KUPOLA

     22.
     Evgenija Insinja se suoči sa stavom svoje kćeri uz poluzablenut osmeh pun neverice. Ovog puta, ili nije dobro čula ili njena kćerka zbilja beše šenula.
     "Šta si rekla, Marlena? Kako to misliš - 'Ideš na Eritro?'"
     "Pitala sam načelnika Pita i on je rekao da će urediti da bude tako."
     Insinja je i dalje tupo gledala. "Ali zašto?"
     Uz lak nagoveštaj nervoze, Marlena odvrati: "Pa, zato što si sama rekla da hoćeš da vršiš tanana astronomska merenja i da to ne možeš da činiš sa Rotora. Sa Eritra, međutim, možeš. Ali vidim da, u stvari, nisam odgovorila na tvoje pravo pitanje."
     "U pravu si. Htela sam da pitam zašto je Pit pristao? Nekoliko puta sam to isto već pokušavala, ali nikada se nije složio. Zapravo, nije se slagao da bilo ko ode na Eritro, osim nekoliko stručnjaka."
     "Samo sam mu prikazala stvar na nešto izmenjen način, majko." Marlena oklevaše za trenutak. "Rekla sam mu da znam da on hoće da te se otarsi i rekla sam mu da mu se za to sad ukazala prilika."
     Insinja tako duboko udahnu vazduh da se zagrcnu i nakašlja. Onda, suznih očiju, promuca: "Kako si mogla da mu kažeš tako nešto?"
     "Jer je to istina, majko. Ne bih to pominjala da nije istina. Čula sam kako razgovara s tobom, čula sam šta ti govoriš o njemu - i stvar je bila toliko jasna da verujem da si toga i sama svesna. Već si mu preko glave i on želi da prestaneš da ga mučiš - čime god da ga mučiš. I ti to znaš."
     Insinja stisnu usne. "Znaš šta, dušice, bojim se da ću od sada sve svoje tajne morati da delim s tobom. Već počinje da mi smeta to tvoje pranje mog prljavog veša."
     "Znam majko", reče Marlena i obori pogled. "Izvini."
     "Ali i dalje ne razumem. Nisi ti morala da mu tumačiš to da sam mu se ja popela na glavu. On je to i sam već morao znati. Zašto me, onda, ranije nije poslao na Eritro, kada sam ga sama kumila i molila?"
     "Zato što on mrzi sve što je u vezi sa Eritrom, i nije imao dovoljan motiv da te tamo pošalje, bez obzira na to koliko žudeo za tim da te se ratosilja. Samo, ovog puta nisi jedino ti u igri. Tamo idemo zajedno. I ti i ja."
     Insinja se nagnu prema njoj, spustivši šake na površinu stola pred sobom. "Ne, Moli... Marlena. Eritro nije mesto za tebe. Čak ni ja neću tamo ostati zauvek. Izvršiću svoja merenja i vratiti se ovamo. Ti ćeš ostati ovde dok se ne vratim."
     "Bojim se, majko, da neće ići tako. Jasno je da je jedini razlog što te on pušta da ideš to što bi se tako oslobodio i mene. Zato se i složio, kada sam rekla da ćemo obe otići. Ne bi bilo tako da sam pitala samo za tebe. Shvataš?"
     Insinja se namrgodi. "Ne. Zbilja ne shvatam. Kakve veze ti imaš s tim?"
     "Dok smo razgovarali, kada sam mu rekla da znam da on hoće da nas se otarasi, lice mu se sledilo - verovatno nije želeo da saznam nešto više. Jer, on zna da umem da čitam sa lica i pretpostavljam da nije hteo da se oda. Ali odao se i na taj način - i puno sam saznala. Jednostavno, ne možeš potisnuti sve. U najmanju ruku, oči ti svetlucaju, a da toga nisi svestan."
     "Znači, znala si da i tebe želi da se ratosilja."
     "Gore od toga. Plaši me se, užasnut je."
     "Zašto bi bio užasnut?"
     "Jer, verovatno, mrzi to što mogu da saznam ono što on ne želi da se zna." Ona duboko uzdahnu, pa dodade: "Mnogi ljudi me ne podnose zbog toga."
     Insinja klimnu glavom. "Da, to mogu da razumem. Činiš da se ljudi pred tobom osećaju kao da su sasvim goli - mentalno goli, to jest, kao da razgolićenih mozgova stoje na ledenom vetru."
     Ona pogleda svoju kćerku pravo u oči. "Ponekad se i sama tako osećam. Kada se sada prisetim, čini mi se da si me na taj način uznemiravala još dok si bila malo dete. Puno puta sam pomislila da si, jednostavno, natprosečno inteli..."
     "Mislim da jesam", brzo upade Marlena.
     "Da, naravno, ali, očito je da je posredi bilo nešto više od toga, ali tada još nisam mogla biti sigurna... Reci mi, ne smeta ti da razgovaraš o tome?"
     "Ne, ako razgovaram s tobom, majko", odgovori Marlena, ali sa prizvukom opreznosti u glasu.
     "Pa, evo: kada si bila mlađa i kada si otkrila da možeš da činiš nešto što druga deca ne mogu - čak ni odrasli - zašto nisi došla i rekla mi?"
     "Pa, pokušala sam, jednom, ali ti nisi htela ni da me saslušaš. Hoću reći, nisi ništa bila rekla, ali zaključila sam da si bila zauzeta i da nemaš vremena za dečje besmislice."
     Insinja razrogači oči. "Jesam li rekla da su to dečje besmislice?"
     "Nisi rekla, ali način na koji si me pogledala, i tvoji gestovi, rekli su to umesto tebe."
     "Trebalo je da budeš uporna."
     "Pa, bila sam dete. A i ti si bila neraspoložena skoro sve vreme - što zbog Pita, što zbog oca."
     "Pusti sad to. Ima li još štogod što bi mi sada mogla reći?"
     "Ima još jedna stvar", nastavi Marlena. "Kada je načelnik Pit končno odobrio da možemo otići, rekao je to na takav način da sam pomislila kako nešto skriva - da ima nešto što neće da kaže."
     "A šta je posredi, Marlena?"
     "Ne znam, majko. Ne mogu da čitam misli, ne mogu znati. Mogu da sudim samo po spoljašnjim manifestacijama, a to često nije dovoljno. Pa ipak..."
     "Ipak?"
     "Imam utisak da je to što je prećutao bilo nešto vrlo neprijatno - moguće, čak, vrlo zlo."

     23.
     Pripreme za odlazak na Eritro zahtevale su od Insinje vremena. Bilo je stvari na Rotoru koje nisu tek tako, na prečac, mogle biti ostavljene. Moralo se puno toga završiti u astronomskom Odeljenju, izdati naloge, naimenovati zamenika i konsultovati se, još jednom, sa Pitom, koji se pokazao zapanjujuće nekomunikativan po tom pitanju.
     Insinja mu to konačno sasu u lice prilikom njene poslednje službene posete.
     "Sutra odlazim na Eritro, znaš", reče ona.
     "Šta kažeš?" On pogleda naviše, pošto je pre toga proučavao neke analize koje mu je donela. Bila je, ipak, sigurna da ih uopšte ne čita. (Pokupila je neke Marlenine trikove, ali nije znala kako da ih upotrebi. Nije smela da poveruje kako napreduje u tom pogledu, a da to, zapravo, nije slučaj.)
     Ona strpljivo ponovi: "Sutra odlazim na Eritro, znaš."
     "Sutra, a? Pa, vratićeš se, nema smisla da ti kažem 'zbogom'. Čuvaj se. Smatraj to odmorom."
     "Imam nameru da proučavam kretanje Nemezis kroz svemir."
     "To? Pa..." On učini gest rukama, kao, 'pa, nije važno'. "Kako hoćeš. Promena sredine je odmor, čak iako radiš."
     "Htela bih da ti se zahvalim, Januse, što si nam to omogućio."
     "Tvoja kćerka me je zamolila. Je li ti rekla da smo razgovarali?"
     "Jeste, istoga dana. Rekla sam joj da nije smela da te uznemirava. Bio si vrlo predusretlljiv."
     Pit zabrunda. "Pa, ona je vrlo neobična devojčica. Nije mi smetalo što je došla. Ionako je sve privremeno. Završi s tim proračunima i vrati se ovamo."
     Insinja pomisli: već drugi put pominje povratak. Šta bi Marlena zaključila iz ovoga da se nalazi ovde? Nešto zlo, kako je rekla? Ali šta?
     Ipak, rekla je, samo, gotovo pretećim tonom: "Vratićemo se."
     "Sa novostima, bar se nadam, da će Nemezis biti bezopasna po Zemlju - za pet hiljada godina."
     "To će činjenice reći", odvrati ona smrknuto i ode.

     24.
     Čudno, mislila je Insinja. Eto je, više od dve svetlosne godine daleko od mesta u svemiru gde je rođena, a dosad je samo dva puta bila u svemirskom brodu, i to oba puta na najkraćoj relaciji - prvo od Rotora do Zemlje, a onda nazad.
     I dalje nije osećala baš preveliku potrebu da se lomata po svemiru. Marlena je, uostalom, bila pokretačka snaga ovog poduhvata. Ona je bila ta koja je, nezavisno, pregovarala sa Pitom i navela ga da pristane na njen čudni oblik ucene. I, ona je bila ta koja je ispoljavala pravo ushićenje, sa svim svojim starim naklonostima ka Eritru. Insinja to nije mogla da shvati i gledala je na to kao na još jednu posebnost složenog mentalnog sastava svoje kćeri. I tako, kad god bi Insinja dobila želju da glasno zakuka pri pomisli da napušta mali, udobni Rotor zarad beskrajnog, praznog Eritra, čudnog i pretećeg, čitavih šest stotina pedeset hiljada kilometara udaljenog (što je dva puta više no što je, svojevremeno, iznosila razdaljina između Rotora i Zemlje), Marlenino oduševljenje bi joj začepilo usta.
     Brod koji je imao da ih odnese na Eritro nije bio ni elegantan ni lep. Bio je funkcionalan, deo male raketne flote, zapravo teretnjak, koji se opirao snažnom Eritrovom gravitacionom polju, ne usuđujući se da mu se prepusti ni sekunda, probijajući se kroz gustu, vetrovitu, nepredvidljivu i neukrotivu atmosferu.
     Insinja nije ni očekivala da će putovanje biti udobno. Gotovo tokom celog putovanja nalaziće se u bestežinskom stanju, a dva čitava dana bez težine bilo je prilično naporno.
     Marlenin glas rasprši njena oblačna razmišljanja. "Hajde, majko, samo na nas čekaju. Prtljag je čekiran, i sve ostalo."
     Insinja stupi korak napred. Njena poslednja misao, puna nemira, dok je prolazila kroz vazdušno crevo bila je - sasvim razumljivo - zašto je Janus Pit bio toliko spreman da nas pusti da odemo?

25.
     Siver Dženar upravljao je svetom velikim gotovo koliko i Zemlja. Ili, možda tačnije, vladao je, na direktan način, prostorom pod kupolom koji je pokrivao gotovo tri kvadratna kilometra i koji se polako proširivao. Ostatak sveta, gotovo pet stotina miliona kvadratnih kilometara kopna i mora, ljudska bića još ne bejahu zaposela. Niti su, što se toga tiče, bilo koja druga živa bića obitavala na tom prostoru - bar ne bića vidljiva bez mikroskopa. Ako se pretpostavi da jednim svetom mogu vladati samo višećelijska stvorenja, onda su ti višećelijski stvorovi ovde bili onih nekoliko stotina ljudi koji su živeli i radili pod kupolom, a nad kojima je vladao Siver Dženar.
     Dženar nije bio visok čovek, ali njegova stamena pojava uvek je ulivala poštovanje. Kad je bio mlađi, zbog ovog svojstva delovao je kao znatno stariji čovek - što je sada moralo izbledeti, kako se približavao pedesetoj. Imao je dug nos, kesice ispod očiju i kosu koja je taman počela da sedi. Glas mu je, međutim, bio melodičan i rezonantan glas. (Čak se, svojevremeno, nosio mišlju da započne karijeru pevača, kao bariton, na operskim daskama. No, njegova pojava uslovila je da samo retko dobija karakterne uloge, tako da su mu poslovne sposobnosti konačno prevagnule nad umetničkim.)
     Te sposobnosti - uglavnom - bile su presudne što je na Eritru proveo već punih deset godina, tokom kojih je posmatrao kako se baza razvija, pretvarajući se, od prvobitnog trosobnog zdanja, u veliku rudarsku i istraživačua stanicu.
     Kupola je, međutim, imala i svojih slabih strana. Mali je broj ljudi ostajao u njoj duže vreme. Postojale su smene, pošto su svi koji bi došli ovamo smatrali sebe na neki način prognanim - i uvek su žudeli da se vrate na Rotor. Večina je, pri tom, Nemezisinu ružučastu svetlost doživljavala kao ili preteću ili sumornu, iako je rasveta pod kupolom bila dovoljno jarka i dovoljno slična onoj na Rotoru.
     No, Kupola je imala i prednosti. Dženar beše daleko od halabuke rotorijanskog političkog života, koji kao da je iz godine u godinu postajao sve zapleteniji i sve besmisleniji. I, što je još važnije, bio je daleko od Janusa Pita - sa čijim se pogledima generalno nije slagao, a jedno vreme im se i - bezuspešno - suprotstavljao.
     Pit se od samog početka grčevito protivio bilo kakvom naseljavanju Eritra, čak i tome da Rotor orbitira oko satelita. Tu je, ipak, morao da popusti pred narastajućim negodovanjem javnog mnenja; međutim, postarao se da finansijski fondovi za Kupolu ne budu veliki i da se njeno narastanje ograniči. I da Dženar nije preobrazio Kupolu u glavni izvor vode za Rotor, mnogo jeftiniji nego što bi bilo snabdevanje vodom ako bi se koristili asteroidi, Pit bi, bez sumnje, naredio da se Kupola zatvori i razruši.
     Ipak, Pitovo načelno zanemarivanje svega vezanog za Eritro učinilo je da se on vrlo retko mešao u Dženarove upravne poslove - što je ovome u potpunosti odgovaralo.
     Stoga ga je iznenadilo što ga je lično Pit izvestio o dolasku dve nove osobe, umesto da pusti da informacija o tome stigne uobičajenim putem. Štaviše, javio je Dženaru zaštićenom linijom, tumačeći mu stanje stvari do detalja u svom uobičajenom uštogljenom i arbitrarnom maniru koji nije trpeo dalje diskusije, čak ni komentare.
     Dženara je još više zaprepastila činjenica da je jedna od dve putnice za Eritro upravo Evgenija Insinja.
     Davno, godinama pre Odlaska, bili su prijatelji, ali posle bezbrižnih studentskih dana (kojih se Dženar sećao i kao vrlo romantičnih) Evgenija beše otišla na Zemlju da radi diplomski ispit i vratila se nazad sa Zemljaninom. Od tada ju je retko viđao - možda svega jednom, dvaput, iz daleka - jer, ona je bila udata žena. A kada se razišla sa svojim suprugom, neposredno pre Odlaska, on je bio pretrpan svojim poslom, a ni ona nije izrazila želju da obnovi staru vezu.
     Dženaru je povremeno padalo na pamet da je Evgenija ono što bi se, zapravo, moglo nazvati nesrećnom ženom. Pri tom, sa detetom o vratu. Nije želeo da se meša. Onda je bio poslat na Eritro, što je dokrajčilo čak i mogućnost njihovog međusobnog ponovnog približavanja. Povremeno bi dolazio na Rotor, na odmor, ali tamo se nikada nije osećao spokojno. Imao je tu nekolicinu prijatelja, no i te veze su vremenom bledele.
     I eto sada Evgenije, zajedno sa svojom kćerkom. Dženar se, za tenutak, nije mogao setiti devojčinog imena - pitao se, zapravo, da li ga je uopšte znao. Bio je siguran da je nikada nije video. Malecka bi sada već morala imati blizu petnaest godina i on je razmišljao, drhtureći na čudan način iznutra, hoće li devojka ličiti na svoju majku iz mladih dana.
     Dženar proviri kroz prozor svoje kancelarije, kriomice, kao da se stidi. Toliko se već bio navikao na Kupolu Eritra da više nije bio u stanju da stvari kritički promatra. Bio je to dom, i radno mesto ljudi oba pola, s tim što dece nije bilo. Radnici na ugovor, koji su potpisali na period koji se brojao nedeljama, čak mesecima, katkad su se, posle izvesnog vremena, ponovo vraćali, a katkad ne. Stalnih žitelja Kupole nije bilo, izuzev njega i četvoro drugih ljudi koji su, iz raznih razloga, Kupolu pretpostavljali Rotoru.
     Niko, međutim, Kupolu nije smatrao za bogzna kakvo stanište. Održavali su je čistom i urednom, jer je to bilo neophodno, ali uvek je postojao nekakav čudan utisak njenog veštačkog statusa. Jer, u prevelikoj meri su je sačinjavali lukovi, linije, ravni i kružni oblici. Nedostajala joj je nepravilnost, haos prirodnog života, gde bi se svaka prostorija, čak svaki deo nameštaja, vremenom prilagodili na svog vlasnika u toj meri da odražavaju sva njegova nesavršenstva.
     Bio je tu, doduše, i on, Dženar. Njegov pisaći sto i njegova soba jesu odražavali njegovu ćoškastu i planersku prirodu. To je, možda, bio samo jedan u nizu razloga zbog čega se pod Kupolom na Eritru osećao kao kod kuće. Stanje njegovog duha podlegalo je geometrijskim zakonitostima.
     Ali šta će na to sve reći Evgenija Insinja? (Bilo mu je drago što je zadržala svoje devojačko prezime, Insinja). Ukoliko je zadržala i ostale osobine iz tih davnih dana, onda će uživati u nepravilnostima, u neočekivanim obrtima, u nebitnim sitnicama - bila je na kraju krajeva, astronom.
     Ili se možda promenila? Menjaju li se ljudi, uopšte, ali onako, suštinski? Da li ju je izbacilo iz ravnoteže, možda poremetilo, to što ju je Krajl Fišer napustio?
     Dženar se počeša po temenu, gde mu je kosa najbrže sedela, i pomisli kako, zapravo, nema uopšte smisla mozgati o tome. Gubljenje vremena. Uskoro će se susresti s njom. Štaviše, naložio je da mu je odmah dovedu, čim bude stigla.
     Ili je, možda, on tebalo da se pojavi pred njom i dočeka je?
     Ne. Već se milion puta vraćao na istu nedoumicu. Nije smeo da dopusti da izgleda nestrpljiv; mora biti dostojanstven, kako mu nalaže položaj.
     No, onda mu sinu da to uopšte nije pravi razlog. Nije hteo da se oseća nesigurno zbog njega. Nije želeo da pomisli kako je on još onaj isti dosadni i nespretni udvarač koji se podvijena repa povukao pred visokim i zgodnim Zemljaninom. Osim toga, Evgenija ga nikada nije ni pogledala, pošto je upoznala Krajla - nije ga nikada ozbiljno pogledala.
     Dženar upravi pogled na poruku koju mu Pit beše uputio - suvu, funkcionalnu, kakve su uvek bile njegove poruke, sa takvim osećanjem nadmoći između redova, kao da mogućnost protivljenja ne može da se pojavi - ne može, tačnije, uopšte da postoji.
     I, primeti: Pit je mnogo više mesta posvetio kćerki nego majci. Posebno je istakao da je devojka pokazala veliko zanimanje za Eritro, te ukoliko zaželi da se prošeta po površini satelita, to joj se mora odobriti.
     Ali zašto?

