6.

     Komodora je bila dosta mlađa od svog muža. Lice joj je bilo bledo i hladno, a crna kosa zaglađena i čvrsto zategnuta pozadi.
     Glas joj je bio zajedljiv. "Jesi li sasvim gotov, mili i plemeniti mužu? Sasvim, sasvim gotov? Pretpostavljam da bih sad mogla u vrt, kada bih to želela."
     "Nema potrebe da stvaraš dramu, moja draga Licijo", blago uzvrati komodor. "Taj mladi čovek dolazi na večeru večeras, pa ćeš moći s njim da razgovaraš o čemu budeš želela, a i da se, čak, zabavljaš slušajući ono što ja budem govorio. Ovde negde će pripremiti i jednu odaju za njegove ljude. Molim se zvezdama da ih bude malo."
     "Najverovatnije liče na veprove koji proždiru čereke mesa i nalivaju se burićima vina. A ti ćeš, posle, dve noći ječati dok budeš sračunavao trošak."
     "Možda i neću. Uprkos tvom mišljenju, večera će biti veoma bogata."
     "Oh, razumem." Podozrivo ga je posmatrala. Postao si veliki prijatelj tih varvara. Možda mi baš zato nisi dozvolio da prisutvujem vašem razgovoru. Možda tvoja sitna duša kuje neku zaveru protiv mog oca."
     "To nikako."
     "Da, i treba da ti verujem, zar ne? Ako je ikada neka jadnica neprikladnom udajom žrtvovana zbog politike, onda je to sa mnom bio slučaj. Mogla sam pravog čoveka naći u budžacima i brlozima rođene planete."
     "Reći ću ti nešto, moja gospo. Možda bi volela da se vratiš na rodnu planetu. Jedino što bih ti, za uspomenu na onaj deo tebe koji sam najbolje upoznao, prethodno odsekao jezik." On nakrivi glavu na jednu stranu, procenjujući. "A i tvoje uši i vrh nosa, kao poslednji potez koji bi bez sumnje uvećao tvoju lepotu."
     "Ne bi se usudio, moj mopsiću. Moj otac bi u prah pretvorio tvoj minijaturni narod, u meteorski prah. U stvari, možda će to za svaki slučaj i uraditi kad mu kažem da se domunđavaš sa ovim varvarima."
     "Hm. Nema potrebe da pretiš. Možeš večeras i sama ispitati tog čoveka. U međuvremenu, gospođo, obuzdajte vaš palacavi jezik."
     "Je li to tvoje naređenje?"
     "Evo, uzmi onda ovo i smiri se."
     Oko struka joj se nađe pojas, a ogrlica oko vrata. Komodor pomeri dugme i povuče se unazad.
     Komodora zaustavi dah i ukočeno raširi ruke. Oprezno je dodirnula oglicu i ponovo zadržala dah.
     Komodor zadovoljno protlja ruke i reče: "Možeš da je nosiš večeras, a nabaviću ti još toga. A sad budi mirna."
     I komodora bi mirna.

7.

     Hajim Tver bio je nespokojan, tako da je prosto strugao nogama. On upita: "Zbog čega praviš grimase?"
     Hober se trže iz dubokog razmišljanja. "Pravim grimase? Ne bi trebalo."
     "Mora biti da se nešto desilo, mislim, osim one gozbe." Iznenada ubeđen u ono što je upravo rekao, naglo dodade: "Melou, nešto nije u redu, jel' da?"
     "Nije u redu? Ne. Čak, naprotiv. U stvari, u takvoj sam situaciji da se svom težinom bacam na vrata da ih izvalim, a ona su širom otvorena. Suviše lako ćemo ući u tu čeličanu."
     "Sumnjaš u neku klopku?"
     "Oh, za ime Seldona, ne budi melodramatičan." Melou obuzda svoju nestrpljivost i dodade običnim glasom: "Samo, tako lak ulazak znači da neće imati šta da se vidi."
     "Atomska energija, a?" Tver je razmišljao naglas. "Kažem ti. Nema nijednog znaka da ovde na Koreliji postoji atomska privreda. Bilo bi teško zakamuflirati sve one rasprostranjene efekte koje bi imala jedna tako fundamentalna tehnologija kao što je atomska."
     "Ne bi ih imala, ukoliko se tek uvodi, Tvere, a primenjuje samo u vojnoj privredi. Onda bi je našao samo u brodogradilištima i čeličanama."
     "Znači, ako je ne opazimo, onda..."
     "Onda je verovatno nemaju ili je ne pokazuju. Baci novčić ili pogađaj."
     Tver zavrte glavom: "Eh, što nisam bio s tobom juče."
     "Ja bih te bio poveo", ukočeno reče Melou. "Nemam ništa protiv moralne podrške. Na žalost, komodor je određivao uslove sastanka, a ne ja. A ovo napolju kao da je kraljevsko zemaljsko vozilo koje će nas odvesti do čeličane.Imaš li kod sebe sprave?"
     "Sve su tu."

8.

     Čeličana je bila velika i odisala je vonjem propadanja koji nikakve površne opravke ne mogu sasvim ukloniti. Sada, dok je ukazivala vrlo neuobičajeno gostoprimstvo komodoru i njegovoj pratnji, bila je prazna i u njoj je vladala krajnje neprirodna tišina.
     Jednim zamahom Melou nemarno podiže čelični lim i postavi ga na dva nosača. Zatim uze alatku koju mu Tver dodade, čvrsto uhvativši kožnu ručku unutar olovne navlake.
     "Alatka je opasna", primeti, "ali to je i testera. Moraš samo da paziš na prste."
     Govoreći to, on brzo prevuče prorezom grlića duž celog čeličnog lima koji se bešumno i istog trena prepolovi.
     Svi jednodušno poskočiše, a Melou se nasmeja. Podiže jednu polovinu i osloni je o svoje koleno. "Dužinu reza možete podesiti s tačnošću stotog dela palca, dok ćete i lim debljine dva palca preseći s istom lakoćom. Ukoliko je debljina tačno procenjena, možete čelik postaviti na drveni sto i prepoloviti metal a da na drvetu ne napravite nijednu ogrebotinu."
     Sa svakom rečenicom atomske makaze bi se pomakle, a izdubljeni komad čelika bi poleteo na drugi kraj odaje.
     "To bi", reče on, "bilo deljanje čelika."
     On vrati Tveru makaze. "Potrebno vam je da nešto izrendišete. Želite da smanjite debljinu lima, izgladite neku neravninu, uklonite rđu? Pazite!"
     Tanki, providni listovi počeše da odleću s druge polovine prvobitne table, u zamasima širokim šest, osam i dvanaest palaca.
     "Ili da bušite? Sve je na istom principu."
     Oko njega se napravi gužva, kao da je posredi opsenarska predstava mađioničara ili scena iz vodvilja nekog nametljivog i upornog trgovačkog putnika. Komodor Asper pipkao je otpatke čelika. Visoki državni dostojanstvenici propinjali su se na prste i izvirivali jedan drugom preko ramena, šapćući pri tom, dok je Melou svakim potezom atomske bušilice pravio jasne omeđene, savršeno okrugle rupe na palac debelom čeliku.
     "Da vam pokažem samo još ovo. Neka neko donese dve kratke cevi."
     Jedan uvaženi komornik skoči da posluša u sveopštem uzbuđenju i zanesenosti, te zamaza svoje ruke baš kao neki pravi pravcati radnik.
     Melou postavi cevi uspravno i jednim potezom makaza izravna njihove ivice, a potom spoji cevi prislanjajući tek napravljene rezove jedan na drugi.
     I tako dobi jednu jedinu cev! Prethodno atomski poravnani krajevi činili su sada na cevi jednu celinu. Jednim potezom... Džohenisovi blokovi.
     Melou pogleda svoju publiku i spotače se pri prvoj reči, zastavši. U grudima je osetio uzbuđenje, a u stomaku grč i hladnoću.
     U zabuni koja je nastala, komodorovi telohranitelji su dospeli u prve redove, tako da je Melou po prvi put mogao da izbliza osmotri njihovo nepoznato oružje.
     Bilo je atomsko! U to se nije moglo sumnjati. Nemoguće je da oružje na eksplozivne projektile ima takve cevima. Ipak, nije to bilo ono najvažnije. To uopšte nije bilo važno.
     Na kundaku tog oružja, na izlizanoj zlatnoj pločici, bio je duboko ugraviran amblem svemirskog broda i sunca!
     Onaj isti amblem svemirskog broda i sunca kakav je bio utisnut na svakoj debeloj knjizi originalne Enciklopedije, koju je Zadužbina započela, a još nije završila. Onaj isti amblem svemirskog broda i sunca koji je milenijumima bio znamenje na zastavi Galaktičkog carstva.
     Razmišljajući, Melou je nastavio da govori: "Pogledajte ovu cev! U jednom je komadu. Nije savršena; prirodno, spajanje ne treba ručno izvoditi."
     Nisu bile potrebne nove opsenarske veštine. Doprlo je do njih. Melou je završio."Ono što je tražio dobio je."Mislio je samo na jedno. Zlatni globus sa uobičajenim zracima i iskošeni oblik cigare koji je predstavljao svemirski brod.
     Svemirski brod i sunce Carstva!
     Carstvo. Te reči su mu poput svrdla prodirale u mozak. Vek i po je protekao, a Carstvo je još postojalo, negde dublje u Galaksiji. I ponovo je počelo da se pojavljuje na Periferiji.
     Melou se osmehnu.

