6. AMBASADOR

     Terens je napustio Korovljevu pekaru deset časova pre no što je Junc razgovarao sa dotičnim Službenikom.
     Terens je rukom prevlačio preko neravnih površina radničkih čatrlja pored kojih je prolazio, dok se odvažno kretao duž gradskih sokaka. Sem povremenog sjaja blede svetlosti koja bi doprla iz Gornjeg Grada obavijala ga je potpuna tama. Jedina svetlost koja se mogla sresti u Donjem Gradu najavljivala je približavanje patroldžija sa bisernim lampama koji su marširali u dvojkama i trojkama.
     Donji Grad se protezao poput kakvog usnulog, opasnog čudovišta čiji su se prljavi uvojci krili ispod sjajnog pokrivača Gornjeg Grada. U nekim njegovim delovima sigurno se vodio prikriven život, jer proizvodi su stizali i trebalo ih je uskladištiti za naredni dan, ali to se nije obavljalo ovde, bar ne u sirotinjskom delu grada.
     Sav se skupivši, Terens zakorači u prašnjav sokak (čak su i noćni pljuskovi osobeni za Florinu retko prodirali u senovite oblasti ispod legure cementa), kada do njega dopre udaljeni bat koraka. Pojaviše se svetla, prođoše i nestadoše na oko stotinu jardi od njega.
     Patroldžije su čitave te noći tumarale uzduž i popreko. Jedini posao im je i bio da tumaraju unaokolo. Strah koji su time izazivali bio je dovoljan za održanje reda i veoma retko su morali da pribegavaju sili. Pošto Grad nije osvetljen, tama je mogla da predstavlja zaštitu za mnoga ljudska bića koja su puzala unaokolo, ali čak i da nije bilo patroldžija koji su predstavljali udaljenu pretnju, mogli su da naiđu na mnoge opasnosti. Radnje sa hranom i radionice bile su dobro čuvane; luksuz Gornjeg Grada bio je van njihovog domašaja; a da kradu jedni od drugih, da žive poput parazita iskorišćavajući tuđu bedu, bilo je očigledno beskorisno.
     Ono što bi se na svakom drugom svetu smatralo zločinom ovde u tami praktično nije postojalo. Siromašni su bili na dohvat ruke, ali bili su goli i bosi, a do bogatih se nije moglo dopreti.
     Terens je hitao dalje; a kada se našao ispod jednog od otvora u leguri cementa pobledeo je i protiv svoje volje podigao pogled.
     Nedohvatljivi!
     Zar su odista bili nedohvatljivi? Koliko je samo puta tokom života izmenio svoj stav prema Vlastelinima Sarka? Kao dete, ponašao se kao pravo dete. Patroldžije su bile čudovišta odevena u crnu i srebrnu odeću, pred kojima se po pravilu bežalo bez obzira da li si nešto skrivio ili ne. Vlastelini su bili magloviti i tajanstveni nadljudi, neizmerne dobrote, koji su živeli u raju poznatom kao Sark, te pomno i strpljivo bdeli nad dobrobiti budalastih muškaraca i žena sa Florine.
     Svakog dana je u školi ponavljao: neka Duh Galaksije čuva Vlasteline kao što Vlastelini čuvaju nas.
     Tako je, pomisli on u tom trenutku, upravo tako. Upravo! Neka Duh bude onakav prema njima kakvi su oni prema nama. Ni bolji ni gori. On stisnu pesnice koje se odjednom zagrejaše od tog stiska u tami.
     Kada mu je bilo deset godina, u školi je napisao sastav o tome kako zamišlja život na Sarku. Bila je to puka maštarija, koja je imala za cilj da istakne njegovu umešnost u pisanju. Sećao se malo čega od onoga što je napisao; u stvari, u pameti mu je ostao samo jedan pasus. U njemu je opisao Vlasteline kako se svakog jutra okupljaju u jednom velikom predvorju obojenom bojama kirtskih cvetova, te, svi visoki po dvadeset stopa, dostojanstveno stoje unaokolo razmatrajući grehe Florinijanaca i s puno tuge zaključuju kako ih treba vratiti na put vrline.
     Učitelj je bio veoma zadovoljan, i na kraju godine, kada su ostali dečaci i devojčice nastavili da pohađaju kratke časove čitanja, pisanja i ponašanja, njega su prebacili u specijalno odeljenje gde je učio aritmetiku, galaktografiju i sarkitsku istoriju. Kada je napunio šesnaest godina odveli su ga na Sark.
     Još se sećao važnosti tog dana, koji je želeo da izbriše iz sećanja. Sramio se i pri samoj pomisli na njega.
     Terens se približavao predgrađu Grada. Povremeni povetarac donosio je do njega teške noćne mirise kritskih cvetova. Još samo nekoliko minuta i naći će se u kakvoj takvoj sigurnosti širokih polja gde nije bilo redovnih patroldžija i gde će, mada samo povremeno, kroz noćne oblake ponovo videti zvezde. Čak i onu čvrstu, svetlu, žutu zvezdu koja je bila sunce Sarka.
     Pola života bilo je to i njegovo sunce. Kada ju je prvi put ugledao kroz prednji otvor svemirskog broda učinilo mu se da je ona više od zvezde, da je poput kakve nepodnošljivo svetle mermerne kuglice koju je smesta poželeo da drži u krilu. Pomisao da se približava Raju odagnala je čak i paralizujući strah od prvog svemirskog putovanja.
     Spustio se u svoj Raj gde su ga predali jednom starom Florinijancu koji se potom pobrinuo da ga okupaju i dolično obuku. Odveli su ga u jednu veliku zgradu, na putu do koje se njegov postariji vodič duboko poklonio nekoj osobi s kojom su se mimoilazili. "Pokloni se!" ljutito je došapnuo starac mladom Terensu.
     Terens ga zbunjeno posluša. "Ko je to?"
     "Vlastelin, ti farmerska neznalice!"
     "On! Vlastelin?"
     Zastao je kao ukopan, tako da ga je starac morao požuriti da krene. Tada je prvi put ugledao nekog Vlastelina. Uopšte nije bio visok dvadeset stopa; izgledao je kao i svaki drugi čovek. Drugi florinijanski mališani bi se možda oporavili od šoka usled jednog takvog rušenja iluzija, ali ne i Terens. Nešto u njemu se izmenilo, izmenilo zauvek.
     Tokom čitave obuke kroz koju je prošao i za vreme školovanja koje mu je tako dobro išlo, nijednom nije zaboravio da su i Vlastelini ljudi.
     Na školovanju je proveo deset godina, a u trenucima kada nije ni učio ni jeo ni spavao podučavali su ga kako da bude koristan na razne sitne način. Učili su ga kako da prenosi poruke u praznim kesama za bacanje, da se duboko klanja kada prolazi neki Vlastelin i da se s puno poštovanja okrene prema zidu kada prolazi neka gospođa Vlastelina.
     Narednih pet godina proveo je radeći u Civilnoj službi; premeštan je sa jednog mesta na drugo kako bi na najbolji mogući način mogli da ispitaju njegove mogućnosti u raznim uslovima.
     Jednom ga je posetio neki ugojeni, mekani Florinijanac, prijateljski se osmehnuo i nežno ga bocnuo po ramenu, te ga upitao šta misli o Vlastelinima.
     Terens je potisnuo želju da se okrene i pobegne. Pitao se da li su se možda njegove misli mogle useći na neki tajanstveni način u izraz njegovog lica. Zatresao je glavom i promrmljao čitav niz banalnosti o dobroti Valstelina.
     Ali debeljko je razmakao usne i rekao: "Ti to ne misliš. Dođi ponovo noćas na ovo mesto." Pružio mi je malu podsetnicu, koja se za nekoliko minuta raspala i pougljenisala.
     Terens je te noći otišao. Plašio se, ali je bio znatiželjan. Tamo je upoznao prijatelje koji su ga posmatrali krijući neku tajnu u očima i sa kojima se kasnije viđao na poslu, mada su se oni pravili da ga ne poznaju. Slušao je ono što su govorili i ustanovio da mnogi od njih veruju u ono što je i on sam gomilao u vlastitom umu, iskreno verujući da je to njegova vlastita kreacija i ničija više.
     Saznao je da bar neki Florinijanci misle kako su Vlastelini podli grubijani koji muzu Florinina bogatstva radi svoje dobrobiti, a vredne domoroce ostavljaju da se valjaju u neznanju i siromaštvu. Saznao je da se približava trenutak kada će doći do velike pobune protiv Sarka i da će sva dobra i bogatstva Florine biti vraćena njihovim vlasnicima.
     Kako? upitao je Terens. I nastavio je da postavlja to pitanje. Konačno, Vlastelini i patroldžije su bili ti koji su imali oružje.
     Tada su mu ispričali o Trantoru, gorostasnom carstvu koje se u nekoliko proteklih vekova toliko razvilo da je pola naseljenih svetova Galaksije ušlo u njegov sastav. Trantor će, rekoše mu, uništiti Sark uz pomoć Florinijanaca.
     Ali - najpre je pomislio Terens, a zato to izneo i pred ostale - ako je Trantor bio tako veliki a Florina tako mala, neće li Trantor jednostavno samo zameniti Sark u svojstvu još snažnijeg i okrutnijeg gospodara? Ako je to bio jedini izlaz, onda bi možda bilo bolje da ostanu pod Sarkom. Bolje gospodar koga već poznaju nego neki drugi, o kome ništa ne znaju.
     Ismejali su ga i izbacili pod pretnjama smrti ako ikada i reč izusti o onom što je čuo.
     Ali posle izvesnog vremena, primetio je da su počeli da nestaju jedan za drugim svi zaverenici, dok na kraju nije ostao samo onaj prvi - debeli.
     Povremeno ga je viđao kako tu i tamo šapuće sa kakvom pridošlicom, ali nije bilo sigurno upozoravati mlade žrtve da su podvrgnute izazovu i testiranju. Moraće da pronađu vlastiti put, kao što je to učinio i Terens.
     Terens je čak izvesno vreme proveo i u Odeljenju za bezbednost, čemu se samo mali broj Florinijanaca mogao nadati. Kratko je, međutim, tamo boravio, pošto je moć koju je službenik sticao u Odeljenju za bezbednost bila tolika da je vreme što bi ga bilo koji pojedinac u njemu proveo moralo biti kraće nego igde drugde.
     Ali ovde je Terens, na svoje iznenađenje, otkrio da postoji prava zavera. Muškarci i žene su se nekako ipak sastajali na Florini i kovali pobunu. Obično su Trantorijanci ovakve stvari kradomice pomagali novcem. Ponekad su, opet, ti takozvani pobunjenici verovali da Florina može uspeti i bez ičije pomoći.
     Terens je dosta razmišljao o tome. Malo je govorio, ponašao se pristojno, ali niko nije znao šta misli. Vlasteline je mrzeo delimično stoga što nisu bili dvadeset stopa visoki, delom zato što je nekolicinu služio pognute glave, otkrivši da su uprkos svoj svojoj aroganciji to ipak budalasta stvorenja uglavnom istog obrazovanja kao i on, ali obično mnogo manje inteligentna.
     Pa ipak, šta je drugo mogao nego da i dalje ostane u tom ličnom ropstvu? Beskorisno bi bilo zameniti glupog sarkitskog vlastelina glupim trantorijanskim carskim podanikom. Očekivati od florinijanskih seljaka da nešto učine bilo je nezamislivo glupo. I tako, izlaza nije bilo.
     Bio je to problem o kome je mozgao godinama, kao student, kao niži činovnik i kao varošanin.
     A onda se stekao veliki broj čudnih okolnosti i on se našao u prilici da iskoristi odgovor o kome nikada nije ni sanjao; dopao mu je šaka taj neugledni čovek koji je nekada bio istraživač svemira, a koji je sada blebetao o nečemu što ugrožava živote svih muškaraca i žena na Florini.
     Terens se sada nalazio u poljima gde je noćna kiša upravo prestajala, a zvezde između oblaka sjale vlažnim sjajem. Duboko je udisao miris kirta koji je predstavljao florinijansko blago i ujedno Florinino prokletstvo.
     Nije se zanosio iluzijama. Više nije bio varošanin. Nije čak bio ni slobodni florinijanski seljak. Bio je kriminalac u bekstvu, begunac koji je morao da se sakrije.
     Pa ipak, u mozgu mu se razbuktao požar. Tokom poslednja dvadeset četiri časa u rukama mu je bilo najjače oružje protiv Sarka o kome je iko mogao i sanjati. U to nije bilo sumnje. Znao je da je Rikovo sećanje pouzdano, da je on sigurno nekada bio istraživač svemira, i da mu je neko pomoću psiho-sonde gotovo potpuno isprao mozak i da je ono čega se sećao bilo tačno, užasno i... moćno.
     Bio je ubeđen u to.
     A sada se taj Rik nalazio u snažnim rukama čoveka koji se pretvara da je florinijanski rodoljub, a u stvari je trantorski agent.
     Terens je u samom dnu grla osećao gorčinu svog besa. Razume se da je taj Pekar bio trantorijanski agent. U to je bio ubeđen od samog početka. Ko bi drugi od stanovnika Donjeg Grada mogao da dođe u posed novca potrebnog za izgradnju te glupave radarske peći?
     Nije mogao dozvoliti da Rik padne u šake Trantoru. Ne sme da dozvoli da Rik padne u ruke Trantoru. Nije postojala granica rizicima koje je bio spreman da preuzme na sebe. Koga, uostalom, briga za rizik? Već je bio sebi obezbedio smrtnu kaznu. Na jednom krajičku neba pojavio se nejasan sjaj. Sačekaće zoru. Razne patroldžijske stanice će, razume se, dobiti njegov opis, ali možda će proteći nekoliko minuta pre no što zabeleže njegovo pojavljivanje.
     A tokom tih nekoliko minuta on će biti varošanin. To će mu obezbediti dovoljno vremena da učini nešto o čemu čak ni sada, čak ni sada, nije smeo ni da razmišlja.

     Deset časova pošto je Junc razgovarao sa onim Službenikom, ponovo se sreo sa Ludiganom Abelom.
     Ambasador je pozdravio Junca sa svojom uobičajenom površnom srdačnošću, pa ipak se jasno naziralo da se oseća krivim. Kada su se prvi put sreli (a bilo je to dosta davno; gotovo da je prošla jedna standardna godina) nije obratio neku naročitu pažnju na samu njegovu priču. Po glavi mu se vrzmala samo ova misao: hoće li to, ili može li to, biti od koristi Trantoru?
     Trantor! Trantor je zauzimao prvo mesto u njegovim mislima, pa ipak on nije bio od one vrste budala koje obožavaju neku gomilu zvezda ili žuti amblem svemirskog broda i sunca koji su nosile naoružane snage Trantora. Ukratko, on nije bio rodoljub u uobičajenom smislu te reči i Trantor kao Trantor nije mu ništa značio.
     Ali obožavao je mir; i to sve više što je bio stariji, jer je uživao u svojoj čaši vina, vazduhu prožetom tihom muzikom i blagim parfemom, u svom popodnevnom dremanju, i mirnom očekivanju smrti. Zamišljao je da se svi ljudi moraju tako osećati; pa ipak, ljudi su trpeli zbog rata i uništenja. Umirali su smrznuti u vakumu svemira, isparavali u eksploziji atoma, umirali od gladi na opsednutim i bombardovanim planetama.
     Kako, onda, ojačati mir? Razume se ne razumom, niti obrazovanjem. Ako čovek nije u stanju da odmeri vrednosti mira i rata i izabere onaj prvi, a ne drugi, koji bi ga onda dodatni argument mogao ubediti? Šta bi moglo rečitije opisati prokletstvo rata od samog rata? Koje bi veliko delo dijalektike moglo u sebi da sadrži deseti deo snage jednog jedinog razorenog broda sa njegovim sablasnim teretom?
     I tako je preostalo samo jedno rešenje za okončanje zloupotrebe sile - sama sila.
     Abel je u svom kabinetu imao kartu Trantora koja je bila napravljena da pokazuje primenu te sile. Imala je oblik jasnog kristalnog jajeta u kome je galaktičko sočivo bilo predstavljeno u tri dimenzije. Zvezde su tu imale oblik čestica bele dijamantske prašine, njene magline bile su prikazane u obliku svetlih i tamnih izmaglica, a u središnjim dubinama nalazilo se nekoliko crvenih čestica koje su nekada predstavljale Trantorsku republiku.
     Ne 'predstavljale' - nego 'nekada predstavljale'. Pre pet stotina godina Trantorska republika sastojala se od svega pet svetova.
     Ali ovo je bila istorijska karta i pokazivala je Republiku u ovakvom stanju jedino kada je brojčanik bio podešen na nulu. Ako bi se brojčanik okrenuo za jedan podeok dobijala bi se slika Galaksije pedeset godina kasnije, kada se oko ruba Trantora već crveneo venac zvezda.
     Pola milenijuma bi prošlo kada bi se brojčanik okrenuo za deset podeoka i po karti bi u potocima potekla crvena boja krvi, sve dok polovina Galaksije ne bi bila zahvaćena tom crvenom lokvom.
     Ta crvena boja nije samo na simboličan način podsećala na boju krvi. Dok je Trantorska republika prerastala u Trantorsku konfederaciju, a potom u Trantorsko carstvo, put napretka vijugao je kroz zamršenu šumu rasporenih muškaraca, uništenih brodova i razorenih svetova. Pa ipak, Trantor je iz svega toga izišao jak, a u okviru tog crvenila vladao je mir. Sada je Trantor podrhtavao na rubu nove promene: težio je da od Trantorskog carstva preraste u Galaktičko carstvo u kome bi crvena boja progutala sve zvezde i u kome bi vladao sveopšti mir - Pax Trantorica.
     Abel je čeznuo za tim. Pre pet stotina godina, pre četiri stotine godina, pa čak pre samo dve stotine godina, suprotstavio bi se Trantoru smatrajući ga neprijatnim gnezdom zlih materijalista i agresivaca koji ne vode računa o pravima drugih, koji kod kuće sprovode delimičnu demokratiju, mada kod drugih odmah uočavaju i najmanje nepravde, i koji su neizmerno pohlepni. Ali to je bila prošlost.
     On nije bio na strani Trantora, već se zalagao za onaj sveobuhvatni kraj koji bi budući Trantor oličavao. I tako je pitanje: kako će ovo pomoći galaktičkom miru? prirodno preraslo u: kako će ovo pomoći Trantoru?
     Nevolja je bila u tome što u ovom času ni sam to nije znao. Za Junca je, očigledno, postojalo samo jedno rešenje. Trantor mora podržati MSIB i kazniti Sark.
     Kada bi mogli da nađu makar jedan čvrst dokaz protiv Sarka, sve bi još moglo ispasti dobro. A možda čak ni tada ne bi bilo dobro. A naročito to ne bi bilo ako se ne pronađe nijedan čvrst dokaz. U svakom slučaju, Trantor nije smeo da povuče nijedan prenagljen potez. Čitavoj Galaksiji je bilo jasno da se Trantor nalazi na rubu osvajanja prevlasti u Galaksiji, ali da je još postojala mogućnost da se ne-trantorske planete udruže protiv njega. Trantor je bio u stanju da dobije čak i taj rat, ali verovatno bi bio primoran da plati vosoku cenu zbog koje bi pobeda predstavljala samo prijatniji naziv za poraz.
     Stoga u ovoj poslednjoj etapi igre, Trantor ni po koju cenu nije smeo da napravi nijedan neoprezan korak. I tako je Abel krenuo lagano, prostirući svoju tananu mrežu preko lavirinta Civilne službe i sjaja vlastelinskih poseda Sarka, probijajući se osmehom i postavljajući naizgled nevažna pitanja. Nije zaboravio ni da naloži trantorskoj tajnoj službi da drži na oku i samog Junca, kako taj ogorčeni Liberijanac ne bi u nekom trenutku počinio štetu koju Abel ni za godinu dana ne bi bio u stanju da popravi.
     Abela je zapanjivao Liberijančev uporni bes. Jednom ga je upitao: "Zašto ste toliko zabrinuti zbog jednog agenta?"
     Spremio se da čuje kako je MSIB čestita organizacija i da je dužnost svih da podržavaju Biro ne kao oruđe ovog ili onog sveta, već u interesu čitavog čovečanstva. Ali prevario se.
     Umesto da mu održi takav jedan govor Junc se samo namrštio i odgovorio: "Jer se u osnovi svega toga nalazi odnos između Sarka i Florine. Želim da taj odnos ogolim i uništim."
     Abel je, ni manje ni više, osetio pravo gađenje. Uvek i svuda postojala je ta zaokupljenost pojedinačnim svetovima koja je onemogućavala, stalno iznova, svako razumno usredsređivanje na problem galaktičkog jedinstva. Nije sporno da je tu i tamo bilo društvenih nepravdi. Ponekad ih je čak bilo nemoguće svariti. Ali ko je mogao očekivati da će se takva jedna nepravda rešiti na nivou nižem od galaktičkog? Kao prvo, mora doći do okončanja svih ratova i prestanka suparništva među nacijama, pa tek onda će čovek moći da se okrene rešavanju unutrašnje bede čiji je glavni uzrok ipak spoljašnji sukob.
     Junc čak nije ni poticao sa Florine. On čak ni na to nije mogao da se pozove ako bi hteo da opravda svoju kratkovidost.
     "Šta vam znači Florina?" upita ga Abel.
     Junc je za trenutak oklevao, ali ipak odgovori: "Osećam izvesnu srodnost sa njom."
     "Ali vi ste Liberijanac. Ili sam bar ja stekao takav utisak."
     "Jesam, ali upravo u tome i leži pomenuta srodnost. Mi smo, i jedni i drugi, krajnosti u Galaksiji prosečnih."
     "Krajnosti? Ne razumem."
     "Po boji kože", objasni Junc. "Oni su neobično bledi. Mi smo neobično tamni. To nešto znači. To nas povezuje. Imamo nešto zajedničko. Čini mi se da su Naši preci kroz svoju dugu istoriju bili različiti, da su ih, čak, i progonile brojnije društvene zajednice. Mi smo nesrećni belci i crnci, braća po različitosti."
     Ali u tom trenutku, primetivši Abelov zaprepašćeni pogled, Junc se zagrcnu i prestade da govori. Nikada više nisu načeli tu temu.

     A sada, godinu dana kasnije, bez ikakvog upozorenja, bez ikakve prethodne najave, upravo u trenutku kada se možda moglo očekivati
     da se čitava ta uvrnuta stvar mirno okonča, i kada je čak i Junc počeo da pokazuje znake umora, sve je eksplodiralo. Sada se našao pred drugačijim Juncom, koji svoj bes nije više čuvao samo za Sark, već je njime počeo da zasipa i samog Abela.
     "Ne zameram vam", poče Liberijanac isprekidano, "što su mi vaši agenti stalno bili za petama. Razumljivo je da ste oprezni i da ne smete da se oslonite ni na koga i ni na šta. Što se toga tiče, sve je u redu. Ali zašto me niste obavestili čim ste saznali gde se nalazi naš čovek?"
     Abel je rukom prelazio preko toplog tkanja naslona svoje stolice. "Stvari su složene. Uvek su tako složene. Sredio sam da se svaki izveštaj koji dobijemo od bilo kakvog neovlašćenog tragača u vezi sa svemirskim istraživačem uruči određenom broju mojih agenata - i vama. Čak sam smatrao da će vam možda biti potrebna zaštita. Ali na Florini..."
     "Da", primeti Junc gorko. "Ispali smo budale što se toga nismo setili. Proveli smo gotovo godinu dana dokazujući da ga nema na Sarku. Trebalo je pretpostaviti da se nalazi na Florini, ali nama to nije palo na pamet. U svakom slučaju, sada je naš. Ili vaš; ali pretpostavljam da ćete mi omogućiti da ga vidim?"
     Abel ne odgovori neposredno na pitanje, već samo reče: "Kažete da su vam saopštili da je Korov trantorijanski agent?"
     "Zar nije? Zašto bi mi lagali? Ili su možda pogrešno obavešteni?"
     "Nisu vas slagali, a nisu ni pogrešno obavešteni. On jeste naš agent već deset godina, ali me uznemiruje činjenica da oni to znaju. Tera me na razmišljanje o tome šta još znaju o nama i koliko se naša građevina može pokazati klimavom. Ali zar vas to nije nateralo da se zapitate zašto su vam tek tako rekli da je on jedan od naših?"
     "Pretpostavljam zato što je to istina, a i kako bi me jednom za svagda sprečili da ih brukam nastavljajući da postavljam pitanja koja bi samo mogla da izazovu nevolje između njih i Trantora."
     "Istina predstavlja diskreditovanu robu među diplomatima - a i kakvu bismo veću nevolju mogli sebi navući na vrat od ove koju su nam već navukli stavivši nam do znanja šta im je sve poznato o nama: pružili su nam mogućnost, pre no što je postalo suviše kasno, da povučemo svoju oštećenu mrežu, popravimo je i ponovo je rasprostremo."
     "Odgovorite onda sami na pitanje koje ste mi postavili."
     "Tvrdim vam da su vam otkrili Korovljev pravi identitet u znak trijumfa. Već im je bilo poznato da im ono što znaju više ne može ni pomoći ni nauditi, pošto je meni već dvanaest časova poznato da oni znaju da je Korov jedan od naših."
     "Ali kako?"
     "Saznao sam to na najpouzdaniji mogući način. Čujte! Pre dvanaest časova Meta Korova, trantorskog agenta, ubio je jedan pripadnik florinijanske patrole. Dvoje Florinijanaca koji su u to vreme bili s njim, jedna žena i jedan muškarac koji je po svemu sudeći operativac za kojim tragate, nestali su, nestali, isparili. Verovatno su dopali šaka Vlastelinima." Junc zaurla i napola se podiže sa stolice.
     Abel sasvim smireno prinese čašu vina usnama i zaključi: "Službenim putem ne mogu ništa da učinim. Poginuli je bio Florinijanac, a oni koji su nestali, bez obzira na naše dokaze koji pokazuju suprotno, liče na Florinijance. I tako, vidite, najpre su nas opasno nadigrali, a sada nam se još i rugaju."

7. PATROLDŽIJA

     Rik je video kako je Pekar poginuo, video ga je kako se nemo srušio, kada mu je grudni koš bio smrskan i pougljenisan te pretvoren u zadimljenu ruševinu, pošto ga je prethodno pogodio prigušeni hitac blastera. Bio je to prizor koji je u njemu zaglušio gotovo sve što mu je prethodilo, i gotovo sve što je potom usledilo.
     Nejasno se sećao patroldžije koji je prilazio, a potom nemo ali nedvosmisleno jasnim pokretom stao da izvlači oružje. Pekar je podigao pogled i pokušao da izgovori poslednju reč, ali nije za to imao vremena. Kada je zločin već bio počinjen, Rik oseti kako mu krv kulja u uši, dok je gomila oko njega divlje vrištala i komešala se, otičući u svim pravcima poput nabujale reke.
     Na trenutak to je potrlo sva poboljšanja koja je Rikov um postigao za ovih nekoliko poslednjih časova provedenih u snu. Patroldžija je počeo da se probija ka njemu, nalećući na vrišteće muškarce i žene kao da predstavljaju lepljivo more od blata kroz koje će morati s mukom da prodre. Rika i Lonu zahvati struja i ponese. Kada su se iznad njih pojavila leteća kola patroldžija, već su se stvorili vrtlozi i poodstruje, koji su zaokretali i podrhtavali. Valona je požurivala Rika napred, ka predgrađima Grada. Izvesno vreme on se ponašao poput jučerašnjeg zaplašenog deteta, ni najmanje nalik na onog gotovo odraslog muškarca od tog jutra.
     Tog jutra se probudio u sivilu zore koje nije mogao da vidi iz sobe bez prozora u kojoj je spavao. Ostao je dugo da leži, proučavajući svoj um. Tokom te noći jedan njegov deo je zacelio; nešto se spojilo u celinu. To se spremalo još od onog trenutka, pre dva dna, kada je počeo da se 'seća'. Proces je potrajao čitavog prethodnog dana. Putovanje u Gornji Grad i biblioteku, napad na patroldžiju i beg koji je usledio, te susret sa Pekarom... sve je to na njega delovalo poput fermenta. Uvenule niti njegova uma koje su tako dugo bile uspavane odjednom su se zategle i ispravile, primorane na bolnu aktivnost, a sada, pošto se ispavao, nešto je oko njih lagano pulsiralo.
     Razmišljao je o svemiru i o zvezdama o neizmernim samotnim prostorima i velikoj tišini.
     Na kraju je okrenuo glavu u stranu i pozvao: "Lona?"
     Istog časa se probudila, podigla na lakat i zagledala u njegovom pravcu.
     "Rik?"
     "Ovde sam, Lona."
     "Je li ti dobro?"
     "Svakako." Nije mogao da obuzda svoje uzbuđenje. "Osećam se izvrsno, Lona. Čuj! Još se nečeg sećam. Bio sam u brodu i znam tačno..."
     Ali ona ga nije slušala. Navukla je haljinu i leđima okrenuta prema njemu poravnala šav s prednje strane, a zatim nervozno stala da provlači kaiš.
     Zatim mu je prišla na prstima. "Nisam htela da zaspim, Rik. Pokušala sam da ostanem budna."
     Rik oseti kako njena nervoza prelazi i na njega i on upita: "Nešto nije u redu?"
     "Pst, nemoj govoriti tako glasno. Sve je u redu."
     "Gde je varošanin?"
     "Nije ovde. Morao je... morao je da ode. Zašto ne odspavaš još malo, Rik?"
     On odgurnu njenu ruku kojom je htela da ga smiri. "Sasvim mi je dobro. Ne želim da spavam. Želeo sam varošaninu da ispričam o mom brodu."
     Ali varošanina nije bilo, a Valona nije htela da ga sasluša. Rik klonu i po prvi put oseti da mu Valona ide na živce. Odnosila se prema njemu kao da je dete, a on je počeo da se oseća poput muškarca.
     U sobu prodre svetlost, a sa njom i krupni Pekar. Rik stade da žmirka, i na trenutak se uplaši. Uopšte se nije usprotivio kada mu je Valona zaštitnički prebacila ruku preko ramena.
     Pekarove debele usne razvukoše se u osmeh. "Poranili ste", primeti on.
     Nijedno od njih mu ništa ne odgovori.
     "Baš dobro", dodade Pekar. "Danas se selite."
     Valonina usta bila su suva. "Nećete nas predati patroldžijama?" upita ona.
     Setila se načina na koji je posmatrao Rika pošto je varošanin otišao. I sada je gledao u Rika; samo u Rika.
     "Ne, neću vas predati patroldžijama", potvrdi on. "Obavešteni su pravi ljudi i bićete doista bezbedni."
     Otišao je, a kada se ubrzo potom vratio doneo je hranu, odeću i dva lavora vode. Odeća je bila nova, ali njima potpuno nepoznatog izgleda.
     Posmatrao ih je dok su jeli i govorio, objašnjavajući im: "Dobićete nova imena i nove podatke. Morate dobro da pratite šta vam govorim i ništa od toga ne smete zaboraviti. Vi niste Florinijanci, razumete li? Vi ste brat i sestra sa planete Voteks. Bili ste u poseti Florini..."
     Nastavio je da nabraja pojedinosti, da postavlja pitanja i sluša odgovore.
     Rik je bio zadovoljan što je mogao da pokaže da mu se sećanje popravilo i da brzo uči, ali Valonine oči bile su tamne od brige.
     Pekaru to nije promaklo i on se obrati devojci: "Ako mi daš i najmanji povod njega ću samog poslati na put, a tebe ću ostaviti."
     Valona je ravnomerno stiskala i opuštala svoje snažne zgrčene šake. "Neću praviti neprilike."
     Jutro beše već dobro poodmaklo pre no što Pekar ustade i dobaci im: "Hajdemo!"
     Na kraju im je još zavukao male crne listove od mekane veštačke kože u džepove na grudima.
     Kada su se jednom našli napolju, Rik u čudu stade razgledati ono što je mogao da vidi od sebe. Nije znao da odeća može biti tako komplikovana. Pekar mu je pomogao da je navuče, ali ko će mu pomoći da je skine? Valona uopšte nije ličila na devojku sa farme. Čak su joj i noge bile prekrivene tankim materijalom, a cipele su joj na peti bile izdignute tako da je morala pažljivo da održava ravnotežu dok je hodala.
     Prolaznici su počeli da se okupljaju, da zure i sramežljivo se došaptavaju, da dovikuju jedni druge. Uglavnom su se oko njih okupljala deca, te žene sa pijace i odrpani zabušanti. Pekar kao da je sasvim zaboravio na njih. Držao je u ruci debeo štap koji bi se povremeno, naizgled slučajno, našao među nogama onih koji bi se suviše približili.
     A onda, na jedva nekih stotinu jardi od pekare i posle samo jednog zaokreta, spoljašnji rubovi gomile koja ih je okruživala uzbuđeno stadoše da se razmiču i Rik ugleda crnosivu uniformu nekog patroldžije. I dogodilo se. Oružje, pucanj, i ponovo divlji trk. Da li je uopšte u poslednje vreme ijedan trenutak proveo ne misleći na strah, ijedan trenutak kada se senka patroldžije nije nadnosila nad njim?
     Našli su se u blatištu jedne od spoljašnjih oblasti Grada. Valona je užurbano dahtala; na njenoj novoj haljini nazirale su se mokre mrlje od znoja.
     "Ne mogu više da trčim!" prodahta Rik.
     "Moramo."
     "Ali ne ovako. Slušaj." On se snažno povuče unazad, opirući se devojčinom stisku. "Saslušaj me."
     Strah i panika su ga polako napuštali.
     "Zašto ne učinimo upravo ono što je Pekar od nas tražio da učinimo?" upita on.
     "Otkuda znaš šta je on od nas hteo?" odvrati ona. Bila je preplašena. Želela je da se dalje kreće.
     "Trebalo je da se ponašamo kao da smo došli s nekog drugog sveta i zato nam je dao ovo", objasni on. Rik je bio uzbuđen. Iz džepa je izvukao mali pravougaonik, zagledao se u jednu pa u drugu stranu, pa pokušao da ga otvori kao da je kakva knjižica.
     Nije uspeo. Sastojao se od jednog jedinog lista. Opipao je ivice, a kada su mu se prsti sreli na jednom od uglova začuo je, ili bolje rečeno osetio, da je nešto popustilo; i ona strana koja je bila okrenuta prema njemu postala je iznenada mlečnobela. Sitno ispisane reči na novoj površini bilo je teško razabrati, mada je pažljivo počeo da nazire slogove.
     "Ovo je pasoš", konačno zaključi.
     "Šta je to?"
     "Nešto što će nam omogućiti da odemo odavde." Bio je ubeđen da je tako. Ta reč mu je jednostavno pala na pamet.
     Jedna jedina reč, 'pasoš', i to tek tako. "Zar ne shvataš? Želeo je da napustimo Florinu. Brodom. Pa, učinimo to."
     Ona se pobuni. "Ne. Njega su zaustavili. Ubili su ga. Ne možemo, Rik, ne možemo."
     Ali njemu se žurilo. Gotovo je zaplitao jezikom dok joj je govorio. "Ali to će biti najbolje. Oni neće očekivati da učinimo tako nešto. A nećemo ni otići na brod kojim je on želeo da odemo. Taj će biti pod prismotrom. Poći ćemo na neki drugi. Bilo koji drugi."
     Brod. Bilo koji brod. Te reči su mu odzvanjale u ušima. Uopšte ga nije bilo briga da li je njegova ideja dobra ili ne. Želeo je da se nađe na brodu. Želeo je da bude u svemiru.
     "Molim te, Lona!"
     Ona najzad pristade. "U redu. Ako stvarno tako misliš. Znam gde se nalazi svemirska luka. Kada sam bila mala imali smo običaj da za slobodnih dana ponekad odemo donde i iz daljine posmatramo poletanje brodova."
     Ponovo su krenuli, a Rik je osećao tek neznatnu nelagodnost koja mu se uzalud javljala na pragu svesti. Neko sećanje iz bliske, a ne iz daleke prošlosti; nešto čega bi trebalo da se seti, a nije mogao; jednostavno, nije mogao. Nešto.
     Ipak, potisnuo je tu nelagodnost misleći na brod koji ih je čekao.
     Florinijanac na ulaznim vratima ispunio je svoju mericu uzbuđenja za taj dan, ali to je bilo posredno uzbuđenje. Kolale su unaokolo neproverene priče o prethodnoj večeri u kojima su se pominjali napadnuti patroldžija i odvažna bekstva. Do jutra priča je dobila u ozbiljnosti i šaputalo se i o ubijenim patroldžijama.
     Nije se usuđivao da napusti svoje mesto, ali je istezao vrat i posmatrao vazdušna kola kako prolaze, namrgođene patroldžije kako odlaze i odlaze sve dok njihov broj u svemirskoj luci nije bio sveden gotovo na nulu.
     Pomislio je kako sigurno pune Grad patroldžijama, te se odjednom uplašio i osetio pijani zanos. Zašto bi trebalo da ga raduje pomisao na poubijane patroldžije? Nikada mu nisu dosađivali. Bar ne mnogo. Imao je dobar posao. Nije on bio nikakav glupavi seljak.
     Ali ipak je bio sretan.
     Jedva da je uopšte imao vremena da pred sobom primeti par kome je očigledno bilo neprijatno i koji se znojio u neobičnoj odeći koja ih je već na prvi pogled svrstavala u red stranaca. Žena je proturila pasoš kroz prorez.
     Pogledao je nju, pasoš, listu rezervacija. Pritisnuo je odgovarajuće dugme i dve providne trake filma izleteše pred njih.
     "Prođite", dobaci im on nestrpljivo. "Obavijte ih oko zglavaka i produžite."
     "Koji je naš brod?" upita žena učtivim šapatom.
     To mu se dopalo. Retki su bili stranci u florinijanskoj svemirskoj luci. Poslednjih godina ih je bilo sve manje i manje. Ali kada bi se pojavili, onda to nisu bili ni patroldžije ni Vlastelini. Izgleda da nisu shvatili da je samo Florinijanac, te su mu se učtivo obraćali.
     Osećao se kao da je porastao za dva inča i stoga ljubazno odgovori: "Naći ćete ga na doku broj 17, gospođo. Želim vam ugodan put do Voteksa." Izgovorio je to u visokom stilu.
     Zatim se vratio ponovnom zivkanju prijatelja u Gradu, kako bi došao do novih obaveštenja; pokušavao je, istovremeno, da uhvati neki razgovor preko energetskog snopa u Gornjem Gradu.
     Prošlo je dosta časova pre no što je uvideo da je počinio užasnu grešku.