     26.
     I, eto je, pred njim: četrnaest godina starija nego u vreme Odlaska. Dvadeset godina starija nego što je bila pre susreta sa Krajlom, onog dana kada su otišli u farmersku zonu C i stali da se uspinju nivoima ka području niske gravitacije. Sećao se kako se smejala kada je pokušao da izvede usporeni salto mortale, ali je pogrešno procenio stvari i završio na stomaku. (Zapravo, mogao se lako tom prilikom povrediti, jer, iako se osećaj težine sasvim smanjio, masa i inercija behu ostali isti, što ga je moglo skupo stajati. Na svu sreću, nije se toliko izblamirao.)
     Evgenija je izgledala starija, no, nije se bila nešto posebno ugojila, a njena kosa - sada nešto kraća i ravna - na neki način uspela je da održi svoju živu tamnosmeđu boju.
     I kako mu se približavala, osmehnuta, mogao je da oseti kako njegovo izdajničko srce ubrzava otkucaje. Ona ispruži ruke i on ih prihvati.
     "Sivere", uzviknu ona, "izneverila sam te. Tako se stidim."
     "Izneverila? O čemu to pričaš?" Zbilja, o čemu ona govori? Ne misli, valjda, na to što se udala za Krajla!
     "Trebalo je da svakoga dana mislim na tebe", nastavi ona. "Da ti pišem, da ti javljam vesti, da insistiram da ti dođem u posetu."
     "Umesto toga, uopšte nisi pomislila na mene!"
     "Oh, ne, nisam baš toliko nevaljala. S vremena na vreme bih te se setila. Nikada te nisam stvarno zaboravila. Zapravo, očigledno da to što sam mislila, ništa ne čineći pri tom, nije bilo dovoljno."
     Dženar klimnu glavom. Šta da joj kaže na to? "Znam da si bila u poslu", primeti on napokon. "A i ja sam se zabio ovde - što kažu, 'daleko od očiju, daleko od srca'."
     "Ne od srca. Uopšte se nisi promenio, Sivere."
     "Da, u tome jeste prednost, ako izgledaš starmalo dok si mlađi pa se to posle više ne vidi. Što se toga tiče, ni ti se, Evgenija, nisi promenila. Vreme ide, a ti izgledaš tek nešto zrelija i stamenija. Ništa bitno."
     "Hajde, isti si: kukaš nad samim sobom da bi te žene meka srca uzele u odbranu."
     "Gde ti je kćerka? Rekli su mi da će doći s tobom."
     "Došla je, budi siguran. Na kraju, Eritro je njen pojam rajskog vrta i to iz razloga koje uopšte ne mogu sebi da dočaram. Otišla je u naše prostorije da nas raspakuje. Takva ti je ona devojka. Ozbiljna, odgovorna, praktična. Ima sve ono što mi je neko svojevremeno opisao kao nepoželjne osobine."
     Dženar se nasmeja. "Znam kako je to, po sebi. Da si samo mogla znati kako sam se, svojevremeno, trudio da kod sebe samog izdejstvujem samo jedan jedini, majušni porok. I nikada nisam uspeo."
     "Pa, verujem da su svakom čoveku, kako stari, potrebnije pre nepoželjne vrline nego šarmantni poroci. Ali Sivere, zašto si se definitivno povukao na Eritro? Razumem da neko treba da nadgleda Kupolu, ali nisi ti jedini koji to mora da čini sve vreme."
     "Pa, volim da verujem da jesam", odgovori Siver. "U stvari, sviđa mi se ovde i ne pomišljam na to da se vraćam na Rotor, osim, možda, na kakav kratak odmor."
     "I nikada nisi došao da se vidimo?"
     "Kada sam na Rotoru, onda sam na odmoru. Pretpostavljam da imaš neuporedivo više posla nego ja, još od onda kada si otkrila Nemezis. Ali hteo bih da se upozam s tvojom kćerkom."
     "Ima vremena. Zove se Marlena. U stvari, ja je još katkad zovem 'Moli', ali ona mi to više ne dozvoljava. Odjednom je, s petnaest godina, postala krajnje nepopustljiva u tom pogledu i insistira da je oslovljavamo sa 'Marlena'. Ne boj se, upoznaćete se. U stvari, nisam htela da i ona bude prisutna pri našem prvom susretu. Kako bismo onda mogli da ovako plovimo po sećanjima?"
     "Voliš, dakle, da se sećaš prošlosti, zar ne, Evgenija?"
     "Ne uvek."
     Dženar je oklevao. "Žao mi je što i Krajl nije pošao s nama."
     Insinjin osmeh odjednom se ukoči. "Ne uvek, Sivere." Ona se okrenu i odšeta do prozora, bacivši pogled napolje. "Prilično je složen ovaj tvoj dom, uzgred budi rečeno", primeti ona. "Videla sam tek delić i već sam impresionirana. Svetla. Ulice. Velike zgrade. Pa opet se Kupola izuzetno retko pominje na Rotoru u bilo kom kontekstu. Koliko ljudi ovde živi i radi?"
     "Zavisi. Imamo razne periode. Do sada je najveći broj iznosio oko devet stotina duša. Trenutno nas je pet stotina šesnaest. Svi se međusobno poznajemo, što baš nije lako. Svakog dana neko ode, a neko dođe."
     "Osim tebe."
     "Da. I nekolicine drugih."
     "Ali čemu Kupola, Sivere? Zašto Kupola kada je Eritrova atmosfera gotovo idealna za život?"
     Dženar isturi donju usnu i kao da skrenu pogled. "Gotovo idealna, da. Ali svetlost ne valja. Kad izađeš iz Kupole, obasjan si ružičastom svetlošću, koja poprima narandžasti otsjaj kada je Nemezis visoko na nebu. Dovoljno je svetlosti, možeš, na primer, da čitaš. Ali ipak ne izgleda prirodno. Ni Nemezis, takođe, ne izgleda prirodno. Prevelika je, na nebu, i ljudi imaju osećaj kao da im neka pretnja visi nad glavom. Njena crvenkasta boja čini da zvezda izgleda kao da je ljutita - i ljudi postaju utučeni. Nemezis je opasna, na neki način. Pošto joj svetlost nije zasenjujuća, ljudi imaju običaj da gledaju pravo u nju i traže pege. Infracrvena svetlost onda može lako da ošteti mrežnjaču. Ljudi koji moraju da izađu iz Kupole nose stoga specijalna odela i maske. A ima i drugih razloga."
     "Znači, Kupola je onda pre tu da bi održavala utisak normalne svetlosti, da tako kažem, umesto da vas štiti od nečega spolja."
     "Čuj, čak i vazduh slobodno cirkuliše. I voda, koju takođe crpimo iz planetnih izvora. Ipak, ima nešto napolju što tamo treba i da ostane. Prokariote. Znaš, male plavozelene ćelije."
     Insinja zamišljeno klimnu glavom. To je objašnjenje za postojanje kiseonika u atmosferi Eritra. Na njemu ima života, sasvim jednostavnih oblika, vidljivih mikroskopom, oblika koji odgovaraju najjednostavnijim ćelijskim formama u Sunčevom sistemu.
     "Jesu li to zbilja prokariote?" upita ona. "Znam da ih tako nazivate, ali isto ime imaju i naše bakterije. Jesu li one bakterije."
     "Ako hoćeš da povučeš paralelu između ovih naših prokariota i bilo kojih drugih iz Sunčevog sistema, onda one najviše odgovaraju cijanobakterijama, onima koje vrše fotosintezu. U pravu si što postavljaš to pitanje. Ipak, one nisu cijanobakterije kakve mi znamo. Poseduju nukleobelančevine, ali im je struktura iz temelja različita od one koja se javlja u našim oblicima života. Sadrže, osim toga, hlorofil u kome nema magnezijuma i koji radi na infracrvenu svetlost, tako da ćelije, zapravo, pre izgledaju bezbojne nego zelenkaste. Tu su i drugačiji encimi, kao i izvesni minerali u različitim razmerama. Pa ipak, dovoljno podsećaju na zemaljske ćelije po spoljnjem izgledu da bismo ih nazvali 'prokariotama'. Biolozi, naravno, forsiraju termin 'eritriote', ali za one koji se ne bave biologijom, kao što smo mi i 'prokariote' je dovoljno dobro."
     "A jesu li dovoljno delotvorne da od njih potekne sav taj kiseonik u atmosferi?"
     "Apsolutno. Nema drugog načina da se objasni njegovo postojanje. Uzgred budi rečeno, Evgenija, ti si astronom. Šta kažu najnovija istraživanja, koliko je stara Nemezis?"
     Ona sleže ramenima. "Crveni patuljci su tek korak do besmrtnosti. Nemezis može biti stara koliko i sam kosmos, a da i dalje živi stotinama milijardi godina bez vidljivih promena. Možemo da nagađamo tek po malim količinama elemenata u njenom sastavu. Ako pretpostavimo da je Nemezis zvezda prve generacije i da se nije začela ni od čega iznad vodonika i helijuma, onda možemo reći da je stara preko deset milijardi godina. A to je više nego dvostruko duže od Sunce i njegovog sistema."
     "Znači, i Eritro je star deset milijardi godina?"
     "Upravo tako. Zvezdani sistem nastaje odjednom, a ne deo po deo. Zašto pitaš?"
     "Samo mi se čini čudnim to da tokom deset milijardi godina život na satelitu nije mrdnuo dalje od faze prokariota."
     "Mislim da nema ničeg neobičnog u tome, Sivere. I na Zemlji život nije napredovao iznad nivoa prokariota prvih dve ili tri milijarde godina pošto je nastao. A ovde, na Eritru, koncentracija energije u svetlosti znatno je niža nego na Zemlji. Potrebno je puno energije ako hoćeš da stvoriš složenije životne oblike. O toj temi se nadugačko raspravljalo na Rotoru."
     "Siguran sam da je tako", prihvati Dženar, "ali, znaš, novosti ne dopiru do nas tako lako. Verovatno smo svi suviše usmereni ka našim ličnim problemima i ličnom radu. Iako se svakako može reći da prokariote spadaju, nekako, u naš 'lični rad'."
     "Što se toga tiče", upade Insinja, "ni mi, na Rotoru, baš ne obilujemo novostima odavde."
     "Da, stvari postaju parohijske. Ipak, Evgenija, nema ničeg velelepnog u ovoj Kupoli. To je tek radionica, stoga me ne čudi što joj se na Rotoru poklanja tako malo pažnje. Nove Naseobine, one koje se upravo grade, ka njima je usmerena sva pažnja. Hoćeš li se ti kasnije preseliti na neku od njih?"
     "Nikada. Ja sam Rotorijanka i nameravam da to i ostanem. Ne bih ni dovde stigla - ako mi oprostiš na iskrenosti - da imam neko pogodnije mesto za astronomska merenja. Tlo je ovde stabilnije nego na Rotoru."
     "Da, Pit me je obavestio. Rečeno mi je da ti pružim svu potrebnu pomoć."
     "Odlično. Drago mi je da je tako. Međutim, maločas si pomenuo, tokom razgovora, da Kupola treba da spreči prokariote da se nasele unutar nje. Uspevate li u tome? Da li je voda, recimo, bezbedna za piće?"
     "Očigledno da jeste, čim je pijemo", odvrati Dženar. "Nema prokariota pod Kupolom. Sva voda koja u nju uđe - sve što u nju uđe - dobro se 'ispere' plavoljubičastom svetlošću koja uništava prokariote za samo nekoliko sekundi. Kratkotalasni fotoni u toj svetlosti odveć su energetski za ta stvorenjca, razarajući im ključne sastojke ćelija. A čak i da neke od njih uđu, nije opasno, jer, koliko znamo, nisu otrovne, niti nam mogu nauditi na bilo koji način. Testirali smo ih na nekim životinjama."
     "Zvuči olakšavajuće."
     "Stvar funkcioniše i u suprotnom smeru. Naši zemaljski mikroorganizmi ne mogu se nadmetati sa prokariotama Eritra u uslovima koji ovde vladaju. Kad smo pokušali da na Eritrovom zemljištu nastanimo naše bakterije, one nisu uspele da se održe i namnože."
     "A višećelijske biljke?"
     "I to smo pokušali, ali sa mršavim rezultatima. To je, verovatno, posledica slabog osvetljenja na satelitu, jer biljke savršeno dobro uspevaju pod Kupolom, usađene u zemljište Eritra i zalivane Eritrovom vodom. Rotor je o ovome obavešten, ali mi se čini da naša otkrića nisu dobila bogzna kakav publicitet. Kao što rekoh, Rotor, uopšte uzev, ne ispoljava nikakvo interesovanje za nas ovde. Stvar je u tome što zaplašeni Pit nije zainteresovan - a njegovo ime se, manje više, poistovećuje sa Rotorom, zar ne?"
     Dženar to beše rekao uz osmeh, ali je izgledao kao osmehnuta lutka iz izloga robne kuće. (Šta bi Marlena rekla na ovo, pomisli Insinja.)
     "Pit nije zaplašen", odgovori ona. "Ponekad je samo umoran, a to je nešto drugo. Znaš, Sivere, uvek sam mislila, još u mladosti, da ćeš ti jednog dana postati Načelnik. Bio si neverovatno sposoban, znaš."
     "Bio?"
     "Još uvek jesi, sigurna sam, ali u to vreme imao si jasne političke ambicije, kao i velike zamisli. Imala sam običaj da te slušam kao u transu. Na neki način bio bi bolji Načelnik nego Pit, sigurna sam. Imao bi sluha za ono što ljudi govore. Nikada ne bi gazio preko leševa, da bi na kraju isterao svoje."
     "A to je upravo ono zbog čega bih bio loš Načelnik. Vidiš, nisam sebi postavio nikakve određene ciljeve u životu. Jednostavno, imam potrebu da činim ono što mi u datom trenutku izgleda ispravno, uz nadu da će sve na kraju dobro ispasti. Pit, nasuprot tome, od početka zna šta hoće i tamo i stigne, po svaku cenu."
     "Pogrešno ga procenjuješ, Sivere. On jeste energičan čovek, ali i vrlo razuman."
     "Naravno, Evgenija. Ta njegova razumnost je njegov veliki dar. Šta god da naumi uvek ima savršeno dobro, savršeno logično, humano objašnjenje za to. U svakom trenutku u stanju je da svakoga ubedi u ispravnost onoga što čini i toliko je uspešan u tome da verovatno na kraju ubedi i samog sebe. Ukoliko ste se ikada razmimoišli u stavovima, verujem da je uvek uspevao da te pričanjem utera u nešto što s početka nisi prihvatala, odnosno da te je pridobio ne naredbama i pretnjama, već uvek vrlo strpljivim i racionalnim argumentima."
     "Pa..." promuca Insinja.
     Na to Dženar sarkastično dodade: "Da, vidim da si i ti propatila od njegove 'razumnosti'. I sama uviđaš, dakle, koliko je on dobar Načelnik. Nije dobar kao čovek, ali je odličan Načelnik."
     "Ne bih išla tako daleko i rekla da nije dobar čovek, Sivere", reče Insinja, vrteći lagano glavom.
     "Daj da ne razgovaramo više o tome. Hteo bih da upoznam tvoju kćerku" On ustade. "Mogu li da vas posetim u vašim prostorijama posle večere?"
     "To bi bilo divno", reče Insinja.
     Dženar ju je posmatrao kako se udaljava, dok mu je sa lica čilio osmeh. Evgenija je htela da se priseća, da uživa u uspomenama, a njegova prva reakcija bila je da pomene njenog muža. I, naravno, da se sva sledila.
     On duboko udahnu vazduh. Još ima tu neverovatnu sposobnost da pali mostove pred sobom.

 27.
     "Ime mu je Siver Dženar", reče Insinja svojoj kćeri, "i mislim da je najbolje da mu se obraćaš sa 'Zapovedniče', jer, on je na čelu Kupole."
     "U redu majko. Ako mu je to titula, tako ću ga oslovljavati."
     "I neću da ga povrediš..."
     "Ne bih to nikada učinila."
     "Naprotiv, Marlena, učinila bi - i to odmah. To znaš isto tako dobro kao i ja. Slušaj ga i prihvataj njegove stavove, bez upliva proisteklog iz posmatranja njegovog tela. Molim te! Bio je moj dobar prijatelj, iz studentskih dana, i još nešto kasnije. Bez obzira na to što se nalazi ovde već punih deset godina i što se nismo videli za sve to vreme, i dalje smo stari prijatelji."
     "Mora da ste se svojevremeno zabavljali."
     "Upravo sam to imala na umu", obrecnu se Insinja. "Ne želim da ga posmatraš i saopštavaš mu šta on zbilja misli ili oseća. I, za tvoju informaciju, nismo se zabavljali i, pogotovo, nismo bili ljubavnici. Bili smo prijatelji, dragi jedno drugome - kao prijatelji. No, pošto je tvoj otac..." Ona zatrese glavom, i učini gest odagnavanja. "Budi, takođe, oprezna povodom onoga što bi mogla reći u vezi sa Načelnikom Pitom, ukoliko dođete na tu temu. Imam osećaj da Zapovednik Dženar ne veruje baš mnogo Načelniku..."
     Marlena uputi svojoj majci jedan od svojih retkih osmeha. "Jesi li, možda, nesvesno proučavala ponašanje Zapovednika Dženara? Jer, to što kažeš, više je od osećanja."
     Insinja zavrte glavom. "Vidiš? Ne možeš da se kontrolišeš ni za sekund. Pa, dobro, nije to tek osećanje. Rekao je, zapravo, da ne veruje Načelniku. Uostalom, znaš", dodade ona, gotovo kao za sebe, "možda ima razloga..."
     Najednom se okrenu svojoj kćeri i reče: "Da budem potpuno jasna, Marlena: sasvim slobodno posmatraj Zapovednika i zaključuj što god više možeš, ali ne govori mu ništa. Reci meni. Razumeš?"
     "Misliš li da nam preti kakva opasnost, majko?"
     "Ne znam."
     "Ja znam", zaključi Marlena sudbonosno. "Znala sam još od trenutka od kad se Načelnik složio da dođemo na Eritro. Samo, ne znam odakle nam preti opasnost."

     28.
     Dženar je doživeo blagi šok kada je prvi put ugledao Marlenu, a stvar je samo pogoršana činjenicom da ga je devojka odmah pogledala tako kao da joj je sasvim jasno šta je on osetio, a i zašto.
     Razlog je, naravno, bio taj što ništa na Marleni nije odavalo da je posredi Insinjina kćerka. Ništa od lepote, ljupkosti ili šarma. Samo te velike, bistre oči koje su ga sada fiksirale - a ni one nisu pripadale Insinji. Bile su, zapravo, jedino u čemu devojka beše pretekla svoju majku.
     Malo po malo, međutim, menjao se njegov prvobitni utisak. Pridružio im se pri čaju i desertu i Marlena se sasvim pristojno ponašala. Gotovo kao dama - i to prilično inteligentna. Šta to Evgenija beše pomenula, u vezi sa nepoželjnim vrlinama? Pa, nije loše. Činilo mu se da mala žudi da joj se iskaže ljubav, što je normalna ljudska potreba. I on sam je imao istu potrebu. Odjednom, oseti talas saučesništva u odnosu na Marlenu.
     I, malo potom, on reče: "Evgenija, pitam se da li bi mi dozvolila da nasamo razgovaram sa tvojom kćerkom."
     Insinja, tobože nehajno, upita: "Imaš li neki poseban razlog za to, Sivere?"
     "Pa, Marlena je ta koja je lično razgovarala sa Načelnikom Pitom i ona ga je lično ubedila da vas dve treba da dođete ovamo. Kao zapovednik Kupole, prilično zavisim od onoga što Načelnik Pit kaže, ili učini, i vrlo bi mi značilo da Marlena svojim rečima prepriča svoj sastanak sa Načelnikom. Mislim da bi slobodnije govorila ukoliko bismo bili sami."
     Dženar uputi pogled za Insinjom, koja je odlazila, i potom se okrenu Marleni, koja je sada sedela u fotelji u uglu, gotovo nestavši u njenim mekim naborima. Ruke joj bejahu spokojno prekrštene na krilu, a njene divne tamne oči posmatrale su ga netremice.
     Dženar započe, sa prizvukom humora u glasu: "Tvoja majka kao da je pomalo nervozno poslušala moju molbu. Jesi li i ti nervozna?"
     "Nimalo", odvrati Marlena. "Ako je moja majka bila nervozna, onda je to zbog vas, a ne zbog mene."
     "Zbog mene? Zašto?"
     "Boji se da ne kažem nešto što bi vas moglo uvrediti."
     "Pa, bi li me uvredila?"
     "Namerno, ne, Zapovedniče. Pokušaću da ne bude ni slučajno."
     "Siguran sam da ćeš uspeti u tome. Znaš li zašto sam hteo da razgovaramo u četiri oka?"
     "Mojoj majci ste rekli da želite da vam ja prepričam svoj susret sa Načelnikom Pitom. To je tačno, ali, osim toga, želite da vidite kakva sam ja, zapravo."
     Dženar se tek ovlaš namrgodi. "Pa, prirodno, želim da se s tobom bolje upoznam."
     "Nije to u pitanju", odvrati brzo Marlena.
     "Pa, šta je onda?"
     Marlena skrenu pogled. "Izvinite, Zapovedniče."
     "Šta nije u redu?"
     Marlenino lice beše svo iskrivljeno i nesrećno, ali ćutala je.
     Dženar uze nežniji ton. "Pa, reci, Marlena, šta ne valja? Moraš mi reći. Vrlo je važno za mene da razgovaramo potpuno iskreno. Ako ti je majka, možda, rekla da paziš šta govoriš, zaboravi na to. Ako ti je napomenula da sam osetljiv i da me je lako uvrediti, zaboravi i na to. Upravo, zapovedam ti da sa mnom govoriš potpuno slobodno i da ne brineš oko svake reči koju iskažeš, a moraš me poslušati jer sam Zapovednik ove Kupole."
     Marlena se iznenada nasmeja. "Vrlo ste nestrpljivi da saznate više o meni, zar ne?"
     "Naravno da jesam."
     "Zato što se čudite kako je moguće da izgledam ovako, kad sam kćerka majke-lepotice?"
     Dženar razrogači oči. "Nikada nisam rekao ništa slično."
     "Niste ni morali. Stari ste prijatelj moje majke. Toliko mi je rekla. Ali bili ste zaljubljeni u nju i niste je pridobili; očekivali ste da ja izgledam kao ona, u mladosti, i, naravno, kad ste me videli, sledili ste se."
     "Jesam li? Je li se to moglo primetiti?"
     "Bio je to tek majušni gest, pošto ste lepo vaspitan čovek, ali, iako ste pokušali da ga potisnete, bio je tu. Lako sam ga uočila. Uz to, vaše oči su pogledale moju majku, pa onda opet mene. Konačno, naravno, bila je tu i boja vašeg glasa kada ste mi se prvi put obratili. Sve je bilo sasvim jasno. Zaključili ste da uopšte ne ličim na svoju majku i bili ste razočarani."
     Dženar se zavali u fotelju. "Ah, to je čudesno!"
     Marlena sva zasja od zadovoljstva. "Ozbiljno to mislite? Da! Ozbiljno mislite! Niste se osetili povređeno. Nije vam neprijatno. Zapravo, čini vas srećnim. Vi ste prvi, prvi čovek koji tako oseća. To čak ne voli ni moja majka."
     "To da li neko to voli ili ne - uopšte nije bitno. Pogotovo kada se čovek susretne sa nečim potpuno neuobičajenim. Koliko već raspolažeš tom moći, Marlena - moći čitanja sa izraza lica i tela drugih ljudi?"
     "Oduvek, ali sve sam bolja i bolja. Mislim, u stvari, da to svako može, samo ako pažljivo posmatra."
     "Nije, Marlena. Ne može svako. Nemoj tako da misliš. I još, kažeš da volim tvoju majku."
     "Sasvim sam sigurna u to, Zapovedniče. Kad god joj se približite, odajete se svakim pogledom, rečju, trzajem."
     "Misliš li da to ona primećuje?"
     "Ona sumnja, ali ne želi da se suoči sa tim."
     Dženar obori pogled. "Nikada to nije htela."
     "Zbog mog oca."
     "Znam."
     Marlena oklevaše za trenutak. "Ali mislim da greši. Da je ona sposobna da vas gleda očima kojima vas ja sada vidim..."
     "Ali, na nesreću, ne može. Ipak, čini mi se užasno važno da me ti vidiš takvog. Predivna si."
     Marlena planu kao bulka, ali onda reče: "Vi to stvarno mislite!"
     "Naravno da mislim."
     "Ali..."
     "Ne mogu da te lažem, zar ne, Marlena? Neću onda ni da pokušavam. Tvoje lice nije lepo. Ni tvoje telo. Ali ti jesi predivna i to je ono što je bitno. A ti sama proceni govorim li istinu ili ne."
     "Procenila sam, već", reče Marlena, osmehnuta, opijena valom sreće u toj meri da joj lice odjednom sinu dalekim prisenkom lepote.
     I Dženar se nasmeši. "Hoćemo li sada da malo proćaskamo o Načelniku Pitu? Sada, kad vidim kako žestoku mladu damu imam pred sobom, to postaje još bitnije. Želiš li to?"
     Marlena spusti ruke na krilo i nasmeši se stidljivo. "Da, čika Sivere. Ne smeta vam ako vas od sada tako budem zvala?"
     "Nipošto. Naprotiv, počastvovan sam. E, pričaj mi sada o Načelniku Pitu. Naredio mi je da tvojoj majci pružim svu potrebnu pomoć i da joj stavim na raspolaganje svu astronomsku opremu koju imamo. Šta ti misliš o tome?"
     "Moja majka želi da izvrši izuzetno precizna merenja u vezi sa kretanjem Nemezis u odnosu na druge zvezde. Rotor je suviše nestabilan za tako nešto, dok je Eritro mnogo bolji."
     "Je li to neki njen nov projekat?"
     "Ne, čika Sivere. Rekla mi je da već dugo pokušava da pribavi potrebne podatke."
     "Zašto tvoja majka, onda, još odavno nije tražila da dođe ovamo?"
     "I jeste, ali Načelnik joj nije dozvolio."
     "A zašto ju je sada pustio?"
     "Zato što je hteo da se oslobodi njenog prisustva."
     "Da, u to sam siguran - ako mu je dosađivala astronomskim problemima. Ali mora da mu je dozlogrdila već poodavno. Zašto li ju je ovamo poslao baš sada?"
     "Hteo je da se mene otarasi", prošapta Marlena.