9.

     Daleka zvezda je već dva dana bila u svemiru, kada u svojim odajama Hober Melou uruči starijem poručniku Drotu koverat, rolnu mikrofilma i srebrnasti sferoid.
     "Kroz jedan sat, poručniče, počećete da obavljate dužnost kapetana Daleke zvezde, i to ćete činiti dok se ne vratim, a možda će to biti i za stalno."
     Drot se pomeri kako bi ustao, ali ga Melou zapovedničkim pokretom zadrža.
     "Tišina, slušajte. Koverat sadrži tačne podatke o položaju planete ka kojoj treba da se uputite. Tamo ćete me čekati dva meseca. U slučaju da vas Zadužbina pronađe pre nego što isteknu dva meseca, mikrofilm sadrži moj putni izveštaj.
     Ukoliko se, pak, ne vratim za dva meseca", tu mu glas postade sumoran, "a brodovi Zadužbine vas pronađu, uputićete se na planetu Terminus i predaćete vremensku kapsulu kao izveštaj. Jeste li razumeli?"
     "Da, gospodine."
     "Nijednog časa, i ni u kom slučaju, ni vi ni neko od ljudi ne smete nešto dodati mom službenom izveštaju."
     "A ako nas budu ispitivali, gospodine?"
     "Onda nećete ništa znati."
     "Da, gospodine."
     Razgovor se okonča, a pedeset minuta kasnije jedan čamac za spasavanje se lako otisnu od Daleke zvezde.

10.

