SKENIRANJE MOZGA

     45.
     "Žao mi je", reče Siver Dženar, posmatrajući preko svog dugačog nosa majku i kćerku pogledom koji se dovoljno izvinjavao i bez reči. "Prvo sam Marleni rekao da ne radim ništa važno, a onda smo, skoro odmah zatim, uleteli u svojevrsnu energetsku minikrizu, pa sam zato morao da odložim ovaj naš susret. Kriza je sada za nama i, viđena iz ove perspektive, nije bila naročito ozbiljna. Je li mi oprošteno?"
     "Naravno, Sivere", odgovori Evgenija Insinja. Bila je vidno uznemirena. "Ne mogu reći da su nam ova tri dana protekla baš u spokojstvu. Čini mi se da svaki čas zadržavanja ovde povećava opasnost za Marlenu."
     "Čika Sivere", umeša se Marlena, "uopšte se ne bojim Eritra."
     "Osim toga", nastavi Insinja, "mislim da nam na Rotoru Pit ne može nauditi. On to zna - jer, ne bi nas ni slao ovamo."
     "A ja ću pokušati da vas obe zadovoljim", zaključi Dženar. "Šta god Pit mogao ili ne mogao posredno, on mnogo može posredno, te je stoga opasno, Evgenija, da dopustiš da te strah od Eritra navede da potceniš Pitovu rešenost i domišljatost. Pre svega, ukoliko se vratiš na Rotor, učinićeš to protiv njegovih zapovesti izdatih u vanrednom stanju i on ima puno pravo da te stavi u pritvor ili da te pošalje u izgnanstvo, na Novi Rotor, pa čak i da te vrati ovamo.
     Što se Eritra tiče", nastavi on, "ne treba potcenjivati ni opasnost od kuge, iako nam se čini da je bolest uminula, bar u svom ranom virulentnom obliku. I ja sam u podjednakoj meri nevoljan da rizikujem Marlenu kao i ti, Evgenija."
     Marlena na to ogorčeno prošaputa: "Nema nikakve opasnosti!"
     "Sivere, mislim da ne treba da vodimo ovaj razgovor u njenom prisustvu", reče Insinja.
     "Grešiš. Ja želim da bude u njenom prisustvu. Slutim da ona bolje od nas oboje zna šta treba da čini. Ona vodi računa o svom umu i naša je dužnost da se u to mešamo što je manje moguće."
     Iz Insinjinog grla ote se neki neartikulisan zvuk, ali Dženar neumoljivo nastavi, sa prizvukom neprikosnovenosti u glasu: "Želim da ona učestvuje u razgovoru jer želim njen doprinos. Želim da čujem njen stav."
     "Ali ti znaš kakvi su njeni stavovi", reče Insinja. "Ona hoće napolje, a ti kažeš da joj to moramo dopustiti jer je ona, nekako, magična."
     "Niko magiju nije pomenuo, ni to da joj jednostavno treba otvoriti vrata. Predlažem vam jedan mali eksperiment, uz sve neophodne mere predostrožnosti."
     "Kakav eksperiment?"
     "Pre svega, želeo bih da se izvrši skeniranje Marleninog mozga." On se okrenu Marleni. "Shvataš li, Marlena, da je to neophodno? Imaš li kakvih prigovora?"
     Marlena se lako namrgodi. "Već sam bila skenirana. Svi živi su skenirani. Ne daju ti da pođeš u prvi razred ako nisi skeniran. Svaki put kada ideš na sistematski pregled..."
     "Znam", složi se Dženar nežno. "Nisam baš sasvim straćio ova tri dana. Evo, ovde..." - njegova ruka se spusti na kompjutersku tastaturu na levoj ivici stola, "ovde imam kompjuterizovane podatke o svim skeniranjima kroz koje si do sada prošla."
     "Ali ne govoriš nam sve, čika Sivere", primeti Marlena mirno.
     "Ah!" uzviknu pobedonosno Insinja. "Šta krije od nas, Marlena?"
     "Malo je nervozan u vezi sa mnom. Ne veruje mi u potpunosti kada kažem da osećam da sam bezbedna. Nije siguran."
     "Neće biti, Marlena", usprotivi se Dženar. "Prilično sam siguran u tvoju bezbednost."
     No Marlenino lice se odjednom obasja. "Mislim da si baš zbog toga čekao tri dana, čika Sivere! Uveravao si samog sebe da si siguran, da ne bi preda mnom morao da glumiš. Ali ne valja. Još se vidi."
     "Ako je tako, Marlena, onda je to samo zato što si suviše vredna, suviše značajna, tako da je i najmanji rizik preopasan."
     "Ako smatraš da je i najmanji rizik preopasan", upade ljutito Insinja, "kako misliš da se ja osećam, kao majka? I tako, u vlastitoj nesigurnosti, pribavio si rezultate njenih skeniranja, narušivši privatnost njenih medicinskih nalaza."
     "Morao sam. I našao sam ono što sam tražio. Podaci su nedovoljni."
     "Kako to misliš, nedovoljni?"
     "U prvim danima Kupole, u vreme kada je kuga najžešće harala, jedan od glavnih zadataka bio nam je da načinimo što delotvorniji moždani skener, kao i da napravimo efikasan kompjuterski program koji bi tumačio dobijene nalaze. Ništa od ovoga nije preneto na Rotor. Pitova silna želja da sakrije pojavu kuge nagnala ga je da se usprotivi iznenadnoj pojavi jednog usavršenog moždanog skenera na Rotoru. To bi, verovatno, prouzrokovalo nepotrebna i neugodna pitanja i govorkanja. Sve zajedno, smešno, po mom mišljenju, ali i u tome, kao i u drugim stvarima, Pit postupa po svome. Shodno tome, Marlena, ti na Rotoru nikada nisi bila skenirana na pravi način, pa želim da to učinimo sada, na našem instrumentu."
     Marlena ustuknu. "Ne."
     Nada prelete preko Insinjinog lica. "Zašto, Marlena?"
     "Zato jer - kada je to izgovarao, čika Siver je odjednom postao još uznemireniji."
     "Ne, to nije..." zausti Dženar, ali samo bespomoćno podiže ruke i pusti ih da mlitavo padnu niz telo. "Čemu toliki trud? Marlena, dušo, ako sam odjednom izgledao zabrinut, to je stoga što nam je potreban najdetaljniji mogući snimak tvog mozga, da bi nam poslužio kao standard mentalne ravnoteže. Onda, ukoliko na Eritru pretrpiš i najtananiju mentalnu promenu, skener će to detektovati mnogo pre no što bilo ko bude mogao to da zaključi tako što će te posmatrati ili razgovarati s tobom. Stoga, čim pomenem podrobno skeniranje mozga, odmah pomislim na mogućnost otkrivanja mentalnih promena koje se na drugi način ne mogu ustanoviti - i ta pomisao automatski izaziva u meni zabrinutost. To je ono što si osetila kod mene. Hajde, Marlena, reci, koliko nesigurnosti i zabrinutosti možeš da osetiš? Daj mi neku vrednost."
     "Ne mnogo, ali, tu je", odgovori Marlena. "Nevolja je što ja samo mogu da zaključim da si zabrinut. Ne mogu znati zašto. Možda je to moždano skeniranje opasno."
     "Kako može biti? Izvršeno je toliko puta - Marlena, ti znaš da ti Eritro neće naškoditi. Zar ne možeš, onda, isto tako znati da ti skener neće nauditi?"
     "Ne."
     "A osećaš li opasnost pri pomisli na skener?"
     "Ne", reče Marlena odlučno, posle kraće stanke.
     "Ali kako možeš biti tako sigurna povodom Eritra, a da ne znaš ništa kada je skener u pitanju?"
     "Ne znam. Znam da mi Eritro neće ništa, ali ne znam da li mi skener neće ništa. Ili, hoće."
     Osmeh pređe preko Dženarovog lica. Nije bilo potrebno vladati posebnim sposobnostima pa primetiti izraz njegovog velikog olakšanja."
     "Šta te to toliko raduje, čika Sivere?" upita Marlena.
     "Da se predomišljaš", uzvrati Dženar, "oko intuitivnih osećanja - iz želje da budeš važna, iz opšte romantičnosti tvog karaktera ili iz nekakvog samoobmanjivanja - to bi činila u svakoj prilici. Ali to nije slučaj. Ti vršiš izbor. Neke stvari znaš, a neke ne znaš. To me još više nagoni da ti verujem kada tvrdiš da si sigurna da ti Eritro neće nauditi i ja se više uopšte ne bojim da će skeniranje tvog mozga otkriti bilo šta uznemirujuće."
     Marlena se okrenu prema majci. "U pravu je, majko. Oseća se mnogo bolje, pa se tako i ja osećam mnogo bolje. To je tako očigledno. Zar ne vidiš i sama?"
     "Nije bitno šta vidim", odgovori Insinja. "Ja se ne osećam nimalo bolje."
     "Oh, majko..." promrmlja Marlena, a onda, obraćajući se glasno Dženaru, reče: "Idem na skeniranje."

     46.
     "Ništa iznenađujuće", promrmlja Siver Dženar.
     Posmatrao je kompjutersku grafiku, u zamršenim, gotovo cvetnim šarama, kako se pomalja i nestaje u lažnim bojama. Evgenija Insinja stajala je pored njega, zureći pomno u ekran, ali ne razumevajući ništa.
     "Šta nije iznenađujuće, Sivere?" upita ona.
     "Ne mogu ti tačno reći, jer još nisam pronikao u njihov žargon. Ili, ukoliko bi to objasnila Ranaj D'Obison, koja je naš lokalni guru na ovom polju, onda ni ti ni ja ne bismo razumeli. No, skrenula mi je pažnju na ovo..."
     "Izgleda kao puževa kućica."
     "Ističe se po boji. Ranaj kaže da je to pre mera složenosti nego neposredan pokazatelj fizičkog oblika. Ovaj deo je atipičan. Uglavnom se ne sreće u mozgovima."
     Insinjine usne zadrhtaše. "Misliš li da je već..."
     "Ne, naravno da ne. Rekao sam 'atipičan', ne 'abnormalan'. To, nadam se, ne moram da objašnjavam jednom astronomu. Moraš da prihvatiš činjenicu da je Marlenin mozak drugačiji. U svakom slučaju, drago mi je da je puževa kućica tu. Da joj je mozak sasvim uobičajen, morali bismo se zapitati zašto je ona to što jeste. Odakle joj toliki dar opažanja. Odnosno, da li ona lukavo folira, ili smo mi budale."
     "Ali otkud znaš da to nije nešto... nešto..."
     "Bolesno? Kako bi moglo biti? Imamo ovde sve njene skenerske snimke sakupljene kroz ceo život, od detinjstva. Ta atipičnost je svuda prisutna."
     "To mi nikada nije saopšteno. Čak ni neku napomenu o tome nisam čula."
     "Naravno da nisi. Prvobitni skeneri su bili mnogo primitivniji i to se nije pokazivalo. Bar ne u toj meri da ti se oko odmah za to zalepi. Ali sada kad raspolažemo ovim odličnim skenerom, kojim smo u stanju da jasno razabiremo pojedinosti, možemo da se vratimo na ranije snimke i da na njima uočimo istu stvar. Ranaj je to već učinila. Kažem ti, Evgenija, ova usavršena tehnika skeniranja mozga morala bi postati standard i na Rotoru. Pitovo osujećenje uvođenja ove sprave jedan je od najluđih poteza koje je napravio. Stvar, doduše, nije jevtina."
     "Ja ću platiti", promrmlja Insinja.
     "Ne budi šašava. Ovo ide iz budžeta Kupole. Na kraju, može se pokazati od pomoći u rešavanju zagonetke kuge. Bar ću to navesti kao razlog, ako bilo ko bude postavljao suvišna pitanja. Dobro, stvar je obavljena. Marlenin je mozak sada snimljen jasnije i detaljnije nego ikada. Ako mu se ma šta desi, to će se odmah pokazati."
     "Nemaš predstavu koliko je sve to zastašujuće", reče Insinja.
     "Pa, ne krivim te, znaš. Ali ona je toliko samouverena da mi ne preostaje drugo do da joj držim stranu. Uveren sam da taj postojan osećaj bezbednosti ima iza sebe neki smisao."
     "Kako?"
     Dženar pokaza na puževu kućicu. "Ti ovo nemaš, a nemam ni ja; prema tome, niko od nas nije u položaju da može reći odakle njoj taj osećaj bezbednosti. Ali ona to ima, pa je stoga moramo pustiti napolje, na površinu."
     "Ali zašto moramo toliko da rizikujemo? Možeš li to ikako da mi objasniš?"
     "Iz dva razloga. Prvo, ona deluje izuzetno odlučno - a pravo da ti kažem, imam utisak da će stići do svega čemu se ustremi, ranije ili kasnije. U ovom slučaju, bolje da sve primimo veselo i da je pustimo, budući da ionako ne bismo mogli još dugo da je zadržavamo. Drugo, možda ćemo na ovaj način saznati nešto više o samoj bolesti. Šta će to biti, ja ne znam, ali koliko god sitno to saznanje bilo, u borbi protiv kuge predstavljaće mnogo."
     "Ali neće vredeti uma moje kćeri."
     "On se neće ni dovoditi u pitanje. Što se toga tiče, ma koliko bilo moje poverenje u Marlenu i ma koliko verovao da nema opasnosti, potrudiću se da preduzmem sve mere predostrožnosti, tebe radi. Pre svega, nećemo je još neko vreme puštati na samu površinu. Mogao bih je, na primer, povesti u let nad Eritrom. Moći će da vidi jezera i doline, brda, kanjone. Možda čak stignemo do obale mora. Prizori su prepuni čudne lepote - video sam to jednom - ali sve je potpuno pusto. Nema nigde života koji bi mogla videti - tek prokariote u vodi, koje su, naravno, nevidljive. Moguće je da će je ta jednolična pustoš odbiti i da će potpuno izgubiti zanimanje za spoljnji svet.
     A ako ipak bude želela da izađe napolje", završi on, "postaraćemo se da obuče E-odelo."
     "Šta je E-odelo?"
     "Naročito odelo za Eritro. Jednostavna stvar - slična skafandru - s tim što ne mora da održava vazdušni pritisak spram vakuuma. Reč je o nepropusnoj kombinaciji plastike i tekstila, koja, budući vrlo lagana, ne sputava pokrete. Kaciga sa svojom infracrvenom zaštitom predstavlja važniji deo koji sadrži veštačku zalihu vazduha i sistem za ventilaciju. Osoba u E-odelu nema tako praktično nikakve veze sa okolinom, sa Eritrom. A povrh svega, neko će uvek biti s njom."
     "Ko? Ni u koga nemam toliko poverenja koliko u sebe samu."
     Dženar se nasmeja. "Ne mogu da zamislim nekog nepodesnijeg od tebe za pratioca. Ti niti šta znaš o Eritru, a još ga se i đavolski plašiš. Ja se ne bih usudio da te pustim napolje. Naprotiv, jedina osoba kojoj možemo verovati nisi ti, nego ja."
     "Ti?" Upiljila se u njega netremice, otvorenih ustiju.
     "Zašto da ne? Niko ne poznaje Eritro bolje od mene. Ako je Marlena imuna na kugu, onda sam to i ja. Za ovih deset godina ništa mi se nije desilo. Štaviše, ja umem da upravljam letelicom, pa nam ni pilot neće biti potreban. Dalje, ako ja pođem s njom, moći ću pažljivo da je posmatram. Ako učini bilo šta abnormalno, ma koliko sitno, vratiću je u Kupolu i odmah skenirati. Brže od svetlosti."
     "Dotle će, naravno, biti već kasno."
     "Ne. Ne smeš posmatrati kugu kao nešto što odgovara načelu sve ili ništa. Bilo je lakših slučajeva, čak i sasvim lakih. Ljudi koji su pretrpeli lakše slučajeve nastavili su da, više-manje, normalno žive i rade. Ništa joj se neće dogoditi, siguran sam."
     Insinja je sedela u svojoj fotelji, nema, osećajući se beskrajno malom i ranjivom.
     Dženar je instinktivno zagrli: "Hajde, Evgenija, zaboravi na to, makar na nedelju dana. Obećavam ti da Marlena neće izaći napolje bar još toliko vremena - pa i duže, ako joj budem oslabio odlučnost pokazivanjem Eritra iz vazduha. Tokom leta biće zatvorena u vazduhoplovu gde će biti podjednako bezbedna kao i ovde. A u međuvremenu, reći ću ti šta ćeš da radiš. Ti si astronom, nije li tako?"
     Pogledala ga je i promucala: "Znaš da jesam."
     "To znači da nikada ne gledaš u zvezde. To astronomi nikad ne čine. Oni samo gledaju u instrumente. Nad Kupolom je sada noć; hajde da odemo na osmatračnicu i da osmatramo. Noć je savršeno vedra i ništa te ne može smiriti i uspokojiti kao posmatranje zvezda. Veruj mi."

     47.
     Bio je potpuno u pravu. Astronomi nisu posmatrali zvezde jer za to nije bilo potrebe. Jednostavno su davali uputstva teleskopima, kamerama i spektroskopima preko kompjutera koji su ta uputstva primali u vidu programa.
     Instrumenti su vršili analize i izlagali ih u vidu grafičkih simulacija. Astronom bi jednostavno postavljao pitanja, a zatim proučavao dobijene odgovore. Za sve to nije bilo neophodno posmatrati zvezde.
     Pa kako onda, upita se Insinja, neko može da zaludno zuri u zvezde? Naročito jedan astronom? Već i sama pomisao na to unosi nemir. Bilo je posla koji je valjalo obaviti, pitanja na koja treba odgovoriti, tajni koje treba rešiti, tako da bi se, zacelo, posle izvesnog vremena, naučnik vratio u svoju opservatoriju i stavio u pogon uređaje, zabavljajući se u međuvremenu tako što bi čitao neki roman ili gledao holoviziju.
     Počela je da priča o tome Siveru Dženaru, dok je ovaj sređivao kancelariju pre no što će je napustiti (bio je isti takav pedant i u mladosti, prisetila se Insinja. To ju je tada nerviralo, ali možda je ova osobina trebalo, naprotiv, da joj se dopadne. Siver je imao toliko vrlina, pomisli ona, dok je Krajl, s druge strane...)
     Ona se nemilosrdno otrgnu od tih misli i pokuša da ih skrene u nekom drugom pravcu.
     "U stvari, ni ja ne idem često na platformu za osmatranje", reče Dženar. "Uvek ima prečih stvari. A i kad pođem, gore se uvek osećam usamljeno. Drago mi je što ću sada imati društvo. Hajdemo!"
     Poveo ju je ka malom liftu. Insinja se sada prvi put našla u liftu, od kako je pod Kupolom, i za trenutak joj se učini kao da je kod kuće, na Rotoru, s tim što nije osetila promenu pseudogravitaciji, niti se osetila blago pritisnuta uz jedan od zidova, usled efekta Koriolis, kao što bi to bilo na Rotoru.
     "Evo nas", reče Dženar i propusti Insinju pred sebe. Ona kroči u praznu prostoriju pred njima, no, odmah ustuknu, koraknuvši nazad. "Jesmo li ovde izloženi?" upita ona.
     "Izloženi?" zbunjeno ponovi Dženar. "Oh, misliš, u odnosu na Eritrovu atmosferu? Ne, nismo, nemoj se plašiti. Optočeni smo staklenom poluloptom obloženom dijamantima koja je nepropustiva. Jedan meteorit bi je, nesumnjivo, probio, ali nebo je sasvim lišeno meteorita. Ovakvo staklo imamo i na Rotoru, znaš, ali..." u glasu mu se pojavi prizvuk gordosti... "ne baš ovakvog kvaliteta i ovih razmera."
     "Nije vam uopšte loše ovde dole", reče Insinja, pruživši ruku da ponovo dotakne staklo i uveri se u njegovo postojanje.
     "Nije, zato što u protivnom niko ne bi hteo da dođe ovamo", uzvrati Dženar, a onda ponovo usredsredi pažnju na mehur. "I ovde povremeno pada kiša, ali onda je u svakom slučaju oblačno. A kada se razvedri, sve se brzo isuši. Nešto malo vlage zaostane, ali mehur biva čišćen po danu naročitom mešavinom deterdženata. Sedi, Evgenija."
     Insinja se zavali u meko, udobno sedište koje se gotovo samo od sebe iskosi, tako da je ona došla u priliku da gleda pravo nagore. Čula je kako se iskošuje i drugo sedište pod Dženarovom težinom. Odmah potom ugasiše se male noćne svetiljke čija je rasveta bila dovoljna taman da se razabere položaj sedišta i stočića u prostoriji. U tami nenastanjenog sveta, vedro nebo nad njima, tamno kao crni somot, namah se osulo mnoštvom iskrica.
     Insinji se ote uzdah. Znala je, iz teorije, kako nebo izgleda. Viđala ga je na kartama, simulacijama ili fotografijama - u svakom vidu i u svakom obliku, izuzev u stvarnosti. Zateče samu sebe kako ne pokušava da razabere zanimljive objekte, zagonetne pojave, tajne koje bi prionula da rešava. Pažnju joj nisu privlačila sama nebeska tela, već šare koje su pravila.
     U maglovitoj praistoriji, prisetila se, upravo je proučavanje ovih šara, a ne samih zvezda, iznedrilo zamisao o sazvežđima, čime su udareni temelji astronomije.
     Dženar je bio u pravu. Prekrio ju je, kao fina, meka, neosetna paučina.
     Posle izvesnog vremena, Insinja se gotovo sneno oglasi: "Hvala ti, Dženare."
     "Na čemu?"
     "Što si se ponudio da pođeš napolje s mojom kćerkom. Rizikuješ svoj um zbog nje."
     "Ne rizikujem. Ništa se neće dogoditi ni njoj ni meni. Osim toga, prema njoj imam neko... očinsko osećanje. Na kraju, ti i ja se toliko dugo znamo, i, ja sam uvek imao... visoko mišljenje o tebi."
     "Znam", odvrati Insinja, osetivši se pomalo krivom. Uvek je znala šta Dženar oseća prema njoj; on to nikada nije uspevao da sakrije. To ju je isprva, pre no što je upoznala Krajla, ispunjavalo nevoljnošću, a kasnije ljutnjom.
     "Ako sam ikada povredila tvoja osećanja, Sivere, iskreno mi je žao", reče ona.
     "Nema potrebe za žaljenjem", odvrati Dženar nežno. Usledila je duga tišina dok je spokoj oko njih uzimao maha; Insinja se nadala da niko neće ući u osmatračnicu i poremetiti ovu čudnu čaroliju vedrine koja ju je tako potpuno obuzela.
     "Mislim da znam", reče Dženar, "zašto ljudi izbegavaju da dolaze ovamo, na osmatračku platformu. Odnosno, zašto to ne čine na Rotoru. Jesi li primetila da je osmatračka platforma na Rotoru gotovo uvek pusta?"
     "Marlena voli da odlazi tamo, s vremena na vreme. Često je pominjala kako je tamo gore potpuno sama. Tokom poslednjih godinu dana puno puta mi je napomenula kako uživa u posmatranju Eritra. Trebalo je tada da joj posvetim više pažnje, da je pažljivije slušam..."
     "Marlena je izuzetak. Mislim da je ono tamo razlog što ljudi ne vole ovo mesto."
     "Šta to?" upita Insinja.
     "Ono." On upre prstom u jednu tačku na nebeskom svodu, ali u mraku ona ne uspe da razazna njegovu ruku. "Ona veoma sjajna zvezda, tamo; najsjajnija na nebu."
     "Misliš, Sunce? Naše Sunce, Sunce Solarnog sistema?"
     "Da, na njega mislim. Ono je uljez. Bez njega, nebo bi odavde izgledalo gotovo potpuno isto kao i nebo koje vidimo sa Zemlje. Alfa Kentaura, doduše, nije na svom mestu, i Sirijus je nešto pomereniji, ali to ne bismo ni primetili. Izostaviš li tih nekoliko stvari, nebo koje vidiš izgleda gotovo isto kao i nebo koje su, pre pet hiljada godina, posmatrali Sumeri. Osim Sunca, naravno."
     "Misliš da je Sunce razlog što se ljudi klone osmatračnica?"
     "Da. Možda ne svesno, ali mislim da ih prizor onespokojava. Verovatno im se čini da je Sunce daleko, daleko, nedostižno, deo neke druge, sasvim drugačije Vaseljene. A ipak je tu, na nebu, sjajno, privlači našu pažnju, ispunjava nas osećanjem krivice što smo od njega pobegli."
     "Ali zašto onda na platformu ne odlaze mladi ljudi, ili deca? Oni ne znaju gotovo ništa o Suncu ili Sunčevom sistemu."
     "Mi ostali dajemo im negativan primer. Kada nas starijih više ne bude bilo, kad nikome na Rotoru Sunčev sistem ne bude značio ništa više osim puke fraze, mislim da će nebo tada ponovo pripasti Rotoru. I ovo mesto biće puno ljudi - ako još bude postojalo."
     "Misliš da neće postojati?"
     "Ne možemo predskazivati budućnost, Evgenija."
     "Čini mi se da ipak napredujemo."
     "Da, tačno. Ali ta sjajna zvezda - taj uljez - ona je ono što me brine."
     "Naše staro Sunce. Šta nam može? Ne može stići ovamo."
     "Oh, naravno da može." Dženar je netremice posmatrao sjajnu tačku na zapadnoj strani neba. "Ljudi koje smo tamo ostavili, na Zemlji i na Naseobinama, jednom će otkriti Nemezis. Možda već i jesu. Možda su, kao i mi, ovladali hiperpogonom. Mislim, u stvari, da su to morali učiniti ubrzo po našem odlasku. Naš nestanak mora da ih je veoma podstakao da se daju na posao."
     "Otišli smo pre četrnaest godina. Zašto već nisu pristigli?"
     "Možda ih odbija pomisao na dvogodišnji let. Znaju, da je Rotor to pokušao, ali ne znaju da li je uspeo. Možda misle da su parčići olupine koja je nekada bila Rotor rasuti celim putem od Sunca dovde."
     "Nama nije nedostajalo hrabrosti da pokušamo."
     "I te kako nam je nedostajalo. Misliš li da bi se Rotor odlučio na taj korak da nije bilo Pita? Pit je predvodio nas ostale, a sumnjam da bilo gde na Naseobinama, odnosno na Zemlji postoji još jedan takav čovek. Ti znaš da ga ja ne volim. Ne odobravam njegove postupke, njegov moral, ili nedostatak morala, njegovu prevrtljivost, njegovu hladnu rešenost da devojčicu poput Marlene pošalje tamo gde joj je uništenje neizbežno. No, ako je meriti po postignutim rezultatima, on će verovatno ući u istoriju kao veliki čovek."
     "Kao veliki vođa", dodade Insinja. "Ti si veliki čovek, Sivere. Razlika je jasna."
     Ponovo usledi tišina, sve dok Dženar ne progovori, ovog puta sasvim tiho: "Čekam ih da dođu ovamo, za nama. To je moje najveće strahovanje, koje se samo pojačava kad posmatram uljeza kako me obasjava s neba. Četrnaest godina je prošlo od kako smo otišli iz Sunčevog sistema. Šta su učinili za ovih četrnaest godina? Jesi li se ikada upitala, Evgenija?"
     "Nisam", odvrati Insinja, tek napola budna. "Moje brige su mnogo bliže."