PECANJE

     29.
     Pet godina je prošlo od Odlaska. Krajlu Fišeru beše teško da u to poveruje, jer, izgledalo je mnogo duže, beskrajno duže. Rotor kao da nije bio u prošlosti, već u nekom drugom životu, koga se mogao prisećati tek maglovito, uz nevericu. Da li je on zbilja živeo tamo? Imao suprugu?
     Samo se svoje kćeri jasno sećao, ali i to je sećanje imalo tamne strane; ponekada mu se, čak, činilo da mu je u svesti ostala slika tinejdžerke.
     No, problem beše umanjen činjenicom da je njegov život u toku protekle tri godine bio prilično buran, posebno otkada je otkrivena zvezda-sused. Boravio je na čak sedam raznih Naseobina.
     Sve te Naseobine bile su nastanjene ljudima njegove boje kože, koji su bolje ili slabije govorili njegov jezik i više ili manje poticali iz istog kulturnog miljea. (To je bila prednost Zemljine raznolikosti: Zemlja je mogla pronaći agenta koji bi se kao lik, i kao karakter, savršeno uklapao u populaciju bilo koje Naseobine.)
     Ipak, postojala su ograničenja u pogledu toga koliko se mogao stopiti sa nekom Naseobinom. Koliko god da se vizuelno uklapao u određenu sredinu, njegov naglasak bi se uvek pomalo razlikovao, ili bi mu pokreti bili trapavi usled nenaviknutosti na različitu silu teže, tako da nikako nije uspevao da graciozno lebdi pri niskoj gravitaciji. Uvek bi se odavao, na bar deset raznih načina, i ljudi bi se od njega uvek neznatno povlačili, bez obzira na obavezni karantin i sistematske preglede kojima bi bio podvrgnut još pre ulaska u bilo koju Naseobinu.
     Na svakoj pojedinoj Naseobini zadržavao bi se od nekoliko dana do nekoliko nedelja. Nikada mu nisu davali zadatak koji bi od njega zahtevao da se nastani na duže vreme i zasnuje porodicu, kao što je to bio slučaj sa njegovom misijom na Rotoru. Ali Rotor je posedovao hiperpogon i Zemlja je tada tražila veoma dobro čuvane podatke. A njega su u to doba slali na poverljive zadatke.
     Prošla su tri meseca od kako se vratio sa poslednje misije. Ništa se nije pričalo o nekom novom zadatku za njega, a ni on baš nije bio oran za nešto takvo. Već ga beše umorilo neprestano istraživanje; umorilo ga je prilagođavanje i nesposobnost potpunog uklapanja; umorilo ga je pretvaranje da je turista.
     Upravo se sa svoje Naseobine vratio i Garand Vajler, njegov stari prijatelj i kolega. Posmatrao ga je umornim očima. Tamna koža njegove lepo izvajane ruke odblesnula je u polumraku, u trenutku kada je šaku podigao ka licu, a onda je opet spustio na doručje naslonjače.
     Fišer se slabašno nasmeši. Poznavao je taj gest - i sam je prošao kroz to. Svaka Naseobina imala je svoj karakteristični miris, što je zavisilo od vrste bilja koje je na njoj uspevalo, od začina koji su se mahom koristili, od same prirode mašinerija koje su se koristile i hemijskih sredstava koja su bila upotrebljavana. Čovek bi se na to privikao, ali, po povratku na Zemlju, strani miris postao bi vrlo upadljiv. Iako bi se pridošlica okupao i dobro oprao odeću, tako da drugi ne bi ništa primetili, miris je ostajao - dostupan samo njegovom čulu - još neko vreme.
     "Dobro došao", reče Fišer. "Kako je bilo ovog puta?"
     "Grozno, kao i uvek. Stari Tanajama je u pravu. Ono čega se Naseobine najviše plaše i ono što najviše mrze jeste raznovrsnost. Ne žele razlike u izgledu, ukusima, načinima životu. Odabiraju se međusobno po sličnostima i preziru sve drugačije."
     "U pravu si. Jeste grozno."
     "To je, čak, suviše blag izraz", odvrati Vajler. "Grozno. Oh, ispustio sam viljušku, grozno. Uh, ispade mi sočivo, grozno. Čuj, ovde govorimo o čovečanstvu. Govorimo o dugotrajnoj borbi koju vodi Zemlja, borbi da se pronađe način da živimo zajedno, sve kulture, sve različitosti. Ni sada nije savršeno, ali ako uporediš to sa stanjem stvari od pre samo jednog veka, živimo u raju. A kada dobijemo priliku da se otisnemo u svemir, bacimo sve to u kantu za đubre i vratimo se u srednji vek. A ti kažeš, 'grozno'. Kakva ti je to reakcija na nešto što je u biti tragedija?"
     "Slažem se", prihvati Fišer, "ali, osim ukoliko mi ne kažeš kako bih praktično mogao pomoći da se stvari promene, kakve veze ima kako ih kvalifikujem? Bio si na Akrumi, zar ne?"
     "Da", reče Vajler.
     "Znaju li i oni za otkriće zvezde-suseda?"
     "Naravno. Koliko mi je poznato, vesti o tome do sada su doprle do svih Naseobina."
     "Jesu li pokazali zainteresovanost?"
     "Ni najmanje. A i zašto bi? Imaju na raspolaganju hiljade godina. Mnogo pre nego što se zvezda-sused približi i postane opasna, što, opet, nije sasvim sigurno, oni će otprašiti. Svi oni mogu da otpraše. Zadivljeni su, zapravo, onim što je Rotor učinio i samo čekaju priliku da učine isto." Vajler se mrštio, glas mu je bio pun gorčine.
     "Oni će svi otići", nastavi on, "a mi ćemo se zaglibiti ovde. Kako da izgradimo dovoljno Naseobina za osam milijardi ljuskih duša i sve ih pošaljemo u svemir?"
     "Zvučiš baš kao Tanajama. Kakvo dobro od toga ako pojurimo za Rotorom i kaznimo ih, ili uništimo? I dalje bismo bili ovde, zaglibljeni. Ako bi Naseobine ostale sa nama u 'nevolji', i zajedno se sa nama suočile sa zvezdom-susedom, misliš da bi nam tako bilo bolje?"
     "Suviše si ravnodušan prema tome, Krajle. Tanajama je, možda, prevruć, ali držim mu stranu. Dovoljno je zagrejan da rasturi Galaksiju, ako je neophodno, samo da ovlada hiperpogonom. On želi da pronađemo Rotor i izbrišemo ih sa spiska, ali čak i ako to ne donese opšte dobro, taj hiperpogon će nam biti potreban ukoliko želimo da evakuišemo što je moguće veći broj ljudi sa Zemlje - pod pretpostavkom da se pokaže da putanja zvezde-suseda to zahteva. Znači, to što Tanajama čini jeste ispravno, iako su njegovi lični motivi pogrešni."
     "Pretpostavimo da smo ovladali hiperpogonom i da, u dogledno vreme, ustanovimo da možemo da uspešno pošaljemo tek milijardu ljudi. Koja će to milijarda biti? I šta će biti ako oni koji upravljaju evakuacijom počnu da spasavaju samo pripadnike svoje rase?"
     Vajler zabrunda. "Ne mogu da podnesem takvu pomisao."
     "Ni ja", složi se Fišer. "Onda, možemo biti zadovoljni što ćemo do vremena kada počnu prve pretpripreme, i ti i ja biti odavno upokojeni."
     "Ako dođe do toga" reče tiho Vajler. "No, prve pretpripreme možda su već u toku. Podozrevam da već posedujemo hiperpogon, ili da smo, u najmanju ruku, na pragu rešenja."
     Fišerov izraz beše sada pun oštrog cinizma. "Šta te navodi na takvu pomisao? Snovi? Intuicija?"
     "Ne, već poznajem jednu ženu čija sestra zna nekog iz Starčevog tima. Je li ti to dovoljno?"
     "Naravno da nije! Moraćeš da mi pružiš više od toga."
     "Nisam u mogućnosti. Čuj, Krajle, prijatelj sam ti. Znaš i to da sam ti ja pomogao da povratiš poljuljano poverenje u Uredu."
     Krajl kratko klimnu glavom. "Znam i zahvalan sam ti zbog toga. Povremeno sam pokušavao da ti se odužim na jednak način."
     "Tako je i ja to cenim. Ono što sada hoću da učinim jeste da ti pružim određene informacije koje bi trebalo da su poverljive i za koje smatram da ćeš ih smatrati upotrebljivim i važnim. Jesi li spreman da čuješ?"
     "Uvek sam spreman."
     "Naravno, znaš na čemu trenutno radimo."
     "Da", odvrati Fišer. Bilo je to jedno od onih nepotrebnih, retoričkih pitanja koja su zahtevala upravo takav odgovor.
     Već pet godina agenti Ureda (a u poslednje tri godine, i Fišer, među njima) češljali su po informacijskoj kanti za otpatke Naseobina. I skupljali te otpatke.
     Svaka Naseobina radila je na hiperpogonu, baš kao i Zemlja, i to još od tenutka kada je procurila vest da ga Rotor poseduje, a naročito od kad su se svi uverili da ga je na pravi način i iskoristio, odnosno, od kada je napustio Sunčev sistem.
     Verovatno su sve Naseobine, a u najgorem slučaju većina, na neki način ušle u trag onome što je Rotor učinio. Prema Ugovoru o otvorenoj nauci, ti tragovi su morali biti stavljeni na sto i dovedeni u vezu sa nalazima drugih, što bi zatvorilo slagalicu na stolu i što bi, verovatno, značilo hiperpogon za sve. No, to je, u ovom slučaju, bilo suviše tražiti. Nije se znalo kakve bi sporedne dobiti mogle proisteći iz otkrića nove tehnike, a nijedna Naseobina ne bi se rado lišila šanse da baš ona bude ta koja će prva rešiti zagonetku i na taj način steći značajno preimućstvo u odnosu na ostale. I tako, svaka je ponaosob ljubomorno skrivala i ono malo čime je raspolagala, ako je to uopšte bilo vredno pomena, a nijedna nije imala dovoljno ključeva za rešenje.
     I Zemlja je, sa svoje strane, kroz svoj preduzimljivi Istražni Biro, malte ne javno, uhodila sve Naseobine. Zemlja je pecala, i Fišer je, sasvim prikladno, slovio kao pecaroš.
     "Sastavili smo sve čime raspolažemo i čini mi se da je to dovoljno", reče Vajler lagano. "Imaćemo ubrzo mogućnost putovanja na hiperpogon. I mislim da ćemo se uputiti prema zvezdi-susedu. Zar ne bi i ti želeo da pođeš na taj put, kad god da do njega dođe?"
     "Zašto bih ja to voleo, Garande? Ako uopšte do toga dođe."
     "Prilično sam siguran da će doći do toga. Ne mogu ti reći odakle znam, ali možeš me držati za reč. I naravno da ćeš hteti da pođeš. Možda ćeš moći da ponovo vidiš svoju ženu. A ako ne nju - onda svoje dete."
     Fišer se nervozno promeškolji. Činilo mu se sada da je dane provodio trudeći se da ne misli na te oči. Marleni je sada oko šest godina, devojčica verovatno govori polako, ali odrešito - isto kao Rouzen. I vidi ljude iznutra, kao Ruozen.
     "Govoriš besmislice, Garande. Čak i da dođe do takvog putovanja, zašto bi me pustili da se ukrcam? Poslali bi stručnjake. Osim toga, ako postoji osoba koju bi starac želeo da vidi što dalje od lansirne rampe, to sam onda ja. Možda me i jeste pustio da dalje radim, odnosno, vratio me na posao, ali znaš kako on gleda na neuspehe. A sigurno je da na Rotoru nisam uspeo."
     "Ali to i jeste krunska stvar! To je ono što tebe čini stručnjakom. Ako mu je Rotor na umu, kako može da prenebregne činjenicu da u svojim redovima ima čoveka koji je tamo živeo četiri godine? Ko bi bolje bio u stanju da razume taj narod i ko bi se bolje stopio sa njima? Ili, s njima pregovarao? Zamoli ga za prijem. U razgovoru s njim mu predoči tu činjenicu, ali nemoj pominjati hiperpogon, jer ti za to, tobože, još ne znaš. Razgovarajte o mogućnostima upotrebe onoga što je osvojeno. I ne uvlači mene u priču po bilo kom pitanju. Ni ja ne bih smeo znati."
     Fišerovo zamišljeno čelo se zboralo. Da li je to zbilja moguće? Nije se usuđivao ni da se ponada.

     30.
     Sledećeg dana Fišer se još kolebao da li da zatraži da ga Tanajama primi. No, nije stigao da sam donese odluku. Bio je na to primoran.
     Retko se, običnom agentu, dešava da ga Upravnik pozove na razgovor. Stvari se gotovo uvek daju rešiti preko potčinjenih. A ako ga zbilja lično Upravnik pozove, onda je to najčešće vrlo loša vest. Stoga se Fišer smrknuto i rezignirano pripremio da bude ražalovan i upućen za, recimo, inspektora u fabrike oplođivača.
     Tanajama podiže pogled. U poslednje tri godine, od otkrića zvezde-suseda, Fišer ga je vrlo retko i nakratko viđao, ali starac se nije menjao. Već je, doduše, veoma dugo bio sitan i poguren, tako da se više nisu očekivale nikakve fizičke promene na njemu. No, oči mu i dalje bejahu prodorne, a prezirni osmejak mu je još igrao na usnama. Možda je čak i nosio istu odeću kao pre tri godine, Fišer nije bio siguran.
     Ali iako je i hrapav glas ostao isti, ton je postao iznenađujući. Kako izgleda, uprkos tome što su izgledi za to bili sasvim beznačajni, starac ga je pozvao da ga pohvali.
     Tanajama mu se obrati svojom čudnom, premda ne sasvim neprijatnom varijantom nepravilnog planetnog engleskog: "Fišeru, dobro si radio. I želim da to čuješ od mene lično."
     Fišer, koji beše na nogama (jer mu nije bilo ponuđeno da sedne) uspe nekako da priguši grč iznenađenja.
     Upravnik nastavi: "Ne možemo, doduše, prirediti javnu proslavu, lasersku paradu ili holografsku procesiju. Nije to u prirodi stvari, ali, evo, ja ti to lično kažem."
     "Sasvim dovoljno, Upravniče. Hvala vam", reče Fišer.
     Tanajamine oči suziše se na uske proreze kojima je fiksirao Fišera. Napokon, on upita: "Je li to sve što imaš da kažeš? Nemaš nikakvih pitanja?"
     "Pretpostavljam, Upravniče, da ćete mi reći onoliko koliko treba da znam."
     "Agent si, sposoban si čovek. Šta si sam zaključio?"
     "Ništa, Upravniče. Nikada se ne trudim da zaključujem više od onoga što moram."
     Tanajama jedva primetno klimnu glavom. "Odgovarajući odgovor, zbilja, ali ja sada tražim neodgovarajuće. Šta si zaključio?"
     "Čini mi se da ste zadovoljni mnome, Upravniče, a biće da je to stoga što sam vam pružio određene informacije koje su se pokazale korisnim."
     "Kakve informacije?"
     "Korisne, a mislim da vam trenutno ništa nije korisnije od informacija koje vam mogu učiniti dostupnim hiperpogon."
     Tanajamina usta kao da ispustiše jedno bezglasno 'aaah'. "I, dalje," pitao je. "Ako pretpostavimo da imamo hiperpogon, šta dalje?"
     "Putovanje do zvezde-suseda. Potraga za Rotorom."
     "Tek to? Ništa više od toga? Ne možeš da vidiš dalje od toga?"
     I, tog trenutka, Fišer odluči da bi bilo suludo da ne okuša sreću kockajući se. Nije mu mogla biti pružena bolja prilika. "Pa, možda još nešto: da, kada prvi zemaljski brod krene van Sunčevog sistema, uz hiperpogon, ja budem na njemu."
     Nije ni izgovorio do kraja, a već mu je bilo jasno da je izgubio - ili, u najmanju ruku, da nije dobio. Tanajama se sav smrači i oštro, zapovednički odreza: "Sedi!"
     Fišer je mogao da čuje lagani šuštaj stolice koja je, na Tanajamine reči, doklizala do njega. Primitivni, kompjuterizovani motor nameštaja uspevao je da razume ovakve jednostavne naredbe.
     Fišer sede, ne okrećući se da proveri da li se stolica zbilja nalazi tu, iza njega. Učiniti suprotno značilo bi uvrediti Tanajamu, a sada za tako nešto nije bio trenutak.
     "Zašto želiš da budeš na tom brodu?" upita Upravnik.
     Fišer, uz napor, odgovori mirnim glasom: "Upravniče, žena mi je na Rotoru."
     "Žena koju si ostavio pre pet godina. Misliš li da će vrištati od sreće ako te ponovo vidi?"
     "Imam i dete, Upravniče."
     "Bilo joj je tek godinu dana kada si otišao. Misliš li da ona zna da ima oca? I da ju je briga za to?"
     Fišer ništa ne odgovori. Upravo je o tome razmišljao, danima, mesecima...
     Tanajama sačeka malo, pa nastavi: "Ali neće biti putovanja na zvezdu-suseda. Neće biti ni broda na koji bi se ti ukrcao."
     Fišer je ponovo morao da potisne grč iznenađenja. "Oprostite mi, Upravniče. Trebalo je da razaberem smisao vaših reči. Rekli ste, 'pod pretpostavkom da smo ovladali hiperpogonom'. Niste rekli da smo uistinu ovladali."
     "Drugi put pazi. I svaki sledeći put. Bez obzira na to, mi jesmo ovladali hiperpogonom. Sada možemo da se krećemo svemirom, baš kao i Rotor. Odnosno, moći ćemo, čim izgradimo vozilo i čim se uverimo da mu je konstrukcija valjana, odnosno da su svi sistemi operativni, što može da nam uzme još godinu-dve. Ali šta onda? Ti ozbiljno predlažeš da se pođe na zvezdu-suseda?"
     "To je, sigurno, jedna od mogućnosti", odgovori oprezno Fišer.
     "Beskorisna. Razmisli malo, čoveče. Zvezda-sused udaljena je preko dve svetlosne godine. Ma koliko vešto budemo ovladali hiperpogonom, biće nam potrebno više od dve godine da stignemo tamo. Naši teoretičari sada mi kažu da, iako će hiperpogon omogućiti da se brod tokom kratkih razdoblja kreće brže od svetlosti - što brže, to kraće - krajnji ishod će uvek biti da on ne može ni do jedne tačke u svemiru stići brže od zraka svetlosti koji se otisnuo sa istog polazišta u isto vreme."
     "Ali ako je tako..."
     "Ako je tako, ti bi bio prinuđen da boraviš, sa nekolicinom članova posade, u skučenom prostoru, preko dve godine. Misliš li da bi to mogao podneti? Odlično znaš da mali brodovi nikada ne preduzimaju duga putovanja. Ono što je nama potrebno jeste Naseobina, dovoljno veliko ustrojstvo koje bi pružilo prikladnu životnu sredinu - kao Rotor. Koliko bi nam za to bilo potrebno vremena?"
     "Ne bih znao reći, Upravniče."
     "Možda deset godina, ako sve ide po planu, to jest, ako ne bude prepreka i nesrećnih okolnosti. Priseti se, nijednu novu Naseobinu nismo izgradili ima već čitav vek. Sve skorašnje Naseobine podigle su druge Naseobine. Ako mi, sada, odjednom, počnemo sa izgradnjom, privući ćemo pažnju drugih, a to se mora izbeći. A čak i ako se takva Naseobina može izgraditi, snabdeti hiperpogonom i poslati prema zvezdi-susedu, do koje će leteti dve godine, šta ćemo s njom kada jednom tamo stigne? Kao Naseobinu, biće je sasvim lako uništiti ukoliko Rotor do tada bude imao ratne brodove, a sigurno će ih imati. Rotor će uvek imati prednost, ma kakva ratna flotila da pođe na put sa našom Naseobinom. Na kraju krajeva, oni su tamo već tri godine i imaće ih, možda, još dvanaestak na raspolaganju pre no što mi dospemo do njih. Rasturiće našu Naseobinu pre no što trepnemo."
     "U tom slučaju, Upravniče..."
     "Ne nagađaj više, agente Fišer. U tom slučaju, moramo ovladati pravim hipersvemirskim putovanjem, da bismo prevalili bilo koju razdaljinu u bilo kom kratkom razdoblju."
     "Izvinite, Upravniče, ali da li je to moguće? Čak i teorijski?"
     "To nećemo moći reći ni ti ni ja. Potrebni su nam stručnjaci koji će raditi samo na tome, a takvih nemamo. Već više od jednog stoleća zemaljska inteligencija se osipa u korist Naseobina. Moramo tu situaciju preokrenuti u našu korist. Moramo obići Naseobine, redom, i ubediti - primorati - najbolje fizičare i inženjere da dođu na Zemlju. Možemo im ponuditi puno toga, ali to su delikatne stvari. Ne smemo nastupati odveć otvoreno, razumeš, jer će nas, u protivnom, Naseobine zasigurno osujetiti. Sada..."
     On zastade, posmatrajući značajno Fišera.
     Fišer se nemirno strese i upita: "Da, Upravniče?"
     "Fizičar koga ja imam u vidu jeste T. A. Vendel, naučnik koji, kako čujem, predstavlja vrhunskog stručnjaka za hiperpogon u Sunčevom sistemu."
     "Ipak, stručnjaci na Rotoru prvi su došli do hiperpogona." Fišer nije mogao da odoli iskušenju da tonu glasa ne doda izvesnu oporost.
     Tanajama pređe preko toga. "Otkrića ponekad dođu kao srećna okolnost, te ih tako inferiorni um katkada dosegne pre superiornog, koji gubi vreme na traženje čvrstih, nepobitnih dokaza. To se neretko dešavalo tokom istorije. Osim toga, Rotor ima ono što se na kraju pokazalo tek kao putovanje brzinom svetlosti. Ja želim više od toga - putovanje daleko brže od svetlosti. I zato želim tu osobu ovde."
     "I hoćete da vam ga ja dovedem?"
     "Da mi je dovedeš. U pitanju je žena. Tesa Anita Vendel. Živi na Adeliji."
     "Oh?"
     "Zato i hoćemo tebe na tom zadatku. Očigledno" - Tanajamin glas tu postade podsmešljiv, iako mu se izraz lica nije menjao - "očigledno je da te žene smatraju neodoljivim."
     Fišer se sav ukruti. "Žao mi je što moram da vam protivurečim, Upravniče, ali mislim da nije tako. Nikada nisam ni mislio da je tako."
     "Izveštaji su drugačiji, koliko vidim. Vendelova je sredovečna žena, četrdesetih godina, dva puta razvedena. Ne bi trebalo da bude težak plen."
     "Da budem iskren, Upravniče, ova ponuda mi se čini neukusnom i pod tim okolnostima predlažem da za ovaj posao odaberete nekog drugog."
     "Ali ja želim tebe. Ako se plašiš da možda nećeš biti toliko zavodljiv i privlačan ako joj priđeš izobličena lica i zboranog nosa, pokušaću da ti drugačije predstavim stvari, agente Fišeru. Nisi uspeo ne Rotoru, ali tvoja služba je uspela da te izvuče iz bule. Sada možeš da se potpuno opravdaš. Ako nam, pak, ne dovedeš tu ženu, biće to mnogo teži neuspeh nego onaj na Rotoru i nikada više nećeš dobiti novu priliku. Ali pošto neću da ti uterujem strah, evo ti nešto drugo - dovedi nam Vendelovu i kada nadsvetlosno vozilo bude izgrađeno, bićeš njegov prvi putnik za Rotor - ako to zaželiš."
     "Učiniću najbolje što mogu", reče Fišer, "a tako bih postupio i bez ovih vaših dodatnih obaveštenja."
     "Odličan odgovor", reče Tanajama, uz najbleđu senku osmeha na licu. "I, očigledno dobro uvežban."
     I Fišer ode, potpuno svestan toga da ga šalju na do sada najluđe pecanje.