     Onum Bar bio je star čovek, suviše star da bi se plašio. Još od poslednjih nemira živeo je sam u udaljenom kraju zemlje, sa ono malo knjiga izbavljenih iz ruševina. Nije imao ničega što bi se bojao da izgubi, a ponajmanje onog izanđalog ostatka života, tako da se bez ikakve strepnje suočio sa nezvanim gostom.
     "Vrata su bila otvorena", objasni stranac.
     Govor mu je bio nejasan i odsečan, a Bar opazi čudno čeličnoplavo oružje o njegovom boku. U polumraku male sobe Bar je ugledao i svetlucanje zaštitnog polja oko čoveka.
     On umorno reče: "Nema razloga da budu zatvorena. Da li sam vam zbog nečega potreban?"
     "Da."
     Stranac je i dalje stajao na sredini sobe. Bio je ogroman, i po visini i po širini.
     "Vaša kuća je jedina u ovom kraju."
     "Pust je ovo kraj", potvrdi Bar, "ali ima jedan grad na istoku. Mogu vam pokazati put."
     "Malo kasnije. Smem li da sednem?"
     "Ukoliko stolice izdrže vašu težinu", ozbiljno odvrati starac. I one su bile stare. Ostaci iz lepše mladosti.
     Stranac reče: "Zovem se Hober Melou. Dolazim iz daleke provincije."
     Bar klimnu i osmehnu se. "Jezik vas je odavno odao. Ja sam Onum Bar iz Sivene, nekadašnji patricije Carstva."
     "Znači, ovo je Sivena. Upravljao sam se samo po nejasnim starim kartama."
     "Morale bi biti uistinu prastare pa da položaji zvezda budu netačni."
     Bar je sedeo nepomično, dok je pogled drugog čoveka pokazivao da mu misli blude. Bar opazi da je zaštitno polje sile oko čoveka iščezlo, a zatim u sebi priznade da njegova ličnost strancima ne može izgledati zastrašujuće, pa čak, utoliko bolje ili gore, ni njegovim neprijateljima.
     On primeti: "Kuća mi je stara, a zalihe male. Ipak, možemo podeliti ono što imam, ukoliko će vam stomak podneti crni hleb i sasušeni kukuruz."
     Melou odmahnu glavom. "Ne, jeo sam, a i ne mogu da se zadržavam. Treba mi samo putokaz kako da stignem do sedišta vlade."
     "To će biti lako, jer, ma koliko da sam siromašan, ničega me ne lišavaju. Mislite li na prestonicu planete ili na prestonicu Carskog sektora?"
     Oči mladog čoveka se napola zatvoriše. "Zar to nije isto? Zar ovo nije Sivena?"
     Stari patricije klimnu. "Jeste Sivena. Ali Sivena više nije prestonica Normanskog sektora. Ipak vas je stara karta zavela na pogrešan put. Zvezde se vekovima ne menjaju, ali političke granice su veoma nestalne."
     "To ne valja. Zapravo, veoma je loše. Da li je nova prestonica daleko?"
     "Nalazi se na Orši II. Na dvadeset parseka odavde. Vaša karta će vam pokazati. Koliko je stara?"
     "Sto pedeset godina."
     "Toliko? Starac uzdahnu. Mnogo šta se odigralo u istoriji od tada. Znate li nešto o tome?"
     Melou odrečno odmahnu glavom. Bar reče: "Vi ste srećnik. Bila su to teška vremena za provincije, osim za vreme vladavine Stanela VI, a on je umro pre pedeset godina. Od tog doba, pobune i propadanja, propadanja i pobune." Bar se upita nije li postao suviše brbljiv. Samotan je život ovde, a tako retko ima prilike da popriča sa ljudima.
     Melou s iznenadnom oštrinom upita: "Propast, a? Zvuči kao da je provincija osiromašila."
     "Možda ne u apsolutnim razmerama. Potrebno je prilično vremena da se utroše fizičke rezerve dvadeset i pet planeta prvog reda. Mada, u poređenju sa bogatstvom prošlog veka, nisko smo pali, a nema ni traga nekom poboljašanju, još ne. Zbog čega vas sve to zanima, mladiću? Potpuno ste živnuli i oči vam se sjaje."
     Trgovac skoro pocrvene, jer je izgledalo kao da izbledele oči proniču duboko u njega i da se osmehuju nad onim što su videle.
     "Slušajte." Ja sam trgovac tamo napolju, na ivici Galaksije. Pronašao sam neke stare karte i otisnuo se da nađem nova tržišta. Prirodno je da me pominjanje osiromašenih provincija uzbuđuje. Sa neke planete ne možeš izvući novac, ukoliko na njoj novca nema. Kako, na primer, stoji sa Sivenom?"
     Starac se naže napred. "Ne bih mogao da kažem. Ipak, možda bi se isplatilo. Ali vi trgovac? Izgledate pre kao ratnik. Šaku držite blizu pištolja, na bradi imate ožiljak."
     Melou trže glavu. "Tamo odakle dolazim ne vlada baš zakon. Borba i ožiljci ulaze u fiksne troškove svakog trgovca. Ali borba je jedino unosna ukoliko vas na kraju čeka dobit, a ukoliko novac mogu da dobijem i bez nje, utoliko je slađi. Da li bih ovde našao dovoljno novca da se borba isplati? Pretpostavljam da za borbom ne bih morao dugo da tragam."
     "Ne biste", potvrdi Bar. "Mogli biste da se pridružite Viskardovim ostacima na Crvenim zvezdama. Istina, ne znam da li biste to zvali borbom ili gusarenjem. A mogli biste i da se pridružite našem milostivom vicekralju, koji je to milostivo postao pomoću ubijanja, pljačke, otimačine i reči Cara-dečaka, u međuvremenu ubijenog. Upali obrazi patricija se zacrveneše. Oči mu se sklopiše, a zatim otvoriše, slične sjajnim očima neke ptice.
     "Nisam baš stekao utisak da ste prijateljski nastrojeni prema vicekralju, patricije Bare", reče Melou. Šta ako sam ja jedan od njegovih špijuna?"
     "Pa i da jeste!" gorko odvrati Bar. "Šta biste mogli da mi oduzmete?" on usahlom rukom pokaza naokolo po goloj unutrašnjosti ruševnog zdanja.
     "Vaš život?"
     "Lako bismo se rastali. Ionako smo pet godina duže zajedno nego što bi trebalo. Niste vi jedan od vicekraljevih ljudi. Da jeste, možda bih držao jezik za zubima zbog sada već usađenog nagona za samoodržanjem."
     "Kako znate?"
     Starac se nasmeja. "Izgleda da ste sumnjičavi. Hajde, kladim se da mislite kako pokušavam da vas navedem da opanjkavate vladu. Ne, ne. Prestar sam za politiku."
     "Prestar za politiku? Da li je čovek za nju ikada prestar?
     Reči koje ste upotrebili da opišete vicekralja, kako ono beše? Ubijanje, pljačka i drugo. Niste mi baš zvučali kao objektivan čovek. Ne sasvim. Ne kao neko ko je prestar za politiku."
     Starac sleže ramenima. "Uspomene peku kada naglo navru. Poslušajte! Sami prosudite! Kada je Sivena bila prestonica provincije bio sam patricije i član provincijskog senata. Moja porodica je stara i časna. Jedan od mojih pradedova bio je... No, pustimo to. Od stare slave je slaba vajda."
     "Pretpostavljam", primeti Melou, "da je došlo do nekog građanskog rata ili revolucije."
     Barovo lice se smrče. "U ovo izopačeno doba građanski ratovi su hronični. Međutim, Sivena se držala po strani. Pod Stanelom VI gotovo da je ponovo doživela svoje nekadašnje blagostanje. Posle njega uslediše carevi slabići, a slabi carevi su značili moćne vicekraljeve, dok se naš poslednji vicekralj, onaj isti Viskard čije preostale jedinice još pljačkaju trgovce na putu između Crvenih zvezda, nameračio na carski purpur. Nije on bio prvi. A i da je uspeo, ne bi bio ni prvi koji je u tome uspeo. Ali nije uspeo, jer se sama Sivena pobunila protiv pobunjenog vicekralja, kada joj se približio carev admiral predvodeći flotu."
     On tužno zastade.
     Melou uhvati sebe da sav napet sedi na ivici stolice, pa se polagano opusti. "Nastavite, molim vas, gospodine."
     "Hvala vam", umorno reče Bar. "Ljubazno je od vas što imate strpljenja za jednog starca. Pobunila se, ili bolje rečeno, pobunili smo se, jer i ja sam bio jedan od sporednijih vođa. Viskard je napustio Sivenu, umakavši nam za dlaku, a planeta i sa njom i provincija behu otvorene za admirala uz sve izraze lojalnosti prema Caru. Nisam siguran zašto smo to učinili. Moguće je da smo osećali lojalnost prema simbolu, ako ne i prema ličnosti Cara, jednog surovog i poročnog deteta. Možda smo se bojali grozota opsade."
     "I?" blago ga podstače Melou.
     "E to nije odgovaralo admiralu", usledi grozan odgovor.
     "Žudeo je za slavom osvajanja pobunjene provincije, a njegovi ljudi za pljačkom koja bi pratila takvo osvajanje. I dok se narod još okupljao po svim velikim gradovima kličući caru i njegovom admiralu, on je zauzeo sve vojne centre, a zatim naredio da se stanovništvo Sivene uništi atomskim eksplozijama."
     "Pod kojim izgovorom?"
     "Pod izgovorom da su se pobunili protiv svog vicekralja koga je Car miropomazao. Admiral je postao novi vicekralj posle mesec dana klanja, pljački i užasa. Imao sam šest sinova. Petorica su pomrla, na razne načine. Imao sam kćerku. Nadam se da je umrla, na kraju. Umakao sam, jer sam bio star. Došao sam ovamo, a bio sam suviše star da bi se naš vicekralj zbog mene brinuo." On obori glavu. "Ništa mi nisu ostavili, zbog toga što sam pomogao da se istera pobunjeni guverner i što sam admirala lišio slave."
     Melou je ćuteći sedeo i čekao. A onda tiho upita. "Šta je bilo sa vašim šestim sinom?"
     "A?" kiselo se nasmeši Bar. "On je bezbedan, jer se pridružio admiralu kao običan vojnik, pod lažnim imenom. Topdžija je u ličnoj floti vicekralja. A ne, vidim vam u pogledu. Nije on nepažljiv sin. Posećuje me kad god može i daje što god može. On me održava u životu. A jednog dana, kad naš veliki i slavni vicekralj bude cvileo za svoj život, moj sin će mu biti dželat."
     "I to pričate jednom strancu? Sina izlažete opasnosti."
     "Ne, pomažem mu tako što uvodim još jednog neprijatelja. A da sam nešto prijatelj vicekralja, kao što sam mu neprijatelj, rekao bih mu da u spoljnom svemiru naniže brodove, sve do ivice Galaksije."
     "Tamo nema brodova?"
     "Jeste li naišli na neki? Da li je neka svemirska straža pravila pitanje oko vašeg ulaska? Sa ono malo brodova i sa okolnim provincijama ispunjenim smutnjama i nepravdama, ne mogu se odvajati brodovi za zaštitu varvarskih spoljnih sunčevih sistema. Od otcepljene ivice Galaksije nam nije pretila nikakva opasnost dok se vi niste pojavili."
     "Ja? Ne predstavljam ja nikakvu opasnost."
     "Posle vas će doći drugi."
     Melou polako ali energično odmahnu glavom. "Mislim da vas ne shvatam."
     "Čujte!" Bilo je nečeg grozničavog u starčevom glasu. "Prepoznao sam vas čim ste ušli. Oko tela imate zaštitno polje, ili ste ga imali kad sam vas prvi put ugledao."
     Sumnjičavo ćutanje, a onda: "Da, imao sam ga."
     "Dobro. To je bila greška, ali to niste znali. Znam neke stvari. U ovo natrulo vreme nije moderno biti vojnik. Događaji jure i proleću pored čoveka, a onoga ko im se ne suprotstavi sa atomskim blasterom u ruci oni zbrišu, kao što su to sa mnom učinili. Međutim, bio sam učen čovek i znam da u celokupnoj istoriji atomske energije nikada nije bilo pronađeno prenosno zaštitno polje. Imamo mi zaštitna polja, ogromne nepokretne centrale koje štite grad, ili čak i brod, ali ne i jednog jedinog čoveka."
     "Ah?" Melou isturi donju usnu. "I šta na osnovu toga zaključujete?"
     "Kroz svemir kruže razne priče. Prelaze duge puteve i sa svakim parsekom se izvitoperuju no, kad sam bio mladić beše jedan brodić pun čudnih ljudi kojima su naši običaji bili nepoznati, a nisu umeli da objasne odakle dolaze. Pričali su o nekim čarobnjacima na kraju Galaksije; čarobnjacima koji u mraku svetlucaju, a kroz vazduh plove bez ikakvih pomoćnih sredstava, dok ih nikakvo oružje ne ranjava.
     Smejali smo im se, i ja sam im se smejao. Zaboravio sam na to, do danas. I vi svetlucate u tami, a mislim da vas moj blaster, da ga imam, ne bi ranio. Recite, da li biste mogli da poletite kroz vazduh tako kako sad sedeite?"
     Melou mirno odvrati: "Uopšte ne shvatam."
     Bar se nasmeši. "Prihvatam odgovor. Svoje goste ne ispitujem. Međutim, ukoliko čarobnjaci postoje, ukoliko ste vi jedan od njih, jednog dana će navratiti mnogi od njih ili od vaših. Možda će to biti dobro. Možda nam je potrebna nova krv." Nečujno je nešto za sebe mrmljao, a onda tiho reče: "Ali to može biti i u suprotnom smeru. I naš novi vicekralj snuje, kao što je to činio i stari Viskard."
     "O carskoj kruni?"
     Bar potvrdno klimnu. "Moj sin čuje razne priče. Kada ste u ličnoj pratnji vicekralja čovek ne može da ne čuje. Pričao mi je o njima. Ukoliko bi mu ponudili krunu, naš novi vicekralj je ne bi odbio, ali on čuva i odstupnicu. Ima nekih priča da planira da stvori novo carstvo u varvarskom zaleđu, ukoliko se ne popne na carske visove. Priča se, no za to ne mogu jemčiti, da je već jednu svoju kćer dao za ženu nekom beznačajnom kralju na Periferiji."
     "Kad bi čovek verovao u sve priče..."
     "Znam. Ima i mnogo drugih. Star sam i brbljam gluposti. Šta vi kažete?" Te stare, oštre oči duboko su prodirale.
     Trgovac se premišljao. "Ne kažem ništa, ali bih nešto zapitao. Ima li Sivena atomsku energiju? Čekajte, znam da poseduje znanje o atomistici. Nego, da li su energetski generatori netaknuti ili su u nedavnim pustošenjima uništeni?"
     "Uništeni? O, ne. Pre nego što bi i najmanja centrala bila taknuta, pola planete bi bilo zbrisano. Nezamenljive su i daju energiju za flotu." On dodade gotovo ponosno: "Ovde imamo veće i bolje generatore nego na samom Trantoru."
     "Šta bi onda trebalo prvo da učinim, ukoliko bih želeo da vidim te generatore?"
     "Ništa!" odlučno odgovori Bar. "Ne biste mogli ni da priđete nekom vojnom centru, a da vas smesta ne ubiju. Niko to ne bi mogao. Sivena je još bez građanskih prava."
     "Hoćete li to da kažete da su sve centrale pod vojnom upravom?"
     "Ne. Ima i malih gradskih centrala koje daju energiju za grejanje i osvetljenje po kućama, za vozila i takvu primenu. I tu je ista situacija. Njih kontrolišu tehljudi."
     "Ko su oni?"
     "To je specijalizovana skupina koja nadzire centrale. Zvanje je nasledno, mladi se kao šegrti pripremaju za to zanimanje. Strogi osećaj dužnosti, časti i sve to. Samo tehčovek može da uđe u neku centralu."
     "Razumem."
     "Mada", dodade Bar, "ne kažem da nije bilo slučajeva podmićivanja tehljudi. U vreme kada smo tokom pedeset godina imali devet careva, od kojih je sedam ubijeno, a svaki svemirski kapetan teži da uzurpira vicekraljevski položaj, a svaki vicekralj carski, pretpostavljam da i jedan tehčovek može da poklekne pred novcem. Međutim, bilo bi potrebno mnogo novca, a ja ga nemam. Imate li ga vi?"
     "Novca? Ne. Podmićuje li se uvek novcem?"
     "Čime drugim, kad se novcem sve kupuje."
     "Ima dosta toga što se novcem ne kupuje. Ako mi kažete koji je najbliži grad sa centralom i kako najlakše da do njega dođem, bio bih vam zahvalan."
     "Čekajte!" Bar ispruži tanke ruke. "Gde jurite? Došli ste ovamo, ali ja ne postavljam pitanja. U gradu gde stanovnike još nazivaju pobunjenicima, uhvatio bi vas prvi vojnik ili stražar koji bi čuo vaš neobični naglasak ili video vašu odeću."
     On ustade i iz mračnog ugla u starom ormanu izvuče neku knjižicu. "Moj pasoš, krivotvoren. Pomoću njega sam svojevremeno utekao."
     On ga stavi Melou u ruke i sklopi mu prste.
     "Lični opis ne odgovara, ali ako njime nehajno mahnete, sva je prilika da ga neće mnogo zagledati."
     "A vi? Ostajete bez pasoša."
     Stari izgnanik cinično sleže ramenima. "Pa šta? Da vas opomenem i na ovo."Obuzdajte jezik! Naglasak vam je varvarski, idiomi neuobičajeni, a s vremena na vreme istresete neke prosto zapanjujuće arhaizme. Što manje budete govorili, manje ćete biti sumnjivi. Sad još da vam kažem kako da dođete do grada..."
     Pet minuta kasnije Melou je već bio na putu.
     Međutim, pre nego što je konačno napustio kraj, vratio se još jednom, na trenutak, u kuću starog patricija. Kada je rano sledećeg jutra Onum Bar ušao u svoj vrt, kraj nogu nađe jednu kutiju. U njoj je bila hrana, koncentrisana hrana kakva se obično nalazi na brodu, nepoznata po ukusu i načinu na koji je bila pripremljena. Ali bila je dobra i dugo je trajala.