ASTEROID

     48.
     Dvadeset drugi avgust 2235. Bio je to značajan datum za Krajla Fišera, jer tog je dana bio Tesin rođendan. Pedeset treći rođendan, tačnije govoreći. Ona ga nije pominjala, niti mu je pridavala značaj - verovatno stoga što se ponosila svojim mladolikim izgledom na Adeliji, ili možda zato što je bila odveć svesna Fišerovih pet godina prednosti.
     Ova razlika u godinama Krajlu, međutim, ništa nije značila.
     Čak i da ga nije osvojila svojom inteligencijom i svojim seksualnim temperamentom, Tesa je držala ključeve za stizanje na Rotor i on je to dobro znao.
     Oči su joj, sada, bile obavijene sitnim borama, a i mišice su joj postale ponešto mlohave, ali rođendan koji nije pominjala predstavljao je za nju trijumf kada je, njišući se, ušla u apartman koji je s godinama postajao sve raskošniji i bacila se u svoju udobnu naslonjaču sijajući od zadovoljstva.
     "Išlo je glatko kao u međuzvezdanom prostoru! Potpuna savršenost."
     "Voleo bih da sam mogao biti tamo", reče Krajl.
     "I ja bih to volela, Krajle, ali stvar je zbilja bila strogo poverljiva. Osim toga, čini mi se da te ionako suviše uvlačim u stvari koje ne bi trebalo da znaš."
     Cilj je bio Hipermnestra, jedan inače sasvim neugledan asteroid koji je tog trenutka bio u pogodnom položaju, ne suviše blizu drugih asteroida i, što je još važnije, ne preblizu Jupitera. Dalje, nijedna Naseobina nije na njega polagala nikakvo pravo, niti ga je, do sada, bilo ko posetio. A povrh svega, prva dva sloga njegovog imena činila su ga, koliko god to trivijalno izgledalo, i u simboličnom smislu idealnim odredištem za probni nadsvetlosni let kroz hipersvemir.
     "Pretpostavljam da je brod sigurno prispeo."
     "Stigao je do udaljenosti od deset hiljada kilometara. Mogli smo i bliže da ga dovedemo, ali nismo želeli da rizikujemo pojačanje njegovog gravitacionog polja, koliko god ono slabo bilo. Zatim se vratio, razume se, do unapred predviđene tačke. Vodile su ga dve obične letelice."
     "Pretpostavljam da su Naseobine pomno posmatrale."
     "Naravno. Ali jedno je kada vidiš brod koji u trenutku nestaje, a drugo je da znaš gde je otišao; da li je otplovio brzinom manjom od svetlosne, odnosno svetlosnom, ili mnogo puta većom od svetlosne; i, naročito, kako je sve izvedeno. Znači, mogu da gledaju koliko hoće, ali to im ništa neće pomoći."
     "Nisu imali ništa u blizini Hipermnestre, zar ne?"
     "Nisu imali načina da otkriju odredište, osim ako bezbednost nije zakazala, a to se kako izgleda nije dogodilo. No, čak i da su znali ili pretpostavili, ni to im, samo po sebi, ne bi mnogo pomoglo. Sve u svemu, Krajle, vrlo zadovoljavajuće."
     "Očigledno, veliki korak."
     "Sa narednim velikim koracima koji su tek pred nama. To je bio prvi brod osposobljen da nadsvetlosnom brzinom preveze jedno ljudsko biće. Ali, kao što znaš, posadu je sačinjavao samo jedan robot."
     "Je li robot uspešno dejstvovao?"
     "U potpunosti, ali to još nije od velikog značaja, osim što se pokazalo da možemo da prevozimo velike mase tamo i natrag u jednom komadu - bar u makro razmerama. Biće potrebno nekoliko nedelja ispitivaja da bismo se uverili da nije došlo ni do kakvih ozbiljnih oštećenja u mikro razmerama. I, naravno, tek nam predstoji zadatak da izgradimo veće brodove, da u njih ugradimo valjane i operativne sisteme za održanje života, kao i da obezbedimo višestruke bezbednosne sisteme. Robot može da podnese stresove koje ljudska bića nisu u stanju."
     "Kako stojimo s rokovima?"
     "Do sada dobro. Do sada. Još godinu dana, godinu i po - ako ne bude nekih katastrofa ili neočekivanih nezgoda - i trebalo bi da budemo sposobni da priredimo iznenađenje Rotorijancima - pod pretpostavkom da su još u životu."
     Fišer se trže i Vendelova se odmah skruši: "Oprosti. Uvek sebi obećam da nikada više tako nešto neću reći, ali ponekad mi izleti."
     "Nema veze", odmahnu glavom Fišer. "Znači, konačno je potvrđeno da ću biti na prvom letu ka Rotoru?"
     "Ako bilo šta može biti konačno potvrđeno u vezi sa nečim što se, ipak, neće desiti još narednih godinu i po dana. Nema načina da se preduprede iznenadne promene koje su sasvim mogućne u ovom projektu."
     "Ali za sada?"
     "Izgleda da je Tanajama za sobom ostavio belešku o tome da ti je obećano jedno mesto na brodu - što je mnogo lepše no što sam od njega mogla očekivati. Koropatski je bio toliko ljubazan da me upozna sa time danas, naravno tek kada sam ja, posle uspešnog leta, osetila da je dobar trenutak da ga prva pitam."
     "Odlično. Tanajama mi je to usmeno obećao. Drago mi je što je ostavio i pisani trag o tome."
     "Da li bi mi rekao zašto ti je to obećao? Tanajama mi je oduvek izgledao kao neko ko nikada ništa neće dati besplatno."
     "U pravu si. Obećao je da će me poslati na taj put ukoliko te dovedem na Zemlju da radiš na nadsvetlosnoj brzini. Mislim da se sećaš da sam to obavio trijumfalno."
     "Sumnjam da je to jedino što je potreslo i dirnulo tvoju vladu", frknu Vendelova. "Koropatski je rekao da se najčešće ne oseća obaveznim u pogledu Tanajaminih obećanja, ali da ima u vidu da si ti živeo na Rotoru nekoliko godina i da bi tvoja znanja mogla biti od koristi. Ja lično smatram da je tvoja upućenost mogla izbledeti posle trinaest godina, ali to, naravno, nisam glasno rekla, budući da sam se baš dobro osećala posle uspele probe, tako da sam za trenutak zaključila da te volim."
     "E, sad mi je baš lakše", nasmeši se Fišer. "Nadam se da ćeš i ti biti na tom prvom letu. Jesi li i to već uredila?"
     Vendelova malo zabaci glavu unazad, kao da hoće da ga bolje pogleda. "To će ići malo teže, dečko moj. Sasvim su saglasni s tim da tebe izlože opasnosti, ali što se mene tiče, rekoše da me ne mogu tek tako rizikovati. 'Ko će voditi projekt ako vas izgubimo?' pitali su, a ja sam rekla, 'Pa, neko od dvadesetak mojih asistenata koji su podjednako upućeni u nadsvetlosni let kao i ja, a i čiji su umovi mlađi i vispreniji od moga.' Bila je to, naravno, laž, jer meni ipak niko nije ravan. Ali impresionirala sam ih."
     "Ima nečega u tome što kažu. Zar bi stvarno trebalo da se izložiš riziku?"
     "Da", odvrati Vendelova. "Pre svega zato što želim da steknem ugled zapovednika na prvom nadsvetlosnom letu. Drugo, radoznala sam da vidim jednu drugu zvezdu i ogorčena što su Rotorijanci, ipak, do nje stigli prvi - ako su..." Ipak, uspela je da se obuzda. "A poslednje, i najvažnije, mislim, želim da odem sa Zemlje." Završila je rečenicu doslovce zarežavši.
     Kasnije, dok su ležali u postelji, ona reče: "I kad jednom najzad stignemo tamo, kako će to čudesno osećanje biti?"
     Fišer ne odgovori ništa. Mislio je na dete, sa čudnim, krupnim očima, i na svoju sestru - i ta dva lika se stopiše u jedan dok je lagano tonuo u san.

VAZDUŠNI LET

     49.
     Duga putovanja kroz planetnu atmosferu nisu bila prihvaćena među Naseljivačima kao deo njihovog društva. Na Naseobinama su se susretali samo sa srazmerno kratkim udaljenostima, za čije su savlađivanje bili sasvim dovoljni liftovi, noge ili, ređe, električna kola. Putovanja između Naseobina obavljala su se raketama.
     Mnogi Naseljivači - bar tamo natrag u Sunčevom sistemu - često su boravili u svemiru, tako da im je kretanje kroz njega bilo u podjednakoj meri obično kao i hodanje. Samo su retki Naseljivači, međutim, putovali do Zemlje, gde je jedino postojalo kretanje kroz atmosferu i gde se koristio vazdušni let.
     Naseljivači koji su se u vakuumu osećali kao kod kuće najednom bi iskusili neobuzdan užas kada bi se suočili sa zviždukom vazduha duž letelice za koju su znali da ne počiva ni na kakvom čvrstom uporištu.
     No, putovanje vazduhom povremeno je predstavljalo očiglednu neophodnost na Eritru. Bio je to, kao i Zemlja, veliki svet, sa takođe prilično gustom atmosferom (koja se isto tako mogla disati). U bibliotekama na Rotoru nalazile su se knjige o vazduhoplovstvu, a bilo je i nekoliko emigranata sa Zemlje koji su posedovali aeronautičko iskustvo.
     U Kupoli su se, tako, nalazila dva mala vazduhoplova, pomalo nezgrapna i primitivna, nepodesna za razvijanje velikih brzina i za vratolomna manevrisanja - ali ipak upotrebljiva.
     U stvari, sama neupućenost Rotora u aeronautički inženjering pokazala se od pomoći u jednom pogledu. Vazduhoplovi iz Kupole bili su znatno kompjuterizovaniji od bilo koje odgovarajuće letelice na Zemlji. Štaviše, Siver Dženar je ova plovila uglavnom držao za složene robote koji su slučajno sagrađeni u obliku aviona. Vremenske prilike na Eritru bile su znatno blaže nego što su uopšte mogle biti na Zemlji, budući da zračenje slabe snage sa Nemezis nije bilo dovoljno da pokrene velike i snažne oluje, što je smanjivalo izglede da se robot-vazduhoplov nađe u opasnosti. I to značajno smanjivalo.
     Proishodilo je da je doslovce svako mogao da upravlja sirovim i neuglačanim letelicama iz Kupole. Jednostavno biste kazali avionu šta želite da učini i on bi to učinio. Ukoliko bi poruka bila nejasna ili izgledala opasna robotskom mozgu letelice, on bi zatražio razjašnjenje.
     Dženar je posmatrao kako se Marlena penje u kabinu aviona uz izvesnu prirodnu opreznost, ako već ne uz grčeviti užas Evgenije Insinje koja se držala podalje od poprišta događaja. ("Ne pojavljuj se u blizini", naredio je on ozbiljno Insinji, "naročito ako budeš izgledala kao neko ko je uveren da prisustvuje predstojećoj katastrofi. Uspaničićeš samo devojku.")
     Insinji je izgledalo da u svakom slučaju ima razloga za paniku. Marlena je bila premlada da bi pamtila svet gde je letenje kroz vazduh predstavljalo običnu stvar. Prilično je mirno primila prevoz raketom na Eritro, ali kako će reagovati na ovaj nepojamni let kroz vazduh?
     Pa ipak, Marlena se popela u kabinu i smestila na svoje sedište uz krajnje spokojan izraz na licu.
     Da li je moguće da uopšte nije shvatala ozbiljnost situacije? "Marlena, dušo, poznato ti je šta ćemo učiniti, zar ne?"
     "Jeste, čika Sivere. Pokazaćeš mi Eritro."
     "Iz vazduha, znaš. Letećeš kroz vazduh."
     "Da. To si mi već rekao."
     "Da li te pomisao na to uznemirava?"
     "Ne, čika Sivere, ali zato tebe silno uznemirava."
     "Samo zbog tebe, dušo."
     "Ja sam potpuno u redu." Ona se okrenu, sasvim mirnog lica, prema njemu dok se uspinjao za njom i smeštao u sedište. "Mogu da razumem što je majka zabrinuta", nastavi, "ali ti si još više zabrinut. Uglavnom ti polazi za rukom da to prikriješ, ali da se samo vidiš kako oblizuješ usne, bilo bi ti neprijatno. Smatraš da će, ako se dogodi nešto loše, to biti tvoja krivica, a ta pomisao nikako ti ne da mira. No, svejedno, ništa se neće dogoditi."
     "Jesi li sigurna u to, Marlena?"
     "Potpuno sigurna. Ništa mi neće biti na Eritru."
     "To si kazala povodom kuge, ali nije sada reč o tome."
     "Svejedno o čemu je reč. Ništa mi neće biti na Eritru."
     Dženar blago odmahnu glavom u neverici i neizvesnosti, a onda zažali zbog toga, jer je znao da je ona pročitala poruku podjednako lako kao da se pojavila najkrupnijim slovima na ekranu kompjutera. Ali u čemu je bila razlika? Čak i da je uspeo da potisne stvar i da se držao kao da je kakav bronzani kip, ona bi ga svejedno prozrela.
     "Idemo u vazdušnu komoru u kojoj ćemo ostati neko vreme", reče on, "kako bih mogao da proverim reakcije mozga letelice. Potom ćemo proći kroz još jedna vrata i avion će onda uzleteti u vazduh. Javiće se dejstvo ubrzanja koje će te potisnuti unazad, a zatim ćemo ploviti kroz vazduh, a između nas i tla neće biti ničega. To ti je jasno, nadam se?"
     "Ne bojim se", uzvrati Marlena tiho.

     50.
     Vazduhoplov se držao postojanog kursa povrh golog predela talasastih brda.
     Dženar je znao da je Eritro živ u geološkom pogledu, kao i da su preduzeta geološka izučavanja pokazala da su postojala razdoblja u njegovoj istoriji kada je bio pun planina. Planine su se još mogle susresti tu i tamo na njegovoj cismeganskoj polulopti - polulopti povrh koje je naduveni krug planete Megas, oko koje je Eritro kružio, počivao gotovo nepomično na nebu.
     Ovde, na transmeganskoj strani, međutim, ravnice i brda predstavljali su glavnu osobenost dva velika kontinenta.
     Marleni, koja nikada ranije u životu nije videla neku planinu, čak su i niski brežuljci delovali uzbuđujuće.
     Na Rotoru su postojale rečice, razume se, a sa visine sa koje su posmatrali Eritro njegove reke nisu se od njih razlikovale.
     Dženar pomisli: Marlenu čeka iznenađenje kada ih bude videla izbliza.
     Marlena se ljubopitljivo zagledala u Nemezis koja je već prošla najvišu, podnevnu tačku i stala da se spušta prema zapadu. "Ona se ne kreće, zar ne, čika Sivere?", upita devojka.
     "Kreće se", uzvrati Dženar. "Odnosno, bar se Eritro okreće u odnosu na Nemezis, ali u ritmu od jednom dnevno, dok Rotor načini pun krug jednom u svaka dva minuta. Poređenja radi, Nemezis, viđena odavde sa Eritra, kreće se nešto manje od sedam stotina puta sporije nego viđena sa Rotora. Ovde izgleda da počiva nepomična, ali ipak to nije sasvim slučaj."
     A onda, bacivši brz pogled prema Nemezis, on dodade: "Nikada nisi videla Zemljino Sunce, Sunce Solarnog sistema, znaš; čak i da jesi, nisi ga zapamtila, budući da si tada bila beba. Sunce je bilo znatno manje, viđeno sa mesta gde se nalazio Rotor u Sunčevom sistemu."
     "Manje?" ponovi iznenađeno Marlena. "Ali kompjuter mi je kazao da je Nemezis manja."
     "I jeste, u stvarnosti. Rotor se, međutim, nalazi znatno bliže Nemezis nego što je ikada bio Suncu, tako da Nemezis izgleda veća."
     "Od Nemezis nas deli četiri miliona kilometara, zar ne?"
     "A od Sunca nas je razdvajalo sto pedeset miliona kilometara. Da se nalazimo na tolikoj udaljenosti od Nemezis, dobijali bismo manje od jedan odsto njene svetlosti i toplote nego što do nas stiže sada. Da smo, pak, ovako blizu Suncu kao što smo blizu Nemezis, u trenu bismo se pretvorili u paru. Sunce je znatno krupnije, sjajnije i toplije od Nemezis."
     Marlena nije gledala prema Dženaru, ali bila je dovoljna, kako izgleda, i njegova boja glasa. "Po načinu na koji pričaš, čika Sivere, čini mi se da bi voleo da se vratiš u blizinu Sunca."
     "Tamo sam rođen, tako da me ponekad obuzme nostalgija."
     "Ali Sunce ja tako toplo i sjajno. Mora da je opasno."
     "Mi nismo gledali pravo u njega. A ni ti ne bi trebalo da predugo gledaš u Nemezis. Skreni pogled, dušo."
     Dženar baci još jedan brz pogled na Nemezis, međutim. Počivala je na zapadnom nebu, crvena i ogromna, sa prividnim prečnikom od četiri lučna minuta, odnosno osam puta veća nego što je Sunce izgledalo sa nekadašnjeg mesta Rotora. Bio je to miran, crveni krug svetlosti, ali Dženar je znao da bi se na njemu, u srazmerno retkim prilikama, javile protuberance, a onda bi na tom vedrom pročelju po nekoliko minuta zablistala bela mrlja koju je bilo bolno posmatrati. Blage sunčeve pege, zagasito crvene, predstavljale su češću pojavu, ali one nisu bile tako upadljive.
     On promrmlja jedno naređenje avionu koji je potom dovoljno skrenuo da Nemezis ostane dalje pozadi, vam neposrednog vidokruga.
     Marlena baci poslednji, zamišljeni pogled na Nemezis, a zatim upravi oči ka prizorima Eritra koji su se prostirali pod njima.
     "Čovek se navikne na to da je sve ružičasto", reče ona. "U stvari, posle izvesnog vremena i ne izgleda tako ružičasto."
     Dženar je to i sam zapazio. Uspevao je da razabere razlike u nijansama i senkama, tako da mu je svet pod njima sve manje delovao monohromatski. Reke i mala jezera delovali su rumenije i tamnije od kopnenih površina, dok je nebo bilo mrko. Eritrova atmosfera rasipala je sasvim malo crvene svetlosti Nemezis.
     Najbeznadežnija stvar u vezi sa Eritrom bila je, međutim, ogoljenost njegovog kopna. Iako sasvim malih razmera, Rotor je imao zelena polja, žute žitnice, raznobojne voćke, bučne životinje, kao i svu silu zvukova i boja ljudskih naseobina i zdanja.
     Ovde su postojali jedino tišina i beživotnost.
     Marlena se namrgodi. "Postoji život na Eritru, čika Sivere."
     Dženar nije uspeo da razabere da li je to Marlena izrekla kao tvrdnju, postavila pitanje ili odgovorila na njegove misli koje su joj bile saopštene jezikom njegovog tela. Da li je insistirala na nečemu ili je tražila da bude uspokojena?
     "Svakako", uzvrati on. "Obilje života. Ima ga posvuda. Ne samo u vodi. Postoje i takve prokariote koje žive u vodenim skramama što optaču čestice tla."
     Posle izvesnog vremena na obzorju pred njima stade da se pomalja okean, u početku kao jednostavna tamna linija, a zatim kao sve šira traka kako mu se vazduhoplov približavao.
     Dženar obazrivo pogleda Marlenu postrance, motreći na njene reakcije. Ona je čitala o okeanima Zemlje, razume se, i mora da je videla slike na holoviziji, ali nema te stvari koja čoveka uistinu može da pripremi za neposredno iskustvo. Dženar koji je bio jednom (jednom!) na Zemlji kao turista, video je ivicu okeana. Nikada se, međutim, nije našao povrh nekog okeana, a da pri tom nema kopno na vidiku, tako da nije bio siguran ni u vlastite reakcije.
     On se talasao pod njima, a onda je kopno stalo da se smanjuje iza njih, da se tanji, sve dok ga nije nestalo. Dženar pogleda nadole uz osećanje mučnine u dubini stomaka. Na um mu je pala jedna rečenica iz nekog drevnog epa: "tamnovino more". Okean ispod njih uistinu je nalikovao na ogromnu, ustalasanu masu crvenog vina, sa ružičastom penom tu i tamo.
     Nikakvi belezi nisu se mogli uočiti u tom ogromnom telu vode, niti je postojalo neko mesto gde bi se spustili. Iščezla je i sama predstava o "mestu". No, znao je da je, čim bi poželeo da se vrati, dovoljno da jednostavno naredi avionu da ih prebaci do kopna. Kompjuter na letelici vodio je računa o njihovom položaju preko brzine i pravca kretanja i tačno je znao gde se nalazi kopno, pa čak i gde je Kupola.
     Prošli su ispod jednog debelog oblačnog pokrova i okean se zatamnio. Na jednu Dženarovu reč avion se digao iznad oblaka. Nemezis je ponovo zasjala, a pod njima se više nije mogao videti okean. Umesto njega, javilo se more ružičastih kapljica, navirući i uzdižući se tu i tamo, tako da su pramenovi magle stali da povremeno promiču pokraj prozora.
     A onda oblaci kao da stadoše da se razmiču, a između njihovih ivica ponovo počeše da se ukazuju letimični prizori tamnovinog mora.
     Marlena je posmatrala napola otvorenih usta, gotovo bez daha. A onda prošaputa: "To je sve voda, zar ne, čika Sivere?"
     "Hiljade kilometara u svim pravcima, Marlena - a mestimično i po deset kilometara u dubinu."
     "Kada bi pao dole, pretpostavljam da bi se utopio."
     "Neka te to ne brine. Ova letelica neće pasti u vodu."
     "Znam da neće", uzvrati Marlena samouvereno.
     Postoji još jedan prizor, pomisli Dženar, koji valja pokazati Marleni.
     Marlena ga prekide u razmišljanju. "Ponovo postaješ nervozan, čika Sivere."
     Dženara je počela da zabavlja činjenica da se već navikao da uzima zdravo za gotovo ovakve Marlenine opaske. "Još nisi videla Megas", reče on, "a upravo sam se pitao da li bi trebalo da ti ga pokažem. Vidiš, Eritro je samo jednom stranom okrenut prema Megasu, a Kupola je podignuta na onoj suprotnoj, tako da Megas nikada nije na našem nebu. Ako bismo, međutim, nastavili da letimo u ovom pravcu, dospeli bismo do cismeanske polulopte i videli bismo ga kako se pojavljuje povrh obzorja.
     "Volela bih da to vidim."
     "U redu, ali pripremi se. Ogroman je. Uistinu ogroman. Gotovo dvostruko širi od Nemezis, a gotovo izgleda kao da umalo nije pao na nas. Neki ljudi naprosto ne mogu da izdrže taj prizor. Neće, međutim, pasti. Ne može. Nemoj to izgubiti iz vida."
     Popeli su se na veću visinu i ubrzali. Okean se pružao pod njima u naboranoj jedoobraznosti, mestimično zatamnjen oblacima.
     Konačno, Dženar reče: "Ako pogledaš malo udesno napred, zapazićeš kako Megas počinje da se pomalja povrh obzorja. Skrenućemo ka njemu."
     U prvi mah ličilo je na majušnu mrlju svetlosti duž obzorja, ali onda je stalo da lagano buja. Konačno, sve širi luk zagasito crvenog kruga počeo je da se podiže povrh obzorja. Bio je upadljivo zagasitiji od Nemezis, koja se i dalje mogla videti desno od njih, iza aviona, i nešto niže na nebu.
     Kako se Megas povećavao, ubrzo je postalo očigledno da ono što se pomolilo nije bio pun krug svetlosti, već nešto malo više od polukruga.
     Marlena reče sa zanimanjem: "To, dakle, podrazumevaju pod "fazama", zar ne?"
     "Tačno. Vidimo jedino onaj deo koji osvetljava Nemezis. Kako Eritro kruži oko Megasa, Nemezis izgleda da se približava Megasu i mi vidimo sve manji i manji osvetljeni deo planete. A onda, kada se Nemezis nađe tik iznad ili ispod Megasa, sve što vidimo jeste tanušna kriva svetlosti na granici Megasa; to je, naime, sve što vidimo od njegove osvetljene polulopte. Ponekad, zapravo, Nemezis čak zađe iza Megasa. Nemezis je tada pomračena, što omogućuje da se pojave sve prigušenije zvezde noći, a ne samo one sjajne koje se vide čak i kada je Nemezis na nebu. Za vreme pomračenja možeš razabrati jedan veliki krug tame u kome uopšte nema zvezda i koji ti pokazuje gde je Megas. Kada se Nemezis ponovo pojavi sa druge strane, opet vidiš tanušnu krivu svetlosti."
     "Čudesno", reče Marlena. "To je kao predstava na nebu. A pogledaj samo Megas - sa svim tim pokretnim prugama."
     One su se pružale preko osvetljenog dela globusa, debele i crvenkasto-smeđe, prošarane narandžastim; lagano su se okretale.
     "Posredi su olujne trake", reče Dženar. "Stvaraju ih strahoviti vetrovi koji duvaju u raznim pravcima. Ako se pažljivije zagledaš, videćeš kako se obrazuju mrlje koje se šire, krećući se, da bi se potom razudile i iščezle."
     "Uistinu izgleda kao holovizijska predstava", reče Marlena ushićeno. "Kako ljudi mogu da to neprekidno ne posmatraju?"
     "Astronomi to čine. Posmatraju posredstvom kompjuterizovanih uređaja postavljenih na ovoj polulopti. Video sam to lično u našoj opservatoriji. Znaš, imali smo jednu planetu sličnu ovoj tamo, nazad, u Sunčevom sistemu. Zove se Jupiter, a čak je veća od Megasa."
     Planeta se u međuvremenu sasvim podigla iznad obzorja, nalik kakvom naduvanom balonu koji se, na neki način, delimično udubio na svojoj levoj polovini.
     Marlena reče: "Predivno je. Da je Kupola podignuta s ove strane Eritra, svi bi ovo mogli da osmatraju."
     "U stvari, ne, Marlena. Stvari ipak ne stoje tako. Većini ljudi ne dopada se Megas. Kazao sam ti da neki imaju utisak da Megas pada, što ih ispunjava strahom."
     Marlena uzvrati nestrpljivo: "Samo bi nekolicina bila u takvoj zabludi."
     "U početku su uvek samo nekolicina, ali takve zablude po pravilu su zarazne. Strahovi se šire, tako da neki ljudi koji se sami od sebe ne bi uplašili postaju žrtve straha svojih suseda. Zar to nisi nikada zapazila?"
     "Jesam", reče ona uz prizvuk gorčine. "Ako jedan mladić zaključi da je neka lutkica zgodna, onda i svi ostali tako misle. Počinju da se nadmeću..." Ona zastade, kao da joj je nelagodno.
     "Zarazni strah jedan je od razloga što smo podigli Kupolu na drugoj polulopti. Drugi je taj što kad je Megas stalno na nebu astronomska osmatranja postaju otežana na ovoj polulopti. Ali mislim da je vreme da se vratimo. Znaš kakva ti je majka. Uhvatiće je panika."
     "Pozovi je i kaži joj da je s nama sve u redu."
     "Ne moram to da učinim. Brod neprekidno šalje naše signale. Zna da je sve u redu s nama - u fizičkom pogledu. Ali nju to i ne brine", reče on, značajno se kucnuvši po slepoočnici.
     Marlena se zavali u sedište, a licem joj minu izraz dubokog nezadovoljstva. "Kakav bol. Znam da će svi reći: 'To je samo stoga što te voli', ali ipak je užasno dosadno. Zašto naprosto ne može da mi veruje na reč kada joj kažem da će sa mnom sve biti u redu?"
     "Zato što te voli", uzvrati Dženar, naloživši tiho vazduhoplovu da ih vrati natrag, "kao što i ti voliš Eritro."
     Marlenino lice odmah se razvedri. "Oh, stvarno ga volim."
     "Da, da. Sasvim je uočljivo po svakoj tvojoj reakciji na njegovu pomenu."
     I Dženar se upita kako bi Evgenija Insinja reagovala na ovo.