KUGA

     31.
     U jednom trenutku, tokom deserta, Evgenija Insinja uputi osmeh Dženaru preko stola. "Ipak, čini mi se da ovde uglavnom vodiš prijatan život."
     I Dženar se nasmeši. "Prijatan, ali klaustrofobičan. Ovde pred sobom imamo ceo jedan svet, a opet, sa svih strana sam sputan Kupolom. Ljudi kao da su urasli u nju. Osim toga, čak i ako upoznam neku zanimljivu osobu, ona ode, u najboljem slučaju, posle nekoliko meseci. Ljudi mi ovde, uglavnom, dosađuju, premda sam verovatno i ja njima podjednako dosadan. To i jeste razlog što bi vaš dolazak bio pravi holovizijski hepening, čak i kada biste bile ne vi nego neko drugi. Ali pošto ste u pitanju baš vas dve..."
     "Laskavče", promrmlja tužno Insinja.
     Dženar pročisti grlo. "Marlena me je, zapravo, upozorila, za moje dobro. Razumeš, niste baš..."
     No, Insinja ga odjednom prekide. "Ne mogu reći da sam primetila prisustvo holovizije."
     Dženar odmah odustade. "Metaforički sam se izrazio. Za sutra uveče planiramo malu zabavu, pa ćeš i formalno biti predstavljena i svi će dobiti priliku da se upoznaju sa tobom."
     "I da me izogovaraju zbog izgleda i izbora kostima, kao i da prožvaću sve što znaju o meni."
     "Da, siguran sam da će biti tako. No, i Marlena je pozvana, što će reći da ćeš ti lično saznati daleko više o svakome od nas nego mi o tebi. Tvoj izvor informacija, naime, neuporedivo je pouzdaniji."
     "Je li Marlena opet pravila predstavu?" upita Insinja zabrinuto.
     "Misliš, je li osluškivala govor mog tela? Jeste, madam."
     "Rekla sam joj da to ne radi."
     "Mislim da ona ne može drugačije."
     "U pravu si. Ne može. Ali rekla sam joj da ti ništa ne govori. Shvatam da ti je sve lepo ispričala."
     "Oh, naravno. Ja sam joj tako naložio. Zapovedio joj, zapravo, kao svaki pravi Zapovednik."
     "Pa, žao mi je. To ne mora uvek da bude prijatno."
     "Naprotiv. Meni je bilo. Evgenija, pokušaj da razumeš, molim te. Dopada mi se tvoja kćerka. Veoma mi se dopada. Silno je žalim zbog toga što vodi jadan život, budući da premnogo zna, a nikome se ne dopada. To što se ona u potpunosti okrenula onome što ti nazivaš nepoželjnim vrlinama, u stvari je pravo malo čudo."
     "Upozoravam te. Smoždiće te. A tek joj je petnaest."
     "Verujem da postoji prirodni zakon", nastavi Dženar, "koji sprečava majke da se sete kako su i same jednom imale petnaest godina. Marlena je, tek uzgred, pomenula nekog dečka. A ti znaš da neuzvraćena ljubav u petnaestoj boli isto kao i u dvadeset petoj, možda čak i više. Iako su tvoje tinejdžerske godine, ukoliko u obzir uzmemo tvoj izgled, možda bile i blistave i sunčane, priseti se, ponekad, da se Marlena u tom pogledu nalazi u prilično lošem položaju. Ona zna da je neprivlačna i zna da je pametna. Zna, isto tako, da bi ta pamet morala više nego nadoknaditi nedostatak lepote, ali, takođe je svesna da u praksi nije tako, i, naravno, besni u sebi, iako joj je jasno da to ništa ne pomaže."
     "Pa, Sivere", reče Insinja, pokušavši da zazvuči vedro, "dobar si mi ti psiholog."
     "Uopšte nisam. Sam sam prošao kroz to, pa mogu da razumem."
     "Oh..." Insinja oseti da je promašila.
     "U redu je, Evgenija. Nemam razloga da osećam sažaljenje nad samim sobom, a nisam imao nameru ni da kod tebe podstaknem naklonost prema jednoj sirotoj, ubogoj duši - jer ja to nisam. Meni je četrdeset devet godina, a ne petnaest. Ja sam izišao na kraj sa sobom. Da sam bio zgodan i tupav u tim godinama, ili sa dvadeset jednom, na primer, kada sam to zbilja želeo, danas više ne bih bio zgodan, ali bih sigurno ostao tupav. Što će reći, ako posmatraš u perspektivi, pobedio sam. Kao što će pobediti i Marlena, siguran sam, ako se i pred njom bude otvorila perspektiva."
     "Šta hoćeš time da kažeš, Sivere?"
     "Marlena mi kaže da je razgovarala s našim starim prijateljem Pitom i da ga je namerno dovela u ćorsokak, pruživši mu priliku da se, uz pomoć tebe, oslobodi nje."
     "Ne slažem se sa tim", primeti Insinja. "Ne mislim na to da se Pit izmanipuliše, jer on nije čovek kojim se lako može manipulisati. Mislim na pokušaj da se to učini. Marlena polako počinje da misli kako je u stanju da potpuno diriguje, da vuče konce lutaka. Bojim se da će se tako uvaliti u prilične nevolje."
     "Evgenija, ne bih hteo da te plašim, ali mislim da se Marlena upravo sada nalazi u priličnoj nevolji. U najmanju ruku, Pit se nada da je tako."
     "Čekaj, Sivere, to je nezamislivo. Pit možda jeste svojeglav i arogantan, ali nema ničeg pokvarenog u njemu. Neće se on obrušiti na petnaestogodišnju devojčicu samo zato što je ona pokušala da se igra s njim."
     Večera beše završena, ali svetla u Dženarovim elegantnim privatnim odajama behu i dalje prigušena. Evgenija zatrepta i namršti se kada se Dženar nagnu da aktivira zaštitno polje.
     "Tajne, tajne, a Sivere?" primeti ona uz izveštačen osmeh.
     "Zapravo da, Evgenija. Opet ću malo izigravati psihologa. Ti ne poznaješ Pita onako dobro kao ja. Takmičio sam se s njim i zbog toga i jesam ovde. I mene je svojevremeno hteo da odstrani. U mom slučaju, progon je dovoljan. No, kada je Marlena u pitanju, to ni izdaleka nije dovoljno."
     Još jedan nategnut osmeh. "O čemu to pričaš, Sivere?"
     "Slušaj me pažljivo i shvatićeš. Pit je sav u tajnovitosti. Ima neodoljivu averziju prema svakome ko je upoznat sa onim što on smera. To, da izigrava predvodnika na nepoznatom putu, za kojim idu blejave ovce koje ništa ne znaju, to mu daje osećaj snage."
     "Možda si u pravu. On je i Nemezis dugo držao u tajnosti, a i od mene je zahtevao to isto."
     "Ima on mnogo tajni, siguran sam, mnogo više nego što znamo i ti i ja. No, tu se sada javlja Marlena, kojoj su skriveni ljudski motivi i primisli jasni kao dan. To se nikome ne dopada - a Pitu ponajmanje. Zato je on i šalje ovamo - i tebe, naravno, jer je ne može poslati samu."
     "Pa dobro. Šta s tim?"
     "Ne misliš valjda da on očekuje da se ona vrati? Ikada?"
     "To je već pranoično, Sivere. Ne možeš smatrati da će je Pit ovde držati u večnom izgnanstvu."
     "Na izvestan način, on to ipak može. Vidiš, Evgenija, ti ne poznaješ istoriju ove Kupole tako dobro kao ja. I Pit. I više, možda, niko. Znaš Pitovu sklonost ka apsolutnoj diskreciji i to je i ovde u igri. Moraš razumeti zašto smo svi mi neprestano pod Kupolom i zašto ne činimo nikakve korake u pogledu kolonizacije Eritra."
     "To si mi već objasnio. Svetlost..."
     "To je zvanično objašnjenje, Evgenija. Uzmi, eto, svetlost: to je nešto na šta se čovek ipak privikne. Uzmi ostalo: svet normalne gravitacije, atmosfera koja se savršeno da udisati, prijatni temperaturni opseg, vremenski ciklusi slični zemaljskim, nema života, osim na nivou prokariota, koje, pri tom, ni na koji način nisu opasne. I pored svega toga - mi ne naseljavamo ovaj svet, čak nimalo."
     "Pa, reci onda, zašto?"
     "U prvim danima postojanja Kupole ljudi su se slobodno kretali po površini satelita. Nisu preduzimali nikakve posebne zaštitne mere, udisali su vazduh, pili vodu."
     "Da?"
     "I neki od njih su se razboleli. Mentalno. Neizlečivo. Nisu sasvim poludeli, ali 'rastali' su se od stvarnosti. Stanje nekih od njih se vremenom popravilo, ali, koliko je meni poznato, niko se nije u potpunosti oporavio. Bolest, očigledno, nije zarazna. O tim ljudima se staraju na Rotoru - naravno, sasvim tiho."
     Evgenija se namršti. "Izmišljaš li sve ovo, Sivere? Nikada nisam čula za tako nešto."
     "Podsećam te ponovo na Pitovu sklonost ka diskreciji. Nije to bilo nešto što si ti morala znati. Nije to bio tvoj resor. Ja sam, nasuprot tome, to morao znati, jer sam bio poslat ovamo da se izborim s tim. Da sam izgubio bitku, Eritro bi verovatno ostao potpuno napušten, zauvek. I senka straha i nezadovoljstva pala bi preko svih nas."
     On zaćuta za trenutak, pa nastavi. "Ne bi, u stvari, trebalo da ti uopšte govorim o tome. U stvari, prekoračujem svoja ovlašćenja. No, za Marlenino dobro..."
     Izraz najvećeg zaprepašćenja preplavi Insinjino lice. "Ti stvarno misliš da Pit..."
     "Mislim da je Pit pretpostavio da će Marlenu snaći ono što mi nazivamo 'eritroskom kugom'. To je ne bi ubilo. Ne bi je to čak ni učinilo bolesnom, u pravom smislu reči, ali bi dovoljno poremetilo njen um da bi umanjilo, ili ukinulo njegove posebne aktivnosti. To je ono što on želi."
     "Ali, Sivere, to je užasavajuće. Nezamislivo. Na taj način dovesti u opasnost jedno dete..."
     "Ne kažem, Evgenija, da će se to neminovno i desiti. Ono što Pit želi ne mora uvek i dobiti, zar ne? Čim sam stigao ovamo, zaveo sam drastične zaštitne mere. Uopšte ne izlazimo na otvoreno, osim u zaštitnim odelima, i ne zadržavamo se duže nego što je minimalno neophodno. I filtracioni procesi na kupoli u međuvremenu su poboljšani. Otkad sam uveo te mere, imali smo samo dva slučaja, oba sasvim blaga."
     "Ali Sivere, šta je uzrok bolesti?"
     Dženar se, za trenutak, neveselo nasmeši. "Ne znamo. To je ono što je najgore u svemu tome. Više od ovoga ne možemo da izoštrimo svoje odbrambene sisteme. Brižljivi opiti pokazuju da u vazduhu ili vodi nema nikakvih uzročnika bolesti. Ni u zemljištu - na kraju, to isto zemljište imamo i ovde, pod Kupolom. Od toga ne možemo pobeći. Vazduh i vodu, međutim, pažljivo pročišćavamo. Osim toga, ogroman broj ljudi je udisao sirovi vazduh sa Eritra i pio neprečišćenu vodu i to bez ikakvih posledica."
     "Onda mora da su u pitanju prokariote."
     "Nemoguće. Svi smo ih već udisali, do sada. Osim toga, pravili smo opite sa životinjama. Ništa. Osim toga, da su u pitanju prokariote, kuga bi se iskazala kao zarazna bolest, što, kao što rekoh, nije slučaj. Eksperimentisali smo i sa zračenjem koje dolazi sa Namezis, ali i ono je bezazleno. Štaviše, imamo jedan slučaj - samo jedan - osobe koja nikada nije izišla izvan Kupole, a razbolela se. Potpuna misterija."
     "Imate li, bar, pretpostavke?"
     "Ja, ne. Ja sam sasvim zadovoljan time što je stvar zaustavljena. Međutim, dogod se prema pojavi budemo ponašali nehajno i ne budemo u potpunosti sigurni u pogledu njene prirode i njenih uzročnika, nikada nećemo biti sigurni da one neće ponovo buknuti. Postoji jedna sugestija..."
     "Koja?"
     "Jedan psiholog mi ju je izneo i ja sam je preneo Pitu. Tip kaže da su oni koji su podlegli bolesti bili od onih maštovitijih ljudi, onih mentalno posebnijih, neuobičajenijih. Inteligentniji, kreativniji, neobičniji. On kaže da se, kakav god uzrok bio, 'bolji' mozgovi lakše razboljevaju."
     "Pa, veruješ li mu?"
     "Ne znam. Nevolja je što nemamo nikakvih putokaza. Među bolesnicima je bilo i muškaraca i žena, uglavnom podjednako, a nema posebnih ograničenja u pogledu životnog doba, obrazovanja, ili fizičkih osobenosti. Naravno, oboleli od kuge predstavljaju vrlo mali postotak, pa su statistike nezadovoljavajuće. Pit je rešio da teoriju o inteligenciji uzmemo kao početnu tačku, tako da u poslednjim godinama na Eritro nije došao niko ko nije bio - pa, recimo, niže inteligencije. Ne glup, naravno, ali, manje sposoban. Kao ja. Ja sam idealan primer imuniteta na kugu - sasvim običan mozak. Je l' tako?"
     "Hajde, Sivere, nisi..."
     "S druge strane", nastavi Siver, ne čekajući protivljenja, "rekao bih da je Marlenin mozak prilično neuobičajen."
     "Oh, da", poče Evgenija. "Vidim na šta ciljaš."
     "Moguće je da je Pit otkrio Marlenine sposobnosti i kada je ona zatražila da pođe na Eritro, on je to primio kao na tanjiru. Ispunivši njenu želju, dobija priliku da se otarasi uma koji je odmah prepoznao kao opasan."
     "Očigledno, onda - da se nas dve moramo vratiti na Rotor."
     "Da, ali siguran sam da Pit ima mogućnosti da to sprečava za još izvesno vreme. On sada može da tvrdi da su tvoja istraživanja od vitalnog značaja i da ih moraš privesti kraju, bez obzira na kugu. Ako pokušaš da se pozoveš na postojanje bolesti, on će te zadržati zbog mentalnog ispitivanja. Ja ti stoga predlažem da svoja merenja završiš što je pre moguće. Što se Marlene tiče, preduzećemo sve zaštitne mere. Kuga jeste uminula, a pretpostavka da su neuobičajeni umovi ranjiviji ostaje i dalje samo pretpostavka. Ne više od toga. Mislim da nema razloga da se bojimo. Možemo Marlenu držati na sigurnom i Pitu se isplaziti u lice. Videćeš."
     Insinja je zurila u njega, ne primećujući ga, zapravo. Stomak joj se bio vezao u čvor.

HIPERSVEMIR

     32.
     Adelija je bila prijatna Naseobina, mnogo prijatnija nego svojevremeno Rotor.
     Krajl Fišer boravio je do sada, pored Rotora, na još šest raznih Naseobina i sve do jedne bejahu prijatnije od njega. (Fišer za trenutak prekide tok misli da bi prebrojao Naseobine - ne šest, sedam. Već je počinjao da zaboravlja. Možda je sve ovo bilo već previše za njega.)
     Koliko god da ih je sveukupno bilo, Adelija je bila najlepša koju Krajl do sada beše video. Ne fizički, zapravo. Rotor je spadao u starije Naseobine; bio je od onih koje su, tako reći, za sobom još vukle stare tradicije. Bila je, tamo, prisutna svojevrsna opšta 'efikasnost', kao da svako tačno zna gde mu je mesto, da je njime zadovoljan i da uspešno i predano obavlja svoj posao.
     Tesa je, naravno, bila odavde, sa Adelije. Tesa Anita Vendel. Fišer još nije ništa forsirao, možda zato što ga je uzdrmala Tanajamina opaska kako je neodoljiv za žene. Koliko god da je ta primedba mogla biti plod čistog humora (ili sarkazma), primoravala ga je, i protiv njegove volje, da napreduje lagano i sistematično. Fijasko, koji bi mogao uslediti, poprilično bi ga srozao u očima onih koji, koliko god neiskreno, ipak veruju da on zna kako treba sa ženama.
     Prošle su dve nedelje otkako je stigao na Adeliju, pre no što je dobio priliku da je prvi put vidi. Oduvek mu je bilo čudno kako je moguće da na bilo kojoj Naseobini nikad nije teško da se uredi sastanak sa bilo kim. Uprkos obimnom iskustvu, nikako nije uspeo da se saživi sa činjenicom da su Naseobine, zapravo, prostorno sasvim ograničene, da im je broj žitelja mali, da tamo svako poznaje svakoga u svom društvenom krugu - baš svakoga - kao i gotovo svakoga izvan tog kruga.
     Učinila mu se prilično impresivnom, kada je konačno dobio priliku da je upozna. Tanajamin opis, koji je Tesu Vendel predstavio kao sredovečnu raspuštenicu - uz podsmešljivi treptaj na njegovim staračkim usnama dok je to izgovarao, kao da Fišeru namerno dodeljuje, zapravo, neprijatan zadatak - učinili su da je Fišer zamišlja kao grubu osobu, oštrih crta lica, možda nervoznu, koja se prema muškarcima ponaša na dva načina: cinično, ili halapljivo.
     Međutim, s izvesne razdaljine, sa koje ju je prvi put uočio, Tesa uopšte nije izgledala tako. Bila je gotovo iste visine kao i on, tamnokosa, brižljivo začešljana. Delovala je živahno i obilato se smešila - to je mogao da primeti. Njen odevni stil bio je osvežavajuće jednostavan, kao da namerno proganja sve suvišne ukrase iz svoje garderobe. Bila je vitka, začuđujuće mladolika.
     Fišer uhvati sebe kako nagađa zašto se dva puta razvodila. Bio je spreman da zaključi kako mora da joj je dosta muškaraca, radije tako nego obratno, iako mu je zdrav razum šaputao da je žena, najverovatnije, naprosto oba puta promašila.
     Bilo je neophodno da Fišer pronađe sebi nekakvu društvenu funkciju koja bi mu omogućila da se s njom češće sreće. Njegovo zemaljsko poreklo donekle mu je u tom pogledu odmagalo. No, na svakoj Naseobini postojali su ljudi koje je tamo, iz ovog ili onog razloga, poslala Zemlja i neko od njih će se sigurno postarati da se Fišer 'lansira' na pravi način - to je bio izraz koji su Naseobine koristile za taj ritual.
     Došlo je, napokon, i vreme kada su se on i Vendelova sreli. Posmatrala ga je zamišljeno, oči su joj klizile gore-dole po njemu. Potom je usledilo neizbežno pitanje: "Vi ste sa Zemlje, zar ne, gospodine Fišer?"
     "Jesam, doktorko Vendel. I iskreno žalim ukoliko vas to na bilo koji način uznemirava."
     "Nimalo me ne uznemirava. Pretpostavljam da ste prošli kroz karantin."
     "Jesam, zbilja. Mučen do smrti."
     "A šta vas je nateralo da se tome podvrgnete i dospete ovamo?"
     Fišer joj odgovori, ne gledajući je pravo u oči, ali dovoljno na oprezu da može da registruje njenu reakciju. "Zato što mi je došapnuto da su Adelijanke uglavnom vrlo zgodne."
     "I sada ćete se, verovatno, vratiti na Zemlju ubeđeni u suprotno."
     "Naprotiv, moje nade su potvrđene."
     "Vi ste baš orni, znate li to?"
     Fišer nije znao šta na adelijanskom slengu znači biti 'oran', ali Vandelova se smešila i učini mu se da je prvo bacanje farova prošlo sasvim uspešno.
     Je li to zbilja bilo zato što je on bio neodoljiv? Odjednom se priseti da nikada nije pokušavao da bude neodoljiv u odnosu na Evgeniju. Tada je, jednostavno, tražio način da bude lansiran u komplikovane rotorijanske društvene odnose.
     Odnosi na Adeliji, činilo mu se, behu mnogo opušteniji, pa ipak, ne treba da se suviše oslanja na svoju neodoljivost. Pri svemu tome, on dopusti sebi jedan, pomalo tužan, osmeh.

     33.
     Mesec dana kasnije, Vendelova i Fišer behu već toliko bliski da su mogli da sebi priušte da se zajedno zabavljaju u salama za vežbanje pod niskom gravitacijom. Fišeru se to dopadalo - mada ne u potpunosti, jer je znao da se nikada neće navići na rekreaciju pri niskoj gravitaciji, a da povremeno ne oseti blagi napad mučnine. Na Rotoru se fiskulturi posvećivalo manje vremena, a teško da bi mu i bio odobren pristup u vežbaonice, samo stoga što nije bio rođeni Rotorijanac. (Iako je to bilo u potpunosti protiv važećih zakona - ali, običaji često prevagnu nad paragrafima.)
     Provozali su se liftom do polja jače gravitacije i Fišer oseti kako mu se stomak zadovoljno navikava na normalnije uslove. On i Vendelova behu obmotani sa tek par najnužnijih krpica; osećao je da je ona svesna njegovog tela, baš kao i on njenog.
     Istuširali su se, obukli i povukli u jednu od privatnih odaja, gde su se mogli odmoriti i poručiti zakusku.
     "Nisi tako loš za jednog Zemljanina, pri niskoj gravitaciji", reče Vendelova. "Dopada li ti se ovde, na Adeliji?"
     "Vidiš i sama da mi se dopada, Tesa. Zemljaninu je teško da se navikne na ovako patuljaste svetove, ali tvoje društvo bi predstavljalo više nego valjanu naknadu i za mnogo strašnije uslove."
     "Tačno tako govori svaki pravi orni momak. Kako ti se Adelija čini u odnosu na Rotor?"
     "Rotor?"
     "Ili, na druge Naseobine, Krajle, na kojima si bio. Znam im imena napamet."
     Fišer oseti malu nelagodnost. "Jesi li se to raspitivala o meni?"
     "Naravno."
     "Toliko sam ti interesantan?"
     "Interesantan mi je svako kod koga je toliko izražena zainteresovanost za mene. Želim da znam zbog čega. Isključujući seks, naravno. To čovek prima zdravo za gotovo."
     "Pa, da čujem, zbog čega sam zainteresovan za tebe?"
     "Hajde da ti to meni lepo sam ispričaš. Bio si na Rotoru. Zašto? Proveo si tamo dovoljno vremena da se oženiš i dobiješ dete i onda si klisnuo odande, pre no što je Rotor otišao. Jesi li se plašio pomisli da ostaneš na Rotoru ceo život? Nije ti se tamo dopalo?"
     Početna Fišerova nelagodnost beše prerasla u uznemirenost. "Zapravo, nije mi se dopao Rotor jer me nisu voleli - kao Zemljanina. U pravu si. Nisam hteo da tamo zaglavim ceo svoj život kao građanin drugog reda. Druge Naseobine su manje isključive. Adelija, na primer."
     "Rotor je imao jednu tajnu koju je pošto-poto hteo da sakrije od Zemlje, zar ne?" Doktorkine oči kao da su svetlucale; očigledno, odlično se zabavljala.
     "Tajnu? Pretpostavljam da misliš na hiperpogon?"
     "Pretpostavljam da to jeste ono na šta mislim. I pretpostavljam da je to bilo ono što si ti tražio."
     "Ja?"
     "Ti, ti, naravno. Pa, jesi li uspeo? Mislim, to je bio jedini razlog tvog braka sa tom Rotorijankom, naučnicom?" Smestila je glavu među šake, dok su joj laktovi počivali na stolu. Nagnula se ka njemu.
     Fišer zavrte glavom i oprezno reče: "Nikada sa svojom ženom nisam progovorio ni reč u vezi s tim. Grešiš."
     Vendelova kao da preču njegov odgovor. "A sada to isto hoćeš i od mene. Kako planiraš da to izvedeš? Hoćeš li da se oženiš mnome?"
     "Da li bih to dobio ako bih se tobom oženio?"
     "Ne."
     "Onda brak ne dolazi u obzir, zar ne?"
     "Šteta", reče Vendelova, osmehujući se.
     "Pitaš li me sve to zato što si stručnjak za hipersvemir?" upita Fišer.
     "Gde su ti to rekli da se time bavim? Dole na Zemlji, pre no što si se uputio ovamo?"
     "Tvoje ime se pominje u adelijanskom imeniku."
     "Ah, i ti si njuškao u vezi sa mnom. Baš smo ti mi neki radoznao par. Primetio si, valjda, da uz moje ime stoji 'teorijski fizičar'?"
     "Objavljeni su ti i neki radovi, a budući da samo nekoliko njih u naslovu nema pridev 'hipersvemirski', onda je stvar prilično jasna."
     "Da, ali, ja jesam teorijski fizičar, i problemu hipersvemira prilazim sa teorijske strane. Nikada nisam pokušala sa praktičnim eksperimentima."
     "Ali Rotor jeste. Je li ti to smetalo? - pitam se. Na kraju, to znači da te je neko na Rotoru preduhitrio."
     "Zašto bi mi to smetalo? Teorija jeste zanimljiva, ali ne i primena. Da si čitao moje radove dalje od naslova, primetio bi da sam, prilično jasno, rekla da hiperpogon nije vredan truda."
     "Rotorijanci su uspeli da upute sondu daleko u svemir sa zadatkom da ispituje zvezde."
     "Govoriš o Daljinskoj sondi. To je omogućilo da Rotor izvrši merenja paralakse kod jednog broja srazmerno udaljenijih zvezda, no je li trošak u koji su uleteli bio vredan toga? Koliko je odmakla ta Daljinska sonda? Tek nekoliko svetlosnih meseci. To nije baš naročito daleko. U poređenju sa razmerama Galaksije, razdaljina između Zemlje i najudaljenije tačke do koje je sonda stigla predstavlja tek tačkicu."
     "Učinili su oni više od toga", upade Fišer. "Ne samo da su poslali Daljinsku sondu, već je čitava Naseobina otišla."
     "Sasvim tačno. To je bilo dvadeset druge, što znači da su odsutni već šest godina. Svi znamo da su otišli."
     "Zar to nije dovoljno?"
     "Naravno da nije. Gde su otišli? Jesu li još živi? Mogu li, posle svega, još biti živi? Ljudska bića nikada nisu bila izolovana na jednoj jedinoj Naseobini. Zemlja je uvek bila u blizini, kao, uostalom, i ostale Naseobine. Može li nekoliko desetina hiljada ljudi da opstane, na maloj Naseobini, samoj u svemiru? Nemamo predstavu o tome da li je tako nešto psihološki podnošljivo. Ja mislim da nije."
     "Pretpostavljam da im je namera bila da pronađu pogodan svet na kome bi se nastanili. Nisu ni imali nameru da ostanu na Naseobini."
     "Hajde, koji će to oni svet pronaći? Nema ih već šest godina, a postoje tek dve zvezde do kojih su, uz pomoć hiperpogona, do sada mogli stići. Jedna je Alfa Kentaura, to jest, njen sistem od tri zvezde, udaljen četiri zarez tri svetlosne godine. Jedna od tri zvezde je crveni patuljak. Dalje, tu je još Barnardova zvezda, usamljeni crveni patuljak, pet zarez devet svetlosnih godina udaljena. Ukupno četiri zvezde: jedna nalik na sunce, druga gotovo nalik, i dva crvena patuljka. Prve dve su prilično bliski članovi binarnog sistema i stoga teško da poseduju planetu sličnu Zemlji, koja bi se nalazila na stabilnoj orbiti. Gde dalje da idu? Krajle, žao mi je, ali oni su osuđeni na propast. Znam da su ti tamo ostali žena i dete, ali neće uspeti."
     Fišer nije odgovarao. Znao je nešto što ona nije: znao je za zvezdu-suseda. Ali i ona je bila crveni patuljak.
     "I ti misliš da je međuzvezdani let nemoguć?" upita on.
     "Praktično da, ukoliko je hiperpogon jedino čime raspolažemo."
     "Zvučiš, Tesa, kao da to nije jedino čime raspolažemo."
     "Moguće je da jeste jedino. Ne tako davno, i hiperpogon nam je bio nezamisliv, a kamoli da razmišljamo u još širim dimenzijama. Ali i dalje možemo da maštamo o hipersvemirskom letu i pravim nadsvetlosnim brzinama. Ako bismo se mogli kretati onoliko brzo koliko to želimo, i da stignemo dokle hoćemo, cela Galaksija, možda i čitav svemir, postali bi jedan veliki sunčev sistem. Mogli bismo imati sve."
     "Lepo maštanje, ali je li to moguće?"
     "Imali smo već tri međunaseobinske konferencije posvećene toj stvari, od trenutka kada je Rotor otišao."
     "Samo međunaseobinske? Zemlja nije učestvovala?"
     "Imala je status posmatrača, ali, trenutno, Zemlja ne predstavlja raj za fizičare."
     "I do kakvih su zaključaka došle te konferencije?"
     "Nisi fizičar", nasmeja se Vendelova.
     "Izostavi one komplikovane stvari. Zanima me."
     Samo se smešila.
     Fišer stisnu šaku u pesnicu na stolu pred sobom. "Čuj, zaboravi tu svoju fiks-ideju o meni kao o nekakvom tajnom agentu koji traži informacije. Tesa, moje dete je tamo negde, među zvezdama. Kažeš da je, najverovatnije, počivša. Šta ako je živa? Ima li izgleda da...?"
     Osmeh joj se izgubi s lica. "Žao mi je. Nisam mislila na to. Ali budi praktičan. Pronaći jednu majušnu Naseobinu u svemirskom prostranstvu čiji prečnik tenutno iznosi šest svetlosnih godina i koji se svakog minuta povećava predstavlja, jednostavno, nerešiv zadatak. Bilo nam je potrebno skoro jedno stoleće da otkrijemo desetu planetu, a ona je bila neuporedivo veća nego Rotor, a i znatno manje parče svemira je moralo biti pročešljano."
     "Nada je večna", primeti Fišer. "Da li je hipersvemirski let uistinu moguć? Odgovori mi sa ne ili da."
     "Mnogi kažu - ne, ako hoćeš istinu. Ima ih nekoliko koji se kolebaju, ali, uglavnom, u sebi."
     "Ima li iko ko jasno i glasno tvrdi - da?"
     "Ima jedna osoba za koju pouzdano znam. Ja lično."
     "Ti misliš da je to moguće?" izgovori Fišer sa zapanjenošću koju nije morao da glumi. "I to otvoreno kažeš, ili je to tek nešto što poveravaš samo dobrim prijateljima?"
     "Objavila sam neke radove na tu temu. Među onim su tekstovima kojima si ti pročitao samo naslov. Niko se ne usuđuje da se složi sa mnom, a i ja sam sama ranije grešila. Ali sada mislim da sam u pravu."
     "Zašto drugi misle da nisi?"
     "U tome i jeste frka. Sve je stvar tumačenja. Hiperpogon po rotorijanskom modelu, tehnika koja je do sada shvaćena u bezmalo svim Naseobinama, zavisi, zapravo, od činjenice da je proizvod odnosa brzine broda prema brzini svetlosti i vremena - konstantan, dok je odnos brzine broda prema brzini svetlosti veći od jedinice."
     "Šta to znači?"
     "To znači sledeće: kada se krećeš brže od svetlosti, što se brže krećeš, kraće vreme možeš da održavaš tu brzinu, odnosno duže moraš da ideš sporije od svetlosti da bi ponovo odstigao pređašnju brzinu. Na kraju ispada da ti prosečna brzina na datoj razdaljini ne može biti veća od brzine svetlosti."
     "Pa?"
     "Proishodi da ovde imamo posla sa načelom neodređenosti, a svi smo uvereni da sa tim načelom nema šale. Ako je uistinu to posredi, onda bi ispalo da je hipersvemirski let teorijski nemoguć, čemu se priklonila većina fizičara, dok se drugi još dvoume. Ja, međutim, smatram da ono sa čim smo suočeni ovde samo izgleda kao načelo neodređenosti, ali to nije, što znači da mogućnost pravog hipersvemirskog leta ipak nije isključena."
     "Može li se to praktično proveriti i dokazati?" upita Fišer.
     "Verovatno ne", odvrati Vendelova, odmahnuvši glavom. "Naseobinama se, definitivno, ne luta po svemiru samo pomoću polovičnog hiperpogona. Nijedna ne želi da ponovi rotorijanski eksperiment i otisne se u višegodišnje putovanje ka verovatnoj smrti. S druge strane, takođe nijedna Naseobina nije spremna da uloži neverovatno obiman novac, resurse i napore da bi usavršila jednu tehniku za koju je ogromna većina stručnjaka uverena da je teorijski nemoguća."
     Fišer se naže prema njoj. "Zar te to ne osujećuje?"
     "Naravno da me osujećuje. Fizičar sam i nastojim da pokažem kako je moje viđenje Vaseljene ispravno. S druge strane, moram da prihvatim praktična ograničenja. To strašno košta, a Naseobine ne žele ništa da mi daju."
     "Ali Tesa, ukoliko Naseobine nisu zainteresovane, Zemlja jeste. I to po bilo koju cenu."
     "Ozbiljno?" upita Vendelova, osmehnuvši se vragolasto. Zatim pruži ruku i provuče prste kroz Fišerovu kosu, lagano i senzualno. "Da, baš sam pomislila kako ćemo ranije ili kasnije stići do Zemlje."