11.

     Tehčovek je bio niskog rasta, a koža mu se blistala od negovane jedrine. Kosa mu je bila proređena i kroz nju se ružičasto sijala lobanja. Na prstima je imao krupno i teško prstenje, odeća mu je bila namirisana; bio je to prvi čovek sa kojim se Melou susreo na ovoj planeti a da nije izgledao izgladnelo.
     Tehčovek mrzovoljno iskrivi usta. "Čoveče, brzo! Čekaju me važne stvari. Izgledaš kao stranac." Merkao je potpuno nesivensko odelo Meloua, i pogled mu postade munjičav.
     "Nisam iz susedstva", spokojno reče Melou, "ali to i nema veze s ovim. Imao sam osobitu čast da vam pošaljem jedan darak juče..."
     Tehčovek podiže nos. "Primio sam ga. Zanimljiva điđa. Možda će mi nekom zgodom poslužiti."
     "Imam i drugih, još zanimljivijih darova. Mnogo iznad nivoa điđa."
     "Oh?" Tehčovekov glas zamišljeno je oklevao izgovarajući ovu jednosložnu rečcu. "Mislim da već mogu predvideti tok ovog razgovora; bivalo je toga i ranije. Daćete mi neku dranguliju. Nekoliko kredita, možda ogrtač, drugorazredni nakit; ono što tvoja sitna dušica smatra dovoljnim za podmićivanje jednog tehčoveka." On ratoborno isturi donju usnu. "A znam i šta bi hteo u zamenu. Bilo je dosta drugih sa istom sjajnom idejom. Želiš da te naš klan usvoji. Želiš da te uputi u tajne atomistike i staranja o mašinama. Pošto vas, pse sa Sivene, svakodnevno kažnjavaju zbog pobune, ti se verovatno iz predostrožnosti predstavljaš kao stranac, misliš da ćeš izbeći zasluženu kaznu tako što ćeš se zakloniti iza privilegija i zaštite tehljdskog esnafa."
     Melou bi odgovorio, no tehčovek iznebuha zaurla: "A sad, tornjaj se dok nisam tvoje ime prijavio Gradskom protektoru. Misliš da ću izneveriti ukazano poverenje? Sivenski izdajnici koji su mi prethodili možda su to i činili! Ali sada imaš posla s drugim sojem. Tako mi Galaksije, pitam se što te ovog časa ovim rukama ne smoždim."
     Melou se nasmeja u sebi. Ceo govor je očigledno bio izveštačen i po tonu i po sadržini, tako da se sve dostojanstveno gnušanje izvitoperilo u nenadahnutu farsu.
     Trgovac sa zanimanjem baci pogled na dve mlitave šake koje su pomenute kao mogući krvnici, pa reče: "Premudri, grešite u tri stvari. Prvo, nisam ja neka vicekraljeva kreatura koja iskušava vašu lojalnost. Drugo, moj dar je nešto što ni sam Car u svoj svojoj veličanstvenosti ne poseduje, niti će ikad posedovati. Treće, ono što tražim zauzvrat veoma je malo, ništa, dašak."
     "To ti kažeš!" Prešao je na nezgrapni sarkazam. "Hajde, kakav je to carski dar kojim tvoja božanska sila želi da me obaspe? Nešto što ni car nema, a?" zakrešta podrugljivo.
     Melou ustade i odgurnu stolicu u stranu. "Tri dana sam čekao da bih vas video, Premudri, ali za sam prikaz biće mi potrebne samo tri sekunde. Molim vas da izvučete taj blaster čiji držak nazirem pored vaše šake..."
     "A?"
     "Biću vam zahvalan ako budete u mene pucali."
     "Šta?"
     "Ako me ubijete možete reći da sam pokušavao da vas mitom namamim da izdate esnafske tajne. Bićete pohvaljeni. A ako me ne ubijete, dobićete moje zaštitno polje."
     Po prvi put tehčovek uoči nejasnu belu svetlost koja je lebdela oko njegovog posetioca, kao da je bio umočen u bisernu prašinu. Nišaneći, on podiže blaster, i pogleda razroko od čuđenja i sumnjičavosti, a onda pritisnu kontakt.
     Vazdušni molekuli uhvaćeni u iznenadnom proboju atomskog razaranja rascepiše se na svetleće, goruće jone i obeležiše zaslepljujući tanku liniju koja udari Meloua u srce - i rasprsnu se!
     Pri tome se strpljivi izgled Meloua ne promeni; atomska energija, koja udari o njega, sama sebe utroši u sudaru sa tom krhkom, bisernom svetlošću, a zatim se odbi da u vazduhu zamre.
     Tehčovekov blaster pade na pod, uz udar na koji ne obratiše pažnju.
     Melou upita: "Ima li Car sopstveno zaštitno polje? Ti ga možeš imati."
     Tehčovek zamuca: "Jesi li i ti tehčovek?"
     "Nisam."
     "Otkud ti onda ovo?"
     "Šta te briga?" Melou je bio hladno prezriv. "Želiš li ga?" Tanak lanac s dugmadima pade na sto. "Eto!"
     Tehčovek ga zgrabi i nervozno opipa. "Kompletan je?"
     "Kompletan."
     "A gde je energetski izvor?"
     Melou spusti prst na najveće dugme, neodređene boje, u olovnom kućištu.
     Tehčovek podiže pogled, a u lice mu navre krv. "Gospodine, ja sam viši tehčovek. Za sobom imam dvadeset godina nadzorničkog rada; učio sam kod velikog Blera na Trantorskom univerzitetu. Ukoliko ste toliki šarlatan da meni tvrdite da prostor veličine, do đavola, jednog oraha, sadrži atomski generator, za tri sekunde bićete pred Protektorom."
     "Objasni onda sam sebi, ukoliko možeš. Kažem ti da je kompletan."
     Tehčovekovo crvenilo se polako povuklo dok je lanac stavljao oko struka, i sledeći Melouova uputstva, pritisnuo dugme. Vazdušni sjaj oko njega bio je nejasno trodimenzionalan. Oklevajući, on podiže blaster. Polako ga podesi na minimum koji skoro da ne bi mogao da stvori ni opekotinu. A onda grčevito zatvori kolo; atomski plamen bezopasno se odbio o njegovu šaku.
     On naglo skrenu pogled na Meloua: "A šta ako te sad ubijem i zadržim zaštitno polje?"
     "Pokušaj!" reče Melou. "Misliš da sam ti dao svoj jedini primerak?" I on je bio solidno oklopljen svetlošću.
     Tehčovek se nervozno zakikota. Blaster zazveketa bačen na sto. On reče: "A šta bi ono ništa, ona sitnica koju zauzvrat tražiš?"
     "Želim da vidim vaše generatore."
     "Shvataš li da je to zabranjeno? To bi značilo da obojica budemo izbačeni u svemir..."
     "Ne želim da ih taknem, niti da bilo šta sa njima imam. Samo da ih vidim... sa rastojanja."
     "A ako odbijem?"
     "Onda ti ostaje tvoje zaštitno polje, ali ja imam i drugih stvari. Recimo, naročito konstruisani blaster koji to polje može da probije."
     "Hm, hm." Tehčovek skrenu pogled. "Hajde sa mnom."

12.

