija koju je stvorio mozak oboleog od gubitka pamćenja?
   Nikada ga, ipak, nisu puštali van sobe, čak ni u hodnik. Je li to značilo da je zatvorenik? Je li počinio kakav zločin?
   Èovek nikad nije toliko izgubljen koliko je izgubljen kada su u pitanju prostrani i zamršeni hodnici sopstvenog razuma, gde niko drugi nema pristupa i načina da ga spase. Èovek nikada nije tako bespomoćan, kao kada ga sećanje napusti.
   Polu je, izgleda, zabavljalo da ga uči rečima. Medjutim, njemu samome uopšte nije bila zabavna činjenica da veoma brzo upija i pamti sve te nove reči. Sećao se da je u prošlosti imao odlično pamćenje. Sa njim je, izgleda, bilo i dalje sve u redu. Već za dva dana razumeo je jednostavnije rečenice. Za tri dana je već sam mogao da objasni šta želi.
   Trećega dana se on zaista zaprepasti: Šekt ga je učio brojevima i pred njega postavljao zadatke. Švarc bi odgovarao dok bi Šekt gledao u štopericu i nešto brzo beležio. Tada mu Šekt objasni pojam 'logaritam' i zatraži od njega da mu kaže logaritam broja dva.
   Švarc je pažljivo prekopavao po svom fondu reči. Rečnik mu je još bio vrlo skučen, i stoga je praznine dopunjavao gestovima: "Ja - ne - kažem. Odgovor - ne - broj."
   Šekt oduševljeno klimnu i reče: "Ne broj. Ne ovo, ne ono. Malo ovaj, malo onaj."
   Švarc odlučno shvati da Šekt tako potvrdjuje ono što je sam hteo reći - da odgovor ne iznosi ceo broj već razlomak. Stoga reče: "Nula tačka tri nula jedna nula tri - i - još - brojevi."
   "Dovoljno!"
   Tek tu se Švarc zbilja zaprepasti. Kako je mogao znati odgovor na to pitanje? Bio je siguran da nikada ranije nije ni čuo da postoje logaritmi, a opet, njegov um je proizveo odgovor čim je čuo pitanje. Nije bio svestan procesa kojim je došao do rezultata. Kao da je njegov um bio nezavisno biće, koje je njega samog koristilo kao instrument za saopštavanje.
   Ko zna, možda je pre svoje amnezije bio matematičar?
   Primetio je da mu je sve teže da jednostavno tako sedi u iščekivanju da se nešto dogodi. Osećao je da želja da se otisne u spoljni svet i nekako potraži odgovor neizdrživo raste. Odgovor nikako nije mogao da dobije u zatočeništvu ova četiri zida gde je (ova misamo mu dodje do svesti upravo u tom trenutku) zapravo samo medicinski slučaj.
   Prilika za beg se ukazala šestog dana. Počeli su previše da mu veruju, tako da je jednom prilikom Šekt izašao ne zaključavši vrata. Švarc primeti da na mestu gde se vrata inače spajaju sa zidom, i to tako dobro da postaju potpuno neprimetna, to jest deo zida, sad zjapi rupa od čitavih nekoliko milimetara.
   Sačekao je da se uveri da se Šekt slučajno neće odmah vratiti, pa onda lagano postavi ruku u snop čkiljavog svetla, kako je primetio da oni uvek rade. Glatko i tiho, rolo-vrata skliznuše u stranu i ukaza se prazan hodnik.
   I tako je Švarc 'utekao'.
   Kako je samo mogao znati da za šest dana njegovog boravka u toj zgradi, ni bolnica, ni soba, ni sam on nisu ni trenutka ostajali bez budne pažnje agenata Društva Starešina?

7. RAZGOVOR SA LUDACIMA
   
Jedino što je Arvardanu tih dana bilo 'u kadru' bilo je pitanje kako da se što lepše odmori i prijatno provede vreme. Ostatak ekipe trebalo je da se, zajedno sa Ofijukusom, njegovim brodom, pojavi tek kroz mesec dana. Arvardan stoga reši da to vreme provede u najležernijoj mogućoj dokolici.
   Tako on, šestog dana svog boravka na Everestu, napusti palatu svog domaćina i pope se na najveći stratosferični mlaznjak Zemaljskog Aviotransporta na liniji Everest-Vašin, te se uputi u zemaljsku prestonicu. Namerno se posluži redovnim letom, umesto brze male krstarice koju mu je Enije ponudio. Razume se, želeo je, kao stranac i arheolog, da se što bolje upozna sa životom na Zemlji u njegovoj redovnoj, neulepšanoj varijanti.
   Bilo je, ipak, i drugih razloga.
   Arvardan je dolazio iz Sirijusovog sektora, 'ozloglašenog' po tome što je antiterestrijalizam tamo bio naročito naglašen. Arvardan je uvek pomišljao, ili bar voleo da se priseti toga, kako ga to opšte predubedjenje nije uhvatilo u svoju mrežu. To sebi nije mogao da dozvoli, ni kao naučnik ni kao arheolog. Ipak je i sam, u detinjstvu, stekao naviku da razmišlja o Zemljanima na tipski, karikirani način. Na primer, suprotno je reagovao na termin 'Zemljanin' kao na nešto ružno. Ipak, pravih predrasuda nije imao. Ili je bar mislio da ih nema. Recimo da neki Zemljanin poželi da se pridruži njegovoj ekspediciji ili da mu se stavi na raspolaganje u bilo kom vidu, Arvardan bi mirne duše pristao, pod jednim uslovom - da dotični ima potreban nivo obučenosti i sposobnosti, i uz pretpostavku da ima upražnjenih, slobodnih mesta. I na kraju, ukoliko to ne bi baš previše smetalo ostalim članovima ekipe. Upravo je tu bio problem. Ne samo da bi im smetalo, nego bi se otvoreno pobunili protiv toga. I ruke bi Arvardanu time bile konačno vezane.
   Arvardan se uhvati za sopstvenu misao. Na primer, kada bi bio u situaciji da jede u društvu Zemljanina, ili da sa njim deli spavaonicu, ne bi bilo nikakvih problema - pod razumnom pretpostavkom da je Zemljanin zdrav i da održava čistoću kako treba. U stvari, bio bi tretiran kao bilo ko drugi, razmišljao je Arvardan, ne poričući da bi neprekidno bio svestan toga da je Zemljanin na kraju ipak Zemljanin. Toga, ipak, nije mogao da se oslobodi. To je bila neuništiva posledica vaspitanja u duhu netrpeljivosti, koja čak nije bila ni naturena - toliko je sama po sebi bila jaka, gotovo dovedena na nivo druge prirode. Tek kasnije u životu, reče on u sebi, možeš da se odmakneš od predmeta i posmatraš ga nepristrasno - i eventualno vidiš njegovu pravu boju.
   Stoga, eto, baš i prilike da ispita samog sebe. U avionu je bio okružen samim Zemljanima i osećao se sasvim normalno, gotovo sasvim. Ipak je samo malo digao nos.
   Arvardan obuhvati pogledom neupadljiva i mirna, normalna lica svojih saputnika. Toliko normalna da nije bio siguran da bi Zemljanina prepoznao u uličnoj gomili na svom rodnom svetu, iako bi, ipak, ti Zemljani trebalo da se razlikuju... a ni žene uopšte nisu loše izgledale. Obrve mu se skupiše pri iznenadnoj pomisli na to da svaka tolerancija mora imati granice. Eto, recimo, baš mešoviti brakovi su bili nešto njemu nepojmljivo.
   Sam avion mu je delovao kao mali primer nesavršenosti. Bio je na atomski pogon, razume se, no tehnika ni slučajno nije zadovoljavala. Prvo i prvo, pogonska jedinica nije bila dobro zaštićena od zračenja - po merilima naprednijih svetova, naravno, jer prisustvo gustih gama zraka i neutrona u atmosferi najmanje smeta upravo Zemljanima.
   On baci pogled kroz prozorčić i ono što ugleda zaokupi mu namah svu pažnju. Sa te visine, sa tog kao vino purpurnog stratosferskog sloja, Zemlja je zaista izgledala impozantno. Pod njim se prostirala divlja i pusta oblast - prošarana tu i tamo oblacima osvetljenim suncem. Sve je bilo obavijeno divnim narandžastim sjajem pustinjskog peska. Iza nje, udaljujući se polako, kako je avion odmicao, nalazila se meka i ne sasvim jasna linija što označavaše zonu noći, čija je tamna senka ponegde radioaktivno odbleskivala.
   On odlepi nos od stakla tek pošto začu nekakav smeh u putničkoj kabini. Dobroćudan smeh, verovatno upućen na adresu jednog postarijeg bračnog para. Oboje su izgledali vrlo krepko, nasmejano, i milo.
   Arvardan munu putnika na sedištu do svog; "Što se smeju?"
   Ovaj, posle kraćeg oklevanja, odvrati: "Izgleda da su već poduže u braku, nekih čerdeset godina, a tek sada idu na Veliko krstarenje."
   "Veliko krstarenje?"
   "Pa, znate valjda za taj običaj? Oko celog sveta."
   Stariji čovek je bio sav rumen od zadovoljstva pričajući okolo o svojim iskustvima i utiscima. Žena mu se povremeno pridruživala, upadajući mu u reč svojim minucioznim ispravkama, pridikujući oko sasvim nebitnih pojedinosti na opšte zadovoljstvo i smeh svih obližnjih putnika. Svi su oni pažljivo pratili duhovitu scenu, te se Arvardanu učini kako su i Zemljani isto toliko čovečni i topli kao i bilo koji drugi narod u Galaksiji.
   Odjednom, neko upita: "A za koliko vas kače Šezdesete?"
   "Oh, za otprilike mesec dana", dopre bezbrižan i spreman odgovor. "Šesnaestog novembra."
   "Pa, želim vam lepo vreme tog dana", nastavi onaj koji je postavio pitanje. "Sećam se da je na dan Šezdesete mog oca bilo užasno nevreme. Nikad nisam video tako jaku kišu. Išao sam da ga otpratim - znate i sami da čoveku treba društvo tog dana - i moj se otac celim putem vajkao zbog takvog vremena. Kola nisu imala krov, znate, i bili smo mokri do gole kože. Rekao sam mu: "Tata, šta ti imaš da se žališ? Ja još treba da idem celim putem natrag do kuće!"
   Ovo izazva buru smeha, kojoj se pridruži i slavljenički par. Svi su se smejali, osim Arvardana, koji odjednom oseti kako ga spopada jeza pri pomisli na tamnu slutnju koja mu prolete kroz um.
   On pokuša da je potvrdi obraćajući se čoveku do sebe. "Ta 'Šezdeseta', o kojoj pričaju - koliko sam razumeo, to je neka vrsta prinudnog završetka života, zar ne? Hoću reći, nestanete kad navršite šezdeset godina života, je li tako?"
   Arvardan skoro prošaputa poslednje reči svog pitanja jer primeti kako se smeh njegovog suseda naglo prekida i kako se ovaj okreće u svom sedištu da bi Arvardanu uputio dug, prodoran i sumnjičav pogled. Napokon, čovek progovori:
   "Pa, šta mislite da, osim toga, može biti po sredi?"
   Arvardan, zbunjen, napravi neki neodredjeni pokret rukom i nasmeja se blesavo. Taj običaj mu je bio poznat, ali samo kao teorija. Nešto što pripada pisanoj reči. Nešto o čemu se pišu duge, akademske rasprave. Tek sada je shvatio da se to odnosi na žive, postojeće stvorove, kojima je upravo bio okružen. Svi će oni živeti samo do svoje šezdesete godine.
   Njegov sused, medjutim, uporno je i dalje netremice gledao u Arvardana. "Hej, momak, pa odakle ste vi? Zar je moguće da tamo ne znaju ništa o šezdesetoj?"
   "Mi to zovemo 'Vreme'", gotovo prošapta Arvardan. "Ja sam odande." On trgnu palcem preko svog ramena, i tek posle dobrih petnaestak sekundi čovek polako skide sa njega svoj teški, upitni pogled.
   Ponovo se začu glas starog čoveka: "Nju vodim sa sobom", reče on klimnuvši prema svojoj ženi. "Ona ima negde još oko tri meseca, ali kaže da joj to ništa ne znači, pa idemo zajedno. Je l' tako, kaubojko moja?"
   "Da, da", odvrati ona i zakikota se, i ona sva zajapurena. "Deca su nam se sva poženila i imaju svoje živote. Samo bih im smetala. Osim toga, bilo bi mi dosadno bez ovog mog tipa - pa ćemo, eto, tako, zajedno."
   U to svi putnici zažagoriše, bacivši se u račun koliko je još preostajalo svakom pojedinačno. Vazduh se ispuni brojevima, mesecima i danima, a izbi čak i nekoliko prepirki medju ostalim bračnim parovima u avionu. Neki omalen čovek, tesnog odela i odlučnog izraza oglasi se, najednom, oštro: "Meni je ostalo još tačno dvanaest godina, tri meseca i četiri dana. Upravo toliko. Ni dan više, ni dan manje."
   Neko na to dobaci: "Naravno, ako ne umrete pre toga."
   "Besmislica!" izlete ovome brz odgovor. "Uopšte nemam nameru da umrem pre roka. Izgledam li tako? Živeću još tačno dvanaest godina, tri meseca i četiri dana i nek se samo neko usudi da to porekne." Èovek je delovao zaista kao neko ko će svoju čvrstu nameru i sprovesti.
   Suvonjavi mladić šmekerski izvadi kicošku cigaretu iz usta i mračno reče: "Dobro je to za one koji mogu da izračunaju sve to u dan, ali mnogo ih je što požive i duže od toga."
   "Oh, naravno", dodade neko, na šta usledi čitava bujica vrlo žučnog negodovanja.
   "Nikome ja ne zameram", nastavi momak, odbijajući dim cigarete i ujedno ga usmeravajući tako da otrese pepeo, "ni muškarcu ni ženi koji bi poželeli da produže svoj vek do sledećeg Saveta, naročito ako imaju još neki važan posao koji treba završiti. Gnušam se, medjutim, onih pokvarenih parazita koji žele da se provuku do sledećeg Popisa, otimajući sledovanje hrane nekom mnogo mladjem od sebe." Govorio je sa žestinom koja je možda ukazivala i na neko lično iskustvo.
   Arvardan se uljudno umeša u raspravu. "Ali zar ne postoji neki registar u kome su popisani svi datumi rodjenja ljudi? Ne bi, u tom slučaju, tako lako izbegli Popisu, zar ne?"
   Odjednom u avionu zavlada opšta tišina, a mnogi prezirni pogledi uputiše se ka doktoru zanesenjaku. Neko zatim reče, pokušavajući da pogura razgovor sa neprijatne tačke i ujedno da zaključi predmet: "Pa, skoro da i nema neke svrhe živeti posle Šezdesete, zar ne?"
   "Samo ako ste seljak", odmah dolete nečiji žustar odgovor. "Pošto ste pola veka radili u polju, jedva čekate da vam dodje rok, i to je u redu. A šta ćemo sa administracijom i poslovnim ljudima?"
   Konačno, postariji čovek, čija je godišnjica braka i otpočela čitav razgovor iznese svoj stav, verovatno uz pomisao da, kao najbliži Šezdesetoj, nema šta da izgubi. "Što se toga tiče, zavisi imate li dobre veze." Namignuvši značajno, on nastavi: "Jedan moj poznanik napunio je Šezdeset upravo godinu dana nakon osamstodesetog Popisa, a živeo je sve dok ga nije zakačio osamstodvadeseti. Otišao je tek sa šezdeset devet godina! Zamislite samo, šezdeset devet!"
   "Pa, kako mu je to uspelo?"
   "Verovatno je odvojio u tu svrhu i nešto novaca, a drugo, brat mu je u Društvu Starešina. Uz tu kombinaciju, nema toga što ne možete da postignete!"
   Poslednje što je rekao naidje na masovno odobravanje.
   "Èujte ovo", ponovo pompezno započe mladić s cigaretom. "Moj rodjeni ujak je živeo godinu dana duže - samo godinu dana. Bio je baš od one obične sorte kojoj se nikada ne ide, znate i sami. I briga ga je bilo za sve nas ostale... a ja to tada nisam znao, jer, da jesam, sigurno bih ga prijavio. Verujte mi, bih. Na kraju krajeva, čovek mora da ode kada mu dodje vreme. To je, jednostavno, fer-igra prema dolazećoj generaciji. Naravno, ukebali su ga, i prvo što je Bratstvo učinilo bilo je da mene i mog brata pozove i priupita nas kako je bilo moguće da ga nismo prijavili i zbog čega nismo. Rekoh da nisam znao; niti da je bilo ko u porodici znao. Rekao sam da ga nismo videli čitavih deset godina. Otac nas je u tome podržao, ali smo se ipak opružili za pet stotina kredita, na ime kazne. Eto, tako biva kad nemate vezu."
   Na Arvardonovom licu očitavalo se sve veće i veće negodovanje. Jesu li ovi ludi, kad tek tako primaju smrt - kad bacaju blato na prijatelje i rodjake koji su pokušali da je izbegnu? Nije li ovo avion koji vrši prevoz ludaka u neki sanatorijum? Ili su svi oni, jednostavno, Zemljani?
   Prenu ga glas suseda koji mu se ponovo obrati: "Hej momak, šta vam je to 'odande'?"
   "Molim?"
   "Pitam vas, odakle ste? Maločas rekoste 'odande'. Gde vam je to 'odande'? A?"
   Arvardan oseti na svom potiljku brojne poglede, sve do jednog nabijene iznenadnom sumnjom. Možda misle da je član Društva Starešina? Da li su njegova pitanja izazvala utisak da je nekakav agent provocateur?
   Zato reši da se hrabro suoči sa situacijom, rekavši u nastupu iskrenosti: "Ja, nisam 'niotkuda' sa Zemlje. Moje ime je Bel Arvardan iz Barona, Sirijusov sektor. A vaše ime je..." I on tu pruži ruku svom sagovorniku.
   Mogao je, isto tako, da baci atomsku bombu nasred putničke kabine, reakcija bi bila ista. Prvi izrazi tihe strave na licima prisutnih brzo se pretvoriše u besnu, gorku mržnju. Èovek do njega naglo ustade i premesti se u neki drugi red, gde se dvojica pomakoše da mu naprave mesta.
   Lica se okretoše od Arvardana. Okretoše se i ledja. Za trenutak, arheolog u sebi podivlja od besa i uvrede koja mu je bila naneta. Zemljani da se tako ponesu prema njemu, Zemljani! A on im pruža ruku, prijateljski. On, sa Sirijusa, prilazi im snishodljivo a oni mu okreću ledja!"
   On se teškom mukom savlada. Više nego očigledan dokaz da predrasude ne idu samo u jednom pravcu, i da mržnja radja mržnju!
   On odjednom oseti kako je mesto do njega ponovo zauzeto. Okrenu se ljutito i spazi mladića sa cigaretom. Upravo je pripaljivao novu. "Dobar dan", reče mladić, "zovem se Krin... Ne dajte da vas ovo toliko potresa."
   "Uopšte se ne potresam", odgovori Arvardan kratko. Nije baš bio oduševljen novim društvom, niti spreman da ga tetoši jedan Zemljanin.
   Krin, izgleda, nije primetio delikatnu nijansu nabusitosti i ironije u Arvardanovom glasu. On dobro povuče dim i nemarno otrese pepeo u prolaz izmedju sedišta.
   "Sve su to džiberi", prošapta on prezrivo. "Samo gomila seljaka. Nedostaje im galaktička prosvećenost. Ne uznemiravajte se zbog njih. Ja, vidite i sami, imam drugu filosofiju. Kažem ja: živim i pusti druge da žive. Ja protiv Vasionaca nemam ništa. Ako prilaze kao prijatelji, biću im prijatelj. Ni oni, do vraga, ne mogu ništa protiv toga što su Vasionci, kao što ni ja ne mogu ništa protiv toga što sam Zemljanin. Zar nije tako?" Tu on Arvardana prijateljski potapša po ramenu.
   Arvardan klimnu i oseti kao da mu nešto gadno gmiže po mestu koje je dodirnula ruka njegovog sagovornika. Razgovor sa čovekom koji očajava zbog toga što nije doprineo da mu ujak umre na vreme bio bi u najmanju ruku neprijatan. Bez obzira na toda li je čovek sa Zemlje ili ne.
   Krin se zavali u svom sedištu. "Putujete za Èik? Kako ono rekoste da se zovete... Albadan?"
   "Arvardan. Da, idem u Èik."
   "To je moj rodni grad. Najbolje prokleto mesto na Zemlji. Ostajete li tamo duže vreme?"
   "Moguće. Još nisam ništa zasigurno planirao."
   "Aha... Èujte, nemojte se ljutiti za ovo što ću vam reći, ali baš sam bacio oko na tu vašu košulju. Ne smeta vam ako bolje pogledam? Made in Sirius, jel' tako?"
   "Da, Sirijus."
   "Vidi se, od odličnog je materijala. Tako nešto na Zemlji nikada ne možete naći... Ovaj, momak, nemate li slučajno još jednu takvu u prtljagu? Ja bih vam je kupio ako ste spremni da je prodate. Baš je šik!"
   Arvardan neumoljivo odmahnu glavom. "Izvinite, ali i ja sam tanak s garderobom. Èak mislim da ovde na Zemlji dokupim neke stvari."
   "Platiću vam pedeset kredita", navaljivaše Krin. Za trenutak poćuta, pa onda, pomalo neveselo, dodade: "To je dobra cena."
   "To je izvrsna cena", odvrati Arvardan, "ali kao što vam rekoh, nemam košulju na prodaju."
   "U redu, onda", prihati najzad Krin i slegnu ramenima. "U svakom slučaju, ostajete duže na Zemlji, zar ne?"
   "Možda."
   "Pa? Kojim vas putevima vodi posao?'
   Arheolog najzad popusti pred unutarnjom razdraženošću. "Èujte, gospodine Krin, ako nemate ništa protiv, hteo bih da malo odspavam, jer sam veoma umoran. Jesmo li se razumeli?"
   Krin se na to namršti. "Jesam li ja vas razumeo? Ima li vaš soj naviku da bude učtiv prema ljudima? Sasvim sam vas ljubazno pitao. Ne morate baš odmah da mi udarate packe!"
   Razgovor je do tada bio vodjen u pola glasa. No, poslednjih nekoliko Krinovih rečenica pretvoriše se postepeno u povik. Arvardan ponovo oseti brojne neprijateljske poglede na sebi i besno zagrize usnu.
   Sam sam ovo tražio, zaključi on u sebi gorko. Ne bi uopšte upao u celu gužvu da se od samog početka držao po strani. Što li je, uopšte, morao da bude usrdan i tolerantan prema onima koji to nisu hteli?
   "Gospodine Krin", oglasi se on ponovo, hladno i otvoreno, "ja vas nisam zvao da sednete do mene, i nisam bio neuljudan. Ponavljam vam da sam umoran i da bih hteo da se malo odmorim. Ništa neobično u tome, zar ne?"
   "Èujte vi!" Mladić naglo ustade, žestoko zavrljači cigaretu i upre prstom u arheologa. "Nemojte vi sa mnom kao da sam obično pseto! Vi, Vasionci smrdljivi, dodjete ovamo sa svojom slatkorečivošću i nadmenom distancom i mislite da vam to daje za pravo da poljujete po nama! Mi to nećemo trpeti, da znate! Ako vam se ovde ne svidja, slobodno se vratite tamo odakle ste! I zucnite samo još nešto pa ćete videti! Mislite možda da vas se bojim?"
   Arvardan okrenu glavu i zagleda se ukočeno kroz prozorčić.
   Krin zaćuta i odšeta do svog prvobitnog mesta, nakon čega usledi prigušeno došaptavanje medju putnicima u avionu. Arvardan se pravio da ništa ne čuje. I dalje je osećao oštre i ogorčene poglede. No, kao što prolazi sve na svetu, prodje i tih nekoliko neprijatnih minuta.
   Ostatak puta ga niko nije uznemiravao. Nije progovorio ni reč više, očekujući, ipak, nestrpljivo, sletanje u Èik. U sebi se nasmeja kada je kroz prozor prvi put ugledao 'najbolje prokleto mesto na svetu', no pomisli pri tom kako je i to sigurno bolje od nategnute atmosfere u avionu koja je i dalje vladala.
   Ubrzo, on nadje sebe kako nadzire istovar svog prtljaga i zatim kako ga prenosi u taksi. Kakvo olakšanje, biti jedini putnik u vozilu! Ako pripazi i ne priča mnogo sa vozačem, teško da mu se bilo šta loše može dogoditi.
   "Do vladine Palate", reče on kratko.
   Tako Arvardan prvi put kroči u taj grad. Slučaj je hteo da to bude onaj isti dan kada je Džozef Švarc pobegao iz svoje sobe u Institutu za Nuklearna Istraživanja.
   