     51.
     Reagovala je burno. "Šta hoćeš time da kažeš, ona voli Eritro? Kako može da voli jedan mrtav svet? Da li je moguće da si joj isprao mozak? Postoji li neki razlog zbog koga si je mogao nagovoriti da ga voli?"
     "Evgenija, budi razumna. Da li stvarno veruješ da je moguće ispiranjem mozga navesti Marlenu na bilo šta? Da li ti je ikada tako nešto pošlo za rukom?"
     "Šta se onda dogodilo?"
     "Pokušao sam, zapravo, da je dovedem u situacije koje joj se neće dopasti ili koje će je zaplašiti. Ako sam išta pokušao, onda je to bilo da je navedem 'ispiranjem mozga' da joj se Eritro ne dopadne. Znam iz iskustva da Rotorijanci, odrasli u tesnom, majušnom svetu Naseobine, mrze beskrajna prostranstva Eritra; Ne dopada im se crvenilo svetlosti; ne dopada im se ogromna masa okeana; ne dopadaju im se zatamnjujući oblaci; ne dopada im se Nemezis; a ponajmanje im se dopada Megas. Sve te stvari ih deprimiraju i plaše. A sve sam njih pokazao Marleni. Odvezao sam je nad okean, a onda i čak do mesta gde se vidi kako ceo Megas počiva iznad obzorja."
     "I?"
     "Ništa joj to nije smetalo. Kazala je da se već navikla na crvenu svetlost i da joj više ne izgleda nesnosno crvena. Okean je ni najmanje nije zaplašio, a za strašni Megas je našla da je zanimljiv i zabavan."
     "Ne mogu da verujem."
     "Moraš. Istina je."
     Insinja utonu u misli, a onda nevoljno reče. "Možda je to znak da je već zaražena tom..."
     "Kugom. Čim smo se vratili odveo sam je na novo skeniranje mozga. Još nismo dobili potpune rezultate analize, ali preliminarni pregled ne pokazuje nikakve promene. Moždani obrasci se menjaju značajno i upadljivo čak i kod lakih slučajeva kuge. Kod Marlene naprosto nema ničeg takvog. No, palo mi je naum nešto zanimljivo. Znamo da je Marlena obdarena sposobnošću opažanja, da je kadra da primećuje sve moguće sitnice. Osećanja teku sa drugih na nju. Ali jesi li ikada primetila da se nešto slično događa u suprotnom smeru? Da li njena osećanja teku prema drugima?"
     "Ne shvatam šta imaš na umu."
     "Zna kada sam nesiguran i malo zabrinut, ma koliko se ja to trudio da prikrijem, odnosno kada sam miran i bez straha. Postoji li, međutim, neki način na koji bi ona mogla nagnati ili podstaći da postanem nesiguran ili malo brižan, odnosno miran i bez straha? Ako može da otkrije te stvari, može li i da ih izazove?"
     Insinja se zagleda u njega. "Mislim da je to ludo!" uzvrati ona glasom prigušenim od neverice.
     "Možda. Ali da li si ipak ikada primetila nešto u tom smislu kod Marlene? Razmisli malo."
     "Ne moram da razmislim. Nikada nisam primetila ništa slično."
     "Ne", promrmlja Dženar, "pretpostavio sam da nisi. Svakako bi joj se dopalo da te navede da se osećaš manje nervoznom oko nje, a to joj ipak ne polazi za rukom. Međutim... Istina je, doduše, da ako se ograničimo samo na Marlenine sposobnosti opažanja, one su pojačane od kako je stigla na Eritro. Da li se slažeš?"
     "Da. Slažem se."
     "Ali nije samo to. Postala je i izrazito intuitivna. Zna da je imuna na kugu. Sigurna je da joj se na Eritru ništa neće dogoditi. Posmatrala je okean pod sobom u čvrstom uverenju da avion neće pasti i da se neće utopiti. Da li su joj se ovakve stvari događale i na Rotoru? Zar se tamo nije osećala nelagodno i nesigurno kada je smatrala da za to ima razloga, kao uostalom i svaka druga mlada osoba?"
     "Jeste! Svakako."
     "Ali ovde je postala nova devojka. Potpuno samouverena. Zašto?"
     "Ne znam zašto."
     "Da li to Eritro na nju deluje? Ne, nemam na umu ništa slično kugi. Postoji li neko drugo dejstvo? Nešto potpuno različito? Reći ću ti tačno šta imam na umu. I ja sam to osetio."
     "Šta si osetio?"
     "Izvestan optimizam u vezi sa Eritrom. Nije mi smetala njegova pustoš, niti bilo šta drugo. Mene on, doduše, nikada nije bacao u očajanje, niti me je ozbiljno ispunjavao nelagodnošću, ali nikada mi se ova planeta nije stvarno dopadala. Na ovom putovanju sa Marlenom, međutim, postala mi je nekako draža nego tokom svih prethodnih deset godina koliko već boravim ovde. Možda je moguće, pomislio sam, da je Marlenino oduševljenje zarazno, odnosno da ga to ona nekako izaziva u meni. Ili, pak, to nešto oko Eritra što deluje na nju - deluje i na mene, u njenom prisustvu."
     "Mislim, Sivere", reče Insinja sarkastično, "da bi bolje bilo da se sam podvrgneš skeniranju mozga."
     "Dženar podiže veđe. "Zar misliš da to nisam učinio? Podvrgavam se tome periodično još od časa kada sam stupio ovde. Nije bilo nikakvih drugih promena osim onih neumitnih koje se javljaju usled starenja."
     "Ali da li si proverio svoj um od kako si se vratio sa tog putovanja avionom?"
     "Razume se. To sam najpre učinio. Nisam ja budala. Još nemam potpune analize, ali preliminarni pregled ne ukazuje ni na kakvu promenu."
     "Pa šta ćeš sada preduzeti."
     "Ono što je logično. Marlena i ja ćemo izići iz Kupole i stupiti na površinu Eritra."
     "Ne!"
     "Preduzećemo sve mere predostrožnosti. Ja sam već izlazio."
     "Ti možda jesi", uzvrati Insinja tvrdoglavo, "ali ne i ona. Ona nikada nije."
     Dženar uzdahnu. Zatim se okrenu u stolici, uputivši pogled prema lažnom prozoru u zidu kancelarije kao da je pokušavao da prodre kroz njega i pronikne do crvenila koje se pružalo napolju. Zatim ponovo pogleda Insinju.
     "Napolju je ogroman, nov svet", reče on, "koji ne pripada nikome i ničemu osim nama. Možemo ga uzeti i razviti, imajući u vidu sve nauke koje smo stekli iz budalaste zloupotrebe našeg prvobitnog planetnog doma. Ovoga puta možemo sazdati dobar svet, čist svet, pristojan svet. Već ćemo se navići na njegovo crvenilo. Možemo ga oživeti našim vlastitim biljkama i životinjama. Možemo dovesti do procvata kopna i mora i upraviti planetu na vlastiti evolucioni put."
     "A kuga? Šta je sa njom?"
     "Možemo da uklonimo kugu i da načinimo od Eritra idealno stanište za nas."
     "Ako odstranimo toplotu i silu teže i promenimo hemijski sastav, možemo i Megas načiniti idealan za nas."
     "Da, Evgenija, ali moraš priznati da kuga spada u drugačiju kategoriju od toplote, gravitacije i globalne hemije."
     "Ali kuga je podjednako pogubna na svoj način."
     "Evgenija, mislim da sam ti rekao da je Marlena najvažnija osoba koju imamo."
     "Meni svakako jeste."
     "Tebi je ona važna jednostavno stoga što ti je kćer. Nama ostalima važna je zbog onoga što može da učini."
     "A šta to može da učini? Da tumači jezik naših tela? Da izvodi trikove?"
     "Uverena je da je imuna na kugu. Ako je to tačno, onda nas može poučiti..."
     "Ako je. U pitanju je detinjasta maštarija i ti to znaš. Ne gaji lažne nade."
     "Tamo, napolju, prostire se jedan svet - i ja ga želim."
     "Zvučiš mi sad kao Pit. Da li bi za taj svet rizikovao moju kćer?"
     "Tokom ljudske istorije znatno je više rizikovano za znatno manje."
     "Tim gore po ljudsku istoriju. U svakom slučaju, na meni je da donesem odluku. Ona je moja kćer."
     Dženar joj se obrati prigušenim glasom u kome kao da se sadržala beskrajna tuga. "Volim te, Evgenija, ali jednom sam te izgubio. U meni je sve vreme tinjala slabašna nada da ću jednom uspeti da te povratim. Ali sada se bojim da ću morati ponovo da te izgubim - i to zauvek. Jer, vidiš, moram ti reći da nije na tebi da odlučiš. Nije čak ni na meni. Na Marleni je. Ma šta bude poželela, ona će to već nekako i učiniti. A kako poseduje sposobnost da za čovečanstvo zadobije jedan svet, spreman sam da joj pomognem da uradi ono što želi, uprkos tebi. Molim te, moraš to prihvatiti, Evgenija."

DETEKTOR

     52.
     Klajv Fišer proučavao je Nadsvetlosnog uz ukočeni izraz lica. Bilo je to prvi put da ga vidi, a samo jedan brz pogled na Tesu Vendel jasno mu je stavio do znanja da iza njenog osmeha jedino može stajati ponos srećnog vlasnika.
     Nalazio se u jednoj velikoj pećini, zaštićen trostrukom mrežom obezbeđenja. Unaokolo su bila prisutna i ljudska bića, ali pretežan deo radne snage sačinjavali su brižljivo kompjuterizovani (nehumanoidni) roboti.
     Fišer je imao prilike da vidi mnogo svemirskih brodova - mnoštvo različitih modela koji su se koristili za mnoštvo različitih svrha, ali još nikada nije sreo ništa slično Nadsvetlosnom - nikada još nije video nešto što je bilo tako odbojnog izgleda.
     Da ga je slučajno video, ne znajući pri tom šta je posredi, moglo se dogoditi da uopšte ne pogodi da je to svemirski brod. Šta onda da kaže? Sa jedne strane, nije želeo da razljuti Vendelovu. Sa druge, pak, ona je očigledno čekala da čuje njegovo mišljenje i očigledno je bilo da očekuje reči pohvale.
     I tako se on najzad oglasi pomalo prigušenim glasom: "Posredi je svojevrsna utvarna gracioznost - prilično nalik na osu."
     Ovaj opis - "utvarna gracioznost" - izmami joj smešak, što Fišera navede na zaključak da je dobro odabrao. Ali onda ona dodade: "Šta hoćeš da kažeš time 'nalik na osu', Krajle?"
     "Posredi je jedan insekt", odgovori Krajl. "Znam da nisi imala priliku da često srećeš insekte na Adeliji."
     "Znamo za insekte", reče Vendelova. "Možda nemamo ovo zemaljsko haotično obilje..."
     "Sva je prilika da nemate ose. U pitanju su insekti sa žaokom koji po obliku prilično liče na..." On pokaza prema Nadsvetlosnom. "One takođe imaju veliko ispupčenje napred, kao i pozadi, a između malu poveznu jedinicu."
     "Stvarno?" Ona osmotri Nadsvetlosnog uz iskru novog interesovanja. "Nađi mi sliku ose kad stigneš. Bolje ću razumeti sklop broda u svetlosti tog insekta - odnosno, obrnuto."
     "Odakle baš taj oblik", upita Fišer, "ako nije nadahnut izgledom ose?"
     "Morali smo da pronađemo takav geometrijski oblik koji bi do krajnosti povećao izglede celog broda da se kreće kao nedeljiva jedinica. Hiperpolje ispoljava težnju da se cilindrično širi napred u beskonačnost, zapravo, i to mu valja dopustiti u izvesnoj meri. Sa druge strane, ne sme mu se sasvim dopustiti. U stvari, to je i nemoguće, tako da se mora sputati ovim ispupčenjima. Polje je smešteno unutar trupa: tu ga održava i optače snažno i naizmenično magnetno polje i... ali ti, zapravo, ne želiš da čuješ ovu priču do kraja, zar ne?"
     "Mislim da ne želim više", uzvrati Fišer, blago se osmehujući. "Sasvim sam dovoljno čuo. Ali budući da mi je konačno dopušteno da ga vidim..."
     "Ne budi preosetljiv, molim te", reče Vendelova, obujmivši ga oko struka. "Bio si upućen onoliko koliko je trebalo. Postojali su trenuci kada ni mene nikako nisu trpeli u blizini. Neprekidno su gunđali, pretpostavljam, zbog sumnjivog Naseljivača koji stalno nešto njuška unaokolo; sto puta su poželeli da ja nisam bila ta koja je izumela hiperpolje, kako bi me lako mogli izbaciti napolje. No, stvari su se u međuvremenu poboljšale do te mere da sam uspela čak da uredim da ti dođeš i vidiš brod. Uostalom, jednom ćeš se i sam naći na njemu, a želela sam da ti pružim priliku da mu se malo diviš." Zastala je za trenutak, a zatim dodala. "Kao i meni, uostalom."
     On joj uputi pogled i reče: "Znaš da se tebi divim, Tesa, bez ikakve potrebe za nečim ovakvim." Zatim joj obavi ruku oko ramena.
     "Postajem sve starija, Klajve", reče ona. "Proces starenja naprosto neće da se zaustavi. A tako sam silno zadovoljna tobom. Zajedno smo već sedam godina, skoro osam, a ja odavno nisam osetila stari poriv da oprobam i druge muškarce."
     "Je li to tragedija?" upita Fišer. "Možda je stvar naprosto u tome što te je projekat potpuno zaokupio. Sada kada je brod okončan, verovatno će ti se javiti osećanje nesputanosti i ponovo ćeš imati obilje vremena za lov."
     "Neće. Nemam više taj poriv. Naprosto ga nemam. Ali kako stoji s tobom? Znam da sam te povremeno zanemarivala."
     "Sve je u redu. Kada me zanemaruješ zbog posla, to mi odgovara. Želim taj brod isto koliko i ti, draga, a jedna od noćnih mora koja me prati jeste da ćemo ti i ja, kada on jednom konačno bude spreman, biti prestari da se ukrcamo na njega." On se ponovo osmehnu, ovoga puta sasvim skrušeno. "Kada razmišljaš o starenju, Tesa, nemoj smetnuti s uma da ni ja više nisam mladić. Od pedesete me dele nepune dve godine. Ali ima jedno pitanje koje bih voleo da ti postavim, premda se ustežem, bojeći se razočarenja. No, ipak ću ga postaviti."
     "Samo napred."
     "Sredila si da dođem da vidim brod, da stupim u ovo najsvetije od svih mesta. Imam utisak da Koropatski to ne bi dopustio da projekat nije gotovo završen. Podjednako je paranoičan kada je u pitanju bezbednost kao i Tanajama."
     "Da, što se tiče hiperpolja, brod je spreman."
     "Da li je već leteo?"
     "Još nije. Postoje poslovi koje još treba obaviti, ali oni nemaju veze sa hiperpoljem."
     "Pretpostavljam da će biti probnih letova."
     "Sa posadom - razume se. Nema načina da se to obavi bez posade i da se pouzdano ustanovi da su svi sistemi za održanje života operativni. U ovom pogledu čak ni životinje ne bi bile dovoljne."
     "Ko će biti upućen na probni let?"
     "Dobrovoljci odabrani među kandidatima za potonju misiju."
     "A ti?"
     "Jedino ja neću biti dobrovoljac. Ja moram poći. Ne mogu se pouzdati ni u koga drugog da donosi odluke u slučaju opasnosti."
     "Onda ću i ja poći?" upita Krajl.
     "Ne, ti nećeš."
     Fišerovo lice iznenada se smrači i na njemu se pojavi senka ljutnje. "Dogovor je bio..."
     "To ne važi za probne letove, Krajle."
     "Kada će se oni okončati?"
     "Teško je reći. Zavisi od toga sa kakvim se poteškoćama suočimo. Ako sve teče glatko, onda dva ili tri leta mogu biti dovoljna. U pitanju je nekoliko meseci."
     "Kada je predviđen prvi probni let?"
     "Ne znam to, Krajle. Još radimo na brodu."
     "Kazala si da je spreman."
     "Da, kada je posredi hiperpolje. Ali sada postavljamo neuronske detektore."
     "Šta je to? Nisam čuo da ih ranije pominješ."
     Vendelova nije odmah odgovorila. Osvrnula se oko sebe, utihlo i zamišljeno, a onda rekla: "Privlačimo pažnju, Krajle, a čini mi se da ovde ima ljudi koje tvoje prisusto čini nervoznim. Hajdemo kući."
     Fišer se nije micao. "Mislim da odbijaš da razgovara o tome sa mnom. Iako mi je to od životne važnosti."
     "Razgovaraćemo o tome - kod kuće."

     53.
     Krajl Fišer bio je nemiran, dok je bes ključao u njemu. Odbio je da sedne, već je stajao, nadnet nad Tesu Vendel, koja je slegla ramenima i sela na beli modulirani kauč, zagledavši se potom u njega, nabranih veđa.
     "Zašto si ljut, Krajle?"
     Fišerove usne su podrhtavale. On ih stisnu i stade da okleva pre no što će odgovoriti, kao da nagoni sebe da pukim mišićnim naporom ostane miran.
     "Kada jednom posada bude sastavljena bez mene", reče on najzad, "stvar će biti gotova. Ja više nikada neću ući u kombinaciju. Od početka mora biti jasno da sam ja na brodu svaki put sve dok ne stignemo do Susedne zvezde - i do Rotora. Ne želim da budem izostavljen."
     "Zašto brzopleto zaključuješ?" upita Vendelova. "Nećeš biti izostavljen u ključnom trenutku. Brod još uopšte nije spreman da pođe."
     "Kazala si da je brod spreman", reče Fišer. "Kakvi su to neuronski detektori o kojima si iznenada počela da govoriš? To je naprava koja treba da me ućutka, da mi odvrati pažnju, a onda da brod odleti pre no što ja shvatim da nisam na njemu. To im je glavna namena. A ti si ta koja stoji iza nje."
     "Krajle, sišao si s uma. Neuronski detektor je moja zamisao, moja želja, ja sam insistirala na tome." Ona se upilji u njega, netremice, očekujući da vidi kako će na to reagovati.
     "Tvoja zmisao!" prasnu on. "Ali..."
     Ona ispruži ruku da bi ga ućutkala. "Posredi je nešto na čemu smo radili uporedo sa radom na brodu. Reč je o nečemu što ne spada u moju struku, ali zato sam nemilosrdno nagonila neurofizičare da posao obave na vreme. A razlog? Upravo to što želim da budeš na onom brodu kada krene ka Susednoj zvezdi. Zar ne shvataš?"
     On odmahnu glavom.
     "Razmisli malo, Krajle. Sve bi ti već bilo jasno da nisi obnevideo od besa bez ikakvog razloga. Stvar je sasvim jednostavna. U pitanju je 'neuronski detektor'. On registruje nervne aktivnosti na daljinu. Složene nervne aktivnosti. Ukratko, otkriva prisustvo inteligencije."
     Fišer se zablenu u nju. "Misliš na ono što lekari koriste u bolnicama?"
     "Svakako. To je rutinski instrument u medicini i psihologiji kojim se rano otkrivaju mentalni poremećaji - ali na razdaljini od jednog metra. Meni je, međutim, to potrebno na astronomskim udaljenostima. Nije u pitanju ništa novo. Reč je o staroj napravi koja ima značajno povećan domet. Krajle, ako je Marlena živa, ona će se nalaziti na Naseobini, na Rotoru. Rotor će biti tamo negde, kružeći oko zvezde. Rekla sam ti da ga neće biti lako uočiti. Ako ga brzo ne nađemo, zar možemo biti sigurni da uopšte nije tamo - a ne da nam nekako nije promakao, kao što bi nam promaklo ostrvo u okeanu ili asteroid u svemiru? Treba li da nastavimo sa traganjem tokom narednih meseci, ili godina, kako bismo se na kraju uverili da nam nije promakao, da ipak nije tamo?"
     "A neuronski detektor..."
     "On će nam pronaći Rotor."
     "Zar njime neće biti podjednako teško..."
     "Ne, neće. Vaseljena kipti od svetlosnih i radio-talasa, kao i svih vrsta zračenja, tako da bismo tu morali da razlučujemo jedan izvor od hiljada drugih, ili od miliona drugih. To je, doduše, moguće, ali nije lako i zahteva vremena. No, sasvim je lako razabrati elektromagnetsko zračenje koje stoji u vezi sa neuronima u složenom međuodnosu. Sasvim je neverovatno da može postojati još jedan takav izvor osim Rotora - odnosno, ako i postoji, onda bi to značilo da je Rotor sazdao još jednu Naseobinu. Tako stoje stvari. Ja se, kao što vidiš, podjednako kao i ti upirem da pronađem tvoju kćer. A zašto bih sve ovo činila da nemam nameru da te povedem sa nama naprvi let? Bićeš i ti na njemu."
     Fišer je izgledao pometen. "I uspela si da izmeniš ceo projekat u tom smislu?"
     "Moć koju imam u okviru projekta nije mala, Krajle. Ima, međutim, još nešto. Ovo što ću ti reći vrlo je poverljivo; zato i nismo mogli da razgovaramo kraj broda."
     "Oh? Šta je posredi?"
     "Krajle", poče Vendelova sa prizvukom blagosti u glasu. "Nalaziš mi se u mislima češće no što možeš da pretpostaviš. Ni ne slutiš koliko se upirem da te poštedim razočarenja. Šta ako ipak ne pronađemo ništa kod Susedne zvezde? Šta ako nam pregled neba neopozivo kaže da nigde u blizini nema nikakvih živih inteligentnih oblika života? Da li tada da se odmah vratimo nazad i izvestimo da nismo pronašli ni traga od Rotora? Ne mrgodi se, molim te. Nisam rekla da će neuspeh u registrovanju inteligencije u blizi Susedne zvezde nužno značiti da Rotor i njegovi žitelji nisu preživeli."
     "Ali šta drugo može da znači?"
     "Možda je stvar u tome što su bili krajnje nezadovoljni prilikama oko Susedne zvezde, pa su odlučili da produže dalje. Takođe je moguće da su se zadržali samo onoliko koliko im je bilo potrebno da se opskrbe sirovinama iz eventualnih asteroida, koje bi im bile potrebne za izgradnju novih konstrukcija i kao gorivo za mikrofuzione motore, da bi potom nastavili putovanje."
     "Ako je to posredi, kako onda možemo da doznamo kuda su se uputili?"
     "Nema ih već skoro četrnaest godina. Pomoću hiperpogona u stanju su da putuju samo brzinom svetlosti. Ako su stigli do neke zvezde i smestili se u njenom susedstvu, ta zvezda mora da se nalazi na udaljenosti od četrnaest svetlosnih godina oko nas. A u lopti tog prečnika nema mnogo zvezda. Nadsvetlosnom brzinom možemo ih sve posetiti, a pomoću neuronskog detektora lako ćemo ustanoviti da li se pokraj bilo koje od njih nalazi Rotor."
     "Šta, međutim, ako se u tom trenutku budu kretali kroz svemir? Kako ćemo ih onda otkriti?"
     "Nikako, ali bar ćemo nešto malo povećati izglede ako ispitamo desetak zvezda za šest meseci pomoću neuronskog detektora, umesto da isto vreme provedemo u uzaludnom traganju oko jedne zvezde. A ako ne uspemo - a moramo se suočiti sa činjenicom da je i to moguće - bar ćemo se vratiti sa obiljem podataka o desetak različitih zvezda, među kojima će biti beli patuljci, plavo-bele tople zvezde, zvezde solarnog tipa, bliske binarne zvezde i tako dalje. Teško da će nam se za života ukazati prilika za još jedno ovakvo putovanje, pa zašto ga onda dobro ne iskoristiti i ući u istoriju na velika vrata, dragi moj Krajle?"
     "Mislim da si u pravu, Tesa", uzvrati Krajl zamišljeno. "Pročešljati desetak zvezda i ne pronaći ništa nije baš prijatno, ali bilo bi znatno gore istražiti susedstvo samo jedne zvezde i vratiti se sa pomišlju da se Rotor možda nalazi negde drugde dokle smo mogli stići, ali nam je za to nedostajalo vreme."
     "Tačno."
     "Pokušaću to da upamtim", uzvrati Krajl tužno.
     "Još jedna stvar", reče Vendelova. "Neuronski detektor može da registruje inteligenciju i nezemaljskog porekla. A i to bi bilo veoma dragoceno."
     Fišer je pogleda zbunjeno. "Ali to je malo verovatno, zar ne?"
     "Sasvim neverovatno, ali ako se ipak dogodi, tim će stvar biti dragocenija. Naročito ako je nađemo u lopti prečnika od četrnaest svetlosnih godina oko Zemlje. Ništa u Vaseljeni ne može biti toliko zanimljivo kao drugi inteligentni oblik života - ni toliko opasno. To bismo svakako voleli da doznamo."
     "Kakvi su izgledi da je uopšte otkrijemo, ako ta inteligencija nije zemaljskog porekla?" upita Fišer. "Neuronski detektori podešeni su samo za ljudsku inteligenciju. Meni izgleda da čak ne bismo bili u stanju ni da ustanovimo da je neki uistinu neobičan oblik života uopšte živ, a kamoli još inteligentan."
     "Možda ne bismo mogli da prepoznamo život", odvrati Vendelova, "ali nam, smatram, nikako ne može promaći inteligencija, a mi i tragamo za njom, a ne za životom. Ma koliko neobična i neprepoznatljiva mogla da bude inteligencija, ona mora da bude složenog ustrojstva, veoma složenog ustrojstva - bar u onoj meri u kojoj je to ljudski mozak. Štaviše, ona će morati da funkcioniše posredstvom elektromagnetskih međudejstava. Gravitaciono privlačenje je odveć slabo; jaka i slaba nuklearna međudejstva takođe su kratkodometna. A što se tiče ovog novog hiperpolja na kome se zasniva nadsvetlosni let, ono ne postoji u prirodi koliko nam je poznato, već se može javiti jedino onda ako iza njegovog nastanka stoji inteligencija.
     Neuronski detektor kadar je da otkrije veoma složeno elektromagnetsko polje koje bi predstavljalo znamenje inteligencije, bez obzira na njen oblik ili vrstu hemije na kojoj se zasniva. Što se neinteligentnog života tiče, krajnje je neverovatno da bi on bio opasan po jednu tehnološku civilizaciju kakva je naša - premda bi bilo koji tuđinski oblik života, čak i na nivou virusa, bio zanimljiv."
     "A zašto se to sve mora držati u tajnosti?"
     "Zato što podozrevam - u stvari, znam - da će Globalni Kongres hteti da se što brže vratimo kako bi bili sigurni da je projekat uspešno obavljen i kako bi mogli da otpočnu sa građenjem boljih modela nadsvetlosnih letelica na osnovu našeg iskustva sa ovim prototipom. Sa druge strane, meni će se, ukoliko sve bude u redu, svakako više dopasti da malo razgledam Vaseljenu, bez obzira na njihovo nestrpljenje. Ne kažem da ću tako zasigurno postupiti, ali želim da ta mogućnost bude otvorena. Ako budu doznali da to planiram - čak i da samo pomišljam na to - pretpostavljam da bi pokušali da pronađu drugu posadu za koju bi smatrali da će biti poslušnija."
     Fišer se slabašno osmehnu.
     "Šta je bilo, Krajle?" upita Vendelova. "Pretpostavimo da ne bude ni traga od Rotora i njegovih žitelja. Da li ćeš onda naprosto poželeti da se razočarano vratiš na Zemlju? Vaseljena ti se nalazi na dohvat ruke, a ti odustaješ."
     "Ne. Samo razmišljam o tome koliko će biti potrebno da se postave detektori, kao i ostale stvarčice koje ti još mogu pasti na pamet. Kroz nešto malo više od dve godine biće mi već pedeseta. A u tim godinama agenti koji rade za Ured obično bivaju povučeni da rade kancelarijske poslove na Zemlji i više se ne šalju u svemirske misije."
     "Pa?"
     "Još samo dve godine i ja više neću biti kandidat za taj let. Kazaće mi da sam prestar, pa mi tako ni Vaseljena više neće biti nadohvat ruke."
     "Gluposti! Dopustiće meni da pođem, a ja sam upravo prevalila pedesetu."
     "Ti si poseban slučaj. Taj brod je tvoj."
     "I ti si poseban slučaj, budući da ću ja insistirati na tebi. Osim toga, oni neće lako naći kvalifikovane ljude da pođu na Nadsvetlosnom. Sve što budemo mogli da učinimo oko toga biće da tražimo dobrovoljce. I to će uistinu morati biti dobrovoljci; ne smemo rizikovati da se brod nađe u rukama nevoljnih i zaplašenih ljudi koji su regrutovani za ovu misiju."
     "Ali zašto ne bi bilo dobrovoljaca?"
     "Zato što ste u pitanju vi, Zemljani, dobri moj Krajle, a gotovo svakom Zemljaninu svemir je oličenje samog užasa. Hipersvemir je još veći užas, tako da će se zbog toga dodatno ustezati. Uz tebe i mene biće potrebno još troje dobrovoljaca i tvrdim ti da ćemo imati poteškoća da ih pronađemo. Razgovarala sam sa mnogima i sve što do sada imam jesu dva kandidata sa poluobećanjem: Čao-Li Vu i Henri Jarlov. Još nema trećeg. A čak ako bi se, protivno svim očekivanja, naprasno pojavilo i svih deset kandidata, nikako se neće dogoditi da tebe izostave zbog nekog od njih, budući da ću ja insistirati da ti pođeš sa mnom kao moj ambasador kod Rotorijanaca - ako se za tim ukaže potreba. A ako ni to ne bude dovoljno, obećavam ti da će se brod otisnuti pre no što napuniš pedesetu.
     Fišer se konačno osmehnu uz pravo olakšanje i reče: "Teso, volim te. Znaš, stvarno te volim."
     "Ne", uzvrati ona, "ne znam da me stvarno voliš, naročito ne kada to kažeš tim tonom, kao da te je to priznanje i samog iznenadilo. Veoma je čudno, Krajle, ali tokom svih ovih skoro osam godina koliko se poznajemo, koliko živimo zajedno i koliko vodimo ljubav, to mi još nikada nisi kazao."
     "Nisam?"
     "Veruj mi, pomno pazim šta govoriš. A znaš li šta je još čudno? Ni ja nikada nisam rekla da volim tebe, ali te volim. Stvari nisu od početka išle u tom pravcu. Šta misliš, šta se dogodilo sa nama?"
     A onda jedno drugom uputiše stidljiv osmeh, kao da se pitaju šta im tim povodom valja činiti.