     "Lona!" uzviknu Rik.
     Povukavši je za lakat, on hitro pokaza prstom i prošapta: "Onaj tamo!"
     Valona sumnjičavo pogleda prema pokazanom joj brodu. Bio je mnogo manji nego onaj na doku 17, za koji su imali karte. Izgledao je nekako sav uglačan. Četiri vazdušne komore zjapile su otvorene, isto kao i glavni ulaz iz koga se, poput isplaženog jezika, sve do tla protezala rampa.
     "Provetravaju ga", reče Rik. "Obično putničke brodove provetravaju pre poletanja kako bi se oslobodili nagomilanog mirisa kiseonika iz boca, koje služe za višekratnu upotrebu."
     Valona je zurila u njega. "Otkud ti to znaš?"
     Rik oseti kako mu se grudi nadimaju od taštine. "Jednostavno znam. Znaš, sada u njemu sigurno nema nikoga. Neće nam baš biti ugodno na svoj toj promaji."
     On se s nelagodnošću osvrnu oko sebe. "Mada ne znam zbog čega ovde ima tako malo ljudi. Da li je ovako bilo i kada si ti dolazila da posmatraš poletanja?"
     Valona pomisli kako nije, ali malo čega se sećala. Sećanje na detinjstvo bilo je tako daleko.

     Dok su drhtavim nogama prelazili preko rampe, nigde u blizini se nije pojavio nijedan patroldžija. Jedino su primetili civilne službenike koji su išli svojim poslom i iz daljine izgledali veoma sitni.
     Kada su stupili u unutrašnjost preseče ih snažno strujanje vazduha, a Valoni se haljina priljubi uz stomak tako da je morala da spusti ruke kako bi je pridržala da se ne podigne uvis.
     "Je li uvek ovako?" upita ona. Nikada ranije nije bila ni na jednom svemirskom brodu; nikada nije ni sanjala da će se naći na nekom. Čvrsto je skupila usne, dok joj je srce divlje lupalo.
     "Nije", odvrati Rik. "Samo za vreme provetravanja."
     Radosno je prolazio čvrstim metalnim prolazima, žudno ispitujući prazne prostorije.
     "Ovamo", pozva je on. Bila je to kuhinja.
     Govorio je užurbano. "Voda je važna. Dosta dugo možemo da izdržimo bez hrane. Ali ne i bez vode."
     Stao je da pretura po urednim i zbijenim ormanićima sa posuđem, i na kraju se pojavio sa jednim velikim kontejnerom koji je imao i slavinu. Osvrnuo se unaokolo tražeći brodsku slavinu, mrmljajući bez daha molitvu da nisu zaboravili da napune rezervoare sa vodom, a zatim je s olakšanjem razvukao usta u osmeh kada se začuo nežni zvuk pumpi i pojavio postojani mlaz tečnosti.
     "A sada uzmi nekoliko konzervi. Ne suviše. Ne želimo da primete."
     Rik se očajnički trudio da dođe do nekog novog otkrića. Ponovo je tragao za nečkim čega ni sam nije mogao da se seti. Povremeno je još nailazio na te provalije u mislima koje je kukavički izbegavao, poričući i samo njihovo postojanje.
     Pronašao je jednu malu prostoriju namenjenu za držanje protivpožarne opreme, medicinske i hiruške zalihe u slučaju nužde i opreme za zavarivanje.
     Zatim pomalo neubedljivo objasni: "Neće ovamo zalaziti, sem u hitnim slučajevima. Bojiš li se, Lona?"
     "S tobom se neću plašiti, Rik", odvrati ona ponizno. Pre dva dna, ne, pre dvanaest časova, stvari su izgledale sasvim drugačije. Ali ovde na brodu, usled izvesne promene u ličnosti u koju nije zalazila, Rik je postao odrasli muškarac, a ona je bila dete.
     "Nećemo moći da palimo svetlo", reče on, "jer bi primetili pojačanu potrošnju energije; a što se tiče toaleta, moraćemo da čekamo da pođu na počinak, te da pokušamo da se provučemo pored noćne posade."
     Strujanje vazduha iznenada prestade. Više im svojih hladnim dahom nije dodirivao obraze, a zamenilo ga je nežno, postojano zujanje koje je dopiralo iz daljine, da bi zatim prestalo i ustupilo mesto tišini.
     "Uskoro će se ukrcati", objasni Rik, "a onda ćemo krenuti put svemira."
     Valona nikada ranije nije videla takvu radost na Rikovom licu. Bio je poput ljubavnika koji kreće na sastanak sa svojom dragom.

     Ako se Rik tog jutra osećao poput muškarca, sada je bio div čije su se ruke raširile da obujme Galaksiju. Zvezde su bile njegovi klikeri, a magline paučina koju je otklanjao jednim pokretom ruke.
     Nalazio se na brodu! Sećanja su mu neprestano navirala, potiskujući ona nedavna, kako bi dobila na prostoru. Polako je zaboravljao kirtska polja, mlin i Valonu koja mu je pevušila u tami. Predstavljali su samo trenutke prekida u ustrojstvu koje mu se sada vraćalo oparanih ivica što su se, međutim, ponovo lagano ištrikavale.
     Za sve to bio je zaslužan brod!
     Da su ga samo ranije smestili na neki brod ne bi morao toliko da čeka da mu se spaljene ćelije mozga oporave!
     On se nežno obrati Valoni u tami. "Ne brini. Osetićeš vibracije i čuti buku motora. Osetićeš i veliki pritisak. To je od ubrzanja."
     Nije postojala nijedna jednostavna florinijanska reč koja je označavala taj pojam, tako da on upotrebi jednu drugu reč umesto nje, reč koje se sasvim lako setio. Valona ga nije razumela.
     "Hoće li boleti?" upita ga.
     "Osećaćeš se neprijatno", odgovori on, "zato što nemamo nikakav antiakceleratorski uređaj koji bi podigao pritisak; međutim, to neće dugo potrajati. Samo ti stoj leđima oslonjena o ovaj zid, a kada osetiš da te nešto gura ka njemu, opusti se. Vidiš, upravo počinje." Odabrao je pravi zid, i dok je rasla buka koju su stvarali hiperatomski potisci, postojalo je lagano jasno da se sila teže pomerila, tako da je nekadašnji uspravni zid sada postajao sve više i više dijagonalan.
     Valona zacvile, a zatim zaćuta teško dišući. U grlima ih je greblo pošto su im se grudi, nezaštićene remenjem i hidrauličnim štitnicima, napinjale da omoguće plućima da udahnu makar malo vazduha.
     Rik je uspeo da dahćući procedi nekoliko reči, bilo kojih reči kojima će Valoni staviti do znanja da je pored nje i osloboditi je užasnog straha od nepoznatog za koji je znao da je proždire. Bio je to samo brod; samo jedan divan brod; ali ona nikad ranije nije bila na brodu.
     "Postoji još i skok", objasni joj on, "razume se, kada se prolazi kroz hipersvemir i kada se odjednom prevaljuju i najveće razdaljine između zvezda. To nećeš ni primetiti. Nećeš ni biti svesna kada do toga dođe. Nije to ništa u poređenju s ovim. Samo osetiš laki grč unutra i gotovo." Izgovarao je reči po slogovima, kao da reži. Trebalo mu je dosta vremena da sve ovo izrekne.
     Sa njihovih grudi se lagano podiže sva težina, a nevidljivi lanac kojim su bili prikovani za zid rasteže se i spade. Oni dahćući padoše na pod.
     "Jeste li povređeni, Rik?" upita konačno Valona.
     "Ja, povređen?" Pođe mu, čak, za rukom da se i nasmeje. Još nije u potpunosti povratio dah, ali se nasmeja pri samoj pomisli na to da bi on mogao biti povređen na nekom brodu.
     "Jednom prilikom sam godinama živeo na brodu", primeti on. "Mesecima se ne bih spuštao ni na jednu planetu."
     "Zašto?" upita ga ona.
     Rik, međutim, nije mogao da se seti. Jednostavno se tako ponašao. Bilo mu je mrsko da se spušta na planete. Zbog nečega je morao da ostaje u svemiru, ali nije mogao da se seti zbog čega. Ponovo se našao pred provalijom.
     "Bio sam na zadatku", konačno odgovori.
     "Da", prihvati ona. "Ispitivao si Ništa."
     "Tako je." Bio je zadovoljan. "Upravo time sam se bavio. Znaš li šta to znači?"
     "Ne znam."
     Nije očekivao da će ga shvatiti, ali imao je potrebu da priča. Morao je da otkrije svoja sećanja, da pijano uživa u činjenici da je u stanju da prizove stvari iz prošlosti na i najmanji mig mentalnog prsta.
     "Vidiš", započe on, "sve u Vaseljeni sastoji se od stotina različitih vrsta supstanci. Mi te supstance nazivamo elementima. Gvožđe i bakar su elementi."
     "Mislila sam da su metali."
     "I jesu, ali su i elementi. Kao što su i kiseonik, vodonik, ugljenik i paladijum. Najvažniji od svih su vodonik i helijum. Oni su najjednostavniji i najrasprostranjeniji."
     "Nikada za nih nisma čula", primeti zamišljeno Valona.
     "Dvadeset pet procenata Vaseljene sastoji se od vodonika, a preostali deo uglavnom od helijuma. Čak i svemir."
     "Jednom mi je neko rekao", užurba se Valona, "da je svemir vakuum. Rekoše mi, još, da to znači kako tamo nema ničega. Je li to pogrešno?"
     "Ne u potpunosti. Samo nema gotovo ničega. Ali vidiš, ja sam bio istraživač svemira, što znači da sam putovao kroz prostor i skupljao krajnje neznatne količine elemenata, a potom ih ispitivao. Što znači da sam određivao koliko je bilo vodonika, koliko helijuma, a koliko drugih elemenata."
     "Zašto?"
     "E, pa to je vrlo složeno. Znaš, elementi nisu ravnomerno raspoređeni u svemiru. U pojedinim oblastima ima malo više helijuma nego što je to uobičajeno; u drugim malo više natrijuma nego što je to uobičajeno; i tako dalje. Ova područja, u kojima se javlja pretek nekog elementa, krivudaju kroz svemir poput struja. Tako ih i zovu. Svemirske struje. Važno je znati kako su te struje raspoređene, jer bi to moglo objasniti i kako je Vaseljena nastala i kako se razvijala."
     "Kako se to može time objasniti?"
     Rik je oklevao. "Niko to ne zna tačno."
     Požurio je dalje, posramljen što ovo ogromno skladište znanja koje je ponovo postalo dostupno njegovom umu tako lako može da bude saterano u ćorsokak označen sa 'nepoznato' i to pitanjima jedne... jedne... Iznenada mu sinu da je Valona, konačno, samo jedna seljanka sa Florine.
     "Zatim, opet", nastavi on, "u svim oblastima Galaksije nailazimo na veću ili manju gustoću i debljinu ovog svemirskog gasa. Ona je različita na različitim mestima i mi moramo tačno znati kolika je, da bismo omogućili brodovima da tačno proračunaju kako da naprave skok kroz hipersvemir. To je nalik na..." Glas mu odjednom zamuče.
     Valona se ukoči i stade da očekuje da on nastavi, ali je usledila samo tišina. Glas joj hrapavo zazvučao u potpunoj tami.
     "Rik? Šta nije u redu Rik?"
     I dalje je vladala tišina. Ščepala ga je šakama za ramena i stala da ga trese. "Rik! Rik!"
     Zatim je ponovo začula glas onog starog Rika. Bio je slab, zaplašen, i iz njega su se izgubili sva radost i samouverenost.
     "Lona! U nečem smo pogrešili."
     "U čemu je stvar? U čemu smo pogrešili?"
     Scena u kojoj patroldžija ubija Pekara bila mu je jasno urezana u sećanje, i sada mu se vratila na isti način kao i mnoge druge stvari.
     "Nije trebalo da pobegnemo", reče on. "Ne bi trebalo da smo ovde na ovom brodu."
     Nekontrolisano se tresao, i Valona je bezuspešno pokušavala da mu rukom otre znoj sa čela.
     "Zašto?" upita ona. "Zašto?"
     "Zato što je trebalo da znamo da Pekar nije očekivao da će mu patroldžije stvarati neprilike ako odluči da nas izvede po danu. Sećaš li se onog patroldžije? Onoga koji je ubio Pekara?"
     "Da."
     "Sećaš li se njegovog lica?"
     "Nisam se usudila da ga pogledam."
     "Ja jesam, i primetio sam nešto neobično, ali nisam razmišljao o tome. Nisam razmišljao. Lona, to nije bio patroldžija. Bio je to varošanin, Lona. Bio je to varošanin odeven u odeću nekog patroldžije."

8. GOSPA

     Samija od Fifa bila je tačno pet stopa visoka, i svih njenih šezdeset inča nalazilo se u stanju uzdrhtale ozlojeđenosti. Bila je teška funtu i po po inču i u ovom trenutku svaka od njenih dvadeset funti predstavljala je šesnaest unci postojanog besa.
     Žurno je koračala s jednog kraja prostorije na drugi, tamne kose neuredno pokupljene visoko iznad glave, na zašiljenim potpeticama zbog kojih je izgledala viša nego što je to u stvari bila i uske brade sa uočljivim prorezom koja je podrhtavala.
     "Oh, ne!" uzviknu ona. "Ne bi on to meni učinio. On to nije smeo da mi učini. Kapetane!" Glas joj je bio oštar i u njemu se osećala naviknutost osobe na vlasti da izdaje naređenja. Kapetan Raceti se povijao onako kako je vetar duvao. "Moja Gospo?"
     Za svakog bi Florinijanca kapetan Raceti, razume se, bio 'Vlastelin'. Jednostavno, Vlastelin. Za sve Florinijance, svi Sarkiti su bili Vlastelini. Ali među Sarkitima bilo je Vlastelina i pravih Vlastelina. Kapetan je bio samo Vlastelin. Samija od Fife bila je pravi Vlastelin; to jest Vlastelinka, što je izlazilo na isto.
     "Moja Gospo?" obrati joj se on.
     "Neće meni niko naređivati", reče ona. "Nisam neka šiparica. Svoja sam gospodarica. Odlučila sam da ostanem ovde."
     "Molim vas da shvatite, Gospo", poče pažljivo kapetan, "da ja nemam nikakve veze s tim naređenjem. Niko me nije pitao za savet. Smao mi je jasno i glasno rečeno šta treba da učinim."
     Srce mu je sišlo u pete dok je preturao po džepovima tražeći kopiju svojih naređenja. Već dva puta je pokušao da joj pokaže dokaze, ali je ona odbila da ih razmotri, kao da je čiste savesti mogla poreći, ako ih ne bi videla, ono što mu je bila dužnost da izvrši.
     Opet je doslovce ponovila ono što mu je i prethodna dva puta rekla. "Ne zanimaju me vaša naređenja."
     Okrenula se lupivši potpeticama i žurno se udaljila od njega.
     On krenu za njom i lagano reče: "Naređenja obuhvataju i uputstva da vas, ako odbijete da krenete - izvinite što to moram da kažem - odnesem na brod."
     Ona se okrenu. "Nećete se usuditi da učinite tako nešto!"
     "Uzevši u obzir", zausti kapetan, "ko mi je to naredio, usudio bih se da učinim i mnogo više."
     Ona pokuša da ga pridobije ulagivanjem. "Ali kapetane, ne preti mi nikakva stvarna opasnost. Sve je to veoma smešno i potpuno ludo. U Gradu vlada mir. Samo je juče poslepodne jedan patroldžija bio onesvešten u biblioteci. Odista!'
     "Jutros je neki Florinijanac ubio jednog patroldžiju."
     To ju je uzdrmalo, ali maslinasta koža joj postade samo još zagasitija, dok joj crne oči stadoše da sevaju. "Kakve to veze ima sa mnom? Ja nisam patroldžija."
     "Gospo, brod je spreman. Ubrzo polazi. Morate biti na njemu."
     "A moj rad? Moje istraživanje? Shvatate li... Ne, vi to ne možete shvatiti."
     Kapetan ništa ne reče. Ona se okrenu od njega dok joj je sjajna haljina od bakarnog kirta sa nitima mlečnog srebra isticala neobičnu toplinu i glatkoću ramena i mišica. Kapetan Raceti ju je promatrao pomalo drugačije nego što mu je to nalagala puka uljudnost i ponizna nepristrasnost koju je obični Sarkit bio dužan da ispolji pred jednom tako važnom Gospom. Pitao se zašto je jedan tako primamljiv zalogajčić odabrao da provodi vreme izigravajući osobu kojoj je tobože stalo do univerzitetske karijere.
     Samija je bila svesna da njeno bavljenje naukom nailazi na blagu porugu kod ljudi koji su navikli da o aristokratkinjama sa Sarka razmišljaju smo kaoa o Gospama koje svu pažnju posvećuju sjaju učtivog društva i eventualno se dva puta u životu pretvore u inkubatore, ali nikako više od dva puta, za dva buduća sarkitska Vlastelina. Međutim, nije na to uopšte obraćala pažnju.
     Dolazile bi kod nje i govorile: "Da li stvarno pišeš knjigu, Samija?" a onda bi zatražile da je vide i počinjale da se kikoću.
     Tako su se ponašale žene. Muškarci su bili još gori, sa njihovom blagom snishodljivošću i očiglednim ubeđenjem da bi samo jedan njihov pogled, ili pak ruka prebačena oko struka, bili dovoljni da je izleče od tih gluposti i skrenu joj um na odista važne stvari.
     Sve je počelo još tako davno, dopiralo je do njenih najranijih sećanja, jer oduvek je bila zaljubljena u kirt, dok su drugi ljudi njegovo postojanje prihvatali zdravo za gotovo. Kirt! Kralj, car, bog među materijalima. Nije bilo dovoljno snažne metafore koja bi njega verno opisala.
     Hemijski posmatrano, nije predstavljao ništa više od jedne vrste celuloze. Hemičari su se zaklinjali u to. Pa ipak, i pored svih svojih uređaja i teorija do sada još nisu objasnili zašto se na Florini, i samo na Florini od čitave Galaksije, celuloza pretvara u kirt. To je bila stvar fizičkog stanja; tako su govorili. Ali ako biste ih upitali da vam podrobno objasne po čemu se to fizičko stanje razlikuje od onog kod obične celuloze, oni bi zanemeli.
     Prvi put se sa tim neznanjem srela kod svoje dadilje.
     "Zašto sija, Nani?"
     "Zato što je to kirt, Mijakins."
     "Zašto i druge stvari tako ne sijaju, Nani?"
     "Druge stvari nisu kirt, Mijakins."
     I to je bilo sve. Pre samo tri godine napisana je i jedna dvotomna monografija na tu temu. Pažljivo ju je pročitala, ali sve se na kraju svelo na dadiljino objašnjenje. Kirt je kirt, zato što je kirt. Stvari koje nisu bile kirt, nisu kirt zato što nisu kirt.
     Razume se da kirt nije sijao sam po sebi, ali kada bi bio pravilno upreden sijao bi na suncu metalnim sjajem u raznim bojama ili u svim bojama odjednom. Drugačijim postupkom moglo se postići da niti svetlucaju poput dijamanta. Uz malo napora, dobijao se proizvod krajnje otporan na toplotu do šest stotina stepeni Celzijusovih, i potpuno postojan prema gotovo svim hemikalijama. Njegove niti mogle su se bolje upresti čak i od najtananijih sintetskih niti, a iste te niti imale su dvostruko veću vučnu čvrstoću od bilo koje poznate legure čelika.
     Imao je i veću primenu, veću raznovrsnost od bilo koje druge supstance, poznate čoveku. Da nije bio tako skup mogao bi se koristiti umesto stakla, metala ili plastike u bilo kojoj od bezbrojnih industrijskih grana. Zbog svojih osobina bio je to jedini materijal koji se koristio za unakrsne, neobično tanke veze na optičkoj opremi, kao kalup za izlivanje hidrohrona koji su se upotrebljavali u hiperatomskim motorima, kao i laka i dugotrajna mreža tamo gde je metal bio suviše krt, suviše težak, ili i jedno i drugo.
     Ali kao što je već rečeno, to je samo kratak popis njegove upotrebe, pošto je bilo zabranjeno koristiti ga u velikim količinama. U stvari, žetva kirta sa Florine odlazila je na proizvodnju tkanine koja je upotrebljavana za pravljenje već legendarne odeće u istoriji Galaksije. Florina je odevala aristokratiju sa milion svetova, tako da se žetva kirta sa samo jednog sveta, Florine, štedljivo raspoređivala. Samo je dvadesetak žena sa svakog sveta moglo imati svu garderobu od kirta; njih dve hiljade moglo je doći do jakne od tog materijala ili možda para rukavica. A njih dvadeset miliona gledale su ih iz daljine i žudele za nečim sličnim.
     Na svih milion svetova u Galaksiji koristila se u žargonu ista reč koja je označavala snoba. To je bio jedini idiom u jeziku koji su svi svuda odmah i pravilno razumeli. Glasio je: "Čovek bi pomislio da će useknuti nos u kirt!"
     Kada je Samija malo odrasla otišla je do oca.
     "Šta je kirt, tatice?"
     "To je tvoj hleb i puter, Mia."
     "Moj?"
     "Ne samo tvoj, Mia. To je hleb i puter Sarka."
     Razume se! Veoma lako je razumela razlog zbog koga je to tako. Nijedan svet u Galaksiji nije pokušao da uzgaja kirt na svom tlu. Sark je u početku smrću kažnjavao sve, domoroce i strance, koji bi pokušali da prokrijumčare seme sa planete. Time nisu uspeli da spreče uspešno krijumčarenje, ali kako su vekovi prolazili i Sark je konačno postao svestan istine, te je taj zakon bio ukinut. Ljudima sa svih strana bilo je omogućeno da kupe seme kirta (količina za količinu), ili gotovu odeću od kirta.
     Mogli su da dođu do toga, jer se pokazalo da kirt posađen bilo gde u Galaksiji sem na Florini izrasta u običnu celulozu. Belu, ravnu, slabu i beskorisnu. Nije to bio čak ni pošteni pamuk.
     Da li je u pitanju bio neki sastojak tla? Možda neka osobina zračenja florinijanskog sunca? Nešto u vezi sa bakterijama na Florini? Sve su pokušavali. Uzimani su uzroci florinijanskog tla. Konstruisani su veštački lukovi svetlosti koji su oponašali poznati spektar florinijanskog sunca. U tuđa tla unošene su bakterije sa Florine. Ali kirt bi uvek izrastao beo, ravan, slab i beskoristan.
     Bilo je toliko toga da se kaže o kirtu što nikada nije bilo rečeno. I to ne one stvari koje se mogu naći na tehničkim izveštajima ili hartijama istraživača, pa čak ni u turističkim vodičima. Samija je pet godina maštala o tome da napiše pravu knjigu, istinitu priču o kirtu; o svetu na kome uspeva i o ljudima koji ga gaje.
     Bio je to samo san kome su se svi podsmevali, ali ona se nije predavala. Uporno je zahtevala da otputuje na Florinu. Nameravala je da provede jednu sezonu na poljima i nekoliko meseci u mlinovima. Nameravala je da...
     Ali uopšte nije bilo važno ono što je ona nameravala. Bilo joj je naređeno da se vrati.
     Naglo, kao što je to obično činila, donela je odluku. Za ono što želi moći će da se izbori i na Sarku. Zlovoljno je sama sebi obećala da će se na Florinu vratiti za nedelju dana.
     Stoga se okrenula prema kapetanu i hladno upitala: "Kada polazimo, gospodine?"

     Samija se zadržala na panoramskom doku sve dok je Florina predstavljala vidljivu kuglu. Bio je to zelen svet koji je podsećao na proleće, po klimi mnogo prijatniji od Sarka. U međuvremenu se potrudila da malo prouči domoroce. Florinijanci na Sarku joj se nisu dopadali, jer su u pitanju bili isceđeni muškarci koji se nisu usuđivali da je pogledaju, već su okretali glave u stranu dok je ona prolazila, u skladu sa postojećim zakonom. Međutim, na svom rodnom svetu domoroci su, prema uopštenom izveštaju, bili srećni i bezbrižni. Neodgovorni, razume se, i nalik na decu, ali bili su šarmantni.
     Kapetan Raceti je prekinu u razmišljanju. "Gospo, da li biste se povukli u svoje odaje?" upita on.
     Ona podiže pogled i lako se namršti, tako da joj se između očiju pojavi jedna sićušna uspravna bora. "Kakva ste to nova naređenja primili, kapetane? Jesam li zatvorenik?"
     "Razume se da niste. To je samo mera opreza. Svemirska luka bila je neobično prazna pre poletanja. Izgleda da je došlo do još jednog ubistva, koje je takođe počinio neki Florinijanac, te su se patroldžije iz luke pridružile ostalima u lovu na čoveka u gradu."
     "A kakve to veze ima sa mnom?"
     "Pa, pošto je, po svemu sudeći, upravo to bio slučaj, trebalo je da postavim vlastitog stražara (uopšte se ne trudim da umanjim svoju krivicu); neovlašćena lica mogla su da se ukrcaju na brod."
     čZbog čega?"
     "Ne bih umeo na to da vam odgovorim, ali sigurno ne zato da bi nama pričinili zadovoljstvo."
     "Preterujete, kapetane."
     "Bojim se da grešite, Gospo. Naši meraži energije bili su, razume se, neupotrebljivi dok smo se nalazili isto onoliko udaljeni od florinijanskog sunca koliko i sama planeta, ali to više nije slučaj i izgleda da iz skladišta za slučaj nužde dopire suviše zračenja toplote."
     "Vi to ozbiljno?"
     Kapetanovo mršavo, bezizražajno lice za trenutak ju je otsutno posmatralo. "Zračenje odgovara meri onoga koje emituju dva obična ljudska biće", objasni on.
     "Ili je možda posredi neka grejna jedinica koju je neko zaboravio da isključi."
     "Gospo, ne registrujemo nikakvo oticanje energije iz naših zaliha. Spremili smo se da krenemo u pretraživanje, Gospo, ali vas najpre molimo da se povučete u svoju odaju."
     Ona ćutke klimnu i udalji se iz prostorije. Dva minuta kasnije, mirnim glasom i bez imalo žurbe, ona putem komunikacijske cevi izdade nalog. "Proverite skladište za slučaj nužde."