   Krin je posmatrao kako se Arvardanov taksi gubi u daljini, s nekakvim polugorkim osmehom na licu. Izvadi zatim nekakvu beležnicu i pažljivo, kroz oblake dima od cigarete, stade čitati. Ovog puta od prisutnih putnika nije baš mnogo izvukao, uprkos standardnoj priči o ujaku (koja je bila mnogo puta upotrebljavana i uvek palila). Onaj starac se žalio zbog čoveka koji je, zahvaljujući vezama sa Društvom Starešina, produžio svoj život. Jasan primer klevetanja Bratstva. No, matori ionako ima Šezdesetu na vratu. Ne vredi prijavljivati ga.
   Ali ovaj Vasionac, ah, to je druga priča. On ponovo zadovoljno pročita belešku: Bel Arvardan, Baron, Sirijusov sektor. Zanimao se za Šezdesetu. Ne otkriva svoje poslove. Sleteo u Èik, civilni let u 11 h pre podne po lokalnom vremenu, dvanaestog oktobra. Antiterestrijalni stav veoma izražen.
   Ovo bi se moglo pokazati kao dobra lovina. Hvatanje sitne ribe zbog kompromitujućih reči bio je bezbezan posao, ali ovakvi specijalni slučajevi vredni su i truda i novaca.
   Bratstvo će čitati njegov izveštaj za manje od pola časa. Krin bezbrižno i lagano iščeznu s vidika.
   

8. SUSRET U ČIKU
   
Pola udje u radnu sobu svog oca i zateče ga kako, po svoj prilici, već dvadeseti put prelazi pogledom preko svojih beleški. Saplevši se o laboratorijski mantil, ona se lako namršti i reče:
   "Oče, pa ti još nisi jeo."
   "Mm? Ma, naravno da jesam. A šta ti je to?"
   "To se zove ručak. Odnosno, više možda i nije ručak. Ono čega se ti sećaš da si jeo bio je doručak. Vidim da nema smisla da naručujem obroke i da ti ih donosim ovamo kad nećeš da jedeš. Na kraju ću te naterati da ideš kući i da jedeš tamo."
   "Ne uzrujavaj se, poješću. Ovo je važan poduhvat i ne mogu da ga prekidam svaki put kada ti zatrubiš da je vreme jelu."
   Dezert posle ručka povrati mu dobro raspoloženje. "Nemaš uopšte predstavu kako je Švarc čudan čovek", reče on. "Jesam li ti napomenuo nešto u vezi sa njegovim šavovima na lobanji?"
   "Rekao si mi. Primitivni su."
   "To nije sve; čovek ima trideset dva zuba! Po tri kutnjaka gore i dole, levo i desno. Računam tu i jedan veštački. Što se toga tiče, prvi put sam sada video most čiji su metalni krakovi pričvršćeni za susedne zube umesto za viličnu kost... Ali zamisli, trideset i dva zuba!"
   "Tata, ne brojim baš često zube kod ljudi. Koliko u stvari treba da ih ima - dvadeset osam, ili tako nekako?"
   "Baš toliko, ni više ni manje. To još nije sve. Juče smo ga podvrgli unutrašnjem pregledu. Šta misliš, šta smo našli? Hajde, pogadjaj!"
   "Creva?"
   "Pola, namerno teraš šegu sa mnom, ali nek' ti bude. Reći ću ti, ne moraš da pogadjaš: on ima crvoliko slepo crevo, desetak centimetara dugačko i otvoreno. Galaksijo, čuj me, to je bez presedana! Proverio sam na Medicinskom fakultetu, oprezno, naravno, tako da ne ostavim mogućnost za sumnje. Slepa creva nikada nisu duža od jednog centimetra i uvek su zatvorena."
   "I? Šta to znači?"
   "To znači da je on potpuno anahroni primerak ljudske vrste, živi fosil!" On ustade i ustumara se prostorijom, mereći koracima rastojanje od zida do mesta na kome je sedeo. "Pola, mislim da nikako ne bi trebalo da ga pustimo da ode. Suviše je vredan za nauku."
   "Ne, tata", brzo odvrati Pola, "ne možeš to da učiniš. Farmeru si obećao da ćeš čoveka vratiti, a ionako moraš, zbog Švarca samog. On je nesrećan ovde."
   "Nesrećan! Pa, prema njemu se ponašamo kao prema bogatoj vasionskoj babi u banji na odmoru!"
   "Šta to menja na stvari? Siroti čovek je navikao na seoski život i seoske ljude. Èitav život je proveo na farmi. I sad je prošao kroz zastrašujuće iskustvo - čak i bolno, složićeš se - i njegov mozak sada radi na drugačiji način. Ne možeš od njega očekivati da to razume. Razmisli o njegovim ljudskim pravima, i shvatićeš da ga moramo vratiti njegovoj porodici."
   "Ali, Pola, nauka zahteva..."
   "Ma, pusti to! Šta to ona zahteva? Šta misliš, šta će Bratstvo reći kada dozna za tvoj nelegalni eksperiment? Misliš li da oni razmišljaju o zahtevima nauke? Gledaj sebe, ako već nećeš da razmatraš Švarca. Što ga duže zadržavaš, veći su izgledi da nas otkriju. Moraš ga poslati sutra uveče kući, kao što je dogovoreno. Èuješ li me? Idem sada dole da ga pitam želi li još nešto pre večere."
   No, nije prošlo ni pet minuta kad devojka ulete u sobu svoga oca, bledog i znojem orošenog čela.
   "Tata, nema ga!"
   "Koga nema?" trže se Šekt.
   "Švarca!" viknu ona, na ivici suza. "Sigurno si zaboravio da zaključaš vrata pošto si izišao!"
   Šekt je već bio na nogama, koje ga nisu baš čvrsto držale. Pridržavao se da bi se održao uspravnim. "Otkad?"
   "Ne znam. Ne mnogo. Kad si poslednji put bio dole?"
   "Nema ni petnaest minuta. Bio sam ovde samo nekoliko minuta pre nego što si ti ušla."
   "U redu", reče Pola iznenadno i odlučno. "Trčim odmah napolje. Možda jednostavno luta negde po susedstvu. Ti ostani ovde. Ako ga neko drugi pokupi, ne sme da ga dovede u vezu s tobom. Jasno?"
   Šekt je imao taman toliko snage da klimne glavom.
   
   Švarc ne oseti nikakvo olakšanje pošto je kročio na ulicu, samo zamenjujući u stvari, zidove svog zatvora širinom grada pred sobom. Nije se zavaravao pri pomisli da ima neki gotov plan. Vrlo je dobro znao da se nalazi usred potpune improvizacije.
   Da ga je zaista vodio bilo kakav racionalni impuls (umesto zaslepljujuće potrebe da mirovanje zameni pokretom), moglo je možda biti nade da će ga slučajni susret sa nekim poznatim 'elementom življenja' podstaknuti da povrati pamćenje. Medjutim, sada je bio potpuno uveren da ga je ono u potpunosti napustilo.
   Kako god bilo, prvi susret sa gradom bio je prilično obeshrabrujući. Bilo je kasno popodne i Èik je, pod sunčevom svetlošću, imao belu boju mleka. Gradjevine su mogle biti baš od porcelana, kao uostalom i farmerska kuća na koju je prvo nabasao.
   Nešto mu je unutra govorilo da je uobičajena boja gradova smedja i crvena. Osim toga, trebalo je da su mnogo prljaviji. U to je bio gotovo sasvim siguran.
   Hodao je lagano, korak po korak. Na neki čudan način osećao je da za njim nikakva hajka neće biti organizovana. To je znao, a da nije znao kako je to mogao znati. U stvari, za poslednjih nekoliko dana primetio je da postaje sve osetljiviji u odnosu na 'stanje', 'poimanje' svega što se oko njega dešava. Bila je to jedna od čudnih stvari koje oseća još od... još od...
   Sled misli ga povuče na drugu stranu.
   U svakom slučaju, atmosfera, 'stanje' u bolničkom zatvoru bilo je nabijeno tajnovitošću. Tajnovitošću - i strahom, možda. Stoga nisu mogli da ga, na sav glas, vijaju kroz grad. U to je bio potpuno siguran. Ali kako je mogao biti? Da li je ta čudnovata aktivnost njegovog mozga redovan pratilac amnezije?
   Prešao je još jednu raskrsnicu. Susreo je samo nekoliko kola na točkovima. Pešaci su bili - pa, ličili su na pešake. Sem što im je odeća bila užasno smešna: bez šavova, bez dugmadi, u jarkim bojama. No, i sam je na sebi imao slično odelo. Pitao se gde li je njegova stara odeća; pitao se da li ju je zaista posedovao, kao što mu je nešto iznutra govorilo. Vrlo je teško biti siguran u bilo šta, ako ste sumnjičavi u pogledu celokupnog svog pamćenja - u potpunosti.
   Ali on se tako jasno sećao svoje žene, svoje dece. Oni sigurno nisu bili plod mašte. On zastade nasred pločnika da ponovo poredja odjednom pomešane kockice u svojoj glavi. Možda su oni u stvari samo izobličene verzije pravih ljudi, u ovom, tako nestvarnom, pravom životu. On tek treba da ga upozna.
   Neki ljudi bi ga dokačili u prolazu i gubili se uz mrmljajuće negodovanje. Nastavio je da korača. Odjednom, do svesti mu dopre da je gladan, ili da će to, u najmanju ruku, ubrzo biti. Takodje, gotovo istovremeno shvati da nema novaca.
   On se osvrnu unaokolo. Ništa poput restorana na vidiku. Pa, i da ih ima, otkud bi znao? Nije umao da čita natpise.
   Zagledao je u izloge svake radnje pokraj koje bi prolazio. Najzad, kroz staklo ugleda prizor koji se sastojao od nekoliko medjusobno ogradjenih stolova. Za jednim su sedela dva čoveka, za drugim samo jedan. I ljudi su jeli.
   To se, barem, nije promenilo. Ljudi su žvakali i gutali.
   On kroči unutra i za trenutak zastade, iznenadjen. Nije primećivao ni šank, niti je bilo ikakvog mirisa jela; ni traga od kuhinje. Odjednom se seti starog običaja da se, za pranje sudova, mogao ponekad, dobiti ručak. No, kome da se obrati?
   Uz prilično kolebanje, on napokon pridje dvojici koja su obedovala. Služeći se najpre gestovima, on im se s naporom obrati: "Hrana! Gde? Molim!"
   Oni pogledaše u njega, prilično iznenadjeni. Jedan progovori, tečno, no u svakom slučaju krajnje nerazumljivo, pokazujući neku pregradu na drugoj strani stola. Drugi se nestrpljivo umeša.
   Švarc beznadežno obori pogled i uputi se ka izlazu, no stade kao ukopan kad oseti kako ga neko povlači nazad.
   
   Granc je primeti Švarcovo punačko lice sa izrazom žudnje još dok se ovaj muvao oko izloga, te upita svog prijatelja:
   "Šta hoće ovaj?"
   Mester, koji mu je sedeo nasuprot, ledja okrenutih ka ulici, okrete se da pogleda, pa slegnu ramenima, ne rekavši ništa.
   "Hej, onaj je ušao", objavi Granc koji trenutak kasnije.
   "Pa šta?" odvrati Mester.
   "Ništa. Samo kažem."
   No ubrzo se pridošlica, zagledajući bespomoćno oko sebe, približi njihovom stolu, prstom pokaza na tanjir i, s čudnim naglaskom reče:
   "Hrana! Gde! Molim!"
   Granc pogleda naviše. "Evo, baš ovde, drugar. Sedi gde hoćeš i posluži se hranomatom. Hranomat! Ne znaš šta je hranomat? Gle ovog siromaška, Mester. Gleda me kao da ne razume ni reči. Vidi, momak, ova stvar tu. Ubaciš novčić unutra i mene pustiš na miru da jedem, važi?"
   "Ostavi ga, samo", progundja Mester. "Vidiš da je neki slepac što prosi."
   "Hej, čekaj malo!" Granc dohvati švarcovu mišicu kada se ovaj okrete ka izlazu i posadi ga do Mestera. "Pobogu, daj čoveku da jede! Verovatno će ubrzo prevaliti Šezdesetu. Ovo je najmanje što mogu da uradim za njega... Hej, momak, imaš li love? ... E, nek' sam proklet, opet me ne razume. Pare, drugar, pare! Gledaj, ovo!..." I on istrese odnekud svetlucavi novčić od pola kredita, zavrtevši ga tako da se ovaj zasija na svetlosti.
   "Imaš li jedan takav?" upita on.
   Švarc lagano odmahnu glavom.
   "E, evo ti onda ovo, od mene!" On vrati novčić u džep i izvuče drugi, primetno manji. Švarc ga uze, nesigurno.
   "U redu. Pa, šta čekaš sada? Gurni ga ovde, u hranomat. Evo, ovde."
   Švarc napokon shvati. Hranomat je imao niz proreza za novčiće raznih veličina, kao i niz dugmadi nasuprot malim pravougaonicima mlečne boje. No, natpise na njima nije umeo da pročita. Švarc upre prstom u hranu na stolu i predje njime zatim preko dugmadi, gledavši upitno.
   Mester ga ljutito pogleda: "Gle, gle, nije ti dovoljan običan sendvič! Još ima gotovana u ovom selu, a ti bi da im još ugadjaš, Granc!"
   "Dobro, dobro, evo dajem mu tri četvrti kredita. Sutra ionako primam platu. Gledaj ovamo", obrati se on Švarcu. On ubaci svoj novčić u hranometar i iz pregrade na zidu izvuče oveću metalnu posudu. Evo ti, nosi ovo za drugi sto... ne, ne, zadrži taj sitniš, popij kafu."
   Švarc pažljivo prenese svoj teret do susednog stola. Zagledavši se, on primeti kašiku, pričvršćenu za posudu pomoću nekog tankog, providnog materijala, koji se, uz mali prasak, prekide pod pritiskom nokta. U tom trenutku se poklopac posude sam od sebe otvori i pomeri u stranu.
   Hrana nije bila ona ista što su druga dvojica jeli. I bila je sasvim hladna; to je, medjutim, u ovom trenutku bila sasvim sporedna stvar. Medjutim, nakon otprilike jednog minuta, Švarc oseti kako posuda postaje sve toplija, a uskoro ju je bilo nemoguće držati rukom. On je brzo povuže, sav zblanut, i sačeka.
   Povrće u posudi odjednom poče da se puši. "Kuvalo" se još nekoliko trenutaka, a potom krenu da se hladi. Švarc konačno poče da jede.
   Grand i Mester i dalje su sedeli na istom mestu kada je Švarc izašao iz restorana. Kao uostalom, i treći čovek, na koga on nije obratio pažnju.
   
   Bel Arvardan se istuširao i presvukao, rešivši da odmah nastavi sa sprovodjenjem početne ideje - da posmatra životinju, čoveka, Zemljanina, u njegovoj prirodnoj životnoj sredini. Vreme je bilo prijatno, odnekud je duvao blag povetarac, a samo mesto - odnosno grad - delovao je svetlo, mirno i čisto.
   Pa, nije loše.
   Prva stanica - Èik, pomisli on. Najveći grad na Zemlji, odmah zatim Vašin. Ovdašnji glavni grad. Pa onda Senlu, Sanfran, Bon Er... Planirao je putešestvije kroz zapadne delove sveta (gde je ovaj bio najgušće naseljen, bez obzira na sveukupnu zemaljsku pustoš, pa je onda trebalo da provede još po nekoliko dana na preostalim kontinentima, da bi se vratio u Èik baš kada stigne ostatak njegove posade.
   Trebalo je da na tom putu upozna i nauči mnogo toga.
   Popodne je već odmaklo kad je konačno ušao u jedan hranomet, pa je, dok je jeo, prisustvovao malom pozorišnom komadu čiji su akteri bili dva Zemljanina, što udjoše neposredno posle njega, i dežmekasti postariji čovek koji je naišao nešto kasnije. Nije obraćao previše pažnje na to što se dešavalo, ali je zapazio očevidnu razliku u ponašanju ovih ljudi naspram neprijatnog osećaja koji ga je pratio još od susreta sa putnicima u avionu. Sudeći po svemu, ljudi za stolom bili su vozači aerotaksija - ne baš imućni, ali ipak milosrdni.
   Prosjak je izišao, a nekoliko minuta kasnije i Arvardan napusti restoran. Primetio je da je život na ulicama sada primetno intenzivniji, verovatno stoga što se radno vreme približilo kraju.
   On naglo zaokrenu u stranu i pokuša da izbegne sudar s nekom mladom devojkom koja mu je dolazila u susret.
   "Pardon", reče on.
   Bila je sva u belom, u nekakvoj odori koja je ličila na uniformu. Ne hajući za mogućnost neprijatnog sudara na sred ulice, zagledala se nekud potpuno odsutno. Izgledala je zabrinuto, osvrtala se na sve strane - sve je ukazivalo na to da joj se desilo nešto u najmanju ruku neprijatno.
   Arvardan je lako dotaknu po ramenu. "Možda mogu da vam pomognem, gospodjice? Jeste li u neprilici?"
   Ona se prenu i upravi na njega svoj zaplašen pogled. Arvardan na brzinu oceni da joj je negde oko dvadeset godina, posmatrajući njenu smedju kosu, par tamnih očiju, izrazite jagodice, malu bradu, lepu figuru i dražesnu pojavu. Odjednom, u magnovenju pomisli kako zemaljsko poreklo tom malom ženskom stvorenju daje još jedan, sasvim novi sloj pikanterije njenoj privlačnosti.
   No, ona je i dalje ćutke gledala u njega, a onda, kao da se u njoj nešto prelomi i ona progovori:
   "Oh, ionako ne vredi. Molim vas, ne brinite vi ništa za mene. Ludo je i pomišljati da pronadjete nekoga usred grada kad ni najmanje nemate pojma gde je mogao da odluta." Izgledala je kao neko kome su sve ladje potonule, a i oči joj se pomalo ovlažiše. Onda ona duboko udahnu i ispravi se: "Jeste li slučajno videli nekog malog, dežmekastog čoveka, negde oko pedeset godina, odeven u zeleno i belo, bez šešira, pomalo proćelavog?"
   Arvardan razrogači oči. "Šta, zeleno i belo? Oh, nemoguće... Èujte, taj čovek kog tražite, govori li on onako... otežano?"
   "Da, da, otežano. Znači, videli ste ga?"
   "Nema ni pet minuta, bio je tamo unutra, u restoranu, jeo je sa nekom dvojicom... čekajte, evo i njih. Hej, vi!" On im mahnu da pridju.
   Granc stiže prvi. "Želite taksi, gospodine?"
   "Ne, ali ako ovoj mladoj dami kažete šta se dogodilo s onim postarijim čovekom s kojim ste jeli u restoranu, može se dogoditi da dobijete onoliko kolko košta jedna vožnja."
   Granc je oklevao, a zatim sa žaljenjem reče: "Želim da vam pomognem, ali, na žalost, nikada ga ranije nisam video."
   Arvardan se obrati devojci: "Èujte, gospodjice, nije mogao odlutati na onu stranu odakle ste vi došli jer biste ga sigurno primetili. Prema tome, siguran sam da je negde u okolini. Hajdemo ovamo, prema severu. Sigurno ću ga prepoznati ako ga negde vidim."
   Arvardan odjednom shvati da se ljubazno smeši potpuno nepoznatoj devojci, nudeći joj svoju pomoć i brzu akciju, iako uopšte nije bio nagao čovek. Granc prekide njegove misli:
   "A šta je taj uradio, gospodjice? Prekršio neku od Uredbi, zar ne?"
   "Ne, ne!" odgovori ona pomalo žučno. "Samo je malo bolestan, eto, to je."
   Mester se osvrte za njima kada se nadjoše na pristojnoj udaljenosti. "Samo malo bolestan?" upita on, zabacivši malo svoju kapu i počešavši se zlovoljno po bradi. "Èuj ovo, Grance. Samo malo bolestan."
   On zastade i upitno se zagleda u svog druga.
   "Ama, koji ti je djavo?" upita Granc nevoljno.
   "Samo osećaj da sam ja malo bolestan. Taj tip mora da je zapalio iz bolnice. Devojka je medicinska sestra i traži ga, i izgleda vrlo zabrinuto. Što bi ona toliko paničila da je on zaista, kao što ona reče, 'samo malo bolestan'? Pa, on jedva govori i jedva razume šta mu se kaže. Video si i sam, zar ne?"
   U Grancovim očima ukaza se crveno svetlo za uzbunu. "Ne misliš valjda da on ima Groznicu?"
   "Naravno da on ima Radijacionu Groznicu - i to u odmaklom stadijumu. A bio nam je prišao gotovo na stopu. To ne sluti na dobro..."
   U to se pored njih stvori nekakav čovečuljak, mali mršavi čovek svetlih, prodornih očiju i piskutavog glasa. Kao da je izronio pred nih. "Šta to čujem, momci? Ko to ima Radijacionu Groznicu?"
   Taksisti mu uputiše netrpeljiv pogled. "A ko ste vi?"
   "Oh, vi bi baš da znate, je li? Eto, ja sam slučajno obaveštajni agent Bratstva, a ovo će vas potpuno uveriti." I on pokaza malu, sjajnu značku na unutrašnjoj strani revera. "E, sada, u ime Bratstva, pitam vas šta je to sa Radijacionom Groznicom?"
   Mester odgovori tiho i potišteno: "Ja ne znam ništa. Tu je neka bolničarka koja traži nekog ko je bolestan, a ja sam se upitao da nije slučajno posredi Radijaciona Groznica. To nije protiv Uredbi, zar ne?"
   "Pazi njega, on meni priča o Uredbama! Mani to, podji svojim poslom i pusti mene da se ja sa njima bakćem."
   Èovečuljak protrlja ruke, baci brz pogled oko sebe i žurno krete ka severu.
   