POVRŠINA

     54.
     Evgenija Insinja delovala je zabrinuto. I više od toga.
     "Kažem ti, Sivere. Nisam imala nijednu mirnu noć još od onog dana kada si je izveo u avionu." Glas joj se rastočio u nešto što bi se kod neke žene manje postojanog karaktera moglo opisati gotovo kao jecanje. "Zar to letenje kroz vazduh - sve do okeana i natrag, a i povratak pošto se spustila noć - zar joj to nije bilo dovoljno? Zašto je ne zaustaviš?"
     "Zašto je ja ne zaustavim?" upita Siver lagano, kao da mu pitanje nije bilo jasno. "Zašto ja nju ne zaustavim? Evgenija, odavno smo prošli tu fazu kada smo bili u stanju da sprečimo Marlenu?"
     "To je smešno, Sivere. Gotovo kukavički. Kriješ se iza nje, pretvarajući se da je svemoćna."
     "Zar nije? Ti si joj majka. Naredi joj da ostane u Kupoli."
     Insinjine usne se stisnuše. "Petnaest joj je godina. Ne želim da se ponašam tiranski."
     "Naprotiv. Volela bi da budeš tiranka. Ali ako pokušaš, samo će te osmotriti onim svojim bistrim, izuzetnim očima i reći otprilike ovo: 'Majko, osećaš se krivom što si me lišila oca, pa sad misliš da se Vaseljena urotila da te za kaznu liši mene, što je sve smešno praznoverje.'"
     Insinja nabra veđe. "Sivere, to je nešto najgluplje što sam ikada čula. Ništa slično ne osećam, a i kako bih mogla?"
     "Svakako da ne osećaš. Samo sam improvizovao. Ali Marlena to neće učiniti. Ona će znati - po načinu na koji ti se pomerio palac, po kretnji ramene lopatice ili već po nečemu, šta je to što te muči i to će ti reći. Biće to sasvim istinito i tako sramno, pretpostavljam, da ćeš postati odveć zaokupljena nastojanjem da se odbraniš, te ćeš radije popustiti nego da joj otkriješ još neki sloj svoje psihe."
     "Nemoj mi reći da je to ono što se zbilo s tobom."
     "Nije baš, budući da mene voli, a i ja sam pokušao da postupam sasvim diplomatski sa njom. Ali ako je izneverim, bojim se i od same pomisli kakvoj će me sramoti izložiti. Čuj, uspeo sam da malo odložim stvar. Bar mi to priznaj. Htela je da iziđe napolje odmah posle onog putovanja avionom. Ja sam, međutim, pomerio izlazak za kraj meseca."
     "Kako ti je to pošlo za rukom?"
     "Pravom sofistikom, uveravam te. Sada je decembar. Podsetio sam je na to da za tri nedelje počinje nova godina, ako se držimo Zemljinog kalendara, a ima li boljeg načina da se proslavi dolazak 2237, upitao sam je, nego otpočinjanjem nove ere istraživanja i naseljavanja na Eritru? Znaš, ona doživljava svoj prodor na planetu u toj svetlosti - kao početak novog doba. Što samo pogoršava stvari."
     "Zašto?"
     "Zato što na celu stvar gleda ne kao na lični hir, već kao na nešto od životne važnosti za Rotor, pa čak, možda, i za celo čovečanstvo. Nema ničeg boljeg od toga da nešto što ti je lično zadovoljstvo bude ujedno i otmen prilog opštoj dobrobiti. To je onda opravdanje za sve. Ja sam tome pribegavao, pribegavala si i ti, baš kao i svako drugi. A više od svih ljudi koje znam tome je pribegavao Pit. Verovatno je uverio samoga sebe da diše jedino stoga da bi ugljen-dioksidom koji mu izlazi iz pluća potpomogao biljnom životu na Rotoru."
     "I tako, igrajući na kartu njene megalomanije, nagnao si je da malo sačeka."
     "Da, a time smo dobili još jednu sedmicu da vidimo da li će je nešto ipak zaustaviti. Moram ti, međutim, reći da je moja sofistika nije zavarala. Složila se da sačeka, ali mi je i kazala: 'Misliš da ćeš, ako me nagovoriš da odložimo izlazak, time bar malo steći naklonost moje majke, zar ne, čika Sivere? Ništa na tebi ne govori da dolazak nove godine smatraš iole važnim.'"
     "Kako je to bilo nesnosno okrutno, Sivere."
     "Možda samo nesnosno, Evgenija. No, svodi se na isto."
     Insinja odvrati pogled. "Moju naklonost? Šta da kažem..."
     Dženar hitro uzvrati: "Zašto bi bilo šta kazala? Već sam ti davno rekao da te volim, a otkrio sam da se time što sam ostario - odnosno, postao stariji - ništa nije promenilo. Ali to je moj problem. Nikada se nisi nepošteno ophodila prema meni. Nikada mi nisi davala razloga za nadu. A ako sam dovoljno glup da ne budem u stanju da prihvatim odričan odgovor, zašto bi to trebalo tebi da smeta."
     "Smeta mi ako si ti iz bilo kog razloga nesrećan."
     "I to već mnogo znači", uzvrati Dženar uz smešak. "Beskrajno je bolje od ničega."
     Insinja odvrati pogled i, očigledno hotimice, vrati se na razgovor o Marleni. "Ali, Sivere, ako je Marlena prozrela tvoje pobude, zašto se onda saglasila sa odlaganjem?"
     "Ovo ti se neće dopasti, ali bolje da ti kažem istinu. Marlena mi je rekla: 'Sačekaću do nove godine, čika Sivere, zato što će se to možda svideti majci, a ja sam na tvojoj strani.'"
     "To je rekla?"
     "Molim te, nemoj joj zameriti. Očigledno sam je očarao svojom duhovitošću i šarmom, tako da misli da čini tebi uslugu."
     "Ona je provodadžika", reče Insinja, osećajući kako je istovremeno srdita i zadovoljna.
     "Palo mi je, međutim, na um da ako bi nekako mogla da pokažeš zanimanje za mene, mogli bismo to iskoristiti da je nagovorimo na bilo šta što bi joj izgledalo da će dodatno da pojača to zanimanje - s tim što će tvoje držanje morati da bude stvarno, jer će ga u protivnom ona prozreti. Shvataš li me?"
     "Shvatam", reče Insinja, "jedino to da kada ne bi bilo Marlenine sposobnosti opažanja, ti bi nesumnjivo pribegavao i makijavelinskim sredstvima da mi se približiš."
     "Ne ostavljaš mi nijednu drugu mogućnost, Evgenija."
     "A zašto ne bismo preduzeli ono što je očigledno? Zatvorimo je, a onda vratimo prvom raketom na Rotor."
     "Potpuno svezanu, pretpostavljam. Na stranu to što smatram da to ne bismo mogli da učinimo; Marlenina vizija počela je da deluje na mene. Počinjem i sam da razmišljam o kolonizovanju Eritra - ceo jedan svet koji nam stoji na raspolaganju."
     "A udisaćemo njihove tuđinske bakterije, unosićemo ih sa hranom i vodom." Insinjino lice izobliči se u grimasu.
     "Pa šta? I ovde ih već udišemo, pijemo i jedemo - u izvesnoj meri. Ne možemo ih potpuno držati izvan Kupole. A ako ćemo pravo, i na Rotoru ima bakterija koje udišemo, pijemo i jedemo."
     "Da, ali prilagođeni smo na život na Rotoru. Ovo su, međutim, tuđinski oblici života."
     "Tim bolje. Ako mi nismo prilagođeni na njih, nisu ni oni na nas. Ništa ne ukazuje na to da bi mogli da postanu naši paraziti. Neće biti ništa opasniji po nas od mnoštva neškodljivih čestica prašine."
     "A kuga?"
     "To jeste stvarna poteškoća, razume se, čak i kada je posredi nešto tako jednostavno kao što je puštanje Marlene izvan Kupole. Razume se, preduzećemo sve mere predostrožnosti."
     "Kakve mere?"
     "Nosiće zaštitno odelo, pre svega. Zatim, ja ću poći sa njom. Imaću ulogu kanarinca."
     "Šta je to 'kanarinac'?"
     "To je korišćeno na Zemlji pre mnogo stoleća. Rudari su nosili sa sobom u rudnike kanarince - znaš, žute ptičice. Ukoliko bi se vazduh pogoršao, kanarinac bi uginuo pre no što bi za ljude postalo opasno, ali bi ljudi, znajući po tome da ih čekaju neprilike, hitro napustili rudnik. Drugim rečima, ako ja počnem da se neobično ponašam, smesta će nas oboje vratiti natrag."
     "Ali šta ako na nju počne da deluje pre nego na tebe?"
     "Mislim da neće. Marlena se oseća imunom. To je ponovila toliko puta da sam počeo da joj verujem."

     55.
     Nikada ranije Evgenija Insinja nije posmatrala približavanje nove godine uz tako bolnu usredsređenost na kalendar. Za tako nešto nikada ranije nije bilo razloga. Štaviše, i sam kalendar predstavljao je tek daleki arhaizam.
     Na Zemlji, godina je počela obeležavanjem pojedinih doba, kao i praznika koji su stajali s njima u vezi - početak leta, početak zime, setva, žetva - ili kako su već nazivani.
     Krajl joj je (prisetila se Insinja) objasnio sve zamršenosti kalendara, uživajući u tome na svoj mračan i svečan način, kao što je činio i sa svim ostalim što ga je podsećalo na Zemlju. Slušala ga je uz mešavinu zanosa i zebnje; zanosa - zato što je želela da podeli njegovo interesovanje, a to je moglo još više da ih zbliži; zebnje - zato što se pobojala da bi njegovo zanimanje za Zemlju moglo da ga odvoji od nje, kao što se na kraju i dogodilo.
     Neobično je što je i dalje osećala taj bol - ali je li sada malo minuo? Izgledalo joj je da se zapravo ne može prisetiti Krajlovog lica, da se sada jedino priseća sećanja. Je li to bio spomen na spomen što je sada stajalo između nje i Sivera Dženara?
     No, isto takvo sećanje na sećanja nagonilo je Rotor da se i dalje drži zemaljskog kalendara. Na Rotoru nije bilo godišnjih doba. Imao je godinu, razume se, zato što je (baš kao i sve ostale Naseobine iz sistema Zemlja-Mesec, uz jedini izuzetak onih nekoliko koje su kružile oko Marsa ili koje su se gradile u asteroidnom pojasu) pratio Zemlju na njenom putovanju oko Sunca. No, bez godišnjih doba, sama godina postajala je besmislena. Ali ona se ipak računala, baš kao i meseci i nedelje.
     Rotor je takođe imao dan, veštački podešen da traje dvadeset četiri časa; tokom polovine ovog razdoblja unutra je puštana Sunčeva svetlost, da bi potom, za vreme druge polovine, bivala zaklanjana. Moglo se isto tako podesiti da Rotorov dan bude bilo koje druge dužine, ali je ipak zadržano trajanje Zemljinog dana i takođe je bio podeljen u dvadeset četiri šezdesetominutna časa, a svaki minut imao je po šezdeset sekundi. (Bar se postiglo da dani i noći budu jednakog trajanja od po dvanaest časova.)
     Povremeno su se javljali predlozi među naseobinama da se prihvati sistem po kome bi dani bili označeni naprosto brojevima, a onda grupisani u desetine i unmnoške desetina; u dekadane, hektodane, kilodane, odnosno, u suprotnom smeru, u decidane, centidane, milidane; ali to je, zapravo, bilo nemoguće.
     Bilo je neizvodljivo da svaka Naseobina uvede vlastiti sistem, zato što bi to dovelo do haosa u trgovini i komunikacijama. Takođe, nije bio moguć nijedan drugi objedinjujući sistem izuzev sistema koji se koristio na Zemlji, gde je i dalje obitavalo devedeset devet odsto ljudske populacije i za koju je sponama tradicije još bio povezan onaj preostali jedan postotak. Sećanje je nagonilo Rotor i sve ostale Naseobine da se drže kalendara koji je za njih bio prekomerno zamršen i lišen smisla.
     Ali Rotor je sada napustio Sunčev sistem i predstavljao je izdvojen i samotan svet. Više nisu postojali dani, meseci ili godine u zemaljskom smislu. Nije čak bilo ni Sunčeve svetlosti po kojoj bi se razlikovali dan i noć, budući da se Rotor danju sjajio veštačkom svetlošću, koja je noću sasvim prigušivana u dvanaestočasovnom ciklusu. Strogu tačnost ovog ciklusa ne bi remetila čak ni eventualna postupna zatamnjenja i pojačanja rasvete u graničnim trenucima, čime bi bili oponašani sumrak i svitanje. No, za tim kao da nije bilo potrebe. A u okviru ove svenaseobinske podele pojedinačni domovi podešavali su rasvetu već prema vlastitom ćefu ili potrebama, ali su dane računali po vremenu Naseobine - a to je bilo Zemljino vreme.
     Čak i ovde, pod Kupolom na Eritru, gde su postojali prirodni dan i noć koje su lokalni žitelji povremeno koristili kao vremensku meru, u zvaničnim računanjima u upotrebi se nalazila dužina dana, koja se neznatno razlikovala od one iz Naseobine, ali je ipak odražavala sponu sa Zemljom (sećanje na sećanje).
     Mogli su se čuti sve glasniji predlozi da se odustane od dana kao osnovne mere vremena. Insinja je znala da je Pit sklon decimalizaciji merenja vremena, ali se čak i on ustezao da to zvanično predloži, iz straha da će to izazvati žučnu opoziciju.
     Ali možda tako neće biti zauvek. Tradicionalne haotične jedinice nedelja i meseci izgledale su manje važne. Tradicionalni praznici sve su se češće prenebregavali. U svom astronomskom radu Insinja je koristila dane kao jedinu značajnu jedinicu. Jednom će stari kalendar izumreti i, u dalekoj budućnosti, javiće se novi, arbitrarni metodi označavanja protoka vremena - Galaktički Standardni kaledar, možda.
     Ali sada je zatekla samu sebe kako broji preostale dane do jedne nove godine čiji je početak proizvoljno označen. Na Zemlji, bar, nova godina počinjala je u trenutku ravnodnevice - zimske na severnoj polulopti, letnje na južnoj. To je stajalo u vezi sa Zemljinom orbitom oko Sunca, koje su se jasno sećali jedino astronomi na Rotoru.
     No, sada - iako je Insinja bila astronom - nova godina se za nju odnosila jedino na Marleninu nameru da iziđe na površinu Eritra; a baš taj trenutak izabrao je Siver Dženar samo zato što mu je pružao priliku za uverljivo odlaganje ovog čina, što je Insinja, opet, prihvatila jedino zbog toga što se prekomerno saživela sa viđenjima romantične veze jedne tinejdžerke.
     Insinja se trže iz prebiranja po dubinama vlastitih misli i ugleda pred sobom Marlenu kako je svečano posmatra. (Kada je tako nečujno ušla u prostoriju? Ili je možda Insinja bila odveć zamišljena, tako da uopšte nije čula korake?)
     Insinja prozbori polušapatom: "Zdravo, Marlena."
     "Nisi srećna majko, uzvrati Marlena."
     "Nije neophodno raspolagati supernadarenošću za opažanje da bi se to razabralo, Marlena. Jesi li i dalje rešena da iziđeš na Eritro?"
     "Jesam. Sasvim. Potpuno."
     "Zašto, Marlena, zašto? Možeš li mi to objasniti tako da razumem?"
     Ne mogu, zato što nećeš da razumeš. Osećam zov."
     "Šta te to doziva?"
     "Eritro. Želi da iziđem." Marlenino inače mrzovoljno lice najednom kao da se ozari.
     "Kada govoriš tako", odbrusi Insinja, "ja naprostom imam utisak da si već zaražena onom..."
     "Kugom? Ne, nisam. Čika Siver me je upravo podvrgnuo novom skeniranju mozga. Kazala sam mu da nema potrebe za tim, ali on mi je rekao da to moramo učiniti zbog dokumentacije pre no što iziđemo. Savršeno sam normalna."
     "Skeniranja mozga ne mogu ti sve reći", uzvrati Insinja, namrštivši se.
     "Baš kao ni majčinski strahovi", reče Marlena, a zatim dodade blažim tonom: "Majko, molim te, znam da hoćeš ovo da odložiš, ali ja to neću prihvatiti. Čika Siver mi je obećao. Čak i ako pada kiša, čak i ako je ružno vreme, ja izlazim. U ovo doba godine napolju ne vlada nevreme niti se javljaju temperaturne krajnosti. U stvari, to se gotovo nikada ne događa, u bilo koje doba godine. U pitanju je predivan svet."
     "Ali on je go - mrtav. Sa izuzetkom klica", uzvrati s gađenjem Insinja.
     "Ali jednoga dana ovde ćemo zasaditi naš vlastiti život." Marlena odvrati pogled, očiju zabludelih u snove. "Uverena sam u to", dodade.