     Da je samo malo olabavio svoje zategnute živce Mirlin Terens je vrlo lako mogao da postane histeričan, što bi mu, čak, možda, i dobro došlo. Tek za koji minut je zakasnio s povratkom u pekaru. Već su je bili napustili i samo ih je pukom srećom sreo na ulici. Ono što je potom usledilo bilo mu je iznuđeno; uopšte nije bio u pitanju slobodan izbor; i tako je sada Pekar ležao pred njim mrtav.
     Posle toga, pošto se gomila uskomešala, Rik i Valona nestali u nastaloj gužvi, a vazdušna kola patroldžija, pravih patroldžija počela da se pojavljuju poput lešinara - šta je mogao da učini?
     Brzo je odbacio prvobitni poriv da krene za Rikom. To ne bi bilo dobro. Nikada mu ne bi pošlo za rukom da ga pronađe, ali su zato šanse da patroldžije pronađu njega bile prevelike. Stoga je pohitao u drugom pravcu, prema pekari.
     Njegova jedina šansa ležala je u samoj organizaciji patroldžija. Generacijama su već živeli spokojno. Bar nije bilo pobuna Florinijanaca vrednih pomena već dva veka. Institucija varošanina (on se divlje isceri pri pomisli na to) činila je čuda i od tada su patroldžije obavljale samo površne policijske dužnosti. Nedostajao im je pravilno usmeren timski rad, koji bi bez sumnje bio upražnjavan da su im uslovi života bili teži.
     To mu je i omogućilo da u zoru ušeta u patroldžijsku stanicu, u koju je njegov opis već sigurno bio poslat, mada očigledno niko na njega nije obratio neku veću pažnju. Na dužnosti je bio samo jedan patroldžija, koji je, međutim, delovao krajnje nezainteresovano i zlovoljno. Upitao je Terensa kojim poslom dolazi, a taj posao je podrazumevao i jednu plastičnu ploču razmera dva sa četiri koju je otrgnuo sa bočne strane jedne nakrivljene kolibe u gradskom predgrađu.
     Udario je njome patroldžiju po lobanji i zamenio s njim odeću i oružje. Popis njegovih zločina već je ionako bio toliko neverovatan da se čak nije ni potrudio da utvrdi da je patroldžija mrtav, a ne samo ošamućen.
     Pa ipak, i dalje je bio na slobodi, a zarđala mašinerija patroldžijske pravde je, bar do sada, uzaludno za njim škripala.
     Stigao je, najzad, i do pekare. Pekarev postariji pomoćnik stajao je na vratima u uzaludnom nastojanju da prikrije svoju uznemirenost, a kada je ugledao omrznutu crnu i srebrnu boju uniforme patroldžije jedva čujno je zapištao i nestao u radnji. Varošanin se baci za njim i svojom dežmekastom pesnicom uhvati ga za olabavljenu, brašnjavu kragnu i poprilično ga steže. "Kuda se Pekar bio uputio?"
     Starčeve usne se razmakoše, ali kroz njih ne iziđe nikakav glas.
     "Pre dva minuta ubio sam čoveka", napomenu varošanin. "Sasvim mi je svejedno da li ću ubiti još jednog."
     "Molim vas. Molim vas. Ne znam gospodine."
     "Umrećeš zato što ne znaš."
     "Ali ništa mi nije kazao. Izvršio je neke rezervacije."
     "Toliko si samo načuo, a? Šta si još čuo?"
     "Jednom je pomenuo Voteks. Mislim da je izvršio rezervaciju karata za neki svemirski brod."
     Terens ga odgurnu.
     Moraće da sačeka. Moraće da sačeka dok se napolju ne stiša prvo uzbuđenje. Moraće da rizikuje da u pekaru stignu i prave patroldžije.
     Ali ne još dugo. Ne dugo. Morao je da pretpostavi šta će njegovi negdašnji sadruzi učiniti. Rik je, razume se, bio nepredvidiv, ali zato je Valona bila pametna devojka. Sudeći prema načinu na koji su pobegli mora da su stvarno pomislili da pred sobom imaju patroldžiju, i Valona će sigurno zaključiti da je za njih najsigurnije da nastave bekstvo prema planu koji je Pekar za njih smislio.
     Pekar je izvršio rezervaciju za njih. Svemirski brod će ih čekati. Sigurno će tamo otići.
     Ali on treba da stigne prvi.
     U ovako bezizlaznoj situaciji mislio je samo o tome. Samo je to bilo važno. Ako bi izgubio Rika, ako bi izgubio to potencijalno oružje protiv tirana sa Sarka, njegov vlastiti život bio bi tek mali dodatni gubitak.
     Stoga, kada je krenuo, nije više osećao nikakvu mučninu iako se sve dešavalo u po bela dana, iako su patroldžije do tada već sigurno saznale da treba da tragaju za čovekom u uniformi patroldžije, i mada su se dvoja vazdušna kola nalazila na vidiku.
     Terens je znao koja je svemirska luka u pitanju. Na čitavoj planeti postojala je samo jedna luka toga tipa. Na desetine manjih nalazilo se u Gornjem Gradu, služeći za privatnu upotrebu, poletanje i spuštanje svemirskih jahti, i na stotine razasutih po čitavoj planeti, koje su služile samo za primanje nezgrapnih teretnih brodova što su odnosili divovske jednostavne potrošačke proizvode. Ali među svima njima postojala je samo jedna svemirska luka koju su koristili obični putnici, siromašni Sarkiti, florinijanski civilni službenici i ono nekoliko stranaca kojima bi pošlo za rukom da dobiju dozvolu da posete Florinu.
     Florinijanac na ulaznoj kapiji primetio je Terensa još dok se približavao, što je u njemu probudilo živo zanimanje. Vakuum koji ga je okruživao postao je nepodnošljiv.
     "Pozdravljam vas, gospodine", obrati mu se on. Glas mu je zazvučao gotovo zlurado. Konačno, bile su poubijane neke patroldžije. "U gradu vlada znatno uzbuđenje, zar ne?"
     Terens, međutim, ne zagrize mamac. Spustio je dosta nisko zaobljeni vizir na kacigi i zakopčao tuniku do grla.
     Rešio je da grubo odbrusi. "Jesu li dve osobe, muškarac i žena, nedavno ušli u luku na putu za Voteks?'
     Čuvar je bio zapanjen. On najpre proguta knedlu, a zatim krajnje poniznim glasom odgovori: "Jesu, policajče, imali su sasvim isprevne rezervacije. Ne bih ja pustio strance da prođu bez propisnih ovlašćenja."
     Terens se, međutim, ne obazre na to. Propisna ovlašćenja! Pekaru je za jednu noć pošlo za rukom da ih pribavi. Galaksije mu, zapita se on, koliko li duboko zadire ta trantorska špijunska organizacija u sarkitsku administraciju?
     "Kojim imenima su se poslužili?"
     "Garet i Hansa Barn."
     "Da li je njihov brod otišao? Brzo!"
     "N-nije, gospodine."
     "Na kom je doku?"
     "Sedamnaestom."
     Terens se uzdrža da ne potrči, ali njegov hod nije mnogo za tim zaostajao. Da se tamo našao koji pravi patroldžija, ovo njegovo ubrzano, nedostojanstveno hodanje nalik na trčanje predstavljalo bi mu poslednje putovanje u slobodi.
     Jedan čovek u oficirskoj uniformi stajao je kod glavne brodske vazdušne komore.
     Terens se bio zaduvao. Povrativši dah, on upita: "Da li su se Garet i Hansa Barn ukrcali na brod?"
     "Ne, nisu", odvrati ravnodušno oficir. Bio je Sarkit i za njega je patroldžija predstavljao samo još jednog čoveka koji nosi uniformu. "Nosite li neku poruku od njih?"
     Na rubu strpljenja, Terens ponovo upita: "Nisu se ukrcali?"
     "Pa, to sam vam već rekao. Ne čekamo na njih. Krenućemo po planu, sa njima ili bez njih."
     Terens se okrenu i udalji.
     Ponovo se našao kod kabine čuvara. "Nisu na brodu. Da nisu možda odustali?"
     "Ne, gospodine. Koliko ja znam, nisu."
     "Šta je sa drugim kapijama?"
     "One ne služe za izlaske. Ovo je jedini izlaz."
     "Proveri, ipak, ti bedni idiote!"
     Čuvar, sav uspaničen, podiže komunikacijsku cev. Nijedan patroldžija nije nikada sa njim tako ljutito razgovarao i on se plašio posledica. Posle dva minuta ponovo ju je spustio.
     "Niko nije izišao, gospodine", obavesti ga on.
     Terens je zurio u njega. Ispod crne kacige kosa boje peska lepila mu se za lobanju i niz oba obraza slivali su mu se svetlucavi potoci znoja.
     "Da li je bilo koji brod napustio luku od kada su oni ušli?" upita on.
     Čuvar pogleda u raspored. "Jedan", odvrati on. "Putnički brod Poduhvat."
     On se zatim razbrblja, želeći da zadobije naklonost besnog patroldžije, dobrovoljno mu nudeći obaveštenje. "Poduhvat je bio ovde na naročitom zadatku - da sa Florine na Sark prebaci gospu Samiju od Fifa."
     Nije se potrudio da podrobno opiše koji je od prefinjenih načina prisluškivanja koristio da bi se upoznao sa tim 'poverljivim izveštajem'.
     Ali Terensu sada to i nije bilo važno.
     Lagano se vratio nazad. Ako se odbaci nemoguće, ono što ostane, koliko god da je neverovatno, predstavlja istinu. Rik i Valona su ušli u svemirsku luku. Nisu ih uhvatili, pošto bi čuvar sigurno o tome bio obavešten. Malo je verovatno da su samo lutali po luci, jer bi u tom slučaju do sada već bili uhvaćeni. Nisu se nalazili ni na brodu za koji su imali karte. Nisu napustili uzletište. Jedini brod koji je otišao sa uzletišta bio je Poduhvat. Što znači da su se Rik i Valona nalazili na njemu, možda kao zarobljenici, a možda i kao slepi putnici.
     Nije bilo bitne razlike. Ako su bili slepi putnici uskoro će postati zarobljenici. Samo jednoj florinijanskoj seljanki i stvorenju oštećenog uma ne bi palo na pamet da na jednom modernom svemirskom brodu ne mogu izigravati slepe putnike. I od svih svemirskih brodova koje su imali na raspolaganju izabrali su baš onaj koji je trebalo da preveze ćerku Vlastelina od Fifa.
     Vlastelina od Fifa!

9. VLASTELIN

     Vlastelin od Fifa bio je najvažnija osoba na Sarku i zbog toga nije voleo da ga iko vidi kako stoji. Poput svoje kćeri i on je bio nizak, ali ne i skladno građen kao ona; noge su mu bile nesrazmerno kratke. Torzo mu je bio čak mišićav, a glava bez sumnje veličanstvena, ali zato mu je telo stajalo na zdepastim nogama koje su morale nezgrapno da se gegaju kako bi izdržale toliki teret.
     Stoga je uvek sedeo za radnim stolom i sem njegove kćeri, ličnih slugu i žene dok je još bila živa, niko ga nikada nije video ni u kakvom drugom položaju.
     Sedeći tako, predstavljao se onakvim kakav je i bio. Sa tom svojom velikom glavom, gotovo bezusnim ustima, nosem sa širokim nozdrvama i zašiljenom bradom razdeljenom po sredini, možda je i izgledao blag, ali isto tako i nepokolebljiv kada je to bilo potrebno. Čvrsta kosa, začešljana unazad, koja mu je dopirala gotovo do ramena pošto se nije trudio da prati modu, bila je plavocrna, bez ijedne sede vlasi. Obraze, usne i bradu prekrivala mu je neuništiva brada, koju je florinijanski berberin morao dva puta dnevno da uklanja.
     Vlastelin je pozirao i bio je svestan toga. Na licu mu je lebdeo uvežbani izraz a šake, široke, jake, sa kratkim prstima, držao je ovlaš spojene na stolu čija je glatka, uglačana površina bila potpuno prazna. Na njemu nije bilo nijednog lista hartije, komunikacijske cevi, niti ukrasa. Ali ta jednostavnost stola samo je još više isticala prisustvo samog Vlastelina.
     Razgovarao je sa svojim bledim, poput ribe belim sekretarom naročitim beživotnim tonom koji je čuvao za mehaničke aparate i florinijansku civilnu poslugu. "Pretpostavljam da su svi prihvatili?"
     Uopšte nije sumnjao u to kakav će biti odgovor.
     Sekretar mu odvrati isto tako beživotnim glasom: "Vlastelin od Borta izjavio je da će stići tek u tri, zbog ranije zakazanih poslovnih obaveza."
     "Rekli ste mu?"
     "Saopštio sam mu da je zbog prirode ovog posla svako odlaganje nepreporučljivo."
     "Ishod?"
     "Doći će, gospodine. Ostali su se odmah složili."
     Fif se osmehnu. Pola sata ranije ili kasnije uopšte nije bilo važno. U pitanju je bio samo novi princip, i to je sve. Veliki vlastelini bili su suviše osetljivi kada je bila reč o njihovoj nezavisnosti, ali moraće da se odreknu te svoje slabosti.
     Sada je čekao. Prostorija je bila velika, mesta za ostale pripremljena. Na velikom hronometru, čija sićušna energetska iskra radioaktivnosti nije za hiljadu godina nijednom otkazala niti zapela, bilo je dva dvadeset jedan.
     Do kakvih je samo eksplozija došlo u protekla dva dana! Još će stari hronometar možda prisustvovati događajima koji će se moći uporediti sa najuzbudljivijim iz prošlosti.
     Taj je hronometar mnogo toga video tokom proteklih hiljadu godina. Kada je počeo da odbrojava prve minute Sark je bio novi svet, golim rukama podignutih gradova i sa sumnjivim vezama sa ostalim starijim svetovima. Merač vremena se tada nalazio u zidu stare zgrade od cigala koja se, međutim, još odavno pretvorila u pepeo. Ravnomerno je odbrojavao tokom tri kratkotrajna sarkitska 'cartva' kada su nedisciplinovani vojnici Sarka uspeli da, na duže ili kraće vreme, upravljaju sa nekih pet ili šest okolnih svetova. Njegovi radioaktivni atomi eksplodirali su u strogo određenim statističkim etapama i tokom dva razdoblja kada su flote okolnih svetova upravljale politikom na Sarku.
     Jedan trenutak pre nekoliko stotina godina označio je nailazak mirnog razdoblja kada je Sark otkrio da se na svetu koji mu je najbliži, Florini, u njenom tlu krije neprocenjivo bogatstvo. Jednoličnim ritmom preživeo je i dva pobedonosna rata i svečano obeležio uspostavljanje osvajačkog mira. Sark je napustio svoja carstva, u celosti prigrabio Florinu i postao toliko moćan da ga ni Trnator na taj način ne bi mogao nadmašiti.
     Trantor je želeo Florinu, baš kao što su je želele i druge sile. Tokom vekova Florina je postala planeta ka kojoj su pružane ruke kroz svemir, ruke koje su lagano pipale i žudno se istezale. Ali tu je bio Sark da udara packe po tim ispruženim šakama, Sark koji bi pre dozvolio da dođe do galaktičkog rata nego što bi oslabio svoj stisak.
     Trantoru je to bilo poznato! Trantoru je to bilo i te kako dobro poznato!
     Kao da je tihi ritam hronometra izazvao jednu običnu melodiju u vlastelinovom umu.
     Bilo je dva dvadeset tri.
     Pre gotovo godinu dana, sastalo se pet Velikih vlastelina Sarka. I onda, kao i danas, okupili su se ovde, u njegovom vlastitom predvorju. I onda, kao i sada, Vlastelini, raštrkani po čitavoj planeti, svaki na svom kontinentu, sreli su se u trodimenzionalnoj personifikaciji.
     To se, jednom reči, pretvorilo u trodimenzionalnu televiziju, u prirodnoj veličini i sa zvukom i bojom. Duplikati su se mogli naći u svakom prosečno imućnom domu na Sarku. Ono što ih je činilo neobičnim bilo je odsustvo bilo kakvog vidljivog prijemnika. Sem Fifa, okupljeni Vlastelini bili su prisutni na sve moguće načine - osim lično. Zidovi iza njih se nisu videli, nisu svetlucali, pa ipak je ruka s lakoćom prolazila kroz njihova tela.
     Pravo telo Vlastelina od Runa nalazilo se na suprotnoj strani planete, a njegov je kontinent bio jedini na kome je u ovom trenutku vladala noć. Kockasti prostor koji je istog časa okružio njegov lik u Fifovoj kancelariji bio je osvetljen hladnim, belim sjajem veštačke svetlosti, malo zamračenim usled okolne dnevne svetlosti.
     Okupljen u jednoj prostoriji, lično ili putem projektovanog lica, nalazio se čitav vlastelinski Sark. Bila je to neobična i ne baš junačka personifikacija planete. Runa je bio ćelav i ružičasto debeo, a Bal je imao suvu, sivu i smežuranu kožu. Stin je bio napuderisan i narumenjen, sa očajničkim osmehom istrošenog čoveka koji se pretvara da ga još pokreće životna sila, koja ga inače beše odavno napustila, a Bort se gotovo dičio što ne koristi pogodnosti dostupne bilo kom čoveku i to u toj meri da se pojavio sa dvodnevnom bradom i prljavim noktima.
     Pa ipak, oni su predstavljali petoricu velikih vlastelina.
     Nalazili su se na samom vrhu tri vladajuća sloja na Sarku. Najniži sloj je, razume se, predstavljala florinijanska Civilna služba, koja je ostala postojana i posle svih promena što su obeležile uzdizanje i pad pojedinih plemenitih porodica na Sarku. U stvari, oni su bili ti koji su podmazivali osovine i pokretali vladine točkove. Po rangu viši od njih bili su ministri i glavešine odeljenja koje je na ta mesta postavljao nasledni (i bezopasni) Šef države. Njihova jedina dužnost, kao i dužnost samog Šefa, sastojala se u potpisivanju državnih papira, pošto ovi bez njihovog potpisa ne bi bili pravosnažni.
     Najviši sloj predstavljala su ova petorica koji su između sebe, prećutnim sporazumom, podelila postojeće kontinente. Oni su bili glavešine porodica što su upravljale najvećim delom trgovine kirtom, te je otuda poticao i sav njihov prihod. Novac je bio taj koji je kupovao moć i konačno krojio politiku na Sarku, a oni su ga imali. Od njih petorice Fif ga je imao najviše.
     Pre gotovo godinu dana Fif se sastao sa njima, te rekao ostalim gospodarima druge planete po bogatstvu u Galaksiji (druge po bogatstvu posle Trantora, koji je, najzad, imao na raspolagnaju pola miliona svetova, a ne samo dva):
     "Dobio sam neobičnu poruku."
     Ništa nisu odvratili. Čekali su.
     Fif pruži komad metalitskog filma svom sekretaru, koji krenu od jedne prilike do druge držeći ga u nivou njihovih očiju kako bi mogli dobro da vide poruku i zadržavajući se dovoljno dugo da je pročitaju.
     Od sve četvorice koji su prisustvovali konferenciji u Fifovoj kancelariji jedino je sekretar bio stvaran, a ostali, uključujući i Fifa, predstavljali su samo senke. I film od metalita bio je samo senka. Bilo je dovoljno da sede i posmatraju svetlosne zrake koji su se protezali preko prostranih oblasti sa Fifovog kontinenta do kontinenta Bala, Borta, Stina i Runinog kontinenta-ostrva. Reči koje su pročitali predstavljale su senke senki.
     Samo je Bort, neposredan i nenaviknut na istančanost, zaboravio na to i posegnuo za porukom.
     Ispružio je ruku do ivice pravougaonog prijemnika lika, ali mu ona bi odsečena. Ruka mu je sada završavala bezobličnim batrljkom. Rifu je bilo jasno da je Bort u svojim odajama upravo zahvatio u prazno i prošao šakom kroz filmovanu poruku. Osmehnuo se kao i ostali. Stin se zakikotao.
     Bort je pocrveneo. Povukao je ruku nazad, i šaka mu se opet pojavila.
     "E pa", započe Fif, "svi ste je pročitali. Ako nemate ništa protiv, ja ću vam je sada naglas pročitati, kako biste razmotrili njeno značenje."
     On posegnu rukom naviše i njegov sekretar, ubrzavši korak, uspe da postavi film u odgovarajući položaj, tako da Fif istog časa poče da čita.
     Čitao je mekim glasom, naglašavajući reči kao da je sam sastavio poruku i kao da sada uživa u tome što je saopštava drugima.
     "Evo poruke: vi ste veliki vlastelin Sarka i niko se ne može meriti s vama po moći i bogatstvu. Pa ipak ta moć i bogatstvo počivaju na tananoj osnovi. Možda smatrate da količina kirta kojom Florina snabdeva vašu planetu ni u kom slučaju ne predstavlja tananu osnovu, ali zapitajte se, koliko dugo će Florina još postojati? Mislite zauvek?
     Ne! Florina može sutra biti uništena. Može, dakako, postojati još hiljadu godina. Veća je verovatnoća, međutim, da će sutra biti uništena. Budite uvereni da ja to neću učiniti, ali to ipak ne možete predvideti. Razmotrite šta bi za vas značilo to razaranje. Takođe uzmite u obzir da više ne posedujete ni moć ni bogatstvo, jer ja tražim da mi predate veći deo i jednog i drugog. Dobićete vremena za rasmišljanje, ali ne previše vremena.
     Ako pokušate da odugovlačite objaviću čitavoj Galaksiji, a naročito Florini, istinu o razaranju koje ih čeka. I ja ću ostati kratkih rukava, ali na to sam već ionako navikao. Ali ni vama neće ništa ostati, a to će biti veoma ozbiljno, pošto ste od rođenja navikli na veliko bogatstvo.
     Predajte mi veći deo svojih poseda u iznosu i na način koji ću vam saopštiti u bliskoj budućnosti, i ono što preostane pripadaće samo vama. To svakako neće biti baš mnogo u odnosu na ono što sada posedujete, ali u svakom slučaju biće više nego što bi vam inače preostalo. Ne mrštite se na ono što će vam ostati. Florina može ostati netaknuta tokom čitavog vašeg života, koji ćete provesti ako ne rasipnički, a ono, bar, udobno."
     Fif beše završio s čitanjem. Nebrojeno puta je preokrenuo film u rukama, a zatim ga lagano smotao u srebrnasti providni cilindar kroz koji su se šablonska slova spajala u crvenkastu mrlju.
     Zatim ponovo progovori, ali ovog puta svojim prirodnim glasom. "Ovo je vrlo zabavno pismo", reče on. "Potpisa nema, a ton pisma, kao što ste imali prilike da čujete, hvalisav je i pompezan. Šta mislite o ovome, Vlastelini?"
     Na Runovom crvenom licu očitavalo se nezadovoljstvo i on reče: "To je očigledno delo nekog čoveka na ivici ludila. Piše u stilu istorijskih romana. Iskreno govoreći, Fife, ne smatram da je ovakvo smeće dostojan izgovor za prekid tradicionalnog sporazuma o kontinentalnoj autonomiji i za sazivanje ovog zajedničkog sastanka. A ne dopada mi se ni to što se odvija u prisustvu tvog sekretara."
     "Mog sekretara? Možda zato što je Florinijanac? Mislite li da se može uznemiriti zbog ovakvog jednog pisma? Gluposti." Dok je ovo izgovarao u glasu mu se više nije osećalo da ga sve ovo zabavlja; sada su se već sticali nedovoljno jasno izgovoreni slogovi, osobeni za način na koji je izdavao naređenja. "Okreni se prema Vlastelinu od Runa."
     Sekretar ga posluša. Pogled mu je bio diskretno spušten, a na njegovom belom licu nije bilo bora niti ga je krasio bilo kakav izraz. Bilo je tako beživotno!
     "Ovaj Florinijanac", reče Fif, ne osvrćući se na čovekovo prisustvo, "moj je lični sluga. Nikada se ne udaljava od mene, i nikada ne dolazi u dodir sa ostalima svoga roda. Ali to ni izdaleka nije razlog zbog koga imam potpuno poverenje u njega. Pogledajte ga. Pogledajte mu oči. Zar ne vidite da je bio podvrgnut tretmanu psiho-sonde? Uopšte nije sposoban ni za kakvu misao koja bi makar i u najblažoj meri bila nelojalna prema meni. Bez uvrede, ali mogu vam reći da bih pre poverovao njemu nego bilo kome od vas."
     Bort se zakikota. "Shvatam vas. Nijedan od nas ne duguje vam lojalnost sondiranog florinijanskog sluge."
     Stin se ponovo zasmeja i promeškolji na svom sedištu, kao da mu je postalo nešto toplije.
     Nijedan od njih nije stavio nikakvu primedbu na to što je Fif primenio psiho-sondu na svom ličnom sluzi. Fif bi se, uostalom krajnje zaprepastio da su to učinili. Upotreba psiho-sonde bila je dozvoljena samo u lečenju mentalnih poremećaja ili za uklanjanje kriminalnih poriva. Iskreno govoreći, čak je i velikim vlastelinima bilo zabranjeno da je upotrebljavaju.
     Pa ipak, Fif je pribegao sondiranju uvek kada je smatrao da je to potrebno, a naročito kada je posredi bio kakav Florinijanac. Međutim, mnogo je delikatnije bilo sondirati kakvog Sarkita. Vlastelin od Stina, koji je u trenutku kada je pomenuto sondiranje nešto zapisivao - što Fifu, dabome, nije promaklo - bio je dobro poznat kao osoba koja je koristila sondirane Florinijance oba pola za ciljeve što su daleko nadmašivali sekretarske dužnosti.
     "A sada", Fif spoji svoje zdepaste prste, "nisam vas sakupio da bih vam pročitao ovo smušeno pismo. Nadam se da je to jasno. U stvari, smatram da smo se našli pred velikim problemom. Kao prvo, zašto bi neko uputio pismo samo meni? Znam da sam najbogatiji među Vlastelinima, ali ipak ja kontrolišem samo trećinu trgovine kirtom. Nas petorica zajedno držimo u rukama čitavu njegovu trgovinu. Nije nimalo teško napraviti pet celo-kopija pisma; to je isto kao kad se pravi samo jedna."
     "Koristite mnogo reči", promrmlja Bort. "Šta želite?"
     Balijeve osušene i bezbojne usne pokrenuše se na tamno-sivom licu. "Želi da sazna, Lorde Borte, da li smo i mi primili kopije ovog pisma."
     "Pa, neka onda tako i pita."
     "Mislio sam da jesam", reče Fif nepromenjenim glasom. "Pa?"
     Vlastelini pogledaše jedan u drugog, sumnjičavo ili izazovno, u zavisnosti od svojih ličnosti.
     Prvi je progovorio Runa. Ružičasto čelo bilo mu je orošeno znojem, te on podiže meki četvorougaonik od kirta kako bi njime upio vlagu iz udubljenja između nabora sala koji su mu se u polukrugovima protezali od uveta do uveta.
     "Ne bih umeo da ti kažem, Fife", reče on. "Mogu da upitam svoje sekretare, koji su, uzgred budi rečeno, svi Sarkiti. Konačno, čak i da je neko slično pismo i prispelo u moju kancelariju, niko ga ne bi shvatio čak ni kao... Kako ono rekosmo?... Uvrnuto? Ono uopšte ne bi ni stiglo do mene. To je sasvim izvesno. A sam nisi bio pošteđen tog đubreta samo zahvaljujući svom neobičnom sekretarskom sistemu."
     On se osvrnu unaokolo i osmehnu, dok su mu desni odbleskivale vlažnim sjajem između usana, iznad i ispod veštačkih zuba od hromiranog čelika. Svaki pojedini zub bio mu je duboko usađen, pričvršten za viličnu kost, te stoga jači od bilo kog zuba od gleđi. Njegov osmeh delovao je čak strašnije nego samo namršteno lice.
     Bal slegnu ramenima. "Pretpostavljam da ono što je Runa upravo rekao važi za sve nas."
     Stin se zakikota. "Ja nikada ne čitam poštu. Stvarno, nikada. To je takva gnjavaža i takav teret da mi ne bi uopšte preostalo slobodnog vremena." On ozbiljna lica pogleda oko sebe, kao da je stvarno bilo potrebno uveriti društvo u ovu važnu činjenicu.
     "Budale", uzviknu Bort. "Šta je sa svima vama? Bojite se Fifa? Slušaj, Fife, ja ne držim nikakve sekretare, jer mi nije potreban posrednik između mene i mog posla. Imam kopiju tog pisma i ubeđen sam da ih imaju i ova trojica. Znate li šta sam učinio s njom? Bacio sam je u žljeb za otpatke. I vama savetujem da učinite isto. Prekinimo ovo. Umoran sam."
     On posegnu za klipnim prekidačem, kojim je hteo da prekine vezu i ukloni svoj lik iz Fifa.
     "Sačekaj, Borte", oštro ođeknu Fifov glas. "Ne čini to. Nisam još završio. Siguran sam da ne želiš da preduzmemo određene mere i donosimo odluke u tvom odsustvu. Zaista ne verujem da to želiš."
     "Pričekaj još malo, Vlasteline Borte", žučno dobaci Runa svojim mekim glasom, mada njegove sitne oči upale u salo nisu gledale baš naročito prijateljski. "Pitam se zašto Vlastelin Fif toliko brine oko jedne sitnice?"
     "Pa", poče Bal svojim suvim glasom da im para uši, "možda Fif smatra da naš prijatelj pismopisac poseduje neko obaveštenje o nekom predstojećem trantorskom napadu na Florinu."
     "Pih", odvrati prezrivo Fif. "Otkuda bi on to mogao znati, ko god da je? Uveravam vas da imamo odličnu tajnu službu. A i kako bi mogao da zaustavi takav napad u slučaju da mu u ime mita predamo naše posede? Ne, ne. On govori o razaranju Florine kao da na umu ima fizičko razaranje, a ne političko."
     "U svakom slučaju sve je to suviše ludo", primeti Stin.
     "Je li?" upita Fif. "Onda očigledno ne shvatate značenje događaja koji su se zbili u protekle dve nedelje."
     "Kojih to događaja?" upita Bort.
     "Izgleda da je nestao jedan istraživač svemira. Za to ste sigurno čuli."
     Bort je bio nervozan i nimalo raspoložen. "Čuo sam za to od Abela sa Trantora. Pa, šta s tim? Ne znam ništa o svemirskim istraživačima."
     "Bar ste, nadam se, pročitali kopiju njegove poslednje poruke, upućene bazi na Sarku pre no što je nestao."
     "Abel mi ju je pokazao. Ali nisam obratio pažnju."
     "A šta je sa vama ostalima?" Fif ih je jednog po jednog izazivao pogledom. "Da li vam sećanje dopire nedelju dana unazad?"
     "Pročitao sam je", javi se Runa. "Sećam se i kako glasi... Razume se! I u njoj se govori o razaranju. Da li na to ciljate?"
     "Slušajte vi", zakrešta Stin, "puna je blesavih nagoveštaja bez ikakvog smisla. Zaista se nadam da nećemo sada o njoj raspravljati. Jedva sam uspeo da se oslobodim Abela, a i on me je pozvao upravo pred večeru. Krajnje žalosno. Odista."
     "Tu nema pomoći, Stine", odvrati Fif s primetnim nestrpljenjem. (Šta čovek da radi sa nekim kao što je Stin?) "Moramo ponovo o njoj razgovarati. Taj istraživač svemira pominje uništenje Florine. Zatim on nestaje, a mi primamo poruke u kojima nam takođe prete uništenjem Florine. Je li to slučajnost?"
     "Hoćeš li da kažeš da je taj istraživač svemira poslao tu ucenjivačku poruku?" prošapta stari Bal.
     "To je malo verovatno. Zašto bi o tome najpre govorio otvoreno, služeći se svojim imenom, a zatim slao anonimne poruke?"
     "Kada je prvi put govorio o tome", podseti ih Bal, "bio je u vezi sa svojom oblasnom kancelarijom, ne sa nama."
     "Čak i da je tako. Ucenjivač, ako to može da izbegne, ne stupa u vezu ni sa kim drugim sem sa žrtvom."
     "Pa onda?"
     "Nestao je. Neka bude da je istraživač svemira pošten. Ali emotovao je opasnu poruku. Sada je u rukama onih koji nisu pošteni, a to su ucenjivači."
     "Ko su to oni?"
     Fif se sumorno zavali u stolicu, dok su mu se usne jedva pomerale. "Je l' me to ozbiljno pitate? Trantor!"
     Stin se strese. "Trantor!" prolomi se njegov pištav glas.
     "Zašto da ne? Koji je bio bolji način da zadobije kontrolu nad Florinom? To je jedan od primarnih ciljeva njihove spoljne politike. A ako uspeju da ih ostvare bez započinjanja rata, tim bolje po njih. Čujte, ako pristanemo na ovaj nemogući ultimatum, Florina je njihova. Nude nam malo..." On prinese dva prsta blizu lica... "Ali koliko dugo ćemo čak i to uspeti da zadržimo?
     S druge, pak, strane, pretpostavimo da se oglušimo o ovo. U tom slučaju stvarno ne bismo imali izbora. Šta bi Trantor onda preduzeo? Pustio bi glas među florinijanske seljake o neminovnom kraju njihovog sveta. Kako bi se glasine širile, tako bi seljake hvatala panika, a šta iz toga može da proistekne sem nesreće? Kakva sila može naterati čoveka da radi ako poveruje da će narednog dana njegov svet biti uništen? Žetva će istruliti. Skladišta će se isprazniti."
     Stin podiže prst da njime popravi boju na obrazu, pošto je prethodno bacio pogled prema ogledalu u svom apartmanu, koje je bilo van dometa prijemne cevi.
     "Ne smatram da će nas to mnogo pogoditi", reče on. "Ako se zalihe smanje neće li cene skočiti? A kada se posle izvesnog vremena pokaže da je Florina još na svom mestu, seljaci će se vratiti na posao. Pored toga, uvek možemo zapretiti da ćemo smanjiti izvoz. Stvarno ne vidim kako bi ijedan kulturni svet mogao da živi bez kirta. Da, u pitanju je Kralj Kirt. Smatram da dižemo prašinu bez ikakve potrebe."
     On zatim zauze stav kojim je svima jasno stavljao do znanja da mu je dosadno, prislonivši pri tom ovlaš prst uz obraz.
     Balijeve stare oči bile su sklopljene tokom ovog poslednjeg dela razgovora. Ali sada se ponovo oglasi: "U ovom trenutku ne može doći do skoka cena. Digli smo ih već do plafona."
     "Tačno", podrža ga Fif. "Ionako neće doći do ozbiljnijeg poremećaja. Trantor čeka na prvi znak bilo kakvih nereda na Florini. Ako bi pred Galaksijom mogli da predstave situaciju tako da izgleda kako Sark nije u stanju da garantuje isporuke kirta, za njih bi bila najprirodnija stvar u Vaseljeni da se prebace ovamo kako bi održali ono što nazivaju redom i kako bi omogućili dalje isporuke kirta. Opasnost bi se krila u tome što bi slobodni svetovi ove Galaksije zbog kirta verovatno bili na njihovoj strani. A naročito onda ako Trantor pristane da prekine s monopolom, ako poveća proizvodnju i snizi cene. Kasnije bi već drugačije zapevali, ali u međuvremenu bi dobili njihovu podršku.
     To je jedini razumni način na koji Trantor može da se dočepa Florine. Ako bi upotrebili čistu silu, slobodna Galaksija van trantorske sfere uticaja bi nam se pridružila, iz razloga puke samozaštite."
     "Kako se u sve to uklapa istraživač svemira?" upita Tuna. "Je li on neophodan? Ako vam je teorija na mestu, trebalo bi i to da objasni."
     "Mislim da objašnjava. Ti istraživači svemira su uglavnom neuravnotežene osobe, a ovaj je razvio neku..." Fifovi prsti se pokrenuše, kao da grade neku neodređenu strukturu... "Neku ludu teoriju. Nije važno kakvu. Trantor ne može da dopusti da se ona obelodani, jer bi je MSIB odmah odbacio. Ali ako bi se njega dočepali i saznali neke pojedinosti, to bi im, bez sumnje, omogućilo da smisle nešto što bi neupućenima izgledalo verodostojno, bar na prvi pogled. Te podatke bi mogli da iskoriste tako da zvuče istinito. Biro je trantorsko mezimče, te njihovo poricanje, kada se priča jednom proturi u obliku naučnih glasina, nikada ne bi bilo dovoljno snažno da nadjača laž."
     "Zvuči mi suviše složeno", požali se Brot. "Sve sami ludaci. Ne mogu da dozvole da procuri, a onda opet puštaju da procuri."
     "Ne mogu da dozvole da vest bude objavljena kao ozbiljno naučno otkriće, ili da kao takva stigne do Biroa", odvrati strpljivo Fif. "Ali mogu da puste da procuri u obliku glasina. Zar ne shvatate?"
     "Zašto onda stari Abel traći vreme tragajući za tim svemirskim istraživačem?"
     "Zar očekujete da svima objavi kako je on kod njega? Ono što Abel zaista radi i ono što se čini da Abel radi, dve su sasvim različite stvari."
     "Pa", prihvati najzad Runa, "ako ste u pravu, šta da preduzmemo?"
     "Saznali smo za opasnost", odgovori Fif, "a to je veoma važno. Pronaći ćemo istraživača, ako to ikako bude moguće. Moramo sve trantorske agente držati pod neprestanom prismotrom, ali sklanjajući im se s puta. Na osnovu njihovog ponašanja mogli bismo da otkrijemo pravac u kome će se događaji razvijati. Moramo u potpunosti onemogućiti bilo kakvu propagandu na Florini u vezi sa uništenjem planete. I prvi najmanji šapat mora biti odbijen na najžešći mogući način.
     Ali najvažnije od svega jeste da ostanemo ujedinjeni. Upravo je to bio cilj ovog sastanka, bar kako ga ja vidim; stvaranje zajedničkog fronta. Svima nam je poznato da su kontinenti međusobno autonomni i uveren sam da niko kao ja ne insistira da tako i ostane. Ali to važi za normalne okolnosti. A ovo nisu normalne okolnosti. Da li vam je to jasno?" Više ili manje nevoljno, jer kontinentalna autonomija nije bila nešto čega bi se lako mogli odreći, svi to prihvatiše.
     "Znači", zaključi Fif, "čekaćemo na njihov naredni potez."
     To se zbilo pre godinu dana. Razišli su se, a zatim je usledio najčudniji i najpotpuniji krah koji je ikada zadesio nekog Vlastelina od Fifa u umereno dugoj i više nego umereno drskoj karijeri.
     Naredni potez nije usledio. Nijedan od njih nije više dobio nijedno pismo. Svemirski istraživač nije pronađen, a Trantor je i dalje nasumice tragao. Ništa se nije čulo o apokaliptičnim govorkanjima na Florini, a žetva i obrada kirta nastavljeni su po planu.
     Vlastelin Runa je svake nedelje pozivao Fifa.
     "Fife", javio bi se on. "Ima li šta novo?" Onako debeo podrhtavao je od oduševljenja dok se prigušeno kikotao.
     Fif je to podnosio hladno i stoički. A šta je drugo i mogao? Stalno je iz početka razmatrao činjenice; međutim, bez ikakvog ishoda. Nešto je nedostajalo. Nedostajao je neki činilac od životne važnosti.
     Bio je svestan da ne zna odgovor, a to je bilo ono što nije očekivao.
     A onda je stalo da prašti na sve strane i on dođe do odgovora.
     Ponovo je sazvao sve na sastanak. Hronometar je sada pokazivao dva dvadeset devet.
     Počeli su da se pojavljuju. Najpre Bort, stisnutih usana, sa iskrzanim dugačkim noktima kojima je strugao po čekinjavom obrazu. Zatim Stin, sveže umivenog lica sa koga je bila skinuta sva boja, tako da je sada izgledao bledo i bolećivo. Bal je izgledao nezainteresovano i umorno, upalih obraza, na stolici dobro obloženoj jastucima, i sa čašom toplog mleka pored sebe. I na kraju Runa, koji je kasnio dva minuta, vlažnih usana, mrzovoljan, i ponovo okružen tamom. Ovog puta njegova svetla su bila prigušena, tako da se video samo kao magličasta gomila, smeštena u kocki senke koju čak ni Fifova svetla nisu mogla da osvetle, iako su imala snagu sunca Sarka.
     "Vlastelini", započe Fif. "Prošle godine sam mudrovao o dalekoj i složenoj opasnosti. Čineći to, upao sam u zamku. Opasnost postoji, ali nije daleko od nas. Blizu je, veoma blizu. Jedan od vas već zna na šta mislim, a i ostali će to uskoro saznati."
     "Na šta to misliš?" upita kratko Bort.
     "Na veleizdaju!" odvrati Fif.