   "Eno ga!" uzviknu Pola i grozničavo steže lakat svog pratioca. Ugledala ga je sasvim slučajno, kao da se čovek stvorio na glavnom ulazu neke robne kuće, ni tri bloka dalje od restorana.
   "Jeste, vidim ga", prošapta Arvardan. "Sada ostanite pozadi i pustite mene da ga pratim. Nikada ga nećete pronaći ako vas on ugleda i umeša se u masu."
   Sve je zatim podsećalo na nasumičnu hajku iz ružnih snova. Ljudi koji su špartali robnom kućom gore-dole bili su kao živi pesak, koji je mogao da lagano ili brzo upije svoj plen, da ga drži skrivenog ili da ga neočekivano izbljuje. Naravno, uz sve prepreke koje je postavljao. Masa ljudi kao da uvek ima neku svoju nepredvidljivu i ćudljivu dušu.
   Arvardan tiho i lagano obidje oko kase, ne ispuštajući Švarca iz vida - kao da želi da na njega naglo baci mrežu za hvatanje leptira. Najzad mu se toliko približi da ispruži ruku i dohvati ga za rame.
   Švarcu izlete neka nerazumljiva rečenica i on pokuša da se otrgne, uz izraz najveće panike. No, Arvardan ga je držao stiskom kome ne bi umakao ni mnogo snažniji čovek od Švarca. Da bi izbegao neprijatnu scenu, on progovori lagano, uz osmeh:
   "Èao, matorko, gde si, nismo se videli mesecima. Kako je?"
   "Klopka", pomisli Švarc, no u to pridje i Pola.
   "Švarc", prošapta ona, "vrati se nazad s nama."
   Za trenutak, švarc se jogunasto odupre, no, na kraju, ipak popusti.
   "Ide-on-sa-vama", reče on slomljeno, no ponovo se trže na gromki zvuk koji se razlegnu sa razglasa:
   Pažnja! Pažnja! Pažnja! Uprava moli sve prisutne da u redu i miru napuste objekat kroz izlaz prema Petoj Ulici, uz obavezno pokazivanje isprava nadležnim na vratima. Vrlo je važno to izvesti brzo. Pažnja! Pažnja! Pažnja!
   Naredba se začu još dva puta, na kraju gotovo zagušena topotom nogu ljudi koji su žurili da zauzmu mesto u redu na izlazu, uz sveopšti žamor na temu: "Šta je to bilo? Šta se to dogodilo?"
   Arvardan slegnu ramenima i reče: "Hajdemo, gospodjice, da zauzmemo svoj red. Ionako ovde više nemamo posla."
   Ali devojka odmahnu glavom. "Mi ne možemo... ne možemo..."
   "Ali zašto?" namršti se arheolog.
   Devojka odstupi od njega. Kako je mogla da mu objasni da Švarc nema isprave? Na kraju, ko je on? Zašto joj pomaže? Mozak koj je bio sav uskovitlan od sumnji i očaja.
   Ona, ipak, odgovori, unoseći što je više odlučnosti mogla u svoj glas: "Vi bolje podjite, inače ćete se uvaliti u nepriliku."
   Iz liftova je kuljala reka ljudi sa gornjih spratova koji su se lagano ali sigurno praznili. Arvardan, Pola i Švarc kao da su bili nepokretno ostrvo u nadirućoj bujici.
   Kada se kasnije prisećao, Arvardan je bio svestan toga da je zaista mogao da posluša devojku i da je napusti. Napusti! Da je nikad više ne vidi! Da bude čist pred sobom! I sve bi bilo drugačije, i veliko Galaktičko carstvo bi se raspalo u haosu i razaranjima.
   No, on ostade s devojkom. Teško bi se moglo reći da je bila lepa u svom strahu i očajanju. A ko u takvim trenucima uopšte može da izgleda lepo? Arvardan je jasno osećao nemir, gledajući je tako, potpuno bespomoćnu.
   On podje korak-dva, a onda se osvrnu. "A vi, vi ostajete ovde?'
   Ona potvrdno klimnu.
   "Ali zašto?" upita on ponovo.
   "Zato što", tu je potpuno zagušiše naviruće suze, "ne znam šta da radim..."
   Zemljanka je sada mnogo više ličila na malu, preplašenu devojčicu. Arvardan spusti glas i reče nežno: "Ako mi kažete, šta ne štima, pokušaću da vam pomognem."
   Nije bilo odgovora.
   Predstavljali su pravu sliku, njih troje. Švarc, klonuo na pod, toliko skrhan da i ne pokušava da prati razgovor, začudjen što se robna kuća tako brzo prazni, sa tek toliko snage da zagnjuri glavu u šake u poslednjem, neizgovorenom ciktaju očaja. Pola, sva u suzama, svesna jedino toga da se plaši više nego što se iko ikada plašio. Konačno, Avrardan, zbunjen i u iščekivanju, nespretno i bez efekta tapše devojku po ramenu uz pokušaj da je obodri - svestan jedino toga da prvi put dotiče jednu Zemljanku.
   Tada im pristupi čovečuljak.
   

9. KONFLIKT U ČIKU
   
Poručnik garnizona u Èiku, Mark Klodi, zevnu i zagleda se u neku tačku, sve uz osećaj neizdržive dosade. Dve godine su već prošle otkako je stacioniran na Zemlji i njegovo biće je žudelo za premeštajem.
   Nigde u Galaksiji se nije postavljao toliko veliki problem u vezi sa održavanjem normalnog života u kasarni kao na ovom jezivom svetu. Normalan, otvoren i drugarski odnos izmedju vojske i civilnog stanovništva bio je stvar koja se podrazumevala u čitavom Svemiru. Itekako se osećalo prisustvo slobode i spontanosti.
   Ovde je, medjutim, garnizon značio zatvor. Živelo se u barakama otpornim na radioaktivnost, u brižljivo prečišćenom vazduhu, oslobodjenom nepoželjnih čestica. Naravno, obavezna je bila i upotreba odela impregniranih olovom, koja su se mogla, doduše, skidati - ali uz velike rizike. I najgore od svega, prijateljevanje sa lokalnim stanovništvom nije moglo predstavljati ni tačku 'razno' - čak i pod pretpostavkom da osećaj očajničke usamljenosti na kraju i natera ponekog vojnika da potraži društvo devojke sa Zemlje - 'Zemke'.
   Jedini izlaz je, po svemu sudeći, bio - dobra čašica, zatim dobra tura spavanjca i na kraju definitivan pad u ludilo.
   Poručnik Klodi protrese glavu kao da želi da njenu sadržinu dovede u red, ponovo zevnu, uspravi se u sedeći položaj i stade da obuva cipele. Pogleda zatim na sat i zaključi da je ipak još prerano za večeru.
   Medjutim, u sledećem trenutku je već stajao na nogama (od kojih je samo jedna bila u cipeli), neugodno svestan svoje čupave, neočešljane kose, i otpozdravljao u stavu mirno.
   Pukovnik ga samo odmeri prezrivim pogledom i ne ukori ga. Umesto toga, usledila je odsečna naredba:
   "Poručniče, primio sam izveštaje o neredima u poslovnom delu grada. Predvodićete odred za dekontaminaciju pravo do Danemove robne kuće i tamo preuzeti kontrolu. Pobrinućete se za to da svi vaši ljudi budu u potpunosti zaštićeni od mogućnosti izlaganja zarazi Radijacionom Groznicom."
   "Radijaciona Groznica!" uzviknu poručnik. "Izvinite, gospodine, ali..."
   "Budite spremni za polazak najdalje za petnaest minuta", odvrati pukovnik ledeno.
   
   Arvardan je prvi ugledao omanjeg čoveka i ustuknuo kad ovaj pridje uz sve dobronamerne gestove. "Hej, čovek! Zdravo, momak! Kaš'te maloj da smanji vodopad!"
   Pola podiže glavu i duboko udahnu. Gotovo istog časa se potpuno nesvesno, povuče u zaklon zaštitničke Avardanove figure, koja je, isto tako nesvesno, zaštitnički obuhvati rukama. Nije mu palo na pamet da već drugi put dodiruje jednu Zemljanku.
   "Šta želite, vi?" upita on oštro.
   Èovečuljak prodornih očiju neodlučno iskorači iza nekakve tezge prenatrpane paketima. Govorio je s primetnim ulagivanje, ali i uz odredjenu dozu drske nametljivosti.
   "Ovde je strašna gužva", reče on, "ali nemojte se zbog toga vi, gospodjice, uzrujavati. Ne brinite, odvešću ja ovog vašeg čoveka u Institut umesto vas."
   "Kakav institut?" upita Pola uz novi talas straha.
   "Ma 'ajde, znamo se", odvrati čovečuljak. Ja sam Neter, onaj što drži tezgu s voćem na ulici baš preko puta Instituta. Sto puta sam vas video tamo."
   "A čemu sva ova pometnja?" prekide ga Arvardan.
   Neterova mala prilika zatrese se od užasavanja. "Oni misle da ovaj vaš tip ima Radijacionu Groznicu!"
   "Radijacionu Groznicu!" izlete i Arvardanu i Poli u isti glas.
   "Da, da." Neter potvrdno zaklima glavom. "Neka dva vozača zadesila su se njim u restoranu i upravo to su rekli. Takve vesti se brzo šire, znate i sami."
   "Znači da čuvari napolju u stvari traže nekog sa Radijacionom Groznicom?" upita Pola.
   "Baš tako."
   "A vi? Vi se ne bojite zaraze?" naglo upita Arvardan. "Koliko sam ja shvatio, vlasti su i ispraznile radnju zbog straha od zaraze."
   "Dabome. Vlasti čekaju napolju, boje se da udju. Èekaju da stigne odred za dekontaminaciju."
   "A vi se, jel' tako, ne bojite groznice?"
   "A zašto bih? Ovaj čovek uopšte nema groznicu, samo ga pogledajte. Gde su mu ranice oko ustiju? Nema ni rumenila na licu, pogled mu je bistar. Znam ja kako groznica izgleda. Hajd'mo, gospodjice, jednostavno ćemo išetati odavde."
   Pola se još jednom zaplašeno ukoči. "Ne, ne! Ne možemo, ne možemo, on je, on je..." Nije mogla dalje.
   Neter nastavi značajnim glasom: "Ja mogu da ga izvedem. Bez pitanja, bez isprava..."
   Poli se nehotice ote tihi uzvik, dok Arvardan gotovo gadljivo upita: "A šta vam daje takav značaj?"
   Neter se promuklo nasmeja i lupnu po reveru. "Obaveštajac sam Društva Starešina. Niko me ništa neće pitati."
   "A što biste vi to uradili?"
   "Sve bih - ali, za novac. Vi ste u nevolji i treba vam pomoć. Mogu da vam pomognem. Posao je čist, zar ne? Da kažemo, recimo, stotinu kredita. Pedeset odmah, pedeset po obavljenom poslu."
   No, Pola, prošapta grozničavo: "Predaćete ga Starešinama!"
   "Neću, zašto bih? On Starešinama ne znači ništa, ali meni zato vrlo znače tih sto kredita. Ako sačekate Vasionce, oni su sposobni da ga ubiju pa tek onda da se pitaju da li je zaista imao groznicu. Znate valjda Vasionce - briga njih kad je u pitanju Zemljanin. Ionako bi najradije pokokali čitavu Zemlju."
   "Neka dama podje sa vama", reče Arvardan. No, Neterove male oči gledale su vrlo oštro i vrlo lukavo. "Ne, neće moći. Ja ipak preuzimam, što bi se reklo, sračunat rizik. Možda ću da prodjem s njim, ali me sa dvoje ljudi možda neće pustiti. A ako već vodim jednu osobu, neka to bude ona koja je važnija. Zar to ne zvuči razumno?"
   "A šta", poče Arvardan, "šta da vam ja recimo sad pridjem i propustim vas kroz šake? Šta bi onda bilo?"
   Neter ustuknu, no brzo dodje k sebi i čak uspe da istisne osmeh. "Pa, mislio bih da ste zvrknuti. Posle bi vas ionako uhvatili i bilo bi i ubijenih... O kej, momak. Poluodstojanje."
   "Molim vas", Pola cimnu Arvardana za ruku, "moramo rizikovati. Nek' uradi kao što predlaže... Bićete f-fer, zar ne, gospodine Neter?"
   Neter iskrivi usta. "Vaš razbacani dečko mi je uvrnuo ruku. Nije morao to da učini, a ja ne volim da me iko čačka, I zbog toga, još sto kredita. Sve zajedno, dvesta."
   "Moj otac će vam platiti..."
   Ovaj ne popuštaše. "Stotinu unapred."
   "Ali nemam te pare pri sebi!" zaječa Pola.
   "U redu je, gospodjice", reče Arvardan samopouzdano. "Sredićemo to."
   On otvori novčanik i zavrljači Neteru nekoliko novčanica. "Hajde, krenite!"
   'Švarce, podjite s njima", prošapta Pola.
   Švarc posluša bez predomišljanja, ne mareći. Isto tako bi mogao krenuti i u pakao.
   I nadjoše se tako njih dvojica, sami, gledajući nemo jedno u drugo. Pola ga, u stvari, prvi put bolje pogleda i iznenadjeno zaključi da je njen novi poznanik visok, zgodan, miran i samopouzdan. Držala ga je do tada samo za slučajnog, nehotičnog dobročinitelja, ali sada... Ona se blago zarumeni u licu, i sve što joj se desilo za poslednjih nekoliko časova istopi se i izgubi pod naletom zaglušujućeg lupanja srca.
   Nisu se, u stvari, još uvek zvanično upoznali.
   "Ja sam Pola Šekt", reče ona uz osmejak.
   Arvardn je dosad nije video nasmejanu, te prikova pogled za njeno lice. Kao da joj je lice obasjano čudnim sjajem. Učinilo mu se... No, on ubrzo odbaci pomisao. Zemljanka!
   Tako usledi njegov odgovor, manje predusredljiv no što je planirao. "Bel Arvardan." On pruži svoju preplanulu šaku, u kojoj devojčina tanana ručica skoro potpuno nestade - za trenutak.
   "Moram vam zahvaliti za sve što ste učinili", reče ona.
   Arvardan predje preko toga. "Pa, hoćemo li da krenemo? Hoću reći, možemo da krenemo pošto je vaš prijatelj na sigurnom - nadam se, bar."
   "Pa, čuli bismo buku na izlazu da je bilo nekih problema, zar ne?" Njene oči su molile za bilo kakvu potvrdu ovoga što je rekla, no Arvardan odoli iskušenju da zapadne u nežnost.
   "Idemo li?"
   Pola kao da se sledi. "Da, zašto da ne", odvrati ona oštro.
   Medjutim, upravo u tom trenutku začu se približavajuće zavijanje, te se devojčine oči nanovo raširiše i ona klonu.
   "Šta nije u redu?" upita Arvardan.
   "To su vojnici Carstva."
   "Zar se i njih bojite?" Bio je to ponovo onaj stari Arvardan, Vasionac, samopouzdani arheolog sa Sirijusa. Možda je to bila predrasuda, ali činilo mu se da približavanje carskih vojnika, ma koliko to zvučalo nelogično, znači čovečnost i normalu. To učini da ponovo povrati izgubljenu ljubaznost.
   "Ne brinite za Vasionce", reče on, nesvestan da upotrebljava zemaljski termin za ne-Zemljane. "Mogu ja s njima, gdjice Šeket." Ona odjednom zazvuča vrlo zabrinuto za njega. "Ne, ne pokušavajte ništa slično. Èak, nemojte ni razgovarati sa njima. Samo učinite kao što kažu, nemojte ih ni gledati."
   Arvardan se široko nasmeja.
   Èuvari ih primetiše još na priličnoj udaljenosti od glavnog izlaza i ustuknuše. Oni izbiše na mali, prazan i čudno tihi prostor. Zvuk vojnih kola postajao je sve jači.
   A onda se bojna kola odjednom stvoriše na trgu i iz njih pokuljaše vojnici pod staklenim šlemovima. Gomila poče da se naglo povlači u opštoj panici. Začuše se povici i udarci kundaka neuronskih bičeva.
   Poručnik Klodi, na čelu svoje garde, pridje jednom čuvaru na ulazu. "Dobro, ko ovde ima groznicu?"
   Lice mu je izgledalo izobličeno pod staklenom maskom u kojoj se nalazio prečišćen vazduh. Glas koji je dopirao iz komunikatora bio je jasan i metalan.
   Èuvar se povi u izraz dubokog poštovanja. "Ako je vašoj milosti po volji, bolesnika smo izolovali unutra u radnji. Dvoje ljudi koji su bili u njegovom društvu stoje tu pred vama, na vratima."
   "Oni onamo, jel' tako? Dobro, neka ostanu tamo. Prvo i prvo, treba rasterati ovu gužvu. Naredniče! Da se trg očisti!"
   Naredba bi izvršena na vrlo efikasan i grub način. Rulja se utopi u sumrak koji se spuštao na grad. Upali se i blago, ulično osvetljenje.
   Poručnik Klodi zalupka o svoje teške čizme vrhom neuronskog biča. "Jeste li sigurni da je bolesnik Zemak unutra?"
   "Nije mogao izaći, vaša visosti. Mora biti unutra."
   "Onda da vam verujem, ne gubimo vreme. Naredniče, dekontaminirajte zgradu!"
   Jedan odred vojnika u svojim hermetičnim oklopima stupi u zgradu. Petnaest minuta se oteglo, a Arvardan je iz prikrajka zainteresovano posmatraše šta se dešava. Bio je to primer medjukulturnog ukrštanja, i on je osećao potrebu da predstavi, sa profesionalnog gledišta, prisustvuje do kraja.
   I poslednji vojnik bio je sada ponovo napolju, i zgrada utonu u tamu.
   "Zapečatite vrata!"
   Prodje još nekoliko minuta i aktiviraše se posude sa dezinfekcionom materijom koje su bile postavljene na odredjene pozicije na svakom spratu zgrade. Njenom unutrašnjošću poče da kruži para koja pokulja uz zidove, pripijajući se uz svaki pedalj slobodne površine, prodirući do najskrivenijih kutaka. Sejala je smrt svuda oko sebe - ubijajući sve klice, svakog čoveka. Tek kasnije je trebalo da usledi složena procedura uklanjanja posledica dekontaminacije.
   Poručnik se tada uputi ka Arvardanu i Poli.
   "Kako se zvao taj čovek?" Èak ni tačka svireposti u njegovom glasu, samo potpuna ravnodušnost. Zemljanin je mrtav, mislio je on. Pa dobro, danas sam ubio i jednu muvu. Sve zajedno, znači, dve.
   Ne dobi odgovor. Pola samo sagnu glavu dok ga je Arvardan radoznalo posmatrao. Carski oficir nije skidao pogled s njih, a zatim mahnu glavom prema njima.
   "Proverite da li su inficirani."
   Približi im se oficir sa znanjem Carskih Medicinskih Tela i ne bi ni malo nežan prilikom pregleda. Ruke u rukavicama grubo ih opipaše ispod pazuha i zavrnuše uglove usana da bi proverile unutrašnjost usne duplje.
   "Negativno, poručniče. Da su inficirani u toku popodneva, simptomi bi do sada bili jasno vidljivi."
   "Hmm." Poručnik Klodi pažljvo skide kacigu i duboko udahnu 'prirodni' vazduh, makar on bio i iz zemaljske atmosfere. Poduhvativši taj nezgrapni stakleni predmet levom rukom, on upita osorno:
   "Kako se zoveš, urodjenice sa Zemlje?"
   Već je sam izraz bio dovoljno uvredljiv; ton kojim je izgovoren još i više, no Pola odgovori krajnje krotko:
   "Pola Šekt, gospodine."
   "Tvoje isprave!"
   Ona zavuče ruku u maleni džep svoje bele odore i izvuče jedan ružičasti svežanj. On ga prihvati, osvetli ga malom baterijskom lampom i zagleda se u njega. Ispusti ga zatim, te on odleprša na pod, a Pola se hitro saže da ga podigne.
   "Diži se!" nestrpljivo naredi oficir i gurnu nogom knjižicu van njenog domašaja. Pola, prebledevši, povuče prste natrag.
   Arvardan se namršti, shvativši da je vreme da se umeša. "Èek', ček' malo!"
   Poručnik se naglo okrete ka njemu, stisnutih usana.
   "Šta reče, Zemaljac?"
   Pola se namah stvori izmedju njih dvojice. "Ako dozvolite, gospodine, ovaj čovek nema nikakve veze s onim što se danas desilo. Nikad ranije nisam videla..."
   Poručnik je odgurnu od sebe. "Pitao sam, šta reče, Zemaljac?"
   Arvardan izdrža njegov hladan pogled.
   "Rekao sam - 'ček' malo'. A htedoh da dodam i to da mi se ne svidja kako postupate sa damom i da vas posavetujem da se malo primirite."
   Bio je toliko iznerviran da mu je promaklo da poručniku skrene pažnju kako nije 'Zemaljac'.
   Poručnik Klodi se usiljeno nasmeja. "Gde si ti, Zemaljac, odgojen? Ne obraćaš se čoveku sa 'gospodine'? Ne znaš gde ti je mesto, zar ne? Odlično, prošlo je već dosta vremena otkako sam poslednji put krotio nekog takvog kao što si ti... Jel' ti se svidja ovo?"
   I, kao palacanje zmijskog jezika, njegov dlan ošinu pljoštimice Arvardanovo lice, tamo-amo, jednom-dvaput. Arvardan odstupi, preneraženo registrujući brujanje u ušima. Ruka mu polete da se susretne sa izvorom bola i on primeti kako se poručnikovo lice izobličava od zaprepašćenja. Mišići mu se zgrčiše i poručnik se s treskom sruši na zemlju, uz zvuk slomljenog stakla - njegov skafander je sada bio u komadićima. Ležao je nepokretno dok mu se Arvardan besno osmehivao. A onda lagano otrese ruku. "Ima li još ko je zainteresovan da mi izvuče uši?"
   No, poručnik je već dizao svoj neuronski bič. Ukaza se prigušen purpurni blesak koji liznu visoku arheologovu figuru.
   Svaki mišić u Arvardanovom telu zgrči se pod naletom nepodnošljivog bola, te on lagano pade na kolena. Tada, potpuno paralisan, oseti da gubi svest.
   