     56.
     "E-odelo je jednostavno odelo", reče Siver Dženar. "Ono ne mora da reguliše razliku u pritisku. Nije posredi ronilačka oprema ili skafander. Uz njega ide i šlem, kao i zaliha komprimovanog vazduha koji se može regenerisati. Tu je i mala jedinica za grejanje koja održava pogodnu temperaturu. Razume se, odelo je hermetički zatvoreno."
     "Da li će mi pristajati?" upita Marlena, posmatrajući sa gađenjem podeblji materijal od pseudotekstila.
     "Nije baš po poslednjoj modi", reče Dženar, zažmirkavši. "Napravljeno je ne radi estetike, već radi koristi."
     "Ne zanima me da izgledam lepo, čika Sivere", reče Marlena pomalo razdraženim tonom, "samo ne želim da mi stoji kao kakva vreća. Ako u tome ne budem mogla da hodam, onda ništa ne vredi."
     Evgenija Insinja prekide kćerku. Posmatrala je sa strane, pomalo bleda u licu i stisnutih usana. "Odelo je tu da bi te zaštitilo, Marlena. Svejedno mi je kako ti stoji."
     "Ali ipak ne mora da bude neudobno, majko, zar ne? Može i da me štiti i da mi dobro stoji."
     "Ovo će ti, u stvari, prilično dobro stajati", primeti Dženar. "Nismo mogli pronaći bolje. Uostalom, imamo jedino brojeve za odrasle." On se okrenu ka Insinji. "Ne koristimo ih mnogo u poslednje vreme. Pošto se kuga smirila, neko vreme smo vršili ispitivanja, ali sada već prilično dobro poznajemo neposrednu okolinu, a u onim retkim prilikama kada idemo napolje obično koristimo zatvorena E-kola."
     "Volela bih da tako postupite i sada."
     "Ne", reče Marlena, kojoj se očigledno predlog nije dopao. "Već sam bila napolju u jednom vozilu. Želim da hodam. Hoću da... osetim tlo pod nogama."
     "Luda si", odvrati Insinja nezadovoljno.
     "Hoćeš li prestati da mi prebacuješ...", obrecnu se Marlena.
     "Gde ti je sposobnost opažanja? Nisam imala na umu kugu. Mislila sam da si obično luda, na uobičajeni način. Hoću da kažem... Oh, molim te, Marlena, počinješ i mene da izluđuješ."
     Zatim se okrenu ka Dženaru i reče: "Sivere, ako su ovo stara E-odela, kako znaš da su još ispravna?"
     "Znam, zato što smo ih proverili, Evgenija. Uveravam te da su sasvim u dobrom stanju. Nemoj smetnuti s uma: ja idem napolje sa njom - takođe u odelu."
     Insinja, međutim, još nije iscrpla sve primedbe. "A šta ako iznenada moraš da..." Ona načini neodređenu kretnju rukom.
     "Da uriniram? Jesi li na to mislila? I to se može izvesti, premda nije udobno. No, neće se dogoditi. Ispraznili smo mehurove, tako da smo sad mirni nekoliko časova - ili bi bar trebalo da budemo. Osim toga, nećemo se mnogo udaljiti; u slučaju nužde brzo se možemo vratiti u Kupolu. Treba sada da pođemo, Evgenija. Uslovi su dobri napolju i to treba iskoristiti. Daj, Marlena, da ti pomognem oko tog odela."
     "Ne pretvaraj se da si presrećan", reče oštro Insinja.
     "Uopšte se ne pretvaram. Iskreno govoreći, i sam jedva čekam da iziđem napolje. U Kupoli čovek lako počne da se oseća kao u zatvoru, znaš. Kada bismo svi izlazi više napolje, ljudi bi možda izdržavali duže smene u Kupoli. Eto, tako, Marlena, samo još treba da stavimo šlemove."
     "Samo trenutak, čika Sivere", zastade Marlena. Zatim priđe Insinji i ispruži ruku, koja je u odelu izgledala glomazna.
     Insinja je tužno pogleda.
     "Majko", reče Marlena. "Još jednom, molim te budi spokojna. Volim te i nikada ne bih činila sve ovo što te toliko nagoni na brigu samo da bih udovoljila sebi. Radim to jedino stoga što znam da će sve biti u redu i da nema razloga za brigu. A uverena sam da i ti želiš da iziđeš u E-odelu kako bi mogla da me stalno držiš na oku, ali to ne smeš."
     "Zašto ne smem, Marlena? Kako da oprostim samoj sebi ako se tebi nešto dogodi, a ja nisam tamo da ti pomognem?"
     "Ali meni se ništa neće dogoditi. A ako se nešto i dogodi, a neće, šta ti možeš da preduzmeš? Osim toga, toliko se bojiš Eritra, da ti je um verovatno otvoren za sve vrste abnormalnih dejstava. Šta ako kuga pogodi tebe, a ne mene? Kako očekuješ da se ja saživim za tim?"
     "U pravu je, Evgenija", reče Dženar. "Ja ću biti napolju sa njom, a najbolje što ti možeš da učiniš jeste da ostaneš ovde i budeš mirna. Sva E-odela opremljena su radiom. Marlena i ja moći ćemo da se međusobno čujemo, a bićemo i u vezi sa Kupolom. Ukoliko ona počne da se na bilo koji način ponaša čudno, ako ja makar i posumnjam na to, obećavam ti da ću je smesta vratiti u Kupolu. A ako se ja sam ne budem osećao potpuno normalno, takođe ću se odmah vratiti, povevši i Marlenu sa sobom."
     Insinja odmahnu glavom; nije delovala ni najmanje utešeno dok je posmatrala kako najpre Marlena, a onda i Dženar nameštaju šlemove.
     Prišli su glavnoj vazdušnoj komori Kupole i Insinja stade da ih posmatra kako se spremaju za izlazak. Savršeno je dobro znala koji je postupak prolaska kroz komoru - bez te upućenosti teško da se moglo biti Naseljivač.
     Postojala je delikatna kontrola vazdušnog pritiska da bi se ustanovilo da je došlo do tananog prelaska vazduha iz Kupole napolje, a nikada iz Eritra unutra. Provere su se u svakom trenutku vršile kompjuterski, kako bi se otklonila svaka mogućnost greške.
     A onda se unutrašnja vrata otvoriše. Dženar uđe u vazdušnu komoru i domahnu Marleni da mu se pridruži. Ona krenu za njim i vrata se zatvoriše za njom. Njih dvoje nestadoše sa vidika. Insinja je jasno razabrala da joj je srce preskočilo jedan otkucaj.
     Posmatrala je kontrole i tačno znala kada su se spoljnja vrata otvorila, a onda ponovo zatvorila. Istog časa ožive holoekran i ona ugleda dve prilike u E-odelima kako stoje na golom tlu Eritra.
     Jedan inženjer pruži malu slušalicu Insinji koja je stavi u desno uho. Podjednako mali mikrofon pričvršćen joj je oko glave.
     U uhu joj se začu jedan glas: "Radio-veza" - i istog trena oglasi se Marlena. "Čuješ li me, majko?"
     "Da, dušo", uzvrati Insinja. Vlastiti glas zazvučao joj je nekako suvo i abnormalno.
     "Napolju smo i ovde je predivno. Ne bi moglo biti bolje."
     "Da, dušo", ponovi Insinja, osećajući se šuplje i izgubljeno i pitajući se da li će ikada više videti svoju kćer zdravoga uma.

     57.
     Siver Dženar osetio se gotovo lepršavo kada je zakoračio na površinu Eritra. Strmi zid Kupole iza njega dizao se uvis, ali on mu je držao okrenuta leđa, budući da bi jedan tako neeritroski prizor zacelo narušio njegovo uživanje u ovom svetu.
     Uživanje? Bila je to neobična reč za Eritro, jer u tom času nije imala nikakvog smisla. Nalazio se zaštićen šlemom i udisao je vazduh Kupole, odnosno bar vazduh koji je bio pročišćen i obrađen u Kupoli. Nije mogao da oseti miris planete, niti da je iskusi na bilo koji neposredan način, unutar svog zaštitnog omotača.
     No, postojalo je ipak jedno osećanje koje ga je na neobičan način ispunjavalo srećom. Čizmama je blago drobio tle pod nogama. Iako površina Eritra nije bila stenovita, postojalo je sloj šljunka, a među kamičcima nalazilo se ono što se jedino moglo opisati kao zemlja. Bilo je, razume se, dovoljno vode i vazduha na ovom svetu da razbiju praiskonsku stenovitu površinu, a možda su i sveprisutne prokariote, kojih je bilo u nebrojenim bilionima, strpljivo potpomagale ovaj proces tokom milijardi godina.
     Zemlja je bila mekana. Prethodnog dana padala je kiša, plaha, postojana i magličasta kiša Eritra - ili bar ovog njegovog dela. Tle je i dalje od nje bilo pomalo raskvašeno; Dženar je zamišljao grumenje tla, grumuljke peska, ilovače i gline, od kojih je svaki optočen tanušnom vodenom opnom koja se osvežavala i obnavljala. U toj opni, prokariotske ćelije srećno su živele, upijajući energiju što je stizala sa Nemezis i gradeći složene belančevine iz jednostavnih, dok su druge prokariote, ravnodušne prema energiji sa zvezde, koristile, umesto te energije, sadržinu ostataka onih prokariota koje su, u nebrojenim bilionima, umirale u svakom trenutku.
     Marlena je stajala kraj njega. Gledala je nagore, a Dženar blago reče: "Nemoj gledati u Nemezis, Marlena."
     Marlenin glas zazvuča prirodno u njegovom uhu. U njemu se nisu mogle razabrati napetost ili zebnja. Naprotiv, glas joj je bio ispunjen tihom radošću. Ona reče: "Gledam oblake, čika Sivere."
     Dženar podiže pogled prema tamnom nebu, gde se iza jednog oblaka načas pomoli slabašan zelenkastožuti sjaj. Spram njega plovili su paperjasti oblaci, osobeni za lepo vreme, koji su hvatali svetlost Nemezis i refraktovali je u narandžastu blistavost.
     Na Eritru je vladala utvarna tišina. Nije postojalo ništa što bi tvorilo zvuke. Nikakav oblik života nije pevao, rikao, režao, mukao, cvrkutao, cvrčao, ili škripao. Nije bilo lišća koje bi šumelo, niti insekata koji bi zujali. Prilikom retkih nepogoda ponekad bi pukao grom, ili bi vetar zahujao spram samotnih gromada - ukoliko bi bio dovoljno snažan. Za nekog tihog, mirnog dana, međutim, kakav je bio ovaj, sve je bilo utihlo.
     Dženar se oglasi samo da se uveri da je uistinu tiho, odnosno da to on nije iznenada ogluveo. (To je, međutim, bilo nemoguće, budući da je sasvim razgovetno razabirao vlastito disanje.)
     "Je li sve u redu s tobom, Marlena?"
     "Divno se osećam. Eno tamo jednog potoka." Ona ubrza korake, počevši gotovo da gegavo trči, sputana E-odelom.
     "Pazi, Marlena", reče on. "Okliznućeš se."
     "Pazim." Glas joj se nije prigušio zbog povećane udaljenosti, razume se, budući da je prenošen radio-vezom.
     U Dženarovom uhu najednom se začu glas Evgenije Insinje. "Zašto Marlena trči, Sivere?"
     Marlena nije marila da odgovori, ali Dženar reče: "Samo hoće da vidi neki potok ispred nas, Evgenija."
     "Je li sve u redu s njom?"
     "Svakako da je sve u redu. Ovde napolju je utvarno lepo. Posle izvesnog vremena čak izgleda kao da nije goletno - pre liči na apstraktno slikarstvo."
     "Pusti sad umetničku kritiku, Sivere. Ne dozvoli da se odvoji od tebe."
     "Ništa ne brini. U stalnoj sam vezi s njom. Ona čuje naš razgovor, a ako ništa ne odgovara, to je stoga što ne želi da je ometaju nebitne sitnice. Evgenija, opusti se. Marlena silno uživa. Nemoj joj to kvariti."
     Dženar je uistinu bio uveren da Marlena uživa. Na izvestan način i on je uživao.
     Marlena je trčala uzvodno uz ivicu potoka. Dženar nije osećao da treba u stopu da je prati. Neka devojka uživa, pomisli on.
     Sama Kupola bila je podignuta na jednoj stenovitoj izbočini, ali je predeo u tom pravcu bio prošaran malim potocima blagog toka koji su se svi ulivali u prilično veliku reku tridesetak kilometara odatle; reka se, sa svoje strane, ulivala u more.
     Potoci su bili korisni, razume se. Opskrbljivali su kupolu zalihama prirodne vode, iz koje su prethodno bile otklonjene prokariote (u stvari, tačnije bi bilo reći "ubijene"). Bilo je biologa, u ranim danima Kupole, koji su se protivili ubijanju prokariota, ali to je bilo smešno. Te majušne iskre života postojale su u tako velikom broju na planeti, da im ni na koji značajniji način nije moglo nauditi to što su ubijane u procesu obezbeđenja zaliha vode, pa ma u kolikom broju. A onda, kada je počela epidemija kuge, pojavila se neodređena, premda snažna odbojnost prema Eritru, tako da više niko nije mario za prokariote.
     Sada, razume se, kada kuga, kako je izgledalo, više ne predstavlja ozbiljnu pretnju, mogla su se ponovo javiti humanitarna osećanja. Dženar je imao razumevanja prema tim osećanjima, ali na koji drugi način obezbediti vodu za Kupolu?
     Zadubljen u misli, on više nije posmatrao Marlenu, tako da mu se uskoro zaglušujući uzvik razlegao u uhu. "Marlena! Marlena! Sivere, šta ona radi?"
     On podiže pogled i već zausti da automatski kaže nešto umirujuće, kako je sve u redu, kako je devojka dobro, kada spazi Marlenu.
     Za trenutak nije mogao da kaže šta to radi. Samo se upiljio u nju pri ružičastoj svetlosti Nemezis.
     A onda mu postade jasno. Otkačinjala je šlem i skidala ga. Potom je na red došlo i E-odelo.
     Mora to sprečiti!
     Dženar pokuša da je pozove, ali obuzet užasom nikako nije mogao da dođe do glasa. Želeo je da potrči ka njoj, ali noge mu postadoše kao od olova, ne reagujući uopšte na hitnju njegovih osećanja.
     Kao da se odjednom obreo usred noćne more u kojoj su se događale grozne stvari, a on ih nikako nije mogao sprečiti. Ili mu se možda um, pod stresom zbog onoga što se dogodilo, našao nekako odvojen od tela.
     Je li to kuga pogodila mene? - upita se Dženar u panici. A ako je tako, šta će se sada dogoditi sa Marlenom koja se upravo izlaže svetlosti Nemezis i vazduhu Eritra?

PLANETA

     58.
     Krajl Fišer video je Igora Koropatskog samo u dva navrata tokom tri godine od kada je ovaj došao na mesto koje je prethodno zauzimao Tanajama, postavši tako stvarni - iako ne titularni - šef projekta.
     Bez teškoća ga je, međutim, prepoznao kada je ulazni fotouređaj prikazao njegov lik. Koropatski je i dalje bio onaj isti krupan, srdačan muškarac. Imao je elegantno odelo sa velikom, čupavom kravatom po poslednjoj modi.
     Što se Fišera tiče, on se odmarao tokom jutra i nije bio baš spreman da prima posete, ali Koropatski je spadao u ljude koji se nisu odbijali, čak i kada bi došli nenajavljeni.
     Fišer dodirnu jednu dirku i na ekranu ispred posetioca javi se karikatura vedrog domaćina (odnosno, domaćice, budući da je pol hotimice prikazan neodređeno) sa jednom blago podignutom rukom; bio je to gest za koji se, konvencionalno, držalo da znači "Samo trenutak", tako da mu nije bila potrebna nikakva audio pratnja.
     Fišer je tako dobio nekoliko trenutaka da se očešlja i dovede odeću u red. Mogao je i da se obrije, ali zaključio je da bi Koropatski smatrao dalje oklevanje uvredljivim.
     Vrata kliznuše u stranu i Koropatski uđe unutra. Osmehnuvši se prijatno, on reče: "Dobro jutro, Fišere. Znam da vam smetam."
     "Ne smetate mi, Upravniče", uzvrati Fišer, potrudivši se da zvuči iskreno, "ali ako želite da vidite dr Vendelovu, ona je, bojim se, kod broda."
     "Iskreno govoreći", zabrunda Koropatski, "i mislio sam da će biti tamo. U tom slučaju, nemam drugog izbora do da razgovaram sa vama. Smem li da sednem?"
     "Svakako, Upravniče", reče Fišer, prekorevši se što nije ponudio Koropatskog da sedne pre no što je to ovaj zatražio. "Da li ste za nešto osvežavajuće?"
     "Nisam", odvrati Koropatski, potapšavši se po trbuhu. "Svakog jutra se merim i već je to dovoljno da izgubim apetit - gotovo. Fišere, nikada još nisam imao priliku da razgovaram sa vama, kao muškarac sa muškarcem. A želeo sam to."
     "Drago mi je, Upravniče", promrmlja Fišer, počevši da se oseća nelagodno. Šta li je samo naumio?
     "Naša planeta je vaš dužnik."
     "Ako vi tako kažete, Upravniče", uzvrati Fišer.
     "Bili ste na Rotoru pre no što je otišao."
     "Pre četrnaest godina, Upravniče."
     "Znam. Bili ste oženjeni na Rotoru i dobili ste dete."
     "Da, Upravniče", reče Fišer prigušenim glasom.
     "Ali ste se vratili na Zemlju neposredno pre no što je Rotor napustio Sunčev sistem."
     "Da, Upravniče."
     "Zemlja je došla do otkrića Susedne zvezde na osnovu onoga što vam je nekada rečeno, a što ste ponovili ovde, kao i na osnovu jedne vaše opaske."
     "Da, Upravniče."
     "Vi ste bili taj koji je doveo dr Tesu Vendel sa Adelije na Zemlju."
     "Da, Upravniče."
     "Takođe ste joj omogućili da radi ovde sada već više od osam godina i da bude srećna, a?"
     On se duboko zakikota i Fišer zaključi da bi ga Koropatski, da su samo sedeli bliže jedan drugome, munuo malo laktom u slabine, sasvim u duhu muškog razgovora.
     "Dobro se slažemo, Upravniče", uzvrati Fišer oprezno.
     "Ali niste se venčali."
     "Ja sam oženjen, Upravniče."
     "I razdvojen četrnaest godina. Razvod bi se lako mogao srediti."
     "Imam i kćer."
     "Koja bi i dalje ostala vaše kćer, čak i ako se ponovo oženite."
     "Bila bi to nebitna formalnost."
     "Pa, možda." Koropatski klimnu. "A možda je i ovako bolje. Znate da je nadsvetlosni brod spreman za polazak. Nadamo se da će lansiranje biti početkom 2237."
     "To mi je kazala dr Vendel, Upravniče."
     "Neuronski detektori su postavljeni i dobro rade."
     "I to mi je rečeno, Upravniče."
     Koropatski je držao jednu šaku u drugoj u krilu i nezgrapno klimao krupnom glavom. A onda, uputi jedan brz pogled prema Fišeru i reče: "Znate li kako rade?"
     Fišer odmahnu glavom. "Ne, ser. Ne znam ništa o načinu na koji brod funkcioniše."
     Koropatski opet zaklima glavom. "Ne znam ni ja. Nema nam druge do da verujemo na reč dr Vendelovoj i našim inženjerima. Jedna stvar još nedostaje, međutim."
     "Oh?" (Studena brižnost prostruja kroz Fišera. Predstoji li to novo odlaganje?) "Šta to nedostaje, Upravniče?"
     "Komunikacije. Čovek bi pomislio da ako ima načina da se brod kreće brže od svetlosti, onda bi takođe trebalo da bude moguće upućivati talase ili neki drugi vid prenošenja poruka brže od svetlosti. Koliko se ja razumem, valjda je lakše uputiti nadsvetlosnu poruku nego kretati se nadsvetlosnim brodom."
     "Ja ne znam, Upravniče."
     "Dr Vendelova me, međutim, uverava da je obrnuto slučaj; da za sada ne postoji metod delotvornog nadsvetlosnog komuniciranja. Pre ili kasnije će ga biti, kaže ona, ali sada ga nema, a ona ne želi da čeka na njegovo pronalaženje, jer se to čekanje može odužiti."
     "Ni ja ne želim da čekam, Upravniče."
     "I ja želim napredak i uspeh. Već godinama čekamo i silno sam nestrpljiv da vidim kako brod odlazi i vraća se. Ali to znači da kada jednom brod poleti, više neće biti veze sa njim."
     On klimnu zamišljeno, a Fišer ostade u diskretnoj tišini. (Šta sve ovo znači? Na šta li stari medved cilja?)
     Koropatski podiže pogled ka Fišeru. "Znate da se Susedna zvezda kreće u našem pravcu?"
     "Da, Upravniče, čuo sam o tome, ali, kako izgleda, vlada opšte uverenje da će proći pokraj nas na dovoljno velikoj razdaljini, tako da nećemo pretrpeti njeno dejstvo."
     "Upravo takvo uverenje želimo da vlada. Istina je, međutim, Fišere, da će Susedna zvezda proći tako blizu da značajno poremeti Zemljino orbitalno kretanje."
     Fišer za trenutak ostade u šoku. "Uništiće planetu?"
     "Neće fizički. No, klima će se toliko promeniti da se na Zemlji više neće moći živeti."
     "Je li to izvesno?" upita Fišer, nespreman da poveruje.
     "Ne znam da li su naučnici ikada izvesni u bilo kom pogledu. Ali ovde izgleda da je ta izvesnost dovoljno snažna da nas nagna na preduzimanje izvesnih mera. Imamo pet hiljada godina i već radimo na nadsvetlosnom letu - uz nadu da će dejstvovati."
     "Ako dr Vendel kaže da hoće, Upravniče, uveren sam da je tako."
     "Nadajmo se da vaša uverenost nije neosnovana. No, čak i pet hiljada godina uz nadsvetlosni let nije neka perspektiva. Morali bismo da sagradimo sto trideset hiljada Naseobina sličnih Rotoru kako bismo poneli Zemljinih osam milijardi žitelja kao i dovoljno biljaka i životinja neophodnih za normalno funkcionisanje tih svetova. To znači dvadeset šest Nojevih kovčega godišnje, počev od ovog trenutka. I sve uz pretpostavku da se populacija ne poveća tokom narednih pet hiljada godina."
     "Možda možemo", primeti obazrivo Fišer, "da ostvarimo prosek od dvadeset šest mesečno. Naše iskustvo i stručnost povećavaće se sa protokom stoleća, a populaciju uspevamo već decenijama da kontrolišemo."
     "Vrlo dobro. Recite mi sad ovo: ako žitelje Zemlje pošaljemo u svemir u sto trideset hiljada Naseobina, iskoristivši pri tom sve resurse Zemlje, kao i one sa Meseca, Marsa i asteroida, i prepustimo Sunčev sistem na gravitacionu milost i nemilost Susedne zvezde, kuda Naseobine treba da se upute?"
     "Ne znam, Upravniče", uzvrati Fišer.
     "Moraćemo da pronađemo planete koje bi dovoljno nalikovale Zemlji, za smeštaj naše ogromne populacije, bez potrebe za složenim i skupim teraformiranjem. Moramo i o tome voditi računa - i to već sada, a ne kroz pet hiljada godina."
     "Čak i ako ne nađemo pogodne planete, možemo da uvedemo Naseobine na orbitu oko prikladnih zvezda." Fišer i nehotice načini kružnu kretnju prstom.
     "Dragi moj čoveče, to ne bi išlo."
     "Uz svo uvažavanje, Upravniče, stvar uspeva upravo ovde u Sunčevom sistemu."
     "Nipošto. Ovde, u Sunčevom sistemu, nalazi se jedna planeta na kojoj čak i danas, uprkos svim Naseobinama, živi devedeset devet odsto pripadnika ljudske vrste. Mi smo i dalje čovečanstvo, a Naseobine su samo svojevrsno paperje koje nas okružuje. Može li paperje samostalno postojati? Nemamo nikakav dokaz u tom smislu, a ja mislim da ne može."
     "Možda ste u pravu, Upravniče."
     "Možda? Nema nikakve sumnje", uzvrati Koropatski vatreno. "Naseljivači se prave da nas preziru, ali mi im ne izlazimo iz glave. Mi smo njihova istorija. Mi smo njihov model. Mi smo bujno vrelo kome se oni neprekidno vraćaju da bi se napojili snagom. Prepušteni sami sebi, oni bi ubrzo zgasli."
     "Možda ste u pravu Upravniče, ali taj opit nikada nije preduzet. Nikada se nismo suočili sa situacijom u kojoj bi Naseobine pokušale da postoje bez neke planete..."
     "Ali suočili smo se sa takvom situacijom, bar u analogiji. U ranoj istoriji Zemlje ljudska bića naseljavala su se na ostrvima, gde su živela izolovano od matice. Irci su se nastanili na Islandu; Norvežani su se naselili na Grenlandu; pobunjenici su se nastanili na Pitkernovom ostrvu; Polinežani su se smestili na Uskršnjim ostrvima. I kakav je bio ishod? Kolonisti su zgasli, ponekad čak potpuno iščezli. Uvek usledi stagnacija. Nikada se nigde nije razvila civilizacija izuzev na kontinentalnom području ili na ostrvima u neposrednoj blizini kontinentalnog područja. Čovečanstvu su potrebni prostor, veličina, raznovrsnost, obzorje, granica. Shvatate?"
     "Da, Upravniče", uzvrati Fišer. (Rasprava ima smisla do određene tačke.)
     "Prema tome", nastavi Koropatski, stavivši, poučno, kažiprst desne šake na levi dlan, "moramo pronaći neku planetu, bar jednu planetu za početak. A to nas vraća na Rotor."
     Fišer iznenađeno podiže veđe. "Na Rotor, Upravniče?"
     "Da. Šta se dogodilo sa njima, tokom četrnaest godina od kada su otišli?"
     "Dr Vendel smatra da možda nisu uspeli da prežive." (Rekavši to, on oseti kako ga prožima bol. Kad god bi pomislio na to, bol bi bio tu.)
     "Znam. Razgovarao sam sa njom i bez rasprave sam prihvatio to što je imala da kaže. Ali voleo bih da čujem i vaše mišljenje."
     "Nemam ga, Upravniče. Jedino imam najiskreniju nadu da su preživeli. Na Rotoru mi je kćerka."
     "Možda je i dalje tamo. Razmislite! Šta je to što ih je moglo uništiti? Neki kvar? Rotor nije brod, već Naseobina koja punih pedeset godina nije imala ozbiljne kvarove. Prevalila je put kroz prazni svemir sve do Susedne zvezde, a šta je bezopasnije od praznog svemira?"
     "Minijaturna crna rupa, neotkriveno asteroidno telo..."
     "Ima li dokaza za to? Posredi su samo nagađanja, gotovo na granici verovatnosti, kažu mi astronomi. Da li je Rotor moglo da uništi neko osobeno svojstvo hipersvemira? Već godinama vršimo opite sa hipersvemirom i nismo mu pronašli nikakvo opasno svojstvo. Možemo, dakle, pretpostaviti da je Rotor bezbedno stigao do Susedne zvezde - ako su se uopšte tamo uputili, a sve govori u prilog tome da je neko drugo odredište krajnje neverovatno.
     "Voleo bih da je tako - da su bezbedno stigli."
     "Ali onda se javljaju pitanja: ako je Rotor bezbedan kraj Susedne zvezde, šta tamo radi?"
     "Bivstvuje." (Bilo je to negde na sredokraći između tvrdnje i pitanja.)
     "Ali kako? Kruži oko Susedne zvezde? Jedna samotna Naseobina na beskrajnom, takođe samotnom putovanju oko zvezde crvenog patuljka? Nisam siguran. Ugasili bi se i toga bi ubrzo i sami postali svesni. Siguran sam da bi se brzo ugasili."
     "Odnosno, umrli? Je li to vaš zaključak, Upravniče?"
     "Nije. Odustali bi i vratili se natrag. Priznali bi poraz i vratili se u bezbedno okrilje. Međutim, oni to nisu učinili, a znate li šta ja mislim? Mislim da su pronašli nastanjivu planetu kod Susedne zvezde."
     "Ali nikakva nastanjiva planeta ne može da kruži oko jedne zvezde crvenog patuljka, Upravniče. Javlja se nedostatak energije, osim ako se odveć ne približite, ali tada su prejaki plimski efekti." On zastade, a onda promrmlja, postiđeno. "Dr Vendel mi je to objasnila."
     "Da, i meni su astronomi to objasnili. Ali", on odmahnu glavom, "iskustvo me je naučilo da bez obzira na to koliko naučnici čvrsto veruju da su u pravu, priroda uvek ima neki način da ih iznenadi. U svakom slučaju, shvatate li zbog čega vam dopuštamo da pođete na ovo putovanje?"
     "Da, Upravniče. Vaš prethodnik mi je obećao da ću poći u znak zahvalnosti za učinjene usluge."
     "Ja imam još bolji razlog. Moj prethodnik, koji je bio veliki čovek, čovek dostojan divljenja, takođe je pred kraj bio bolesni starac. Njegovi neprijatelji smatrali su da je postao paranoičan. Verovao je da su na Rotoru znali da je Zemlja u opasnosti, ali da su otišli ne upozorivši nas prethodno na to, zato što su želeli da Zemlja bude uništena. Smatrao je da Rotor zbog toga mora biti kažnjen. No, njega više nema, a ja sam ovde. Ja nisam ni star, ni bolestan, ni paranoičan. Uz pretpostavku da je Rotor bezbedan i da se nalazi kraj Susedne zvezde, mi mu nipošto nećemo nauditi."
     "To mi je milo, ali nije li posredi nešto o čemu treba da razgovarate sa dr Vendelovom, Upravniče. Ona će biti kapetan broda."
     "Dr Vendel je Naseljivač. Vi ste odani Zemljanin."
     "Dr Vendel je godinama odano radila na projektu nadsvetlosnog leta."
     "Izvan je svake sumnje da je ona bila odana projektu. Ali je li odana Zemlji? Možemo li se osloniti na nju da će u svemu poštovati Zemljine namere prema Rotoru?"
     "Smem li da upitam, Upravniče, kakve su tačno Zemljine namere prema Rotoru? Kako vidim, odustalo se od kažnjavanja Naseljivača zbog toga što nas nisu upozorili."
     "Tačno. Ono što sada želimo jeste udruživanje, ljudsko bratstvo, samo najlepša osećanja. Kada se uspostavi prijateljstvo, morate se brzo vratiti sa što je moguće više informacija o Rotoru i njegovoj planeti."
     "Uveren sam da će dr Vendel, ako joj se to kaže - ako joj se to objasni - postupiti po nalogu."
     Koropatski se zakikota. "Čovek bi to pomislio, ali znate kako je. Ona je žena koja više nije u prvom cvetu mladosti. Zgodna žena - ne nalazim joj nikakav nedostatak - ali već je u pedesetim godinama."
     "Pa šta?" (Fišer se osetio uvređen.)
     "Ona mora znati da će nam, kada se vrati sa životno važnim iskustvom uspešnog nadsvetlosnog leta, biti dragocenija nego ikada ranije; da će biti potrebna kao projektant novijih, boljih, savršenijih nadsvetlosnih letelica; da će morati da obučava mlade ljude koji će biti budući nadsvetlosni piloti. Biće sasvim sigurna da joj više nikada neće biti dopušteno da se otisne kroz hipersvemir, budući da će biti odveć dragocena da bismo je smeli rizikovati. Prema tome, pre no što se vrati, može doći u iskušenje da se upusti u dalje istraživanje. Možda se neće tako lako lišiti uzbuđenja koje donosi susret sa novim zvezdama i otvaranje novih obzorja. Ali mi joj ne smemo dopustiti da se izloži još jednom riziku pored ovoga vezanog za stizanje do Rotora, prikupljanje informacija, i povratak. Ne smemo takođe dopustiti ni gubljenje vremena. Da li razumete." Glas mu postade opor.
     Fišer proguta pljuvačku. "Uveren sam da nemate stvarnog razloga..."
     "Imam sve razloge. Dr Vendel je uvek bila u delikatnom položaju ovde - kao Naseljivač. To shvatate, nadam se. Od svih ljudi na Zemlji o njoj najvećma zavisimo, a ona je Naseljivač. Morala je biti podvrgnuta podrobnom psihološkom posmatranju. Obimno je proučena, uz njeno znanje i bez njega, i mi smo prilično uvereni da će se ona, ukoliko joj se ukaže prilika, otisnuti u dalja istraživanja. A pri tom neće biti u vezi sa nama. Nećemo znati gde se nalazi ni šta radi. Nećemo znati čak ni da li je živa."
     "Zašto meni sve to pričate, Upravniče?"
     "Zato što znamo da imate veliki uticaj na nju. Vi možete upravljati njome - ako ste čvrsti."
     "Mislim da, možda, precenjujete moj uticaj, Upravniče."
     "Siguran sam da ga ne precenjujemo. I vi ste bili podvrgnuti ispitivanju i mi odlično znamo koliko je dobra doktorka vezana za vas - možda i više nego što to sami uviđate. Takođe znamo da ste odani sin Zemlje. Mogli ste otići sa Rotorom, ostati sa suprugom i kćerkom, ali vratili ste se na Zemlju po cenu da ih izgubite. Učinili ste to, štaviše, znajući da će vas moj prethodnik, Upravnik Tanajama, smatrati krivim za neuspeh u pribavljanju informacija o hiperpogonu, što je moglo da vas staje karijere. Meni je drago što mogu da se oslonim na vas da ćete se pobrinuti oko toga da dr Vendel bude pod strogom kontrolom, da nam se brzo vratite, kao i da ovoga puta - ovoga puta - pribavite informacije koje su nam potrebne."
     "Pokušaću, Upravniče", uzvrati Fišer.
     "Kažete to sa prizvukom sumnje u glasu", primeti Koropatski. "Molim vas da uvidite važnost onoga što vas molim da učinite. Moramo tačno znati šta je to što rade, koliko su jaki, kao i kakva je ta planeta. Kada jednom sve to budemo znali, znaćemo šta nama valja činiti, koliko jaki mi moramo biti i za kakav život mi moramo biti pripravljeni. Jer, Fišere, mi moramo imati jednu planetu i to sada. A nemamo drugog izbora do da uzmemo planetu od Rotora."
     "Ako ona postoji", uzvrati Fišer hrapavim glasom.
     "Bolje da postoji", reče Koropatski. "Opstanak Zemlje zavisi od toga."