     34.
     Fišer obuhvati njen zglob i nežno joj odmače ruku od svoje glave. "Ne lažeš me kad kažeš da je hipersvemirski let moguć, zar ne?"
     "Nimalo."
     "Onda te Zemlja poziva k sebi."
     "Zašto?"
     "Zato jer Zemlja želi hipersvemirski let, a ti si jedina među priznatim fizičarima koja smatra da je to moguće."
     "Ako si sve to znao, Krajle, čemu onda to unakrsno ispitivanje?"
     "Nisam znao, dok mi sama nisi rekla. Jedini podatak kojim sam raspolagao bio je taj da si trenutno najbriljantniji živi fizičar."
     "Oh, jesam, jesam", odvrati Vendelova samoironično. "A tebe su poslali kao lovca?"
     "Poslali su me da te ubedim da dođeš."
     "Da me ubediš u šta? Da dođem na Zemlju? Pretrpanu, prljavu, sirotinjsku, šibanu olujama i nepogodama? Kakva primamljujuća pomisao!"
     "Slušaj me, Tesa. Nije sva Zemlja takva. Verovatno na njoj ima svega toga što si nabrojala, ali ima na njoj i divnih, mirnih mesta i to će biti sve što ćeš videti. Uopšte, zapravo, ne poznaješ Zemlju. Nikada tamo nisi ni bila, zar ne?"
     "Nikada. Adelijanka sam, ovde rođena, ovde odrasla. Bila sam na drugim Naseobinama, ali nikada na Zemlji, hvala lepo."
     "Onda ni ne možeš imati nikakvu predstavu o Zemlji. Ne možeš ni pretpostaviti kako je to veliki svet. Pravi svet. Ovde živiš kao šunka u crevu, kao u kutiji s igračkama, na nekoliko kvadratnih kilometara površine, uz šačicu drugih ljudi. Živiš u minijaturi na koju si se davno navikla i koja više nema šta da ti ponudi. Zemlja, nasuprot tome, raspolaže sa preko šest stotina miliona kvadratnih kilometara površine. Sa osam milijardi ljudskih bića. Zemlja je neiscrpan izvor različitosti - nekih vrlo loših, ali i nekih predivnih."
     "Ali sva je ogrezla u siromaštvu. Nauka vam je nikakva."
     "Stoga što su naši naučnici - i nauka, zajedno s njima - otišli na Naseobine. Zato si nam i potrebna ti, i drugi. Vratite se na Zemlju."
     "Još ne vidim zašto."
     "Jer imamo ciljeve, ambicije, želje. Naseobine imaju jedino uživanje u samima sebi."
     "Čemu tolike ambicije, želje i ciljevi? Fizika je skup izazov."
     "Zemljino bogatstvo po glavi stanovnika prilično je skromno, priznajem. Svako od nas je siromašan, ponaosob, ali ako osam milijardi ljudi priloži nešto iz svog siromaštva, to će biti ogromna suma. Naša su izvorišta i dalje neiskorišćena kao i pre, još uvek ogromna, i mi možemo naći više novca i više potencijala nego sve Naseobine zajedno - ako je u pitanju nešto od vitalnog značaja. A hipersvemirski let, uveravam te, za Zemlju jeste od vitalnog značaja. Dođi na Zemlju, Tesa, i biće s tobom postupano kao sa najvrednijim izvorom, kao sa najbriljantnijim mozgom koji imamo, kao sa jednom stvari koju sami ne možemo napraviti."
     "Nisam uopšte uverena da će se Adelija složiti s time da odem", primeti Vendelova. "I ona je, možda, samozaljubljena Naseobina, ali dobro joj je poznata vrednost umova."
     "Adelija ne može da stavi prigovor na tvoju želju da, iz naučnih pobuda, odeš na Zemlju."
     "A kada jednom budem tamo, neće biti razloga da se vraćam, to misliš?"
     "Nećeš imati na šta da se požališ. Biće ti tamo ugodnije nego ovde. Svaka tvoja želja, svaki prohtev biće ispunjen. I više od toga: mogla bi biti na čelu hipersvemirskog projekta i mogla bi imati neograničeni budžet na raspolaganju, za eksperimente svih vrsta, za osmatranja, proučavanja..."
     "Pa, nudiš mi sjajnu stvar."
     "Ima li još nešto što bi mogla poželeti?" Fišer je bio uporan.
     "Pitam se", odvrati ona. "Zašto si poslat ovamo? Tako zgodan tip, kao ti? Jesu li očekivali da na brzaka obrlatiš jednu bakicu - fizičara, utuljenu, isfrustriranu, koja bi bila zaslepljena tvojim telom, kao mušica sijalicom?"
     "Ne znam šta je bilo na umu onima koji su me poslali ovamo. Tesa, veruj mi da ja na umu nisam imao ništa slično. Ne, pošto sam te upoznao. Uopšte nisi bakica, to i sama dobro znaš. Znamo da nisi ni utuljena ni isfrustrirana. Ono što ti Zemlja nudi san je svakog fizičara. To nema veze s tim jesi li muško ili žensko, baba ili devojčica."
     "Kakva šteta. Pretpostavimo da se pokažem jogunastom i da ne pristanem da dođem. Šta bi ti primenio, kao poslednje sredstvo? Suzdržati se od gađenja i voditi ljubav sa mnom?"
     Vendelova prekrsti ruke na grudima i pogleda ga izazivački.
     Fišer polako odgovori, birajući reči: "Ponavljam ti da ne znam šta su moji pretpostavljeni imali na umu. Vođenje ljubavi ne spada u ono što su mi rekli da obavezno učinim, a i da jesu, ne bih morao susprezati gađenje. Ja sam mislio da će ti biti dovoljno to što ti se pruža kao fizičaru i nisam hteo da poverujem da će ti biti potrebno i nešto drugo."
     "Strašno grešiš", reče Vendelova. "Vidim ja i te fizičarske prednosti i nestrpljiva sam da prihvatim ponudu i da hipersvemirski let iščupam iz polumraka nemogućeg, ali ne bih se htela odreći ni tvojih najboljih načina ubeđivanja. Želim i jedno i drugo."
     "Ali..."
     "Ukratko. Ako me želiš, plati. Ima da me ubediš kao da mi ni na kraj pameti nije ništa slično, i to najbolje što umeš, inače neću poći. Hajde, zašto misliš da sedimo ovde, u privatnim odajama? Šta misliš, čemu li služe? Malo smo provežbali, malo se tušnuli, nešto prigrizli i ispili nekoliko čašica, pričali, osetili zadovoljstvo u svemu tome, a sada je red i na neka druga zadovoljstva. Hajde, počni da me ubeđuješ."
     I, na dodir njenog prsta, svetlost u odaji se zavodljivo priguši.

NA SIGURNOM?

     35.
     Insinja je osećala nemir. Siver Dženar je bio taj koji je zahtevao da se i Marlena konsultuje u vezi s ovim.
     "Majka si joj, Evgenija", rekao je. "Moraš se naučiti da o njoj više ne misliš kao o kmezavici. Svakoj majci potrebno je vreme da se navikne na činjenicu da ne može doveka biti apsolutni vladar, da joj kćerka nije tek puka svojina."
     Insinja odvrati, bežeći od njegovog blagog pogleda: "Nemoj mi čitati bukvice, Sivere. Ti, sam, nemaš dece. Lako je biti tako širokih reči kad su tuđa deca u pitanju."
     "Zvučim li tako? Žao mi je. Recimo, onda, da ja nisam emocionalno vezan za uspomenu na nju kao dete. Ta devojčica mi se izuzetno dopada, ali o njoj nemam drugih predstava osim kao o jednoj zreloj mladoj ženi izuzetne bistrine. Evgenija, ona je važna. Imam čudan osećaj da je mnogo važnija i od mene i od tebe. Moramo se konsultovati s njom..."
     "Ona mora biti na sigurnom", reče kratko Evgenija.
     "Razume se, ali moramo se posavetovati s njom kako da bude najbezbednija. Mlada je i neiskusna, ali možda zna bolje od nas šta nam je činiti. Hajde da s njom razgovaramo kao sa odraslim stvorenjem. Obećaj, Evgenija, da nećeš upotrebljavati svoj materinski autoritet."
     Insinja gorko odvrati: "Kako mogu to da ti obećam? Ali dobro, razgovaraćemo s njom."
     Konačno, našli su se svi na okupu, u Dženarovoj kancelariji; prostorija beše zaštićena. Marlena, na brzinu odmerivši oboje, stisnu usne i tužno reče: "Ovo mi se neće dopasti."
     "Bojim se da su loše vesti", prihvati Insinja. "Evo - ukratko - razmišljamo o našem povratku na Rotor."
     Marlena je izgledala zapanjena. "Ali tvoj rad, majko! Ne možeš tek tako da odustaneš od njega. Ali vidim da to i nemaš na umu. Onda ne razumem."
     "Marlena", reče Insinja lagano i značajno, "razmišljamo o tvom povratku na Rotor. Samo tvom."
     Usledilo je nekoliko trenutaka potpune tišine, tokom kojih je Marlena pokušavala da pronikne iza njihovih lica. A onda reče, gotovo prošapta: "Ozbiljni ste. Ne mogu da verujem. Neću da se vratim na Rotor. Ne želim, nikada. Eritro je moj svet. Upravo ovde, gde jesam, želim i da ostanem."
     "Marlena", poče Insinja, kreštavo.
     Dženar podiže ruku, vrteći glavom. Insinja zaćuta i Dženar reče: "Zašto toliko želiš da ostaneš ovde?"
     Marlena odgovori, gotovo bezbojnim glasom: "Želim. Ponekad si gladan za nekom određenom hranom - hteo bi, jednostavno, da to pojedeš. Ne možeš da objasniš zašto. Tek, to želiš. Eritro je moja glad. Ne znam zašto, ali želim ga. To ne moram da objašnjavam."
     "Neka ti onda majka saopšti ono što nas dvoje znamo", reče Dženar.
     Insinja uze Marleninu hladnu i uzdržanu ruku među svoje i reče: "Sećaš li se, Marlena, pre no što smo pošli za Eritro, kada si mi prepričavala svoj razgovor sa Pitom."
     "Da."
     "Rekla si mi, kada ti je odobrio da odemo na Eritro, da je izgledao kao da ti nije rekao baš sve. Rekla si mi da ne znaš šta je u pitanju, ali da je posredi nešto prilično neprijatno - možda čak i kobno."
     "Da, sećam se."
     Insinja je oklevala i Marlenine tamne oči kao da je svu probodoše. Prošaputala je, kao da govori sama sebi, i kao da nije svesna da joj misli dopiru izvan ustiju: "Svetlucanje u očima... ruka na slepoočnici... odmiče se..." Zvuk uminu, no njene usne nastaviše da se miču. A onda glasno, kao da hoće da izbaci sav bes iz sebe, reče: "Imaš li utisak da nešto nije u redu sa mojim umom?"
     "Ne", odgovori brzo Insinja. "Upravo je suprotno, dušice. Znamo da je tvoj um odličan i želimo da i ostane takav. Evo priče..."
     Marlena je saslušala legendu o eritrijanskoj kugi, uz izraz koji je podsećao na najdublju sumnjičavost, i napokon reče: "Vidim, majko, da veruješ u ono što govoriš, ali može biti da te je neko pogrešno obavestio."
     "Čula je to od mene", upade Dženar, "a ja to znam iz svog ličnog iskustva. Istina je. Reci mi da li te sada lažem."
     Marlena prihvati, ali nastavi dalje: "Zašto sam onda ja u nekoj posebnoj opasnosti? Zašto više od, recimo, tebe, majko?"
     "Kao što ti je majka rekla, Marlena - kuga očigledno češće napada one osobe koje ispoljavaju više mašte, više kreativnosti. Postoji trag koji nas vodi do zaključka da su manje uobičajeni umovi podložniji kugi. Pošto je tvoj um najneuobičajeniji koji sam do sada sreo, čini mi se logično da si prva moguća žrtva. Načelnik je naredio da ti se slobodno omogući neometan obilazak površine satelita, da ti se omogući da vidiš i iskusiš sve što zaželiš, da istražuješ van Kupole. To zvuči kao vrlo lepo od njega. Ali moguće je da je i nešto drugo posredi - a to je da on možda hoće da te utera u nešto, sa željom, sa nadom da poveća izglede da dobiješ kugu."
     Marlena je razmišljala o tome bez ikakvih znakova emocija.
     "Zar ne vidiš, dete moje?" upita Insinja. "Načelnik nema nameru da te ubije. Ne optužujemo ga za to. Ali želi da tvoj um izbaci iz igre. On mu stvara neugodnosti. Ti lako možeš da otkriješ njegove misli, za koje on želi da ostanu skrivene, i on hoće da se toga otrese. On je čovek tajni."
     "Ako Načelnik Pit želi da mi učini nešto nažao", reče Marlena sporo, "zašto onda hoćete da me pošaljete natrag, k njemu?"
     Dženar začuđeno podiže obrve. "Pa, objasnili smo ti. Ovde si u opasnosti."
     "I tamo bih bila, s njim. Šta bi bio njegov sledeći potez - ako zbilja želi da me uništi? Ako misli da ću ovde biti uništena, onda će zaboraviti na mene. Ostaviće me na miru, zar ne? Bar dok boravim ovde."
     "Ali kuga, Marlena. Kuga." Insinja ispruži ruku ka svojoj kćeri.
     Marlena uspe da izbegne zagrljaj. "Ne brine me kuga."
     "Ali objasnili smo ti..."
     "Nema to veze. Ovde nisam u opasnosti. Nimalo. Poznajem svoj um. Živim sa njim čitav svoj život. Razumem svoj um i on nije u opasnosti."
     "Budi razumna, Marlena", reče Dženar. "Koliko god osećaš da ti je um stabilan, on je podložan bolesti i rastrojstvu. Mogla bi dobiti meningitis, epileptične simptome, tumor na mozgu, ili, možda, čak i pomračenje uma. Možeš li da zanemariš sve to zbog svoje puke uverenosti da se to tebi neće dogoditi?"
     "Ne govorim ni o jednoj od tih stvari. Govorim o kugi. To se meni neće dogoditi."
     "Ne možeš biti tako sigurna, draga. Mi ni ne znamo šta kuga, zapravo, predstavlja."
     "Šta god bila, mene neće zakačiti."
     "Otkud znaš, Marlena?" upita Dženar.
     "Jednostavno, znam."
     Insinja oseti kako je strpljenje napušta i obema rukama uhvati svoju kćer za nadlaktice. "Marlena, moraš učiniti onako kako ti kažemo."
     "Ne, majko. Ti ne razumeš. Na Rotoru sam osećala kako me sve u meni vuče ka Eritru. Sada, kada sam tu, još me snažnije vuče. Želim da ostanem ovde. Na sigurnom sam. Ne želim da se vraćam na Rotor; tamo sam manje sigurna."
     Dženar podiže ruku, predupredivši, šta god to bilo, ono što je Insinja zaustila da kaže. "Marlena, predlažem ti kompromis. Tvoja majka je ovde poslom, da bi obavila određena astronomska merenja. To će joj oduzeti izvesno vreme. Obećaj mi da ćeš, tokom tog perioda, ostati u Kupoli i preduzeti sve mere za koje smatram da imaju smisla i podvrgavati se redovnim testiranjima. Ako u tvom mozgu ne otkrijemo nikakve neobičnosti, možeš sačekati, ovde u Kupoli, dok tvoja majka ne obavi ono što mora, i onda ćemo ponovo razmotriti celu stvar. U redu?"
     Marlena pognu glavu, razmišljajući. "U redu", reče naposletku. "Ali, majko, nemoj ni pokušavati da se pretvaraš da si gotova s poslom ako to zbilja nisi. I nemoj smandrljavati tu stvar, već radi temeljno. Uvek ću moći da saznam."
     Insinja se namršti. "Marlena, neću se igrati teleskopima. I nemoj misliti da bih namerno ofrlje radila ozbiljne stvari - čak ni radi tvoje bezbednosti."
     "Izvini, majko", reče Marlena. "Znam da misliš da sam ponekad nesnosna."
     Insinja duboko i teško uzdahnu. "Ne poričem to, uopšte, ali, nesnosna ili ne, moja si kćerka. Volim te, i želim ti sve najbolje. Lažem li te kad to kažem, a?"
     "Ne lažeš, majko, ali, veruj mi kada ti kažem da sam bezbedna. Otkada sam ovde, savršeno sam srećna. Nikada nisam bila srećna na Rotoru."
     "A zašto si sada srećna?" upita Dženar.
     "Ne znam, čika Sivere. Ali sreća je sasvim dovoljna, čak i kad ne znaš odakle potiče, zar ne?"

     36.
     "Izgledaš iznureno, Evgenija", upita Dženar.
     "Ne fizički, Sivere. Već mi je muka od računanja, dva meseca. Uopšte ne razumem kako je starim astronomima bilo moguće da učine ono što su učinili sa onim svojim primitivnim kompjuterima. A kad samo pomislim da je Kepler došao do zakona kretanja planeta koristeći ništa drugo do logaritme - i mogao je biti srećan što su logaritmi upravo pronađeni."
     "Izvini na laičkom sudu, ali mislim da u današnje vreme astronomi jednostavno izdaju narađenja svojim instrumentima, odu da spavaju i posle nekoliko časova, kada se probude, otkriju da je sve lepo odštampano i da ih čeka na stolu."
     "Uh, volela bih da je tako. Ali ovaj posao je sasvim drugačije prirode. Znaš li koliko sam precizno morala da izračunavam stvarnu brzinu Nemezisinog i Sunčevog relativnog kretanja, da bih mogla znati tačno gde će se i kada susresti? Znaš li kolicka je greščica dovoljna da učini da pomisliš kako Nemezis uopšte ne može naškoditi Zemlji - dok, međutim, predstoji direktan sudar? Ili, obrnuto?
     Bilo bi gadno", nastavi ona, "čak i ako bi Nemezis i Sunce bile jedine zvezde u Svemiru. A tu su i druge obližnje zvezde, koje se sve kreću. Najmanje jedno tuce je dovoljno masivno da utiče na Nemezis ili Sunce ili čak na oboje. Ta greščica može da iznese, na kraju, milione kilometara. A da bi mogao da pravilno procenjuješ, moraš znati masu svake zvezde sa priličnom sigurnošću, kao i njen položaj, smer kretanja i brzinu.
     To ti je, Sivere, jednačina sa petnaest nepoznatih. Neverovatno komplikovano. Nemezis će proći pravo kroz Sunčev sistem i na većinu planeta će izvršiti upečatljiv uticaj, već prema položaju koji će one tada zauzimati na svojim orbitama. Od toga zavisi koliko će koja planeta biti pod dejstvom Nemezisine gravitacije i kako će, dalje, planete delovati jedna na drugu, tako poremećene. Efekat Megasa takođe se mora uračunati."
     Dženar je pažljivo slušao. "I, šta će, napokon biti, Evgenija?"
     "Mislim da će se desiti sledeće: Zemljina orbita postaće malčice ekscentričnija nego što je sada i uzdužna osa će se neznatno pomeriti, za neki ugao."
     "Što znači?"
     "To znači da će na Zemlji postati pretoplo."
     "A šta će biti sa Megasom i Eritrom?"
     "Ništa strašno. Sistem Nemezis mnogo je manji nego Sunčev i stoga se čvršće drži na okupu. Ovde se ništa neće desiti, ali na Zemlji hoće."
     "Kada će do toga doći?"
     "Za pet hiljada dvadeset četiri godine, plus minus petnaest. Tada će Nemezis biti najbliža. Efekat će, međutim, moći da se oseća tokom čitavih dvadeset ili trideset godina, tokom kojih će Nemezis i Sunce biti u završnoj fazi približavanja, odnosno početnoj razmicanja."
     "A hoće li biti sudaranja i sličnih stvari?"
     "Izgledi za to gotovo su ravni nuli. Neće biti sudara između većih tela. Oh, naravno, neki asteroid mogao bi zakačiti Eritro, kao što bi i neki asteroid koji pripada Nemezis mogao pasti na Zemlju. Ali i za to su mali izgledi, iako bi to za Zemlju značilo katastrofu. No, nemam mogućnosti da i to proračunam, u najmanju ruku dok se zvezde sasvim ne približe jadna drugoj."
     "Znači, u svakom slučaju, Zemlji sleduje evakuacija. Jesam li u pravu?"
     "Oh, da."
     "Ali imaju na raspolaganju pet hiljada godina."
     "To uopšte nije mnogo, imajući u vidu brojku od osam milijardi ljudi koje treba skloniti. Treba ih upozoriti."
     "Zar ne bi i sami došli do istog otkrića, čak i ako ne budu upozoreni?"
     "Da, ali ko zna kada će to biti? A čak i da vrlo brzo saznaju šta ih čeka, moramo im pružiti tehniku hiperpogona. Neće moći da mrdnu ni prstom bez nje."
     "Siguran sam da će i sami pronaći hiperpogon, i to ne suviše daleko u budućnosti."
     "A ako ga ne pronađu?"
     "Osim toga, siguran sam da će za stotinu godina biti uspostavljena komunikacija između Rotora i Zemlje. Jer, ako imamo hiperpogon koji koristimo za transport, zašto ga ne bismo mogli kasnije koristiti i za komunikaciju? Ili, možemo poslati neku od novih Naseobina put Zemlje, i još će im ostati dovoljno vremena."
     "Zvučiš kao Pit."
     Dženar proguta knedlu. "Pa, ne greši on baš uvek; ponekad je i u pravu."
     "Neće on hteti nikakvu komunikaciju. Znam da neće."
     "Pa, ne može uvek njegova biti poslednja. Evo, evo ove Kupole ovde na Eritru, žive i zdrave, iako se on tome protivio. A čak i da ga sada ne pobedimo, taj čovek će morati jednom da umre. Ozbiljno, Evgenija, ne treba sada previše da strahuješ za Zemlju. Imamo drugih briga. Zna li Marlena da si posao gotova privela kraju?"
     "Kako ne bi znala? Očigledno je da joj je poznata svaka faza mog rada. Verovatno po tome kako se češljam ili na koji način zakopčavam dugmad na manžetni."
     "Ona postaje još efikasnija, zar ne?"
     "Da. I ti si to primetio, zar ne?"
     "Jesam, i opažam razliku, čak i za ovo kratko vreme tokom koga je poznajem."
     "Verujem da je deo toga posledica njenog sazrevanja. Možda joj percepcija raste, isto kao što joj rastu grudi. Osim toga, celog života je morala da sputava svoju potrebu i svoje mogućnosti jer bi se, u suprotnom, neprestano uvaljivala u nevolje. Sada se više ne boji, više se ne krije i, naravno, postiže, tako reći, sve bolje rezultate."
     "Ili je možda posredi to što joj se, kako sama kaže, sviđa ovde, na Eritru, pa joj osećanje zadovoljstva podstiče percepciju."
     "Baš sam nešto mislila u vezi s tim, Sivere. Neću da te masiram svojim bubama. Znaš da imam običaj da gomilam sve svoje brige, u vezi sa Marlenom, Zemljom, svim živim - šta ti misliš, deluje li Eritro loše na nju? Mislim, skriveno? Misliš li da kuga u njoj poprima nove oblike, da se ispoljava kroz njenu sve bolju percepciju?"
     "Ne znam, Evgenija, mogu li ti odgovoriti na to pitanje. Ali ako je njena izraženija percepcija posledica kuge, u tom slučaju uopšte ne vidim na koji način kuga uzdrmava njenu mentalnu ravnotežu. A mogu ti reći i ovo - niko od ljudi koji su bili oboleli od kuge nije ispoljavao ovakve 'simptome' kakve ispoljava Marlena."
     Insinja uzdahnu. "Hvala ti, zvučiš utešno. A hvala ti i što si tako pažljiv i nežan sa Marlenom."
     Preko Dženarovih usana prelete brz, iskrivljen osmeh. "To je bar lako. Vrlo se dobro slažemo."
     "Kada ti to kažeš, to zvuči kao najnormalnija stvar. A ona uopšte nije devojka koja izaziva simpatije. Znam to, čak iako sam joj majka."
     "Meni je draga. Uvek sam kod žena prednost davao intelektu nad lepotom - osim ukoliko bi se te dve stvari srećno poklopile, kao u tvom slučaju, Evgenija..."
     "Pre dvadeset godina, možda", ote se Insinji još jedan uzdah.
     "Moje oči su ostarile isto koliko i tvoj lik, Evgenija. One ne vide promene. No, meni zbilja ne znači ništa to što Marlena nije lepa. Ona je zastrašujuće inteligentna, čak i ako zanemariš njene posebne mogućnosti."
     "To je to. To me teši i u onim trenucima kada bih je, najradije, prebacila preko kolena i istukla."
     "Što se toga tiče, bojim se da će tvoja želja da je istučeš biti sve izraženija."
     Insinja oštro upita: "Šta je sad naumila?"
     "Vrlo mi je jasno stavila do znanja da joj to što boravi pod Kupolom nije dovoljno. Ona želi napolje, na zemlju, na svet, i to čim ti budeš gotova sa svojim radom. Insistira na tome."
     Evgenija se upilji u njega, prestravljena.