   Kada je konačno izronio iz magle, Arvardan najpre postade svestan daška prijatne hladnoće na svom čelu. On pokuša da otvori oči, no, činilo mu se kao da iz sve snage gura zardjale prozorske kapke. Naposletku se umiri i beskrajno sporim pokretima (na svaki trzaj je osećao probadanje kao od hiljadu igala) podiže ruku do lica.
   Mek, vlažan ubrus, neka mala šaka...
   On na silu otvori jedno oko, upinjući se da vidi kao čovek u gustom obliku dima.
   "Pola", promrmlja on.
   Usledio je prigušen usklik zadovoljstva. "Jeste! Kako se osećate?"
   "Kao pri povratku iz smrti", uspe da prokrešti, "bez šanse da mi prodje bol... Šta je to bilo?"
   "Odvezli su nas u vojnu bazu. Poručnik je bio ovde. Pretresli su vas - ne znam šta im je na umu - ali, g. Arvardane, nikad više ne udarajte jednog poručnika. Mislim da ste mu slomili ruku."
   Bled osmejak zaigra na Arvardanovom licu. "Odlično! Što li mu nisam slomio i vrat!"
   "Ali suprotstaviti se carskom oficiru - to je težak prekršaj." Njen glas se spusti do užasnog šapata.
   "Ozbiljno? To ćemo još videti."
   "Ššš. Evo ih, vraćaju se."
   Arvardan zatvori oči i opusti se. Do njega, kao iz treće sobe, dopre slabašan Polin uzvik, ali bilo je kasno da bilo šta učini kada je osetio ubod igle.
   No, ubrzo oseti kako bol otiče venama i nervima. Kao da su mu se ruke razmrsile iz čvorova, a ledja ispružila. On lako zatrepta, pogura se laktovima i sede.
   Pukovnik ga je zamišljeno posmatrao. Pola, pak, bojažljivo, ali ipak nekako radosno.
   "Pa, doktore Arvardan, baš i nismo imali neki provod večeras u gradu", progovori pukovnik.
   Doktore! Pola shvati koliko u stvari malo zna o tom čoveku, čak ni čime se bavi... Nikada se tako nije osećala.
   Arvardan se nasmeja. "Baš i nije neki provod, kažete... To baš i nije adekvatan opis onoga što se dešavalo."
   "Slomili ste ruku carskom oficiru na dužnosti."
   "On me je prvi udario. Njegova dužnost ne uključuje i potrebu da me naveliko vredja, i verbalno i fizički. Nije bio vredan da ga čovek respektuje ni kao gospodina ni kao oficira. Slobodan sam gradjanin Carstva i imam svako pravo da preduhitrim takve, u suštini nezakonite brutalnosti."
   Pukovnik se nakašlja; izgledao je upravo kao neko ko nema šta da kaže u svoju odbranu. Pola ih je, raširenih očiju i s nevericom, posmatrala obojicu.
   Napokon, pukovnik progovori mekše: "Pa, ne mogu reći da ne smatram sve ovo nezgodnim slučajem. Bilo je mnogo žuči s obe strane. Najbolje bi bilo da se čitava stvar zaboravi."
   "Zaboravi? Nisam siguran. Bio sam gost samog namesnika, i verujem da će biti više nego zainteresovan da čuje na koji način njegovi garnizoni održavaju red na Zemlji."
   "Èekajte, doktore Arvardan, uveravam vas da ćete primiti naše javno izvinjenje..."
   "Do vraga s izvinjenjem. Nego, šta mislite da učinite sa gospodjicom Šekt?"
   "Šta biste nam predložili?"
   "Da je iz ovih stopa oslobodite, vratite joj isprave i k njoj usmerite vaše izvinjenje - odmah."
   Pukovnik pocrvene, a onda mučno izgovori: "Naravno." Okrete se zatim devojci. "Ako bi mlada dama primila izraze našeg najdubljeg izvinjenja i žaljenja..."
   
   Ostavili su tamne zidove kasarne za sobom. Usledio je zatim kratak i tih desetominutni let vazdušnim taksijem do centra grada. Nadjoše se konačno usred napuštene tamne zgrade Instituta. Bila je već prošla ponoć.
   "Mislim da nisam baš najbolje razumela", reče Pola. "Mora da ste vi neka veoma važna ličnost, pa je baš glupo što za vas nisam čula. Nikada još nisam videla da Vasionci tako postupaju s jednim Zemljaninom."
   Arvardanu je bilo teško da izgovori, no, morao je da prekine svu tu igru. "Ja nisam Zemljanin, Pola. Ja sam arheolog iz Sirijusovog sektora."
   Ona mu se brzo okrete, lica bledog na mesečini. Æutala je dugo, koliko da se lagano izbroji do deset. "Zato ste i mogli da se usprotivite vojnicima, jer, bili ste sigurni, na kraju krajeva, i to ste dobro znali. A ja sam mislila... Trebalo je da znam."
   Ona nastavi s prizvukom strahovite gorčine u glasu. "Molim vas, gospodine, ponizno, da mi oprostite, ako sam u bilo kom trenutku danas pokazala bilo kakvu familijarnost prema vama..."
   "Pola!" povika Arvardan ljutito. "Šta je sada? Šta ima veze što nisam Zemljanin? Koliko me to različitim čini od onoga za šta ste me do maločas smatrali?"
   "Morali ste mi reći, gospodine."
   "Ne tražim uopšte od vas da me oslovljavate sa 'gospodine'. Nemojte biti kao i svi ostali, molim vas."
   "Kao koji ostali, gospodine? Ostale odvratne životinje koje žive na Zemlji?... Dugujem vam stotinu kredita."
   "Zaboravite to", odvrati Arvardan s gnušenjem.
   "Na žalost, ne mogu. Ako biste mi dali vašu adresu, poslaću vam već sutra novac uputnicom."
   Arvardan iznenada postade grub. "Vi meni dugujete mnogo više no što je stotina kredita."
   Pola se ugrize za usnu i spusti glas. "To je jedino što vam, od svog velikog duga, mogu isplatiti. Vaša adresa je?..."
   "Vladina palata" dobaci joj on preko ramena i izgubi se u noći.
   Pola shvati da plače.
   
   Šekt se susrete sa svojom kćerkom na vratima svoje radne sobe.
   "Vratio se", reče on. "Doveo ga je neki mali, mršavi čovek."
   "Dobro." Pola oseti da teškom mukom izgovara reči.
   "Tražio je od mene dve stotine kredita. Dao sam mu."
   "Trebalo je da mu daš samo sto, ali ne mari."
   Ona kliznu pored svog oca. On zamišljeno reče: "Užasno sam se brinuo. Neka je gužva bila u susedstvu... Nisam se usudio da pitam. Mislio sam da bih te mogao dovesti u nepriliku."
   "U redu je. Ništa se nije desilo.. Pusti me da ovde spavam, tata."
   No, i pored sveg umora nije mogla da zaspi, jer nešto se ipak dogodilo. Srela je jednog muškarca, a on je bio Vasionac.
   Ali imala je njegovu adresu. Imala je adresu...
   