ŽIVOT

     59.
     Siver Dženar lagano otvori oči i zažmirka. Imao je u prvi mah malo poteškoća sa dovođenjem pogleda u žižu, tako da nije jasno mogao da razabere ono što mu se nalazilo u vidnom polju.
     Slika se polako izoštrila i Dženar uskoro prepozna Renej D'Obison, glavnog neurofizičara u Kupoli.
     "Marlena?" prozbori Dženar slabašnim glasom.
     D'Obisonova je izgledala smrknuto. "S njom je, kako izgleda, sve u redu. Ti si taj koji me trenutno zabrinjava."
     Plima straha preplavi Dženar i on pokuša da je odagna svojim smislom za crni humor. "Mora da je gore nego što sam mislio ako je ovo preda mnom anđeo kuge."
     A onda, pošto D'Obisonova nije ništa uzvratila, on dodade: "Jesam li je dobio?"
     Ona najednom kao da ožive. Visoka i koščata, naže se nad njim, a fine bore oko njenih prodornih, plavih očiju postaše istaknutije dok ga je pomno osmatrala.
     "Kako se osećaš?" upita ona, ništa mu ne odgovorivši.
     "Umorno. Veoma umorno. Inače, u redu. Bar mislim?" Upitan ton kojim je izgovorio poslednju rečenicu poslužio je da ponovi prethodno pitanje.
     "Spavao si punih pet sati", reče ona. I dalje mu nije dala nikakav odgovor.
     "Umoran sam, u svakom slučaju", zabrunda on. "A moram i do toaleta." On stade da se pridiže u sedeći položaj.
     D'Obisonova dade znak jednom mladiću koji se hitro približi. S uvažavanjem, on postavi ruku ispod Dženarovog lakta, ali ga ovaj prezrivo odbi.
     "Pusti da ti pomognemo, molim te", reče D'Obisonova. "Još nismo postavili nikakvu dijagnozu."
     Vrativši se u postelju deset minuta kasnije, Dženar reče potišteno: "Nema dijagnoze. Jeste li mi izvršili skeniranje mozga?"
     Jesmo, razume se. Odmah."
     "I?"
     Ona slegnu ramenima. "Nismo pronašli ništa značajno, ali spavao si. Preduzećemo još jedno skeniranje sada pošto si se probudio. A moramo te podvrći i drugim ispitivanjima."
     "Zašto? Zar skeniranje nije dovoljno?"
     Sive veđe se podigoše. "Misliš li da jeste?"
     "Dobro, dosta je bilo igre. Na šta ciljaš? Reci to otvoreno. Ja nisam dete."
     D'Obisonova uzdahnu. "Slučajevi kuge koje smo imali pokazali su zanimljiva svojstva pri skeniranju mozga, ali nismo došli u priliku da ih uporedimo sa standardom pre zaraze, zato što niko od obolelih nije ranije bio skeniran. Od vremena kada smo uveli rutinski i sveopšti program za skeniranje mozga svih žitelja Kupole, međutim, više se nije javio nijedan jasan slučaj kuge. Da li si to znao?"
     "Ne postavljaj mi zamke", uzvrati Dženar zlovoljno. "Razume se da sam znao. Zar misliš da sam izgubio pamćenje? Zaključujem, dakle - i dalje sam kadar da zaključujem, znaš - da iako raspolažeš rezultatima mojih ranijih skeniranja i možeš da ih uporediš sa ovim poslednjim, ipak nisi pronašla ništa značajno. Je li tako?"
     "Izvesno je da nije ustanovljeno ništa što bitnije ne bi bilo u redu, ali možda postoji nešto što bi se moglo smatrati subkliničkom situacijom."
     "Ali niste pronašli ništa."
     "Možda nam je promakla neka tanana promena ukoliko baš za njom nismo tragali. Uostalom, kolabirao si, a to ti se inače ne događa, zapovedniče."
     "Izvršite, onda, novo skeniranje sada pošto sam budan i ako vam ponovo promakne nešto tanano, nastaviću da živim sa tim. Ali kaži mi za Marlenu. Jesi li sigurna da je s njom sve u redu?"
     "Kazala sam da tako izgleda, zapovedniče. Za razliku od tebe, kod nje se nije javila nikakva abnormalnost u ponašanju. Ona nije kolabirala."
     "I sada je na bezbednom u Kupoli?"
     "Da, sama te je dovela ovamo, neposredno pre no što si se onesvestio. Zar se ne sećaš toga?"
     Dženara obli rumenilo i on promrmlja nešto.
     Pogled D'Obisonove postade podrugljiv. "Kako bi bilo da nam kažeš čega se tačno sećaš, zapovedniče. Ispričaj nam sve. Bilo šta može da se pokaže od značaja."
     Dženarovo osećanje nelagodnosti se pojača dok je pokušavao da se priseti. Izgledalo mu je da se sve zbilo davno i činilo mu se nekako kao u magli, kao da je to čega je nastojao da se spomene bio, zapravo, neki san.
     "Marlena je počela da skida E-odelo", reče on najzad, a zatim tiše dodade: "Zar nije?"
     "Jeste. Vratila se ovamo bez odela, tako da smo morali napolje da pošaljemo čoveka koji ga je doneo."
     "Ja sam, razume se, pokušao da je sprečim kada mi je postalo jasno šta radi. Dr Insinja me je pozvala, sećam se, i to me je upozorilo. Marlena se nalazila na izvesnoj udaljenosti od mene, uz potok. Pokušao sam da je dozovem, ali usled šoka ostao sam bez glasa. Takođe sam pokušao da što pre dođem do nje, da..."
     "Da dotrčiš", upade D'Obisonova.
     "Da, ali... ali..."
     "Ali si ustanovio da ne možeš da trčiš. Našao si se gotovo u stanju paralize. Jesam li u pravu?"
     Dženar klimnu. "Jesi. Sasvim. Pokušao sam da trčim, ali... da li si ikada imala jednu od onih noćnih mora kada te neko progoni a ti nikako ne možeš da potrčiš?"
     "Jesam. Svi smo to sanjali. To se obično događa kada zapletemo ruke ili noge u posteljinu."
     "Osećao sam se kao u snu. Uspeo sam nekako da najzad povratim glas i odmah sam joj doviknuo, ali, izvan E-odela, ona me, uveren sam, nije mogla čuti."
     "Jesi li osetio malaksalost?"
     "Nisam. Osećao sam se samo bespomoćno i pometeno. Kao da, u stvari, ne bi bilo nikakve koristi i da sam potrčao. A onda me je Marlena ugledala i pojurila ka meni. Mora da je nekako razabrala da sam u nevolji."
     "Ona nije imala nikakvih poteškoća da trči. Je li tako?"
     "Nije mi izgledalo da ima. Samo što nije stigla do mene, a onda... Biću iskren, Renej: posle toga se više ničega ne sećam."
     "Zajedno ste stigli u Kupolu", uzvrati mirno D'Obisonova. "Ona ti je pomagala, pridržavajući te. Kada ste ušli unutra, kolabirao si - a sada te evo ovde."
     "I ti misliš da nemam kugu."
     "Mislim da si iskusio nešto abnormalno, ali ne vidim ništa na snimku skeniranja tvog mozga, što me zbunjuje. Eto tako stoje stvari."
     "Bio je to šok što sam Marlenu video u opasnosti. Zašto bi skidala E-odelo ukoliko nije..." On naglo zaćuta.
     "Ukoliko nije podlegla kugi. Misliš li na to?"
     "Da, na to sam pomislio."
     "Ali izgleda da je s njom sve u redu. Želiš li još malo da odspavaš?"
     "Ne. Rasanio sam se. Napravi mi novo skeniranje i postaraj se da dobiješ negativan rezultat, jer se sad osećam mnogo bolje pošto sam ti sve ispričao. A onda se vraćam poslovima, ti harpio."
     "Čak i ako rezultati skeniranja budu prividno normalni, zapovedniče, ostaćeš u postelji najmanje još dvadeset četiri časa. Moramo da te ispitamo, razumeš."
     "Ne možete mi to učiniti", zabrunda Dženar teatralno. "Ne mogu ovde samo da se izležavam i buljim u tavanicu dvadeset četiri časa."
     "Nećeš ni morati. Možemo te malo pridići tako da možeš da čitaš neku knjigu ili da uživaš u holoviziji. Možeš čak da imaš jednog ili dva posetioca."
     "Pretposavljam da će me i posetioci ispitivati."
     "Nije nezamislivo da se malo raspitaju o celoj stvari. Dobro, a sada ćemo ponovo da postavimo skener." Ona se okrenu, a zatim ga ponovo pogleda uz osmeh na usnama koje su se blago umekšavale pri rubovima. "Sasvim je moguće da je s tobom sve potpuno u redu, zapovedniče. Rakcije ti izgledaju normalne. Ali moramo biti sigurni, zar ne?"
     Dženar promrmlja nešto, a kada se D'Obisonova ponovo okrenula i udaljila, on joj napravi grimasu. I to je, zaključio je, bila normalna reakcija.

     60.
     Kada je Dženar ponovo otvorio oči, ugledao je Evgeniju Insinju kako ga tužno posmatra.
     Prizor ga je iznenadio i on poče da se pridiže. "Evgenija!"
     Ona mu se osmehnu, ali joj lice zbog toga nije postalo manje tužno.
     "Kazali su mi da mogu da dođem, Sivere", reče ona. "Misle da je s tobom sve u redu."
     Dženara prože talas olakšanja. Znao je da je u redu, ali bilo je prijatno čuti da mu je mišljenje potvrđeno.
     "Razume se da je u redu", uzvrati on ushićeno. "Rezultati skeniranja su mi dobri i u snu i kad sam budan. Biće takvi zauvek. Ali kako je Marlena?"
     "I njeni rezultati su savršeno normalni." Čak joj ni to nije popravilo raspoloženje.
     "Kao što vidiš", reče Dženar, "ja sam bio Marlenin kanarinac, kao što sam ti obećao. Na mene je delovalo pre nego na nju - ma šta to bilo." A onda mu se raspoloženje promeni. Ovo nije bio pravi čas za zadirkivanje.
     "Evgenija, kako da ti se izvinim?" upita on. "Pre svega, nisam Marlenu držao sve vreme na oku, a onda sam se i paralisao od užasa, tako da više ništa nisam mogao da preduzmem. Potpuno sam zakazao i to pošto sam ti sa toliko samouvrenosti rekao da ću voditi računa o njoj. Iskreno govoreći, nema opravdanja."
     Insinja je odmahivala glavom. "Ne, Sivere. To nikako nije bila tvoja krivica. Tako mi je drago što te je vratila natrag."
     "Nije moja krivica?" Dženar je izgledao zaprepašćen. Razume se da je bila njegova krivica.
     "Uopšte nije. Postoji nešto mnogo gore od Marleninog budalastog skidanja odela, ili tvoje nesposobnosti da brzo delaš. Mnogo gore. Uverena sam u to."
     Dženara najednom obuze studen. Šta je to mnogo gore? - upita se on. "Šta to pokušavaš da mi kažeš?"
     On skliznu iz postelje i iznenada postade svestan bosih nogu kao i potpuno neprikladne odeće koju je nosio. Žurno je obavio lako ćebe oko sebe.
     "Molim te", reče on, "sedi i kaži mi. Je li Marlena stvarno u redu? Da ne prikrivaš nešto o njoj?"
     Insinja sede i svečano pogleda Dženara. "Kažu da je u redu sa njom. Rezultat skeniranja savršeno je normalan. Oni koji imaju iskustva sa kugom tvrde da ne ispoljava nikakve simptome."
     "Pa zašto si se onda snuždila kao da je kraj sveta?"
     "Mislim da jeste, Sivere. Ovog sveta."
     "Šta ti sad to znači?"
     "Ne mogu da ti objasnim. Nemam racionalno objašnjenje. Moraš da razgovaraš sa Marlenom da bi shvatio. Ona ide svojim putem, Sivere. Nije uzbuđena zbog onoga što je učinila. Tvrdi da ne može valjano istraživati Eritro - iskusiti Eritro, kako je to ona kazala - u E-odelu, tako da više nema nameru da ga nosi."
     "U tom slučaju, neće više izlaziti."
     "Oh, ali Marlena kaže da hoće. Sasvim samouvereno. Kad god poželi, kaže ona. I to sama. Prebacuje sebi što je dopustila da pođeš sa njom. Nije ravnodušna prema onome što ti se moglo dogoditi, znaš. Uznemirena je zbog toga. I drago joj je što je stigla do tebe na vreme. Stvarno, oči su joj se ispunile suzama dok je pričala o tome šta se moglo dogoditi da te blagovremeno nije vratila u Kupolu."
     "Da li je zbog toga počela da se oseća nesigurnom?"
     "Nije. To je i najčudnije u svemu. Sada je sigurna da si ti bio u opasnosti. Ali ne i ona. Tako je samouverena, Sivere, da bih mogla..." Ona odmahnu glavom, a onda promrmlja. "Ne znam šta da radim."
     "Ona je po prirodi samouverena devojka, Evgenija. To mora da ti je bolje poznato nego meni."
     "Ne u tom smislu samouverena. Kao da zna da je mi ne možemo zaustaviti."
     "Možda možemo. Razgovaraću sa njom i ako tom prilikom ijednom potegne neko od tih 'Ne možete me zaustaviti', odmah ću je poslati natrag na Rotor. Bio sam na njenoj strani, ali posle onoga što mi se dogodilo izvan Kupole, bojim se da ću morati da budem malo čvršći."
     "Ne, nećeš."
     "Zašto? Zbog Pita?"
     "Ne. Mislim da naprosto nećeš."
     Dženar se upilji u nju, a onda se nelagodno nasmeja. "Ma hajde, nisam u toj meri pod njenom vlašću. Možda uživam u tome da me drži za dobroćudnog čiku, ali ipak neću biti toliko dobroćudan da je pustim da srlja u opasnost. Postoje granice svemu, a uverićeš se da umem da ih postavim." On zastade, a zatim skrušeno dodade: "Izgleda da smo promenili strane, ti i ja. Do danas si ti bila ta koja ju je zadržavala i koja je tvrdila da je to nemoguće. Sada je obrnuto."
     "To je stoga što te je zaplašio incident koji se odigrao napolju, a potonje iskustvo je zaplašilo mene."
     "Kakvo potonje iskustvo, Evgenija?"
     "Ja sam pokušala da postavim granice, pošto se ona vratila u Kupolu. Kazala sam joj: 'Draga damo, da se nisi usudila više da sa mnom tako razgovaraš; ne samo da ti više neće biti dozvoljeno da iziđeš iz Kupole, nego nećeš izići ni iz vlastite sobe. Bićeš zaključana u njoj, vezana ako je potrebno, a onda prvom raketom vraćena na Rotor.' Kao što vidiš, uopšte se nisam libila otvorenih pretnji."
     "I šta je ona na sve to kazala? Spreman sam da se opkladim u veliku svotu da nije briznula u plač. Slutim da je zaškrgutala zubima i suprotstavila ti se. Je li tako?"
     "Nije. Nisam stigla još ni do pola bukvice kada su zubi počeli da mi cvokoću i više nisam mogla da govorim. Prožeo me je talas mučnine."
     "Pokušavaš li ti to da mi kažeš", reče Dženar, namrštivši se, "da misliš da je Marlena stekla neobične hipnotičke moći kojima nas može sprečiti da joj se suprotstavljamo? Ali to je nemoguće. Jesi li ikada ranije zapazila nešto slično u vezi sa njom?"
     "Ne, razume se da nisam. Ni sad ne zapažam ništa. Ona s tim nema veze. Mora da sam izgledala prilično loše u trenutku kada sam joj pretila i to ju je uplašilo. Bila je veoma zabrinuta. Nikako nije mogla da to izazove, a onda tako da reaguje. A kada ste vas dvoje bili izvan Kupole, a ona skidala svoje E-odelo, uopšte nije gledala prema tebi. Bila ti je okrenuta leđima. Posmatrala sam vas i znam to dobro. No, ti nisi nikako mogao da učiniš nešto oko nje, a kada je ona shvatila da si u nevolji, pojurila ti je u pomoć. Nikako ti to nije mogla hotimice učiniti, a onda reagovati na takav način."
     "Ali onda..."
     "Još nisam završila. Pošto sam joj pretila, ili, tačnije rečeno, pošto nisam uspela da joj pripretim, više se nisam usuđivala da joj kažem bilo šta što ne bi bilo sasvim površno, ali možeš biti siguran da je nisam gubila iz vida, nastojeći da ona to ne primeti. Jednog trenutka upustila se u razgovor sa nekim od tvojih stražara - imaš ih posvuda ovde."
     "Teorijski posmatrano", promrmlja Dženar, "Kupola je vojna ispostava. Vojnici su tu da održavaju red, da ti pomognu kada je potrebno..."
     "Da, valjda", reče Insinja uz prizvuk prezira. "To je, zapravo, način da vas Janus Pit sve drži pod prismotrom, ali pustimo sad to. Marlena i stražar pričali su poduže i izgledalo je kao da se oko nečega raspravljaju. Pošto je Marlena otišla, prišla sam stražaru i upitala ga o čemu su pričali. On nije bio voljan da mi to kaže, ali sam ipak nekako izvukla iz njega. Rekao je da je želela da obezbedi nekakvu propusnici koja bi joj omogućavala da slobodno izlazi iz Kupole i vraća se u nju.
     'I šta si joj ti odgovorio?' upitala sam.
     'Kazao sam joj da to treba rešiti sa zapovednikom, ali da ću ja pokušati da joj pomognem', odgovorio mi je on.
     Začudila sam se. 'Šta znači da ćeš ti pokušati da joj pomogneš?' upitala sam. 'Kako si joj to mogao ponuditi?'
     'Morao sam nešto da učinim, gospođo', uzvratio je on. 'Svaki put kada bih pokušao da joj kažem da je stvar neizvodljiva, osetio bih mučninu.'"
     Dženar je sve ovo saslušao nepomično. "Pokušavaš li ti to da mi kažeš da je ovo nešto što Marlena radi nesvesno, da svi koji probaju da joj se suprotstave osete mučninu, a da ona čak i ne zna da je odgovorna za to?"
     "Ne, razume se da ne. Ne vidim kako bi uopšte mogla da radi tako nešto. Da je to neka njena nesvesna osobina, već bi se ispoljila na Rotoru, a to se nikada nije dogodilo. A stvar je i protivurečna. Poželela je da za večerom sinoć dobije i drugu porciju deserta, a ja sam, sasvim smetnuvši s uma da ne smem da joj protivurečim, oštro odvratila: 'Ne, Marlena!' Izgledala je strašno buntovnički, ali se povinovala, a ja sam se osećala savršeno normalno, uveravam te. Ne, mislim da joj se ne treba suprotstavljati jedino u vezi sa Eritrom."
     "Ali zašto misliš da je to posredi, Evgenija? Izgleda da o svemu ovome imaš neku ideju. Da sam Marlena, pročitao bih te kao otvorenu knjigu i kazao bih ti koja je to ideja, ali kako nisam, znači da ti to meni moraš reći."
     "Mislim da Marlena uopšte nije ta koja sve ovo čini. To je... to je sama planeta."
     "Planeta!"
     "Da, Eritro! Planeta. Ona kontroliše Marlenu. Zašto bi inače bila tako uverena da je imuna na kugu i da joj ništa neće biti? Kontroliše i nas ostale. Naudio ti je kada si pokušao da je zaustaviš. Isto se dogodilo i sa mnom. I sa stražarom. Mnogim ljudima je naudio u ranim danima Kupole zato što je smatrao da se preduzima invazija na njega, te je tako stvorio kugu. A onda, kada ste se vi zadovoljili time da se držite Kupole, on je prestao i kuga je iščezla. Vidiš li kako se sve uklapa?"
     "Misliš li, onda, da planeta želi da Marlena iziđe na površinu?"
     "Tako izgleda."
     "Ali zašto?"
     "Ne znam. Ne tvrdim da to razumem. Samo ti govorim kako mi izgleda."
     "Evgenija", reče Dženar mekšim glasom, "moraš biti svesna da planeta ne može da učini ništa. To je samo gomila stenja i metala. Postala si mistična."
     "Nisam. Sivere, ne pribegavaj tom triku da me proglasiš glupom ženom. Ja sam prvorazredni naučnik i u mom načinu razmišljanja nema ničeg mističnog. Kada kažem planeta, nemam na umu stenje i metal. Mislim da na planeti postoji neki moćan, rasprostranjen oblik života."
     "Onda bi morao da bude nevidljiv. Ovo je go svet bez ikakvog života iznad prokariota, a kamoli inteligencije."
     "Šta ti znaš o ovom golom svetu, kako ga nazivaš? Je li valjano istražen? Je li podrobno ispitan?"
     Dženar lagano odmahnu glavom, a zatim reče molećivim glasom: "Evgenija, obuzima te histerija."
     "Misliš, Sivere? Razmisli i sam i reci mi možeš li da nađeš neko bolje objašnjenje. Kažem ti da nas život na ovoj planeti - ma šta on bio - ne želi. Sa nama je gotovo. A šta hoće sa Marlenom" - glas joj zadrhta - "ne mogu ni da zamislim."