10. BEGUNAC

     Mirlin Terens nije bio čovek od akcije. Ponavljao je to sam sebi kao izgovor, sve do sada, napuštajući svemirku luku, dok mu je um bio potpuno paralizovan.
     Morao je da pazi kako hoda. Ni suviše sporo, da ne bi izgledalo kako dangubi, ni suviše brzo, jer bi inače neko mogao pomisliti da beži. Trebalo je da korača žustro, onako kako bi to činio svaki patroldžija koji se negde uputio svojim poslom i koji se sprema da uđe u svoje površinsko vozilo.
     Kad bi samo uspeo da uđe u površinsko vozilo! Na nesreću, tokom školovanja ni Florinijanci ni florinijanski Varošani ne uče kako se njima upravlja, te je stoga pokušao da razmišlja dok je hodao; međutim, nije mogao. Bili su mu potrebni mir i dosta vremena na raspolaganju.
     A i osećao se toliko loše da je jedva hodao. Možda i nije bio čovek od akcije, ali već je čitav dan i noć i deo narednog dana reagovao brzo. To ga je koštalo strašno mnogo nerava.
     Pa ipak se nije usuđivao da zastane.
     Da je bila noć možda bi imao na raspolaganju nekoliko časova za razmišljanje. Ali bilo je rano poslepodne.
     Da zna da upravlja kolima mogao bi da ode daleko od Grada. I da tamo negde na miru porazmisli o svom narednom koraku. Ali na raspolaganju je imao samo svoje noge.
     Kada bi samo mogao da obustavi svako kretanje, svaku akciju. Kada bi mogao da uhvati Vaseljenu između dva trena, da joj naredi da stane, dok on o svemu ne razmisli. Mora postojati neki način.
     Uronio je, najzad, u dobrodošlu senku Donjeg Grada. Koračao je ukočeno, kao što je video da to čine patroldžije. Mlatio je unaokolo šok-štapom držeći ga čvrsto u šaci. Ulice su bile prazne. Domoroci su se već nagomilali po svojim daščarama. Utoliko bolje.
     Varošanin pažljivo odabra zgradu. Najbolje će biti da odabere jednu od boljih, jednu od onih sa mrljama od obojenih plastičnih cigli i polarizovanim staklom na prozorima. Oni siromašniji su bili mrzovoljni. Nisu imali bogzna šta da izgube. Ali zato će jedan 'boljestojeći' poželeti da pomogne.
     Krenuo je kratkom stazom ka jednoj takvoj kući. Nije se nalazila odmah do ulice, što je bio još jedan od znakova bogatstva. Znao je da neće morati da lupa na vrata, ili da provaljuje. Iza jednog prozora primetio je kako se neko pomera, dok se on približavao putem. (Kako je samo dugotrajna nužda naučila Florinijance da namirišu približavanje patroldžije). Vrata će se bez sumnje otvoriti.
     Otvorila su se.
     Otvorila ih je jedna mlada devojka čije su oči bile obrubljene belim krugovima. Bila je sramežljiva, a na sebi je imala haljinu po čijim se čipkastim naborima videlo da se njeni roditelji veoma trude da održe svoj status iznad onog običnog 'florinijanskog šljama'. Sklonila se u stranu da ga propusti, dok joj je dah ubrzano dopirao kroz rastavljene usne.
     Varošanin joj dade znak da zatvori vrata. "Je li ti otac tu, devojko?"
     "Tata!", zavrišta ona, a zatim, dahćući, dodade: "Da, gospodine!"
     'Tata' pokajnički dođe iz druge prostorije. Prišao je laganim korakom. Za njega nije bilo ništa novo da mu patroldžija zakuca na vrata. Jednostavno, bilo je sigurnije pustiti devojčicu da mu otvori. Manje je bilo verovatno da će nju još s vrata oboriti nego njega, ako se slučajno dogodi da je patroldžija ljut.
     "Vaše ime?" upita varošanin.
     "Jakof, ako dozvolite, gospodine."
     U jednom od džepova varošaninove uniforme nalazio se blok sa tankim listovima. Varošanin ga otvori, trenutak ostade zagledan u njega, napravi kratku zabelešku, a zatim reče: "Jakof! Da! Želim da vidim sve članove domaćinstva. Brzo!"
     Da je bio u stanju da oseća bilo šta osim beznadežne potištenosti, Terens bi čak uživao u samom sebi. Nije bio imun na privlačna zadovoljstva koja sa sobom donosi vlast.
     Porodica se okupi. Jedna mršava žena, zabrinuta, sa detetom od otprilike dve godine koje se uvijalo u njenom naručju, devojka koja mu je otvorila vrata i njen mlađi brat.
     "Nema više nikog?"
     "Nema, gospodine", odgovori ponizno Jakof.
     "Mogu li da se postaram za bebu?" upita zabrinuto žena. "Vreme joj je za popodnevno spavanje. Upravo sam je stavljala u krevet." Ona ispruži dete kao da bi pogled na nevino dete mogao da smekša patroldžijino srce.
     Varošanin je, međutim, ni ne pogleda. Smatrao je da jedan patroldžija to ne bi učinio, a on je sada bio patroldžija. I zato samo kratko dobaci: "Smestite je i dajte joj slatku cuclu kako bi bila mirna. A sada, ti! Jakofe!"
     "Da, gospodine."
     "Ti si odgovoran momak, zar ne?" Svi domoroci, bilo kojih godina, bili su, razume se, za patroldžije samo 'momci'.
     "Jesam, gospodine." Jakofove oči se zasvetleše i on tek neznatno podiže ramena. "Radim kao službenik u centru za preradu hrane. Učio sam matematiku, dugo deljenje. Služim se i logaritmima."
     Da, pomisli varošanin, pokazali su ti kako da upotrebljavaš logaritamske tablice i kako da izgovaraš tu reč.
     Poznavao je taj tip ljudi. Taj čovek će se više ponositi svojim logaritmima nego kakav Vlastelin svojom jahtom. Logaritmi su mu omogućavali da na prozorima ima polaroid, a obojene cigle bile su znak da ume da deli. Prezir koji je osećao prema neobrazovanim domorocima bio je ravan onom koji su prosečni Vlastelini osećali prema svim domorocima, s tim što je njegova mržnja bila snažnija jer je morao da živi među njima, a oni bolji od njega nisu pravili razliku.
     "Veruješ u zakon, zar ne, momče, i u dobre Vlasteline?" Varošanin se i dalje pretvarao da nešto traži po bloku.
     "Moj muž je dobar čovek", upade žena pričljivo. "Nikada nije imao nikakvih neprilika. On se ne druži sa ološem. Kao ni ja. A ni deca. Mi uvek..."
     Terens je ućutka jednim pokretom. "Dobro. Dobro. Čuj me dobro, momak, hoću da sedneš i uradiš ono što tražim od tebe. Želim da mi napraviš spisak svih koje poznaješ u ovom bloku. Imena, adrese, čime se bave, i kakvi su to momci. Naročito me zanima ovo poslednje. Zanima me ima li koji što voli da stvara neprilike. Spremamo čistku. Razumeš?"
     "Da, gospodine. Svakako, gospodine. Kao prvo, tu je Hastings. On stanuje jedan blok odavde. On..."
     "Ne, tako, momče. Daj mu parče papira, ti. A sada sedi i sve lepo zapiši. Sve pojedinosti. Piši lagano, pošto teško čitam vaše domorodačke škrabotine."
     "Imam ispisan rukopis, gospodine."
     "Da vidimo."
     Jakof prionu na posao, lagano pomerajući ruku. Žena mu se naginjala preko ramena, da vidi šta je ispisao.
     Terens se obrati devojci koja ga je pustila da uđe. "Idi do prozora i obavesti me ako vidiš nekog patroldžiju da krene ovamo. Hoću da porazgovaram s njima. Nemoj ih ti zvati. Samo me obavesti."
     Onda je, konačno, mogao da odahne. Usred opasnosti pronašao je bar trenutno sigurno utočište.
     Sem bebinog glasnog sisanja vladala je prilično tišina. Upozoriće ga na vreme ako neprijatelj naiđe, te će moći da utekne.
     Sada je mogao da razmišlja.
     Kao prvo, još malo pa će prestati da izigrava patroldžiju.
     Verovatno su svi izlazi iz grada već bili blokirani, a i poznato im je da ne može upotrebiti nijedno složenije sredstvo transporta od dijamagnetskog skutera. Neće još mnogo vremena proći pre no što zarđalim patroldžijama, koji već odavno ni za kim nisu išli u poteru, ne sine da će jedino sistematskom podelom grada, i pretresanjem bloka za blokom, kuće za kućom, uhvatiti onog koga traže.
     Kada konačno donesu tu odluku, bez sumnje će početi od predgrađa i kretati se prema središtu. Ako tako postupe, ova kuća će biti među prvima u koju će ući, što znači da na raspolaganju ima ograničeno vreme.
     Uniforma patroldžije mu je do sada, uprkos svojim upadljivim bojama - crnoj i srebrnoj - dobro poslužila. Sami domoroci nisu doveli u pitanje njegov položaj. Nisu se zaustavljali da osmotre njegovo bledo florinijansko lice; nisu proučavali njegovu pojavu. Dovoljna im je bila uniforma.
     Uskoro će se i progonitelji dosetiti toga. Setiće se da emituju poruku svim domorocima sa naređenjem da zadrže svakog patroldžiju koji nije u stanju da im pokaže odgovarajuća dokumenta, a naročito onog koji ima belu kožu i kosu boje peska. Svim pravim patroldžijama biće izdate privremene isprave. Ponudiće nagradu. Možda će se samo jedan od stotinu domorodaca usuditi da ščepa patroldžiju za uniformu, bez obzira na to koliko onaj koji je nosi može lažno delovati. Ali i taj jedn na stotinu biće dovoljan.
     Znači, moraće uskoro da prestane da bude patroldžija.
     To je bila jedna stvar. A sada druga. Od sada pa nadalje, neće biti bezbedan nigde na Florini. Ubistvo patroldžije predstavljalo je najteži zločin, tako da će ga progoniti posle pedeset godina - dakako, ukoliko bude bio u stanju da se tako dugo skriva. Znači, moraće da napusti Florinu.
     Ali kako?
     Dao je sebi još jedna dan života. Svakako, bilo je to veoma velikodušno od njega samog. Pretpostavljalo je, međutim, da patroldžije ispadnu glupaci, a on da ima puno sreće.
     Ovo je na neki način predstavljalo prednost. Puka dvadeset četiri časa života lako je mogao da stavi na kocku. To je značilo da može rizikovati više od bilo kog razumnog čoveka.
     On ustade.
     Jakof podiže pogled sa svog lista hartije. "Još nisam završio, gospodine. Trudim se da lepo pišem."
     "Daj da vidim to što si već napisao."
     On baci pogled na pruženi mu papir i reče: "Dovoljno je. Ako se pojave druge patroldžije, ne traćite njihovo vreme pominjući da ste već napravili spisak. U žurbi su i možda će za vas imati neke druge zadatke. Samo učinite sve kako vam kažu. Dolaze li, možda?"
     Devojka kod prozora odgovori: "Ne, gospodine. Da iziđem na ulicu i pogledam?"
     "Nema potrebe. Da vidim. Gde se nalazi najbliži lift?"
     "Otprilike četvrt milje nalevo kada iziđete iz kuće, gospodine. Možete..."
     "Dobro, dobro. Ispratite me."
     Jedan vod patroldžija zavi u tu ulicu upravo u trenutku kada su se vrata lifta zatvarala za varošaninom. Mogao je da oseti kako mu srce lupa. Verovatno su započeli sa sistematskim pretraživanjem i bili su mu za petama.
     Minut kasnije, dok mu je srce još snažno udaralo, on zakorači iz lifta u Gornji Grad. Ovde neće naći nikakv zaklon. Ovde nema stubova. Nikakva legura cementa neće ga štititi odozgo.
     Osećao se poput pokretne crne tačke među sjajnim upadljivim zgradama. Osećao je da ga vide sa dve milje udaljenosti sa svih strana i sa pet milja ako gledaju odozgo, s neba. Činilo mu se da su velike strele uperene u njega.
     Na vidiku nije bilo nijednog patroldžije. Vlastelini koji su prolazili, međutim, nisu ga ni primećivali. Ako su patroldžije za Florinijance predstavljali predmet straha, za Vlasteline oni nisu bili niko i ništa. Ako ga išta može spasti, onda je to bila upravo ta činjenica.
     Imao je neodređenu predstavu o geografiji Gornjeg Grada. Negde u ovoj oblasti nalazio se Gradski park. Najlogičnije bi bilo da upita u kom se pravcu šta nalazi; naredni najlogičniji korak bio bi da uđe u bilo koju zgradu srednje visine i da sa neke od gornjih terasa osmotri okolinu. Prva mogućnost je bila neuptrebljiva. Verovatno nijednom patroldžiji nije bilo potrebno da se raspituje o pravcu. Druga je bila suviše rizična. Unutar zgrade patroldžija bi bio sumnjiv. Čak, suviše sumnjiv. Jednostavno je, stoga, krenuo u pravcu za koji je mislio da ga se seća sa karti Gornjeg Grada što ih je povremeno viđao. Sasvim dobro se snašao. Mesto na koje je nabasao posle otprilike pet minuta nesumnjivo je bio Gradski park.
     Gradski park je predstavljao veštačku mrlju zelenila, površine otprilike stotinu ari. I na samom Sarku su Centralnom parku pridavali suviše važnosti, čas ga nazivajući idiličnim mestom, a čas poprištem orgija. A na Florini, oni koji su o njemu čuli neke neodređene priče, zamišljali su ga deset do sto puta većim nego što je on to u stvari bio, i sto do hiljadu puta luksuznijim.
     Pri svemu tome, stvarni izgled parka bio je krajnje prijatan. Pošto je na Florini vladala blaga klima zeleneo se preko cele godine. U njemu je bilo čistina, pošumljenih delova i kamenih pećina. Tu se nalazio i mali ribnjak sa ukrasnim ribicama i jedan veći, za decu. Čitave noći kupao se u obojenoj svetlosti, sve dok ne bi počela slaba kiša. A upravo u to vreme, između sumraka i kiše, u njemu je bilo najživlje. Održavale su se u njemu igranke, trodimenzionalni estradni programi, a parovi su se gubili duž krivudavih staza.
     Terens, u stvari, nikada ranije nije zakoračio u park, a kada je najzad kročio unutra neprijatno ga je kosnula njegova izveštačenost. Nikako nije mogao da zaboravi na činjenicu da tle i stenje po kome hoda, kao i voda i drveće oko njega, da sve to počiva na potpuno ravnom dnu od armiranog betona; to ga je posebno nerviralo. Setio se polja kirta, dugačkih i ravnih, kao i venaca planina na jugu. Prezirao je strance koji su sebi izgradili igračke usred sve te divote.
     Pola sata je Terens besciljno lutao stazama. Njegova jedina dužnost bila je sada da ostane u Centralnom parku. Čak i ovde možda neće uspeti. Drugde sigurno ne bi uspeo.
     Niko ga nije video. Niko nije bio svestan da je on tu. Bio je ubeđen u to. Neka slobodno upitaju Vlasteline i Vlastelinčiće koji su prošli pored njega. "Da li ste juče u Parku sreli nekog patroldžiju?"
     Šta su mogli da odgovore? Isto tako su mogli i da ih upitaju da li su videli tri bubice kako prelaze preko staze.
     Park je bio suviše pitom. Osećao je kako u njemu raste panika. Popeo se stoga uz stepenice između dve stene i stao da se spušta u udubljenje u obliku šolje okruženo malim pećinama, namenjenim da se u njih sklone parovi koje bi napolju zatekao noćni pljusak. (Mnogo više njih nego što se može nabrojati nije kiša zaticala tu baš slučajno.)
     A onda je ugledao ono što je tražio.
     Jednog čoveka! To jest, jednog Vlastelina. Koračao je napred-nazad prilično brzo. Pušio je opušak, oštro uvlačeći dimove, tresući pepeo u udubljenja za to namenjena, gde bi ovaj ostao trenutak dva a zatim nestajao brzo sagorevajući. Stalno je gledao na sat na lancu.
     Sem njega niko se više nije nalazio u udubljenju. To mesto je bilo nemanjeno za večernje i noćne šetnje.
     Taj Vlastelin je, očito, nekog čekao. To je bar bilo jasno. Terens se osvrnu oko sebe. Niko se nije za njim popeo stepenicama.
     Možda postoji još neko stepenište. Sigurno je postojalo. Ipak, nije važno. Ovakvu priliku nije smeo da propusti.
     On poče da silazi prema Vlastelinu. Vlastelin ga, razume se, uopšte nije primetio, sve dok mu se Terens nije obratio: "Molim vas, izvinite."
     Rekao je to dovoljno učtivo, ali Vlastelini nisu bili navikli da ih patroldžije hvataju za lakat, ma kako učtivo oni to učinili.
     "Šta, do đavola?" uzviknu on. Terens nastavi da mu se obraća s puno poštovanja, ali odlučno. (Treba ga navesti na razgovor. Navesti da te samo pola minuta gleda pravo u oči!) "Ovuda, gospodine", objasni mu on. "Reč je o potrazi za domorocem-ubicom, zbog koga pretresamo ceo grad."
     "O čemu vi to pričate?"
     "Neće dugo potrajati."
     Krajnje nenametljivo, Terens izvuče svoj neuronski bič. Vlastelin ga nikada ranije nije video. Jedva čujno je zazujao, a Vlastelin se već bio ukočio i srušio.
     Varošanin nikada ranije nije podigao ruku na nekog Vlastelina. Iznenadilo ga je, stoga, i samog, osećanje mučnine i krivice koje je osetio.
     I dalje se niko nije pojavljivao. Imao je, dakle, dovoljno vremena da ukočeno telo, sa staklastim i zbunjenim očima, odvuče u najbližu pećinu. Odvukao ga je, zapravo, sve do kraja te plitke pećine.
     Skinuo je potom Vlastelina, s mukom cimajući odeću sa ukočenih ruku i nogu. Izvukao se nakon toga iz svoje prašnjave, znojave patroldžijske uniforme i navukao Vlastelinov veš. Po prvi put je osetio kirtsko tkanje nekim drugim delom tela osim prstima.
     Zatim je obukao ostatak odeće i stavio Vlastelinovu kapicu. Ovo poslednje bilo je neophodno. Te kapice nisu baš bile smatrane modernim među mladima, ali neki su ih ipak nosili, a ovaj je Vlastelin, srećom po njega, spadao u tu skupinu. Za Terensa je to bio najvažniji deo odeće, bez koga ne bi uspeo uspešno da se preruši, pošto bi ga odala njegova svetla kosa. Čvrsto je navukao kapu, prekrivši njome čak i uši.
     Zatim je učino ono što je morao da učini. Odjednom je shvatio da ubistvo patroldžije ipak nije predstavljalo najteži zločin koji je počinio.
     Podesio je blaster na najjači stepen razaranje i uperio ga u onesvešćenog Vlastelina. Posle deset sekundi jedino je ostala pougljenisana masa. To će usporiti istragu, zbuniti progonitelje.
     Patroldžijsku uniformu pretvorio je blasterom u hrpu belog pepela, iz koje je pokupio jako pocrnelu dugmad i šnale. I to će otežati poteru. Možda je ovim obezbedio sebi samo koji dodatni sat; ali vredelo je.
     A sada će morati što pre da ode odatle. Samo je na trenutak zastao ispred pećine, kako bi omirisao vazduh. Blaster je dobro obavio posao. Tek se neznatno osećao miris spaljenog mesa, koji će lako povetarac ubrzo raščistiti.
     Upravo se spuštao stepenicama kada pored njega prođe jedna mlada devojka. Na tren je iz navike oborio pogled. Bila je Gospa. Ipak ga je na vreme podigao da uoči kako je mlada i dosta lepa i da je u žurbi.
     Vilica mu se ukočila. Ona ga, razume se, neće tamo zateći. Ali kasnila je, jer inače on ne bi onoliko puta pogledao na sat. Bilo bi pravo da pomisli da se umorio od čekanja i da je otišao. Ipak, on stade da korača tek nešto malo brže. Nije želeo da ona krene bez daha za njim, kako bi ga upitala nije li video nekog mladića.
     Izišao je iz Parka i krenuo nasumice. Prošlo je još pola sata.
     "Šta sada? Više nije bio patroldžija, već Vlastelin.
     Ali šta sada?
     Zaustavio se napokon na jednom malom trgu sa fontanom u sredini. U vodu su stavili i malu količinu deterdženta, tako da se penila i penušala u veličanstvenim duginim bojama.
     Naslonio se o ogradu, leđima okrenut prema suncu na zapadu i komad po komad lagano je pobacao pocrnele srebrne predmete u fontanu.
     Dok je to radio mislio je na devojku koja je prošla pored njega na stepenicama. Bila je veoma mlada. Zatim se setio i Donjeg Grada i istog časa ga napusti grč zbog griže savesti.
     Otarasio se svih srebrnih ostataka i sada su mu šake bile prazne. Polako je stao da pretražuje džepove, trudeći se, koliko je mogao, da to učini što neupadljivije.
     U džepovima je našao uobičajene stvari. Svežanj ključeva, nekoliko novčića, ličnu kartu. (Svetog mu Sarka! Čak su ih i Vlastelini nosili sa sobom. Ali oni nisu morali da ih daju na uvid svakom patroldžiji koji naiđe.)
     Njegovo novo ime, očigledno, bilo je Alstar Dimon. Nadao se da neće morati da se posluži njime. U Gornjem Gradu bilo je samo deset hiljada muškaraca, žena i dece. Šansa da sretne nekoga ko je lično poznavao Dimona nije bila baš velika, ali nije bila ni zanemarljiva.
     Imao je dvadeset devet godina. Ponovo je počela da ga grize savest zbog onoga što je ostavio u pećini, ali sada se spremno uhvatio s tim ukoštac. Vlastelin je bio Vlastelin. Koliko su dvadesetdevetogodišnjih Florinijanaca osudili na smrt ili sami ubili? Koliko dvadesetdevetogodišnjih Florinijanaca?
     Znao je i gde stanuje, ali to mu ništa nije govorilo. Sasvim površno je poznavao Gornji Grad.
     Hej!
     Slika u boji nekog dečaka, od možda tri godine, u pseudo-trodimenzionalnoj tehnici. Kada ju je izvukao iz korica boje su blesnule, a kada ju je vratio ponovo su pobledele.
     Sin? Nećak? Tamo u Parku je bila i ona devojka, što znači da mu to ne može biti sin, zar ne?
     Ili je, možda, bio oženjen? Da nije imao sastanak sa jednom od onih koje nazivaju 'tajanstvenima'? Zar se na takvu vrstu sastanaka ide i danju? Zašto da ne, pod izvesnim okolnostima?
     Terens se nadao da je tako. Ako je devojka hitala na sastanak sa oženjenim čovekom, sigurno neće u skorije vreme prijaviti njegov nestanak. Pretpostaviće da nije uspeo da umakne ženi. To bi mu obezbedilo još dosta vremena.
     Ne, ne bi. Obuze ga kratkotrajna potištenost. Deca će igrajući se žmurke naleteti na ostatke leša i vrišteći otrčati odatle. To će se sigurno dogoditi u roku od dvadeset četiri časa.
     On još jednom prevrnu džepove. Dozvola za upravljanje jahtom. On pređe preko toga. Svi bogatiji Vlastelini imali su jahte i sami su njima upravljali. To je u ovom veku bilo pomodno. I na kraju, nekoliko odsečaka sarkitskih kreditnih vaučera. Izvesno vreme bi mogao njima da se služi.
     Prisetio se, istog časa, da ništa nije stavio u usta još od prethodne večeri kod Pekara. Kako čovek u trenutku postane svestan da je gladan!
     Iznenada se ponovo vrati na dozvolu za upravljanje jahtom. Čekaj malo, jahtu sada niko ne koristi, pošto je vlasnik mrtav. A to je bila njegova privatna jahta. Broj hangara bio je dvadeset šest, luka devet. Pa...
     Gde se nalazi luka broj devet? Nije imao pojma.
     On osloni čelo o hladnu glatku ogradu koja je opasivala fontanu. Šta sada? Šta sada?
     Odjednom ga prepadne nečiji glas.
     "Zdravo", zazvoni glas. "Nije vam dobro?"
     Terens podiže pogled. Bio je to neki postariji Vlastelin. Pušio je dugačku cigaretu od nekog aromatskog lišća, a sa zlatne narukvice visio mu je zeleni kamen. Obraćao se Terensu vrlo ljubazno, što je ovoga zaprepastilo do te mere da je zanemeo; ali ubrzo se setio. Sada je i sam pripadao klanu. Među sobom Vlastelini su se jedni prema drugima verovatno odnosili kao pristojna ljudska bića. "Samo se odmaram", odgovori varošanin. "Odlučio sam da pođem u šetnju i izgubio pojam o vremenu. Bojim se da sam već zakasnio na sastanak."
     On napravi dodatni pokret rukom, kao da želi da kaže 'šta mogu'. Prilično dobro je umeo da oponaša sarkitski naglasak, jer je dosta dugo dolazio u dodir sa njima; ipak, nije se uhvatio u zamku preterivanja. Lakše je bilo otkriti kada neko preteruje nego kada ne zna dovoljno.
     "Nemate skuter, a?" upita nepoznati. Pripadao je onoj vrsti starijih koje zabavlja mladalačka nepromišljenost.
     "Nemam", priznade Terens.
     "Uzmite moj", ponudi mu istog časa stranac. "Parkiran je u neposrednoj blizini. Možete kasnije podesiti kontrole da se sam vrati ovamo, kada završite. Meni neće biti potreban otprilike još jedan sat."
     Za Terensa je to bila gotovo savršena prilika. Skuteri su bili vrlo brzi i mogli su da umaknu svakom površinskom vozilu patroldžija. Nedostatak mu je bio samo taj što Terens nije umeo da njime upravlja, kao što nije umeo ni da leti bez njega.
     "Odavde do Sarka", reče on. Poznavao je tu vlastelinsku žargonsku uzrečicu za 'hvala', te se njome poslužio. "Ipak ću prošetati. Nije daleko do Luke devet."
     "Ne, nije daleko", složi se onaj drugi.
     Ali od tog odgovora Terens nije imao neke velike koristi. On pokuša ponovo. "Razume se, voleo bih da sam bliže. U suštini je zdravo prošetati do Kirtskog autoputa."
     "Kirtskog autoputa? Kakve on veze ima sa lukom?"
     Nije li već počeo podozrivo da zagleda Terensa? Varošaninu sinu da se verovatno nije obukao onako kako treba. On žurno dodade: "Samo časak! Ne znalazim se baš najbolje. Zbunio sam se šetajući. Da vidimo." I on se neodređeno osvrnu oko sebe.
     "Slušajte. Nalazite se na Reket putu. Samo treba da se spustite do Avenije Trifis i skrenete levo u ulicu koja će vas odvesti do luke." Neznanac mu automatski pokaza rukom pravac.
     Terens se osmehnu. "Tako je. Moraću da prestanem da sanjarim i počnem da razmišljam. Odavde do Sarka, gospodine."
     "Moj skuter vam je i dalje na raspolaganju."
     "Ljubazno od vas, ali..."
     Terens pođe, malo previše žurno, i mahnu čoveku. Vlastelin ostade da zuri za njim.
     Možda će se sutra, kada pronađu leš među stenama i započnu istragu, ovaj Vlastelin prisetiti njihovog razgovora. Verovatno će reći: "Bio je nekako čudan, ako razumete šta hoću da kažem. Rečenice su mu bile nekako neobične i izgledalo je kao da ne zna gde se nalazi. Mogao bih se zakleti da nije čuo za Aveniju Trifus."
     Ali to će biti sutra.
     Pošao je u pravcu u kome ga je Vlastelin uputio. Naišao je na svetlucavi natpis 'Avenija Trifis', jedva vidljiv na narandžastom zdanju koje se prelivalo u svim duginim bojama i predstavljalo njegovu pozadinu. On skrenu nalevo.
     U Luci devet vrvelo je od mladih u odelima za jedrenje na kojima su se isticali šeširi sa izduženim vrhovima i pojasevi za spasavanje oko struka i bedara. Terens je bio podozriv, ali niko na njega nije obraćao pažnju. Na sve strane se čuo žamor razgovora ispunjenog izrazima koje nije razumeo.
     Pronašao je kabinu broj dvadeset šest, ali je dosta dugo ostao da čeka pre no što joj se približio. Nije želeo da se u blizini nađe nijedan Vlastelin, nijedan Vlastelin koji možda ima jahtu u nekoj od obližnjih kabina i koji iz viđenja poznaje Alstera Dimona, te može da se zapita šta taj stranac petlja oko njegovog broda.
     Konačno, kada više nikog nije bilo u okolini, on ode do odeljka. Nos jahte virio je iz hangara u pravcu otvorenog prostora na kome su bile smeštene kabine. On isteže vrat kako bi ga bolje video.
     U poslednjih dvanaest časova ubio je troje ljudi. Od florinijanskog varošanina uzdigao se do patroldžije, od patroldžije do vlastelina. Iz donjeg Grada prešao je u Gornji Grad, a iz Gornjeg Grada u svemirsku luku. Za sve namere i potrebe stajala mu je na raspolagnaju jahta, jedan sasvim odgovarajući brod koji je bio u stanju da ga prebaci u bezbedno naručje bilo kog naseljenog sveta u ovom delu Galaksije.
     Postojala je samo jedna prepreka.
     Nije umeo da upravlja jahtom.
     Bio je strašno umoran, a i gladan. Stigao je dovde, ali dalje nije mogao. Nalazio se na pragu svemira, ali nije bilo načina da taj prag i prekorači.
     Do sada su patroldžije već verovatno shvatile da se više ne nalazi u Donjem Gradu. Krenuće u potragu u Gornji Grad čim im sine da je jedan Florinijanac mogao na to da se odvaži. Zatim će pronaći telo i istraga će krenuti u novom pravcu. Počeće da tragaju za čovekom prerušenim u Vlastelina.
     A on je, evo, ovde. Popeo se do najdaljeg udubljenja u slepom prolazu, priljubio leđa uza zid i stao da čeka da u prvi mah tek jedva čujni zvuci potere postanu sve glasniji i glasniji, dok na kraju psi tragači ne stignu do njega.
     Pre trideset šest časova bio je u mogućnosti da iskoristi najveću priliku koja će mu se ikada ukazati u životu. Nije je iskoristio, a uskoro se više neće koristiti ni svojim životom.