BRŽE OD SVETLOSTI

     37.
     Tri godine provedene na Zemlji učinile su da Tesa Vendel dobije izgled dame u godinama. Njen ten beše malo ogrubeo, a i nabacila je neki kilogram više. Oko očiju joj je sada bila čitava mrežica sitnih bora. Grudi joj više nisu stajale tako čvrsto kao ranije, a i struk joj se povećao.
     Krajl Fišer je bio svestan da je Tesa već u svojim poznim četrdesetim godinama i da je od njega starija pet godina. No, ipak, niko joj ne bi dao više godina no što je zbilja imala. I dalje je imala figuru 'žene u najboljim godinama' (čuo je jednom da ju je neko opisao na taj način), ali više nikako nije mogla proći kao žena koja se tek približava četrdesetoj, kao što je to bio slučaj kada su se upoznali na Adeliji.
     Tesa je toga bila sasvim svesna; štaviše, pre nedelju dana mu je, puna gorčine, baš govorila o tome.
     "To je zbog tebe, Krajle", rekla je, jedne noći dok su ležali zajedno u krevetu (to su bili trenuci kada je bila najsvesnija svog starenja). "To je tvoja greška. Prodao si me Zemlji. 'Predivna je', rekao si. 'Ogromna. Raznolika. Uvek se nešto dešava. Neponovljiva.'"
     "Pa zar nije?" upita on, znajući šta joj, zapravo, smeta; želeo je, međutim, da je pusti da se isprazni.
     "Ne, bar što se gravitacije tiče. Širom ove naduvane, nemoguće planete, gravitacija je uvek ista. Gore, u vazduhu, dole, u rudniku, tu, tamo, svuda - jedna jedina, jedinstvena gravitacija. Ima sve da vas poubija, iz čiste dosade."
     "Ne znamo za bolje, Tesa."
     "Ti znaš za bolje. Išao si po Naseobinama. Tamo možeš da pronađeš stepen gravitacije koji ti odgovara. Možeš da radiš gimnastiku pri niskoj gravitaciji. Možeš, povremeno, da olakšaš svojim mišićima. Kako možete da živite bez toga?"
     "Mi, ovde na Zemlji, takođe radimo gimnastiku."
     "Oh - nemoj, molim te. Radite to s tim neprestanim, večnim, gravitacionim pritiskom na vaša tela. Sve vreme se, zapravo, borite protiv toga, umesto da se igrate mišićima. Ne možete da lebdite, da letite, da ponirete. Ne možete da klizite iz jednog gravitacionog polja u drugo. Ovde, gravitaciono dejstvo neprekidno te sabija nadole, tako da se brzo poguriš, izboraš i ostariš. Pogledaj me samo! Gledaj!"
     "Gledam te što više mogu", reče Krajl svečano.
     "Onda me ne gledaj. Ako me pogledaš, odbacićeš me. A ja ću se, veruj mi, vratiti na Adeliju."
     "Ne, nećeš. Šta ćeš tamo, kad ti jednom dosadi da radiš niskogravitacionu gimnastiku? Tvoj istraživački rad, tvoje laboratorije, tvoj tim - sve je to ovde."
     "Počeću ispočetka, s novim ljudima."
     "Ali hoće li te Adelija podržati, onako kako si se ovde već na to navikla? Naravno da neće. Ne možeš a da ne priznaš da te Zemlja ne sputava, već da dobijaš sve što zaželiš. Zar nisam u pravu?"
     "Zar nisi u pravu? Lažljivče! Nisi mi onda rekao da Zemlja ima hiperpogon. Nisi mi rekao ni to da je ovde otkrivena zvezda-sused. U stvari, pustio si da živim u uverenju o nesvrsishodnosti Daljinske sonde, ne pomenuvši pri tom da je ona otkrila bilo šta više od nekoliko paralaksi. Sedeo si naspram mene i smejao mi se sve vreme, potpuno bezdušno."
     "Bio bih ti rekao, Tesa, ali šta da si u tom slučaju odlučila da ne pođeš na Zemlju? Nije to bila samo moja tajna, da bih ti je poverio."
     "Ali pošto sam, napokon, došla ovamo?"
     "Čim si krenula na posao, zbilja krenula, rekao sam ti."
     "Oni su mi rekli, i osećala sam se kao idiot. Mogao si mi bar nešto nagovestiti, tek da se ne osećam tako budalasto. Trebalo je da te ubijem, ali šta bih onda bez tebe? To si znao i onda, dok si me tako bezosećajno zavodio da pođem s tobom na Zemlju."
     Bila je to igra na kojoj je ona insistirala i Fišer je dobro znao svoju ulogu.
     "Zavodio te? Ti si navaljivala. Nisi to htela ni na koji drugi način."
     "Lažljivče! Nabacivao si se. Na kraju je to ispalo silovanje, sa predumišljajem. I opet ćeš to učiniti. Vidim to u tim tvojim odvratnim, požudnim očima."
     Mesecima su već igrali ovu igru i Fišer je dobro znao da to uvek dođe kao posledica nekog uspeha u njenom poslu. Stoga upita: "Ima li nekog napretka?"
     "Napretka? Pa, možda bi se i tako moglo reći." Glas joj postade dahtav. "Zakazala sam za sutra demonstraciju, zbog onog tvog pračoveka, Tanajame. Tip nemilosrdno navaljuje?"
     "Da. Prilično je nemilosrdan."
     "Glupav tip. Gotovo da pomisliš da, čak i ako društvo ne upražnjava nauku, on i njegovi ljudi znaju nešto o njoj, o tome kako ona dejstvuje. Sunu ti gomilu para ujutro i već uveče očekuju da vide šta si uradila. Ne daju ti čak ni da radiš preko noći, pa da lepo dođu narednog jutra. Znaš li šta mi je rekao poslednji put kada smo razgovarali, kada sam mu napomenula da bih volela da mu nešto pokažem?"
     "Ne, ništa mi nisi kazala. Šta ti je rekao?"
     "Čovek bi očekivao da mi je rekao: 'Začuđujuće je i zadivljujuće da ste za samo tri godine izmislili nešto toliko uzbudljivo i novo. Moraćemo vam odati velika javna priznanja, a zahvalnost koju osećamo prevelika je da bi se rečima mogla izraziti'. Svako normalan bi rekao tako nešto."
     "Ni za milion godina ne bih pomislio da bi Tanajama bio u stanju da izrekne tako nešto. Šta ti je stvarno, kazao?"
     "Rekao je: 'Napokon imate nešto, posle tri godine. Nadao sam se da će biti tako. Koliko još mislite da mi je ostalo života? Smatrate li da sam vas podržavao, plaćao i izdržavao vojsku vaših asistenata i saradnika da bih na kraju umro ne doživevši da vidim šta ste učinili?' To je rekao, i, umrla bih od sreće kada bih mogla da odgodim demonstraciju dok on ne umre, iz čistog zadovoljstva, ali posao ipak dolazi na prvo mesto."
     "Imaš li, odista, nešto što će ga zadovoljiti?"
     "Imam let brži od svetlosti. Pravi, a ne onu glupost od hiperpogona. Imam nešto što će nam otvoriti vrata svemira."

     38.
     Poprište na kome je radio israživački tim Tese Vendel, u nameri da iz temelja uzdrma Vaseljenu, bilo je pripremljeno i postavljeno za rad još pre no što je ona zavrbovana i pre no što je došla na Zemlju. Nalazilo se usred jednog krševitog planinskog predela, potpuno izvan područja koja su vrvela mnogoljudnom populacijom Zemlje. Bio je tu podignut čitav jedan istraživački grad.
     I Tanajama beše sada tamo, zavaljen u svoja pokretna kolica. Samo su još njegove oči, pod gustim strehama obrva, izgledale žive - i dalje prodorne i pronicljive.
     Nipošto nije predstavljao najvišu ličnost u vladi Zemlje, pa čak nije bio ni najviša figura među prisutnima, ali je zato još bio, baš kao i na početku, glavna sila iza projekta, kojoj se niko nije suprotstavljao.
     Izgleda da od njega nije strahovala jedino Tesa Vendel.
     Glas mu je postao hrapavi šapat: "Šta ću ugledati, doktorko? Brod?"
     Broda, razume se, nije bilo na vidiku.
     "Ne, ne brod, Upravniče", odgovori Vendelova. "Do brodova je još daleko. Posredi je samo demonstracija, ali vredna je pažnje. Videćete prvo javno prikazivanje stvarnog leta bržeg od svetlosti, nečega daleko iznad pukog hiperpogona."
     "Kako ću to videti?"
     "Koliko sam ja shvatila, Upravniče, trebalo je da vas stručno pripreme da biste uspešno pratili demonstraciju."
     Tanajama se zakašlja kao da će se raspasti i zastade da udahne vazduh. "Pokušali su da mi kažu", reče on, "ali ja želim da to čujem od vas." Njegove zle oči su je fiksirale. "Vi ste glavni", dodade on. "To je vaš projekat. Objasnite."
     "Ne mogu vam objasniti teoriju. To bi vam oduzelo mnogo vremena i zamorilo bi vas , Upravniče."
     "Neću teoriju. Šta ću videti?"
     "Ono što ćete videti jesu dve staklene kocke od jednog kubnog metra. U obema je samo vakuum."
     "Zašto vakuum?"
     "Zato, Upravniče, što nadsvetlosni let može da se ostvari jedino u vakuumu. U suprotnom, objekat koji treba da se kreće brže od svetlosti povlači sa sobom materiju, uvećava se utrošak energije i umanjuje se mogućnost kontrolisanja. I cilj mora biti u vakuumu, ili bi ishod mogao biti katastrofalan zato što..."
     "Nije bitno. Ako taj vaš nadsvetlosni let mora da počne i svrši se u vakuumu, kakve onda koristi od njega?"
     "Potrebno je otisnuti se u svemir normalnom brzinom i onda preći u nadsvetlosni let i ostati u njemu. Kada se stigne blizu cilja, vraćamo se na normalne brzine i let privodimo kraju."
     "To oduzima vreme."
     "Čak ni nadsvetlosni let ne može da bude trenutan, ali ako razdaljinu između Sunčevog sistema i neke zvezde udaljene četrdeset svetlosnih godina možete da prevalite za četrdeset dana, a ne četrdeset godina, onda je krajnje nezahvalno gunđati zbog utroška vremena."
     "U redu, onda. Imate te dve staklene kocke. Šta s njima?"
     "One su samo holografske projekcije. U stvari, nalaze se na razdaljini od tri hiljade kilometara, kroz telo Zemlje, i smeštene su u planinskim masivima. Kada bi svetlost putovala od jedne do druge kroz čisti vakuum, bio bi joj potreban čak hiljaditi deo sekunde - jedna milisekunda - da pređe tu razdaljinu. No, nećemo, razume se, koristiti svetlost. Snažno magnetno polje drži usred leve kocke jednu malu kuglu, koja, zapravo, predstavlja majušni hiperatomski motor. Vidite li ga, Upravniče?"
     "Da, vidim nešto tamo", odgovori Tanajama. "To je sve što imate?"
     "Ako posmatrate pažljivo, videćete da će objekat nestati. Odbrojavanje je u toku."
     Žamor se utiša do šapata i kada je odbrojavanje stiglo do nule, kugla nestade iz jedne kocke, a pojavi se u drugoj.
     "Imajte na umu", reče Vendelova, "Setite se da su ove kocke zbilja međusobno udaljene tri hiljade kilometara. Hronometarski mehanizam pokazuje da je interval između odlaska i dolaska iznosio nešto malo više od deset mikrosekundi, što znači da je prelaz izvršen brzinom gotovo stotinu puta većom od svetlosne."
     Tanajama podiže pogled. "Kako da budem siguran? Cela stvar je, možda, trik sračunat da obmane nekoga koga držite za lakovernog starca."
     "Upravniče", obrati mu se Vendelova oštro, "ovde se nalaze stotine naučnika, svi veoma ugledni, neki od njih su i Zemljani. Oni će vam pokazati sve što želite da vidite, objasniće vam kako instrumenti rade. Nećete tu naći ništa osim poštene nauke."
     "Čak i da je tako, šta to sve znači? Loptica. Ping-pong loptica koja prevaljuje hiljade kilometara. Do toga ste stigli, posle tri godine?"
     "Ono što ste upravo videli, Upravniče, verovatno je više no što se iko smeo nadati, uz sve dužno poštovanje. Ono što ste videli možda jeste veličine ping-pong loptice i možda ona nije prevalila više od tri hiljade kilometara, ali to je istinski nadsvetlosni let koji se ni po čemu ne razlikuje od toga da smo uputili zvezdani brod odavde do Arkturusa brzinom stotinu puta većom od svetlosne. Ovo što ste videli prva je javna demonstracija pravog nadsvetlosnog leta u istoriji čovečanstva."
     "Ali ja želim da vidim taj zvezdani brod."
     "Na to treba čekati."
     "Nemam vremena, nemam vremena", zakrešta Tanajama glasom koji beše tek nešto malo više od hrapavog šapata. Ponovo ga uhvati napad kašlja.
     Vendelova reče, toliko tiho, da ju je verovatno tek Tanajama mogao čuti: "Čak ni vaša volja ne može da pokrene Vaseljenu."

     39.
     Tri dana posvećena zvaničnicima u onome što se nezvanično zvalo Hipergrad nekako su protekla i nametljivci su otišli.
     "I ovako su nam potrebna još dva ili tri dana da se oporavimo i nastavimo sa radom punom parom", reče Vendelova Fišeru. Bila je ozlojeđena i vidljivo nezadovoljna. "Kakav zao starac!"
     Fišer je bez po muke zaključio da se ovo odnosi na Tanajamu. "Bolestan je."
     Vendelova ga ošinu ljutitim pogledom. "Braniš ga?"
     "Ne, Tesa, samo iznosim činjenicu."
     Ona prekorno uperi prst u njega. "Prilično sam sigurna da je ta bedna relikvija bila isto toliko nerazumna i iracionalna i u vremenina kada nije bila ni bolesna, pa čak ni stara. Koliko je već Upravnik Ureda?"
     "On je legenda. Preko trideset godina. A pre toga je bio glavni zamenik skoro isto toliko, odnosno siva eminencija iza tri ili četiri prethodna nominalna Upravnika. I koliko god da je star i bolestan, ostaće na tom položaju dok ne umre - a možda i nekoliko dana posle toga, sve dok se ljudi ne uvere da neće ustati iz groba."
     "Izgleda da se tebi sve to čini zabavno."
     "Ali šta drugo možeš do da se nasmeješ prizoru čoveka koji je, bez otvorenih moći, čak i bez ugleda u široj javnosti, držao svakog člana vlade u strahu i potčinjenosti skoro pola stoleća samo zato što poznaje neprijatne tajne svakog od njih i što ne bi oklevao da ih iskoristi."
     "I podnose ga?"
     "O, da. Nema nikoga u vladi ko bi rizikovao da se sa sigurnošću odrekne sopstvene karijere samo da bi, eventualno, dobio priliku da obori Tanajamu."
     "Čak i sada kada mu stisak postaje sve slabiji?"
     "Grešiš. Stisak njegove šake možda je oslabio, ali dok on konačno ne nestane sa lica Zemlje, taj stisak nikada neće postati podnošljiv. To će biti ono poslednje, čak i pošto njegovo srce bude prestalo da kuca."
     "Šta podstiče te ljude?" upita Vendelova s gađenjem. "Zar nemaju želju da se na vreme mirno povuku i spokojno umru?"
     "Tanajama ne. Nikada. Ne mogu reći da ga dobro poznajem, ali u proteklih petnaestak godina bio sam u kontaktu s njim, tu i tamo, i nikada mi nije bilo prijatno. Poznavao sam ga dok je još bio u punoj snazi i znao sam da se taj čovek nikada neće zaustaviti. A da ti odgovorim na tvoje pređašnje pitanje... U različitim slučajevima različite ljude nagone različite pobude. U Tanajaminom slučaju posredi je mržnja."
     "Mogla sam i pomisliti", reče Vendelova. "To se vidi. Niko, toliko omražen ne može da i sam ne mrzi. Ali koga on mrzi?"
     "Naseobine."
     "Oh, doista?" Vendelova se, očigledno, prisetila da je i sama poreklom sa Adelije. "Pa, dobro, ni ja nisam, gore, kod kuće, čula ijednu lepu reč o Zemlji. A ti znaš moja osećanja prema mestima gde se gravitacija ne može birati i kontrolisati."
     "Ne govorim, Tesa, o nedopadanju, gnušanju ili preziru. Govorim o zaslepljujućoj mržnji. Gotovo da nema Zemljanina kome se dopadaju Naseobine. One imaju sve najnovije. Mirne su, nepretrpane, udobne, srednja klasa. Dovoljno hrane, vremena za rekreaciju, nema vremenskih nepogoda, nema siromaštva. Imaju robote koji se pažljivo drže van vidokruga. Sasvim je prirodno da ljudi koji smatraju da su nečega lišeni ne vole one koji imaju sve. No, kod Tanajame to već prelazi u patologiju. On bi voleo da vidi uništene sve Naseobine. Sve do jedne."
     "Ali zašto, Krajle?"
     "Mislim da kod njega nije u pitanju nijedna od stvari koje sam nabrojao. Ono što on ne može da podnese jeste kulturna homogenost Naseobina. Znaš li na šta mislim?"
     "Ne."
     "Ljudi se na Naseobinama sami razvrstavaju. Traže ljude poput sebe samih. Na svakoj Naseobini postoji zajednička kultura, i, do izvesnog stepena, zajednički fizički izgled. Zemlja je, s druge strane, kroz svu svoju istoriju predstavljala divlju mešavinu kultura, koje se međusobno obogaćuju, nadmeću, sumnjaju jedna u drugu. Tanajama i mnogi drugi ljudi sa Zemlje - ja, na primer - smatraju takvu mešavinu za izvorište snage i smatraju da kulturna homogenost Naseobina čini da one slabe i da, posmatrano u perspektivi, skraćuje vreme njihovog mogućeg opstanka."
     "Pa zašto, onda, mrzeti Naseobine ako ste, po tom pitanju, u prednosti nad njima? Mrzi li nas Tanajama jer nam je i bolje i gore u isti mah? To nema smisla."
     "Ne mora ga ni imati. Ko bi još uopšte mrzeo, ako bi se mržnja mogla racionalisati? Možda - tek, možda - Tanajama strahuje da će Naseobine zbilja uspeti i da će se kulturna homogenost na kraju pokazati kao odličan izum. Ili možda misli da Naseobine samo čekaju priliku da unište Zemlju, kao što on želi da uništi Naseobine. Cela ta gužva oko zvezde-suseda ga je do krajnosti razbesnela."
     "To što se ispostavilo da je Rotor otkrio zvezdu-suseda, a da nikoga nije obavestio?"
     "Više od toga. Nisu se čak ni potrudili da nas upozore da zvezda-sused hrli ka Sunčevom sistemu."
     "Možda to i ne znaju."
     "U to Tanajama nikada neće poverovati. Siguran sam da on misli da oni znaju i da namerno neće da nas upozore, u nadi da će nas to zateći nespremne i da će Zemlja, ili makar njena civilizacija, biti uništena."
     "Je li već utvrđeno da će nam zvezda-sused prići toliko blizu da bi nam nanela štetu? To nisam čula. Po mom shvatanju, astronomi uglavnom misle da će ona proći pored sistema na dovoljnoj udaljenosti da nam nimalo ne naudi. Šta ti misliš?"
     Fišer sleže ramenima. "Ne znam. Ali mislim da Tanajama podgrejava svoju mržnju time što veruje da opasnost postoji. Logična veza sledi: mi moramo imati nadsvetlosni let da bismo bili u mogućnosti da otkrijemo postojanje kakvog sveta sličnog Zemlji, negde drugde. Onda na njega možemo prebaciti koliko god možemo od Zemljine populacije - ukoliko se ispostavi da nas čeka ono najgore. Moraš priznati da to ima smisla."
     "Naravno, ali zašto, Krajle, uvlačiti i uništenje u sve to? Potpuno je prirodno da čovečanstvo stremi ka tome da se širi, čak i ukoliko je Zemlja potpuno sigurna. Već smo stigli do Naseobina, a dostizanje zvezda sledeći je logičan korak, za koji, doduše, moramo ovladati nadsvetlosnim letom."
     "Da, ali Tanajama bi to nazvao racionalnim pogledom na stvari. Kolonizacija Galaksije je nešto što je on, uveren sam, voljan da prepusti narednim pokolenjima. Ono, međutim, što on lično želi jeste da pronađe Rotor i kazni ga zbog toga što je napustio Sunčev sistem, ispoljivši pri tom krajnju nebrigu za ostatak čovečanstva. On živi za to, Tesa, i zbog toga te toliko požuruje."
     "Može on da me požuruje koliko hoće, ali to mu neće pomoći. Već je na izdisaju."
     "Pitam se da li je baš tako. Moderna medicina čini čuda. Siguran sam da će doktori učiniti sve da ga što duže održe u životu."
     "Ni moderna medicina nije svemoćna. Pitala sam lekare."
     "I odgovorili su ti? Mislio sam da bi činjenice o Tanajaminom zdravstvenom stanju morale imati status državne tajne."
     "Ne za mene, Krajle, pod ovim okolnostima. Skoknula sam do medicinskog tima koji se stara o Starčevom zdravstvenom stanju i rekla im da želim pre Tanajamine smrti da izgradim svemirski brod koji će nadsvetlosnim brzinama prevoziti ljudska bića. Pitala sam koliko vremena imam na raspolaganju."
     "I, šta su ti rekli?"
     "Godinu dana, najviše. To su rekli. Kazali su mi da požurim."
     "Možeš li to da postigneš za godinu dana?"
     "Za godinu dana? Naravno da ne mogu, Krajle. I drago mi je zbog toga. Nalazim beskrajno zadovoljstvo u činjenicvi da ta zmija neće doživeti da to i vidi. Što se duriš, Krajle? Smeta ti tako otrovna primedba?"
     "Ne znam, Tesa, da li ti je ta primedba baš primerena. Taj isti Starac, koliko god oduran bio, sve je ovo stvorio. Hipergrad.
     "Da, ali iz svojih pobuda, ne iz mojih. I ne zbog Zemlje i njenog čovečanstva. I ja sam ponekad aspida, znaš. Sigurna sam da Upravnik Tanajama nikada nije imao sažaljenja prema bilo kome koga je smatrao svojim neprijateljem, niti da je ikada popustio pritisak njegove noge na protivnikovom grkljanu. I još sam više sigurna u to da ni on ne očekuje milost ni od koga. Verovatno bi takvog proglasio slabićem i prezreo ga."
     Fišer je i dalje izgledao pokunjen. "Pa, koliko ti je vremena potrebno?"
     "Kako to bilo ko može znati? Možda večnost. Čak i ako sve bude napredovalo po planu, ne vidim kako bi se stvar mogla privesti kraju za manje od pet godina."
     "Ali zašto? Već, praktično, imamo nadsvetlosni let."
     "Ne, Krajle", odvrati neumoljivo Vendelova. "Ne budi naivan. Sve što imam jeste laboratorijski opit. Nadsvetlosnom brzinom mogu da prenesem samo mali objekat, ping-pong lopticu, čija masa devedeset odsto otpada na hiperatomski motor. Brod, međutim, sa ljudima u sebi, to je sasvim druga stvar. Moramo biti apsolutno sigurni, tako da je pet godina krajnje optimistička pretpostavka. Reći ću ti da bi, pre epohe modernih kompjutera i svih simulacija koje oni pružaju, ostvarenje ovakvog projekta za ciglih pet godina bilo apsolutno nezamislivo. Pa čak bi i pedeset godina moglo biti prekratko."
     Krajl Fišer samo zavrte glavom i ne uzvrati ništa.
     Tesa ga je zamišljeno posmatrala, pa reče, gotovo razdražljivo: "Šta ti je, pobogu? I ti se nekud žuriš, zar ne?"
     Fišer reče blagim glasom: "Verujem da si i ti, kao i svako, nestrpljiva da ovaj posao privedeš kraju, ali ja uistinu žudim za praktičnim hipersvemirskim brodom."
     "Ti, više nego drugi?"
     "Da, upravo ja."
     "Zašto?"
     "Hoću da odem na zvezdu-suseda."
     "Zašto?" Zurila je u njega. "Maštaš o tome da počneš novi život sa ženom koju si napustio?"
     Fišer sa Tesom nikada nije razgovarao o Evgeniji, na bilo koji način, i nije želeo da se sada uhvati u zamku koja se nad njim otvarala.
     "Tamo mi je kćer. Mislim da to možeš da razumeš. I ti imaš dete, sina", dodade on brzo.
     I bilo je tako. Beše premašio dvadesetu, njen sin, pohađao je Univerzitet u Adeliji i povremeno je pisao majci.
     Tesino se lice razneži. "Krajle", reče ona, "ne smeš dopustiti sebi da se zaluđuješ nadama. Jemčim ti da su otišli na zvezdu-suseda, jer su već tada znali za njeno postojanje. Uz puki hiperpogon, međutim, do nje su im bile potrebne preko dve godine. Ne možemo biti sigurni da je Rotor preživeo takvo putovanje. A čak i da jeste, izgledi da pronađe svet pogodan za zasnivanje života, na orbiti oko crvenog patuljka, vrlo su bliski nuli. Da su i preživeli dotle, možda su nastavili putovanje u potrazi za nekom pogodnom planetom. Kuda? I kako da ih nađemo?"
     "Pretpostavljam da su znali da nije bilo nade da se oko crvenog patuljka pronađe zgodna planeta. Zar onda ne bi bili pripravni da uvedu Rotor na pogodnu orbitu oko zvezde?"
     "Čak i da su prživeli let i da su ušli na orbitu oko zvezde, tamo bi ih čekao jalov život i ne bi još dugo mogli da održavaju dotadašnji civilizacijski nivo. Krajle, urazumi se. Možemo čak i da organizujemo ekspediciju do zvezde-suseda i da tamo ne nađemo ništa, ili, još gore, da nađemo praznu Rotorovu ljušturu. I šta onda?"
     "Pa, onda je to to", odvrati Fišer. "Ali mora da postoje izgledi da prežive."
     "I ti ćeš onda naći svoje dete? Dragi moj Krajle, nerazumno je nadati se takvim stvarima. Čak i da je Rotor preživeo i da je tvoja kćerka preživela, bilo joj je godinu dana kada ste se rastali. Kada bi sada stala pred tebe, bilo bi joj deset godina. A onoga trenutka kada budemo spremni da se otisnemo put zvezde-suseda, biće joj petnaest. Ona te ne poznaje. Što se toga tiče, ni ti je ne bi prepoznao."
     "Deset, petnaest ili pedeset godina, svejedno je. Čim bih je ugledao, Tesa, znao bih da je to ona."