UZLETANJE

     61.
     Zvanično, imala je veoma složeno ime, ali ono malo Zemljana koji su imali priliku da je pominju nazivali su je Stanica četiri. Iz imena je neposredno proishodilo da su ranije postojala tri takva objekta - od kojih se više nijedan nije koristio, budući da su bili doslovce raskomadani. Postojala je i Stanica pet, ali ona nikada nije završena, ostavši konačno napuštena.
     Najveći deo žitelja Zemlje teško da je ikada i pomislio na Stanicu četiri koja se lagano kretala oko Zemlje orbitom što se nalazila prilično daleko iza Mesečeve.
     Rane stanice predstavljale su Zemljine lansirne rampe za izgradnju prvih Naseobina, a onda, kada su sami Naseljivači preuzeli posao pravljenja Naseobina, Stanica četiri trebalo je da se koristi za letove sa Zemlje na Mars.
     Došlo je, međutim, samo do jednog takvog leta na Mars, budući da se ispostavilo da su Naseljivači u psihološkom pogledu znatno vičniji dugim letovima (živeći i inače u svetovima koji su predstavljali ogromne zatvorene svemirske brodove), te im je Zemlja to i prepustila uz uzdah olakšanja.
     Stanica četiri sada se retko koristila u bilo koju svrhu i održavana je jedino kao Zemljina odskočna daska u svemir, kao simbol da Naseljivači nisu bili jedini vlasnici prostranstava što su se pružala iza Zemljine atmosfere.
     No, sada se ponovo javila jedna svrha Stanice četiri.
     Jedan veliki teretnjak sporo se kretao u njenom pravcu, noseći sa sobom glasine (među Naseljivačima) da se priprema novi pokušaj - prvi u dvadeset trećem stoleću - upućivanja zemaljske ekipe na Mars. Neki su smatrali da je cilj ove misije samo istraživanje, drugi da se priprema vaspostavljanje zemaljske kolonije na Marsu kako bi se zaobišlo nekoliko Naseobina na orbiti oko crvene planete; treći su bili mišljenja da je u pitanju nastojanje da se, na kraju, podigne mostobran na nekom većem asteroidu na koji još nijedna Naseobina nije istakla pravo.
     Ono, međutim, što se uistinu nalazilo na teretnjaku bio je Nadsvetlosni i njegova posada koja je trebalo da ga povede ka zvezdama.
     Iako se Tesa Vendel nije micala sa površine planete već punih osam godina, sasvim mirno je primila putovanje svemirom, kao što bi to prirodno učinio svaki rođeni Naseljivač. Svemirski brodovi bili su, u načelu, znatno sličniji Naseobinama nego planeti Zemlji. Upravo stoga, iako se Krajl Fišer mnogo puta ranije otiskivao u svemir, sada se ipak osećao pomalo nelagodno.
     Ovoga puta, napetosti na teretnjaku doprinosilo je još nešto pored neprirodnosti svemira. "Ne mogu da izdržim čekanje, Tesa", reče Fišer. "Bile su nam potrebne godine da stignemo do ove tačke; Nadsvetlosni je sada spreman, a mi i dalje čekamo."
     Vendelova ga zamišljeno pogleda. U početku uopšte nije imala nameru da se ovoliko veže za njega. Sve što je želela bili su trenuci opuštanja kako bi malo odmorila um preopterećen složenošću projekta i osvežena i čilija vratila se na posao. Takva joj je bar bila namera; no, na kraju je ispalo nešto sasvim drugo.
     Sada je bila bespomoćno vezana za njega, tako da su njegovi problemi postali i njeni. Godine njegovog čekanja na kraju će se zacelo pokaziti uzaludne, a već sada ju je zabrinjavao očaj koji će ga obuzeti posle neumitnog razočarenja. Ona je pokušavala da razumno preliva njegove snove hladnom vodom, da ohladi njegova pregrejana nadanja u ponovno viđenje sa kćerkom, ali u tome nije imala uspeha. Naprotiv, tokom poslednjih godina on je postajao sve optimističniji u pogledu te mogućnosti - i to bez nekog očiglednog razloga, odnosno bar joj taj razlog nikada nije objasnio.
     Tesa je u krajnjoj liniji bila zadovoljna (a i osećala je olakšanje) što je Krajl žudeo da vidi kćerku, a ne suprugu. Doduše, ona nikako nije uspevala da razume tu žudnju za kćerkom koju je video još kao bebu, ali on ni ovde nije sam od sebe davao neko objašnjenje, a ona nije htela da ispituje stvar. Uostalom, kakva korist od toga? Bila je sigurna da mu kćerka nije živa, da niko i ništa na Rotoru nije živo. Ukoliko se Rotor nalazio u blizini Susedne zvezde, onda je predstavljao džinovsku grobnicu koja je plutala svemirom, osuđena na večno lutanje - i bez ikakvih izgleda, osim neverovatnom podudarnošću, da bude otkrivena. Valjalo se pobrinuti oko toga da Krajl Fišer nekako izdrži udarac koji će mu biti zadat kada ova neumitna perspektiva postane stvarnost.
     "Predstoji nam samo još dva meseca čekanja", reče Tesa udvorički. "Najviše dva. Budući da smo čekali već godinama, izdržaćemo i ta dva meseca."
     "Upravo prethodno višegodišnje čekanje čini ova dva dodatna meseca još nepodnošljivija", promrmlja Fišer.
     "Gledaj na stvari drugačije, Krajle", reče Vendelova. "Nauči da se povinuješ nužnosti. Globalni Kongres naprosto nam ne dozvoljava da se otisnemo ranije. Naseobine pomno motre na nas, a nikako ne možemo biti sigurni da će se one sve saglasiti sa idejom da idemo ka Marsu. Bilo bi čudno da to prihvate, s obzirom na Zemljinu neslavnu istoriju u svemiru. Ako ništa ne budemo preduzimali dva meseca, one će pretpostaviti da imamo poteškoća - neće im biti teško da u to poveruju i biće im prilično milo zbog toga - tako da više neće mnogo obraćati pažnju."
     Fišer srdito odmahnu glavom. "Šta nas briga ako i znaju šta radimo? U međuvremenu ćemo da se otisnemo na put, a one neće biti u stanju još godinama da naprave kopiju nadsvetlosnog pogona. Kada se to dogodi, mi ćemo već raspolagati flotom nadsvetlosnih letelica kojima ćemo uveliko preduzimati pohod na Galaksiju."
     "Nemoj uzeti to zdravo za gotovo. Lakše je napraviti kopiju i preteći konkurenciju nego izumeti stvar. A i zemaljska vlada, s obzirom na njenu neslavnu istoriju u svemiru pošto su Naseobine stekle zrelost, očigledno silno drži do toga da dođe do jasnog preimućstva iz psiholoških razloga." Ona slegnu ramenima. "Uz to, potrebno nam je izvesno vreme da napravimo neke probe sa Nadsvetlosnim u uslovima niske gravitacije."
     "Te vaše probe nikako da se okončaju, zar ne?"
     "Ne budi nestrpljiv. Posredi je sasvim nova i neispitana tehnika, veoma različita od svega drugog što je čovečanstvo do sada imalo, tako da uopšte nije teško smisliti nove testove, naročito s obzirom na okolnost da smo pomalo nesigurni u pogledu načina na koji će nivo gravitacionog polja delovati na ulaženje u hipersvemir i izlaženje iz njega. Ozbiljno, Krajle, ne možeš nam prebacivati što smo obazrivi. Uostalom, još samo pre jednu deceniju nadsvetlosni let smatran je za teorijski nemoguć."
     "Može se preterati čak i u opreznosti."
     "Možda. Na kraju, ja ću odlučiti kada smo preduzeli sve što se razložno moglo očekivati, a onda ćemo krenuti. Obećavam ti, Krajle, da nećemo bezrazložno čekati. Neću preterati u opreznosti."
     "Nadam se."
     Vendelova mu uputi sumnjičav pogled. Morala je da ga pita. "Znaš, Krajle", reče ona, "ne ličiš na sebe u poslednje vreme. Ima već dva meseca kao da goriš od nestrpljenja. Neko vreme se malo ohladiš, a onda te ponovo obuzme uzbuđenje. Da li se dogodilo nešto što ja ne znam?"
     Fišer se najednom primiri. "Ništa se nije dogodilo. Šta je moglo da se dogodi?"
     Vendelovoj se učinilo da se on prebrzo smirio, da je iznenada počeo da, prilično upadljivo, glumi normalnost. "Ja tebe pitam šta je moglo da se dogodi. Pokušavala sam da te upozorim, Krajle, da po svoj prilici nećemo zateći Rotor kao funkcionalan svet, odnosno da ga možda uopšte nećemo naći. Nećemo naći tvoju... verovatno je da nećemo zateći nijednog žitelja Rotora u životu." Sačekala je nekoliko trenutaka, ali on je samo tvrdoglavo ćutao, tako da ona nastavi. "Zar te nisam upozoravala na tu mogućnost?"
     "Jesi, često", reče Fišer.
     "Pa ipak, sada deluješ kao neko ko jedva čeka na sasvim izvestan srećan susret sa porodicom. Opasno je gajiti nade za koje je malo verovatno da će se ispuniti, polagati sve na njih. Odakle sad iznenada ovaj novi stav? Da li si možda razgovarao sa nekim ko je bio neosnovano optimističan?"
     Fišera obli rumenilo. "Zašto sam morao da razgovaram sa nekim? Zašto nisam sam mogao da izvedem zaključke o ovoj stvari, odnosno o bilo kojoj drugoj? Samo zbog toga što nisam upućen u teorijsku fiziku isto koliko i ti ne znači da sam budalast i priglup."
     "Ne, Krajle", reče Vendelova. "Nikada tako nešto nisam o tebi ni pomislila ni nagovestila. Reci mi šta ti misliš o Rotoru."
     "To što mislim nije ni posebno duboko ni istančano. Naprosto mi izgleda da u svemiru nije bilo ničeg što bi, sa visokom verovatnošću, moglo da uništi Rotor. Lako je reći da Rotor sada možda predstavlja samo mrtvi trup nekadašnje Naseobine, kao i da po svoj prilici uopšte nije stigao do Susedne zvezde, ali šta je to što ih je moglo uništiti bilo na putu ili kada su stigli tamo? Voleo bih da mi izložiš neki određen scenario uništenja - sudar, recimo, susret sa tuđinskom inteligencijom ili bilo šta drugo."
     "Ne mogu, Krajle", uzvrati Vendelova iskreno. "Nemam mistične vizije o nečemu što se dogodilo. Stvar je, naprosto, u njihovoj verziji hiperpogona. Posredi je varljiva tehnika, Krajle. Veruj mi na reč. Ona ne koristi ni svemir ni hipersvemir na postojan način, već ide duž njihovog dodirišta, skrećući nakratko na jednu ili drugu stranu; proishodi da brod možda više puta u minutu prelazi iz svemira u hipersvemir, a onda natrag iz hipersvemira u svemir. Ovaj prelaz iz jednog svemira u drugi mogao se, dakle, dogoditi milion ili više puta tokom putovanja odavde do Susedne zvezde."
     "Pa šta s tim?"
     "Nevolja je u tome što su prelazi znatno opasniji od postojanog leta bilo kroz svemir ili hipersvemir. Ne znam u kojoj su meri Rotorijanci ovladali hiperspacijalnom teorijom, ali sva je prilika da je to bilo u sasvim rudimentarnom obliku, budući da bi inače došli do pravog nadsvetlosnog leta. U okviru našeg projekta, koji se temelji na veoma podrobno razrađenoj hiperspacijalnoj teoriji, uspeli smo da ustanovimo koja dejstva trpe materijalni objekti prilikom prolaska iz svemira u hipersvemir i obrnuto.
     Ukoliko je dati objekat tačka, on ne trpi nikakvo napinjanje tokom prelaza. Ako, međutim, nije tačka - onda uvek postoji neki konačan interval tokom koga je jedan njegov deo u svemiru, a drugi u hipersvemiru. Ova okolnost stvara napinjanje - pri čemu njegov obim zavisi od veličine objekta, njegovog fizičkog sastava, brzine prelaska i tako dalje. Čak i kada je u pitanju objekat veličine Rotora, opasnost koja se javlja samo pri jednom prelazu - odnosno, pri deset prelaza - sasvim je mala tako da se može zanemariti.
     Kada Nadsvetlosni bude putovao nadsvetlosnom brzinom do Susedne zvezde, sva je prilika da ćemo napraviti desetak prelaza, a možda i samo dva. Biće to sasvim bezbedan let. Sa druge strane, prilikom korišćenja primitivnijih verzija hiperpogona, dolazi do milion prelaza tokom samo jednog leta, što povećava izglede za kobno napinjanje."
     Fišer preblede. "Jesu li izvesni izgledi da dođe do tog kobnog napinjanja?"
     "Ne, ništa nije izvesno. Sve je stvar statistike. Neki brod može da prođe kroz milion prelaza - ili milijardu - a da se ništa ne dogodi. Sa druge strane, takođe je moguće da bude uništen prilikom prvog prelaza. Izgledi se, međutim, brzo povećavaju sa porastom broja prelaza.
     Pretpostavljam da se Rotor otisnuo na putovanje, uviđajući tek sasvim malo koje se opasnosti javljaju prilikom prelaza. Da su više znali, nikada ne bi krenuli. Sasvim je, dakle, verovatno da su iskusili nekakvo napinjanje koje je moglo biti slabo, u kom slučaju bi bez poteškoća stigli do Susedne zvezde, ili pak snažno, što bi ih onda došlo glave. Prema tome, tamo možemo zateći olupinu, ili možda ništa."
     "A moguće je i da zateknemo Naseobinu koja je preživela put", reče buntovnički Fišer.
     "Moguće je", uzvrati Vendelova. "Baš kao što je moguće da mi doživimo napinjanje, iako su izgledi za to ništavni, da budemo uništeni, te stoga ne nađemo ništa. Sve što tražim od tebe jeste da budeš pripravljen na mogućnosti, a ne izvesnosti. Takođe imaj na umu da oni koji razmišljaju o ovoj stvari, bez pouzdane upućenosti u hiperspacijalnu teoriju, ne mogu očekivati da dođu do valjanih zaključaka."
     Fišer ništa nije odgovorio. Utonuo je u duboko i očigledno depresivno ćutanje, dok ga je Vendelova posmatrala sa osećanjem nelagodnosti.

     62.
     Stanica četiri učinila se Tesi Vendel prilično neobična. Izgledalo je kao da je neko sagradio malu naseobinu, ali je opremio tako da sadrži samo laboratoriju, opservatoriju i lansirnu rampu. Na njoj nije bilo farmi, domova i svega ostalog što čini jednu Naseobinu, ma koliko ona mala bila. Nije bila opremljena čak ni uređajima za okretanje koji bi stvarali prikladno pseudogravitaciono polje.
     Bio je to, zapravo, tek svemirski brod sa manjim dodacima. Iako je na njemu moglo stalno da se živi, pod uslovom da se obezbedi stalni priliv hrane, vazduha i vode (postojale su mogućnosti za izvesno recikliranje, ali to nije bilo dovoljno), bilo je očigledno da niko sam ne bi mogao ovde dugo da opstane.
     Krajl Fišer izrekao je opori komentar da Stanica četiri liči na starinske svemirske postaje iz ranih dana svemirske ere koja se nekako provukla u dvadeset treće stoleće.
     U jednom pogledu, međutim, ona je bila jedinstvena. Sa nje se pružao panoramski pogled na sistem Zemlja-Mesec. Iz Naseobina koje su orbitirale oko Zemlje, dva tela retko su se mogla videti u njihovom pravom odnosu. Iz Stanice četiri, međutim, Zemlja i Mesec nikada nisu bili razmaknutiji više od petnaest lučnih minuta; kako je Stanica četiri kružila oko gravitacionog središta tog sistema (što je približno odgovaralo kruženju oko Zemlje), promenljive šare dva sveta, kako ucelo viđenih, tako i u fazama, kao i promenljiva veličina Meseca (već u zavisnosti od toga da li se nalazi na Staničinoj strani Zemlje ili na suprotnoj) predstavljale su neprekidno čudo.
     Sunce je automatski bivalo blokirano naročitim uređajem koji se nazivao "vešpom" (raspitavši se, Vendelova je doznala da je posredi skraćenica od "veštačko pomračenje") i jedino onda kada bi se sasvim primaklo Zemlji ili Mesecu na nebu stanice prizor bi bio narušen.
     Naseljivačko poreklo Vendelove počelo je sada da se ispoljava, budući da je silno uživala u posmatranju igre Zemlje i Meseca, ponajpre stoga (objasnila je) što joj je to jasno stavljalo do znanja da se više ne nalazi na Zemlji.
     Kazala je to Fišeru, koji se samo oporo osmehnuo. Primetio je da je uputila brzi pogled levo i desno dok je govorila.
     "Vidim", reče on, "da mi to kažeš bez ustručavanja, iako sam ja Zemljanin koga to može da uvredi. Ali, ne boj se, neću nikome reći."
     "Imam puno poverenje u tebe, Krajle." Ona mu uputi zadovoljni osmeh. Prilično se promenio od onog ključnog razgovora koji su vodili neposredno pošto su stigli na Stanicu četiri. Bio je i dalje smrknut, da, ali bolje i to nego prekomerna očekivanja onoga što nije moglo biti.
     "Da li stvarno misliš", upita on, "da im u ovoj fazi igre smeta to što si Naseljivač?"
     "Svakako da im smeta. To nikada ne zaboravljaju. Oni su u podjednakoj meri uskogrudi ljudi kao i ja koja nikako ne zaboravljam da su oni Zemljani."
     "Očigledno, međutim, zaboravljaš da sam ja Zemljanin."
     "To je stoga što si ti Krajl i ne spadaš ni u jednu drugu kategoriju. A ja sam Tesa. I time je sve rečeno."
     "Da li ti ikada smeta, Tesa", upita Fišer zamišljeno, "što si radila na nadsvetlosnom letu za Zemlju, a ne za svoju Naseobinu, Adeliju?"
     "Ali ja nisam radila za Zemlju, niti bih radila za Adeliju pod drugačijim okolnostima. U oba slučaja radila bih za samu sebe. Suočila sam se sa problemom koji je valjalo rešiti i uspešno sam obavila posao. Sada ću ući u istoriju kao izumitelj nadsvetlosnog leta i to je ono što sam učinila za sebe. Možda zvuči pretenciozno, ali radila sam i za čovečanstvo. Sasvim je svejednom na kome je svetu ostvareno otkriće, znaš. Neka osoba ili osobe na Rotoru izumeli su hiperpogon, ali njime sada raspolažemo i mi i sve Naseobine. Na kraju, sve će Naseobine isto tako imati nadsvetlosni pogon. Ma gde dođe do napretka, pre ili kasnije od toga celo čovečanstvo ima koristi."
     "Zemlji je on, međutim, potrebniji nego Naseobinama."
     "Misliš stoga što se približava Susedna zvezda koju Naseobine mogu lako da izbegnu tako što će se udaljiti, ako bude neophodno, što Zemlja ne može da učini. Pa, ostavljam to kao problem vođama Zemlje. Ja sam im pružila sredstvo, a oni neka razrade modele kojim će ga koristiti na najbolji način."
     "Koliko razumem, polećemo sutra", reče Krajl.
     "Da, konačno. Napraviće holografske snimke celog spektakla, ali teško je reći kada će ih javno emitovati i uputiti Naseobinama."
     "To ne može biti pre našeg povratka", uzvrati Fišer. "Nema nikakvog smisla obnarodovati stvar ako ne mogu da budu sigurni da ćemo se uopšte vratiti. I za njih će to biti mučno čekanje, budući da neće biti ni u kakvoj vezi sa nama. Prilikom prvog spuštanja na Mesec astronauti su sve vreme bili u vezi sa Zemljom."
     "Tačno", uzvrati Vendelova, "ali kada se Kolumbo otisnuo na Atlantik, španski monarsi nisu čuli ni glasa od njega sve dok se nije vratio sedam meseci kasnije."
     "Zemljin ulog je sada mnogo veći", uzvrati Fišer, "nego što je bio Španijin pre sedam i po stoleća. Uistinu je šteta što ne možemo da imamo nadsvetlosnu komunikaciju kada već raspolažemo nadsvetlosnim letom."
     "I ja tako mislim. Baš kao i Koropatski, koji me je silno pritiskao da pronađem način za telekomunikaciju. Ali odgovorila sam mu da ja nisam nikakav nadsvetlosni čarobnjak koji može da izvuče iz šešira sve što je nekome potrebno. Jedno je uputiti masu kroz hipersvemir, a nešto sasvim drugo emitovati zračenja. To dvoje se pokorava različitim zakonima čak i u običnom svemiru, što je i uslovilo da Maksvel dođe do jednačina o elektromagnetizmu puna dva stoleća pošto je Njutn došao do jednačina o gravitaciji. Za masu i zračenje važe različiti zakoni i u hipersvemiru, a zakoni kojima se pokorava zračenje još su nam nepoznati. Jednog dana ćemo doći do nadsvetlosnog komuniciranja, ali danas još ne raspolažemo njime."
     "Baš šteta", reče Fišer zamišljeno. "Može se pokazati da bez nadsvetlosne komunikacije ni nadsvetlosni let nije praktičan."
     "Zašto?"
     "Nepostojanje nadsvetlosne komunikacije preseca pupčanu vrpcu. Mogu li Naseobine da žive daleko od Zemlje - daleko od ostatka čovečanstva - i da opstanu?"
     Vendelova nabra veđe. "Kakav ti je sad to novi pogled na svet?"
     "Samo sam razmišljao. Tebi, Tesa, kao Naseljivaču naviklom na taj status, možda uopšte nije palo na pamet da živeti na jednoj Naseobini nije, zapravo, prirodno za ljudska bića."
     "Zaista? Meni nikada nije izgledalo neprirodno."
     "To je stoga što zapravo nikada nisi živela na samo jednoj Naseobini. Živela si u celom sistemu Naseobina među kojima je jedna bila velika planeta sa milijardama žitelja na njoj. Zar se ne bi moglo dogoditi da Rotorijanci zaključe, pošto jednom stignu do Susedne zvezde, da je život na izolovanoj Naseobini nezadovoljavajući? U tom slučaju, oni bi se sigurno vratili na Zemlju, ali to se nije dogodilo. Možda stoga što su pronašli planetu na kojoj sada žive?"
     "Nastanjivu planetu koja kruži oko jedne zvezde crvenog patuljka? Krajnje neverovatno."
     "Priroda ima načine da nas nadmudri i da uzdrma tobožnje pouzdanosti. Zamislimo da tamo ipak postoji nastanjiva planeta. Zar je ne bi trebalo pomno izučiti?"
     "Ah", uzvrati Vendelova, "počinjem da shvatam na šta ciljaš. Smatraš da brod može doći do Susedne zvezde i da ustanovi da tamo postoji nekakva planeta. U tom slučaju registrovali bismo je, zaključili iz daljine da nije nastanjiva i nastavili pohod u susret novim istraživanjima. Tebi bi se, međutim, više dopalo da se spustimo i da je detaljno istražimo, kako bismo na taj način bar pokušali da ti pronađemo kćerku. Šta, međutim, ako naš neuronski detektor ne registruje ni traga od neke inteligencije u eventualnom planetnom sistemu Susedne zvezde? Da li bismo, uprkos tome, morali i dalje da se upuštamo u pretraživanje pojedinačnih planeta?"
     "Da", uzvrati Fišer posle kraćeg oklevanja. "Ako se imalo pokaže da su nastanjive, moramo ih izučiti. Bar meni tako izgleda. Moramo što više doznati o svakoj eventualnoj planeti. Možda ćemo morati ubrzo da evakuišemo Zemlju, te stoga moramo znati kuda da povedemo njene žitelje. Sasvim je razumljivo što si ti to previdela, budući da se Naseobine naprosto mogu udaljiti bez ikakve evaku..."
     "Krajle! Prestani da se prema meni ponašaš kao prema neprijatelju! Nemoj odjednom da o meni misliš kao o Naseljivaču. Ja sam Tesa. Ako postoji neka planeta, ispitaćemo je u onoj meri u kojoj to budemo mogli, obećavam ti. Ali ako postoji i ako su je Rotorijanci zauzeli, onda... Pa, ti si proveo nekoliko godina na Rotoru, Krajle. Trebalo bi da dobro poznaješ Janusa Pita."
     "Ne znam ga lično. Nikada se nismo sreli, ali moja žena... moja bivša žena radila je za njega. Prema njenim rečima, on je veoma sposoban čovek, veoma inteligentan, veoma prodoran."
     "Veoma prodoran. Znamo za njega i na drugim Naseobinama. I ne može se reći da je baš omiljen. Ako je to bio njegov plan da se nađe mesto za Rotor koje bi bilo skriveno od ostatka čovečanstva, onda nije bilo boljeg rešenja do da se ode do Susedne zvezde, budući da je ona sasvim blizu i da za njeno postojanje u to vreme nije znao niko izvan Rotora. A ako je, iz bilo kog razloga, želeo jedan sistem samo za sebe, on bi se, budući Janus Pit, pribojavao mogućnosti da drugi krenu za njim i tako ugroze njegov monopol. Ukoliko se dogodilo da je našao neku planetu koju bi Rotor mogao da iskoristi, onda bi bio još odbojniji prema uljezima."
     "Na šta ciljaš?" upita Fišer, koji je izgledao pometen, kao da je već znao šta je ona imala na umu.
     "Mi sutra krećemo i neće proći dugo pre no što se obremo u blizini Susedne zvezde. Ako oko nje uistinu bude kružila neka planeta, kao što ti, izgleda, smatraš da može, i ako nađemo da su je Rotorijanci zaposeli, onda neće biti tako jednostavno spustiti se na površinu i reći: 'Uja! Evo nas!' Bojim se da će nam, čim nas bude spazio, prirediti dobrodošlicu u svom stilu i bez ikakvog oklevanja zbrisati nas sa neba."