     Tehčovekova kuća bila je mala dvospratnica, pored ogromne kockaste građevine bez prozora koja je dominirala centrom grada. Melou pređe iz jedne zgrade u drugu podzemnim prolazom, i nađe se u tihoj, ozonom ispunjenoj atmosferi centrale.
     Ništa ne govoreći, sledio je petnaest minuta svog vodiča. Njegovom pogledu ništa nije promaklo. Prstima ništa nije dodirivao. Najzad, tehčovek prigušeno upita: "Je li ti dosta? U ovakvom slučaju ne bih mogao da se pouzdam u potčinjene."
     "Da li se ikada u njih možeš pouzdati?" ironično upita Melou. "Dosta mi je."
     Vratili su se u kancelariju, a Melou zamišljeno zapita: "I svi ti generatori su u tvojim rukama?"
     "Svi do jednog", više nego samozadovoljno odgovori tehčovek.
     "Održavaš ih u redu i radu?"
     "Tačno."
     "A kad se pokvare?"
     Tehčovek s negodovanjem odmahnu glavom: "Ne kvare se. Nikada se ne kvare. Napravljeni su za večnost."
     "Večnost dugo traje. Pretpostavi da..."
     "Nenaučno je pretpostavljati besmislene slučajeve."
     "Dobro. Pretpostavimo da pomoću atomske energije raznesem neki vitalni deo? Mislim da mašine nisu imune na atomsku energiju? Pretpostavimo da napravim kratak spoj na nekoj vitalnoj vezi, ili da razbijem kvarcnu D-cev?"
     "E pa", besno uzviknu tehčovek , "onda bi poginuo."
     "Da, to znam", uzviknu i Melou, "ali šta bi bilo sa generatorom? Da li bi mogao da ga opraviš?"
     "Gospodine", zaurla tehčovek, "pošteno vam je uzvraćeno."Dobili ste šta ste tražili. Sad, odlazite! Više vam ništa ne dugujem."
     Melou se nakloni sa podrugljivim poštovanjem i udalji se. Posle dva dana bio je u bazi gde ga je očekivala Daleka zvezda radi povratka na planetu, na Terminus.
     A dva dana kasnije, takođe, tehčovekovo zaštitno polje presta da deluje, i na njegovo veliko čuđenje, ne proradi nikad više.

13.