11. KAPETAN

     Ovo je odista bilo prvi put da kapetanu Racetiju nije polazilo za rukom da nekom putniku nametne svoju volju. Da je taj putnik bio i jedan od samih velikih vlastelina, ipak bi, i u tom slučaju, mogao da računa na njegovu saradnju. Veliki vlastelin je možda bio svemoćan na svom kontinentu, ali kada bi se našao na brodu shvatio bi da tu može postojati samo jedan gospodar, kapetan.
     Sa ženama je bilo drugačije. Sa bilo kojom ženom. A ova žena, ćerka velikog vlastelina, bila je naprosto nemoguća.
     "Gospo", obrati joj se on, "kako mogu da vam dozvolim da razgovarate s njima bez ikakve pratnje?"
     Samija od Fifa stade da seva očima i odvrati: "A zašto da ne? Jesu li naoružani, kapetane?"
     "Razume se da nisu. Ali nije reč o tome."
     "Svakome je jasno da je to samo dvoje kranje uplašenih stvorenja. Na smrt su uplašeni."
     "Uplašeni ljudi mogu biti veoma opasni, Gospo. Ne."
     "Dobro." Ostala je bez daha. "Dobro. Ali ako ne budu hteli da govore zbog vas, lično ću se pobrinuti da nikada više ne upravljate nijednim brodom."

     Kada je Samija ušla u brodski zatvor, Valona brzo stavi šaku preko Rikovih očiju.
     "Šta je, devojko?" upita oštro Samija, pre no što se setila da je nameravala da s njima ljubazno razgovara, kako bi ih utešila.
     Valona jedva procedi. "Nije baš bistar, Gospo. On ne zna da ste vi Gospa. Mogao bi da vas pogleda. On vam, razume se, ne želi nikakvo zlo, Gospo."
     "Oh, pobogu", uzviknu Samija. "Pusti ga, neka gleda." Obrativši se potom kapetanu, ona upita: "Moraju li da ostanu ovde, kapetane?"
     "Da li bi vam više odgovarala svečana dvorana, Gospo?"
     "Uverena sam da im možete obezbediti neku ćeliju koja nije tako mračna", odvrati Samija.
     "Vama se čini mračnom, Gospo. Za njih je ovo, siguran sam, pravi luksuz. Imaju i tekuću vodu. Upitajte ih da li su je imali u svojim kolibama na Florini."
     "Recite svojim ljudima da se udalje."
     Kapetan im dade znak i oni se okrenuše i hitro iziđoše.
     Kapetan potom rastvori laku aliminijumsku stolicu na rasklapanje koju je doneo sa sobom. Samija je prihvati.
     Otresito se obrativši Riku i Valoni, on zapovedi: "Ustanite."
     Samija se, međutim, istog časa umeša. "Ne! Neka ostanu da sede. Kapetane, ne mešajte se."
     Potom se okrenu prema njima. "Znači ti si, devojko, Florinijanka."
     Valona odmahnu glavom. "Mi smo sa Voteksa."
     "Ne treba da se plašiš. Nija važno to što si sa Florine. Niko te neće povrediti."
     "Mi smo sa Voteksa."
     "Ali zar ne shvataš da si već gotovo priznala kako si sa Florine, devojko? Zašto si momku prekrila oči?"
     "Njemu nije dozvoljeno da gleda u jednu Gospu."
     "Čak i ako je sa Voteksa?"
     Valona oćuta.
     Samija je pusti da razmisli o tome, pokušavajući, za to vreme, da im se u nekoliko mahova prijateljski osmehne. "Samo Florinijancima nije dozvoljeno da gledaju u Gospe", ponovo se obrati Valoni. "Je li ti sada jasno da si već priznala da si Florinijanka?"
     Iz Valone najzad provali: "On nije."
     "A ti?"
     "Da, ja jesam. Ali on nije. Nemojte mu ništa učiniti. On odista nije Florinijanac. Našli su ga jednog dana. Ne znam odakle je, ali Florinijanac nije." Odjednom je postala brbljiva.
     Samija se pomalo iznenađeno zagleda u nju. "E pa, onda ću s njim popričati. Kako se zoveš, momak?"
     Rik je naprosto zurio. Zar tako izgledaju žene Vlastelina? Tako sitne i prijateljskog izgleda? A i tako je lepo mirisala. Bio je veoma zadovoljan što mu je dozvolila da je gleda.
     "Kako se zoveš, momak?" ponovi Samija pitanje.
     Rik se povrati, ali stade gadno da zamuckuje kada je trebalo da izgovori tu jednosložnu reč.
     "Rik", izgovori on nekako. A onda, prisetivši se da mu to nije pravo ime, on dodade: "Mislim, Rik."
     "Zar ne znaš?"
     Jadna Valona pokuša ponovo da se umeša, ali Samija je jednim otresitim pokretom ruke ućutka.
     Rik odmahnu glavom. "Ne znam", potvrdi on.
     "Jesi li Florinijanac?"
     Na to pitanje Rik odlučno odmahnu glavom. "Ne", odgovori on. "Bio sam na nekom brodu. Došao sam ovamo s nekog drugo mesta." Nije mogao da odvoji pogled od Samije, ali istovremno mu je pred očima poigravala i slika broda. Jednog malog, prisnog broda koji mu je ličio na dom.
     "Bio sam", nastavi on, "na brodu kojim sam stigao na Florinu, a pre toga sam živeo na nekoj planeti."
     "Kojoj planeti?"
     Činilo mu se da se ta misao bolno probija kroz kanale koji su za njega premaleni. A onda se Rik odjednom seti, i sam se oduševivši zbog zvuka svog glasa, zvuka koji je toliko dugo ostao zaboravljen.
     "Zemlje! Dolazim sa Zemlje!"
     "Zemlje?" Rik potvrdno klimnu.
     Samija se okrenu ka kapetanu. "Gde se nalazi ta planeta Zemlja?"
     Kapetan Raceti se kratko osmehnu. "Nikada nisam za nju čuo. Nemojte, Gospo, momka shvatiti ozbiljno. Domoroci lažu isto onako lako kao što dišu. To je za njih sasvim normalno. Kažu prvo što im padne na pamet."
     "Ovaj ne govori poput kakvog domoroca." Samija se ponovo okrenu ka Riku. "Gde se Zemlja nalazi, Rik?"
     "Ja..." On podiže svoju drhtavu šaku do čela, a onda odgovori: "U oblasti Sirijusa." Način na koji je to izgovorio nalikovao je više na pitanje nego na odgovor.
     Samija se ponovo obrati kapetanu. "Sektor Sirijusa postoji, zar ne?" upita ona.
     "Da, postoji. Zapanjen sam što mu je to poznato. Ali to još ne znači da Zemlja postoji."
     "Ali ona postoji", upade besno Rik. "Sećam se, kažem vam. Odavno se toga nisam sećao. Sada više ne mogu da pogrešim. Ne mogu."
     On se okrenu, ščepa Valonu za laktove i zari nokte u njene rukave. "Lona, reci im da dolazim sa Zemlje. Dolazim. Dolazim."
     Valona beše razrogačila oči od zabrinutosti. "Gospo, našli smo ga jednog dana i ništa nije znao. Nije umeo ni da se obuče, ni da govori, ni da hoda. Bio je niko i ništa. Ali od tada mu se sećanje lagano vraća. Sve čega se do sada setio bilo je tačno." Ona baci jedan uplašeni pogled prema kapetanovom licu, na kome se ogledala dosada. "Možda je odista sa Zemlje, Vlasteline. Iako ne želim da vam protivurečim."
     To je bila stara uobičajena fraza, koja je išla uz svako tvrđenje koje je moglo izgledati kao protivurečje prethodnom tvrđenju što bi ga izrekao kakav pretpostavljeni.
     "Priča je toliko ubedljiva da bi se čak moglo tvrditi da dolazi i iz samog središta Sarka, Gospo", progunđa Raceti ironično.
     "Možda, ali ima nečeg čudnog u svemu ovome", bila je uporna Samija, priklonivši se, ženskom mudrošću, romantičnoj strani. "Ubeđena sam u to... Zbog čega je bio tako bespomoćan kada ste ga pronašli, devojko? Je li bio povređen?"
     Valona u prvom trenutku ništa ne reče. Očima je bespomoćno sevala tamo-amo. Od Rika koji joj je prste zario u kosu, zatim prema kapetanu, koji se takoreći prezrivo osmehivao, a onda prema Samiji, koja je čekala na odgovor.
     "Odgovori mi, devojko", ponovi Samija.
     Za Valonu je bilo teško da donese jednu takvu odluku, ali nije mogla da smisli nikakvu ubedljivu laž koja bi ovde i sada mogla da zameni istinu. Stoga odgovori: "Doktor ga je jednom pregledao. Rekao je da je moj Rik bio psihosondiran."
     "Psihosondiran!" Samija oseti lako gnušanje. Ona odgurnu stolicu i ova zaškripa po metalnom podu. "Hoćeš da kažeš da je bio lud?"
     "Ne znam šta to znači, Gospo", odgovori Valona ponizno.
     "Ne u onom smislu u kom vi to mislite, Gospo", primeti gotovo istovremeno kapetan. "Domoroci ne obolevaju od ludila. Njihove potrebe i želje su suviše jednostavne. Nikada u životu nisam čuo za nekog ludog domoroca."
     "Ali, onda..."
     "Jednostavno je, Gospo. Ako prihvatimo kao tačnu ovu fantastičnu priču koju nam je devojka ispričala, jedino možemo zaključiti da je momak bio kriminalac, što pretpostavljam, na neki način takođe znači da je bio lud. Ako je to posredi, mora da ga je obradio neki od nadrilekara koji leče domoroce i koji ga je gotovo ubio, a zatim bacio u neku napuštenu oblast kako ga ne bi uhvatili i osudili."
     "Ali taj neko morao bi da poseduje i psiho-sondu", pobuni se Samija. "Ubeđena sam da ne očekujete od domorodaca da znaju kako se njima rukuje."
     "Možda i ne znaju. Ali ni vi ne možete da očekujete da ju je neki, doduše neovlašćeni lekar, tako nestručno upotrebio. Činjenica da smo naišli na protivrečnost dokazuje da je priča od početka do kraja čista laž. Ako nemate ništa protiv, Gospo, trebalo bi da prihvatite moj predlog i ova stvorenja prepustite nama. Zar ne vidite da je beskorisno očekivati da ćete bilo šta od njih izvući."
     Samija je, međutim, i dalje oklevala. "Možda ste u pravu."
     Ona ustade i nesigurnim pogledom još jednom osmotri Rika. Kapetan stade iza nje, podiže malu stolicu i jednim pokretom je smota.
     Rik skoči na noge. "Stanite!"
     "Molim vas, Gospo", reče kapetan, pridržavajući joj otvorena vrata. "Moji će ga ljudi ućutkati."
     Samija zastade na pragu. "Nećete ga povrediti?"
     "Sumnjam da će nas primorati da upotrebimo silu. Lako ćemo s njim izići na kraj."
     "Gospo! Gospo!" pozva je Rik ponovo. "Mogu vam dokazati da sam sa Zemlje!"
     Samija načas neodlučno zastade. "Čujmo, ipak, šta to ima da nam kaže."
     "Ako tako želite, Gospo", složi se hladno kapetan.
     Ona se vrati, ali tek korak ili dva, ostajući i dalje nadomak vrata.
     Rik se zajapurio. Dok se mučio da se seti, usne su mu se izvile u karikaturu nekog osmeha. "Sećam se Zemlje", započe on. "Bila je radioaktivna. Sećam se zabranjenih oblasti i plavog obzorja noću. Tle je sijalo i na njemu ništa nije raslo. Postojalo je svega nekoliko mesta na kojima su ljudi mogli da žive. Zato sam postao istraživač svemira. Zato mi nije smetalo da dugo boravim u svemiru. Moj svet je bio mrtav."
     Samija slegnu ramenima. "Hajdemo, kapetane. On samo sanja."
     Ali ovog puta kapetan Raceti ostade otvorenih usta: "Radioaktivan svet!" promrmlja on.
     "Hoćete da kažete da tako nešto postoji?" upita Samija.
     "Da." On joj uputi upitan pogled. "Gde li je samo to mogao čuti?"
     "Kako jedan svet može da bude radioaktivan i naseljen?"
     "Ali jedan takav postoji. I nalazi se u sektoru Sirijusa. Ne sećam se njegovog imena. Možda je čak i Zemlja."
     "Jeste Zemlja", dobaci Rik, ponosno i s puno poverenja. "To je najstarija planeta u Galaksiji. To je planeta sa koje je potekla sva ljudska rasa."
     "Tako, znači!" primeti kapetan gotovo nežno.
     Samija upita, dok joj je u umu vladala pometnja: "Hoćete da kažete da je ljudska rasa nastala na toj Zemlji?"
     "Ne, ne", odgovori rastreseno kapetan. "To je praznoverje. Ali tako sam čuo za radioaktivnu planetu. Neki tvrde da je upravo ona Čovekova rodna planeta."
     "Nisam znala da treba da imamo rodnu planetu."
     "Pretpostavljam da smo negde morali da se začnemo, Gospo, ali sumnjam da iko zna na kojoj se to planeti dogodilo."
     Sa iznenadnom odlučnošću on se okrenu prema Riku. "Čega se još sećaš?" upita on.
     Gotovo da je dodao 'momak', ali se iz nekog razloga ipak uzdrža.
     "Uglavnom broda", reče Rik, "i istraživanja svemira."
     Samija se sada pridruži kapetanu. Stajali su neposredno ispred Rika i Samija oseti kako je iznova obuzima uzbuđenje. "Znači da je sve onda istina? Ali kako to da je bio psihosondiran?"
     "Psihosondiran!" ponovi zamišljeno kapetan Raceti. "Da ga pitamo. Hej, ti, domoroče, stranče ili šta već jesi. Otkud to da su te psihosondirali?" Rik ih podozrivo pogleda. "Svi to ponavljate. Čak i Lona. Ali ja ne znam šta ta reč znači."
     "Kada si prestao da se sećaš?"
     "Nisam siguran." On ponovo, očajnički zavapi. "Bio sam na brodu!"
     "To znamo. Nastavi."
     "Nema svrhe obrecivati se, kapetane", ponovo se umeša Samija. "Pomutićete mu i ono malo pameti što mu je ostalo."
     Rika je ponovo zaokupilo kopanje po tami vlastitog uma. Taj napor mu je onemogućavao da bilo šta oseća. Ipak, na vlastito zaprepašćenje, on ponovo prozbori: "Ne bojim se ja njega, Gospo. Samo, pokušavam da se setim. Postoji neka opasnost. Ubeđen sam u to. Velika opasnost preti Florini, ali ne mogu da se setim pojedinosti."
     "Opasnost po čitavu planetu?" Samija usput uputi jedan brz pogled kapetanu.
     "Da. Opasnost se nalazi u strujama."
     "Kakvim strujama?" upita kapetan.
     "Svemirskim strujama."
     Kapetan najpre raširi ruke, a onda ih opusti. "Ovo je već pravo ludilo."
     "Ne, ne. Pustite ga da nastavi." Samija je ponovo počinjala da veruje Riku. Usne su joj bile rastavljene, tamne oči su sijale, a male jamice između obraza i brade stvarale su utisak kao da se osmehuje. "Šta su to svemirske struje?"
     "Različiti elementi", odvrati Rik neodređeno. Već je to jednom bio objasnio. Nije želeo da to ponovo čini.
     On žurno nastavi, gotovo nepovezano, iznoseći misli onako kako su mu padale na pamet, i sam ponesen njima. "Poslao sam poruku lokalnoj Postaji na Sarku. Toga se sasvim jasno sećam. Morao sam biti pažljiv. U pitanju je bila opasnost koja je prevazilazila i samu Florinu. Tako je. I samu Florinu. Odnosila se na čitav Mlečni put. Mora se pažljivo postupati da bi se uklonila."
     Izgledalo je kao da je izgubio svaku stvarnu vezu sa onima koji su ga slušali; da živi u svetu prošlosti pred kojim se zavesa mestimično cepala. Valona spusti umirujući šaku na njegovo rame i reče: "Nemoj!" ali on čak ni na to nije reagovao.
     "Moju je poruku", nastavi on bez daha, "nekako presreo neki funkcioner sa Sarka. To je bila greška. Ne znam kako se to dogodilo."
     On se namršti. "Ubeđen sam da sam je poslao lokalnoj Postaji na talasima samog Biroa. Šta mislite, da li se subeterska emisija može prisluškivati?" Uopšte se nije zapitao kako je tako lako preko usana prevalio reč 'subetarski'.
     Možda je i čekao da mu neko odgovori, ali njegove oči i dalje ništa nisu videle. "I tako, kada sam se spustio na Sark, već su me čekali."
     Opet je usledila pauza, ovog puta veoma duga, tokom koje je razmišljao. Kapetan ne učini ništa kako bi je prekinuo; činilo se da i on razmišlja.
     Međutim, Samija upita: "Ko te je čekao? Ko?"
     "Ja... ja ne znam", odvrati Rik. "Ne mogu da se setim. Nije niko iz Postaje. Bio je to neko sa Sarka. Sećam se da sam razgovarao sa njim. Znao je za opasnost. Govorio je o njoj. Ubeđen sam da je govorio o njoj. Sedeli smo zajedno za stolom. Sećam se stola. Sedeo je nasuprot meni. U to nema nikakve sumnje. Dosta dugo smo razgovarali. Čini mi se da nisam bio baš voljan da mu otkrijem pojedinosti. Siguran sam u to. Najpre je trebalo da porazgovaram sa nekim iz Postaje. A onda je on..."
     "Da?" stade da ga požuruje Samija.
     "Učinio je nešto. On je... Ne, ništa mi se više neće vratiti. Ništa više mi se neće vratiti!" On vrišteći izgovori te reči, a onda nastupi tišina, tišina koju poput antiklimaksa prekinu prozaično zujanje kapetanovog komunikatora, što ga je nosio na zglobu ruke.
     "Šta se dogodilo?" upita on.
     Glas koji je odgovorio bio je piskav i pun poštovanja. "Poruka za kapetana od Sarka. Zahteva od njega da je lično primi."
     "U redu. Uskoro ću biti u subeteru."
     On se okrenu prema Samiji. "Gospo, smem li primetiti da je vreme za večeru?"
     Istog časa on uoči da se devojka sprema da izjavi kako nije gladna, ne bi li ga požurila da ode i ne brine više o njoj. Stoga nastavi sa više takta. "Red je, takođe, da nahranimo i ova stvorenja", dodade žurno. "Verovatno su umorni i gladni."
     Protiv toga Samija već nije mogla da se pobuni. "Moram ih ponovo videti, kapetane."
     Kapetan se nemo pokloni. Možda se pomirila s tim, možda i nije.
     Samija od Fifa bila je istinski uzbuđena. Njena proučavanja Florine zadovoljavala su njene izvesne intelektualne težnje, ali ovaj Tajanstveni Slučaj Psihosondiranog Zemljanina (razmišljala je o toj stvari kao o nečemu što se piše velikim slovima) obraćao se nečem mnogo primitivnijem u njoj, nečem što je više od nje zahtevalo. Probudilo je u njoj pravu životinjsku znatiželju.
     Našla se pred jednom pravom tajnom!
     Tri su je stvari uzbuđivale. Među njima se nije nalazilo možda razumno pitanje (kada se imaju u vidu okolnosti) da li, ipak, priča ovog čoveka predstavlja obmanu ili namernu laž, pre nego istinu. Prihvatiti da je ona nešto drugo, a ne istina, uništilo bi svu tajanstvenost, a to Samija nije mogla da dozvoli.
     Stoga su te tri stvari bile sledeće: (1) Kakva je to opasnost pretila Florini i čitavoj Galaksiji? (2) Ko je to psihosondirao Zemljanina? (3) Zašto je ta osoba upotrebila psiho-sondu?
     Odlučila je, na vlastito zadovoljstvo, da sama pročešlja tu stvar. Niko nije tako skroman da sebe ne smatra sposobnim detektivom-amaterom, a Samija, dabome, nije bila nimalo skromna.
     Čim je posle večere ugrabila priliku da se učtivo izvuče, pohitala je ka zatvoru.
     "Otvorite vrata!" nalozi ona stražaru.
     Mornar, međutim, ostade u stavu mirno, praznog i poštovanja punog izgleda. "Vaše gospodstvo, vrata moraju ostati zatvorena", odvrati on.
     Samija stade da hvata vazduh. "Kako se usuđuješ tako da razgovaraš sa mnom? Ako smesta ne otvoriš vrata, obavestiću kapetana."
     "Vaše gospodstvo, vrata moraju ostati zatvorena. To je naredio sam kapetan."
     Nalik na oluju ona pohita nazad, upavši u kapetanovu kabinu poput tornada sabijenog u čezdeset inča.
     "Kapetane!"
     "Gospo?"
     "Da li ste vi naredili da me ne puštaju kod Zemljanina i domorotkinje?"
     "Čini mi se, Gospo, da smo se dogovorili da ćete razgovarati s njima samo u mom prisustvu."
     "Pre večere, da. Ali uverili ste se da su bezopasni."
     "Uverio sam se da izgledaju bezopasno."
     Samija se smiri. "U tom slučaju vam naređujem da pođete sa mnom smesta."
     "Ne mogu, Gospo. Situacija se promenila."
     "Kako promenila?"
     "Moraju ih ispitati nadležne vlasti na Sarku, a do tada mislim da bi bilo najbolje da ih ostavimo na miru." Samiji se opusti donja vilica, ali ona je gotovo istog časa vrati u pređašnji položaj kako ne bi ispala nedostojanstvena. "Nećete ih, valjda, izručiti Birou za florinijanske poslove?"
     "Pa", kapetan pokuša da dobije na vremenu, "to je nema sumnje bila prvobitna zamisao. Napustili su svoje selo bez dozvole. U stvari, napustili su svoju planetu bez dozvole. I još, k tome, ušunjali su se na jedan sarkitski brod."
     "Ovo poslednje im je bila greška."
     "Stvarno?"
     "Vi ste u svakom slučaju znali sve njihove zločine još pre poslednjeg razgovora."
     "Ali tek sam tokom razgovora čuo šta je takozvani Zemljanin imao da kaže."
     "Takozvani. Sami ste rekli da planeta Zemlja postoji."
     "Rekao sam da bi mogla postojati. Ali Gospo, smem li vas upitati šta biste voleli da se uradi sa ovim ljudima?"
     "Smatram da bi Zemljaninovu priču trebalo ispitati. On govori o opasnosti po Florinu i o nekome na Sarku ko je namerno pokušao da to zataji od nadležnih vlasti. Čak mislim da je to slučaj za mog oca. U stvari, povešću ga svom ocu, kada za to dođe vreme."
     "Sve je to tako mudro!" primeti kapetan.
     "Jeste li vi to sarkastični, kapetane?"
     Kapetan pocrvene. "Molim za izvinjenje, Gospo. Mislio sam na naše zatvorenike. Imam li vaše dopuštenje da održim jedan poduži govor?"
     "Ne znam šta podrazumevate pod tim 'poduži'", uzvrati ona istom merom i ljutito, "ali pretpostavljam da biste mogli da počnete."
     "Zahvaljujem. Kao prvo, Gospo, nadam se da nećete umanjiti značaj nereda na Florini."
     "Kakvih nereda?"
     "Nemoguće je da ste zaboravili na ispad u biblioteci?"
     "Mislite na ubijenog patroldžiju. Ma hajdete, kapetane!"
     "Jutros je ubijen i drugi patroldžija, Gospo, a takođe i jedan domorodac. Nije uobičajeno da domoroci ubijaju patroldžije, a ovom prilikom imamo jednog koji je to već dva puta učinio, i još ga nisu uhvatili. Da li je sam? Je li po sredi nesrećan slučaj? Ili je sve to deo neke pažljivo razrađene zavere?"
     "Vi, očigledno, verujete u ovo poslednje."
     "Da, verujem. Domorodac-ubica je imao dva saučesnika. Njihov opis odgovara našim slepim putnicima."
     "To mi nijednom niste pomenuli!"
     "Nisam želeo da uznemirim Vaše gospodstvo. Međutim, setićete se da sam vam sve vreme ponavljao da bi oni mogli biti opasni."
     "Pa dobro. Šta iz ovoga proističe?"
     "Šta ako su ubistva na Florini samo sporedne predstave, čija je namera bila da odvuku pažnju patroldžija dok se ovo dvoje ne uvuku na brod?"
     "To zvuči suludo."
     "Stvarno? Zašto beže sa Florine? Nismo ih pitali. Pretpostavljamo da beže pred patroldžijama, jer to je, nema sumnje, najrazumnija pretpostavka. Ali da li bi onda krenuli na Sark? I to brodom koji prevozi Vaše gospodstvo? A zatim, tu je i njegova tvrdnja da je istraživač svemira."
     Samija se namršti. "Pa šta je s tim?"
     "Pre godinu dana javljeno je da je nestao jedan istraživač svemira. Ta priča nikada nije dospela u široku javnost. Ja sam to, razume se, znao, jer je moj brod pretraživao okolni svemir tragajući za njim. Šta god da stoji iza tih događaja na Florini bez sumnje za osnovu ima tu činjenicu, a znajući da im je poznat slučaj nestalog istraživača jasno mi je kako čvrstu i neočekivano efikasnu organizaciju oni tamo imaju."
     "Možda Zemljanin i nestali istraživač svemira nisu ni u kakvoj vezi."
     "Ni u kakvoj pravoj vezi, bez sumnje, Gospo. Ali ako bismo smatrali da ne postoji baš nikakva veza, onda bi to značilo da se previše oslanjamo na slučajnosti. Ovde je reč o uljezu. Zato tvrdi da su ga psihosondirali."
     "Oh?"
     "Kako da dokažemo da on nije istraživač svemira? Ne zna nijedan drugi podatak o planeti Zemlji, sem da je radioaktivna. Ne ume da upravlja brodom. Ne zna ništa o svemirskim istraživanjima. A krije se iza toga da je bio psihosondiran. Shvatate li, Gospo?"
     Samija nije znala šta da odgovori. "Ali čemu sve to?" upita ona.
     "Kako biste vi mogli da učinite upravo ono što ste rekli da nameravate, Gospo."
     "Da istražim tu tajnu?"
     "Ne, Gospo. Da odvedete tog čoveka do svog oca!"
     "I dalje ne shvatam."
     "Postoji nekoliko mogućnosti. U najboljem slučaju, možda mu je bilo naloženo da špijunira vašeg oca, za račun Florine ili za račun Trantora. Pretpostavljam da će ga stari Abel od Trantora sigurno identifikovati kao Zemljanina, ako ni zbog čega drugog, onda da bi postideo Sark tražeći da sazna istinu o tobožnjem psihosondiranju. U najgorem slučaju, on je ubica vašeg oca."
     "Kapetane!"
     "Gospo?"
     "Pa to je smešno!"
     "Možda, Gospo. Ali ako je to tako, onda je umešano i Odeljenje za bezbednost. Sećate se da su me pre večere zvali da primim poruku sa Sarka?"
     "Sećam se."
     "Evo je."
     Samija prihvati tanak providni smotuljak ispisan crvenim slovima. Pisalo je: "Javljeno je da je dvoje Florinijanaca tajno i ilegalno stiglo na vaš brod. Smesta ih stavite pod prismotru. Jedna od njih možda će tvrditi da je istraživač svemira, a ne florinijanski domorodac. Ne treba ništa da preduzimate u vezi s tim. Odgovorni ste za to dvoje ljudi. Treba ih zadržati, kako bi mogli biti izručeni Odelbezu. To treba izvesti u tajnosti. I to što pre."
     Samija je bila ošamućena. "Odelbez", ponovi ona. "Odeljenje za bezbednost."
     "Izvesti u tajnosti", naglasi kapetan. "Nisam hteo ovo da vam pokažem, ali niste mi pružili drugu mogućnost, Gospo."
     "Šta će mu učiniti?" upita ona.
     "Ne bih znao tačno da vam kažem", odvrati kapetan. "Izvesno je samo to da neko koga smatraju špijunom i ubicom ne može očekivati da se s njim postupa nežno. Verovatno će njegovo pretvaranje delimično postati i stvarnost. Mislim, moguće je da će zaista saznati kako stvarno izgleda psihosondiranje."