10. TUMAČENJE DOGAÐAJA
   
Njih dvojica su se u svemu potpuno razlikovali - iako su obojica bili Zemljani. Imali su ogromnu vlast - jedan prividno a drugi stvarno.
   Tako, visoki ministar je bio apsolutno najvažniji Zemljanin, vladar planete, naimenovan dekretom i neopozivom obznanom samog cara Galaksije. Razume se, vladao je potčinjen naredbama carskog namesnika na Zemlji. Njegov je sekretar po svemu sudeći bio nebitan lik, a u stvarnosti član Društva Starešina, prividno uposlen samo da bi vodio računa o poslovima bez prioriteta i manje važnosti. Mogao je, u principu, biti otpušten u svakom trenutku.
   Visoki ministar je bio poznat po svom besprekornom poznavanju Uredbi. On je objavljivao Šezdesetu, sudio prekršiocima običaja, prestupnicima pravila o racionalnoj potrošnji robe i proizvodnih planova, onima koji bi prodrli u zabranjene teritorije i slično. Ime sekretara, nasuprot tome, javnosti uopšte nije bilo poznato; tačnije, za njegovo postojanje znalo je samo Društvo Starešina i, naravno, sam visoki ministar.
   Visoki ministar je, dalje, bio dobar u govornom izražavanju; često je istupao pred narodom, držeći govore prepune emocionalnog naboja i sentimentalnosti. Nosio je dugu plavu kosu dok mu je lik odisao prefinjenošću i plemićkim držanjem. Sekretarov prćast nos i uvek natušteno lice odlično su se slagali sa navikom da govori uvek vrlo sažeto, u pola glasa, a najčešće bi ćutao. Bar, u javnosti. Po svakoj logici, visoki ministar je morao biti taj u čijim je rukama bila moć. Medjutim, sekretar je bio taj koji ju je zaista imao. Izmedju četiri zida, u kabinetu visokog ministra, ovo je postajalo više no očigledno. Pored svega toga, visoki ministar je po pravilu bio zbrkanog i sumračnog raspoloženja; sekretar, na drugoj strani, hladan i indiferentan.
   "Ono što ne vidim", govorio je visoki ministar, "jeste postojanje bilo kakve veze izmedju ova tri izveštaja koja ste mi podneli. Izveštaji, večito izveštaji!" On podiže ruku i tresnu pesnicom o zemišljenu gomilu hartije na stolu. "Ja za to nemam vremena!"
   "Upravo tako", odvrati sekretar ledenim glasom. "Zato sam ja tu. Ja izveštaje čitam, sredjujem i prosledjujem."
   "Dobro, Balkise moj dragi, da vidimo šta tu ima. Samo brzo, pošto su to, koliko vidim, potpuno nevažna akta."
   "Nevažna! Vaša ekselencija može dobro da se oprži jednog dana ukoliko ne bude strože prosudjivala... Pa, da vidimo šta se tu kaže, pa ću vas neposletku pitati da li ih i dalje smatrate nevažnima. Evo prvog izveštaja, od pre nedelju dana, od nekog Šektovog potčinjenog. To me je navelo na trag."
   "Koji trag?"
   Balkis se bledo osmehnu, ne bez gorčine. "Mogu li podsetiti vašu ekselenciju na nekoliko važnih projekata koji se u poslednjih nekoliko godina sprovode ovde na Zemlji?"
   "ŠŠŠ!" zašišta neobuzdano visoki ministar, izgubivši trenutno svoju uobičajenu uzdržanost. Pritom se i osvrnu nekoliko puta oko sebe.
   "Vaša ekselencijo, sada nam je potrebno samopouzdanje, ne nervoza. Dalje: znate da eventualni uspeh tih projekata zavisi upravo od razumne i smišljene upotrebe Šektove male igračke, sinapsifajera. Naprava je do sada, bar koliko mi znamo, korišćena samo i isključivo pod našim sponzorstvom i u svrhu koje mi odredimo. Sada, medjutim, Šekt sinapsifira nekog potpunog neznanca, što predstavlja apsolutnu zloupotrebu naših ovlašćenja."
   "Ah, pa to je vrlo jednostavna stvar", odgovori visoki ministar. "Suspendujte Šekta, tog čoveka stavite pod istragu i zaključite slučaj."
   "Nikako! Suviše jednosmerno razmišljate, vaša ekselencijo. Ne uzimate u obzir glavnu stvar. Nije pitanje šta je to Šekt učinio, već zbog čega. Primetićete da podudarnost postoji u ovom slučaju, jedna od čitavog sleda podudarnosti. Gledajte: namesnik posećuje Šekta, a ovaj nam istog dana prosledjuje, na verodostojan i lojalan način, izveštaj o svemu što se u toku razgovora govorilo. Enije želi mašinu za upotrebu u carske svrhe. Po svemu sudeći, obećao je doktoru priličnu pomoć i podršku u carevo ime."
   "Hmm", promrmlja Ministar.
   "Šta tu nije jasno? Zar takav dogovor nije primamljiv, kada se uporedi sa opasnostima koje prate naš sadašnji kurs?... Zar se ne sećate obećanja o isporuci kontingenta hrane od pre pet godina, kada je vladala velika glad? Zar se ne sećate? Molba nam je odbijena, jer nismo imali na raspolaganju dovoljnu svotu carskih kredita, a proizvodi zemaljskog porekla nisu primani zbog straha od radioaktivne zatrovanosti. Pa, jesu li nam poslali tu hranu? Stotina hiljada ljudi je tada izgubila živote usled gladi. Ne treba verovati obećanjima Vasionaca.
   To je sada, medjutim, sporedno. Važno je to da se Šekt tada pokazao kao veoma odan podanik. Ne bi trebalo da ikada posle toga budemo u situaciji da sumnjamo u njega. Kako bismo mogli poverovati da je tog istog dana počinio izdaju? Izgleda, medjutim, da smo se prevarili i da je ipak baš tako."
   "Mislite, Balkise, zbog tog nedopuštenog opita?"
   "Da, vaša ekselencijo. Ko je, u stvari, bio taj pacijent? Imamo njegove fotografije, a Šektov tehničar dobavio nam je i snimak njegove zenice. Nema ga u kartoteci Registra stanovništva, što će reći da taj čovek nikako ne može biti Zemljanin, već samo Vasionac. Dalje, Šekt je to morao znati, jer isprave se ne mogu ni falsifikovati niti preneti na drugo lice, ukoliko su na njima podaci o retinalnom sistemu. Sve nas, na jednostavan način, vodi do zaključka da je Šekt svesno sinapsifirao jednog Vasionca. Pitanje je: zbog čega?
   Odgovor bi mogao biti toliko jednostavan da samo još više uznemirava. Šekt nam kao ličnost ne odgovara, u skladu s našim potrebama. U mladosti je bio izraziti asimilicionista; jednom se čak kandidovao i za Vašinski savet, zastupajući ideju o zakopavanju ratnih sekira sa Carstvom. A propis, na izborima je potučen."
   "To nisam znao", prekide ga visoki ministar.
   "Niste znali da je potučen?"
   "Ne, već da se kandidovao. Zašto o tome na vreme nisam bio obavešten? Šekt je vrlo opasna figura, dokle god je na položaju koji danas zauzima."
   Balkis se blago i pokroviteljski nasmeja.
   "Ipak, Šekt je konstruisao svoju mašinu i zasad je jedini čovek koji može njome i da upravlja. Medjutim, oko njega su uvek posmatrači, a od sada će njihova pažnja biti udvostručena. Ne zaboravite da izdajnik u našim redovima, a pri tom nama poznata osoba, neprijatelju može da naudi mnogo više no što nam neko ko nam je lojalan može da pomogne.
   A sada, suočimo se ponovo sa činjenicama. Šekt sinapsifira Vasionca. Zašto? Jedini razlog zbog kog se sinapsifajer uopšte koristi jeste da unapredi razum pacijenata. A zašto to? Jer jedino na taj način umovi naših naučnika, prethodno već sinapsifirani, mogu biti premašeni. A to, opet, može da znači samo to da Carstvo u najmanju ruku nagadja da stvari na Zemlji ne idu baš u najboljem redu. E, recite sada, vaša ekselencijo, da li je to nevažno?"
   Èelo visokog ministra bilo je obliveno znojem. "Vi sve to ozbiljno mislite?"
   "Èinjenice se tako lepo slažu da prave besprekornu sliku. Vasionac koji je sinapsifiran deluje krajnje neugledno, čak bedno. Odličan manevar, s obzirom na to da jedan ćelavi debeljko uvek može biti najbolji carski špijun. Da, da, baš tako. Kome bi se drugom mogla poveriti misija ovakve važnosti? No, mi pratimo tog čoveka, koji se inače predstavlja pod imenom Švarc, koliko god možemo. Ali predjimo sada na drugu grupu izveštaja."
   Visoki ministar ga obuhvati pogledom. "Onih koji se tiču Bela Arvardana?"
   "Doktora Bela Arvardana", dopuni Balkis, "poznatog arheologa iz eminentnog Sirijusovog sektora, potomka tih podozrivih vitezova." On jasno podcrta ironiju izgovarajući ovo poslednje. "Nema veze. On je izvrstan primer Švarca u krivom odelu, njegov potpuni, gotovo poetični kontrast. On, recimo, nije neznanac, već, naprotiv, vrlo poznata ličnost. Nije čak ni neko ko je obavijen velom tajne, već nastupa uz fanfare. I još, na njega nas nije upozorio neki mali tehničar, već namesnik, glavom i bradom."
   "Mislite li da izmedju ta dva slučaja ima neke veze?"
   "Vaša ekselencija treba samo da zaključi da se prisustvo jednog koristi upravo da bi se pažnja skrenula od onog drugog čoveka. Ili drugo rešenje, pošto su vladajući slojevi Carstva izuzetno vični zaverama svih vrsta, pred sobom imamo dva moguća vida kamuflaže. U slučaju Švarca, svetla su pogašena. Što se Arvardana tiče, naprosto nas zaslepljuje. Mi, jednostavno, ne treba da vidimo ništa... u oba slučaja. Hajde da vidimo, na šta nas je to Enije upozorio kad je Arvardan u pitanju?"
   Visoki ministar napeto protrlja nos. "On reče da je Arvardan predvodnik neke arheološke ekspedicije pod pokroviteljstvom Carstva, te da je zatražio dozvolu za ulazak u zabranjene teritorije iz naučnih pobuda. Garantuje da neće biti skrnavljenja. Kada bismo uspeli da sprečimo Arvardana u tome, i Enije bi priložio svoj glas u našu korist kod Carskog Saveta. Eto, rekao je nešto otprilike u tom smislu."
   "I tako, znači, na Arvaradana treba dobro paziti, ali čemu to? Da bismo sprečili da udje u zabranjene teritorije! Ðavola! Pred nama je glava arheološke ekspedicije bez ljudi, brodova, opreme. On se ne zadržava na Everestu, gde mu je mesto, već tumara po planeti iz nekog razloga. I naravno, odmah kreće u Èik. A kako je pri tom naš pažnja skrenuta sa svih tih sumnjivih podudarnosti? Kako? Pa tako što nam se mamac pruža sa potpuno nevažne strane.
   Ali obratite pažnju, vaša ekselencijo, na to da je Švarc držan u zatvorenom, skrivenom prostoru Instituta za nuklearna istraživanja punih šest dana. A onda se daje u bekstvo. Zar to nije čudno? Odjednom, vrata nisu zaključana, hodnik nenadziran. Kakav bizaran propust! A kog dana beži? Istog dana kada Arvardan stiže u Èik. Druga čudna podudarnost."
   "To će reći..." započe Ministar napeto.
   "To će reći da je Švarc vasionski agent na Zemlji, Šekt čovek-veza sa Asimilacionim pokretom, takodje na Zemlji, a da je Arvardan veza sa Carstvom. Gledajte samo kako je upriličen kontakt izmedju Švarca i Arvardana: Švarcu se omogućuje bekstvo, a u razumnom vremenskom intervalu za njim kreće bolničarka - u ovom slučaju Šektova kćerka - što i nije podudarnost za čudjenje. Da je bilo šta krenulo nizbrdo, očigledno je da bi ga devojka brzo pronašla; za slučaj nečije preterane radoznalosti, Švarc bi bio jadni, odbegli pacijent, vraćen u bezbednost bolničke sobe, a čitava operacija odgodjena za bolji trenutak. Našla su se dva radoznalca, dvojica taksista, kojima je upravo i poslužena ta priča o Švarcu-bolesniku; medjutim, kasnije sled dogadjaja se pokazao kao krajnje neugodan po devojku i Švarca.
   Pratite me pažljivo, dalje: Švarc i Arvardan se prvi put sreću u restoranu; prave se da ni jedan od njih ne zna za postojanje onog drugog. To je samo 'pretpremijera', susret tempiran tako da se pokaže da do sada sve ide po planu i da se naredni potezi mogu povlačiti... U najmanju ruku, ne potcenjuju našu budnost, što je za poštovanje.
   Onda Švarc odlazi; nekoliko minuta kasnije, izlazi i Arvardan i susreće se sa Šektovom kćerkom. Sve funkcioniše kao podmazano; posle prave male predstave, koju su odigrali da bi otkačili taksiste, upućuju se u Danemovu robnu kuću i tamo se susreću, sve troje. Gde drugde no u robnoj kući? To je idealno mesto za sastanak te vrste, mesto koje daje sigurnost kojoj nije ravna ni sigurnost najzabitije planinske pećine. Naravno, izabrano mesto je toliko obično da je u njega teško posumnjati, toliko bučno da ne dopušta bilo kakvo prisluškivanje razgovora. Divno, divno, protivnik nam je više nego dorastao!"
   Visoki ministar se uzvrpolji u svojoj stolici. "Ukoliko nam je protivnik 'više nego dorastao', moguće je i da će pobediti."
   "Nemoguće, već je potučen. U tom smislu, treba odati dužno poštovanje našem odličnom Neteru."
   "A ko je Neter?"
   "Beznačajni obaveštajac koga posle ovakvog poduhvata moramo iskoristiti do krajnosti. Juče se pokazao kao odličan u svojoj profesiji. Njegov zadatak bio je da motri na Šekta, te mu je, u tu svrhu, postavljena ulična tezga sa voćem baš preko puta Instituta. Prošle nedelje mu je izričito stavljeno do znanja da prati razvijanje afere Švarc.
   Primetio je kako Švarc, čovek koga poznaje sa fotografija, i koga je i lično video, kad su ga doveli u Institut, beži. Posmatrao je sve što se dešavalo a da sam nije bio primećen, i evo njegovog izveštaja od juče. Snagom intuicije koja zaslužuje čudjenje, zaključio je da cela ta igra sa 'bekstvom' u stvari samo detalj koji treba da obezbedi susret sa Arvardanom. Shvatio je da 'goloruk' ne može da iskoristi taj sastanak da bi saznao još ponešto, te je rešio da ga na svaki način spreči. Taksisti su mu bacili rukavicu pogrešno zaključivši da je Švarc bolestan od radijacione groznice. Iskoristio je to sa sposobnošću genija. Èim je primetio da je mesto sastanka u robnoj kući, on prijavljuje slučaj groznice lokalnoj nadležnoj službi koja, hvala ti Zemljo, pokazuje toliki stupanj inteligencije da odmah stupa u dejstvo.
   Robna kuća je smesta bila ispražnjena, te je nestalo i kamuflaže koja je trebalo da prikrije njihov dogovor. Ostali su sami u radnji, i kao takvi, više su nego padali u oči. Neter je otišao i dalje: prišao im je i nagovorio ih da mu dopuste da sprovede Švarca natrag do Instituta. Složili su se. Šta su drugo mogli?... I, tako, ceo dan prodje a da švarc i Arvardan nisu izmenili ni jednu jedinu reč.
   Neter, isto tako, nije dopustio sebi grešku da na licu mesta uhapsi Švarca. Ni Švarc ni Arvardan ovako ne znaju da su otkriveni, nastaviće da rade i odvesti nas do još krupnijeg plena.
   Neterove zasluge još su i veće: nije on slučajno poslao po carski garnizom, što je bio najpametniji mogući potez, koji sada Arvardana dovodi u situaciju s kojom nikako nije računao. On se nalazi pred dilemom da li da otkrije da je Vasionac i tako izgubi svoje preimućstvo što se predstavlja kao Zemljanin, ili da to prećuti i izloži se svim mogućim neugodnostima koje su u tom slučaju neminovne. Izabrao je pompezniju varijantu, čak toliko uverljivu da je slomio ruku jednom carskom oficiru u želji da scenario bude što realističniji. Da je hrabar, hrabar je, to mu se mora priznati.
   Indikativno je i to što se ponašao baš na taj način. Što bi se jedan Vasionac izlagao udarcu neuronskog biča za ljubav jedne Zemljanke, a da posredi nije nešto zbilja značajno?"
   Ruke visokog ministra, koje su dotle mirno počivale na stolu pred njim, stisnuše se sada u pesnice. U očima mu se javi divlji sjaj, a glatke i duge crte njegovog lica zgrčiše se od ljutnje. "Dobro je, Balkise, što možete da od tako tananih detalja ispredete paukovu mrežu. Uverljivo zvuči i verujem da ste u pravu, tim pre što nam zdrav razum ne daje drugih rešenja... No, Balkise, to znači i nešto drugo. Za dlaku su promašili cilj ovog puta.. za dlaku... a u novoj rundi neće imati milosti."
   Balkis sleže ramenima. "Nije baš 'za dlaku', jer bi nam već odavno zadali poslednji udarac da je u pitanju tolika opasnost... Osim toga, u teškom su vremenskom tesnacu. Arvardan se po svaku cenu mora susresti sa Švarcom ako oni zaista žele da nešto postignu, i u tom smislu mogu da vam proreknem šta će se desiti."
   "Pa, hajde, hajde, prorecite."
   "Švarca će skloniti na neko sigurno mesto dok se prašina oko ovih aktuelnih dogadjaja ne slegne."
   "Ali, gde?"
   "I to smo proverili. Švarca je u Institut doveo neki čovek, očigledno farmer. To potvrdjuju i Neter i Šektov tehničar. Prokontrolisali smo registracione podatke o svim farmerima u krugu od oko sto kilometara oko Èika i zaključili smo da se taj farmer zove Arbin Maren. Opisi koji su Neter i Šektov tehničar nezavisno jedan od drugog pružili u potpunosti slažu. Pokrenuli smo istragu oko tog čoveka i ispostavlja se da on izdržava svog tasta, koji je nepokretan, u kolicima, i pri tom izbegava Šezdesetu."
   Ministar ponovo lupi pesnicom o sto. "Takvih slučajeva je, Balikse, sve više i više. Treba pooštriti zakone..."
   "To je trenutno bez značaja, vaša ekselencijo. Ono što je sad za nas bitno, to je da se ovaj čovek vrlo lako može ucenjivati, s obzirom na to da ga držimo u šaci jer krši Uredbu."
   "Oh!"
   "Šektu i njegovim vasionskim prijateljima upravo treba ovakva pomoć - to jest, utočište gde bi Švarc mogao biti smešten mnogo duže nego u Institutu, a da ostane prikriven. Taj farmer je, po svemu sudeći, bespomoćan i nevin, tako da je idealna ličnost za ono što im u ovom trenutku treba. Pa, posmatraćemo ga. Švarca ni sekund nećemo ispuštati iz vida... Samo ćemo čekati na sledeću priliku za susret izmedju Arvardana i Švarca, ali ćemo tada biti više nego spremni. Da li vam je sada sve jasno?"
   "Jasno."
   "Odlično, hvala ti Zemljo. Ostavljam vas onda samog." I sa izveštačenim osmehom, on dodade: "S vašim dopuštenjem, naravno."
   A visoki ministar, potpuno svestan podrugljivog sekretarovog tona, samo odmahnu rukom u znak da se ovaj udalji.
   Sekretar se, sad potpuno sam, uputi ka svojoj maloj kancelariji. Misli su umele da mu zavrludaju kad je bio sam, te bi same isplivavale iz tajnovitosti njegovog uma.
   Vrlo malo su se bavile dr Šektom, Švarcom, Arvardanom - a još i ponajmanje visokim ministrom.
   Umesto toga, ukaza mu se slika jedne planete - Trantora, iz čije se prestonice koja je obuhvatala čitav svet vladalo Galaksijom. Ukaza mu se i blistava palata čije kule i svodove u stvarnosti nikada nije video. Koje, uostalom, nije nikada video nijedan Zemljanin. Pomišljao je na nevidljive konce moći i slave koji su se prižali od sunca do sunca, i koji su se, u vidu niti, konopca i debelih užadi sastajali u toj središnjoj palati i u tom neodredjenom liku, Caru, koji je, na kraju krajeva, ipak bio samo čovek.
   Um mu se čvrsto uhvati te pomisli - pomisli na moć koja je još ono jedino što može nekome da obezbedi božanstvenost za samog života - nekome ko je, na kraju krajeva, ipak samo čovek.
   Smao čovek. Èovek, kao on!
   A mogao bi biti...
   