NEPRIJATELJ

     63.
     Kao i svi stalni žitelji Kupole na Eritru, Renej D'Obison je periodično posećivala Rotor. Bilo je to neophodno - ponovni osećaj doma, povratak korenima, sakupljanje obnovljene snage.
     Ovoga puta, međutim, D'Obisonova je "otišla gore" (kako se obično nazivao prelazak sa Eritra na Rotor) nešto ranije nego što je to bilo rasporedom predviđeno. Uzrok tome bio je poziv Janusa Pita.
     Sedela je u njegovoj kancelariji, zapažajući vičnim okom majušne znake starenja koji su se pojavili od kada ga je poslednji put videla pre nekoliko godina. Ona nije, razume se, u okviru svog redovnog posla, često dolazila u priliku da ga viđa.
     Glas mu je, međutim, i dalje bio snažan, pogled oštar, a ona nije uspela da uoči nikakvo slabljenje mentalne bodrosti.
     "Primio sam vaš izveštaj o incidentu koji se zbio izvan Kupole", reče on, "i uvažavam oprez kojim ste pristupili proceni situacije. Ali sada, neslužbeno i bez zapisnika, šta se tačno dogodilo Dženaru? Ova prostorija je zaštićena i možete slobodno govoriti."
     "Bojim se da je moj izveštaj", uzvrati D'Obisonova oporo, "iako obazriv, ipak istinit i potpun. Mi stvarno ne znamo šta se dogodilo sa zapovednikom Dženarom. Skeniranje mozga ukazalo je na promene, ali one su bile sasvim male i nisu se poklapale ni sa čim iz našeg pređašnjeg iskustva. I bile su privremene, budući da su, zapravo, brzo iščezle."
     "Ali nešto se ipak dogodilo sa njim."
     "Oh, da, ali u tome i jeste stvar. Sve što možemo reći o tome jeste 'nešto'."
     "Da nije, možda, posredi neka vrsta kuge?"
     "Nijedan od simptoma koji su bili zabeleženi u prošlosti nije se javio kod njega."
     "Ali u prvo vreme kuge skeniranje mozga još je bilo srazmerno primitivno. Tada još ne biste otkrili simptome koje ste zabeležili sada, tako da je možda ipak posredi neki blag oblik kuge, zar ne?"
     "Moglo bi se tako reći, ali stvar bi se teško mogla dokazati, a u svakom slučaju Dženar je sada normalan."
     "Izgleda normalan, pretpostavljam, ali mi zapravo ne znamo da li se stvar možda neće povratiti."
     "Isto tako nema razloga za pretpostavku da hoće."
     Senka nestrpljenja minu Pitovim licem. "Oponiraš mi, D'Obisonova. Savršeno dobro znaš da je Dženarov položaj od izuzetne važnosti. Situacija u Kupoli stalno je kritična, budući da ne znamo da li će i kada će kuga ponovo udariti. Dženarova vrednost očitovala se u tome što je izgledao imun na nju, ali sada ga teško više možemo smatrati imunim. Nešto se dogodilo i mi se moramo pripremiti da ga zamenimo."
     "Na vama je da donesete tu odluku. Ja ne predlažem zamenu kao medicinsku nužnost."
     "Ali pomno ćete motriti na njega i imaćete na umu takvu nužnost, nadam se."
     "Smatraću to delom svojih medicinskih dužnosti."
     "Dobro. Naročito s obzirom na to što sam, u slučaju zamene, imao vas na umu."
     "Mene?" Rumenilo uzbuđenja nakratko joj obli lice pre no što je uspela da ga obuzda.
     "Da, zašto da ne? Dobro je poznato da nikada nisam bio naročito oduševljen projektom kolonizacije Eritra. Oduvek sam smatrao nužnim da se zadrži pokretljivost čovečanstva i da nikako ne smemo dozvoliti da ponovo padnemo u ropstvo jedne velike planete. Međutim, bilo bi mudro ako bismo mogli da kolonizujemo planetu ne kao mesto namenjeno prvenstveno nastanjivanju, već kao izvor ogromnih resursa - slično kao što smo postupali prema Mesecu u starom Sunčevom sistemu. Ali to ne možemo učiniti ukoliko nam kuga stoji nad glavom, zar ne?"
     "Tako je."
     "Prema tome, naš osnovni zadatak jeste da rešimo ovaj problem. To ranije nismo učinili. Kuga se naprosto primirila i mi smo to prihvatili - ali ovaj najnoviji incident pokazuje nam da opasnost još nije minula. Bez obzira na to da li je Dženar dobio kugu ili nije, on je svakako nešto pretrpeo i ja želim da se toj stvari da najviše preimućstvo. Vi ste prirodan izbor za vođu projekta."
     "Biće mi drago da prihvatim tu odgovornost. To znači da ću raditi ono što, u svakom slučaju, i pokušavam da radim, ali sada uz veća ovlašćenja. Nije mi lako da se saživim sa tim da treba da budem zapovednik Kupole na Eritru."
     "Kao što ste sami kazali, na meni je da to odlučim. Pretpostavljam da nećete odbiti to mesto ukoliko vam ga ponudim."
     "Neću, Načelniče. Biću veoma počastvovana."
     "Da, uveren sam u to", uzvrati oporo Pit. "A šta se dogodilo sa devojkom?"
     Za trenutak je izgledalo da je D'Obisonovu pomela ova iznenadna promena teme razgovora. Gotovo da je zamucala kada je uzvratila: "Devojkom?"
     "Da, sa devojkom koja je bila izvan Kupole sa Dženarom i koja je skinula zaštitno odelo."
     "Marlena Fišer?"
     "Da, tako se zove. Šta se dogodilo sa njom?"
     D'Obisonova je oklevala za trenutak. "Pa, ništa, Načelniče."
     "Tako stoji i u izveštaju. Ali pitam vas sada. Baš ništa?"
     "Ništa što bi se otkrilo skleniranjem mozga ili na neki drugi način."
     "Hoćete da kažete da se u isto vreme kada je Dženar, koji je nosio E-odelo, bio oboren toj devojci, Marleni Fišer, koja je skinula E-odelo, ništa nije dogodilo?"
     D'Obisonova slegnu ramenima. "Baš ništa, koliko to mi možemo da razaberemo."
     "Zar vam to ne izgleda neobično?"
     "Ona je neobična mlada žena. Rezultati skeniranja njenog..."
     "Znam za te rezultate skeniranja. Znam takođe za njene neobične sposobnosti. Jeste li ih zapazili?"
     "Oh, da. I te kako sam ih zapazila."
     "I kako vam te sposobnosti deluju? Da nije možda posredi čitanje uma?"
     "Ne, Načelniče. To je nemoguće. Ideja o telepatiji puka je fantazija. Volela bih, zapravo, da je u pitanju čitanje uma, jer to onda ne bi bilo opasno. Misli se mogu staviti pod kontrolu."
     "Šta je to, onda, kod nje što je opasnije?"
     "Ona, navodno, čita jezik tela, koji mi ne možemo kontrolisati. Svaka kretnja nešto govori." Kazala je to uz prizvuk gorčine u glasu koji Pitu nije promakao.
     "Da li ste imali neko lično iskustvo u tom smislu?" upita Pit.
     "Svakako." D'Obisonova se smrknu. "Nemoguće je biti u blizini te mlade žene a ne iskusiti nelagodnost pred njenom sklonošću da zapaža stvari."
     "Da, ali šta se konkretno dogodilo?"
     "Ništa što bi bilo posebno važno, ali bilo je neprijatno." D'Obisonovu obli rumenilo i usne joj se za trenutak stisnuše kao da je pomislila da obmane svog sabesednika. Ali to brzo minu. Kada se ponovo oglasila, bio je to gotovo šapat: "Pošto sam pregledala zapovednika Kupole Dženara, Marlena me je upitala kako mu je. Kazala sam joj da nije ozbiljno ozleđen i da su veoma dobri izgledi da će se potpuno oporaviti.
     Na to je ona uzvratila: 'Zašto vas to razočarava?'
     Bila sam zatečena ovim pitanjem i samo sam rekla: 'Nisam razočarana. Drago mi je što je tako.'
     'Ali jeste razočarani', odgovorila je ona. 'To je sasvim jasno. Nestrpljivi ste.'
     Bilo je to prvi put da sam se neposredno susrela sa tom stvari, iako sam prethodno čula od drugih za nju. Nisam mogla u trenutku da smislim ništa bolje do da joj se suprotstavim. Kazala sam: 'Zašto bih bila nestrpljiva? Zbog čega?'
     Ona me je svečano pogledala svojim krupnim, tamnim, nemirnim očima, a onda rekla: 'Kako izgleda, uzrok je čika Siver...'"
     Pit je prekide: "Čika Siver? Jesu li oni u nekom srodstvu?"
     "Nisu. Mislim da je to samo izraz prisnosti. Zatim je ona dodala: 'Čini mi se da je u pitanju čika Siver i pitam se da li je stvar u tome što želite da ga zamenite na mestu zapovednika Kupole.'
     Na to sam se samo okrenula i otišla."
     "Kako ste se osećali kada vam je to kazala?" upita Pit.
     "Bila sam, prirodno, besna?"
     "Zato što vas je lažno optužila? Ili zato što je bila u pravu?"
     "Pa, na izvestan način..."
     "Ne, ne. Nemojte izvrdavati, doktore. Da li je bila u pravu ili nije? Da li ste bili dovoljno razočarani Dženarovim oporavkom da to devojka primeti, ili je cela stvar predstavljala blesak njene izuzetne uobrazilje?"
     "Osetila je nešto što je uistinu postojalo." Reči kao da su same sebi probile put sa usana D'Obisonove. Prkosno se zagledala u Pita. "Ja sam samo čovek i ne mogu protiv svojih poriva. A i sami ste upravo nagovestili da bi mi moglo biti ponuđeno to mesto, što znači da me smatrate pozvanim za njega."
     "Potpuno vas razumem", uzvrati Pit bez ikakvog prizvuka humora u glasu. "Ali da vidimo nešto drugo. Imate tu mladu ženu, koja je posebna, veoma neobična, kako se to vidi i iz rezultata skeniranja njenog mozga i iz njenog ponašanja - a, osim toga, na nju, kako izgleda, ne deluje ni kuga. Jasno, može postojati neka veza između njenog neuronskog sklopa i otpornosti na kugu. Zar u tom slučaju ne bi mogla biti korisno sredstvo za izučavanje kuge?"
     "Ne bih mogla reći. Mislim da nije isključeno."
     "Stvar bi se mogla ispitati?"
     "Možda, ali kako?"
     "Izlažite je uticaju Eritra što je više moguće", uzvrati Pit prigušenim glasom.
     "Ona to, zapravo, i sama želi", uzvrati D'Obisonova zamišljeno, "a zapovednik Dženar, kako izgleda, nema ništa protiv."
     "Dobro. Onda ćete vi pružiti dodatne medicinske razloge za to."
     "Razumem. A ako mlada žena dobije kugu?"
     "Ne smemo izgubiti iz vida da je rešenje problema važnije od dobrobiti jedne jedinke. Pred nama je svet koji valja osvojiti i za to možda treba platiti žalosnu, ali neophodnu cenu."
     "A ako Marlena bude uništena i to nam ne pomogne da bolje razumemo kugu ili da joj se suprotstavimo?"
     "Taj rizik moramo prihvatiti", uzvrati Pit. "Uostalom, takođe je moguće da ona ostane neugrožena i da nam ta neugroženost, brižljivo proučena, pruži način za odsutno razumevanje kuge. U tom slučaju, dobijamo bez ikakvog gubitka."
     Tek kasnije, pošto je D'Obisonova krenula u svoje odaje na Rotoru, Pitova gvozdena rešenost dopustila mu je da o sebi razmišlja kao o potvrđenom neprijatelju Marlene Fišer. Pravu pobedu predstavljalo bi da Marlena bude uništena, a problem kuge ostane nerešen. Tako bi se jednim udarcem oslobodio nezgodne devojke, koja bi inače, jednom, mogla da dobije potomke slične sebi, i nezgodnog sveta, koji bi inače, jednom, mogao da ima žitelje u podjednakoj meri neželjene, zavisne i nepokretne kao što su to bili žitelji Zemlje.

     64.
     Njih troje sedelo je pod Kupolom Eritra - Siver Dženar oprezan, Evgenija Insinja duboko zabrinuta i Marlena Fišer očigledno nestrpljiva.
     "Upamti, Marlena", reče Insinja. "Nemoj zuriti u Nemezis. Znam da su te upozorili na infracrvenu svetlost, ali takođe je činjenica da je Nemezis zvezda na kojoj se javljaju buktinje. Svaki čas na njenoj površini dogodi se neka eksplozija koju prati prasak bele svetlosti. To traje samo minut ili dva, ali i to je dovoljno da izazove šok na tvojim mrežnjačama, a ne može se unapred reći kada će se stvar dogoditi.
     "Mogu li astronomi da predvide kada će do toga doći?" upita Dženar.
     "Za sada ne. Posredi je jedan u nizu haotičnih vidova prirode. Još nismo uspeli da razaberemo pravila koja stoje u osnovi stelarnih turbulencija, a među nama ima i onih koji smatraju da se ta pravila nikada u celosti neće moći odgonetnuti. Ona su naprosto odveć složena."
     "Zanimljivo", primeti Dženar.
     "Mora se, međutim, reći da smo i te kako zahvalni ovim buktinjama. Tri odsto ukupne energije koja stiže na Eritro sa Nemezis potiče od buktinja."
     "Ne izgleda mi mnogo."
     "Ipak jeste. Bez buktinja Eritro bi bio ledeni svet na kome bi bilo znatno teže živeti. Buktinje, međutim, stvaraju probleme Rotoru koji mora da brzo prilagođava korišćenje zvezdane svetlosti kad god bukne neka buktinja i da pojača svoje polje za apsorpciju čestica."
     Marlena ih je naizmenice posmatrala dok su razgovarali, a onda se konačno umešala uz izvestan prizvuk ozlojeđenosti. "Dokle vas dvoje mislite ovako? Pričate samo da biste me zadržali ovde. To se lako može razabrati."
     "Kuda bi pošla kada se nađeš napolju?" upita Insinja žurno.
     "Tumarala bih unaokolo. Do one rečice, ili potoka - kako ga već zovete."
     "Zašto?"
     "Zato što je zanimljiv. Voda samo teče na otvorenom, a ne vidiš kraj tome i pri tom znaš da je ništa ne pumpa natrag na početak."
     "Ali pumpa je", reče Insinja. "Toplota Nemezis."
     "To se ne računa. Mislim, to ne rade ljudska bića. Osim toga, hoću da naprosto stojim tamo i da gledam."
     "Nemoj piti tu vodu", reče Insinja strogo.
     "Nemam nameru. Mogu pun sat da izdržim bez vode. Ako ogladnim, ožednim - ili bilo šta drugo - vratiću se. Pravite silnu frku ni oko čega."
     Dženar se osmehnu. "Želiš, dakle, da sve recikliraš ovde u Kupoli."
     "Razume se. Zar to svi ne žele?"
     Dženarov osmeh se proširi. "Znaš, Evgenija", reče on, "sasvim sam siguran da je življenje u Naseobinama trajno promenilo čovečanstvo. Sasvim smo se saživeli sa neophodnošću recikliranja. Na Zemlji naprosto odbacuješ stvari, pretpostavljajući da će se prirodno reciklirati, što se, naravno, uvek ne dogodi."
     "Dženare", uzvrati Insinja, "ti si sanjar. Moguće je da ljudska bića steknu dobre navike pod pritiskom, ali čim pritisak popusti rđave navike odmah se vraćaju. Nizbrdo je uvek lakše nego uzbrdo. Posredi je drugo načelo termodinamike i ako ikada budemo kolonizovali Eritro, predviđam da ćemo ga začas celog prekriti otpacima."
     "Ne, nećemo", reče Marlena.
     "Zašto to misliš, dušo?" upita Dženar tonom učtive radoznalosti.
     "Zato što nećemo", uzvrati Marlena nestrpljivo i žestoko. "Mogu li sada da pođem napolje?"
     Dženar pogleda Insinju i reče: "Mogli bismo je pustiti, Evgenija. Ne možemo je u nedogled zadržavati. Osim toga, čemu to? Renej D'Obison, koja se upravo vratila sa Rotora, podrobno je proučila dokumentaciju i kazala mi juče da rezultati skeniranja Marleninog mozga izgledaju tako stabilni da je uverena da joj ništa neće biti na Eritru."
     Marlena, koja se u međuvremenu uputila ka vratima, kao da je bila spremna da krene prema vazdušnoj komori, sada se okrenula natrag. "Čekaj, čika Sivere, umalo da zaboravim. Moraš biti oprezan sa dr D'Obisonovom."
     "Zašto? Ona je izvrstan neurofizičar."
     "Nisam na to mislila. Bilo joj je milo kada si se našao u nevolji posle onog izlaska napolje, a prilično se razočarala kada si se oporavio."
     Na Insinjinom licu pojavi se izraz iznenađenja i ona automatski reče: "Zašto to misliš?"
     "Zato što znam?"
     "Ali ne razumem to. Sivere, zar nisi u dobrim odnosima sa D'Obisonovom?"
     "Svakako da jesam. Sasvim se dobro slažemo. Nikada nije bilo problema. Ali ako Marlena kaže..."
     "Zar Marlena ne može da pogreši?"
     "Ne mogu", uzvrati Marlena odmah.
     "Uveren sam da si u pravu, Marlena", reče Dženar, a zatim, okrenuvši se prema Insinji, dodade: "D'Obisonova je amobiciozna žena. Ako se meni bilo šta dogodi, ona je logičan izbor za mog naslednika. Raspolaže već bogatim iskustvom ovde dole i svakako je najupućeniji stručnjak za kugu, ukoliko ponovo bukne. Štaviše, starija je od mene i verovatno smatra da više nema puno vremena na raspolaganju. Ne mogu joj prebaciti ukoliko stvarno želi da me nasledi i što joj je srce malo brže zakucalo kada mi nije bilo dobro. Sva je, međutim, prilika da uopšte nije svesna tih osećanja."
     "Svesna ih je", uzvrati zloslutno Marlena. "I te kako ih je svesna. Čuvaj se, čika Sivere."
     "Dobro, hoću. Jesi li spremna sada?"
     "Razume se da sam spremna."
     "Poći ću onda s tobom do vazdušne komore. Hajde sa nama, Evgenija, i nastoj da ne izgledaš tako tragično."
     I tako je Marlena izišla na površinu Eritra, sama i bez zaštitnog odela, prvi put. Bilo je to, po zemaljskom standardnom vremenu, u 21:20 petnaestog januara 2237. Po Eritrovom vremenu zbilo se to sredinom jutra.

PRELAZ

     65.
     Krajl Fišer pokušao je da priguši uzbuđenje, da ima isti staloženi izraz koji je video na licima ostalih.
     Nije znao gde se trenutko nalazi Tesa Vendel. Nije mogla biti daleko, budući da je Nadsvetlosni bio srazmerno mali, premda sav ispregrađen, tako da je neko u jednom delu mogao biti sasvim izvan vidokruga nekoga u drugom.
     Ostala tri člana posade Fišeru su predstavljala samo parove vrednih ruku. Svako je od njih imao nešto da radi i bio je zaokupljen time. Jedino Fišer nije imao nikakav posebni zadatak, osim možda da vodi računa o tome da ne ometa druge.
     Posmatrao je ostalih troje (dva muškarca i jednu ženu) gotovo kradomice. Poznavao ih je i sa njima često razgovarao. Svo troje bilo je mlado. Najstariji je bio Čao-Li Vu, hiperspacijalist, kome je bilo trideset osam godina. Potom je dolazio Henri Džarlou, trideset petogodišnjak, i konačno Meri Blankovic, najmlađi član ekipe. Imala je dvadeset sedam godina i mastilo se još nije osušilo sa njene doktorske diplome.
     U poređenju sa njom, Vendelova, koja je napunila pedeset petu, bila je starica, ali istovremeno i izumitelj, projektant i poluboginja ovog pogona i leta.
     U ekipu se jedino Fišer nije uklapao. Naredni rođendan biće mu pedeseti, a to se prilično primaklo; uz to, nije raspolagao nikakvom stručnom obučenošću. Mereno mladošću ili znanjem, on nije imao prava da bude na ovom brodu.
     Ali svojevremeno je bio na Rotoru. A to se računalo. A i Vendelova ga je želela sa sobom, što se još više računalo. Tanajama i Koropataski takođe su želeli da bude tu, što se najviše računalo.
     Brod je poleteo i sada je napredovao kroz svemir. Fišer je to mogao da razabere, iako nije bilo fizičkih pokazatelja da je tako. Osećao je to finim nervima u utrobi - ako ih je tamo uopšte bilo. Bio sam u svemiru, pomisli on srdito, duže nego svi ostali zajedno, nebrojeno puta na nebrojeno brodova. Ja mogu da razaberem da nema ničeg luksuznog u ovom brodu samo zahvaljujući osećaju. Oni to ne mogu.
     Nadsvetlosti je morao da oskudeva u luksuzu. Normalni izvori energije, koji su pokretali kroz svemir obične svemirske brodove, bili su na Nadsvetlosnom smanjeni ili odstranjeni. Tako je moralo biti, budući da je najveći deo broda iskorišćen za smeštaj hiperspacijalnih motora.
     Nalikovao je kakvoj morskoj ptici koja je nezgrapno hodala po tlu zato što je sazdana za vodu.
     Iznenada se pojavi Vendelova. Kosa joj je pomalo bila u neredu i izgledala je oznojena.
     "Je li sve u redu, Tesa?" upita Fišer.
     "Oh, da. Savršeno." Smestila se u jedno zgodno udubljenje u zidu (vrlo korisno, ima li se u vidu da je u brodu postojala samo niska pseudogravitacija). "Nema problema."
     "Kada ulazimo u hipersvemir?"
     "Kroz nekoliko časova. Želimo da dođemo na odgovarajuće koordinate gde će svi predviđeni izvori gravitacije zakrivljavati prostor upravo onako kako je proračunato."
     "Stvar se, dakle, ne može tačno predvideti?"
     "Tako je."
     "U tom slučaju, hiperspacijalni let ne izgleda odveć praktičan", primeti Fišer. "Šta ako ne znate sve pojedinosti? Šta ako ste u žurbi i nemate vreme da izračunate svako gravitaciono izobličenje?"
     Vendelova podiže pogled prema Fišeru uz iznenadni osmeh. "Nikada ranije nisi pitao nešto slično tome? Zašto pitaš sada?"
     "Još nikada nisam bio na hiperspacijalnom letu. Pod trenutnim uslovima, međutim, to pitanje najednom mi je postalo veoma važno, znaš."
     "Ovo i mnoga druga pitanja javljala su se preda mnom uz najveću moguću važnost tokom niza godina. Dobro došao u klub."
     "Ali odgovori mi."
     "Rado. Pre svega, postoje instrumenti koji mere ukupni gravitacioni intenzitet, kako skalarski, tako i tenzorski, u bilo kojoj tački prostora, bez obzira na to da li poznaješ dotičnu sredinu ili ne. Rezultat, međutim, nije podjednako tačan kao što bi bio ako bi mukotrpno merio svaki gravitacioni izvor, a onda ih zbrajao, ali je ipak dovoljno približan - ukoliko je vreme dragoceno. A ako je vreme još dragocenije i moraš da pritisneš hiperspacijalno dugme, tako reći, uzdavši se u sreću da gravitacija nije odveć snažna, ali se ispostavi da ipak donekle jeste, onda bi se prelaz grubo mogao uporediti sa svojevrsnim cimajem - kao kad pri ulasku u kuću zapneš nogom za prag. Ako to možemo da izbegnemo, tim bolje, ali ako već ne možemo, ishod nije nužno fatalan. Razume se, nastojaćemo da prvi prelaz izvedemo što je glatkije moguće radi psihološkog mira - ako već ništa drugo."
     "Šta ako ti se žuri, smatraš da je gravitacija zanemarljiva, ali se pokaže da nije?"
     "Moraš se nadati da se to neće dogoditi."
     "Govorila si o naprezanju za vreme prelaza. To znači da bi već naš prvi prelaz mogao biti fatalan, čak i ako nemamo problema sa gravitacijom."
     "Možda, ali izgledi da dođe do fatalnog ishoda pri bilo kom datom prelazu izuzetno su mali."
     "Čak i ako ne bude fatalan, zar ne može da bude neprijatan?"
     "To je teže reći, zato što je posredi subjektivna procena. Imaj u vidu da ovde ne dolazi do ubrzanja. Kod prvobitne verzije hiperpogona brod je morao da dostigne brzinu svetlosti, pa čak i malo preko nje, na mahove, koristeći niskoenergetsko hiperspacijalno polje. Efikasnost je tu niska, brzine su velike, baš kao i rizici, a, iskreno govoreći, nemam pojma u kojoj meri cela stvar može biti neudobna.
     Kod našeg nadsvetlosnog leta, međutim, prilikom koga se koristi visokoenergetsko hiperspacijalno polje, do prelaza dolazi pri normalnim brzinama. U jednom trenutku možemo se kretati brzinom od hiljadu kilometara u sekundi, a već u narednom brzinom od hiljadu miliona kilometara u sekundi - bez ikakvog ubrzanja. A kako nema ubrzanja, mi ga i ne osećamo."
     "Kako nema ubrzanja kada se brzina poveća milion puta u trenutku?"
     "Zato što je prelaz matematički ekvivalent ubrzanja. Dok, međutim, tvoje telo reaguje na ubrzanje, ono ne reaguje na prelaz."
     "Ali kako to znaš?"
     "Tako što smo slali životinje kroz hipersvemir iz jedne tačke u drugu. One su u hipersvemiru samo delić mikrosekunde, ali ono što nas zabrinjava jeste prelaz iz svemira u hipersvemir, a imamo najmanje dva takva prelaza čak i pri najkraćem mogućem zadržavanju u hipersvemiru."
     "I slali ste životinje?"
     "Razume se. Kada su stigle u prijemnu tačku, nisu nam, jasno, mogle opisati kako im je bilo, ali prispele su u jednom komadu, sasvim neozleđene i mirne. Bilo je očigledno da im baš ništa nije bilo. Stvar smo proverili sa više desetina životinja raznih vrsta. Ispitali smo je čak i na majmunima - i svi su normalno preživeli, osim u jednom slučaju."
     "Ah. A šta se dogodilo u tom slučaju?"
     "Životinja je stigla mrtva, groteskno unakažena, ali do toga je došlo usled greške u programiranju. Stvar uopšte nije bila u prelazu. Nešto slično može se i nama dogoditi. Nije verovatno, ali može. Isto kao kada bi, prilikom ulaska u kuću, zapeo o prag, pao i pri tom slomio vrat. I takvih nesrećnih slučajeva je, doduše, bilo, ali ne očekujemo da se to dogodi svaki put kad ulazimo u kuću. Je li tako?"
     "Mislim da nemam izbora", uzvrati Fišer smrknuto. "U redu."
     Dva časa i dvadeset sedam minuta kasnije brod je bezbedno prešao u hipersvemir, pri čemu sam prelaz niko na brodu nije osetio, i otpočeo je prvi nadsvetlosni let brzinom znatno većom od svetlosne.
     Prelaz se odigrao, po zemaljskom standardnom vremenu, u 9:20 petnaestog januara 2237.