12. DETEKTIV

     Svaki od četvorice velikih vlastelina osećao je nešto drugo prema vlastelinu od Fifa, Bort je bio besan, Runa se zabavljao, Baliju je bilo dosadno, a Stin je bio zaplašen.
     Prvi je progovorio Runa. "Izdaja na samom vrhu?" uzviknu on. "Pokušavaš li to da nas zaplašiš jednom običnom rečenicom? Neko je izdao tebe? Borta? Mene? Ko i kako? I Sarka mu, Fife, ovi sastanci mi remete normalan san."
     "Ishod može da ti poremeti mnoge noći", odvrati Fif. "Nisam mislio, Runa, da je neko izdao bilo kog od nas. Hteo sam da kažem da je neko izdao Sark."
     "Sark?" upade Bort. "Kakve to onda veze ima sa nama?"
     "Nazovi to mitom. Gledaj na to kao na nešto u šta veruju obični Sarkiti."
     "Ne razumem", požali se Stin. "Vi kao da se uvek trudite da jedni druge nadjačate u rečima. Stvarno! Želeo bih da što pre završite s ovim."
     "Slažem se sa Stinom", javi se i Bal. Videlo se da mu je Stin zahvalan na tome.
     "Voljan sam da vam odmah sve objasnim", dočeka ih Fif. "Pretpostavljam da ste čuli za nedavne nemire na Florini?"
     "Odlebez pominje da je ubijeno nekoliko patroldžija", primeti Runa. "Je l' na to misliš?"
     Bort se ljutito umeša. "Sarka mu, ako već moramo da sastančimo, porazgovarajmo onda i o tome. Patroldžije ubijene! Pa, i zaslužuju da ih ubiju! Da li vi to hoćete da kažete da svaki domorodac može tek tako da priđe patroldžiji i tresne ga po glavi motkom dva sa četiri? Zašto bi ijedan patroldžija dopustio da mu bilo koji domorodac sa motkom dva sa četiri u ruci priđe tako blizu da može i da je upotrebi? Zašto nije tog domoroca spalio još dok je bio na dvadeset koraka od njega?
     Sarka mu, protresao bih ja te trupe patroldžija od kapetana do regruta i sve glupane poslao da služe na brodovima. Te trupe se samo guše u salu. Tamo vode previše lagodan život. Tvrdim da bi trebalo svakih pet godina Florinu staviti u opsadno stanje, te pokupiti sve one koji stvaraju neprilike. Tako bi domoroci bili mirni, a naši ljudi uvek stvaraju neprilike.
     "Jesi li završio?" upita Fif.
     "Za sada, jesam. Ali ponovo ću uzeti reč. I ja tamo imam investicije, znaš. Ne možda tako velike kao ti, Fife, ali ipak dovoljne da se zbog njih zabrinem."
     Fif sleže ramenima, a onda se neočekivano okrenu ka Stinu. "Da li si i ti čuo za nerede?"
     Stin poskoči. "Jesam. Hoću da kažem, čuo sam kada si sada pomenuo..."
     "Nisi, znači, pročitao obaveštenje Odelbeza?"
     "Pa, ovaj..." Stinu odjednom svu pažnju privukoše njegovi dugački nokti, kicoški namazani lakom boje bakra. "Nemam uvek vremena da pročitam sva obaveštenja. Nisam znao da se to od mene očekuje. U stvari..." On, konačno, pogleda Fifa i dodade: "Nisam znao da mi ti krojiš pravila. Stvarno!"
     "Ne krojim ih", odvrati Fif. "Svejedno, pošto ti pojedinosti nisu poznate, ja ću ti ih ukratko izneti. Možda će to zaokupiti pažnju i ostalih.
     Neverovatno kako se događaji od četrdeset osam časova mogu izneti u svega nekoliko reči i kako nevažnim mogu zvučati. Prvo, neko je neočekivano tražio tekstove o svemirskim istraživanjima. Zatim je dežurni patroldžija u biblioteci primio udarac u glavu i dva sata kasnije umro usled frakture lobanje. Zatim je usledila potera koja se završila ispred jazbine trantorskog agenta u koju naši nisu smeli da uđu. Zatim je, u zoru, još jedan patroldžija bio ubijen, a ubica se izvukao u uniformi patroldžije, a nekoliko časova kasnije ubijen je i trantorski agent.
     Ako želite da čujete i poslednje vesti", završi Fif, "možete i ovo da dodate tom spisku očiglednih sitnica. Pre nekoliko časova u Gradskom parku na Florini pronađeno je telo, ili bolje rečeno pronađeni su nečiji ostaci kostiju."
     "Čije je to telo?" upita Tuna.
     "Samo trenutak, molim vas. Pored njega se nalazila gomilica pepela koja je ličila na spaljene ostatke odeće. Svi metalni delovi pažljivo su bili uklonjeni, ali analizom pepela utvrđeno je da je posredi spaljena uniforma patroldžije."
     "Našeg prerušenog prijatelja?" upita Bal.
     "Malo verovatno", odvrati Fif. "Ko bi ga potajno ubio?"
     "Smaoubistvo", primeti zlobno Bort. "Koliko dugo je mislio taj prokleti kopilan da će moći da ostane neotkriven? Mislim da je izabrao lakšu smrt. Lično ću utvrditi ko je u trupi odgovoran za to njegovo samoubilačko stanje i staviću mu na raspolaganje jedan napunjeni blaster."
     "Malo verovatno", ponovi Fif. "Ako je čovek počinio samoubistvo, on se ili najpre ubio, pa zatim skinuo uniformu, pretvorio je u pepeo, uklonio kopče i širite, izišao iz pećine nag, ili možda u donjem vešu, oslobodio ih se, a zatim se vratio i ubio. U jednoj od onih unakrsnih pećina Parka? Da."
     "Onde je imao dovoljno vremena i niko ga nije uznemiravao", usprotivi se Bort ratoborno. Nije voleo da se odriče svojih teorija. "Mogao je najpre da skine šnale i širite, a onda..."
     "Jesi li ikada pokušao da ukloniš širite sa neke patroldžijske uniforme koja pre toga nije bila spaljena?" upita ga sarkastično Fif. "Zanimao bi me i motiv, ako je zaista u pitanju telo prerušenog koji je izvršio samoubistvo? Pored toga, imam i izveštaj medicinskih stručnjaka koji su ispitali strukturu kostiju. To nije skelet ni nekog patroldžije ni kakvog Florinijanca. To je skelet jednog Sarkita."
     "Stvarno!" povika Stin. Balove stare oči se širom otvoriše, metalni zubi, koji bi povremeno malo oživeli mračnu prostoriju u kojoj je sedeo kada bi na njih palo nešto svetlosti, nestadoše pošto je naglo zatvorio usta. Čak je i Bort bio zatečen.
     "Pratite li me?" upita Fif. "Sada vam je valjda jasno zbog čega su metalni delovi bili uklonjeni sa uniforme? Ko god da je ubio tog Sarkita želeo je da nas navede da pomislimo kako taj pepeo potiče od Sarkitove odeće, koja je bila skinuta i spaljena pre ubistva, jer bismo tada mogli pretpostaviti da je posredi samoubistvo ili privatni sukob, što uopšte nema nikakve veze sa našim prijateljem koji se izdavao za patroldžiju. Ali on nije znao da se analizom pepela može utvrditi da li je reč o odeći Sarkita izrađenoj od kirta ili celoloze od koje se prave uniforme patroldžija, čak i kada su sa nje skinute kopče i širiti.
     Na osnovu mrtvog Sarkita i pepela od uniforme patroldžije, možemo samo pretpostaviti da se negde u Gornjem Gradu nalazi živi varošanin u sarkitskoj odeći. Naš Florinijanac se dosta dugo izdavao za patroldžiju, a onda je uvideo da to za njega postaje sve opasnije, te je odlučio da postane Vlastelin. I to je postigao na jedini mogući način."
     "Je li uhvaćen?" stade da se raspituje Bort.
     "Ne, nije."
     "Zašto nije? Sarka mu, zašto nije?"
     "Biće uhvaćen", odvrati ravnodušno Fif. "Ovog trenutka moramo porazgovarati o mnogo važnijim stvarima. Ovaj poslednji zločin predstavlja sitnicu u poređenju s tim."
     "Pređi na stvar!" istog časa zatraži Runa.
     "Strpljenja! Kao prvo, dozvolite da vas pitam sećate li se istraživača svemira koji je nestao prošle godine."
     Stin se zakikota.
     Bort primeti sa krajnjim prezirom: "Zar ćemo opet o tome?"
     "Je li to u nekoj vezi?" upita Stin. "Ili ćemo, tek tako, bez ikakvog razloga, ponovo, ispočetka, pretresti taj grozni događaj od prošle godine? Umoran sam."
     Fif je bio nepokolebljiv. "Ova eksplozija događaja", započe on, "do koje je došlo juče i prekjuče započela je tako što je neko u florinijanskoj biblioteci zatražio knjige o istraživanju svemira. Za mene je to dovoljno. Da vidimo mogu li i vas ostale ubediti da je sve to u i te kakvoj vezi. Počeću sa opisom troje ljudi i događajem koji se zbio u biblioteci i molim vas da me nekoliko minuta ne prekidate.
     Pre svega, umešan je jedan varošanin. On je taj koji je od te trojke najopasniji. Na Sarku je imao hvale vredan dosije u kome stoji da je inteligentan i odan. Na nesreću, sada je te svoje sposobnosti okrenuo protiv nas. On je bez sumnje odgovoran za dosadašnja četiri ubistva. I prevejani kriminalci bi mu mogli pozavideti na sadašnjem dosijeu. Imajući u vidu da su od četvorice ubijenih dvojica bili patroldžije a jedan Sarkit, gotovo je teško poverovati da je te zločine počinio jedan domorodac. A još ga nisu uhvatili.
     Druga umešana osoba je jedna domorotkinja. Neobrazovana je i potpuno nebitna. Međutim, poslednjih nekoliko dana preduzeta su opsežna ispitivanja povodom čitave ove stvari, tako da smo saznali i njenu istoriju. Roditelji su joj bili članovi 'Duše kirta'; seća li se neko od vas te prilično smešne seljačke zavere koja je bez problema ugušena pre nekih dvadeset godina?
     To nas dovodi do treće osobe, najneobičnije od sve troje. Ta treća osoba radila je kao obični radnik u mlinu i svi su je smatrali za idiota."
     Bort odjednom besno frknu, Stin se ponovo piskutavo zacereka. Balove oči ostadoše zatvorene, dok je Runa i dalje nepokretno sedeo u tami.
     "Reč 'idiot'" nastavi Fif, "nisam figurativno upotrebio. Odelbez je dao sve od sebe, ali nisu uspeli da o njemu pronađu nikakve podatke koji bi bili stariji od deset i po meseci. U to vreme je bio pronađen u jednom selu nedaleko od glavnog grada Florine i to u krajnje jadnom stanju. Nije umeo ni da hoda ni da govori. Nije čak umeo ni sam da jede.
     Da li ste uočili da se prvi put pojavio nekoliko nedelja po nestanku istraživača svemira? Imajte na umu i da je za svega nekoliko meseci naučio da govori, pa čak i obavlja posao u kritčkom mlinu. Koji idiot bi bio u stanju tako brzo da uči?"
     Stin stade žurno da objašnjava: "Oh, ali ako je bio psihosondiran kako treba, moglo se podesiti tako da..." Ali ubrzo zamuče.
     "Ne znam nijednog većeg stručnjaka na tom polju", podrugljivo primeti Fif. "Čak i bez Stinovog ekspertskog mišljenja, upravo sam i sam to pomislio. To je jedino moguće objašnjenje.
     Dalje, psihosondiranje je moglo biti obavljeno jedino na Sarku ili u Gornjem Gradu na Florini. Kako nismo želeli ništa da prepustimo slučaju, čak smo pretražili i sve doktorske ordinacije. Nismo naišli ni na kakav trag neovlašćenog psihosondiranja. Jedan od naših agenata predložio je da pregledamo i dosijea doktora koji su umrli od dana kada se idiot prvi put pojavio. Pobrinuću se da bude unapređen zbog te ideje.
     Dosije našeg idiota pronašli smo u jednoj od tih ordinacija. Pre otprilike šest meseci na pregled ga je dovela seljanka, drugi član našeg trija. To je očigledno učinila potajno, pošto je tog dana odsustvovala s posla iz sasvim drugog razloga. Taj doktor je pregledao idiota i zabeležio, što predstavlja neopozivi dokaz, da je bio podvrgnut psihosondiranju.
     A sada dolazimo do jedne zanimljive tačke. Taj doktor je bio jedan od onih koji je držao dve ordinacije: jednu u Gornjem Gradu i drugu u Donjem Gradu. Pripadao je onoj vrsti idealista koji su smatrali da i domoroci zaslužuju prvorazrednu medicinsku pomoć. Bio je krajnje metodičan i imao je dupla dosijea o svim bolesnicima u obe ordinacije, kako bi izbegao nepotrebno putovanje liftovima. Takođe, pretpostavljam da je godilo njegovom idealizmu to što ni u dosijeima nije pravio razliku između Sarkita i Florinijanaca. Ali dosije našeg idiota nije bio napravljen u duplikatu, i to je jedini dosije koji nije dupliran.
     Zbog čega? Ako je iz nekog ličnog razloga odlučio da ne napravi duplikat baš tog dosijea, zašto se onda on javlja samo u ordinaciji u Gornjem Gradu, a upravo smo ga tamo pronašli? Zašto ne samo u Donjem Gradu, gde ga nema? Konačno, taj čovek je bio Florinijanac. Dovela ga je Florinijanka. Pregledan je u ordinaciji u Donjem Gradu. Sve je to jasno bilo zabeleženo u dosijeu koji smo pronašli.
     Postoji samo jedna odgovor na tu zagonetku. Lekar je i ovog puta napravio dva dosijea, ali onaj iz Donjeg Grada uništio je neko ko nije znao da postoji još jedan u ordinaciji u Gornjem Gradu. Ali pođimo dalje.
     Idiotovom dosijeu bila je priključena beleška u kojoj jasno stoji da nalaz iz ovog slučaja treba proslediti u doktorovom narednom rutinskom izveštaju Odelbezu. To je sve bilo po propisu. Svaki slučaj psihosondiranja mogao bi da znači da je reč ili o kakvom kriminalcu ili o nekoj razornoj ličnosti. Ali takav izveštaj nikada nije bio prosleđen. Tokom te nedelje doktor je nastradao u saobraćajnoj nesreći.
     Zar vam se ne čini da se slučajnosti beskrajno gomilaju?"
     Bal otvori oči. "Je l' ti to nama pričaš neki detektivski triler?" upita on.
     "Tako je", zadovoljno povika Fif, "detektivski triler. I za sada, ja sam detektiv."
     "A ko je optuženi?" upita Bal umornim šapatom.
     "Samo još malo. Dopustite da se još malo igram detektiva."
     Usred situacije koju je Fif smatrao najopasnijom krizom koja je ikada zadesila Sark, iznenada je otkrio da veoma uživa u svemu tome.
     "Pređimo sada priči s drugog kraja", nastavi on. "Na trenutak ćemo zaboraviti na idiota i vratiti se istraživaču svemira. Prvi put smo za njega čuli kada je javljeno Birou za transport da će se njegov brod uskoro spustiti. Ta je prijava bila propraćena njegovom ranijom porukom.
     Ali istraživač svemira nikada nije stigao. Nije pronađen nigde u obližnjem svemiru. Dalje, poruka koju je istraživač svemira poslao, a koja je bila upućena Birou za transport, nestala je. MSIB tvrdi da mi namerno krijemo tu poruku. Odlebez veruje da su oni izmislili tu poruku radi propagande. Upravo mi je palo na pamet da ni jedni ni drugi nisu u pravu. Poruka jeste bila poslata, ali nju nije sakrila vlada Sarka.
     Izmislimo nekoga koga ćemo za sada zvati Iks. Taj Iks ima pristup zapisima Birotransa. Tako saznaje i za ovog istraživača svemira i njegovu poruku, a poseduje um i sposobnosti da brzo deluje. Uspeva da pošalje tajni sub-etegram na brod svemirskog istraživača, uputivši čoveka da se spusti u neku malu, privatnu luku. Istraživač svemira ga posluša, a tamo ga dočekuje Iks.
     Iks je tom prilikom sa sobom poneo poruku prokletstva tog istraživača svemira. Za to mogu da postoje dva razloga. Kao prvo, to će uneti zbrku u moguće pokušaje da se otkrije istina, jer će biti uklonjen jedan od dokaza. Drugo, to bi mu moglo poslužiti da zadobije poverenje ludog istraživača svemira. Ako je istraživač smatrao da može razgovarati samo sa svojim pretpostavljenim, što je sasvim moguće, Iks bi ga mogao ubediti kako i u njega može da ima poverenja pošto i on već zna suštinu priče.
     Nema sumnje da je istraživač svemira progovorio. Bez obzira koliko njegova priča bila nepovezana, luda, i uglavnom nemoguća - što ne bi bilo ništa čudno - Iks je u njoj video izvestan materijal za propagandu. Poslao je svoje ucenjivačko pismo velikim vlastelinima, nama. Nameravao je, verovatno, da učini upravo ono za šta sam ja u to vreme teretio Trantor. Da će, ako sa nama ne postigne za njega povoljan dogovor, minirati proizvodnju na Florini glasinama o uništenju sve dok se ne predamo.
     Ali tada je napravio i prvu grešku u proračunima. Nešto ga je zaplašilo. Kasnije ćemo razmotriti šta je to moglo biti. U svakom slučaju, odlučio je da sačeka pre no što krene dalje. Međutim, čekanje je dovelo do jedne nevolje. Iks nije verovao u priču istraživača svemira, ali nema sumnje da je sam istraživač svemira bio potpuno iskren. Iks je trebalo tako da podesi stvari da istraživač dobrovoljno pristane da njegovo 'prokletstvo' pričeka.
     Istraživač to nije mogao da učini, osim u slučaju da njegov uvrnuti um nije bio potpuno neupotrebljiv. Iks ga je mogao ubiti, ali moje je mišljenje da mu je istraživač svemira bio potreban radi daljnjih obaveštenja (konačno, on ništa nije znao o istraživanju svemira, te nije mogao da sprovede uspešnu ucenu zasnovanu na potpunom blefiranju) i, možda, radi otkupa u slučaju krajnjeg neuspeha. U svakom slučaju upotrebio je psiho-sondu. Posle njene primene ostao mu je ne više istraživač svemira, već bezumni idiot koji mu izvesno vreme nije stvarao nikakve neprilike. A posle izvesnog vremena, računao je, razum će se istraživaču svemira ionako do izvesne mere povratiti.
     Naredni korak? Trebalo je stvoriti uslove da tokom godine čekanja istraživač ne bude pronađen, da ga niko važan ne vidi, čak ni kao idiota. I tako je nastavio da sprovodi svoj majstorski smišljen jednostavan plan. Odneo je svog čoveka na Florinu i gotovo godinu dana istraživač svemira je jednostavno bio napola uvrnuti domorodac, koji je radio u kirtskim mlinovima.
     Pretpostavljam da je tokom te godine on, ili neki njemu odani potčinjeni, posetio varošicu gde je 'posadio' to stvorenje, kako bi se uverio da je na sigurnom i dobrog zdravlja. Tokom jedne od tih poseta nekako je saznao da je stvorenje vođeno kod doktora koji je već na prvi pogled bio u stanju da prepozna psihosondiranu osobu. Doktor je umro, a njegov izveštaj nestao, bar onaj iz ordinacije u Donjem Gradu. Tu je Iks napravio prvu grešku. Nije mu palo na pamet da bi se duplikat mogao nalaziti u gornjoj ordinaciji.
     Potom je napravio i drugu grešku. Idiot je počeo da se malo prerano oporavlja, a varošanin iz tog sela bio je dovoljno mudar da uvidi kako tu ima još nečeg pored običnog buncanja. Možda je devojka koja je vodila računa o idiotu ispričala varošaninu o psihosondiranju. To je, međutim, samo pretpostavka.
     Eto, to vam je čitava priča."
     Fif pljesnu svojim snažnim šakama i stade da čeka na reakciju.
     Prvi se javio Runa. Svetlo u njegovoj prostoriji se upalilo nekoliko trenutaka ranije i on je sedeo žmirkajući i osmehujući se. "Bila je to osrednje dosadna priča, Fife", reče on. "Da sam još koji trenutak ostao u mraku, zaspao bih."
     "Koliko ja vidim", primeti lagano Bal, "stvorio si zdanje isto onako krhko kao i ono od prošle godine. Njegovih devet desetina zasniva se na nagađanjima."
     "Besmislica!", kratko dobaci Bort.
     "Ko je taj Iks?" upita Stin. "Ako ne znaš ko je Iks, onda sve to nema nikakvog smisla." I on prefinjeno zevnu, prekrivši sitne bele zube povijenim kažiprstom.
     "Bar je jedan od vas uočio ono što je bitno", zaključi Fif. "Ključ čitave ove stvari je identitet Iksa. Ako je moja analiza tačna, ono što je neophodno jeste razmotriti osobine koje bi Iks mogao da poseduje.
     Kao prvo, Iks je čovek sa vezama u Civilnoj službi. On je čovek koji je u stanju da naredi psihosondiranje. To je čovek koji smatra da može da sprovede moćnu ucenjivačku kampanju. Čovek koji je u stanju da prebaci istraživača svemira sa Sarka na Florinu bez ikakvih nevolja. On sigurno nije bilo ko.
     U stvari, on je vrlo određena osoba. To mora biti neki veliki vlastelin. Zar i vi ne smatrate da je tako?"
     Bort ustade sa svog sedišta. Glava mu iščeze, a zatim on ponovo sede. Stin prsnu u piskav, histeričan smeh. Runine oči, napola prekrivene naduvanim salom koje ih je okruživalo, grozničavo zasijaše. Bal lagano zatrese glavom.
     "Koga, svemira mu, optužuješ, Fife?" povika Bort.
     "Još nikog." Fif se nije nimalo uzbudio. "Nikog određenog. Posmatrajte to na ovaj način. Nas smo petorica. Nijedan drugi čovek na Sarku nije mogao da učini ono što je Iks učinio. Osim nas petorice. To možete prihvatiti zdravo za gotovo. Ali koji od petorice? Da pođem od sebe: ja nisam."
     "Imamo tvoju reč, zar ne?" prositka Runa.
     "Ne treba vam moja reč", odvrati Fif. "Jedino ja nemam motiv. Iksov motiv je da zadobije kontrolu nad industrijom kirta. Ja je već ionako kontrolišem. Već posedujem trećinu zemljišta na Florini. Imam dovoljno mlinova, fabrika mašina i prevoznu flotu dovoljno veliku da, ako bih to želeo, primoram bilo kog od vas, ili sve vas zajedno, da se povučete iz posla. Ne bi mi bila potrebna nikakva zapetljana ucena."
     Vikao je ne bi li nadjačao njihove združene glasove. "Saslušajte me! Vi ostali ste imali gomilu motiva. Runa poseduje najmanji kontinent i najmanje bogatstvo. Znam da mu se to ne dopada. Ne može da se pretvara kako mu je milo zbog toga. Balova loza je najstarija. Nekada je njegova porodica vladala čitavim Sarkom. On to verovatno nije zaboravio. Bort odbija da prizna činjenicu da ga uvek nadglasaju u Veću, te stoga ne može da upravlja poslovima na svojim teritorijama onako oštro kako bi on to želeo. Stin ima prefinjen ukus, a finansijsko stanje mu nije baš najružičastije. Nadoknađivanje gubitaka predstavlja ozbiljnu pokretačku potrebu. Evo, ovde imamo sve moguće motive. Zavist. Žudnja za moći. Želju za novcem. Pitanje prvenstva... Dakle, onda, koji je od vas?"
     Iznenada se u Balovim starim očima zaiskri zloba. "Zar ne znaš?"
     "Nije važno. Čujte sad ovo. Rekao sam da je nešto zaplašilo Iksa (zovimo ga i dalje Iksom) pošto nam je poslao prva pisma. Znate li šta je to bilo? Naš prvi sastanak, kada sam vam propovedao o potrebi da zajedno delujemo. Iks je tada bio ovde. Iks je bio i jeste jedan od nas. Znao je da naše ujedinjeno nastupanje znači njegov krah. Računao je na to da će nas pobediti, jer je znao da će nas naš kruti ideal kontinentalne autonomije do poslednjeg časa, pa i kasnije, sprečavati da se složimo. Ali video je da se prevario, te je odlučio da sačeka dok više ne bude potrebe za žurbom i on dobije mogućnost da nastavi.
     Ali on i dalje nije u pravu. Mi ćemo i dalje preduzimati zajedničke korake, i postoji samo jedan način na koji to bezbedno možemo da činimo, imajući u vidu da je Iks jedan od nas. Odzvonilo je kontinentalnoj autonomiji! To je luksuz koji više ne smemo sebi dopustiti, jer će Iksova shema biti potpuna jedino ako dođe do ekonomskog poraza nas preostalih ili ako dođe do uplitanja Trantora. Pošto sam ja jedini kome mogu verovati, od ovog sam časa ja na čelu ujedinjenog Sarka. Jeste li uz mene?"
     Svi poskakaše sa svojim sedišta i stadoše da viču. Bort je izmahivao pesnicom. U uglovima ustiju primećivali su mu se tragovi pene.
     Fizički, međutim, nisu mogli ništa da postignu i Fif se osmehnu. Od svakog od njih razdvajao ga je čitav kontinent. Mogao je da sedi za svojim stolom i posmatra ih kako se pene.
     "Nemate izbora", dobaci im on. "Tokom godine koja je protekla od našeg prvog sastanka i ja sam se pripremio. Dok ste me vas četvorica bez reči slušali na sastanku, meni odani oficiri stali su na čelo Flote."
     "Izdaja!" zaurlaše oni.
     "Izdaja kontinentalne autonomije", uzvrati Fif. "Ali iskazivanje odanosti Sarku."
     Stinovi prsti su se nervozno preplitali, a bakarno crveni nokti jedini su razbijali monotoniju blede kože. "Ali za to je kriv Iks. Čak i ako je Iks jedan od nas, ostala trojica su nevini. Ja nisam Iks." On stade da šara oko sebe otrovnim pogledom. "To je neki od preostale trojice."
     "Vi koji ste nevini, ako želite, bićete deo moje vlade. Nemate šta da izgubite."
     "Ali ti nećeš reći ko je nevin", razdra se Bort. "Sve ćeš nas istisnuti služeći se tom tvojom pričom o Iksu o... o..." Izgubivši dah, on bi primoran da ućuti.
     "Neću. Za dvadeset četiri časa znaću ko je Iks. Nisam vam još nešto rekao. Istraživač svemira o kome smo razgovarali u mojim je rukama."
     Četvorka se sada sasvim ućuta. Posmatrali su jedni druge s rezervom i sumnjom.
     Fif se ponovo zakikota. "Pitate se koji je od vas Iks? Jedan od vaz to zna, budite uvereni. A za dvadeset četiri časa svi ćemo znati. Ali imajte na umu, gospodo, svi ste potpuno bespomoćni. Ratni brodovi su moji. Pozdravljam vas!"
     I on ih otpusti jednim pokretom ruke.
     Nestajali su jedna za drugim, poput zvezda u bezmernim dubinama svemira koje sa viziekrana postepeno uklanja prolazak masivne i nevidljive olupine kakvog svemirskog broda.
     Poslednji je otišao Stin. "Fife", započe on drhtavim glasom.
     Fif podiže pogled. "Da?" Želiš da priznaš sada, kada smo ti i ja ostali sami? Ti si Iks?"
     Stinovo lice se panično iskrivi. "Ne, ne. Stvarno nisam. Samo sam želeo da te upitam misliš li to ozbiljno? To, oko kontinentalne autonomije i ostalo. Misliš li?"
     Fif se zagleda u stari gronometar na zidu. "Do viđenja!"
     Stin zacvile, posegnu rukom za prekidačem i nestade.

     Fif ostade da sedi nepomičan poput stene. Pošto je sastanak bio završen, kriza obuzdana, zahvatila ga je potištenost. Bezusna usta behu mu se duboko usekla na velikom licu.
     Svi proračuni počivali su na ovoj činjenici: istraživač svemira bio je lud, opasnost nije postojala. Ali toliko toga se dogodilo zbog tog jednog ludaka. Zašto bi Junc iz MSIB-a proveo godinu dana tragajući za jednim ludakom? Da li bi on bio toliko uporan u tom traganju da su posredi bila samo naklapanja?
     Ovo Fif nikom nije saopštio. Jedva da se usuđivao da to podeli i sa sopstvenom dušom. Šta ako taj istraživač svemira uopšte nije lud i nikada nije ni bio? Šta ako uništenje zaista preti svetu kirta?
     Sekretar, Florinijanac, dolebde i stade ispred Velikog Vlastelina, oglašavajući se svojim bezizražajnim i suvim glasom.
     "Gospodine!"
     "Molim?"
     "Spustio se brod sa vašom kćerkom."
     "Istraživač i domorotkinja su dobro?"
     "Da, gospodine."
     "Ne želim da ih iko ispituje bez mog prisustva. Ne želim da iko stupi u vezu sa njima dok ja ne stignem... Ima li vesti sa Florine?"
     "Da, gospodine. Varošanin je pod nadzorom i stiže na Sark."

13. JEDRILIČARI

     Svetla u luci gorela su istom jačinom iako je napolju sumrak postajao sve jači. Osvetljenje u celoj luci uvek je bilo isto, a odgovaralo je kasnoj poslepodnevnoj svetlosti. U Luci devet, kao i u ostalim lukama za jahte u Gornjem Gradu, bez obzira na rotaciju Florine, uvek je bio dan. Količina osvetljenja je pod podnevnim suncem bila samo nešto izraženija, ali to je bilo jedino odstupanje od uobičajene količine svetlosti.
     Markis Dženro je bio u stanju da kaže kako je dan na izmaku jedino po tome što je, ulazeći u luku, napustio obojena noćna svetla Grada koji je ostavio za sobom. Svojim sjajem odudarala su od sve crnjeg neba, ali nisu imala nikakvih pretenzija da zamene dan.
     Dženro zastade čim je prošao kroz glavnu kapiju, ali na njega kao da nikakav utisak nije ostavila džinovska potkovica sa tri stotine hangara i pet otvora za uzletanje. Sve je to bilo deo njega kao što je, uostalom, bilo deo i svakog drugog iskusnog jedriličara.
     On izvadi dugačku cigaretu, ljubičaste boje, na čijem vrhu se nalazio veoma tanak sloj kirta i prinese je usnama. Sklopio je dlanove oko izloženog vrha i posmatrao kako, dok je uvlačio vazduh, počinje da oživljava zelenkastom svetlošću. Gorela je lagano i za sobom nije ostavljala pepeo. Kroz nozdrve mu je izlazio smaragdni dim.
     "Radi kao i obično", promrlja on.
     Jedan član komiteta jedriličara, u odelu jedriličara, samo sa neupadljivim i ukusno urađenim slovima na jednom dugmetu tunike koja su označavala da je on član komiteta, krenu hitro u susret Dženru, pažljivo izbegavajući da pokaže kako mu se žuri.
     "Ah, to si ti Dženro! A zašto ne bismo radili kao i obično?"
     "Zdravo, Doti. Pomislio sam da će možda nekom bistrom momku pasti na pamet da zbog sve ove gužve zatvori luke. Hvala Sarku što nije."
     Čovek iz komiteta nastavi gotovo jecavim glasom: "Znaš, moglo bi i do toga doći. Jesi li čuo poslednje vesti?"
     Dženro razvuče usne u osmeh. "Kako da razlikujem najnovije od onih koje su maločas bile najnovije?"
     "Jesi li čuo da se sada pouzdano zna gde je domorodac? Ubica?"
     "Hoćeš da kažeš da su ga uhvatili? To nisam čuo."
     "Ne, nisu ga uhvatili. Ali znaju da se ne nalazi u Donjem Gradu!"
     "Stvarno? Pa, gde je onda?"
     "Ovde, u Gornjem Gradu. Ovde."
     "Nastavi." Dženro širom otvori oči, a zatim ih u neverici suzi.
     "Stvarno", nastavi član komiteta, pomalo uvređen, "znam to pouzdano. Patroldžije špartaju gore-dole kirtskim autoputem. Opkolili su Gradski park, a Središnju oblast koriste kao štab. Sve je to provereno."
     "Možda je i tako." Dženro nemarno prošeta pogledom po brodovima u hangarima. "Čini mi se da dva meseca nisam dolazio u Devetku. Ima li novih brodova?"
     "Nema. Ah, da, ima, Hjordesova Plamena strela."
     Dženro odmahnu glavom. "Video sam ga. Sam hrom i ništa više. Mrska mi je i pomisao da ću na kraju ipak sam morati sebi da konstruišem jahtu."
     "Prodaješ li Kometu V?"
     "Ili ću je prodati ili ću je baciti u staro gvožđe. Dosta je što automatskim relejima i trajaktornim kompjuterima ubijaju sve što je u jedrenju sportsko."
     "Znaš da sam još neke čuo da to isto kažu", složi se čovek iz komiteta. "Znaš šta? Ako čujem da se na tržištu pojavio neki stari model u dobrom stanju, obavestiću te."
     "Hvala. Mogu li malo da se promuvam unaokolo?"
     "Razume se. Samo napred." Čovek se nasmeši, mahnu mu rukom i udalji se.
     Dženro stade lagano da obilazi hangare, dok mu je napola popušena cigareta visila iz ugla usta. Zastajkivao je kod svakog punog hangara, znalački procenjujući njegov sadržaj.
     Za hangar 26 ispoljio je naročito zanimanje. U jedan mah, čak, zaviri preko niske prepreke i povika: "Vlasteline?"
     Taj prvi poziv bio je veoma učtiv, ali posle pauze od nekoliko minuta morao je da ga ponovi, nešto odlučnije i manje učtivo.
     Vlastelin koji se napokon pojavi nije baš izgledao bogzna kako. Kao prvo, na sebi nije imao odelo za jedrenje. Drugo, bio je neobrijan, a kapicu odbojnog izgleda nosio je na krajnje nemoderan način, navučenu preko ušiju. Izgledalo je kao da mu prekriva pola lica. Konačno, držanje mu je odavalo neobično sumnjičavu i previše opreznu osobu.
     "Ja sam Markis Dženro", predstavi se Dženro. "Je li ovo vaša letelica, gospodine?"
     "Jeste." Reči je izgovorao lagano i s napetošću u glasu.
     Dženro, međutim, ne obrati pažnju na to. On povuče glavu unazad i pažljivo stade da razgleda oblik jahte. Zatim ukloni ono što je ostalo od cigarete da mu visi među usnama i hitnu opušak visoko u vazduh. Još nije ni dostigao najvišu tačku luka kada se posle kratkotrajnog bleska izgubi.
     "Da li biste mi dozvolili da uđem?" upita Dženro. Onaj drugi malo oklevaše, ali se ipak povuče unutra i Dženro uđe.
     "Kakav motor pokreće ovu letelicu, gospodine?" upita Dženro.
     "Zašto pitate?"
     Dženro je bio visok, tamne kože i očiju, kovrdžave, kratko podšišane kose. Bio je viši od onog drugog za pola glave, a kada bi se osmehnuo videli su mu se beli, pravilno raspoređeni zubi. "Da budem iskren, spremam se da kupim novi brod", odgovori on.
     "Hoćete da kažete da ste zainteresovani baš za ovaj?"
     "Ne znam. Možda bi mi nešto ovakvo odgovaralo, razume se ako cena nije previsoka. Ali bez obzira na to, voleo bih da pogledam kontrole i motore."
     Vlastelin ostade da stoji bež reči.
     Dženeroov glas postade nešto hladniji. "Razume se, samo ako vama to odgovara." Potom se okrenu da pođe.
     "Možda bih i mogao da ga prodam", konačno odgovori Vlastelin i stade da pretura po džepovima. "Evo dozvole!"
     Dženro prelete jednim brzim, iskusnim pogledom preko obe strane. Zatim je vrati nazad. "Vi ste Dimon?"
     Vlastelin potvrdno klimnu. "Uđite ako želite."
     Dženro baci pogled na veliki hronometar u luci, na osvetljene kazaljke koje su iskričavo svetlucale čak i pri dnevnom osvetljenju, pokazujući da je otpočeo drugi čas po zalasku sunca.
     "Hvala. Zar nećete vi prvi?"
     Vlastelin ponovo stade da pretura po džepovima, te izvadi svežanj ključeva. "Posle vas, gospodine."
     Dženro prihvati svežanj i stade da pogleda ključeve, tražeći mali šifrirani znak 'brodske marke'. Ovaj drugi nije ni pokušao da mu pomogne.
     "Pretpostavljam da je ovaj?" upita on konačno.
     Zatim se uputi kratkom rampom po balkonu vazdušne komore, te poče pažljivo da razgleda jedva primetan spoj s desne strane otvora. "Ne vidim... Oh, evo ga", promrmlja on i pređe na drugu stranu otvora.
     Lagano, bešumno, vrata se otvorište i Dženro stupi u pomrčinu. Crveno svetlo vazdušne komore automatski se upali kada se vrata za njima zatvoriše. Potom se otvoriše unutrašnja vrata i čim su ušli unutra, sav brod obasja bela svetlost.
     Mirlin Terens nije imao drugog izbora. Već odavno se nije sećao vremena kada je za njega postojalo nešto kao 'mogućnost izbora'. Već je tri duga, grozna sata sedeo pored Dimonovog broda, čekajući, nesposoban da bilo šta učini. Izlaz je video samo u hapšenju.
     A onda se pojavio ovaj momak, kome za oko beše zapeo brod. Bila je prava ludost imati bilo kakve veze s njim. U tako skučenom prostoru neće dugo moći da se izdaje za Vlastelina. Ali isto tako, nije ni mogao da ostane gde jeste.
     U brodu je možda bar bilo hrane. Čudno da mu to ranije nije palo na pamet.
     Bilo je.
     "Vreme je za večeru", reče Terens. "Da li biste nešto pojeli?"
     Onaj drugi jedva da i baci pogled preko ramena. "Možda, kasnije. Hvala."
     Terens ga nije požurivao. Pustio ga je da se mota po brodu, dok se on sa zahvalnošću bacio na meso iz lonca i voće umotano u celulozu. Žedno je pio. Naspram kuhinje, s druge strane hodnika, nalazio se tuš i on se zaključa i dobro iskupa. Predstavljalo je pravo zadovoljstvo bar nakratko skinuti tesnu kapicu. Čak je pronašao i plitki orman sa nešto odeće.
     Već je mnogo bolje vladao sobom kada se Dženro vratio.
     "Da li biste imali nešto protiv da isprobam brod?" zamoli ga on.
     "Ne, ne bih. Umete li da upravljate ovim modelom?" upita Terens krajnje nehajno.
     "Mislim da umem", odvrati ovaj drugi, ovlaš se osmehnuvši. "Laskam sebi da umem da upravljam svim standardnim modelima. Već sam bio tako slobodan da pozovem kontrolni toranj, tako da nas čeka jedan slobodan otvor za uzletanje. Evo moje jedriličarske dozvole ako želite da je proverite pre no što poletimo."
     Terens je samo ovlaš pogleda na isti način kao što je i Dženro pogledao njegovu. "Prepuštam vam kontrole", reče on.