11. IZMENJENI UM
   
Nadolazak čudne promene u mozgu Džozefa Švarca za njega samog predstavljao je potpunu enigmu. Mnogo puta, u aspolutnoj noćnoj tišini (koliko li su sada noći bile tiše! Jesu li uopšte ikad i bile bučne, svetle i pune životne energije miliona ljudi?) razmišljao je o tome, okružen tim novim mirom. Èeznuo je za tim da tačno odredi taj tanani trenutak - trenutak kada je osetio promenu.
   Prvo je bio onaj davni, strašni dan prepun jeze kada se obreo u stranom svetu - dan koji je u njegovom sećanju bio već toliko maglovit kao, uostalom, i sećanje na Èikgao. A onda se dogodio taj put u Èik čiji je rasplet još bio čudan i zamršen. Èesto je mislio o tome.
   Sećao se i nekakve mašine, pilula koje je gutao... Zatim se sećao dana oporavka, bekstva i lutanja, i na kraju, neobjašnjivih dogadjaja u robnoj kući. Tog poslednjeg se prisećao sa teškoćom iako je od tada prošlo tek dva meseca, a pri tom mu je bilo jasno da mu je pamćenje u generalnom smislu uznapredovalo do nepogrešivog.
   No, prisećao se, čak mu je i pri tom sve izgledalo krajnje neodredjeno. Besprekorno je osećao sve oko sebe. Stari doktor i njegova kćerka bili su uznemireni, čak uplašeni. Da li je to i tada znao? Ili je to bio samo osećaj rodjen u magnovenju, i samo pojačan kasnijim razmišljanjima o tome?
   Ali onda, u robnoj kući, baš pre nego što je onaj razbacani čovek pružio ruku i uhvatio ga - baš pre toga - bio je svestan neposredne opasnosti. Upozorenje nije stiglo dovoljno rano da bi mogao da preduzme odbrambene mere, ali je ipak bilo potvrda promene koja je nastupila.
   A od tada, te glavobolje. Ne, ne baš glavobolje, već više kao neko lupkanje u glavi - kao zvuk nekog skrivenog motora koji svojim dejstvom potresa svaku koščicu u njegovoj lobanji. Tako nešto nikada u Èikagu nije osetio - pod pretpostavkom da je fantazija o gradu pod tim imenom suvisla - kao što je nije osećao ni prvih dana provedenih ovde, u stvarnosti.
   Jesu li mu nešto učinili toga dana u Èiku? Možda ta mašina? Ili pilule? Ne, pilule su bile samo anestetičko sredstvo. Neka operacija? I tok njegovih misli, pošto je po stoti put dotakao tačku do koje je upravo stigao, zaustavi se ponovo pred nepremostivom preprekom.
   Napustio je Èik dan posle svog neuspelog bekstva i dani su se sada otegli i prolazili sporo.
   Sa njim je sada bio Gru u svojoj pokretnoj stolici - Gru koji je - kao i Pola, nekada - ponavljao reči i pokrete. Sve dok jednog dana konačno nije prestao da govori besmislenim jezikom i nastavio na engleskom. Ne, ne, možda je i Džozef Švarc prestao da govori engleski i progovorio besmislenim jezikom. Samo što to više nije bio besmisleni jezik.
   To je bar bilo užasno lako. Za četiri dana je naučio da čita, što je i njemu samom predstavljalo iznenadjenje. Nekada, u Èikagu, imao je sjajno pamćenje, ili mu se bar tako činilo. No, na podvige ove vrste nije baš bio navikao. Naprotiv, Gru uopšte nije odavao iznenadjenje.
   Švarc jednostavno odustade.
   A onda, kada jesen postade zaista zlatna, stvari ponovo postadoše jasne. Švarc je bio u poljima na radu. Bilo je zapanjujuće koliko je brzo ukapirao šta sve treba da radi. Priča se samo ponavljala - nikada nije pravio greške. Rukovao je vrlo složenim mašinama bez mnogo razmišljanja i posle samo jednog jedinog objašnjenja.
   Èekao je da dodju hladniji dani, no oni se jednostavno ne pojaviše. Zimu je proveo krčeći zemljište, djubreći ga i pripremajući ga za setvu koja je trebalo da dodje s prolećem.
   Pokušao je da ispita Grua, objašnjavajući mu šta je sneg, no ovaj se samo zabuljio u njega i frknuo: "Voda koja pada s neba, kao zmrznuta kiša, a? I to treba da se zove sneg? Èini mi se da se to dešava na drugim planetama ali ne i na Zemlji."
   Švarc je primetio da dnevna temperatura jedva da uopšte varira. No, dani su ipak postajali kraći, što se moglo i očekivati od predela koji je ipak severnjački, bar onoliko koliko je severnjački bio, recimo, Èikago. Pitao se da li se uopšte nalazi na Zemlji.
   Pokušao je da iščitava neke od filmovanih knjiga koje je Gru posedovao, no ubrzo odustade od posla. Ljudi su i dalje bili ljudi, no, ono što ga je u stvari odvratilo od čitanja bile su pojedinosti iz svakodnevnog života na kojima su se knjige zasnivale, kao i istorijske i sociološke aluzije koje mu ništa nisu značile. Zagonetke su se i dalje redjale. Uvek iste tople kiše, uporna, osorna naredjenja da se kloni odredjenih područja na Zemlji... Eto, na primer, baš one večeri kada ga je toliko zakopkala tajnstvenost odbleskujućeg obzorja, ono plavičasto svetlo na jugu...
   Išunjao se iz kuće posle večere. Medjutim, nije odmakao ni milju od imanja kada ga sustiže gotovo bešumno kretanje Arbinovih kola i kada se zaori njegov povik. Zaustavio se, ušao u vozilo i bio odveden natrag.
   Kasnije, kod kuće, Arbin je koračao uznemireno tamo-amo pred Švarcom i na kraju izustio: "Moraš se kloniti svih mesta koja sijaju u mraku."
   "Zašto?" usledi blago pitanje.
   Odgovor je, medjutim, bio krajnje grub: "Jer je to zabranjeno." Zatim, duga stanka, pa opet: "Zar zaista ne znaš kako je tamo, Švarce?"
   Ovaj samo raširi ruke.
   "Odakle dolaziš?" upita zatim Arbin. "Jesi li ti Va-Va-Vasionac?"
   "Šta znači 'Vasionac'?"
   Arbin samo sleže ramenima i ode.
   No, ta je noć za Švarca bila od velikog značaja, jer je upravo tokom te jedne milje koju je prevalio osetio kako se čudnovatost u njegovom umu preobražava u Dodir Misli. Tako je nazvao ono što je već duže vreme osećao, i koristio se u sebi tim izrazom.
   Bio je potpuno sam, okružen ljubičastim sumrakom. Bat njegovih koraka bio je prigušen. Nikog nije video, niti je išta čuo. Ništa nije dodirnuo.
   Ne baš sasvim... Bilo je to nešto nalik na dodir, možda više kao prisustvo nečeg mekog i golicavog u umu, kao baršun.
   Osetio je dva Dodira, odvojena, različia. A pri tom je onaj drugi (kako ih je samo različito doživeo!) bio jači. Ne, ne jači, to nije prava reč. Razgovetniji, odredjeniji.
   A onda shvati da je to Arbin. Znao je to čitavih pet minuta pre no što je zaista i začuo zvuk njegovih kola, a čitavih deset pre nego što ih je ugledao.
   To se ponavljalo i ponavljalo, sve češće.
   Uskoro je mogao biti sasvim sigurna u to kada bi se Arbin, Loa ili Gru našli na tridesetak koraka negde oko njega. Èak i onda kada to nikako nije mogao znati, ili kada bi sve govorilo da je upravo suprotno od onoga što oseća. Bilo je teško uzimati tako šta zdravo za gotovo; no, Švarc se uskoro navikao i na to.
   Okušavao je svoje nove sposobnosti, te napokon pronadje da sa sigurnošću može odrediti gde se neko od njih troje u bilo koje vreme trenutno nalazi. Bilo je i razlika u kvalitetu osećaja, jer je predstava svakog pojedinog čoveka izazivala sasvim odredjen Dodir Misli. Nikada se, medjutim, nikome od njih troje nije poverio.
   A ponekad bi se zapitao i šta je mogao da predstavlja onaj pravi Dodir Misli koji je registrovao na putu ka svetlećoj oblasti To nije bio niko od njih troje. Pa, onda? Ali da li je to uopšte bilo važno?
   Kasnije se ispostavilo da jeste. Susreo se s tim Dodirom još jednom, jedne druge večeri, kada je uterivao stoku u staju. I on reši da ode Arbinu. "Šta se nalazi u onoj šumovitoj oblasti prema Južnim Brežuljcima, Arbine?"
   "Ništa se tamo ne nalazi", bio je osoran odgovor. "To je ministarski posed."
   "A šta je to?"
   Arbin je jasno odavao utisak čoveka kome neko dosadjuje. "To tebi ionako ništa ne znači, zar ne? Ministarski posed znači da to zemljište pripada visokom ministru."
   "A zašto ga niko ne obradjuje?"
   "Zato što nije predvidjen za obradjivanje." Arbinov glas tu postade gorljiv. "To je nekada bilo veliko središte. U pradavnim danima. To je sveto mesto i ne sme se skrnaviti. Èuj, Švarce, ako hoćeš da nastaviš da živiš ovde u sigurnom, budi manje radoznao i prioni na svoj posao."
   "Ali ako je sveto, to znači da tamo niko ne može da živi!"
   "Upravo tako. U pravu si."
   "Jesi li siguran u to?"
   "Potpuno... A ti tamo ne treba da ideš. To bi ti bio kraj."
   "I neću."
   Švarc ode, zabrinut i vidno uznemiren. Jer,upravo je iz tog šumovitog predela do njega dopro Dodir Misli, prilično snažno, a sada se prvobitnom utisku pridružilo i nešto drugo. Bio je to Dodir neprijateljstva, zastrašujući Dodir.
   Ali zašto? Zašto?
   Još se nije usudjivao da govori o tome. Ne bi mu ni poverovali, a još bi mu se na kraju desilo i nešto neugodno. I to je znao. U stvari, svakako je previše znao.
   Kao da je tih dana osećao da je mladji. Tačnije, ne toliko u fizičkom smislu, iako mu se stomak smanjio a ramena proširila. Mišići su mu postali gipkiji i tvrdji, a i varenje mu se poboljšalo. Sve je to bila posledica napornog rada na otvorenom prostoru. No, nešto drugo je bilo još primetnije. Njegov način razmišljanja.
   Stariji ljudi često zaborave kako su se ponašali i razmišljali u mladosti. Zaborave na pokretljivost uma, hrabrost mladalačke intuicije, agilnost brzog zapažanja. Naviknu se ubrzo na laganije rasudjivanje, i pošto se ono najviše zasniva na bogatijem iskustvu, sami sebe smatraju pametnijima no što su bili u mladosti.
   Švarc nije izgubio svoje iskustvo, ali sa velikim zadovoljstvom primeti kako mu se vraća sposobnost izuzetno brzog razumevanja suštine stvari. Uskoro je več veoma lako predvidjao Arbinova objašnjenja, koristeći ih samo kao proveru onoga što bi sam zaključio. Tako se konačno oseti mladolikim na mnogo suptilniji način no što je to slučaj sa osećajem zdrave fizičke mladosti.
   Dva meseca prodjoše i odjednom sve ispliva na površinu - tokom jedne od šahovskih partija sa Gruom u baštenskom hladnjaku.
   Šah se i nije bio nešto izmenio, osim što su se figure drugačije nazivale. Sve ostalo mu je bilo dobro poznato te mu je pružalo izvesnu sigurnost. Bar ovde, u ovom slučaju, njegovo ga jadno sećanje nije varalo.
   Gru ga je naučio raznim oblicima šaha. Postojao je šah predvidjen za igru učetvoro, gde je svaki igrač imao svoju tablu, koje su se dodirivale uglovima, dok je peta tabla bila postavljena u sredinu, upravo kao neka vrsta ničije zemlje. Postojali su i drugi vidovi: trodimenzionalni šah u kome je osam providnih tabli bilo postavljeno jedna iznad druge. Figure su se sada kretale u tri dimenzije, kao nekad u dve, samo što ih je ovde bilo dvostruko više za svakog igrača, i pobeda bi usledila tek kada bi se matirala oba protivnička kralja. Bilo je i lakših varijanti, u kojima se položaj igrača na početku igre dobijao bacanjem kocke, ili, pak, u kojima su odredjena polja figurama koje se na njima nalaze davala odredjene prednosti ili izazivala teškoće. Bilo je i vidova u kojima su se po tabli kretale i neke figure novih svojstava.
   No šah je, drevan i nepromenljiv, u suštini bio isti, dobri šah - tako da je započeti turnir izmedju Grua i Švarca dostigao već pedesetu partiju.
   Švarcovo šahovsko umeće nije bilo baš na zavidnoj visini, tako da je stalno gubio, bar u početku. To se, medjutim, ubrzo promeni, i rezultat se postepeno izjednači. Gru uskoro postade spor i oprezan u igri, pušeći žestoko svoju lulu i dovodivši je do usijanja u trnucima razmišljanja izmedju poteza; na kraju je sve češće bivao u situaciji da se bundžijski i džandrljivo raspravlja oko svake izgubljene partije.
   Gru je vodio bele figure i njegov kraljev pešak već je stigao do linije.
   "Hajde, igraj", požurivaše on Švarca nestrpljivo. Zubima je držao izgriženi usnik svoje lule, očiju netremice prikovnih za šahovsku tablu.
   Švarc je zauzeo svoje mesto u sumraku koji je sve više osvajao i tiho uzdahnu. Partije su postajale sve nezanimljivije - što je on bivao sposobniji da predvidi Gruove poteze. Kao da je Gru imao zamagljen prozorčić na čelu. No, više ga je mučilo to što je instiktivno znao koje je njegovo sopstveno najbolje rešenje za svaki sledeći potez - što se savršeno uklapalo u već postojeću prateću muku.
   Igrali su na 'noćnoj ploči', koja je svetlela u mraku svojim kockastim plavim i narandžastim poljima. Figure, napravljene od crvenkaste gline, delovale su rustikalno pri dnevnoj svetlosti, ali su noću dobijale drugačiji izgled. Jedna njihova polovina se kupala u kremastoj belini koja joj je davala izgled hladnog, presijavajućeg porcelana. Druga polovina blistala je slabašnim tamnocrvenim odsjajima.
   Krenulo se brzim potezima. Švarcov kraljev pešak presrete svog protivnika i primora ga da se zaustavi. Gru izbaci svog kraljevskog skakača ispred lovca. Švarc odgovori istim potezom sa damine strane. Beli lovac se zatim ustremi na konja Švarcove dame, crni pešak daminog topa napravi korak napred kako bi ga vratio na a4. Naredni potez crnog beše skakač: c6.
   Svetleće figure klizile su preko table kao da se same pokreću, jer se prsti igrača nisu više videli u tami.
   Švarc je osećao strah. Bez obzira na to što bi zaista mogao delovati kao ludak, jednostavno je morao znati. On odjednom upita:
   "Gde sam to ja?"
   Gru pogleda naviše usred poteza svog daminog skakača prema belom lovcu i upita: "Šta?"
   Švarc nije znao kako da izrazi ono što želi: zemlja, ili država, ili narodnost. Stoga upita: "Koji je ovo svet?" i pomeri lovca ispred svog kralja.
   "Zemlja", dopre do njega kratak odgovor, a zatim Gru uz patetično lupkanje izvrši malu rokadu, preskačući svojim nezgrapnim topom vitku figuru kralja.
   Bio je to krajnje nezadovoljavajući odgovor. Reč koju je Gru izgovorio Švarc automatski prevede u sebi kao 'Zemlja'. Ali šta je bila 'Zemlja'? Svaka je planeta 'zemlja', onome ko na njoj živi. Švarc podje svojim skačevim desnim pešakom dva polja unapred te se Gruov lovac ponovo povuče na b liniju. Tada obojica podjoše daminim pešacima za po jedno polje unapred, oslobadjajući lovcima put za bitku do koje je trebalo da dodje u središtu table.
   Švarc, što je mirnije i opreznije mogao, upita: "Koja je sada godina?" I izvrši rokadu.
   Gru nije odgovarao. Verovatno je bio iznenadjen. "Šta ti je danas? Zar nećeš da igramo? Ako će te to usrećiti, sada je 826. godina." A onda dodade, pomalo sarkastično: "G-E", i namršteno spusti pogled na tablu, pa tresnu svog daminog skakača na peti red i napade po prvi put.
   Švarc samo pomeri svog daminog kakakača na četvrti red i tako, odbranivši se, predje u kontranapad. Èarka postade ozbiljna. Gruov skakač odnese crnog lovca koji se podiže iznad table, kao u crvenoj vatri, da bi potom bio pušten uz jedno 'klak' u kutiju u kojoj će, kao sahranjeni borac, ležati do sledeće partije. Osvajački skakač, medjutim, ubrzo pade pod udarcem Švarcove dame. U jednom trenutku u kome Gru ispusti oblačić iznad glave usled koncentrisanog razmišljanja, njegov napad propade i on pomeri svog preostalog skakača nazad u skrovište na kraljevo polje gde ovaj, medjutim, postade prilično neupotrebljiv. Crni damin skakač ponovi prvi potez, odnevši lovca, no, u sledećem potezu ga pojede topov pešak.
   Nastade zastoj, pa Švarc upita tiho:
   "Šta znači to 'G-E'?"
   "Šta?" upita Gru, nasmejavši se neprijatno. "Oh, još uvek me pitaš koja je godina? E, od svih ludaka ti si... No, dobro, stalno zaboravljam da si ti praktično tek pre mesec dana naučio da govoriš. Ali nisi glup. Zar stvarno ne znaš? Pa, 827. je godina Galaktičke Ere. Galaktička Era, to je 'G-E', vidiš? 827-ma godina od nastanka Galaktičkog carstva, to jest od krunisanja Frankena Prvog. A sada, hajde, molim te, ti igraš."
   No, skakač koga je Švarc držao u ruci nestade za trenutak u njegovoj pesnici. Bio je već besan od tolikih razočaranja. On reče: "Sačekaj trenutak", i spusti skakača dole na d2. "Da li tebi nešto znače ova imena: Amerika, Azija, Sjedinjene Države, Rusija, Evropa..." U sebi je žudio da ih Gru prepozna.
   U tami se Gruova lula iznenada zažari jarkocrvenom svetlošću, i Švarcu se za trenutak učini da u Gruovoj tamnoj silueti ima manje života nego na svetlećoj tabli pred njim. Moguće je da je samo kratko odmahnuo glavom, no Švarc to nije mogao da vidi. Nije morao čak ni da gleda. Osećao je negodovanje starog čoveka isto tako jasno kao da su reči zaista i bile izgovorene.
   Švarc pokuša ponovo: "Znaš li gde bih mogao da nabavim neku mapu?"
   "Nema ovde mapa", promrmlja Gru. "Osim ako nećeš da rizikuješ život i potražiš ih u Èiku. Ja nisam geograf, nikada nisam čuo za imena koja si mi rekao. Šta ona znače? Imena ljudi?"
   Da rizikuje život? Zašto to? Švarca prodje jeza. Da nije ipak počinio zločin? Da li Gru za to zna?
   On sumnjičavo nastavi: "Sunce ima devet planeta, zar ne?"
   "Deset", bio je odlučan odgovor.
   Švarc je oklevao. Pa, moguće je da je otkrivena i ta deseta o kojoj ništa nije znao. Ali kako bi onda Gru znao za nju? On poče da računa služeći se prstima, pa upita: "A šesta planeta? Ima li slučajno prstenove?"
   "Saturn, misliš?" upita Gru. "Naravno da ima." Sada je i on računao. Mogao je da odnese kako lovčevog tako i kraljevog pešaka, no posledice izbora nisu bile baš sasvim jasne.
   "A postoji li nešto kao pojas asteroida - malih planeta - izmedju Marsa i Jupitera? Mislim, izmedju četvrte i pete planete?"
   "Da, da", jedva odgovori Gru. Ponovo je palio ugasli plamen u svojoj luli, razmišljajući grozničavo. Švarc oseti uznemirenost sa druge strane, pa se i sam uzvrpolji. Sada mu je bilo jasno da je ovaj svet zaista Zemlja, te je partija koja se odvijala bila poslednja važna stvar na njoj. Pitanja su se i dalje komešala u njegovoj glavi, te jedno od njih konačno nadje i put napolje:
   "Znači, tvoje filmovane knjige kažu istinu? Znači da zaista ima još naseljenih svetova? Svetova na kojima žive ljudi?"
   Tu Gru upre svoj pogled preko table, očiju koje su bezuspešno pokušavale da prodru kroz tamu. "Ozbiljno pitaš?"
   "Je li tako?"
   "Galaksije mi, on to stvarno ne zna!"
   Švarc se oseti kao jadničak. "Molim te..."
   "Naravno da ima i drugih svetova. Milioni drugih! Svaka zvezda koju vidiš ima svoje svetove, a najveći broj je nevidljiv. Sve je to deo Carstva."
   Švarc je u sebi osećao pritajen i tih odjek svake reči koje je Gru sa žestinom izgovarao, dok su one, kao strelice, hrlile od jednog ka drugom umu. Švarc je osećao kako njegovi mentalni kontakti s drugim ljudima jačaju iz dana u dan. Možda će, uskoro, te reči moći da oseti u sebi čak i ako uopšte nisu izgovorene.
   A sada je, po prvi put, pomislio da možda i nije lud. On je, jednostavno, prošao kroz vreme, nekako. Da ga nije prespavao?
   On najzad reši da otvori karte. "Koliko dugo je tako, Gru? Mislim, koliko je prošlo od vremena kada je postojala samo jedna planeta?"
   "Kako to misliš?" U Gruovom glasu javi se opreznost. "Da nisi slučajno član Društva Starešina?"
   "Èlan čega? Ne, nisam član ničega. Ali zar nije nekada Zemlja zaista bila jedina planeta?... Pa, zar nije?"
   "Tako Starešine kažu", odgovori Gru nevoljno, "ali ko to zaista može znati? Ko? Svi ti svetovi postoje otkad je sveta i veka, bar koliko ja znam."
   "A koliko je to, od sveta i veka?"
   "Hiljadama godina, pretpostavljam. Pedeset hiljada, sto... ne znam tačno."
   Hiljade godina! Švarc s mukom proguta knedlu. I sve to samo izmedju dva koraka? Dašak, trenutak, najmanji delić vremena - i on je preskočio hiljade godina? Osećao je kako ga ponovo ophrvava nestanak sećanja. To što je upamtio broj planeta u sistemu bila je samo svetlost koja se probila kroz tamu.
   No sada je Gru bio na potezu. Odneo je protivničkog lovčevog pešaka i Švarc potpuno spontano oseti da to nije bio dobar potez. Usledi zatim niz poteza u koje nije bilo neophodno uložiti mnogo razmišljanja. Njegov top s kraljevog krila odnese prvog od dva bela pešaka koji su se medjusobno gurali na istom redu. Beli skakač ponovo se ustremi na crnog lovca. Švarc pomeri sada svog lovca prema crnom skakaču, spremajući se da udari još jače. Gru odgovori pomeranjem svog lovca na damin red.
   Švarc zastade, pripremajući svoj završni napad. "Zemlja je najvažnija planeta, zar ne?" upita on.
   "Kako, najvažnija?"
   "Najvažnija u Carst..."
   No Gru ispusti usklik od kog se zatresa čitava tabla. "Slušaj ti. Dosadan si sa tim svojim pitanjima. Zar si baš tolika budala? Zar ti Zemlja izgleda kao najvažnija u bilo čemu?" Usledi slab zvuk zujanja dok je Gru na svojoj pokretnoj stolici obilazio oko stola. Švarc oseti kako ga njegovi prsti grebu po mišici.
   "Gledaj! Gledaj onamo!" Gruov glas bio je ljutito šištanje. "Vidiš li horizont? Vidiš li taj sjaj?"
   "Da."
   "To je Zemlja - sva je takva. Osim još ponegde, gde ima mesta kakvo je ovo na kome se upravo nalazimo."
   "Ne razumem."
   "Zemljina kora je radioaktivna. Tlo svetluca i uvek je svetlucalo, i uvek će svetlucati. Ništa na njemu ne može da raste. Niko tu ne može da živi - zar to ne znaš? Šta misliš, čemu li nam služi Šezdeseta!"
   Èovek u kolicima zastade. Ponovo se vrati na svoje mesto i reče: "Ti si na potezu."
   Šezdeseta! Još jedan Dodir Misli, ovog puta obavijen aurom neodredjene pretnje. Švarcove figure igrale su same, dok je on mozgao stegnuta srca. Njegov kraljev pešak odnese protivničkog lovčevog, a Gru pomeri skakača na d5. Švarcov top usmeri vatru na belog skakača. Gruov skakač ponovo napade, ovog puta crnog lovca, no Švarc skloni topa na b5. Sledeći potez Grua predstavljao je bojažljiv nastup kraljevog pešaka napred za jedno polje, dok Švarcov top polete napred. On odnese belog skakačevog pešaka, dajući šah protivničkom kralju. Gruov vojskovodja odnese crnog topa, no Švarcova dama odmah ispuni prazninu, pomerivši se na četvrti red i ponovo davši šah. Beli kralj šćućuri se u uglu table, te Švarc krenu sa svojom, postavivši je na b6, napred za dva polja, te se dve gospodje nadjoše oči u oči. Švarc skakačem odnese protivničkog, jureći pri tom belog lovca. Gru razmisli za trenutak, a onda elegantno povuče svoju damu dugom dijagonalom u nameri da odnese crnog lovca.
   Tu konačno zastade uz uzdah olakšanja. Njegov protivnik je sada imao da se pobrine o svom ugroženom topu, šahu koji je pretio, i o protivničkoj dami koja je bila spremna za nova haranja. Osim toga, imao je pešaka više.
   "Ti igraš", prozbori on s neprikrivenim zadovoljstvom.
   "Šta... šta je to Šezdeseta?" izusti Švarc na kraju.
   Odjednom, oštro neprijateljstvo javi se u Gruovom glasu: "Zašto to pitaš? Na šta ciljaš?"
   "Molim vas!" U Švarcovom glasu jasno se osećao prizvuk pomirljivosti, no, kao da mu je hrabrost polako čilila. "Ja sam čovek koji nikome ne može učiniti ništa nažao. Niti znam ko sam, niti šta mi se dogodilo. Možda sam samo još jedan medicinski slučaj gubitka pamćenja."
   "Da, biće da je baš tako", dobi prezriv odgovor. "Reci mi, iskreno: bežiš li ti to od Šezdesete?"
   "Ali ja uopšte ne znam šta znači Šezdeseta!"
   To je, izgleda, zazvučalo ubedljivo, te usledi duga tišina. Švarc je osećao Gruov Dodir Misli: zloslutan, ali ne sasvim razgovetan.
   Gru na kraju prozbori: "Šezdeseta je upravo šezdeseta godina tvog života. Planeta može da izdrži populaciju od dvadeset miliona, ne više. Da bi živeo, moraš proizvoditi. Ako ne možeš da proizvodiš, nema ti života. A kad napuniš šezdeset, ne možeš više proizvoditi."
   "To znači..." Švarc ostade otvorenih usta, bez reči.
   "To znači da te sklone. Bezbolno."
   "Ubiju te?"
   "Nije to ubistvo", procedi Gru. "To naprosto mora da bude tako. Na druge svetove nemamo pristupa, a podmladak stiže i treba ga nekako zbrinuti. Stariji ustupaju mesto mladima."
   "A šta ako neko prećuti da je navršio šezdesetu?"
   "Zašto bi to iko učinio? Na kraju krajeva, život posle Šezdesete nije više nimalo lak. Osim toga, postoji i Popis, svakih deset godina, upravo zato da bi otklonio mogućnost da bude ludaka koji bi sebi produžili život. Napokon, svi podaci su sredjeni i kontrolišu se."
   "Mojih podataka nema", omače se Švarcu, ali istog časa dodade: "Osim toga, meni je tek pedeset, sa sledećim rodjendanom."
   "To nema veze. Uvek su u stanju da ti provere starost putem ispitivnaja koštane strukture. To ne znaš? Tu nema izvrdavanja. Sledeći put će me uhvatiti... no, tvoj je potez."
   Švarc predje preko požurivanja. "To znači da će oni..."
   "Naravno da hoće. Meni je samo pedeset pet, ali, pogledaj me. Ja ne mogu da radim, proizvodim, zar ne? Troje nas je ubeleženo u domaćinstvu, i kvota koju moramo ispuniti predvidjena je za troje. Onda kada mi se desila ova nezgoda bio sam obavezan da je prijavim, i tada bi kvota bila smanjena na dvoje ljudi. U tom slučaju bio bih osudjen na prevremenu Šezdesetu, a to Arbin i Loa nisu hteli. Ludaci! To je značilo da će njih dvoje raditi za još jednoga - sve dok se ti nisi pojavio. No, sledeće godine će me ionako uhvatiti... hajde, igraj."
   "Popis je dogodine?"
   "Tako je... igraj!"
   "Èekaj malo!" uskliknu panično Švarc. "Šezdeseta važi za sve? Bez izuzetka?"
   "Za ovakve kao što smo mi nema nikakvog spasa. Visoki ministar proživi čitav svoj vek, kao i članovi Društva Starešina; osim njih, povlastice imaju još poneki naučnici i ljudi od vrednosti. Takvih nema mnogo, deset, dvanaest ljudi godišnje... hoćeš li da igraš?"
   "Ko daje povlastice?"
   "Visoki ministar, naravno! Hoćeš li sada da nastaviš igru ili nećeš?"
   "Ne, nema potrebe", odgovori napokon Švarc i ustade. "Ovo je mat u pet poteza: damom ti uzimam pešaka i dajem ti šah, moraš da bežiš. Ja ti skakačem dajem šah na e7; sada moraš da bežiš kraljem na f7. Ponovo ti dajem šah, damom, na e6, i ti ponovo bežiš na g7. Predjem damom na g6, možeš još samo na h8, i onda te sustižem i matiram damom na h6. Fina partija", zaključi on kurtoazno.
   Gru je dugo zurio u tablu, a onda je uz ljutit uzvik gurnu sa stočića. Svetlucajuće figure se bespomoćno otkotrljaše u travu.
   "Sve zbog tvog brbljanja koje me dekoncentriše!" povika on.
   No Švarc ne obrati na to pažnju. Njegov um bio je ispunjen samo jednim: kako da izbegne Šezdesetu. Jer kao što Brauning reče:
   "Ostari kraj mene!
   Ono najbolje će tek stići..."
   To je, možda, važilo na Zemlji, na kojoj žive milijarde koje nemaju ograničena sledovanja hrane. Ono najbolje što će tek stići sada je bila samo Šezdeseta... i smrt...
   Jer, Švarcu su bile šezdeset dve...
   Šezdeset dve...
   

12. UBISTVENI UM
   
Taj zaključak je bio luk i voda za sistematični Švarcov um. Morao je napustiti farmu, jer bi u suprotnom morao umreti. Došao bi Popis i, zajedno s njim, smrt.
   Dobro, napustiti farmu. Ali gde otići?
   Bila je ona - šta li to beše, bolnica? - u Èiku. Tu su se baš lepo brinuli o njemu. A zašto? Jer je bio 'medicinski slučaj'. Ali zar to nije i dalje? Pri tom, sada ume i da govori, može i sa svoje strane da im pomogne u lečenju, što ranije nije mogao. Èak može da im kaže i za Dodir Misli.
   Možda, u stvari, svako ima taj Dodir Misli? Kako da to prethodno proveri? Ne, ne, niko ga zasigurno nije imao, ni Arbin, ni Loa, ni Gru. U to je bio suguran. Nisu mogli da odrede gde se on nalazi, sem ako ga ne čuju i ne vide. Naravno, kad bi Gru imao Dodir Misli, ne bi ga on tako lako pobedjivao u šahu...
   Èek', ček', šah je vrlo raširena igra. Da protivnici imaju Dodir Misli ne bi uopšte mogli da ga igraju. Stvarno, ne bi mogli.
   Znači, on je izuzetak - psihološki primer. To i nije baš veseo život, ali bi ga to održalo u životu.
   A šta je s ovom mogućnošću, koja mu upravo pade na pamet? Da pretpostavimo da je on, ne neko ko je izgubio pamćenje, već čovek koji je samo skliznuo kroz vreme. Znači, još jedno oružje, pored Dodira Misli! bio je istorijski artefakt, arheološka vrednost! Ne, ne smeju ga ubiti.
   Pod pretpostavkom, naravno, da mu poveruju.
   Hmm, pod pretpostavkom da mu poveruju.
   Pa, doktor bi verovao. Bio je neobrijan onog jutra kada ga je Arbin prvi put odvezao u Èik. Tog se izvrsno sećao. Posle toga, brada mu više ne raste. Znači, mora da su mu nešto učinili. Znači, doktor mora znati da je on - on, Švarc - imao bradu. To bi bilo vrlo značajno, zar ne? Gru i Arbin se baš nikada nisu brijali. Gru mu je čak jednom rekao da dlake po licu imaju samo životinje.
   Morao je otići doktoru.
   Kako mu ono beše ime, Šekt? Šekt, tako je.
   