     Gotovo prvi put za poslednjih šest meseci Melou se odmarao. Ležao je nag na leđima u odaji za sunčanje svoje nove kuće. Njegove snažne pocrnele ruke bile su raširene, mišići na njima su se zatezali i opuštali.
     Čovek koji je bio sa njim stavi Melouu u usta cigaru i pripali mu je. Zatim i sam uze jednu, rekavši: "Mora biti da si premoren. Možda ti je potreban duži odmor."
     "Možda, Džele, ali radije ću se odmarati na većničkom mestu. A to ću mesto dobiti i ti ćeš mi u tome pomoći."
     Enkor Džel podiže obrve i reče: "Kako ja u ovo upadam?"
     "Jasno je kako. Prvo, stari si političar. Drugo, Džorejn Sat te je ispujdao iz kabineta, onaj isti tip koji bi pre izgubio jedno oko nego da mene vidi u Veću. Misliš da nemam velike šanse, zar ne?"
     "Nisu velike", potvrdi bivši ministar obrazovanja, "ti si Smirnjanin."
     "Zakonski nema nikakve prepreke. Dobio sam svetovn obrazovanje."
     "Hajde, molim te. Otkada se predrasuda upravlja prema nekom zakonu, osim prema svom sopstvenom. A kako stoji s tvojim čovekom, Haimom Tverom? Šta on kaže?"
     "Pre skoro godinu dana pomenuo mi je da se kandidujem za Veće", nehajno odgovori Melou, "ali ja sam ga prerastao. Bučan je i energičan, ali to može biti i štetno. Spreman sam da izvedem pravi udar. Ti si mi potreban."
     "Džorejn Sat je najmudriji političar na planeti, a on će biti protiv tebe. Ne tvrdim da sam u stanju da ga nadmudrim. A nemoj misliti da se on ne bori oštro i prljavo."
     "Imam para."
     "To pomaže. Ali biće potrebno mnogo da se kupi predrasuda, ti prljavi Smirnjanine."
     "Imam ih dosta."
     "Dobro, ispitaću stvar. Samo nemoj posle da mi puziš i cviliš da sam te ja na to navukao. "Ko je to?"
     Melou opusti krajičak usana, a onda reče: "Džorejn Sat glavom, mislim. Poranio je, a znam i zašto.Mesec dana sam ga izbegavao. Slušaj, Džele, idi u susednu sobu i utišaj zvučnik. Želeo bih da slušaš."
     On pomože većniku da izađe iz sobe tako što ga je golim stopalom šutnuo, a zatim skoči na noge i obuče svileni ogrtač. Sintetička sunčeva svetlost smanji se automatski na normalnu jačinu.
     Gradonačelnikov sekretar ukrućeno uđe, dok je nemi majordomo na prstima za njim zatvorio vrata.
     Melou sveza pojas i reče: "Odaberi stolicu, Sate."
     Sat jedva da se osmehnu. Stolica koju je odabrao bila je udobna ali se on u njoj ne opusti. Sedeći na samoj ivici, on reče: "Ako odmah izložiš svoje uslove, možemo da pređemo na posao."
     "Kakve uslove?"
     "Želiš da ti ih izvlačim? Šta si, na primer, radio na Koreliji? Tvoj izveštaj je bio nepotpun."
     "Predao sam ti ga pre toliko meseci. Tada si njime bio zadovoljan."
     "Da." Sat je zamišljeno prstom gladio čelo. "Ali u međuvremenu su tvoje delatnosti bile obimne. Dosta znamo o tome čime se baviš, Melou. Tačno znam koliko fabrika gradiš, kojom brzinom i koliko te koštaju. Pa i ova palata", on pogleda oko sebe sa hladnim neodobravanjem, "koja te košta mnogo više nego što iznosi moja godišnja plata, zatim mesto ka kome sebi krčiš put, veoma značajno i skupo mesto, u gornjim društvenim slojevima Zadužbine."
     "I? Osim što ovim dokazuješ da koristiš sposobne špijune, šta drugo to pokazuje?"
     "Pokazuje da imaš novac koji nisi imao pre godinu dana. A to pokazuje još štošta, na primer, da se na Koreliji mnogo toga odigralo o čemu savršeno ništa ne znamo. Odakle ti pristiže novac?"
     "Dragi moj Sate, ne očekuješ valjda da ti kažem?"
     "Ne."
     "I mislim da nisi očekivao. Zato ću ti i reći. Stiže pravo iz riznica komodora Korelije."
     Sat poče da trepće.
     Melou se nasmeja i nastavi: "Na nesreću po tebe, novac je sasvim zakonito stečen. Ja sam majstor trgovac, bio sam plaćen određenom količinom kovanog gvožđa i hromita za neke drangulije koje sam mu isporučo. Dobijam pedeset od sto od dobiti na osnovu ugovora sa Zadužbinom. Druga polovina ide vladi krajem godine, kad svi ispravni građani plaćaju porez na prihod."
     "U tvom izveštaju po povratku nije bio pomenut nikakav trgovački ugovor."
     "Nije bilo pomenuto ni šta sam tog dana doručkovao, niti ime moje tadašnje ljubavnice, a ni druge nevažne pojedinosti." Melouovljev osmeh postade podrugljiv. "Poslat sam, da te citiram: da bih držao otvorene oči. Nikad nisu bile zatvorene. Želeo si da saznaš šta se dogodilo sa zarobljenim trgovačkim brodovima Zadužbine. Nisam ih video niti čuo za njih. Želeo si da saznaš da li Korelija ima atomsku energiju. U mom izveštaju se pominju atomski blasteri koje imaju komodorovi lični telohranitelji. Nikakav drugi trag nisam primetio. A blasteri koje sam video bili su ostaci starog Carstva, i možda služe samo za paradu, toliko znam.
     Dotle sam izvršavao naređenja, a posle toga sam bio i sad sam slobodan čovek. Prema zakonima Zadužbine, majstor trgovac može da otvori bilo koje novo tržište, kao i da otud dobija svoju zasluženu polovinu dobiti. Kakve su tvoje zamerke? Ne shvatam ih."
     Sat pažljivo uperi pogled u zid i reče, obuzdavajući gnev: "Običaj je svih trgovaca da šire religiju svog zanata."
     "Držim se zakona, a ne običaja."
     "Ponekad je običaj stariji od zakona."
     "Onda se obrati sudu."
     Sat podiže pogled, turobnih očiju koje kao da mu se behu uvukle u duplje. "Na kraju krajeva, ti si Smirnjanin. Kao da naturalizacija i obrazovanje ne mogu izbrisati ono što je u krvi. Ipak, saslušaj me i pokušaj da shvatiš.
     Ovo je važnije od novca ili tržišta. Posedujemo nauku velikog Harija Seldona, koja dokazuje da od nas zavisi buduće carstvo Galaksije i da s puta koji vodi ka Imperiji ne možemo skrenuti. Naša religija je najvažnije sredstvo za ostvarenje tog cilja. Pomoću nje smo Četiri kraljevstva stavili pod svoju kontrolu, i to onda kada su bila kadra da nas smlave. Ona je najmoćnije poznato sredstvo za kontrolu ljudi i svetova.
     Prvenstveni razlog za podsticanje trgovine i trgovaca bio je brže uvođenje i širenje ove religije, kao i da bi se obezbedilo da uvođenje novih tehnika i nove privrede bude pod našom potpunom i neposrednom kontrolom."
     Zastao je da povrati dah, a Melou mirno ubaci: "Teorija mi je poznata. Potpuno je shvatam."
     "Zaista? To je više nego što sam očekivao. Onda, razume se, shvataš i to da tvoj pokušaj trgovanja za sopstveni račun; uz masovnu proizvodnju bezvrednih spravica koje samo površno mogu uticati na privredu svetova; uz podrivanje međuzvezdane politike zarad boga profita; uz razdvajanje atomske energije od naše religije koja je kontroliše, da takav pokušaj može jedino da se završi odbacivanjem i potpunim poricanjem politike koja je tokom vekova bila uspešna."
     "A i to je predstavljalo dovoljno dugo vreme", ravnodušno primeti Melou, "da politika postane zastarela, opasna i neodrživa. Ma koliko da je primenjivanje religije kod Četiri kraljevstva bilo uspešno, gotovo da je nijedan drugi svet na Periferiji nije prihvatio. U vreme kada smo zgrabili kontrolu nad Kraljevstvima, to sama Galaksija zna, bilo je dovoljno izgnanika da raznose priču o tome kako je Salvor Hardin iskoristio sveštenstvo i ljudsko sujeverje da bi srušio nezavisnost i vlast svetovnih monarha. A ako to nije bilo dovoljno, slučaj sa Askonom od pre dve decenije učinio je to više nego jasnim. Na Periferiji sada nema vladara koji ne bi radije sam sebi prerezao grkljan nego što bi dopustio da na njegovu teritoriju kroči neki sveštenik Zadužbine.
     Nemam nameru da naturim Koreliji, ili nekoj drugoj planeti, da prihvati nešto što znam da ne želi. Ne, Sate. Ukoliko ih atomska energija čini opasnim, iskreno prijateljstvo kroz trgovinu biće mnogo bolje nego nesigurno gospodarenje zasnovano na omrznutoj suprematiji jedne tuđinske duhovne vlasti koja, kad jednom ma i najmanje oslabi, može jedino propasti ne ostavivši za sobom ništa trajno, osim besmrtnog straha i mržnje."
     Sat činično reče: "Veoma lepo sročeno. Dobro, a sada da se vratimo na početak razgovora. Kakvi su tvoji uslovi? Šta tražiš da svoje ideje zameniš mojim?
     "Misliš da prodajem svoja ubeđenja?"
     "A što da ne?" dobi hladan odgovor. "Nije li tvoj zanat kupoprodaja?"
     "Samo uz zaradu", nimalo uvređeno napomenu Melou. "Možeš li da mi ponudiš više nego što sada dobijam?"
     "Mogao bi da dobijaš tri četvrtine dobiti od prodaje, umesto polovine."
     Melou se kratko nasmeja. "Lepa ponuda. Celokupna trgovina pod tvojim uslovima pala bi daleko ispod desetine trgovine pod mojim uslovima. Moraš uložiti malo veći napor."
     "Mogao bi da dobiješ mesto većnika."
     "Ionako ću ga dobiti, bez tvoje pomoći i uprkos tebi."
     Sat iznebuha zgrči pesnicu. "Mogao bi da sebi prištediš kaznu zatvora. Dvadeset godina, ukoliko bude po mome. Izračunaj koliko bi samo zahvaljujući tome bio na dobitku."
     "Nema tu nikakve dobiti, izuzev ukoliko tu pretnju možeš da ostvariš."
     "Bilo bi to suđenje zbog ubistva."
     "Čijeg ubistva?" podozrivo upita Melou.
     Satov glas je sada bio oštriji, mada ne i glasniji. "Za ubistvo anakreonskog sveštenika u službi Zadužbine."
     "A to li je? A koji dokaz imaš?"
     Gradonačelnikov sekretar reče: "Melou, ne blefiram. Dosta je bilo okolišanja. Treba samo da potpišem jedan papir i da otpočne sudski postupak Zadužbine protiv Hobera Meloua, majstora trgovca. Prepustio si podanika Zadužbine zlostavljanju i smrti od strane tuđinske rulje, Melou, a imaš samo pet sekundi da izbegneš zasluženu kaznu. Ja lično više bih voleo da odlučiš da blefiraš. Bezbednije bi bilo da imamo uništenog neprijatelja nego sumnjivo preobraćenog prijatelja."
     Melou ozbiljno reče: "Želja ti se ispunila."
     "Dobor!" Sekretar se svirepo osmehnu."Gradonačelnik je bio taj koji je želeo da se prvo pokuša sa kompromisom, a ne ja. Potvrdićeš da se nisam suviše zalagao."
     Vrata se pred njim otvoriše i on izađe.
     Melou podiže pogled kada se Enkor Džel vratio u sobu.
     Melou upita: "Jesi li ga čuo?"
     Političar se teško spusti na pod. "Otkako znam tu zmiju nikada nije bio tako besan."
     "U redu. I šta kažeš?"
     "Reći ću ti. Spoljna politika dominacije putem duhovnih sredstava je njegova idee fixe, ali slutim da mu konačni ciljevi nisu duhovni. Ne moram ni da te podsećam da su me najurili iz kabineta baš zbog rasprave o istom pitanju."
     "Ne moraš. Šta misliš, koji bi bili ti neduhovni ciljevi?"
     Džel se uozbilji: "Nije on glup, tako da je sigurno svestan bankrotstva naše religiozne politike, koja jedva da nam je donela jedno osvajanje u toku sedamdeset godina. Očigledno je koristi za sopstvene ciljeve. Svaka dogma, zasnovana prvenstveno na veri i osećanjima, opasno je oružje kada se primenjuje na druge, jer je gotovo nemoguće garantovati da se oružje neće okrenuti protiv onog ko se njime služi. Već sto godina podržavamo obred i mitologiju koji postaju sve više i više sveti, tradicionalni i nepromenljivi. U izvesnom smislu ona i nije više pod našom kontrolom."
     "U kom smislu?" upita Melou. "Ne prekidaj. Želim da čujem tvoje mišljenje."
     "Pretpostavi da jedan čovek, jedan ambiciozan čovek, upotrebi moć religije protiv nas... umesto za nas."
     "Misliš, Sat..."
     "U pravu si. Mislim na Sata. Čuj, čoveče, ukoliko bude mogao da mobiliše razne hijerarhije na potčinjenim planetama protiv Zadužbine, a u ime pravovernosti, kakve su nam šanse? Ako postane stegonoša pravovernih, mogao bi da povede rat protiv jeresi, na primer, oličene u tebi, a kasnije da sebe proizvede u kralja. Konačno, Hardin je bio taj koji je rekao: 'Atomski blaster je bez sumnje dobro oružje, ali može nišaniti u oba smera.'"
     Melou se pljesnu po golom bedru. "U redu, Džele, ubaci me u to veće i ja ću ga potući."
     Džel je ćutao izvesno vreme, a onda će zamišljeno: "A možda i nećeš. Kakva je to priča o linčovanom svešteniku? Nije tačna je l' da?"
     "Sasvim je tačna", nemarno uzvrati Melou.
     Džel zviznu. "Ima li neki čvrst dokaz?"
     "Trebalo bi da ga ima." Melou je oklevao, a onda dodade: "Haim Tver je od samog početka bio njegov čovek, mada njih dvojica ne znaju da mi je to poznato. A Haim Tver je bio očevidac."
     Džel poče da odmahuje glavom. "Uh, uh! Tako loše, znači, stoje stvari."
     "Loše? Šta je tu loše? Prema zakonima same Zadužbine sveštenik se nezakonito nalazio na planeti. Korelijska vlada ga je očito upotrebila kao mamac, sa ili bez njegovog pristanka. Međutim, prema zakonu zdravog razuma nisam imao drugog izbora do da se odlučim na jedini mogući postupak, a taj postupak bio je krajnje zakonit. Ukoliko me izvede pred sud, od sebe će samo napraviti prvoklasnu budalu."
     Džel ponovo odmahnu glavom. "Ne, Melou, nisi shvatio. Rekao sam ti da igra prljavo. Ne želi on da te osudi; zna da to ne može učiniti. Ali može uništiti tvoj ugled kod naroda. Čuo si šta kaže. 'Običaj je ponekad stariji od zakona.' Možeš ti i biti oslobođen krivice, ali ako narod misli da si sveštenika bacio psima, ode tvoja popularnost.
     Priznaće da si postupio prema zakonu, pa čak i razumno. Međutim, istovremeno ćeš u njihovim očima biti i kukavičko pseto, bezosećajna životinja, čudovište tvrda srca. I nikada te neće izabrati u Veće. Možda ćeš čak izgubiti i zvanje majstora trgovca, tako što će ti glasanjem oduzeti građanstvo. Znaš, nisi domorodac. Šta misliš da bi Sat mogao još poželeti?
     Dečko moj", zaključi Džel, "biću uz tebe, ali ti ja ne mogu pomoći. U sosu si... na mrtvoj tački."

14.