     Brod izrula iz hangara poput kakvog vazdušnog kita, krećući se sporo, dok je njegov dijamagnetski trup bio uzdignut iznad glatke gline polja svega tri inča.
     Terens je s interesovanjem posmatrao kako Dženro krajnje precizno upravlja kontrolama. Pod njegovim dodirom brod se ponašao kao neka živa stvar. Mala kopija polja koja se nalazila na viziekranu pomerala se i menjala sa svakim tananim dodirom kontakata.
     Brod se sada zaustavi, zakovan za ivicu otvora za poletanje. Dijamagnetsko polje stade postepeno da se pojačava ka pramcu broda koji, sa svoje strane, poče da se uspravlja. Terens, srećom, nije bio svestan da se pilotka kabina okreće na svojim univerzalnim kardanima, kako bi ostala u ravnoteži uprkos promenljivoj gravitaciji. Zadnji obod broda, konačno, veličanstveno leže u odgovarajuće žlebove otvora. Stajao je sada uspravno, upravljen ka nebu.
     Poklopac od duralita na otvoru za uzletanje skliznu u svoj prorez, otkrivši neutralizovani oluk dubok stotinu stopa, koji je primao prve potiske energije hiperatomskih motora.
     Dženro je neprestano izmenjivao šifrirane poruke sa kontrolnim tornjem. "Deset sekundi do poletanja", reče on najzad.
     Crvena nit koja se podizala u jednoj kvarcnoj cevi označavala je sekunde koje su prolazile. Uspostavljen je kontakt i prvi nalet energije suknu nadole.
     Terens postade teži, osetivši kako sve više prianja za sedište. Odjednom poče da ga hvata panika.
     "Kako se ponaša?" promrmlja on.
     Dežnrou kao da uopšte nije smetalo ubrzavanje. Glas mu je bio gotovo prirodan kada je odgovorio: "Prilično dobro." Terens se zavali u sedište, pokušavši da se opušta sa popuštanjem pritiska, te posmatrajući kako zvezde na viziekranu postaju svetle i jasne dok je između njih i njega atmosfera postepeno nestajala. Kirt koji mu je prianjao za kožu bio je hladan i vlažan.
     Sada su bili u svemiru. Dženro je vodio brod kroz sve faze. Terens, dakako, nijednog časa nije znao u kojoj se fazi brod nalazi, ali je video zvezde kako postojano prelaze preko viziekrana dok su jedriličarevi dugački, vitki prsti poigravali po kontrolama kao da su u pitanju bile dirke kakvog muzičkog instrumenta. Konačno je neka krupna naranžasta kugla ispunila jasnu površinu viziekrana.
     "Nije loše", reče Dženro. "Održavate brod u dobrom stanju, Dimone. Mali je, ali ima svojih prednosti."
     "Pretpostavljam da biste želeli da mu ispitate brzinu i mogućnost skokova", odvrati Terens oprezno. "Samo napred, ako hoćete. Nemam ništa protiv."
     "Dobro", klimnu Dženro. "Šta predlažete, kuda da se odvezemo? Šta mislite o..." Oklevao je trenutak, zatim nastavio. "Zašto ne bismo pošli na Sark?"
     Terens poče malo brže da diše. To je i očekivao. Bio je u takvom stanju da je gortovo već počeo da veruje kako živi u nekom magičnom svetu. Kako su samo događaji uslovljavali njegove poteze, čak i bez njegovog pristanka! Malo je trebalo pa da postane ubeđen da po sredi nisu nikakvi događaji, već ustrojstvo koje podstiče njegove postupke. Detinjstvo je proveo u sredini koja je slepo verovala da Vlastelini potiču od domorodaca, a takve stvari se teško zaboravljaju. Na Sarku se nalazi Rik, kome se sećanje sve više vraćalo. Igra još nije bila gotova.
     "A što da ne, Dženro?" složi se on s puno žara.
     "Znači, Sark", zaključi Dženro.
     Kako se brzina povećavala tako se kugla Florine sve više krivila i konačno nestala sa viziekrana, koji se ponovo osu zvezdama.
     "Koje ste najbolje vreme postigli putujući između Sarka i Florine?" upita Dženro.
     "Nisam oborio nijedan rekord", odvrati Terens. "Otprilike, prosek."
     "Onda pretpostavljam da ste tu razdaljinu prevaljivali za manje od šest časova?"
     "Da, povremeno."
     "Imate li šta protiv da pokušam da stignem za manje od pet?"
     "Nemam", reče Terens.

     Prošlo je dosta vremena pre no što su stigli do tačke dovoljno udaljene od mesta gde je zvezdana masa izazivala izobličenje samog ustrojstva svemira, da bi skok bio moguć.
     Za Terensa je predstavljalo pravo mučenje da ostane budan. Ovo je bila treća noć kako gotovo da uopšte nije spavao, a napetost tih dana samo je još uvećala taj nedostatak.
     Dženro ga pogleda postrance. "Zašto ne pođete na spavanje?"
     Teres primora sebe da mu mišići lica poprime živahan izraz i odgovori: "Nije to ništa. Baš ništa."
     On zevnu i osmehnu se u znak izvinjenja. Jedriličar se vrati svojim instrumentima, a Terens još jednom preokrenu očima.
     Sedišta u svemirskim jahtama su veoma udobna, jer je to neophodno. Moraju biti takva da bi zaštitila osobu pri ubrzanju. Čak i čovek koji nije naročito umoran može lako i slatko zaspati u njima. Terens, koji je u tom trenutku mogao zaspati na krhotinama stakla, uopšte nije osetio kada je usnuo.
     Spavao je četiri časa; san mu je bio veoma dubok i bez snova, što mu se nikada pre nije dogodilo. Nije se meškoljio; jedini znak da je živ predstavljalo je njegovo uravnoteženo disanje koje se nije poremetilo ni kada mu je kapica spala s glave.
     Terens se budio lagano. Nekoliko dugih minuta uopšte nije imao pojma gde se nalazi. Mislio je da je opet u kolibi varošanina. A onda su događaji lagano počeli da mu se vraćaju u sećanje. Konačno je bio u stanju da se osmehne Dženrou, koji je i dalje bio za kontrolama, i da kaže: "Izgleda da sam zaspao."
     "Izgleda. Eno Sarka." Dženro pokaza glavom prema velikom belom polumesecu na viziekranu.
     "Kada ćemo se spustiti?"
     "Za otprilike jedan sat."
     Terens se već bio dovoljno razbudio da je mogao da oseti tananu promenu u ponašanju svog saputnika. Doživeo je hladni šok kada je razabrao da je čelično sivi predmet koji je Dženro držao u šaci lepo oblikovano burence iglastog pištolja.
     "Svemira mu, šta..." poče Terens, podižući se sa sedišta.
     "Sedi", naloži mu polagano Džnero. U drugoj šaci držao je kapicu.
     Terens podiže šaku do glave i prsti mu se zamrsiše u kosi boje peska.
     "Da", reče Dženro, "očigledno je. Ti si domorodac."
     Terens je ćutke zurio preda se.
     "Znao sam da si domorodac", nastavi Dženro, "znatno pre no što sam se ukrcao na brod jadnog Dimona."
     Terensu su usta bila strašno suva, a oči su ga pekle. Posmatrao je sićušnu, smrtonosnu cev pištolja i čekao iznenadni, mukli blesak. Stigao je čak dovde, čak dovde, i na kraju ipak izgubio igru.
     Izgledalo je da se Dženrou uopšte ne žuri. Čvrsto je držao pištolj, a reči je izgovarao jednolično i sporo.
     "Tvoja najveća greška, varošanine, bile je u tome što si smatrao da možeš doveka da vučeš za nos organizovane snage policije. Ali u tom slučaju, bilo bi za tebe bolje da nisi upravo jadnog Dimona izabrao za svoju žrtvu."
     "Nisam ga ja izabrao", zakrešta Terens.
     "Nazovi to onda srećom. Alstar Dimon je pre nekih dvanaestak časova bio u Gradskom parku gde je čekao svoju ženu. Nikakav drugi razlog, do puke sentimentalnosti, nije postojao za to da se nađu baš na tom mestu. Upravo su se tamo sreli i prvi put, tako da su tu tradiciju nastavljali na dan svake godišnjice susreta. Nema ničeg naročito originalnog u tome među mladim supružnicima, ali njima je to bilo izuzetno važno. Razume se da Dimonu nije palo na pamet da bi na tom samotnom mestu mogao postati lak plen nekom ubici. Kome bi to palo na pamet u Gornjem Gradu?
     Da su događaji tekli uobičajenim tokom ubica možda ne bi danima bio otkriven. Međutim, Dimonova žena se našla na mestu zločina nepunih pola sata posle počinjenog ubistva. Zaprepastila ju je činjenica da njen muž nije bio tamo. Nije pripadao onoj vrsti ljudi, kako nam je objasnila, koji bi besno odjurili zbog toga što je ona nešto malo zakasnila. On je to manje-više od nje i očekivao. Palo joj je na pamet da je muž možda čeka u njihovoj pećini.
     Dimon ju je, razume se, čekao ispred njihove pećine. Ona je bila najbliža mestu napada i u nju je bio odvučen. Njegova žena je ušla u pećinu i pronašla... pa, znaš već šta je pronašla. Uspela je nekako da obavesti Patrolnu jedinicu preko našeg Odelbeza, mada je ono što je govorila bilo gotovo nerazumljivo, pošto je bila pod šokom i krajnje histerična.
     Kako si se osećao, varošanine, kada si iz čista mira ubio čoveka, a potom ga ostavio da ga pronađe vlastita žena na mestu za koje su ih oboje vezivale najdraže uspomene?" Terens se gušio. Jedva je uspeo da prevali preko usana dok je sav kipteo od besa i osujećenosti: "Vi, Sarkiti, ubili ste milione Florinijanaca. Žena. Dece. Obogatili ste se zahvaljujući nama. Ova jahta..." To je bilo sve što je uspeo da izgovori.
     "Dimon nije bio odogovoran za takvo stanje stvari, koje je zatekao kada se rodio", odvrati Dženro. "Da si rođen kao Sarkit, šta bi ti preduzeo? Odrekao se svojih poseda ukoliko bi ih imao, i otišao da radiš u poljima kirta?"
     "Pucaj onda", povika Terens previjajući se. "Šta čekaš?"
     "Nema žurbe. Imam dovoljno vremena da završim svoju priču. Nismo bili sigurni ni u identitet leša ni u identitet ubice; ali razumno je bilo pretpostaviti da je reč o Dimonu i tebi. Nije nam bilo teško da na osnovu pepela patroldžijske uniforme pronađene pored leša zaključimo da si se preobukao u Sarkita. Zatim, bilo je razumno pretpostaviti da ćeš probati da se dokopaš Dimonove jahte. Nemoj misliti da smo odveć glupi, varošanine.
     Situacija je i dalje bila prilično složena. Bio si očajan. Bilo je dovoljno ući ti samo u trag. Bio si naoružan i vrlo verovatno bi izvršio samoubistvo kada bi se našao u klopci. A oni nisu želeli da počiniš samoubistvo. Želeli su da stigneš na Sark i to u jednom komadu.
     Za mene je to bio posebno delikatan zadatak, a i trebalo je ubediti Odelbez da sve mogu izvesti sam, da sam u stanju da te odvedem na Sark bez buke i poteškoća. Moraš priznati da upravo to i radim.
     Da ti pravo kažem, u početku sam se pitao da li si ti taj koga treba tražiti. Bio si odeven u svakodnevno poslovno odelo i to u luci za jahte. To je predstavljalo krajnje loš ukus. Mislio sam da nikome ne bi palo na pamet da izigrava jedriličara bez propisnog odela. Pomislio sam da te možda nisu namerno poslali kao mamac; da pokušavaš da te uhapse, dok čovek koga želimo ne pobegne u drugom pravcu.
     Oklevao sam, pa sam te ispitivao na druge načine. Petljao sam brodskim ključem na pogrešnom mestu. Nijedan brod ikada stvoren ne otvara se s desne strane vazdušne komore. Otvara se, uvek, bez izuzetka, s leve strane. Nimalo se nisi začudio zbog te moje pogreške. Nimalo. Zatim sam te upitao da li si ikada prešao put između Sarka i Florine za manje od šest časova. Odgovorio si - povremeno. To je bilo nečuveno. Rekordno postignuto vreme je nešto više od devet časova.
     Zaključio sam da nikako ne možeš biti mamac. Suviše toga nisi znao. Mora da za te stvari nikada nisi ni čuo, te si stoga verovatno i bio čovek koga tražimo. Trebalo je samo sačekati da zaspiš (a na licu ti se videlo da ti je očajnički potreban san), razoružati te i uzeti na nišan odgovarajućim oružjem. Kapicu sam ti skinuo više iz znatiželje nego zbog bilo čega drugog. Želeo sam da vidim kako izgleda sarkitsko odelo kada iz njega viri crvenokosa glava."
     Terens nije ispuštao pištolj iz vida. Možda je Dženro primetio kako mu se vilice pomeraju. A možda je samo pogodio o čemu Terens razmišlja.
     "Razume se", dodade on, "ne smemo te ubiti, čak i ako skočiš na mene. Ne mogu te ubiti ni u samoodbrani. Ali nemoj misliti da si zbog toga u prednosti. Samo se pomeri i razneću ti nogu."
     Terensa napusti volja za tučom. On nasloni čelo o dlanove i ostade ukočeno da sedi.
     "Znaš li zašto ti sve ovo pričam?" upita ga Dženro saosećajnim glasom.
     Terens ništa ne odgovori.
     "Pre svega", poče Dženro, uživam da te gledam kako patiš. Ne volim ubice, a naročito ne volim domoroce koji ubijaju Sarkite. Naređeno mi je da te isporučim živog, ali u mojim naređenjima ne stoji da ti moram put učiniti prijatnim. Drugo, neophodno je da shvatiš situaciju u kojoj se nalaziš, jer pošto se spustimo na Sark, od tebe zavisi šta ćeš preduzeti."
     Terens podiže pogled. "Molim?"
     "Odelbez zna da dolaziš. Florinijansko oblasno odeljenje poslalo je poruku čim je ova letelica napustila atmosferu Florine. U to se možeš kladiti. Ali kao što rekoh, morao sam uveriti Odelbez da sam u stanju da sam ovo izvedem, a činjenica da sam stvarno uspeo sve menja."
     "Ne razumem vas", zavapi očajno Terens.
     Dženro mu spokojno objasni: "Rekoh da oni žele da stigneš na Sark, da te oni žele u jednom komadu. Ali pod tim oni ne mislim na Odelbez, već na Trantor!"

14. OTPADNIK

     Selim Junc nije bio hladnokrvna osoba. Protekla godina razočaranja nimalo nije popravila tu njegovu osobinu. Nije bio u stanju da se usredsredi na pijuckanje vina kada mu je u glavi vrilo kao u košnici. Ukratko, on nije bio Ladigan Abel.
     Kada je Junc prekinuo da ljutito viče kako Sarku ni po koju cenu ne treba dozvoliti da kidnapuje i pritvori jednog člana MSIB-a, bez obzira na to u kom se stanju nalazila špijunska mreža Trantora, Abel je samo izjavio: "Mislim, doktore, da će biti bolje da noć provedete ovde."
     "Imam preča posla", odvrati Junc ledeno.
     "Ne sumnjam u to, čoveče", nastavi Abel, "ne sumnjam. Ali ako su počeli da ubijaju moje ljude, to znači da je Sark stvarno krenuo u akciju. Postoji velika verovatnoća da vam se nešto dogodi tokom ove noći. Pričekajmo stoga da ona prođe, pa da vidimo šta nosi novi dan."
     Juncovi protesti zbog nepreduzimanja nikakve konkretne akcije nisu urodili plodom. Abel, koji ni u jednom trenutku nije odbacio svoje trezveno, gotovo nezainteresovano ponašanje, odjednom je postao neumoljiv. Junc je bio ispraćen do sobe na veoma ljubazan, ali istovremeno i odlučan način.
     Kada se našao u krevetu zagledao se u slabo osvetljenu tavanicu sa freskom (jednom prilično vešto urađenom kopijom Lenhandenove 'Bitke za arkturijanske mesece'), svestan da neće moći da zaspi. Zatim je osetio slabi miris gasa, somnina, i utonuo u san pre no što ga je drugi put udahnuo. Pet minuta kasnije, pošto je veštačkim strujanjem vazduha iz te sobe uklonjen anestetik, Junc je već bio udahnuo dovoljnu količinu koja će mu omogućiti osam sati zdravog sna.
     Probudio se u hladno praskozorje i odmah počeo da trepće na Abela.
     "Koliko je sati?" upita on.
     "Šest."
     "Svemira mu!" On se osvrnu oko sebe i proturi ispod čaršava svoje koščate noge. "Rano ustajete."
     "Nisam spavao."
     "Molim?"
     "Nemojte misliti da mi san ne nedostaje. Ne reagujem na antisomnin, kao nekada dok sam bio mlađi."
     "Izvinite me na trenutak", promrmlja Junc.
     Ovog jutra njegovo jutarnje oblačenje nije ni toliko potrajalo. Vratio se u sobu nameštajući kaiš preko tunike i podešavajući magnetski šav.
     "Pa?" upita on. "Sigurno niste probdeli čitavu noć i bez razloga me probudili u šest."
     "U pravu ste. Upravu ste." Abel sede na krevet iz koga je Junc ustao i zabaci glavu unazad smejući se. Smeh mu je bio dosta kreštav i prigušen. Videli su mu se snažni zubi od žućkaste plastike, koji su odudarali od njegovih povučenih desni.
     "Izvinite me, Junce", reče on. "Nisam baš pri sebi. Ovo omamljujuće bdenje ne utiče baš dobro na moj um. Čini mi se da ću predložiti Trantoru da umesto mene pošalju nekog mlađeg."
     Junc poče, pomalo zajedljivo, ali očigledno pun nade. "Saznali ste da ipak nisu pronašli istraživača?"
     "Ne, pronašli su ga. Žao mi je, ali uspeli su. Bojim se da moje zadovoljstvo potiče od činjenice što su naše mreže nedirnute."
     Junc oseti želju da mu kaže: do đavola i tvoje mreže, ali se suzdrža.
     "Bez sumnje su znali da je Korov jedan od naših agenata", objasni Abel. "Možda znaju i za ostale na Florini. Ali to su sve sitne ribe. Sarkiti to znaju i nikada nisu ništa preduzimali sem što su ih držali na oku."
     "Jednog su ubili", istaknu Junc.
     "Nisu", uzvrati Abel. "To je učinio jedan od prijatelja istraživača svemira prerušen kao patroldžija; on je upotrebio blaster."
     Junc se zagleda u njega. "Ne razumem."
     "To je prilično složena priča. Hoćete da mi se pridružite za doručkom? Hrana mi je krajnje neophodna."

     Dok su pili kafu Abel mu ispriča šta se sve dogodilo u poslednjih trideset šest časova.
     Junc je bio zapanjen. Odložio je još napola punu šolju sa kafom, i više je nije dodirnuo. "Pošto su se već ukrcali baš na taj brod kao slepi putnici, može se desiti da ih još nisu otkrili. Ako pošaljete čoveka da sačeka taj brod kada se spusti..."
     "Ma hajdete. Znate da je to nemoguće. Svaki moderan brod nepogrešivo otkriva prisustvo sićušne telesne toplote."
     "To nije nemoguće prevideti. Možda su uređaji nepogrešivi, ali ljudi nisu."
     "Uzalud se nadate. Pogledajte ovo. U isto vreme kada se brod sa istraživačem svemira približavao Sarku, dobili smo dosta pouzdane izveštaje o tome da se Vlastelin od Fifa nalazi na sastanku sa ostalim velikim vlastelinima. Ti međukontinentalni sastanci održavaju se ređe no što su raspoređene zvezde u Galaksiji. Slučajnost?"
     "Održavaju međunarodni sastanak zbog jednog istraživača svemira?"
     "Da, on je već i sam po sebi dosta važan. Ali još važnijim smo ga mi sami napravili. MSIB već gotovo godinu dana traga za njim sa zavidnom upornošću."
     "Ne MSIB", bio je uporan Junc. "Ja. Delao sam gotovo neslužbeno."
     "Vlastelini to ne znaju, niti bi vam poverovali da im to kažete. A i Trantor je pokazao da je zainteresovan za tu stvar."
     "Na moj zahtev."
     "Ni to ne znaju, a ne bi ni poverovali."
     Junc ustade, i njegova se stolica automatski odmaknu od stola. Čvrsto stegnuvši šake na leđima, on stade da korača gore-dole po tepihu. Gore-dole. Povremeno bi uputio Abelu po koji oštar pogled.
     Abel se, ne iskazujući nikakva osećanja, prihvati druge šolje kafe.
     "Otkud sve to znate?" upita Junc.
     "Šta to - sve?"
     "Sve. Kako i kada se istraživač ukrcao kao slepi putnik. Kako i na koji način je varošanin uspevao da izbegne hapšenje. Da li vam je cilj da me zavarate?"
     "Dragi moj doktore Junc!"
     "Priznali ste da su vaši ljudi tragali za istraživačem nezavisno od mene. Pobrinuli ste se sinoć da me uklonite s puta, ništa ne prepuštajući slučaju." Junc se iznenada seti mirisa somnina.
     "Svu noć sam, doktore, bio u stalnoj vezi sa svojim agentima. Ono što sam učinio i ono što sam saznao spada u, da tako kažemo, poverljiv materijal. Morali smo vas skloniti s puta i smestiti na neko bezbedno mesto. Sve ovo što sam vam upravo ispričao saznao sam sinoć od svojih agenata."
     "Da bi se saznalo ono što ste vi saznali potrebno je imati špijune u samoj vladi."
     "Razume se."
     Junc se okomi na ambasadora. "Ma hajdete!"
     "Zar vas to čudi? Sar je poslovično poznat po stabilnoj vladi i odanosti svojih ljudi. Razlog što je to tako krajnje je jednostavan, budući da je i najsiromašniji Sarkit aristokrata u poređenju sa Florinijancima i može sebe smatrati, iako prividno, članom vladajuće klase.
     Međutim, treba imati na umu da Sark nije svet milijardera, kako to uglavnom misli čitava Galaksija. Tokom svog jednogodišnjeg boravka ovde mora da ste se u to itekako uverili. Životni standard osamdeset procenata stanovništva isti je kao i na ostalim svetovima, i ne mnogo viši od onog na samoj Florini. Uvek će postojati određen broj Sarkita koji će usled svoje nezasitosti, biti dovoljno kivni na onaj manji deo stanovništva koji se davi u luksuzu, i dopuštati mi da ih unajmim.
     Velika slabost sarkitske vlade ogleda se u tome što već vekovima povezuje pobunu samo sa Florinom. Zaboravili su da motre na same sebe."
     "Ako pretpostavimo", primeti Junc, "da postoje ti mali Sarkiti, to još ne znači da vam oni mogu biti od velike koristi."
     "Pojedinačno, ne. Objedinjeni, oni predstavljaju korisno oruđe u rukama naših najvažnijih ljudi. Ima čak i pripadnika stvarne vladajuće klase na kojima su događaji od protekla dva veka ostavili dubokog traga. Ubeđeni su da će Trantor na kraju vladati čitavom Galaksijom i čini mi se da su, što se toga tiče, savršeno u pravu. Čak im se čini da bi se to moglo dogoditi još za njihova života, te žele unapred da se priklone pobedničkoj strani."
     Junc napravi grimasu. "Kada vi govorite o međuzvezdanoj politici, onda mi to sve zvuči kao neka prljava igra."
     "I jeste, ali time što se ne slažete s onim što je prljavo vi prljavštinu nećete i ukloniti. A nije ni sve tako prljavo. Uzmite, na primet, idealiste. Onu nekolicinu u vladi Sarka koji ne služe Trantoru zbog novca ili obećanja, već samo stoga što iskreno veruju da je za čovečanstvo najbolje ako bude ujedinjeno pod jedinstvenom galaktičkom vladom, smatrajući da je jedino Trantor u stanju da to i ostvari. Imam jednog takvog čoveka, to je moj najbolji čovek, u Odeljenju za bezbednost Sarka, i upravo nam sada on dovodi varošanina."
     "Ali rekli ste da je uhvaćen!" uzviknu Junc.
     "Da, uhvatio ga je Odelbez. Ali Odelbez - to je moj čovek, čovek koji radi za mene." Abel se na trenutak namršti i postade zlovoljan. "Posle ovoga će nam biti mnogo manje koristan. Kada dopusti da mu varošanin umakne, sleduje mu u najboljem slučaju premeštaj na manje odgovornu dužnost, ili zatvor, u nejgorem slučaju. Oh, pa šta se tu može!"
     "Šta sada nameravate da preduzmete?"
     "Ne znam tačno. Najpre se moramo dokopati našeg varošanina. Posle spuštanja u svemirsku luku svašta se može dogoditi..." Abel sleže ramenima, a njegova se stara, žućkasta koža poput pergamenta zategnu preko jagodičnih kostiju. "Vlastelini će takođe čekati varošanina", dodade on odmah. "Oni veruju da su ga se već dočepali, ali dok se on ne nađe kod nas ili kod njih, ništa se ne može dogoditi."
     Ali ta je tvrdnja, ipak, bila pogrešna.

     Strogo uzevši, sve strane ambasade u čitavoj Galaksiji zadržale su eksteritorijalna prava nad neposrednom okolinom mesta na kome su bile smeštene. U stvari, to nije predstavljalo ništa više do goruću želju, osim u slučajevima u kojima je snaga matične planete ulivala poštovanje. U stvari, to je značilo da je jedino Trantor bio u stanju da sačuva nezavisnost svojih predstavnika.
     Zemljište trantorske ambasade zauzimalo je gotovo jednu kvadratnu milju, na kojoj su boravili i patrolirali naoružani ljudi u trantorskim uniformama i sa jasnim oznakama činova. Samo pozvanim Sarkitima bio je dozvoljen ulaz, i to samo ako nisu bili naoružani. Nema sumnje da bi prisutni Trantorci, uz sve oružje koje su posedovali, uspeli da napadu makar samo jednog sarkitskog puka odolevaju tek dva-tri sata; međutim, iza te malobrojne skupine stajala je organizovana moć miliona svetova spremnih na odmazdu.
     Tako je ambasada ostajala nedirnuta.
     Čak je imala mogućnost da održava izravnu vezu sa Trantorom, jer nije morala da se služi sarkitskim lukama za ulaske i iskrcavanje. Iz otvora u kome je bio smešten trantorski matični brod, lebdeći neposredno izvan granice od sto milja koja je označavala među između 'planetarnog prostora' i 'slobodnog prostora', mali žiro-brodovi, opremljeni propelerima za putovanje unutar atmosfere koji su trošli vrlo malo energije, bili su uvek u stanju da se pojave i spuste (delimično ploveći, a delimično vučeni) u malu luku koja se nalazila na tlu ambasade.
     Međutim, žiro-brod koji se sada pojavio iznad luke ambasade nije dolazio ni po redu vožnje, a nije bio ni trantorski. Neznatne snage ambasade hitro su stupile u akciju. Igličasti top smesta podiže svoju cev u vazduh, a ekrani za nišanjenje se osvetliše.
     Radio-poruke hitale su tamo-amo. Tvrdoglave reči naterivale su pulseve da poskakuju, dok su ih one uzrujane ponovo spuštale.
     Poručnik Kamrum spusti pogled sa uređaja, osvrnu se i reče: "Ne razumem. Tvrdi da će ga neko, ako mu ne dozvolimo da se spusti, za dva minuta oboriti. Traži utočište."
     Kapetan Elijut je upravo ušao. "Baš tako!" uzviknu on. "A onda će Sark tvrditi kako im se uplićemo u politiku; a ako, pak, Trantor odluči da se ne meša, vama i meni je odzvonilo. Ko je to?"
     "Neće da kaže", odvrati poručnik dosta ozlojeđeno. "Kaže da mora da razgovara sa ambasadorom. Kažite mi šta da uradim, kapetane?"
     Prijemnik kratkih talasa zakrča i jedan napola histeričan glas zapišta: "Ima li tu koga? Spuštam se i gotovo. Ozbiljno! Kažem vam da više ne mogu da čekam!" Završio je poruku gotovo vrištavim glasom.
     "Svemira mu, poznajem taj glas!" uzviknu kapetan. "Dozvolite mu da se spusti! Na moju odgovornost."
     Naređenje je smesta bilo izdato. Žiro-brod stade vertikalno da se obrušava, brže nego što je trebalo; bila je to posledica neiskusne i uspaničene ruke koja je upravljala kontrolama. Igličasti top ostade nepomičan i nem.
     Kapetan žurno uspostavi izravnu vezu sa Abelom i čitava ambasada se istog časa nađe u stanju potpune pripravnosti. Sarkitski brod koji se pojavio nekih deset minuta po spuštanju onog prvog, čitava dva sada predstavljao je lebdeću pratnju, a onda se udaljio.