   Ali Švarc je tako malo znao o tom užasnom svetu. Kada bi se, na primer, jedne noći iskrao, i u stilu šampionskog maratonca pošao trčećim korakom, bio bi samo upleten u nove tajne, zabasao bi zasigurno i u zabranjene radioaktivne oblasti o kojima ništa nije znao. No, izbora nije imao. On stoga krenu na put jednog ranog popodneva.
   Niko ga neće tražiti pre večere, a dotle će već daleko stići. A oni nemaju Dodir Misli kojim bi ga pratili i našli.
   Prvih pola časa hoda osećao je olakšanje, osećanje koje je skoro potpuno zaboravio otkako je sve ovo počelo. Napokon, u akciji je; on nešto preduzima; bori se protiv usmerenja koje mu natura okolina. Ovo što čini - čini s dobrim razlogom, te ovo nije više samo bezrazložna šetnjica do Èika.
   Pa, za jednog matorca i nije bio loš. Još će im on pokazati!
   A onda - onda je naglo stao, nasred druma, osetivši kako je nešto dotaklo njegovu pažnju, nešto na šta je gotovo sasvim zaboravio.
   Bio je to onaj stari, nepoznati Dodir Misli. Onaj s kojim se susreo one noći kada se uputio prema svetlećem horizontu i kada ga je Arbin zatim presreo. Onda kada je posmatrao ministarski posed.
   Sada je Dodir bio s njim - iza njega, i posmatrao ga je.
   On napregnuto oslušnu - odnosno, učinio je to putem Dodira Misli. Ono drugo se nije približavalo, ali je svom pažnjom bilo usredsredjeno na njega. Osetio je da ga to nešto pažljivo i preteći posmatra, ali da neposredne opasnosti nema.
   Stvari su postajale jasnije: to što ga je pratilo nije ga smelo ispustiti iz vida. Osim toga, bilo je naoružano.
   Oprezno, ali potpuno nesvesno, Švarc se okrete i pogledom obuhvati prizor iza sebe.
   Dodir Misli se istog trenutka izmeni.
   Postao je pun sumnje i opreza, ne tako siguran u svoju sopstvenu sigirnost i uspeh onoga što je činio. Podaci o oružju pratioca postadoše sada potpuniji, jer je ovaj razmišljao o tome kako da ga upotrebi ako bude bio prinudjen da se brani.
   Švarc je znao da je potpuno sam, nenaoružan i bespomoćan. Osećao je da bi ga pratilac radije usmrtio no da dopusti da mu izmakne izvan polja pažnje. Da, da, ubio bi ga na prvi pogrešan korak... a i dalje nikoga nije primećivao.
   Stoga Švarc nastavi da korača, osećajući da je pratilac uvek dovoljno blizu da bi potegao oružje. Bio je sav ukrućen, očekujući da se desi nešto što nije mogao da predvidi. Kako li izgleda kad umreš? Kako izgleda? Ta misao mu odzvanjaše sa svakim novim korakom, odzvanjaše u njegovom umu, podsvesti, dok na kraju ne postade gotovo neizdrživa.
   Jedini spas je bio da se čvrsto drži pratiočevog Dodira Misli. Primetio bi onaj trenutni rast u naponu koji bi označavao da se oružje diže i obarač povlači. U tom trenutku je trebalo da potrči, ili se naglo sruči na zemlju...
   Ali zašto? Kad već postoji Šezdeseta, zašto da ne umre ovde i sad? Teorija o tome da je skliznuo kroz vreme polako je bledela u njegovom umu. Biće da je, ipak, izgubio pamćenje. Bio je, zasigurno, kriminalac, opasan čovek, koji je morao biti stavljen pod nadzor. Možda je nekada bio zvaničnik na visokom položaju, koga neće ubiti već će mu se suditi. Možda je amnezija u njegovom slučaju samo odbrambeni sistem protiv neke strašne krivice koja se u sećanje nikako ne sme vratiti.
   I sada je koračao praznim drumom prema svom maglovitom cilju, dok mu je smrt dahtala za vratom.
   Padao je mrak i vetar je postajao sve hladniji. Kao i obično, to mu se učini čudnim. Pretpostavljao je da je decembar; dakle, sumrak u pola pet popodne bio je normalna stvar, ali vetar ipak nije bio onako hladan kakav je obično zimi na Srednjem Zapadu.
   Švarc je davno zaključio da je razlog za neuobičajenu blagost zemaljske klime to što toplota planete nije više zavisila samo od Sunca. Naprotiv, toplotu je odavala i sama Zemljina kora, putem svoje radioaktivnosti, male na jednom kvadratnom metru ali ogromne na milion kvadratnih kilometara.
   A u nastajućoj tami Dodir Misli pratioca se polako približavao. I dalje je delovao kao da je pun mržnje, i po svemu sudeći bio je spreman na sve. U tami je bilo teže pratiti nekoga. Pratio ga je i one, prve noći - na putu prema radioaktivnim poljima. Možda se plaši da ponovo rizikuje?
   "Hej! Hej, daso!"
   Bio je to pištav, nazalni glas. Švarc se sledi.
   Polako se osvrnu. Približavala mu se malena figura, koja mu je mahala, ili mu se samo tako činilo u tami. Polako se primicala. Švarc je stajao i čekao.
   "Hej, vi! Drago mi je da vas vidim. Nije baš zabavno putovati tako sam, bez društva. Jel' vam smeta ako vam se pridružim?"
   "Zdravo", odvrati Švarc tupavo. Bio je to taj Dodir Misli, taj čovek je bio pratilac. A i lice mu je bilo poznato. Iz Èika.
   I čovek pokaza da je njega prepoznao. "Pa, ja vas znam! Da, da, naravno! Sećate li me se?"
   Švarc nije mogao da odredi da li bi, pod nekim drugim okolnostima, u nekom drugom vremenu, mogao da odredi da li je njegov sagovornik iskren ili nije. Sada je, medjutim, bio sasvim siguran u prisustvo tankog, iskrzanog sloja nameštenog izraza prepoznavanja koji se provlačio kroz duboka strujanja Dodira Misli i koji mu je šaptao - ne, gotovo vikao - da ga maleni čovek oštrog pogleda zna od samog početka. Zna ga, i još više od toga, ima za njega spremljeno ubistveno oružje, ukoliko se, naravno, ukaže potreba.
   Švarc zatrese glavom.
   "Ama, jeste!" insistirao je čovečuljak. "Bilo je to u onoj robnoj kući! Izvukao sam vas iz one gužve!" Izgledalo je kao da se presamitio od izveštačenog smeha. "Rekli su da imate Radijacionu Groznicu. Toga se sigurno sećate."
   I jeste, zaista - sasvim maglovito, u polumraku. Taj čovek, zatim gomila, on ih je prvo zaustavio, a onda se za njih i zauzeo.
   "Da, sećam se", prihvati Švarc. "Drago mi je što vas ponovo vidim." Nije to baš bila glatka konverzacija, ali bilo je to najbolje što je Švarc mogao u tom trenutku od sebe dati. Osim toga, izgledalo je da čovek uopšte ne haje za to.
   "Zovem se Neter", reče on pruživši Švarcu svoju mlitavu šaku. "Nismo imali prilike da se ispričamo prilikom našeg prvog susreta, a nismo ni mogli, u svoj onoj frci; no, sada možemo i to da popravimo. Hajde, rukujmo se."
   "Ja se zovem Švarc." On lako dotače dlan svog sagovornika.
   "Kako to da idete peške?" upita Neter. "Idete negde?"
   Švarc slegnu ramenima. "Ne; samo se šetam."
   "Èovek voli čist vazduh, zar ne? Tu smo isti. Stalno negde idemo, preko čitave godine. To vraća staru snagu starim kostima."
   "Molim?"
   "Pa znate, valjda. Èini vas punim života. Udišete duboko vazduh i krv brže zastruji, je l' tako? Ovog puta sam se baš udaljio. Mrzim da se po mraku vraćam sam, uvek više volim društvo. A kuda vi idete?"
   To je bio već drugi put kako Neter postavlja isto pitanje i Dodir Misli pokaza kako je to u stvari najvažnija stvar koju treba saznati. Švarc se pitao koliko će još dugo moći da izvrdava. Osećao je nekakvu uznemirenost u umu svog saputnika. Laž ne bi pomogla. Švarc nije još dovoljno znao o ovom novom svetu da bi mogao uspešno da laže.
   "Idem u bolnicu", reče on.
   "Bolnicu? Koju bolnicu?"
   "Bio sam tamo dok sam boravio u Èiku."
   "Mislite na Institut, zar ne? Tamo sam vas odveo i onda, posle našeg susreta u robnoj kući." Osećaj uznemirenosti postade jači.
   "Idem doktoru Šektu", nastavi Švarc. "Poznajete li ga?"
   "Èuo sam za njega, vrlo je poznat. A šta vam fali?"
   "Ne, ništa posebno, ali treba da se javljam od vremena do vremena." Da li je to zvučalo kao nešto što ima smisla?
   "I idete peške?" upita Neter. "Zašto onda nije poslao neka kola po vas?" Švarc shvati da to što je rekao ipak nije imalo smisla.
   Æutao je - mučna tišina.
   Neter, medjutim, uporno nastavi: "Èujte, drugar, uskoro ćemo naići na javni komunikacioni punkt pa ćemo naručiti taksi iz grada. Lako će nas naći na ovom drumu."
   "Komunikacioni punkt?"
   "Naravno, ima ih mnogo po putevima. Eno ga!"
   On krenu hitrije, no Švarc shvati da viče: "Stanite! Ni makac!"
   Neter zaista stade. Bilo je u njegovom izrazu čudne hladnoće kad se okrenuo. "Šta nije u redu?"
   Švarc oseti da mu nedostaju reči za ono što je čovečuljku hteo reći. "Dosta je ove predstave. Znam ko ste, i znam šta smerate. Pozvaćete nekoga i prijaviti da sam pošao doktoru Šektu. Oni će po mene poslati kola. I nameravate da me ubijete ako pokušam da bežim."
   Neter se namršti, a onda promrmlja. "U pravu si za ovo poslednje..." To niti je bilo namenjeno Švarcovim ušima, niti su reči uopšte doprle do njih, no Švarc ih začu snagom crkvenih zvona putem Dodira Misli.
   Neter nastavi, naglas: "Gospodine, zbunjujete me. Takvo nešto nije baš prijatno čuti..." No, nešto je smerao, jer rukom krenu ka boku.
   Švarc izgubi kontrolu nad sobom i besno zamaha rukama: "Ostavite me na miru, čujete li? Šta sam vam učinio? Odlazite! Idite!"
   Njegov glas se pope do vriska, a čelo mu se nabra u besu i strahu prema figuri koja ga je gonila prepuna neprijateljskih osećanja. Njegov sopstveni razum se uskovitla i pokuša da suzbije tudj Dodir Misli, da se oslobodi njegovog stiska...
   I sve se završi. Odjednom i potpuno. Bio je, samo za trenutak, svestan bola koji nadjača sve ostalo - ali ne bola u sebi već u onom drugom. A onda - ništa. Nema Dodira Misli. Popustio je kao stisak pesnice koja se opušta i umire.
   Neter je bio samo mrlja na pustom, zamračenom drumu. Švarc dopuza do njega. Èovek je bio sitne gradje, lako ga je bilo okrenuti. Izraz agonije na njegovom licu bio je duboko, duboko utisnut. Bio je zamrznut, nije popuštao. Švarc spusti dlan na čovekove grudi, no otkucaja srca nije bilo.
   On se naglo uspravi, ispunjen užasom.
   Ubio je čoveka!
   Usledilo je zaprepašćenje nad samim sobom.
   A nije ga ni dodirnuo! Ubio ga je samo mržnjom, udarajući putem Dodira Misli! Koje li je druge moći posedovao, osim ove?
   On donese brzu odluku. Pretraži džepove ubijenog i pronadje nešto novca. Odlično! To bi mu moglo ustrebati. Odvuče zatim leš s puta i prekri ga travom.
   Hodao je još dva časa. Nije više bilo Dodira Misli koji bi ga uznemiravao.
   Tu noć je prespavao pod otvorenim nebom, i narednog dana, posle sledeća dva časa hoda, stiže do predgradja Èika.
   
   Èik mu se činio tek kao mestašce. Jer, u poredjenju sa Èikagom koga se sećao, sa gužvama na ulicama, mnoštvo prolaznika bilo je potpuno zanemarljivo. Medjutim, sada je prvi put osetio više od jednog Dodira Misli. Èak ga je brinuo toliki njihov broj, a oni su ga uvek iznova ionako zbunjivali.
   Bože, toliko njih! Neki od njih bili su lepršavi i rastrzani, neki intenzivni i usredsredjeni. Bilo je ljudi koji su pored njega prolazili dok su im razumi prskali od misli, kao male eksplozije; drugi, pak, behu potpuno prazni, sa tek po kojim blagim podsećanjem na doručak koji su upravo pojeli.
   U prvo vreme bi Švarc odskočio pri susretu sa svakim novim Dodirom u prolazu, shvatajući svaki kao gest ličnog upoznavanja. No, vrlo brzo je naučio kako da se obuzdava i kontroliše ih.
   Sada je mogao čuti jasne reči, iako su one ostajale potpuno neizgovorene. To mu je bilo strano i novo, te je sa zanimanjem osluškivao: bile su to tanke, tihe rečenice, tek na pragu čujnosti, rastrzane i eterične... a zajedno sa njima, žive emocije i ostale suptilne stvari koje se ne daju rečima opisati. Ceo svet je bio razglednica prepuna ključalog življenja koje je samo on mogao u potpunosti sagledati.
   Primetio je da može da osmotri unutrašnjost zgrada pokraj kojih je prolazio, šaljući svoje misli kao uskovitlani laso koji može da pronadje oku nevidljive pukotine, provuče se kroz njih i na kraju iznese srž unutrašnjih tokova misli ljudi unutra.
   On zastade kraj nekakve goleme gradjevine upadljivog kamenog pročelja i 'oslušnu' unutrašnju situaciju. Ko god da je bio unutra - razmišljao je o njemu ili je tragao za njim. Jednog gonioca je ubio - ali šta je s onim ljudima s kojima je gonilac želeo da stupi u kontakt? Možda je, u stvari, najbolje da se primiri tokom nekoliko narednih dana. Ali kako da to izvede? Možda da nadje neki posao?
   Ispitivao je sledeću zgradu pred kojom se zaustavio. Osećao je slabašan Dodir Misli koji mu je možda obećavao baš neki posao. Tražili su ljude koji znaju sa tekstilom - a on je nekada bio izvrstan krojač.
   On zakorači unutra. Niko ga nije zaustavljao niti na njega obraćao pažnju. On dotače nekog obližnjeg čoveka:
   "Oprostite, može li se ovde naći neki posao?"
   "Ona vrata tamo!" Dodir Misli koji pokulja ka njemu bio je pun džandrljivosti i sumnje.
   On prodje kroz pokazana vrata i susrete se s nekim mršavim tipom duguljasta lica koji ga zasu pitanjima, istovremeno razvrstavajući njegove odgovore pomoću nekakve naprave.
   Švarc je bio podjednako neubedljiv, zamuckivao je i govorio kako laži tako i istinu.
   No, zaposleni započe, u najmanju ruku nezaiteresovano. Pitanja su izletala kao puščana tanad: "Starost?... Pedeset dve? Hmm. Zdravstveno stanje?... Oženjen?... Iskustvo na poslu?... Radili ste, znači, s tekstilom?... Koje vrste?... Termoplastika? Elastometrika?... Kako to mislite, sa kakvim vrstama?... Gde ste poslednji put radili?... Kako se to piše?... Vi niste iz Èika, zar ne?... Vaše isprave?... E moraćete da ih donesete ako mislite da napravimo posao... A dobro, koji je broj vaše registarske kartice?..."
   Švarc se povlačio; nije predvideo da će razgovor krenuti u tom pravcu. Osim toga, i Dodir Misli čoveka pred njim se menjao. Odjednom je postao u toj meri sumnjičav da je potisnuo iz sebe sve ostalo, osim krajnjeg opreza. Najopasnije je bilo upravo to što je čovek uporno pokušavao da na licu održi slabu imitaciju dobronamernosti i predusretljivosti.
   "Ipak mislim", reče nervozno Šarc, "da ja baš nisam za ovaj posao."
   "Ne, ne, vratite se!" Èovek zamaha rukama. "Imam nešto upravo za vas. Dajte samo da malo prekopam po ovim fiokama." Smešio se, no Dodir Misli sada postade vrlo jasan: bio je još neprijateljskiji.
   On pritisnu neko dugme na svom stolu.
   Švarc pojuri k vratima, odjednom potpuno obuzet panikom.
   "Drž'te ga!" povika odmah onaj čovek, izvlačeći se iza svog stola.
   Švarc se ustremi na Dodir Misli, uperivši svu svoju svest ka njemu i začu krkljanje iza sebe. On baci brz pogled preko ramena i spazi službenika kako sedi na podu, izobličena lica zagnjurenog u šake. Neki drugi čovek se upravo naginjao nad njim, a zatim pojuri za Švarcom. No, ni ovaj nije gubio vreme.
   Našao se na ulici, potpuno svestan da je uzbuna sigurno već odavno podignuta, da je predat njegov lični opis, i da ga je tako i taj službenik mogao prepoznati.
   Trčao je što ga noge nose ne obazirući se uopšte na to gde srlja. Privlačio je pažnju: ulice su sada živnule i on je osećao sumnju, svuda samo sumnju. Sumnju što je trčao, zato što mu je odeća izgužvana i neprikladna...
   U vrtlogu mnogostrukih Dodira Misli i u zbrci izazvanoj njegovim vlastitim strahom i očajem nije mogao da razabere ko su mu pravi neprijatelji; one kod kojih nije bilo samo sumnje već i izvesnosti, i tako do njega ne dopre ni najmanji nagoveštaj o neuronskom biču.
   Samo je osetio taj užasni bol koji se na njega spustio poput zvižduka biča, poklopivši ga kao odronjena hrid. Nekoliko trenutaka je još osećao kao da klizi u agoniju pre no što je utonuo u potpunu crnilo.
   