     Četvrtog dana suđenja Hoberu Melou, majstoru trgovcu, većnička odaja bila je bukvalno krcata. Jedini odsutni većnik iznemoglo je psovao naprslu lobanju koja ga je privezala za postelju. Galeriju su u prolazima između redova ispunili oni malobrojni predstavnici gomile koji su pomoću uticaja, imetka ili same đavolske upornosti, uspeli da uđu unutra. Ostatak gomile ispunjavao je trg ispred zgrade, načičkano se rojeći pred trodimenzionalnim televizorima pod vedrim nebom.
     Enkor Džel se probi do sale uz gotovo zanemarljivu pomoć i trud policije, a onda kroz jedva nešto manju gužvu i do mesta gde je sedeo Hober Melou.
     Melou se osvrnu s olakšanjem. "Seldona mi, za dlaku! Jesi li doneo?"
     "Evo, uzmi", reče Džel. "Tu je sve što si tražio."
     "Dobro." Kako napolju primaju stvar?"
     "Gotovo su podivljali", nelagodno se promeškolji Džel. "Nisi ni po koju cenu smeo da dozvoliš javno suđenje. Mogao si lako to da sprečiš."
     "To ne želim."
     "Priča se o linčovanju. A ljudi Publisa Manlija na spoljnim planetama..."
     "To sam baš hteo da te upitam, Džele. Podbunjuje hijerarhiju protiv mene, je l' da?"
     "Da li ih podbunjuje? To ti je najslađa nameštaljka. U svojstvu ministra spoljnih poslova pojavljuje se kao tužilac u sporu iz oblasti međuzvezdanog prava. Kao prvosveštenik i arhiepiskop Crkve, on potpiruje horde fanatika..."
     "Pusti sad to. Sećaš se onog citata iz Hardina što si mi ga tutnuo prošlog meseca? Pokazaćemo im da atomski blaster može da nišani u oba smera."
     Gradonačelnik je upravo zauzimao svoje mesto, i članovi Veća se podigoše na noge u znak poštovanja.
     Melou šapnu: "Danas je na mene red. Samo sedi i posmatraj ovu zabavu."
     Suđenje se nastavi, a posle petnaest minuta Hober Melou prođe kroz neprijateljski šapat do praznog prostora pred gradonačelnikovim stolom. U njega uperiše usamljeni svetlosni snop, a sa hiljadu javnih televizora u gradu, kao i sa više desetina hiljada privatnih televizora u gotovo svakom domu na planetama Zadužbine, prkosno i netremice gledao je usamljeni lik jednog čoveka.
     Otpočeo je tečno i sabrano: "Da bih uštedeo vreme, priznajem kao istinite sve navode optužnice. Priča o svešteniku i rulji, kako je izneta, savršeno je tačna u svakoj pojedinosti."
     U odaji se začu komešanje i pobedonosno režanje gomile sa galerije. Strpljivo je čekao da se uspostavi tišina.
     "Međutim, slika koju su oni izneli nije potpuna. Molim za dozvolu da je na sebi svojstven način dopunim. U početku vam se može učiniti da moja priča nema veze sa ovom stvari. Zbog toga vas molim za oproštaj."
     Melou i ne pogleda u pribeleške pred sobom.
     "Počeću sa onim istim razdobljem sa kojim je otpočela i optužba, od dana kada sam se sastao sa Džorejnom Satom i Haimom Tverom. Znate šta se na tim sastancima dešavalo. Razgovori su bili opisani, a ja tom opisu ne mogu ništa dodati, izuzev mojih tadašnjih misli.
     Bio sam sumnjičav, jer je ono što se toga dana događalo bilo čudno. Pomislite, dva čoveka, a obojicu sam samo površno poznavao, daju mi neuobičajene i u izvesnoj meri neverovatne predloge. Jedan od njih, gradonačelnikov sekretar, od mene traži da odigram ulogu vladinog obaveštajnog agenta u veoma poverljivoj stvari, čiji su vam priroda i važnost već objašnjeni. Drugi, samozvani vođa političke stranke, traži od mene da se kandidujem za većnika.
     Prirodno da sam potražio prikrivene razloge za takvo njihovo ponašanje. Satov je bio jasan. Nije mi verovao. Možda je mislio da prodajem atomsku energiju neprijateljima i planiram pobunu. A možda je i ubrzavao obračun, ili je mislio da to čini. U tom slučaju bilo bi mu potrebno da na planiranom zadatku pored mene bude i njegov čovek, kao špijun. Međutim, ova druga misao nije mi pala na um sve dok na scenu nije stupio Haim Tver.
     Razmislite i o ovome: Tver se predstavlja kao trgovac koji se povukao i ušao u politiku, a ja ništa nisam znao o njegovoj trgovačkoj karijeri, iako je moje poznavanje te oblasti iscrpno. Osim toga, mada se Tver hvalio svojim svetovnim obrazovanjem, nikada nije čuo za Seldonovu krizu."
     Hober sačeka da smisao ovih reči dopre do slušalaca, i po prvi put bi nagrađen tišinom kao da je galerija kolektivno zadržala dah. To je bilo samo za stanovnike samog Terminusa. Ljudi sa Spoljnih planeta mogli su da čuju samo cenzurisanu verziju kakva je odgovarala zahtevima religije. Oni nikada neće ništa čuti o Seldonovim krizama. Međutim, biće još udaraca koje neće propustiti.
     Melou nastavi:
     "Ko može pošteno reći da bi bilo kom čoveku sa svetovnim obrazovanjem uopšte mogla biti nepoznata priroda Seldonove krize? Postoji samo jedna vrsta obrazovanja u Zadužbini koja isključuje svaki pomen Seldonove planirane istorije, a bavi se samim čovekom kao polumitskim mudracem...
     Istog časa mi je bilo jasno da Haim Tver nije bio trgovac. Shvatio sam da je u svetom redu, možda i sveštenik, a da je, bez sumnje, tokom tri godine koliko se pretvarao da vodi političku stranku, bio potkupljeni čovek Džorejna Sata. Tada sam pipao u mraku. Nisam znao kakve su Satove namere prema meni, ali pošto je izgledalo da mi velikodušno pruža ruku, i ja sam mu pružio palac. Naslućivao sam da će Tver biti sa mnom na putu kao nekakav nezvanični čuvar, u ime Džorejna Sata. Dobro sam znao da imaju u rezervi i druga sredstva ukoliko on ne bi uspeo, i da ta druga sredstva možda neću blagovremeno otkriti. Poznati neprijatelj predstavlja relativnu sigurnost. Pozvao sam Tvera da pođe sa mnom. Prihvatio je.
     To, gospodo većnici, objašnjava dve stvari. Prvo, kazuje vam da Tver nije moj prijatelj koji protiv mene svedoči oklevajući, i samo zato što mu to savest nalaže, kao što je optužba želela da poverujete. On je špijun koji izvršava zadatak za koji je plaćen. Drugo, to objašnjava jedan moj postupak prilikom prve pojave sveštenika za čije sam ubistvo optužen, postupak do sada nepomenut, jer je bio nepoznat."
     U Veću nastade uznemireno šaptanje. Melou se teatralno nakašlja i produži:
     "Ne volim da opisujem osećanja koja su me prožela kad sam saznao da se na brodu nalazi izbegli misionar. Ne volim ni da ih se prisećam. U suštini, bilo je to osećanje užasne neizvesnosti. U ono vreme događaj mi je izgledao kao nekakav Satov potez koji prevazilazi moju sposobnost shvatanja ili rasuđivanja. Bio sam zbunjen, krajnje zbunjen.
     Nešto sam, ipak, mogao da učinim. Na pet minuta sam se otresao Tvera, poslavši ga po oficire. Dok je bio odsutan, postavio sam prijemnik vizuelnog registratora kako bih ono što se bude zbivalo sačuvao za kasniju analizu. Uradio sam to u nadi, u ludoj ali iskrenoj nadi, da će ono što me je tada zbunjivalo pri kasnijem ponovnom gledanju postati jasno.
     Od tog vremena pedeset puta sam ponovo pregledao vizuelni snimak. Imam ga ovde, te ću to učiniti i po pedeset prvi put, ali sada u vašem prisustvu."
     Gradonačelnik je monotono udarao kako bi povratio red, jer su u odaji izgubili uravnoteženost, a galerija je urlala. U pet miliona domova na Terminusu uzbuđeni posmatrači se još više pribiše uz prijemnike, a za tužiočevim stolom Džorejn Sat je odmahivao glavom prema nervoznom prvosvešteniku, upirući pri tom svoj gorući pogled u Meloua.
     Sredina odaje je raščišćena, a svetla prigušena. Sa klupe na levoj strani, Enkor Džel nešto podesi, i uz uvodno škljocanje, pojavi se scena u boji, trodimenzionalna, sa svim životnim svojstvima, osim samog života.
     Zbunjeni i izubijani misionar nalazio se između poručnika i narednika. Melouova slika ćutke je čekala, a onda jedan za drugim uđoše ljudi sa Tverom na začelju.
     Usledio je razgovor, reč po reč. Narednik je bio kažnjen, a misionar ispitan. Pojavila se gomila čije se režanje moglo čuti, dok je otac Džord Parma preklinjao za pomoć. Melou izvuče pištolj, misionar podiže ruke u sumanutoj, završnoj kletvi, a onda se pojavi mali blesak svetlosti i nestade, a misionara odvukoše.
     U završnoj ceni videli su se oficiri sleđeni grozotom situacije, Tver kako drhtavim šakama pritiska uši i Melou koji mirno odlaže svoj pištolj.
     Ponovo se upališe svetla; prazni prostor više nije ni naizgled bio ispunjen. Melou, istinski Melou, nastavi priču:
     "Kao što vidite, slučaj je onakav kako ga je optužba predstavil, bar površno gledano. Ovo ću vam odmah objasniti. Uzgred budi rečeno, osećanja Haima Tvera za vreme tog događaja jasno otkrivaju svešteničko obrazovanje.
     Istog dana Tveru sam ukazao na izvesne nepodudarnosti vezane za dotični događaj. Upitao sam ga odakle je iskrsnuo misionar u gotovo pustom predelu u kome smo se tada nalazili. Zatim sam ga upitao kako se tu obrela ogromna rulja, kad je najbliži veći grad bio udaljen stotinu milja. Optužba na te probleme nije obratila pažnju.
     A ni na neke druge: na neobičnost razmetljivo upadljive pojave Džorda Parme. Misionar na Koreliji rizikuje svoj život kršeći zakone Korelije i Zadužbine, a pri tom paradira u veoma novoj i prepoznatljivoj svešteničkoj odeći. Tu nešto nije bilo u redu. Tada sam pomenuo da je misionar možda protiv svoje volje komodorov saučesnik, a da se ovaj njime služi u pokušaju da nas navede da počinimo kakav agresivan čin, kako bi zakonski opravdao uništenje našeg broda i nas samih.
     Optužba je očekivala da ću ovim argumentima pravdati svoje postupke. Očekivala je da ću objašnjavati da je bila ugrožena bezbednost mog broda, moje posade i mog zadatka, kao i da se sve to nije moglo žrtvovati zbog jednog čoveka koji bi ionako morao biti uništen, hteli mi to ili ne. Ona odgovara mrmljajući o 'časti' Zadužbine i potrebi očuvanja našeg 'dostojanstva' kako bi se zadržala naša nadmoć.
     Međutim, iz nekog čudnog razloga, optužba je potpuno prenebregla samog Džorda Parmu kao pojednica. Nikakve podatke nije iznela o njemu, njegovom rodnom mestu, obrazovanju ili o njegovom prethodnom životu. Razjašnjenje ovog objasniće, možda, ona neslaganja na koja sam ukazao na upravo prikazanom vizuelnom snimku. Te dve stvari su povezane.
     Optužba nije iznela nikakve pojedinosti o Džordu Parmi jer to nije kadra. Scena viđena na vizuelnom snimku, deluje lažno jer je i Džord Parma bio lažan. Nikakvog Džorda Parme nije bilo. Celo ovo suđenje je najveće zamešateljstvo oko problema koji nikada nije ni postojao."
     Ponovo je morao da čeka da se utiša galama, a onda polako reče: "Prikazaću vam jedan uvećani kadar iz vizuelnog snimka. Govoriće sam za sebe. Džele, molim te, ugasi opet svetlo."
     Prostorija se zamrači i prazan vazduh ponovo ispuni sleđene prilike u avetinjskoj, voštanoj iluziji. Oficire sa Daleke zvezde u svojim ukočenim, nemogućim položajima. Melou je u šaci držao upereni pištolj. Levo od njega, otac Džord Parma, uhvaćen usred krika, pružao je svoje kandže dok mu rukavi behu napola spali.
     Iz misionareve šake dopirao je neki slab sjaj, koji je kod prethodnog prikazivanja samo sevnuo i nestao. Sada je to bio trajan sjaj. Zadržite pogled na svetlosti u njegovoj šaci", dobaci iz polumraka Melou. "Uveličaj tu scenu Džele."
     Slika se uveća, brzo. Krajevi otpadoše, dok se misionar pomeri ka središtu i ppretvori u džina. Onda ostadoše samo glava i ruka, pa konačno samo šaka, koja ispuni sav prostor i u njemu se zadrža u svojoj ogromnoj i pomalo nejasnoj napetosti.
     Svetlost se pretvori u niz magličastih užarenih slova: KTP.
     Melouov glas zazveča: "Gospodo, to što vidite je tetoviranje. Pod običnom svetlošću je nevidljivo, ali pod ultraljubičastom, kojom sam osvetlio sobu da bih napravio vizuelni snimak, reljefno se ističe. Priznajem da je to naivan metod tajne identifikacije, ali tako je u Koreliji gde se ultraljubičasto svetlo ne može naći na svakom uličnom uglu. Čak i na našem brodu slučajno je otkriven.
     Možda su neki od vas već pogodili šta znači KTP. Džord Parma je dobro poznavao sveštenički žargon i veličanstveno je obavio svoj posao. Gde ga je i kako naučio ne mogu reći, ali KTP znači: Korelijanska tajna policija."
     U nastaloj uzbuni Melou je urlao da nadviče galamu: "Imam još jedan dokaz u vidu dokumenata donetih sa Korelije, koje mogu podneti Veću, ukoliko bude potrebno.
     A gde je sada optužba? Već je monstruozno nagovestila, i to ponovila, da je trebalo da se borim za misionara uprkos zakonu i da žrtvujem svoj zadatak, brod i samog sebe za 'čast' Zadužbine. Ali učiniti to zbog neke varalice?
     Da li je to, možda, trebalo da učinim za korelijskog tajnog agenta zaodenutog u mantiju i govornu akrobatiku, po svoj prilici pozajmljene od nekog anakreonskog izgnanika? Možda su Džorejn Sat i Publis Manlio želeli da upadnem u tu glupu, gnusnu klopku..."
     Njegov promukli glas se utopi u bezlični urlik mase. Podigoše ga na ramena i odnesoše do gradonačelnikovog stola. Kroz prozore je mogao videti kako se bujica ludaka sručuje na trg, da bi se pridružila već prisutnim hiljadama.
     Melou se obazre za Enkorom Dželom, ali iz razlivene mase bilo je nemoguće izdvojiti neko lice. Postepeno postade svestan ritmički ponavljanog poklika koji se širio iz jednog malog jezgra, da bi zatim pulsirao do mahnitosti.
     "Živeo Melou... živeo Melou... živeo Melou..."