OSTANAK

     40.
     Marlena se, oklevajući, nasmeši Dženaru. Već je bila navikla na to da slobodno upada u njegovu kancelariju.
     "Prekidam li te u nečemu važnom, čika Sivere?"
     "Ne, dušo, nije ništa važno. Posredi je posao kojim je Pit svojevremeno hteo da me se otarasi; ja sam ga prihvatio i počeo prilježno da ga radim, zato što mi je to pružalo priliku da se ja otarasim njega. Nije to nešto što bih priznao svakome, ali tebi sam rekao istinu pošto i sam znam da te ne vredi lagati."
     "Zar te to ne plaši, čika Sivere? Načelnik Pit se uplašio toga, a i Orinel bi, sigurno, da sam mu pokazala šta umem."
     "Ne plaši me, Marlena; zato sam i odustao, vidiš. Pomirio sam se s tim da sam, kada si ti u pitanju, providan poput stakla. U stvari, ovako je mnogo lakše. Laganje je, kad bolje pomisliš, đavolski težak posao. Da su ljudi stvarno užasno lenji, nikada ne bi lagali."
     Marlena se ponovo nasmeši. "Zato ti se i sviđam? Zato što ti omogućavam da budeš lenj?"
     "Zar ne možeš sama da pogodiš?"
     "Ne. Vidim da me voliš, ali ne znam zašto. Način tvog ophođenja prema meni jasno pokazuje da ti je stalo do mene, ali razlog je skriven u tvom umu i sve što dopire do mene tek su povremeni titraji. Ne mogu da proniknem toliko duboko." Ona zastade. "Ponekad bih volela da mogu."
     "Budi srećna što ne možeš. Umovi su prljava, kužna i neprijatna mesta."
     "Zašto tako misliš, čika Sivere?"
     "Iz iskustva. Nemam tvoje sposobnosti, ali u dodiru sam s ljudima mnogo duže nego ti. Možeš li da vidiš unutrašnjost svog sopstvenog uma, Marlena?"
     Marlena se nađe iznenađena. "Ne znam. Da li bi trebalo?"
     "Sviđa li ti se svaka tvoja pomisao? Sve što zamišljaš? Svaki tvoj impuls? Budi poštena pa reci. Čak i ako ja ne mogu da proniknem da li jesi ili nisi, budi poštena."
     "Pa, ponekad imam sulude pomisli, ponekad zle. Ponekad se naljutim i pomislim na nešto što nikada ne bih učinila. Ali, zbilja, ne često."
     "Ne često? Ne zaboravi da si se sasvim srodila sa svojim umom. Teško da ga uopšte osećaš. Dođe ti kao odeća koju nosiš. Ne osećaš njen dodir jer je tu, stalno prisutna. Kosa ti poigrava na potiljku, ali ti to ne osećaš. Kada bi tuđa kosa dodirivala tvoj potiljak, bilo bi to nepodnošljivo, smetalo bi ti. Tuđe misli mogle bi biti iste kao tvoje, ali bi bile tuđe i ne bi ti se dopale. Na primer, tebi se možda ne bi moralo dopasti to što te ja volim - kada bi znala zašto je tako. Mnogo je bolje i bezbolnije prihvatiti činjenicu da si mi draga kao nešto samo po sebi i ne pokušavati s analizom mog uma i mojih pobuda."
     "Zašto? Kakve su ti pobude? Marlenino pitanje beše neizbežno.
     "Pa, dopadaš mi se jer sam ja nekada bio ti."
     "Šta kažeš?"
     "Ne mislim da kažem da sam bio gospođica sa divnim očima i posebnim obdarenostima. Hoću reći da sam i ja bio mlad i neprivlačan i da se zbog toga nikome nisam dopadao. No, bio sam svestan svoje inteligencije, ali nisam mogao da shvatim kako to da se, s takvom inteligencijom, nikome ne dopadnem. Činilo mi se apsurdno da neko odlično prodaje lošu robu, a da neko ne može da proda dobru.
     Bio sam povređen i gnevan, Marlena, i odlučio sam da nikada s drugim ljudima neću postupati onako kako su oni postupali prema meni, ali tu svoju svečanu odluku retko sam kada imao prilike da sprovedem u delo. Onda sam upoznao tebe i zbližili smo se. Nisi ti baš toliko neprivlačna kao što sam ja bio i mnogo si inteligentnija nego što sam ja ikada bio, ali to mi ne smeta." On se široko nasmeši. "Kao da ja dobijam novu šansu - uz određena preimućstva. Ali mislim da ti nisi došla da o tome razgovaraš sa mnom. Možda nemam tvoju sposobnost zapažanja, ali toliko mogu da uvidim."
     "Posredi je moja majka."
     "Oh?" Dženar se namršti, sa toliko očiglednim, gotovo bolnim porastom interesovanja. "Šta je s njom?"
     "Ona, znaš, samo što nije završila svoj projekat ovde. Ako se vrati na Rotor, zahtevaće da se i ja vratim s njom. Moram li?"
     "Mislim da moraš. Šta je, ne bi želela da pođeš?"
     "Ne. Čika Sivere, mislim da je užasno važno da ostanem ovde. Ono što bih želela jeste da Načelniku Pitu poručiš da bi hteo da me zadržiš kraj sebe. Možeš da smisliš neko opravdanje koje dobro zvuči. A Načelnik će, sigurna sam, oberučke prihvatiti mogućnost da ostanemo ovde, naročito ako mu budeš objasnio da je majka otkrila da će Nemezis uništiti Zemlju."
     "Je li ti ona to rekla?"
     "Nije, ali nije ni morala. Reci Načelniku Pitu da bi majka verovatno nastavila da ga gnjavi po istom pitanju - da treba, naime, nekako upozoriti Sunčev sistem."
     "Zar ti nije palo na pamet da bi Pit učinio upravo suprotno? Ako on pomisli da ja iz bilo kog razloga želim da zadržim ovde tebe i tvoju majku, pozvao bi vas nazad, na Rotor - samo da meni ne bi ugodio."
     "Prilično sam sigurna", odvrati Marlena mirno, "da mu je ipak važnije da mene i majku drži dalje od sebe nego da naudi tebi. Osim toga, ti želiš da moja majka ostane ovde jer je - jer ti se dopada."
     "Vrlo mi se dopada. Celog života, mislim. Ali ja se ne dopadam tvojoj majci. Rekla si mi nedavno da joj je tvoj otac i dalje u mislima."
     "Ona te sve više i više voli, čika Sivere. Vrlo te voli."
     "Voleti ne znači i ljubav, Marlena. Siguran sam da si to već i sama otkrila."
     Marlena se zacrvene. "Govorim, trenutno, o starijim ljudima."
     "Kao što sam ja", prihvati Dženar i nasmeja se. "Žao mi je, Marlena. Starci uvek misle kako mlad svet još ništa nije naučio o ljubavi. A mlad svet misli da su starci zaboravili kako ljubav izgleda. Greše i jedni i drugi. Ali zašto misliš da je strašno važno da ostaneš na Eritru, Marlena? Sigurno ne zbog toga što si meni draga."
     "Oh, naravno da si i ti meni drag", odvrati ozbiljno Marlena. "Vrlo. Ali ovde želim da ostanem jer volim Eritro."
     "Objasnio sam ti da je posredi opasan svet."
     "Za mene nije."
     "Još si sigurna da će te kuga mimoići?"
     "Potpuno."
     "Ali kako znaš?"
     "Jednostavno, znam. Uvek sam to znala, još tamo, na Rotoru. Nisam imala razloga da u to ne verujem."
     "Ne, nisi. Ali kasnije, kada si saznala za kugu?"
     "Ništa se nije promenilo. Ovde se osećam savršeno bezbedno. Više nego na Rotoru."
     Dženar lagano zaklima glavom. "Moram da priznam da te ne razumem." Proučavao je njeno svečano lice, njene tamne oči, poluskrivene iza niza gustih trepavica. "E, pusti me da ja malo posmatram tvoje telesne znake, Marlena. Ako mogu, naravno. Ti želiš da isteraš svoje, po svaku cenu, i da ostaneš na Eritru."
     "Jeste", potvrdi Marlena ravnodušno. "I očekujem da mi pomogneš u tome."

     41.
     U Evgeniji Insinji lagano je ključao bes. Njen glas ne beše na nivou vike, ali mu se opasno približavao. "On to ne može učiniti, Sivere."
     "O, naravno da može, Evgenija", odvrati Dženar mirno. "On je Načelnik."
     "Ali nije apsolutni vladar. Imam svoja građanska prava, uključujući slobodu kretanja."
     "Ako Načelnik smatra da treba zavesti vanredno stanje, opšte, ili, što se toga tiče, samo za jednu osobu, građanska prava su pod suspenzijom. To je, manje-više, rezultat Ustava iz dvadeset četvrte."
     "Ali on se onda ruga svim zakonima i tradicijama koje čuvamo još od dana kada je Rotor nastajao."
     "Slažem se."
     "I, ako se pobunim, Pit će..."
     "Evgenija, molim te. Saslušaj me. Opusti se malo. Zašto, za prvo vreme, ti i Marlena ne biste ostale ovde? Više ste nego dobro došle."
     "Šta mi to predlažeš? To je zatočeništvo bez optužbe, suđenja, presude. Ostaje nam da se zakopamo na Eritru, neograničeno dugo, samo zbog proizvoljnog..."
     "Molim te, učini to bez suvišnih primedbi. Biće bolje tako."
     "Kako bolje?" Insinja je bila krajnje ozlojeđena.
     "Tako što će tvoja kćer, Marlena, zahtevati to isto od tebe."
     "Marlena?" Tupo ga je posmatrala.
     "Prošle nedelje mi je došla, glave pune kombinacija. Htela je da navedem Pita da naredi da vas dve ostanete na Eritru."
     Insinja se upola pridiže sa svoje stolice. "I ti si to stvarno učinio?"
     Dženar odlučno zavrte glavom. "Nisam. Slušaj me sada. Sve što sam učinio bilo je da sam Pita obavestio da si gotova s poslom. I rekao sam da ne znam kakve su njegove dalje namere - hoće li vas vraćati na Rotor ili treba da ostanete ovde. Sasvim neutralan stav, Evgenija. Pokazao sam dopis Marleni pre no što sam ga poslao i ona je bila zadovoljna. Rekla je tačno ovo: 'Ako mu pružiš mogućnost izbora, rešiće da nas zadrži ovde.' I to se, očigledno, i dogodilo."
     Insinja potonu u naslon stolice. "Sivere, nemoj mi reći da postupaš po nalozima petnaestogodišnje devojčice?"
     "Ne mislim o njoj isključivo kao o petnaestogodišnjakinji. Ali, reci mi, zbog čega si toliko nestrpljiva da se vratiš na Rotor?"
     "Moj rad..."
     "Nema ga. Neće ga biti ukoliko te Pit ne želi. Čak i da ti dozvoli da se vratiš, videćeš da ti je nađeno drugo mesto. Ovde, s druge strane, naći ćeš opremu koju ćeš moći da koristiš - koju si već, uostalom, koristila. Došla si ovamo, na kraju krajeva, da učiniš nešto što nisi mogla tamo gore, na Rotoru."
     "Moj rad nema s tim veze!" povika Insinja. "Zar ne vidiš da želim da se vratim iz istog razloga iz koga on želi da ostanem ovde? On želi uništenu Marlenu. Da sam znala šta nas ovde čeka, ne bismo nikada ni dolazile. Ne smem da rizikujem zdrav um svog deteta."
     "To bi bila poslednja stvar koju bih ja rizikovao", odvrati Dženar. "Radije bih u opasnost doveo sebe."
     "Ali njen um jeste u opasnosti ako ostanemo ovde."
     "Marlena ne misli tako."
     "Marlena. Marlena! Ponekad pomislim da je boginja! Šta ona zna?"
     "Evgenija, saslušaj me, konačno. Hajde da razgovaramo kao razumni ljudi. Ako bi zbilja bilo razloga za pomisao da je Marlena u opasnosti, obe bih vas odmah poslao natrag. Ali saslušaj me. Nema ničeg megalomanskog u tvojoj kćeri, zar ne?"
     Insinja se sva tresla. Bes joj se još ne beše stišao. "Ne vidim šta hoćeš da kažeš."
     "Ona nema običaj da traži grandiozne stvari, velike, da postavlja smešne zahteve?"
     "Ne, naravno. Vrlo je razumna - ali zašto uopšte postavljaš takva pitanja? Ti znaš da ona nema nikakvih zahteva koji..."
     "Koji nisu razložni. Znam. Nikada se nije hvalisala svojim mogućnostima opažanja. One su joj, mnogo pre, navirale same, pod dejstvom okolnosti."
     "Da, ali kakva je svrha svega ovoga?"
     Dženar mirno nastavi. "Je li ona ikada bila sasvim svesna svojih intuitivnih moći? Je li se ikada izražavala tako da je, recimo, bila sigurna da će se nešto dogoditi, ili da se neće dogoditi, iz nekog drugog razloga, osim svoje puke uverenosti da će se to desiti, ili neće?"
     "Ne, naravno da nije. Ona se drži dokaza. Ne igra se pukog nagađanja."
     "Pa ipak, u pogledu jedne stvari, samo u pogledu jedne stvari, nije tako. Ona je sigurna da joj kuga neće naškoditi. Tvrdi da je osetila to neverovatno samopouzdanje, to uverenje da joj Eritro neće naškoditi još kod kuće, na Rotoru, kao i da joj je to uverenje poraslo otkad je pod Kupolom. Ona je odlučna - apsolutno odlučna - da treba da ostane ovde."
     Insinjine oči se razrogačiše i ona rukom prekri usta. Oteo joj se najpre jedan neartkulisan glas, a onda reče: "U tom slučaju..." i ostade na tome.
     "Da?" upita Dženar, odjednom osetivši nemir.
     "Zar ne vidiš? Kuga ju je već obuzela! Njena ličnost se menja. Njen um je ugrožen."
     Dženar se sledi za trenutak, ali odmah se usprotivi. "Ne, ne može biti. U svim dosadašnjim slučajevima kuge, takvih pojava nije bilo. To nije kuga."
     "Njen um je različit. Možda je i oboleo na drugi način."
     "Ne", očajnički reče Dženar. "Ne mogu da verujem u to. Neću da verujem u to. Smatram, ako Marlena sa sigurnošću tvrdi da je imuna, da onda to i jeste i da će nam njen imunitet pomoći da rešimo zagonetku kuge."
     Insinja beše bleda kao kreč. "Zato i želiš da ona ostane ovde, Sivere? Da bi ti bila pokusni kunić?"
     "Ne, ne želim je ovde samo da bih je iskoristio. Bez obzira na to, ona želi da ostane i možda će i sama postati kunić, hteli mi to ili ne."
     "I samo zbog toga što ona želi da ostane, ti joj to i dopuštaš? Samo zato što ona ima tu neku svoju nezdravu želju koju ne ume da objasni i u kojoj nikakvu logiku ne vidimo ni ti ni ja? Ozbiljno misliš da joj treba dopustiti da ostane ovde samo zato što tako želi? Usuđuješ se da mi kažeš tako nešto?"
     Dženar s naporom odvrati: "Zapravo, u iskušenju sam da učinim tako."
     "Lako je tebi da budeš u iskušenju. Moje je dete u pitanju, ne tvoje. Ona je jedino što..."
     "Znam", prekide je Dženar. "Ona je jedino što ti je ostalo od - Krajla. Ne gledaj me tako. Znam da nikada nisi prebolela taj gubitak. Razumem kako se osećaš." Ovo poslednje je izrekao na najnežniji mogući način, kao da je želeo da rukom dosegne i pomiluje Insinjinu pognutu glavu.
     "Isto tako, Evgenija, ako Marlena želi da istražuje po Eritru, bojim se da je na kraju ništa neće moći zaustaviti. A ukoliko je apsolutno sigurna da joj kuga neće nauditi, možda će takav odnos njenog uma prema toj stvari pojačati njegove odbrambene moći. Marlenina agresivna svest i samopouzdanje mogu postati oslonci njenog imuniteta."
     Insinja podiže glavu. Oči su joj buktale. "Govoriš takve gluposti, Sivere. Nemaš prava da se tako prepuštaš svojim romantičnim vizijama kada je u pitanju moje dete. Ona je za tebe stranac. Ne znači ti ništa."
     "Ona nije stranac i znači mi mnogo. Štaviše, ja je poštujem. Ljubav prema njoj ne bi mi možda ulila to poverenje koje imam u nju, ali poštovanje bi. Razmisli o tome."
     Nastavili su da sede nepomično, očiju uprtih jedno u drugo.

DOKAZ

     42.
     Katimoro Tanajama je, zahvaljujući svojoj poslovičnoj istrajnosti, odživeo još tu jednu godinu koju su mu dali i beše već podobro ušao i u drugu - pre no što je njegova duga bitka bila konačno završena. Kada je stigao i taj čas, bojno polje je napustio bez reči, ili znakova - tako da se desilo da su instrumenti registrovali smrt pre no što je to primetio bilo ko od posmatrača.
     To je neznatno uskomešalo zbivanja na Zemlji, dok su Naseobine ostale sasvim spokojne, jer Starac je sve činio daleko od očiju javnosti, što ga je samo činilo još snažnijim. Njegovu moć poznavali su samo oni koji su s njim, prirodom posla, bili u najneposrednijem dodiru, dok su oni koji su najviše zavisili od njegove snage i političkog umeća doživeli Tanajamin odlazak kao silno olakšanje.
     Vesti su vrlo brzo stigle i do Tese Vendel, putem specijalnog kanala koji je povezivao njene privatne odaje sa svetskom prestonicom. Bez obzira na to što je događaj očekivan već mesecima, šok nije izostao.
     I šta će se sada desiti? Ko će naslediti Tanajamu i kakve će promene uslediti? Dugo je već razmišljala o tome, ali kao da je to pitanje tek sada postalo smisleno. Očigledno je bilo da, uprkos svemu, Vendelova (pa i ostali koji su radili na projektu) u stvari nisu verovali da Starac zbilja može umreti.
     Otišla je Fišeru da nađe utehu i savet. Bilo joj je, kao razumnoj ženi, jasno da njena, sada već očito sredovečna figura (za manje od dva meseca napuniće pedeset) nije ono što Fišera drži u blizini. Njemu su bile tek četrdeset tri godine, ali ni on više nije bio u prvom cvetu mladosti; međutim, pošto je posredi bio muškarac, to nije bilo baš toliko očito. Ipak, još se držao uz nju i ona je mogla da i dalje uverava samu sebe kako je ona ta koja ga, figurativno, drži uza sebe - naročito u onim situacijama kada je to doslovno bio slučaj.
     "Šta ćemo sada?" upitala ga je.
     "Pa, nije to ništa neočekivano, Tesa", uzvrati on. "Očekivali smo da će se to desiti mnogo ranije."
     "Da, ali, evo, sada se konačno desilo. Upravo je njegova zaslepljujuća odlučnost pokretala ceo projekat. Šta će sada biti?"
     "Dok je bio živ, jedva si čekala da umre. Sada si zabrinuta. Mislim da nemaš razloga da budeš zabrinuta. Projekat će se nastaviti. Nešto što je već toliko uznapredovalo sada ima svoj sopstveni život i ne može tek tako biti zaustavljeno."
     "Jesi li ikada pokušao, Krajle, da izračunaš koliko je to sve do sada koštalo? Na položaj upravnika će doći novi čovek i vlada će verovatno odabrati nekoga koga će lako moći da drži na uzdi. Neće biti nekog novog Tanajame pred kojim će svi drhtati - bar ne u bližoj budućnosti. Potom će malo zaviriti u naš budžet, a pošto više nema Tanajamine moćne šape da ga skriva, lako će ustanoviti da smo duboko u crvenom i odmah će doći do kresanja."
     "Kako mogu to da učine? Već su potrošili čitavo bogatstvo. Sada ne mogu da stanu, jer ne bi imali čime da pravdaju dosadašnji utrošak. To bi onda zbilja bio potpuni fijasko."
     "Pa, krivicu uvek mogu da svale na mrtvog čoveka. Reći će da je bio ludak, egomanijak, rob svoje opsesije - što je sve sasvim tačno do određenog stepena - ali oni, koji do sada nisu bili odgovorni ni za šta od svega toga, mogu da Zemlji povrate razum i napuste projekat koji planeta sebi, jednostavno, ne može da priušti."
     Fišer se nasmeši. "Tesa, ljubavi moja, tvoja sposobnost uviđanja tananih političkih međuodnosa sasvim je dobra za jednog genijalnog stručnjaka za hipersvemir. Ali Upravnik Ureda je - teorijski, ali i u očima javnosti - zapravo samo naimenovani službenik ograničenih ovlašćenja, potpuno pod kontrolom Generalnog Predsednika i Globalne Vlade. Ti navodno moćni zvaničnici, koji bivaju izabrani za ta mesta, ne mogu javno priznati da je njima vladao Tanajama i da ih je saterivao u mišje rupe, ne dozvoljavajući im ni da se nakašlju bez njegovog odobrenja. Pokazali bi se kao kukavice i nesposobni slabići i našli bi se u opasnosti da izgube stečene položaje prilikom narednih izbora. Oni, jednostavno, moraju da nastave sa projektom. Možda će, jedino, biti određenih 'kozmetičkih' zahvata."
     "Kako možeš biti tako siguran?" prošapta Vendelova.
     "Samo zahvaljujući dugom iskustvu u posmatranju zvaničnika koji podležu izbornom postupku, Tesa. Osim toga, ako obustavimo projekat, onda time samo pozivamo sve Naseobine da nastave gde smo mi stali - i da se uskoro otisnu u duboki svemir i ostave nas, kao što je to učinio i Rotor."
     "Oh! A kako bi one to učinile?"
     "Budući da već vladaju hiperpogonom, zar ti ne izgleda da je napredak do nadsvetlosnih brzina neizbežan?"
     Vendelova ga sarkastično pogleda. "Krajle, ljubavi moja, tvoje viđenje hiperspecijalnosti sasvim je primereno jednom prvoklasnom uhodi. Da li zbilja to misliš, o mom radu? Da je on neizbežni naredni korak posle hiperpogona? Nije li ti prošlo kroz glavu da je hiperpogon prirodna posledica relativističkog načina razmišljanja? A ono nikako ne dozvoljava kretanje brže od svetlosti. Da bi se prešlo na nadsvetlosne brzine neophodan je istinski skok napred kako u načinu razmišljanja, tako i u praksi. A takav skok se ne događa prirodno, što sam ja i objasnila raznim ljudima iz vlade. Žalili su se na sporost napredovanja i na troškove, a ja sam morala da objašnjavam teškoće s kojima se susrećem. Oni će se sada toga setiti i neće se libiti da projekat zaustave u ovoj fazi. Ne mogu ih sada bičem terati da jure napred i početi naprasno da im pričam da nam preti opasnost da budemo preduhitreni."
     Fišer zatrese glavom. "Razume se da im to možeš reći. I poverovaće ti, jer je to istina. Lako nas mogu preduhitriti."
     "Slušaš li ti šta ti uopšte govorim?"
     "Naravno. Ali preskačeš jednu stvar: dozvoli prvoklasnoj uhodi malo zdravorazumnog razmišljanja."
     "O čemu to govoriš?"
     "Ogroman korak između hiperpogona i nadsvetlosnog leta postoji isključivo ako počinješ iz početka, kao što si ti učinila. Naseobine, međutim, ne počinju iz početka. Ti ozbiljno misliš da one nemaju predstavu o tome šta se dešava u Hipergradu? Misliš da smo ja i moje kolege jedine uhode u Sunčevom sistemu? Naseobine imaju svoje uhode koje rade podjednako prilježno i delotvorno kao i mi. Na primer, skoro istog trenutka kada si kročila na Zemlju Naseobine su to znale."
     "Pa šta ako su znale?"
     "Evo šta. Misliš li da oni nemaju kompjutere koji će im reći da si pisala i objavljivala radove na ovom polju? Zar misliš da ih nisu krajnje pomno pročitali i da nisu otkrili da je tvoje glavno stanovište to da su snadsvetlosne brzine teorijski moguće?"
     Vendelova se ugrize za usnu. "Pa..."
     "Da, razmisli malo o tome. Kada si na papir stavljala svoje misli o nadsvetlosnoj brzini, bile su to još samo spekulacije. Sem tebe niko više nije smatrao da je to moguće. Štaviše, niko to nije uzimao ozbiljno. Ali ti onda dolaziš na Zemlju i ostaješ ovde. Iznenada nestaješ sa vidika i ne vraćaš se na Adeliju. Oni možda ne znaju sve pojedinosti onoga što radiš, jer je tajnost ovog projekta bila onolika stroga kolikom ju je Tanajamina paranoja mogla učiniti. Ipak, puka činjenica da si ti nestala dovoljno je rečita i s obzirom na ono što si objavljivala, ne može biti ni najmanje sumnje u pogledu toga šta sada radiš.
     "Hipergrad", nastavi on, "jednostavno ne može ostati u potpunoj tajnosti. Neverovatne sume novca uložene u projekat negde moraju ostaviti trag. Svaka Naseobina skuplja za sebe mrvice podataka koje će, eventualno, kasnije, upotpuniti u mozaik znanja. Svaka mrvica će im davati novi zamajac - i omogućiti im da uznapreduju mnogo brže nego što si ti bila u stanju. Ako prestanemo da trčimo, možemo, i bićemo, pretečeni u trci. Ta misao će novu garnituru održati podjednako uspaljenom u vezi s projektom kao što je bio i Tanajama. Sve što ti pričam vrlo je verovatno."
     Vendelova nije odgovarala i Fišer ju je pažljivo posmatrao.
     "U pravu si, uhodo draga", reče ona napokon. "Bojim se da je moja greška u tome što sam te nepromišljeno smatrala pre za ljubavnika nego za savetnika."
     "Zašto bi se te dve stvari neopozivo isključivale?" upita Fišer.
     "Doduše", nastavi Vendelova, "dobro znam da i ti sam imaš svoje pobude u svemu ovome."
     "Kakve to veze ima", upita Fišer, "čak i da je tako, ukoliko nam pobude idu ruku pod ruku?"