13. PAUKOVA MREŽA U VAŠINU
   
Prostor u zgradi Univerziteta Starešina u Vašinu i nešto malo oko nje znao je samo za mir i tišinu. Strogost je verovatno najbolja reč; u tom smislu, nasumične grupice novajlija u Društvu koje su se šetale stazama medju drvećem na posedu delovale su smrtno ozbiljno. Samo su Starešine imale ovamo pristupa. Povremeno bi se ukazala i poneka, u zeleno obučena prilika kakvog Višeg Starešine, koji je elegantno i uzdržano odgovarao na pozdrave ostalih.
   A sasvim retko bi se ovde pojavio i sam visoki ministar.
   Samo što do sada nikad nije, kao ovog puta, skoro trčao, sav znojav i zadihan, ne obraćajući pažnju na pristojne pozdrave ostalih, nesvestan začudjenih pogleda koji ga prate, niti lako podignutih obrva.
   On prozuja kroz privatni ulaz u Zakonodavnu zgradu Starešinstva i sada je trčao dugim praznim hodnikom, ispunjenim samo odjekom žurnih koraka. Vrata na koja je zalupao otvoriše se uz pomoć nečije noge iznutra, i ministar udje.
   Njegov sekretar ga jedva pogleda, ne dižući glavu sa svog malog, pretrpanog stola na kome se, pored svega, nalazio i mali monitor. Sekretar je pažljivo slušao, prelećući pogledom preko podataka na ekranu koji je delovao zbilja službeno. Visoki ministar tresnu rukom o sto. "Šta je ovo? Šta se to dešava?"
   Sekretarove oči se ledeno podigoše k njemu, a zatim i monitor bi odložen u stranu. "Moji pozdravi vama, vaša ekselencijo."
   "Nemojte baš sada!" odvrati ovaj nestrpljivo. "Hoću da znam šta se dešava!"
   "Kratko rečeno, naš čovek je umakao."
   "Mislite, onaj što ga je Šekt sinapsifikovao - onaj Vasionac, špijun - što se nalazio na farmi van grada..."
   Još bi dugo ministar pokušavao da ukaže na šta misli da ga sekretar na kraju ne prekide jednim nezainteresovanim: "Tačno."
   "Zašto mi to niste rekli? Zašto mi niko nikad ništa ne govori?"
   "Bila je neophodna trenutna akcija, a vi ste bili zauzeti. Stoga sam pokušao da vas odmenim i učinim sve u granicama svojim mogućnosti."
   "Da, da, vi pazite na moju zauzetost baš onda kada biste sami da krenete u akciju. Od sada nećemo više tako! Ne mogu da pustim da me toliko zaobilaze i proglašavaju nevažnim. I neću više..."
   "Gubimo samo vreme", glasio je staložen odgovor, te se ministrovi povici stišaše. On se nakašlja, ostavši za trenutak bez kakve prigodne fraze, a onda smirenije upita:
   "Šta kažu pojedinosti, Balikse?"
   "Teško da ih i ima. Posle dva meseca strpljivog mirovanja taj čovek, Švarc, jednostavno je otišao. Pratili su ga izvesno vreme, a onda ga potpuno izgubili."
   "Kako to, izgubili?"
   "Nismo baš sasvim sigurni, ali tako kažu činjenice. Neter, naš obaveštajac, nije se noćas tri puta javio na raport kako je bilo dogovoreno. Èovek koji je trebalo da ga smeni pošao je za njim u potragu duž auto-puta prema Èiku, i pronašao ga konačno u zoru, mrtvog."
   "Vasionac ga je ubio?" Ministar preblede.
   "Najverovatnije, mada ni u to nismo sasvim sigurni. Nema nikakvih znakova nasilja na telu, izuzev jasnog izobličenog izraza lica u agoniji. Naredićemo autopsiju, naravno. Vrlo je moguće da ga je izdalo srce, i to baš u najnezgodnijem trenutku."
   "To bi bila vrlo čudna slučajnost."
   "I ja tako mislim", odgovori hladno Baliks. "No, da ga je Švarc zaista ubio, to bi kasnije dogadjaje učinilo prilično zanimljvim. Jer, vaša ekselencijo, očigledno je, iz naših ranijih zaključaka, da bi Švarc krenuo pravo u Èik do dr Šekta. Neter je pronadjen na delu autoputa izmedju farme Marenovih i grada. Pre puna tri časa smo alarmirali čitav grad i čovek je uhvaćen."
   "Švarc?" izusti s nevericom visoki ministar.
   "Baš on."
   "Pa zašto mi to odmah niste rekli?"
   Baliks samo sleže rmenima. "Vaša ekselencijo, toliko je toga važnije u ovom trenutku. Rekoh da imamo Švarca u rukama. Dobro, on je uhvaćen vrlo brzo i na lak način, što se baš ne slaže sa podacima koje imamo o Neterovoj smrti. Kako to jedan isti čovek može večeras biti tako mudar da pronadje Netera koji se skriva, i ubije ga, a već sledećeg jutra taj isti, snalažljivi i sposobni čovek mirno udje u fabriku, bez ikakvog prerušavanja, u potrazi za poslom?"
   "To je uradio?"
   "Da, to je uradio... I tako, možemo iz svega izvući dve moguće pretpostavke. Prvo: informaciju je već preneo dalje, bilo Šektu, bilo Arvardanu, i sada pušta da bude uhvaćen kako bi nam skrenuo pažnju i zameo trag. Drugo: ima još ljudi koji su u igri i koje on sada pokriva. U oba slučaja ne treba da budemo baš preterano samopouzdani."
   "Ne znam, ne znam", primeti visoki ministar bespomoćno, lepog lica pokrivenog senkom nemira. "Suviše je to komplikovano za mene."
   Baliks se nasmeši s neprikrivenom dozom prezira i udostoji svog sagovornika sledećim rečima: "Za četiri sata imate zakazan sastanak sa profesorom Belom Arvardanom."
   "Zaista? Ali zašto? Šta ja da mu kažem? Ne želim da ga vidim."
   "Samo mirno, vaša ekselencijo. Morate se naći s njim. Očigledno je, pošto se bliži dan kada treba da otpočne njegova izmišljena ekspedicija, da on mora nastaviti sa tom igrom traženja dozvole za istraživanje Zabranjenih oblasti. Enije nas je na to upozorio, tako da on sigurno i zna sve pojedinosti čitave te melodrame. Pretpostavljam da možete da mu vratite lopticu i da na izgovor odgovorite izgovorom."
   Visoki ministar spusti glavu.
   "Pa.. pokušaću."
   
   Bel Arvardan na sastanak stiže taman toliko ranije da na miru razgleda oko sebe. Èoveku dobro upućenom u sva arhitektonska veličanstva širom Galaksije, zgrada Zakonodavstva Starešina mogla je izgledati samo kao nezgrapna hrpa čelika i granita sa ovlašnim slojem podsećanja na staromodne stilove. A ako je taj čovek, pri tom, bio i arheolog, zgrada mu je svojom sumornom, skoro divljom strogošću upravo ocrtavala isto tako sumoran, skoro divlji način života. Još jedan dokaz da je ovde svaki par očiju bio uperen ka prošlosti.
   Arvardanove misli još jednom odlutaše. Njegova dvomesečna turneja po zapadnim kontinentima Zemlje nije baš slavno prošla. U stvari, za to je ponajviše bio kriv onaj prvi dan. Primetio je već i sam da se u mislima često vraća tom dogadjaju u Èiku.
   I ponovo se zbog toga naljuti na sebe. Ona je, jednostavno, neotesana, neverovatno nezahvalna, prava Zemljanka. Što bi se on osećao krivim? A opet...
   No, možda on zaista zaboravlja na šok koji je devojka morala doživeti kada joj je saopštio da je Vasionac, baš kao i taj oficir koji ju je unizio i za to kasnije platio slomljenom rukom? Uostalom, kako je on mogao znati koliko je ona već do sada propatila od ruku Vasionaca? I onda još saznaje da je i on sam Vasionac...
   Da je samo bio malo strpljiviji... Zašto li je tako naglo i grubo prekinuo taj odnos? Nije joj se sećao ni imena. Pola - ili tako nekako. Èudno. Obično je bolje pamtio. Nije li to podsvesno potiskivanje sećanja?
   Pa, to je imalo smisla. Zaboraviti! Èega i ima da se seća? Devojke sa Zemlje. Obična Zemljanka.
   Bolničarka. Možda kada bi pokušao da pronadje tu bolnicu? One noći kada su se rastali zgrada je bila potpuno zamračena, te bi je stoga teško prepoznao. No, nikako nije mogla biti daleko od onog Hranomata...
   On shvati o čemu ponovo razmišlja te ljutito rasprši misao koja mu se upravo vrzmala po glavi. Mora da je lud. Šta bi mu to trebalo? Ona je Zemljanka. Ljupka, slatka, privlačna...
   Aman, Zemljanka!
   Visoki ministar udje upravo u tom trenutku i Arvardan oseti olakšanje. To će mu skrenuti misli s onog dana u Èiku. No, već tada je znao da su se te misli samo povukle dublje u skrovitost njegovog uma i da će jednom ponovo isplivati na površinu. To se, sa mislima, uostalom, uvek dešava.
   Visoki ministar se presvukao i njegova sadašnja odeća naprosto je odisala svežinom. Na čelu mu nije bilo ni traga od briga ili sumnje; bez trunke znoja.
   Osim toga, i razgovor je sam po sebi bio zaista prijatan. Arvardan je bio obavezan da prenese sve dobre želje nekih znamenitih ljudi iz Carstva narodu Zemlje. Shodno tome, visoki ministar izrazi svoju veliku zahvalnost predusretljivosti i velikodušnosti carske vlade.
   Razgovor se dalje nastavi u ovom smeru: Arvardan istaknu važnost arheološke nauke za ideološku filosofiju Carstva, kao i njen doprinos utemeljenju ideje o bratstvu svih ljudi, ma gde se u Galaksiji nalazili. Visoki ministar se s tim odmah složi i dodade da je Zemlja već dugo predmet upiranja prstom i da se njeni žitelji nadaju da će za ostatak Galaksije reč uskoro postati delo.
   Na to se Arvardn ovlaš nasmeši i reče: "Može se reći, vaša ekselencio, da je upravo to razlog što dolazim k vama. Razlike izmedju Zemlje i nekih Imperijalnih Dominiona u njegovom susedstvu uglavnom su zasnovane na drugačijim načinima razmišljanja. A pri tom, dobar deo razmimoilaženja dao bi se izbeći ukoliko bi se moglo pokazati da Zemljani nisu različiti, rasno, u odnosu na ostale žitelje Galaksije."
   "Pa, šta biste vi u tom smislu predložili, gospodine?"
   "To jednom rečju nije lako iskazati. Kao što vaša ekselencija sigurno zna, dve glavne struje arheološkog istraživanja zasnovane su na dve teorije: teoriju sjedinjavanja i radijacionoj teoriji."
   "Poznajem ih obe, doduše samo kao laik."
   "Odlično. Teorija sjedinjavanja, naravno, zastupa stanovište da su se različiti tipovi ljudske rase, koji su se nezavisno razvijali, ukrstili u prvim, primitivnim epohama svemirskih putovanja, što je ujedno vreme o kome nemamo baš mnogo podataka. To ide u prilog činjenici da ljudi širom Galaksije jedni drugima i danas toliko nalikuju."
   "Da", prokomentarisa suvo ministar, "samo što takav stav podrazumeva i mogućnost da je postojalo na stotine, ili čak hiljade vrsta koje su se nezavisno razvijale i koje su u manjoj ili većoj meri bile čovekolike - to jest, toliko hemijski i biološki slične da su mešoviti brakovi zaista bili mogući."
   "Tako je", potvrdi Arvardan zadovoljno. "Upravo ste uperili prst na jednu od najslabijih tačaka. Iako su mnogi arheolozi skloni tome da je jednostavno zanemare i priklone se teoriji sjedinjavanja koja, naravno, dopušta mogućnost da i danas postoje neki pod-oblici čovečanstva koji se nisu stopili, nisu stupili u mešovite brakove..."
   "Hoćete reći, Zemljani", dovrši veliki ministar.
   "Zemlja se smatra dobrim primerom. Što se, pak, tiče radijacione teorije..."
   "Ona nas sve smatra potomcima jedne jedine čovečanske planetarne formacije."
   "Tačno."
   "Narod kojem pripadam", započe ministar, "upravo zbog evidentnih činjenica iz njegove istorije, pa i iz nekih spisa koje smatra svetim i stoga nedostupnim bilo kom Vasioncu, smatra da je upravo Zemlja jedina prapostojbina čovečanstva."
   "U to sam i ja sam duboko ubedjen, te vas stoga molim da mi pomognete da u to uverim i svu Galaksiju."
   "Pokazujete priličan optimizam. O čemu je reč?"
   "Stojim iza uverenja, vaša ekselencijo, da se ogroman broj primitivnih ljudskih i arhitekturalnih artefakata može naći upravo u onim oblastima vaše planete koje su sada, na žalost, obavijene velom radioaktivnosti. Doba njihovog nastanka moglo bi se lako izračunati uz pomoć kvantiteta radioaktivnosti koju zrače i uporediti rezultate sa..."
   No, ministar je već vrteo glavom. "To ne dolazi u obzir."
   "Zašto?" namršti se Arvardan, silno iznenadjen. "Iz jednog jedinog razloga", blago odvrati ministar, "što nisam siguran da znam šta mislite time da postignete. Ako vašu teoriju i dokažete i time sve svetove uverite u njenu tačnost, šta će bilo kome od vas Vasionaca značiti da zna da je pre milion godina i sam bio Zemljanin? Na kraju krajeva, još mnogo pre toga svi smo bili majmuni, što opet ne znači da se sa sadašnjim majmunima poistuvećujemo i da sa njima zasnivamo neki odnos."
   "Nemojte tako, vaša ekselencijo, takva analogija je nepravilna."
   "Nimalo, gospodine. Zar nije za očekivati da su se Zemljani, tokom svoje preduge izolovanosti, toliko promenili u odnosu na njihove rodjake koji su se davno odselili, imajući tu i radioaktivnost u vidu, da danas gotovo da čine sasvim drugu rasu?"
   Arvardan se ugrize za donju usnu i nevoljno odgovori: "To što kažete kao da govore vaši neprijatelji."
   "Upravo zato što se pitam šta bi moj neprijatelj rekao na ovo. I tako, da se ne lažemo, ništa nećete postići, gospodine, osim što ćete uzajamnu mržnju izmedju vas i nas još više produbiti."
   "Ali", nastavi Arvardan, "u pitanju je i interes nauke same za sebe, napredak saznanja..."
   Visoki ministar teško zaklima glavom. "Žao mi je što moram da zastupam ovo što sam izneo. Govorim vam kao što bi razgovarala dva džentlmena sa dva sveta u okviru Carstva. Budite uvereni da bih vam drage volje pomogao, ali moj narod je tvrdoglava i kruta sorta, koja se toliko povukla u sebe kroz sve ove godine samo zbog - mmm, žalosnog stava prema njima od strane celokupne Galaksije. Za njih važe neki tabui, postoje neka utvrdjena Pravila - protiv kojih ne mogu čak ni ja."
   "Ali radioaktivne oblasti..."
   "One su upravo najveći tabui, sami za sebe. Èak i kada bih vam dao odobrenje koje od mene tražite, a sve u meni govori da bi to trebalo da učinim, to bi bez sumnje izazvalo smetnje, bune i nerede koji ne samo da bi vaš boravak ovde na Zemlji, uključujući i ostale članove vaše ekipe, učinili krajnje opasnim, već bi na taj način, ranije ili kasnije, navukli na sebe vrlo neprijatnu intervenciju Carstva. Prekršio bih, tako prerogative svog položaja i izneverio poverenje koje uživam kod svog naroda kada bih vam to dozvolio."
   "Ali ja sam spreman da preuzmem svaku potrebnu meru predostrožnosti. Ako želite da, zajedno s našom ekspedicijom, pošaljete i svoje vlastite posmatrače - odnosno, naravno, mogu vam garantovati da ću se posavetovati s vama pre no što bilo šta od naših otkrića nadje put do javnosti."
   "Dovodite me u iskušenje, gospodine", odgovori visoki ministar. "To bi bio vrlo zanimljiv projekat. No, precenjujete moje mogućnosti, čak i kada bismo za trenutak zaboravili moje obaveze prema svom narodu. Ja nisam bespogovorni gospodar ovde. Tačnije, moja vlast je oštro omedjena - i svi akti moraju biti prosledjeni Društvu Starešina pre no što se donese bilo koja definitivna odluka."
   "Na nesreću tako je", klimnu Arvardan. "Namesnik me je upozorio na teškoće s kojima ću se susresti, no nadao sam se da... A kada biste mogli da konsultujete vaša zakonodavna tela, vaša ekselencio?"
   "Sastanak prezidijuma Društva Starešina treba da bude održan kroz tri dana. Van moje je moći da menjam dnevni red, tako da se može desiti da prodje još nekoliko dana pre no što i ta tačka dodje na red za razmatranje. Recimo, dakle, za nedelju dana."
   Arvardan zamišljeno zaklima glavom. "Pa, možda ćemo nešto i moći da učinimo... Kad smo već kod toga, vaša ekselencio..."
   "Da?"
   "Postoji jedan naučnik na vašoj planeti koga bih voleo da upoznam. Njegovo je ime Šekt, iz Èika. Ja sam, doduše, već bio u tom gradu, no morao sam ubrzo da otputujem dalje, pa bih želeo da ispravim taj propust. Siguran sam da je vrlo zauzet čovek, pa bih vas eventualno zamolio da mu napišete pismo kojim biste ga obavestili da želim da sa njim stupim u kontakt."
   Visoki ministar se primetno ukoči, i nekoliko narednih trenutaka ne reče ništa. A onda prozbori: "A mogu li vas upitati zbog čega želite da se upoznate s njim?"
   "Naravno, reći ću vam. Èitao sam nešto o aparatu koji je konstruisao i koji naziva sinapsifajerom. Èini mi se da to ima veze sa neurohemijom mozga i da bi moglo biti nešto veoma zanimljivo za jedan drugi moj projekat. Radim, naime, nešto u vezi sa klasifikacijom ljudi u encefalografičke grupacije - tipovi moždanih strujanja, znate."
   "Hmmm... Pa, malo šta sam čuo o toj napravi. Prisećam se da se u praksi baš i nije pokazala dobrom."
   "Pa, možda je tako, no on je stručnjak na tom polju i sigurno bi mogao dosta da mi pomogne."
   "Vidim. U tom slučaju ću vam odmah spremiti takvo pismo, tačnije, preporuku. Naravno, očekujem od vas krajnju diskreciju po pitanju Zabranjenih oblasti."
   "To se podrazumeva, vaša ekselencio", potvri Arvardan i ustade. "Hvala vam na vašoj predusretljivoti i mogu samo da se nadam da će Prezidijum starešina biti isto tako blagonaklon prema mojoj molbi."
   
   Sekretar kroči u prostoriju čim je Arvardan izišao. Njegove usne behu stisnute u svoj karakterističan oblik - hladan, divlji osmeh.
   "Odlično", reče on. "Odlično ste vodili stvar, vaša ekselencio."
   Veliki ministar ga samo ošinu pogledom i upita: "Šta li to sada hoće da petlja sa Šektom?"
   "A to vas brine? Nemojte. Sve se sjajno razvija. Nije se nimalo uzrujao, ako ste primetili, kada ste zabranili projekat. Zar je to reakcija jednog zanesenog čoveka, kome se put polako zatvara? I to bez nekog jakog razloga? Ili je to reakcija nekog ko igra igru i oseća olakšanje pri pomisli da je više ne mora igrati?
   I opet imamo čudnu podudarnost. Švarc beži i stiže do grada. Sledećeg dana se ovde pojavljuje Arvardan i posle neubedljivog lupetanja o svojoj ekspediciji pominje, onako uzgred, da će se zaputiti u Èik da bi se susreo s Šektom."
   "Ali zašto li je, Balkise, to uopšte pominjao? To mu je malo ishitren gest."
   "Tako vam se čini, jer razmišljate jednosmerno. Stavite se, za trenutak, u njegov položaj. On zamišlja da mi ništa ne sumnjamo. U takvim situacijama je hrabrost ta koja odlučuje. On ide da se vidi sa Šektom. Odlično. On to, štaviše, iskreno i saopštava. Èak, traži preporuku. Šta bi drugo moglo da nas više ubedi u njegove iskrene i nevine namere? A to nas navodi na sledeće: Švarc je mogao otkriti da je na njega upravljena budna pažnja. Mogao je ubiti Netera. No, nikako nije stigao da upozori ostale, inače se čitava ova komedija ne bi odigrala na ovaj način."
   Sekretar je polusklopljenih očiju ispredao svoju mrežu. "Ne možemo reći koliko dugo će oni tolerisati to da je Švarc odsutan a da ne postanu sumnjičavi. No, u najmanju ruku se ne izlažu riziku ako Arvardanu daju dovoljno vremena da se nadje sa Šektom. E pa, uhvatićemo ih u duetu. Utoliko će manje toga moći da poriču."
   "Koliko vremena mi imamo?" upita visoki ministar.
   Balkis zamišljeno podiže pogled. "Pa, sled dogadjaja nije nimalo čvrst, posebno otkako smo otkrili Šektovu izdaju stvar se odvija neprestano, u tri smene. Ali sve se lepo razvija. Èekamo samo još neka astronomska izračunavanja za neke neophodne putanje leta. Ono što nas zadržava je neprilagodjenost naših računara. Pa, možda su u pitanju samo dani."
   "Dani!", ponovi Sekretar. "No, upamtite - samo jedan prevremeni potez i sve će nam propasti. A onda se moramo pomiriti s tim da sledi razdoblje od šest meseci u kome bi mogao da se protiv nas povede postupak. Stoga, nismo još savršeno sigurni."
   Dani! I onda će se zapodenuti najneverovatnija jednosmerna bitka u istoriji Galaksije. Zemlja će napasti čitavu Galaksiju.
   Ruke visokog ministra lako uzdrhtaše.
   
   Arvardan se ponovo smesti u avionsko sedište. Misli su mu bile zbrkane. Nije bilo razloga da poveruje da će visoki ministar i njegovi psihopatski sledbenici dozvoliti zvaničan ulazak u Zabranjene oblasti. Na to je bio spreman. Èak mu nije bilo ni krivo. Oh, zapodenuo bi on žešću bitku - da mu je do toga više stalo.
   To će, znači, tako mu Galaksije, biti ilegalni ulazak. Naoružaće svoj brod i boriti se za to, ako ustreba. Da, čak i to.
   Proklete budale!
   Šta, do djavola, zamišljaju da su?
   Da, da, znao je on sve to. Zamišljaju da su prvobitni prapreci, naseljenici ove planete...
   Najgore od svega bilo je to što je znao da su u pravu.
   Pa... Avion je upravo uzleteo. Osećao je kako biva pribijen u mekoću sedišta i znao da će za samo jedan sat biti u Èiku.
   Nije mu baš bilo toliko stalo da se ponovo nadje u tom gradu, no, ta stvar sa sinapsifajerom bi se mogla pokazati vrlo važnom; prema tome, do djavola i ceo taj boravak na Zemlji ako ne iskoristi prednost što se nalazi na licu mesta. A sigurno je da se, kad bi jednom sa nje otišao, nikada ne bi ponovo vratio na Zemlju.
   Pravi brlog!
   Enije je bio u pravu.
   Doduše, taj doktor, Šekt... On prevuče prstom preko preporuke koju je držao u ruci, koverat težak i nabijen zvaničnim formalnostima...
   A onda se odjednom naglo uspravi u sedištu - ili je, bar, to pokušao da učini - boreći se protiv snažne inercione sile koja ga je vraćala u prvobitan položaj dok je Zemlja pod njim promicala i dok je plavetnilo neba polako dobijalo raskošnu ljubičastu boju.
   Setio se devojčinog imena. Pola Šekt.
   Kako ga je uopšte mogao zaboraviti? Arvardan se oseti besnim i prevarenim. Njegov um je igrao malu igru protiv njega samog, uskraćujući mu podsećanje na prezime dok, konačno, nije bilo kasno.
   No, negde, duboko u sebi, osećao je kako mu je ipak drago