15.

     Umornog lica, Enkor Džel je jedva gledao u Meloua. Poslednja dva dana bila su dva mahnita, besana dana.
     "Melou, divno si se pokazao, ali nemoj sad da sve pokvariš pucanjem na visoko. Ne misliš valjda ozbiljno da se kandiduješ za gradonačelnika? Oduševljenje gomile je moćna stvar, ali ozloglašeno prolazna."
     "Tačno", ozbiljno potvrdi Melou, "zato i moramo gomilu stalno tetosati, a da bi se to ostvarilo najbolje je nastaviti sa predstavom."
     "I šta sad?"
     "Ti ćeš urediti da Publisa Manlia i Džorejna Sata pod hitno uhapse..."
     "Šta?"
     "To što si čuo. Neka ih gradonačelnik uhapsi! Ne tiče me se čime ćeš mu zapretiti. Masu ja držim pod kontrolom, bar danas. Neće se usuditi da se sa njom suoči."
     "Ali po kom osnovu, čoveče?"
     "Očiglednom. Podstrekavali su sveštenstvo Spoljnih planeta da se izražava u frakcijskim raspravama Zadužbine. Seldona mi, to je nezakonito. Okrivi ih za 'narušavanje bezbednosti Države'. Ništa mi nije više stalo da budu osuđeni, nego što je njima bilo u mom slučaju. Samo ih ukloni iz opticaja dok ne postanem gradonačelnik."
     "Do izbora ima još pola godine."
     "Nije to mnogo." Melou ustade i iznenada snažno stisnu Dželovu mišicu. "Slušaj, ukoliko budem morao, na silu ću preuzeti vlast... kao Salvor Hardin pre sto godina. Još nam predstoji i ta Seldonova kriza, a kad nastupi moram biti gradonačelnik i prvosveštenik. Oboje!"
     Džel nabra obrve. Tiho reče: "Šta će biti? Ipak, Korelija?"
     Melou klimnu: "Razume se. Na kraju će objaviti rat, mada će im, kladim se, biti potrebno još nekoliko godina."
     "Napašće atomskim brodovima?"
     "Šta misliš? Ona tri trgovačka broda izgubljena u njihovom svemirskom prostoru sigurno nisu osvojena vazdušnim pištoljima. Džele, oni brodove dobijaju od samog Carstva. Rekao sam, Carstva! Znaš, ono je još tu. Ovde na Periferiji ga nema, ali u središtu Galaksije ono je još živo... živcijato. Jedan pogrešan potez može dovesti do toga da nas ono samo ščepa za gušu. Zbog toga moram postati i gradonačelnik i prvosveštenik. Ja sam jedini čovek koji u ovom trenutku zna kako da savlada krizu."
     Džel je gutao vazduh. "Kako? Šta ćeš učiniti?"
     "Ništa."
     Džel se nesigurno nasmeši. "Zaista! Samo to!"
     Melouov glas je rezao: "Kad budem gazda ove Zadužbine, ništa neću učinit. Baš ništa, u tome je tajna ove krize."