     Seli su da večeraju, Abel, Junc i pridošlica. Sa zadivljujućim samopouzdanjem Abel je izigravao nezainteresovanog domaćina. Četiri sata se uzdržavao da upita zašto je jedan veliki vlastelin zatražio utočište.
     Junc je bio daleko manje strpljiv i posle nekog vremena prosikta na Abela: "Svemira mu! Šta ćete s njim?"
     Abel mu uzvrati, smešeći se: "Ništa. Bar dok ne saznam da li sam dobio varošanina ili ne. Najpre volim da vidim kakvim kartama raspolažem, pa tek onda da bacam čipove na sto. A pošto je on došao kod mene, njega će ovo čekanje više da uzdrma nego nas."
     Bio je u pravu. Vlastelin se dva puta upuštao u brze monologe, ali ga je Abel dva puta prekidao: "Dragi moj vlasteline! Neprijatno je voditi ozbiljne razgovore na prazan stomak." Pri tom se blago nasmešio i naručio večeru.
     Dok je pio vino, Vlastelin je ponovo pokušao. "Sigurno vas zanima zašto sam napustio Stinov komitet?" upita on.
     "Ne mogu da se setim nijednog razloga', priznade Abel, "zašto bi Vlastelin od Stina ikada morao da beži pred sarkitskim brodovima."
     Stin ih je pažljivo posmatrao. Njegova krhka prilika i mršavo bledo lice bili su usled preračunavanja krajnje napeti. Dugačka kosa bila mu je pažljivo skupljena u uvojke, zakačene sićušnim klipsovima koji su se sudarali uvek kada bi pokrenuo glavu i proizvodili škripave zvuke, kao da su želeli da ukažu na to koliko on malo drži do sadašnje sarkitske mode koja je propisivala da se kosa pokupi samo jednim klipsom.
     Abel, kome nije promaklo jedva primetno stiskanje Juncovih usana i hitar pokret rukom kojom je istraživač svemira pogladio vlastitu kratku, vunastu kosu, pomisli kako bi tek Junc reagovao da se Stin pojavio u tipičnijem izdanju, sa narumenjenim obrazima i bakarnim noktima.
     "Danas je održan međukontinentalni sastanak", izjavi Stin.
     "Stvarno?" upita Abel.
     Abel spremno sasluša priču o tome kako je protekao sastanak, nijednom ne klimnuvši u znak odobravanja.
     "I tako su nam preostala samo dvadeset četiri časa", zaključi Stin ozlojeđeno. "Sada je to već šesnaest. Stvarno!"
     "A vi ste Iks", povika Junc, koji je postajao sve nemirniji za vreme priče. "Vi ste Iks! Došli ste ovamo pošto vas je uhvatio. E, pa lepo. Abele, evo našeg dokaza za identitet istraživača svemira. Možemo ga upotrebiti kako bismo tog čoveka netarali da se preda."
     Stinov slabašni glas jedva je uspeo da nadjača Juncov snažan bariton.
     "Ma, nemojte. Stvarno, nemojte. Vi ste ludi. Prestanite! Dozvolite da nešto kažem... Vaša ekselencijo, ne mogu da se setim imena ovog čoveka!"
     "Dr Selim Junc, Vlasteline."
     "E pa, da znate, dr Selime Junce, nikada u životu nisam video tog idiota ili istraživača svemira ili šta god da je. Stvarno! Nikada do sada nisam čuo takvu glupost. Nisam ja nikakav Iks. Stvarno! Bio bih vam zahvalan ako ne biste upotrebljavali taj izraz. Zamislite samo da neko poveruje u tu Fifovu glupu melodramu! Stvarno!"
     Junc, međutim nije lako odustajao od svog stanovišta. "Ali zašto ste onda pobegli?"
     "Sarka mu, pa zar bar to nije očigledno? Oh, mogao bih se zagrcnuti. Stvarno! Pa zar vam nije jasno šta Fif smera?"
     Abel se umeša tihim glasom. "Objasnite nam, Vlasteline, nećemo vas više prekidati."
     "Oh, bar se vama zahvaljujem!" I on nastavi sa izrazom povređenog dostojanstva na licu. "Ostali baš nemaju visoko mišljenje o meni, budući da ne shvatam zašto bih morao da se gnjavim dokumentima, statistikama i svim tim dosadnim pojedinostima. Ali molim vas, čemu onda služi Civilna služba, voleo bih da znam? Ako veliki vlastelin ne može da bude veliki vlastelin?
     Ali to još, zaista, ne znači da sam naivčina, samo zato što volim udobnost. Stvarno! Možda su ostali slepi, ali meni je jasno da Fifu uopšte nije stalo do istraživača svemira. Ja čak mislim da on ni ne postoji. Fifu je još pre godinu dana pala na um ta ideja i on njome od tada manipuliše.
     Ponaša se prema nama kao prema budalama i idiotima. Stvarno! A ostali to i jesu. Odvratne budale! Sam je organizovao tu preispoljnu glupost o idiotima i istraživanju svemira. Ne bi me čudilo da se na kraju pokaže kako je domorodac za koga pričaju da ubija na desetine patroldžija jedan od Fifovih špijuna sa crvenom perikom. A ako je već stvarno domorodac, onda pretpostavljam da ga je Fif unajmio.
     To baš i liči na njega. Stvarno! Upotrebio bi domoroca protiv svojih sunarodnika. Toliko je podao.
     U svakom slučaju, očigledno je da on koristi celu ovu situaciju kako bi uništio nas ostale i proglasio se diktatorom Sarka. Zar vam to nije odmah bilo jasno?
     Ne postoji nikakv Iks, ali sutra će on, sem u slučaju da ga neko zaustavi, kroz subeter poslati zagonetnu poruku i dati izjavu o stanju pripravnosti, te sebe proglasiti vođom. Već pet stotina godina na Sarku nismo imali vođu, ali to neće zaustaviti Fifa. Pogaziće ustav. Stvarno!
     Ali ja nameravam da ga zaustavim. Zato sam morao da odem. Da sam ostao na Stinu, našao bih se u kućnom pritvoru.
     Čim se sastanak završio naložio sam da se pregleda moja lična luka - i znate šta sam utvrdio? Da su je zauzeli njegovi ljudi. Time je povredio autonomiju kontinenta. Tako se ponašaju hulje. Stvarno! Ali iako je toliko pokvaren, nije mnogo bistar. Dosetio se da bi neki od nas mogli pokušati da napuste planetu, pa je naložio da njegovi ljudi nadgledaju svemirske luke. Ali..." Tu se on lukavo osmehnu i avetinjski zacereka..." Nije mu palo na pamet da motri i na žiro-luke.
     Verovatno je mislio da na planeti nema za nas sigurnog mesta. Ali ja sam se setio trantorske ambasade. To je više no što su drugi učinili. Zamaraju me. Naročito Bort. Poznajete li Borta? Strašno je sirov. U stvari, prljav. Obraća mi se s visine kao da ima nečeg lošeg u tome ako je neko čist i ako lepo miriše."
     On prinese vrhove prstiju nosu i lagano udahnu.
     Abel ovlaš dodirnu Juncov zglob, pošto ovaj stade nervozno da se pomera na stolici.
     "Za sobom ste ostavili porodicu", upitno reče Abel. "Da li vam je palo na pamet da bi ih Fif mogao upotrebiti protiv vas?"
     "Pa, nisam mogao da smestim sve svoje lepotice u jedan jedini žiro-avion." On se malko zacrvene. "Fif se ne bi usudio da ih dirne. Pored toga, sutra ću se već vratiti u Stin."
     "Kako?" upita Abel.
     Stin ga zapanjeno pogleda. Tanke usne mu se razmakoše. "Nudim vam savez, Vaša ekselencijo. Ne možete poreći da Trantor nije zainteresovan za Sark. Nema sumnje da ćete saopštiti Fifu kako će svaki pokušaj da se izmeni ustrojstvo uprave na Sarku podrazumevati uplitanje Trantora."
     "Ne vidim kako bi se to moglo izvesti, čak i kada bih smatrao da bi me moja vlada podržala", odvrati Abel.
     "To se mora izvesti", izjavi ozlojeđeno Stin. "Ako bi on držao u svojim rukama celokupnu trgovinu kirtom, podigao bi cene, tražio povlastice za brzu isporuku i tome slično."
     "Zar vas petorica takođe ne učestvujete u određivanju cena?" Stin se dublje zavali u stolicu. "Da, stvarno! Nisu mi poznate sve pojedinosti. Sada ćete tražiti od mene da vam saopštim cifre. Gospode, isti ste kao Bort!" Zatim se povrati i zakikota. "Samo se šalim, razume se. U stvari, hoću da kažem da bi Trantor mogao, kada ukloni Fifa, da se nagodi s nama ostalima. Jedina prava stvar koju bi Trntor trebalo da dobije za soju pomoć jeste izuzetan tretman, pa čak, možda, i mali udeo u trgovini."
     "A kako da sprečimo da ta intervencija ne preraste u galaktički rat?"
     "Oh, zar vam stvarno nije jasno? Jasno je kao dan. Vi ne biste bili agresori. Vi biste u stvari sprečili građanski rat, a ujedno i sačuvali trgovinu kirtom od raspada. Ja ću to objasniti i obratiti se vama za pomoć. U tome nema ni pomena od agresije. Čitava Galaksija biće na vašoj strani. Razume se, ako Trantor kasnije od toga izvuče neku korist... Pa, to se nikoga ne tiče. Stvarno!"
     Abel sastavi svoje čvornovate prste i zagleda se u njih. "Ne mogu da poverujem da vi stvarno želite da ujedinite snage sa Trantorom."
     Na Stinovom lucu, koje se ovlaš osmehivalo, pojavi se na čas pogled pun mržnje. "Ipak, bolje Trantor nego Fif!" odvrati on.
     "Ne volim da upotrebljavam silu radi zaplašivanja", nastavi Abel. "Zar ne bismo mogli da pričekamo i pustimo da stvari krenu svojim tokom..."
     "Ne, ne", povika Stin. "Ni jedan jedini dan. Stvarno! Ako sada ne budete odlučni, upravo sada, biće prekasno. Kada rok jednom prođe, otići će predaleko i neće moći da se povuče neukaljana obraza. Ako mi sada pomognete, narod Stina će me podržati, i ostali veliki vlastelini će mi se pridružiti. Ako sačekate makar i jedan dan, mlin Fifove propagande će početi da melje. Okaljaće me kao odmetnika. Stvarno! Ja! Ja! Odmetnik! Upotrebiće sve raspoložive predrasude vezane sa Trantor, a ako vam je poznato, bez uvrede, molim, njih ima podosta."
     "A da ga zamolimo da nam dozvoli da porazgovaramo s istraživačem?"
     "Kakve koristi od toga? Igraće dvostruku igru. Nama će reći da je florinijanski idiot istraživač svemira, a vama će reći da je istraživač svemira florinijanski idiot. Ne znate vi kakav je to čovek. On je užasan!"
     Abel stade da razmišlja o tome. Mrmljao je nešto sebi u bradu, lupkajući se odsutno kažiprstom. "Znate li da je varošanin u našim rukama?" upita on iznenada.
     "Kakav varošanin?"
     "Onaj koji je ubio patroldžije i onog Sarkita."
     "Oh! Stvarno! Zar mislite da će Fif na to uopšte obratiti pažnju, ako je u pitanju preuzimanje celog Sarka?"
     "Mislim da hoće. Znate, nije reč samo o tome da je varošanin u našim rukama. Već i o okolnostima njegovog hapšenja. Mislim, Vlasteline, da će me Fif saslušati, i to veoma ponizno!"
     Po prvi put tokom svog dosadašnjeg poznanstva sa Abelom Junc nazre nešto drugo u starčevom glasu, a ne jednostranu hladnokrvnost. Zamenilo ju je zadovoljstvo, gotovo trijumf.

15. ZAROBLJENIK

     Za Gospu Samiju od Fifa nije bilo uobičajeno da bude razočarana. Bilo je nezamislivo, i predstavljalo je presedan što je to stanje nije napuštalo već satima.
     Ponovo je naletela na kapetana Racetija koji je sada obavljao dužnost zapovednika svemirske luke. Bio je učtiv, gotovo pokoran, izgledao je nesretan, izražavao svoje žaljenje, osporavao kako mu je želja da joj protivreči, ali je odlučno odbijao da iziđe u susret njenim jasno iznetim željama.
     Na kraju je bila primorana da se umesto pukog iznošenja želja pozove na svoja prava, kao da je običan Sarkit. "Pretpostavljam da je moje građansko pravo da dočekam bilo koji brod ako to želim", reče ona.
     Izgovorila je to krajnje otrovno.
     Zapovednik pročisti grlo, a na licu mu osećanje bola postade još izraženije, još jasnije i određenije. "Gospo, nije nam uopšte želja da vas udaljimo odavde", konačno odgovori. "Ali od vašeg oca, Vlastelina, dobili smo izričito naređenje da vam onemogućimo da dočekate taj brod."
     "Znači li to da mi naređujete da napustim luku?" upita Samija ledenim glasom.
     "Ne, Gospo." Zapovedniku je bilo drago što je sve ukazivalo na to da će moći da se nagodi s njom. "Nije nam naređeno da vas odstranimo iz luke. Ako želite da ostanete, samo izvolite. Ali uz sve dužno poštovanje, moraćemo da vam onemogućimo prilaz otvorima."
     Posle tih reči on se udalji, a Samija ostade da sedi u beskorisnoj raskoši svog privatnog površinskog vozila, stotinu jardi unutar poslednjeg ulaza u luku. Čekali su je da se pojavi i sada su pratili svaki njen korak. Verovatno će i nastaviti da je uhode. Ako samo pokuša da pokrene vozilo unapred, pomisli ona ogorčeno, verovatno će joj isključiti pogonsku energiju.
     Stala je da škrguće zubima. Nije bilo lepo od njenog oca da joj tako nešto priredi. To je, međutim, bio samo jedan od primera. Uvek su se odnosili prema njoj kao da ništa ne razume. A ona je mislila da bar on shvata.
     Ustao je sa stolice da je pozdravi, što ni za koga više nije činio sem za nju od kada joj je majka umrla. Zagrlio ju je, čvrsto stegao, napustio sav svoj posao zbog nje. Čak je i sekretara poslao napolje, jer je znao da joj se gadi domoročevo nepokretno i bledo lice.
     Sve je bilo gotovo isto kao nekad, a pre no što je deda umro i otac postao veliki vlastelin.
     "Mija, kćeri", reče on, "brojao sam sate. Nisam bio svestan da put sa Florine toliko traje. Kada sam čuo da su se ti domoroci sakrili na vašem brodu, upravo na onom koji sam poslao da te bezbedno vrati nazad, gotovo sam pobesneo."
     "Tatice! Nije bilo potrebno da brineš!"
     "Nije? Gotovo da sam uputio čitavu flotu da te preuzme pod punim vojnim obezbeđenjem."
     Oboje se nasmejaše pri pomisli na tako nešto. Prođe još nekoliko minuta pre no što Samija uspe da vrati razgovor na temu koja joj nije davala mira.
     Gotovo uzgred, ona ga upita: "Šta ćeš učiniti sa slepim putnicima, tata?"
     "Zašto te to zanima, Mija?"
     "Ne misliš valjda da su planirali da te ubiju, ili nešto slično?"
     Fif se osmehnu. "Ne bi trebalo da te more crne misli", odgovori on.
     "Ti ne misliš tako, zar ne?" Rešila je da bude uporna.
     "Razume se da ne mislim."
     "Dobro, onda! Ja sam s njima razgovarala, tata, i ubeđena sam da su oni jadni, bezopasni ljudi. Nije me nimalo briga šta kapetan Raceti kaže."
     "Ali, Mija, prekršili su poveći broj zakona da bi baš bili 'jadni bezopasni ljudi'."
     "Ne možeš se prema njima odnositi kao prema običnim kriminalcima, tata." Ona uspaničeno podiže glas.
     "A kako drugačije?"
     "Muškarac nije domorodac. On je sa planete koja se zove Zemlja. Neko ga je psihosondirao i on ni za šta nije odgovoran."
     "E pa, draga moja, to tek treba da utvrdi Odelbez. Kako bi bilo da to njima prepustiš?"
     "Ne, suviše je važno da bih to njima prepustila. Oni to neće shvatiti. Niko to ne shvata. To jest, niko sem mene!"
     "Samo ti, Mija, na celom svetu?" upita on blago i ispruži prst da joj ukloni jedan uvojak sa čela.
     Samija energično potvrdi: "Samo ja! Samo ja! Svi će ostali smatrati da je on lud, ali ja sam ubeđena da nije. Kaže da Florini preti neka velika opasnost, Florini i čitavoj Galaksiji. On je istraživač svemira, a poznato ti je da su oni upućeni u kosmogoniju. On bi trebalo da zna!"
     "Otkud znaš, Mija, da je istraživač svemira?"
     "On mi je to rekaoč"
     "A o kakvoj je to opasnosti reč?"
     "Ni on sam to ne zna. Bio je psihosondiran. Zar ne shvataš da je to najbolji dokaz? Znao je suviše. Nekome je išlo u račun da se to ne obelodani!" Ona nesvesno stade tiše da govori, tako da joj glas postade muklo poverljiv. Jedva se uzdržavala da se ne osvrne oko sebe. "Zar ne shvataš", dodade ona, "da ne bi bilo potrebe za psihosondiranjem da su njegove pretpostavke bile pogrešne?"
     "Zašto ga u tom slučaju nisu ubili?" upita Fif i istog časa požali što je postavio to pitanje. Kakvu korist može imati od toga što će zadirkivati devojku?
     Samija je izvesno vreme bezuspešno tragala za nekim uverljivim razlogom, a onda odgovori: "Ako narediš Odelbezu da mu dozvoli da porazgovaram sa njim, saznaću. On mi veruje. Ubeđena sam da mi veruje. Izvući ću iz njega više no što bi to i sam Odelbez ikada bio u stanju. Molim te, tata, reci Odelbezu da mi dozvoli da ga vidim. Veoma je važno."
     Fif lagano stisnu isprepletene prste i nasmeši joj se. "Još ne, Mija. Još ne. Za nekoliko sati u našim će se rukama naći i treća osoba. Možda, posle toga."
     "Treća osoba? Domorodac koji je počinio sva ona ubistva?"
     "Tako je. Brod sa njim će se spustiti za otprilike jedan sat."
     "I ti ništa do tada nećeš učiniti domorotkinji i istraživaču svemira?"
     "Ništa."
     "Dobro. Idem da dočekam taj brod." Ona ustade.
     "Kuda ideš, Mija?"
     "U luku, oče. Imam mnogo toga da priupitam tog drugog domoroca." Ona se nasmeja. "Pokazaću ti da tvoja kćer može da bude i te kako dobar detektiv."
     Ali Fif se ne pridruži njenom smehu. "Više bih voleo da ne ideš", reče on.
     "Zašto da ne?"
     "Važno je, kada stigne taj čovek, da u luci bude sve uobičajeno. Ti ćeš suviše padati u oči."
     "Pa šta s tim?"
     "Kako da ti objasnim u čemu se sastoji umetnost vođenja državničkih poslova, Mija?"
     "Umetnost vođenja državničkih poslova - pih!" Ona se nagnu ka njemu na brzinu mu utisnu poljubac posred čela i nestade.
     I tako je sada bespomoćno sedela u nepokretnim kolima u luci dok je na nebu iznad njene glave jedna tačka postajala sve veća, i sve jasnije se ocrtavala na svetlosti kasnog popodneva.
     Ona pritisnu dugme koje je otvaralo odeljak za odlaganje najpotrebnijih sitnica i iz njega izvadi svoje polonaočare. Obično su se koristile za praćenje staromodnih brzinaca jednoseda koji su učestvovali u stratosferskom polu. Sada su, međutim, mogle mnogo korisnije da posluže. Stavila ih je na oči i tačka koja se spuštala namah se pretvorila u minijaturni brod, čiji se crvenkasti sjaj kremenog pogona mogao jasno videti.
     Bar će videti ljude koji iziđu, saznati što je više moguće na osnovu jednog jedinog letimičnog pogleda, ugovoriti nekako razgovor, nekako, za kasnije.

     Sark ispuni viziekran. Ispod njih su se prostirali jedan kontinent i polovina nekog okeana, delimično zatamnjenog mrtvim, pamučnobelim oblacima.
     Pomalo neravnomerno izgovarajući reči, što je značilo da je više pažnje poklanjao kontrolama ispred sebe nego onome što je govorio, Dženro reče: "U luci neće biti mnogo stražara. Na moj predlog. Predočio sam im da bi svaka neuobičajena živost vezana za prispeće ovog broda mogla upozoriti Trantor kako se nešto sprema. Rekao sam im da uspeh zavisi od toga da li će Trantor ostati neobavešten o pravom stanju stvari dok ne bude suviše kasno da išta preduzmu. Ali manimo se sada toga."
     Terens mračno sleže ramenima. "U čemu je razlika?"
     "Za tebe, u mnogo čemu. Upotrebiću otvor za spuštanje koji je najbliži istočnoj kapiji. Čim se spustim, izići ćeš kroz vrata za slučaj opasnosti sa zadnje strane. Zatim brzo kreni prema kapiji - ali ne suviše brzo. Imam neka dokumenta s kojima ćeš možda uspeti da prođeš bez po muke, ali možda i nećeš. Mislim da ti do tada mogu verovati, ako je suditi po proteklim događajima. S druge strane kapije čekaće te kola koja će te odvesti u ambasadu. To je sve."
     "A šta će biti s tobom?"
     Iz ogromne bezoblične kugle zaslepljujućih smeđih i zelenih, te plavih i oblačno belih prelaza, Sark se lagano pretvarao u nešto što je u sebi sadržalo više života, u površinu ispresecanu rekama i naboranu planinama.
     Dženroov osmeh bio je hladan i mračan. "Brini za sebe. Kada otkriju da te nema, mogu me ubiti kao izdajicu. Ako me pronađu onesposobljenog i fizički nesposobnog da te zaustavim, mogu me jednostavno proglasiti za budalu. Pretpostavljam da bi mi se ovo drugo više dopalo, pa ću te stoga zamoliti da na meni, pre no što kreneš, isprobaš ovaj neuronski bič."
     "Znaš li ti kako na čoveka deluje neuronski bič?" upita varošanin.
     "Svakako." Na slepoočnicama mu se pojaviše sitne kapljice znoja.
     "Otkud znaš da te posle toga neću ubiti? Poznato ti je da sam ja ubica Vlastelina!"
     "Znam. Ako mene ubiješ time sebi nećeš nimalo pomoći. Samo ćeš izgubiti na vremenu. Znao sam i više da rizikujem."
     Na viziekranu se videlo kako se površina Sarka širi, kako se njegove ivice prelivaju preko granica vidljivosti, središte uvećava i stalno stvaraju nove ivice. Moglo se nazreti nešto nalik na dugu sarkitskog grada.
     "Nadam se", upozori Dženro svog saputnika, "da ne smišljaš kako sam da se izvučeš. Sark nije baš najpogodnije mesto za to. Možeš da biraš: ili Trantor, ili Vlastelini. Nemoj to nikako zaboraviti."
     Sada više nije bilo sumnje da se približavaju gradu, a zelenosmeđa mrlja u predgrađu postajala je sve veća, dok se napokon ne pretvori u svemirsku luku pod njima. Stala je da im se približava lagano lebdeći.
     "Ako te se Trantor ne domogne za jedan sat", napomenu Dženro, "Vlastelini će to učiniti pre no što istekne današnji dan. Ne bih umeo da ti kažem šta će Trantor s tobom učiniti, ali ti sa sigurnošću mogu reći šta će ti Sark uraditi."
     Terens je bio u Civilnoj službi. Odlično je znao šta bi Sark uradio sa ubicom jednog Vlastelina. Na viziekranu se sada videla samo luka, ali Dženro više nije obraćao pažnju na nju. Prešao je na ručno upravljanje uređajima, oslanjajući se na impulsni snop koji ga je vodio naniže. Brod se lagano okrenuo u vazduhu, na visini od jedne milje, a zatim se spustio, repom naniže.
     Na stotinu jardi iznad otvora, mašine snažno zaurlaše. Terens oseti njihovo podrhtavanje preko hidrauličnih opruga i ukoči se na svom sedištu.
     "Uzmi bič, dobaci mu Džerno. "Samo, brzo. Važan je svaki sekund. Izlaz za slučaj opasnosti će se zatvoriti za tobom. Biće im potrebno oko pet minuta da se zapitaju zašto ne otvaram glavni ulaz, još pet minuta da provale unutra, i još pet da me pronađu. Imaš na raspolagnaju petnaest minuta da napustiš luku i stigneš do kola."
     Podrhtavanje prestade i u potpunoj tišini koja nastupi Terensu postade jasno da su uspostavili kontakt sa Sarkom.
     Stvar preuzeše pokretna dijamagnetska polja. Jahta se veličanstveno prizemila, te postrance lagano kliznula nadole.
     "Sada!" uzviknu Dženro. Uniforma mu je bila sva natopljena znojem.
     Terensu je u glavi bučalo, a oči nikako nisu htele da mu se usredsrede, ali ipak je uspeo da podigne neuronski bič...

     Terensa kao da ošinu hladnoća sarkitske jeseni. Mnoge godine proveo je ovde, gde su se smenjivala neusklađena godišnja doba dok gotovo nije zaboravio kako izgleda blagi večni jun na Florini. Sada mu se u sećanje vratiše dani koje je proveo u Civilnoj službi, kao da nikada nije ni napuštao ovaj svet Vlastelina.
     Samo, sada je bio begunac, žigosan najtežim sločinom, ubistvom jednog Vlastelina.
     Koračao je dok mu je srce divlje lupalo. Iza njega nalazio se brod, a u njemu Dženro, sleđen u agoniji koju za sobom ostavlja bič. Vrata su se lagano za njim zatvorila, i on je krenuo niz široku, popločanu stazu. Oko njega je bilo mnogo radnika i mehaničara. Svaki je išao za svojim poslom i brinuo svoje brige. Nisu zastajali da bi se nekome zagledali u lice. Nisu za to imali razloga.
     Da li ga je iko uopšte video kako izlazi iz broda?
     Ponavljao je sebi da nije niko, jer bi inače do sada već čuo povike potere.
     Jednim hitrim pokretom on dodirnu kapicu. Još mu je bila duboko navučena preko ušiju, a mali medaljon koji se sada nalazio na njoj bio je sasvim gladak. Dženro je rekao da će mu to poslužiti kao znak za raspoznavanje. Ljudi sa Trantora će čekati da ugledaju upravo takav jedan medaljon, kako se presijava na suncu.
     Mogao je da ga ukloni i odluta, da se domogne nekog drugog broda... nekako. Mogao bi da umakne sa Sarka... nekako da pobegne... nekako.
     Sve se svodilo na to - nekako! U srcu je znao da je stigao do poslednje stanice, i kao što Dženro reče, mogao je da bira između Trantora i Sarka. Mrzeo je Trantor i plašio ga se, ali znao je da ni u kom slučaju ne može i ne sme izabrati Sark.
     "Vi! Hej, vi tamo!"
     Terens se ukoči, a onda podiže uspaničen pogled. Kapija se nalazila na stotinak stopa od njega. Ako potrči... Ali ko bi dozvolio čoveku koji trči da iziđe napolje? Nije se usuđivao da to učini. Ne, ne sme potrčati.
     Mlada žena gladala je kroz otvoren prozor kola kakva Terens nikada nije video, čak ni za vreme svog petnaestogodišnjeg boravka na Sarku. Sijala su metalnim sjajem i svetlucala na delovima od providnog gamita. "Priđite", pozva ga ona.
     Terensa noge lagano poneše do kola. Dženro je rekao da će ga trantorska kola čekati s druge strane kapije. Da li... Da li bi oni poslali ženu na ovakav jedan zadatak? U stvari, devojku. Devojku, tamnog, prelepog lica.
     "Stigli ste brodom koji se upravo spustio, zar ne?" upita ona.
     Ćutao je.
     Ona postade nestrpljiva. "Ma hajdete, videla sam vas kako napuštate brod!" Ona kucnu po svojim polo-naočarima. I ranije je viđao takve naočare.
     "Da.Da", promrmlja Terens.
     "Upadajte, onda!"
     Devojka mu otvori vrata. Kola su unutra bila još luksuznija. Sedište je bilo meko i mirisalo je na novo i na nešto prijatno, a devojka je bila divna.
     "Jeste li član posade?" upita ona.
     Terens pomisli da ga devojka iskušava i kratko odvrati: "Vi već znate ko sam ja." Istog časa podiže prst i dodirnu medaljon.
     Kola bez ikakvog zvuka paljenja motora pođoše malo unazad, a zatim se okrenuše.
     Kod kapije Terens se uvali što je više mogao u meko, hladno, kirtom presvučeno sedište, ali nije uopšte morao da bude obazriv. Devojka odlučno progovori i oni prođoše.
     "Ovaj čovek je sa mnom. Ja sam Samija od Fifa." Izrekla je to jednostavno i zapovedno.
     Umornom Terensu bilo je potrebno nekoliko sekundi da uopšte čuje i shvati njene reči. Kada se napeto nagnuo napred na svom sedištu kola su već jurila ekspresnom trakom brzinom od stotinu pera.

     Radnik kod kapije podiže pogled sa mesta na kome je stajao i nešto kratko promrmlja u rever. Zatim uđe u zgradu i vrati se na posao. Njegov pretpostavljeni se namršti i pomisli kako ne sme zaboraviti da porazgovara sa Tipom o tom izlaženju na pauze za pušenje koja zna da potraje i po pola sata.
     S druge strane kapije jedan od dvojice u površinskom vozilu upita: "Ušao u kola sa devojkom? Kakva kola? Kakvom devojkom?" Iako je na sebi imao sarkitsko odelo, po naglasku se odmah moglo zaključiti da je sa nekog od arkturijanskih svetova koji pripadaju trantorskom carstvu.
     Njegov sadrug bio je Sarkit, dobro upoznat sa svim najnovijim vestima koje se emituju putem vizikaseta. Kada su pomenuta kola prošla kroz kapiju i stala da ubrzavaju istovremeno se okrećući i penjući na ekspresni nivo, on se napola diže sa svog sedišta i povika: "To su kola Gospe Samije. Ne postoji dvoje takvih kola. Galaksije mu, šta da radimo?"
     "Pusti ih", odvrati onaj drugi kratko.
     "Ali Gospa Samija..."
     "Ništa mi ne znači. Ne bi trebalo ni tebi. Jer, šta inače tražiš ovde?"
     I njihova kola stadoše da zaokreću, penjući se naviše na široke, gotovo prazne pruge na kojima je bio dozvoljen pristup samo najbržim površinskim vozilima.
     "Ne možemo stići ta kola", progunđa Sarkit. "Čim nas primeti umaći će nam. Ta kola mogu da postignu dvadeset pedeset."
     "Za sada ide samo sto", odvrati Arkturijanac.
     Posle kraće pauze, on nastavi: "Čini se da ne ide u Odelbez. To je bar sigurno."
     Poćutavši malo, on ponovo reče: "Ne ide ni u Fifovu palatu."
     Posle još jedne pauze, on ponovo reče: "Neka se vrtim go u svemiru ako znam kuda se uputila. Ponovo će izići iz grada."
     "Kako da saznamo da li je s njom u kolima taj ubica Vlastelina?" upita Sarkit. "Pretpostavimo da je to neka igra, kako bi nas odvukla od luke. Ni ne pokušava da nas razmrda, a izvesno je da ne bi upotrebila takva jedna kola da nije želela da bude praćena. Čovek ih može prepoznati sa dve milje udaljenosti."
     "Znam, ali Fif sigurno ne bi poslao svoju devojčicu da nas odmami. Jedan vod patroldžija bolje bi to obavio."
     "Možda se unutra uopšte ne nalazi dotična Gospa."
     "Uskoro ćemo saznati. Evo, usporava. Prođi pored njih i stani iza krivine!"

     "Želim da porazgovaram sa tobom", reče devojka.
     Terens najzad zaključi da nije u pitanju neka obična zamka kao što je u početku mislio. Ona je odista bila Gospa od Fifa. Nema sumnje da je bila. Izgleda da je smatrala kako niko ne može niti treba da joj se suprotstavi.
     Nijednom se nije osvrnula da vidi da li ih ko prati. Tri puta su zaokrenuli i on je sva tri puta primetio ista kola iza njih, na odstojanju, kola koja nisu ni smanjivala razdaljinu ni zaostajala.
     Nisu to bila bilo kakva kola. To je bilo sasvim sigurno. Možda su bila trantorska, što bi bilo dobro. Možda su bila sarkitska, a u tom slučaju bi Gospa mogla poslužiti kao odličan talas.
     "Spreman sam", odgovori on.
     "Nalazili ste se na brodu koji je sa Florine doveo onog domoroca?" upita ona. "Onog koga traže zbog svih tih ubistava?"
     "Rekoh vam već da jesam."
     "Dobro. Dovela sam vas ovamo kako nam niko ne bi smetao. Da li je neko ispitivao domoroca za vreme putovanja do Sarka?"
     Terens pomisli da bi teško ko mogao izigravati ovakvu naivku. Ona stvarno nije znala ko je on. I on oprezno odvrati: "Da."
     "Da li ste bili prisutni tokom ispitivanja?"
     "Da."
     "Odlično. To sam i mislila. A zašto ste uopšte napustili brod?"
     Terens pomisli kako je upravo to pitanje trebalo najpre da postavi.
     "Trebalo je da podnesem poseban izveštaj..." započe on. Oklevao je.
     Ona se žurno uhvati za njegovo oklevanje. "Mome ocu? Ne brinite zbog toga. Ja ću vas zaštititi. Reću ću da ste pošli sa mnom zato što sam vam tako naredila."
     "Dobro, Gospo", složi se on.
     Reč 'Gospa' duboko se useče u njegovu svet. Ona je bila Gospa, najveća u zemlji, a on je bio Florinijanac. Čovek koji je mogao da ubije patroldžije, koji je lako mogao da nauči da ubija Vlasteline, a jedan ubica Vlastelina može, po istom principu, i da gleda pravo jednoj Gospi u lice.
     On se zagleda u nju, tvrdog i ispitivčkog pogleda, pogleda upućenog odozgo.
     Bila je veoma lepa.
     A kako je bila najveća Gospa u zemlji, nije ni bila svesna njegove pažnje. "Želim da mi kažete sve što ste čuli za vreme ispitivanja", naloži mu ona. "Želim da saznam sve što vam je domorodac rekao. Vrlo je važno."
     "Smem li da vas upitam zbog čega vas zanima taj domorodac, Gospo?"
     "Ne smete", odvrati ona ravnodušno.
     "Kako god kažete, Gospo."
     Nije znao šta da joj kaže. Krajičkom svesti očekivao je da se pojave kola koja su ih progonila. A druga polovina mu je sve više postajala svesna lica i tela prelepe devojke koja je sedela pored njega.
     Florinijanci u Civilnoj službi i oni koji su obavljali dužnosti varošanina teorijski su se obavezali da ostanu neženje. U stvarnosti, većina ih je izbegavala tu zabranu kad god je mogla. Terens je u vezi s tim činio ono što se usuđivao i što mu je bilo zgodno. Najblaže rečeno, njegova iskustva nisu bila zadovoljavajuća.
     Nikada ranije nije se našao blizu jedne tako lepe devojke, u raskošnim kolima na nekom samotnom mestu.
     Čekala je da progovori, tamnih očiju (tako tamnih očiju!) koje su gorele od znatiželje, punih crvenih usana rastavljenih u očekivanju odgovora, stasa koji je bio još lepši jer ga je obavijao divan kirt. Uopšte nije bila svesna da bi bilo ko, bilo ko, mogao i pomisliti da nanese neko zlo Gospi od Fifa.
     Krajičak njegove svesti koji je očekivao progonitelje najzad iščile.
     Odjednom je postao svestan da ubistvo Vlastelina nije predstavljalo njegov poslednji zločin.
     Gotovo da i nije bio svestan da se pomerio. Jedino je znao da se njeno sitno telo našlo u njegovom zagrljaju, da se ukočio, da je na trenutak zavikala i da je zatim zagušio njen krik svojim usnama...

     Na ramenima je osetio nečije šake, a po leđima ga ošinu hladan vazduh koji je dopirao kroz otvorena vrata kola. Prsti mu posegnuše za oružjem, ali bilo je prekasno. Neko mu ga je već istrgao iz ruke.
     Samija stade da se bez reči bori za vazduh.
     "Jesi li video šta je učinio?" upita Sarkit, sav užasnut.
     "Mani to!" odvrati Arkturijanac.
     On spusti mali crni predmet u džep i zaglavi šav. "Dohvati ga", reče on.
     Sarkit izvuče Terensa iz kola snagom pomahnitale osobe. "A ona mu je dozvolila", mrmljao je on. "Dozvolila mu je!"
     "Ko ste vi?" iznenada povika Samija. "Da li vas je moj otac poslao?"
     "Samo bez pitanja, molim vas", odvrati Arkturijanac.
     "Vi ste stranac", uzviknu Samija ljutito.
     "Sarka mu", progunđa Sarkit, "Trebalo bi da mu razbijem glavu." I on zamahnu pesnicom.
     "Prestani!" dreknu Arkturijanac i ščepa Sarkita za zglob i povuče ga unazad.
     Sarkit zlovoljno zareža. "Postoje granice. Mogu da podnesem da neko ubije Vlastelina. I ja bih voleo da ih nekoliko poubijam, ali da stojim i gledam jednog domoroca da čini ono što je ovaj upravo učinio, to je i za mene suviše."
     Samija ponovi neprirodnim, povišenim glasom. "Domoroca?"
     Sarkit se nagnu napred i besno strgnu Terensovu kapu. Varošanin preblede, ali se ne pomeri. Nepomično je zurio u devojku, dok se njegova kosa boje peska lagano vijorila na povetarcu.
     Samija se bespomoćno povuče što je mogla dalje u ugao, a zatim jednim brzim pokretom prekri lice obema šakama, ispod kojih je koža požela da joj bledi usled sve jačeg pritiska prstiju.
     "Šta ćemo s njom?" upita Sarkit.
     "Ništa."
     "Videla nas je. Podići će svu planetu na noge pre no što prevalimo i jednu jedinu milju."
     "Nameravaš li možda da ubiješ Gospu od Fifa?" upita ga sarkastično Arkturijanac.
     "Nikako! Ali mogli bismo da joj onesposobimo kola. Dok ne stigne do radiofona, bićemo na sigurnom."
     "Ne mora da bude tako." Arkturijanac se nagnu u kola. "Gospo, imam na raspolaganju svega nekoliko trenutaka. Čujete li me?"
     Nije se ni pomerila.
     "Bilo bi vam bolje da me saslušate", nastavi Arkturijanac. "Izvinjavam se što sam vas prekinuo u jednom tako nežnom trenutku, ali srećom, moći ću da ga iskoristim. Brzo sam reagovao i uspeo da dotičnu scenu snimim tri-kamerom. Ne blefiram vas. Emitovaću negativ na sigurno mesto tri minuta pošto vas napustimo, te ću stoga biti primoran da budem prilično grozan, ako se dalje budete mešali. Ubeđen sam da smo se razumeli."
     On se okrenu od nje. "Neće ovo nikome pomenuti. Ni reči. Pođi sa mnom, varošanine."
     Terens ga posluša. Nije mogao da se ne osvrne prema belom, skrivenom licu u kolima.
     Šta god da sada usledi, postigao je čudo. Na trenutak je poljubio najponosniju Gospu na Sarku, i osetio nestalan dodir njenih mekanih, mirisnih usana.