     43.
     Konačno je stigla delegacija kongresmena, zajedno sa Igorom Koropatskim, novim Upravnikom Zemaljskog Istražnog Biroa. On je već godinama bio na nešto nižim položajima u Uredu, te stoga Tesi Vendel nije bio potpuno nepoznat.
     Bio je to miran čovek, sa glatkom sedom kosom koja se proređivala, prilično baburastim nosom, prijatne, izdeljene brade. Čovek je delovao punačko i dobrodušno. Bio je, očigledno, sposoban, no nedostajala mu je Tanajamina gotovo bolesna istrajnost. Što se, prihvatili to ljudi ili ne, moglo videti iz aviona.
     Kongresmeni, naravno, behu s njim, kao da žele da pokažu da je naslednik njihovo vlasništvo i pod njihovom kontrolom. Mora biti da su se nadali da će tako i ostati. Tanajama je bio dugotrajna i gorka lekcija.
     Niko nije predlagao da se projekat obustavi. Štaviše, više se govorilo o njegovom mogućem ubrzavanju. Oprezna primedba Vendelove da postoji mogućnost da Naseobine preteknu Zemlju ili da joj budu za petama, bila je primljena bez komentara, kao nešto što je samo po sebi očigledno.
     Koropatski, koji beše odabran da govori i da uzme punu odgovornost za sve, reče: "Dr. Vendel, ne tražim od vas da me vodite u dugu, formalnu šetnju po Hipergradu. Već sam boravio ovde i trenutno mi je važnije da provedem izvesno vreme vršeći reorganizaciju Ureda. Ne želim da izrazim bilo kakvo nepoštovanje prema svom prethodniku, ali kad god jedno ovako važno administrativno telo pređe u nadležnost druge osobe to zahteva prilično reorganizovanja, naročito ako je prethodnik svoju dužnost obavljao tokom niza godina. A ni ja nisam, po prirodi, čovek koji pati od formalnosti. Hajde da, stoga, govorimo sasvim slobodno i neuštogljeno. Ja prvenstveno želim da vam postavim neka pitanja, na koja se nadam da ćete mi odgovoriti na način koji će mi biti razumljiv uprkos mom skromnom poznavanju nauke."
     Vendelova klimnu glavom. "Trudiću se da budem što jasnija, Upravniče."
     "Odlično. Kada očekujete da ćete imati svemirski brod koji će moći da putuje nadsvetlosnom brzinom?"
     "Morate imati u vidu, Upravniče, da je to pitanje na koje se nikako ne može sa sigurnošću odgovoriti. Ostavljeni smo na milost i nemilost nepredvidljivim teškoćama i nezgodama."
     "Hajde da uzmemo u obzir samo razumne teškoće i da izuzmemo nezgode."
     "U tom slučaju, pošto smo završili sa teorijom i pošto nam ostaje inženjering, bićemo zadovoljni, recimo, ako brod izgradimo za tri godine."
     "Drugim rečima, bićete spremni 2236."
     "Sigurno ne pre toga."
     "Koliko će osoba brod moći da primi?"
     "Pet do sedam, možda."
     "Koliki će mu biti domet?"
     "Koliko god to budemo želeli, Upravniče. To je prednost nadsvetlosnih brzina. S obzirom na to da ćemo se kretati kroz hipersvemir, gde poznati zakoni fizike ne mogu da se primenjuju, pa čak ni zakon o očuvanju energije, stajaće nas potpuno isto da li putujemo hiljadu svetlosnih godina ili samo jednu."
     Upravnik se nemirno promeškolji. "Nisam fizičar, ali teško mi je da prihvatim postojanje neke sredine bez ograničenja. Verovatno ima stvari koje niste u stanju da učinite?"
     "Naravno da ima ograničenja. Da bismo prelazili u hipersvemir i izlazili iz njega, potrebni su nam vakuum i gravitacioni intenzitet ispod određene tačke. Kako budemo sticali iskustvo, nesumnjivo ćemo nailaziti na nova ograničenja koja ćemo moći da bliže odredimo tek pri probnim letovima, a to može prouzrokovati daljnja zakašnjenja."
     "Kada jednom budete imali brod, gde nameravate da ga uputite na prvi let?"
     "Opreznost nam nalaže da se u prvom letu ne otisnemo dalje od planete Pluton, na primer, ali to, po mom mišljenju, neće biti ništa drugo do gubitak vremena. Kada jednom budemo vladali tehnologijom koja će nam omogućiti da stignemo do zvezda, bojim se da će iskušenje da posetimo jednu od njih biti jače od svega."
     "Recimo, zvezdu-suseda?"
     "To bi bio logičan zaključak. Prethodni Upravnik, Tanajama, imao je upravo to u vidu. Ali moram da podvučem da postoje i druge zvezde koje su znatno zanimljivije. Sirijus je samo četiri puta udaljeniji, a poseta njemu dala bi nam mogućnost da proučavamo zvezdu belog patuljka - izbliza."
     "Doktorko Vendel, mislim da bi zvezda-sused morala biti naš prvi cilj - iako ne nužno iz Tanajaminih razloga. Pretpostavimo da otputujemo na neku drugu zvezdu - bilo koju - i vratimo se nazad. Kako biste uverljivo dokazali da smo zbilja bili u susedstvu neke druge zvezde?"
     "Dokazati?" Vendelova beše zatečena. "Ne razumem vas."
     "Mislim, kako biste se odbranili od optužbi da je vaš let bio lažan?"
     "Lažan?" Vendelova ljutito skoči na noge. "To je uvreda!"
     Koropatski odjednom zagrme: "Sedite, doktorko Vendel. Niko vas ni za šta ne optužuje. Pokušavam da predvidim jednu situaciju i da se odbranim od mogućih neugodnosti. Čovečanstvo se otisnulo u svemir pre gotovo tri veka. To nije sasvim zaboravljena epizoda iz istorije i deo sveta iz koga ja potičem pamti je naročito dobro. Kada su lansirane prve sonde, u tim ranim, maglovitim danima Zemljinih istraživanja kosmosa, bilo je onih koji su sve što su te sonde emitovale i slale proglašavali za laž i obmanu. Prve fotografije Mesečeve površine takođe su proglašene za laž. Čak i prve slike Zemlje, snimljene iz svemira, bejahu proglašene za obmanu od strane onih koji su verovali da je Zemlja ravna. E, sada, ako Zemlja tvrdi da vlada nadsvetlosnim letom, možemo utrčati u istu nevolju."
     "Zašto, Upravniče? Zašto bi iko pomislio da bismo lagali oko jedne takve stvari?"
     "Draga moja doktorko, naivni ste. Tokom čitava tri veka, Albert Ajnštajn smatran je za poluboga koji je izmislio kosmologiju. Ljudi su odrastali, kroz pokolenja, uz saznanje da brzine veće od svetlosne nisu moguće. I niko se toga neće tako lako odreći. Čak i načelo uzročnosti - a ne postoji ništa temeljnije od toga da uzrok prethodi posledici - naoko je dovedeno u pitanje. To je jedna stvar.
     Druga stvar, doktorko Vendel, jeste to da bi Naseobine mogle smatrati da je politički korisno uveravati svoje žitelje, kao i Zemljane, da je sve to čista laž. To će nas pomesti, uvući nas u polemike, učiniće da izgubimo dragoceno vreme, a njima pružiti šansu da nas dostignu. Pitam vas, stoga: ima li kakvog jednostavnog dokaza koji bi pokazao da je svaki let koji budemo preduzimali onaj pravi, istinski?"
     Vendelova ledeno odgovori. "Upravniče, možemo dozvoliti naučnicima da pažljivo pregledaju naš brod po povratku. Možemo objasniti tehniku koju koristimo..."
     "Ne, ne, ne. Nemojte dalje. To bi uverilo samo naučnike vašeg formata."
     "Dobro, onda, kada se budemo vratili, raspolagaćemo fotografijama neba. Položaj obližnjih zvezda biće unekoliko promenjen, posmatran odande. Na osnovu te promene relativnog položaja biće moguće tačno izračunati gde smo se nalazili u odnosu na Sunce."
     "To opet važi samo za naučnike. Potpuno neupotrebljivo kada je u pitanju laik."
     "Imaćemo snimke izbliza bilo koje zvezde koju posetimo. Ona će se u svakom pogledu veoma razlikovati od Sunca."
     "Ali te stvari gledate svaki dan na holoviziji, kad god su na programu one trivijalne emisije o međuzvezdanim putovanjima. To bi izgledalo bukvalno kao novi nastavak serije Kapetan Galaksija."
     "U tom slučaju", procedi Vendelova, "ne znam ni za kakav način. Ako ljudi ne žele da poveruju, onda ih ništa neće uveriti. Bojim se da je to objektivan problem sa kojim se vi morate uhvatiti ukoštac, Upravniče. Ja sam samo naučnik."
     "U redu, u redu, doktorko Vendel. Samo polako. Kada se Kolumbo prvi put vratio sa prekookeanskog putovanja pre sedam i po vekova, niko ga nije optuživao za obmanu. Zašto? Jer je sa sobom doveo domoroce sa novih obala koje je otkrio."
     "Odlično. No, sasvim su mali izgledi da naiđemo na svet koji sadrži život, kao i da donesemo natrag uzorke."
     "Možda i nije tako. Za Rotor se, kao što znate, veruje da je svojom Daljinskom sondom otkrio zvezdu-suseda, a neposredno potom ta Naseobina je napustila Sunčev sistem. Pošto se nikada nisu vratili, nije isključeno da su se otisnuli put zvezde-suseda i da su, zapravo, još tamo."
     "U to je verovao i Upravnik Tanajama. Kako god bilo, taj njihov put, uz pomoć hiperpogona, morao je trajati više od dve godine. Sasvim je moguće da, usled nezgode, podbacivanja nauke ili psiholoških problema, Rotor nikada nije stigao na svoje odredište. To što se nikada nisu vratili moglo bi se i tako protumačiti."
     "Bez obzira na to", bio je uporan Koropatski, "možda su još tamo."
     "Čak i da su tamo stigli, verovatno su, zbog nedostatka kakvog pogodnog, nastanjivog sveta, jednostavno ušli na orbitu oko zvezde. Tu, u izolaciji, psihološko opterećenje koje ih nije zaustavilo tokom putovanja konačno ih je sustiglo, tako da nije isključeno da se sada na orbiti oko zvezde nalazi samo mrtva Naseobina."
     "Onda, uviđate zašto zvezda-sused mora biti naš cilj. Kada jednom budemo tamo, lako ćemo ustanoviti da li je Rotor na tom mestu, mrtav ili živ. U svakom slučaju, nazad na Zemlju moramo poneti nešto što je bez daljnjeg poreklom sa Rotora. Onda će svima biti lakše da veruju da smo se otisnuli do zvezde i vratili nazad." On se široko osmehnu. "Čak bih i ja poverovao u to, i eto vam odgovora na pitanje kako dokazati svetu da smo ovladali nadsvetlosnim putovanjem. To je, dakle, vaša misija i nema nikakvih bojazni u pogledu toga da Zemlja neće nastaviti da vam obezbeđuje novac, resurse i radnu snagu koji su vam potrebni."
     Tokom večere nisu više potezane tehničke strane projekta; no, Koropatski se posle nje u jednom trenutku nagnuo ka Vendelovoj i rekao joj najprijateljskijim mogućim tonom, ali i sa upadljivim ledenim prizvukom: "U svakom slučaju, ne gubite iz vida da na raspolaganju imate tri godine. Najviše tri godine."

     44.
     "Znači, moj lukavi manevar nije uopšte bio potreban", reče Krajl Fišer uz prizvuk žaljenja.
     "Ne. Bili su rešeni da nastave s projektom i bez pretnje da će ih neko preteći u tome. Jedino što ih brine, a što, izgleda, nikada nije brinulo Tanajamu, jeste moguće suočavanje sa javnošću koja smatra da je sve to obmana. Ja mislim da je Tanajama jednostavno želeo da uništi Rotor. Kada bi jednom to bilo učinjeno, što se njega tiče, svi su do ludila mogli da urlaju 'prevara, prevara'."
     "Ne bi se to dogodilo. On bi tražio da se brod vrati nazad, s nečim što bi njega uverilo da je Rotor uništen. To bi onda bio dokaz i za svet, zar ne? Kakav je taj tip, taj novi Upravnik?"
     "Sušta suprotnost Tanajami. Deluje ljubazno, skoro izvinjavajuće. Ipak, imam utisak da će se Globalni Kongres namučiti s njim gotovo isto kao i sa Tanajamom. Samo treba da uđe u štos."
     "Iz onoga što si mi ispričala uviđam da je mnogo razložniji nego Tanajama."
     "Da. Ali još mi to ne izlazi iz glave - ta njegova opaska u vezi sa obmanom. Zamisli samo, praviti obmanu od svemirskih putovanja. To je verovatno ishod odsustva osećanja za svemir kod Zemljana. Potpunog odsustva. Stvar je u tome što imate ovaj beskrajni svet koji nikada ne napuštate, osim u mikroskopski malom broju slučajeva."
     Fišer se nasmeši. "Pa, ja spadam u taj mikroskopski mali broj slučajeva. Štaviše, često sam se otiskivao sa Zemlje. A ti si sa Naseobine. Znači, nijedno od nas dvoje nije vezano za planetu."
     "Sasvim tačno", odvrati Vendelova, uputivši mu iskošen pogled. "Ponekad mi se učini da zaboravljaš da sam sa Naseobine."
     "Veruj, nikada to ne zaboravljam. Doduše, ne ponavljam u sebi 'Tesa je sa Naseobine! Tesa je sa Naseobine!' ali, dobro znam da jesi."
     "A drugi, kad smo već kod toga?" Ona opisa rukom neki neodređeni krug. "Evo, tu je Hipergrad, neverovatno dobro obezbeđen, a zašto? Zbog Naseljenika. Cela stvar je u tome da se praktično ovlada nadsvetlosnim letom pre no što Naseljenici uopšte počnu da rade na tome. A ko je glavni tvorac projekta? Jedan Naseljenik."
     "Je li to prvi put da o tome razmišljaš za ovih pet godina?"
     "Ne, ali prođe mi kroz glavu s vremena na vreme. Ne razumem. Zar se ne plaše da mi sasvim veruju?"
     Fišer se nasmeja. "Zapravo, ne. Pa ti si naučnik."
     "Pa šta onda?"
     "Naučnici se smatraju plaćenicima koji nisu odani nijednom društvu. Daj naučniku neki fascinirajući problem da rešava i snabdevaj ga svime što njemu ili njoj treba - i on ili ona neće uopšte mariti ko je finansijer. Budi poštena pa reci: briga tebe i za Zemlju, i za Adeliju, i za Naseobine - briga te za čovečanstvo, u krajnju ruku. Ti naprosto želiš da nadsvetlosni let prevedeš u stvarnost. Van toga te ništa drugo ne zanima."
     Vendelova žustro odvrati: "To je stereotip. Ali ne uklapa se svaki naučnik u to. Ja se, na primer, ne uklapam."
     "Siguran sam da je to jasno i njima, i stoga si, najverovatnije, pod neprestanom prismotrom. Neki od tvojih najbližih saradnika verovatno imaju i zadatak da te neprestano pažljivo posmatraju i da stalno izveštavaju vladu."
     "Nadam se da ne misliš tu i na sebe."
     "Nemoj mi reći da misliš da sam ti blizak samo zato što sam 'uhoda'."
     "Pa, u stvari, javila mi se ta ideja - tu i tamo."
     "Ali je se ne bavim time. Pretpostavljam da sam ti suviše blizak da bi mi mogli verovati. U stvari, mislim da i o meni podnose izveštaje, kao i da se pomno odmerava sve što radim. Dokle god si uz mene srećna..."
     "Hladnokrvan si ti momak, Krajle. Kako možeš da nalaziš nešto smešno u ovome?"
     "Nije ovde ništa smešno. Samo sam racionalan. Ako me se ikada zasitiš, izgubiću svoju funkciju. Jedna nezadovoljna Tesa može postati i beskorisna Tesa - i ja ću ubrzo biti uklonjen iz tvoje blizine, upraznivši mesto za svog naslednika. Uostalom, tvoje zadovoljstvo im znatno više znači od moga i ja uviđam da je to sasvim u redu. Uviđaš li moju realističnost?"
     Blago ga je udarila po obrazu.
     "Ne brini. Mislim da sam se suviše navikla na tebe da bih te se sada zasitila. U vrelini cveta mladosti, mogla sam da se zasitim mnogih muškaraca, ali sada..."
     "Sada je to priličan napor, a? A i prevelik luksuz?"
     "Ako hoćeš tako da gledaš na stvari. I ja mogu da budem zaljubljena - na svoj način."
     "Razumem šta hoćeš da kažeš. Hladnokrvna ljubav može da bude spokojna. No, mislim da sada nije pravi trenutak da se to dokaže. Moraš najpre da malo prožvaćeš ovaj razgovor sa Koropatskim, kao i da izbaciš to otrovno osećanje o obmani iz svog sistema."
     "Ah, preboleću to već i sama. Ali ima i nešto drugo. Rekla sam ti maločas da Zemljanima potpuno nedostaje osećaj za svemir."
     "Da, sećam se."
     "Pa, evo ti primer. Koropatski nema osećaj - nikakav - za nepojmljivu veličinu svemira. On priča o tome da se ode na zvezdu-suseda i da se potraži Rotor. Kako to da se izvede? S vremena na vreme, opazimo neki asteroid - koji iščezne pre no što uspemo da mu izračunamo orbitu. Znaš li koliko vremena treba da se on ponovo nađe, čak i sa svim tim modernim aparatima i instrumentima? Ponekad i godine. Svemir je ogroman, čak i u neposrednoj blizini neke zvezde, a Rotor je majušan."
     "Da, ali ti svoj asteroid tražiš među hiljadama drugih. Rotor, s druge strane, jeste jedini objekat te vrste u blizini zvezde-suseda."
     "Ko ti je to rekao? Čak i da zvezda-sused ne poseduje planetni sistem kakav očekujemo, suludo je očekivati da nema asteroidnu opnu oko sebe."
     "Da, ali ta opna je mrtav kamen, kao i naši asteroidi. Rotor je, nasuprot tome, Naseobina koja živi i emitovaće širok opseg zračenja koji će se lako otkriti."
     "Ako je Rotor živa Naseobina. Šta ako nije? Onda on postaje tek još jedan asteroid i njegovo pronalaženje je užasno težak zadatak. Možda ne bismo u tome uspeli u bilo kom razumnom razdoblju."
     Fišer nije mogao da sakrije izraz očajanja na licu.
     Vendelova ispusti prigušen zvuk i približi mu se, obavivši mu ruku oko ukočenog ramena. "Oh, dušo, shvati situaciju. Pomiri se s tom mogućnošću."
     "Znam", reče Fišer slomljenim glasom. "Ali možda su živi. Zar to nije moguće?"
     "Možda i jesu", odvrati Vendelova, ali sa prizvukom izveštačenosti u glasu. "Ako jesu, tim bolje za nas. Kao što si sam rekao, biće nam lakše da ih otkrijemo ako emituju radio-talase ma koje vrste. Štaviše..."
     "Da?"
     "Koropatski želi da sa svog prvog putovanja donesemo natrag nešto što će nedvosmisleno potvrditi da smo se susreli sa Rotorom, nešto što će biti neoboriv dokaz da smo se zbilja otisnuli u duboki svemir i vratili se nazad, prevalivši nekoliko svetlosnih godina za samo nekoliko meseci. A šta bismo mogli doneti nazad što bi bilo dovoljno ubedljivo? Da nađemo nekakav komad metala ili betona koji pluta svemirom. Ne, nije dovoljno autentično. Manje-više, bilo šta što donesemo sa Rotora možemo imati i ovde, na Zemlji. Komad metala koji se ne bi mogao identifikovati kao rotorijanski predstavlja nešto što smo sasvim mogli poneti sa sobom. Čak i ako pronađemo takav komad koji je osoben za Rotor - neki artefakt koji može postojati jedino na naseobini - to bi se i dalje hladno moglo smatrati obmanom.
     S druge strane, ukoliko je Rotor i dalje operativna, živa Naseobina, možda bismo mogli ubediti nekog od Rotorijanaca da se vrati s nama. Rotorijanac može biti identifikovan kao takav - postoje dokumenta, otisci prstiju, retinalni otisci. Analize DNK. Možda će biti i ljudi po Naseobinama, ili čak na Zemlji, koji će moći da prepoznaju tog određenog Rotorijanca kojeg budemo poveli. Koropatski upravo to ima na umu. Rekao je da je Kolumbo, po povratku sa svog prvog putovanja, doveo sobom američke domoroce.
     Naravno", nastavi Vendelova, uz uzdah, "postoji ograničenje u pogledu toga što ćemo doneti ili dovesti natrag na Zemlju. Jednog dana ćemo možda izgraditi brodove velike kao Naseobine, ali prvi prototip biće sasvim mali i vrlo primitivan, prema budućim merilima. Možda ćemo biti u mogućnosti da povedemo sa sobom jednog Rotorijanca - više od toga premašilo bi naše sposobnosti smeštaja, tako da ćemo morati da odaberemo onog pravog."
     "Moju kćerku, Marlenu", reče Fišer.
     "Možda ona neće hteti da pođe. Možemo povesti samo onoga ko svojom voljom želi da se vrati. Naravno, značajno je biti jedan među hiljadama, možda i među desetinama hiljada, ali, ako ona ne bude želela da pođe..."
     "Marlena će hteti da se vrati. Daj mi samo da govorim s njom. Ubediću je, nekako."
     "Možda to neće odobriti njena majka."
     "I nju ću ubediti", reče Fišer sumorno, ali čvrsto. "Uspeću, nekako."
     Vendelova ponovo uzdahnu. "Ne mogu da te pustim da živiš s takvim mislima, Krajle. Zar ne vidiš da ne možemo povesti sobom tvoju kćer, čak i ako ona pristane da pođe?"
     "Zašto da ne? Zašto da ne?"
     "Bilo joj je tek godinu dana kada je otišla. Ona se ne seća Sunčevog sistema. Niko je u Sunčevom sistemu ne bi mogao identifikovati. Teško da ćemo naći podatke o njoj, bilo gde u sistemu. Ne, to mora, u najmanju ruku, biti sredovečna osoba - i to neka od onih koje su, svojevremeno, putovale na druge Naseobine, odnosno, što je još bolje, na Zemlju."
     Ona zastade, a onda, stisnuta grla, nastavi: "Tvoja bi žena mogla biti idealna. Nisi li mi jednom rekao da je studirala na Zemlji? O tome postoje podaci i ona će moći da bude identifikovana. Iako bih, da budem poštena, radije povela nekog drugog."
     Fišer ne uzvrati ništa.
     Vendelova, gotovo uplašena, primeti: "Žao mi je, Krajle. Nije baš onako kako bih volela da bude."
     Fišer gorko odvrati: "Samo da je moja Marlena živa. Onda ćemo već videti šta nam je činiti."