16.

     Voljeni Asper Argo, komodor Korelijske republike, pozdravi ulazak svoje supruge pseći obarajući svoje retke obrve. Bar za nju nije važio epitet koji sam sebi beše nadenuo. Čak je i on to znao.
     Glasom zaglađenim kao što joj je kosa, a hladnim kao pogled, ona izusti: "Mili moj gospodar, kako čujem, konačno je odlučio o sudbini drznika iz Zadužbine?"
     "Zaista?" kiselo odvrati komodor. "A šta još tvoje mnogostrano znanje uključuje?"
     "Dosta toga, moj plemeniti mužu. Opet si držao jedno od onih kolebljivih savetovanja sa svojim savetnicima. Lepi su mi to savetnici!" S beskrajnim prezrenjem ona dodade: "Čopor šlogiranih oćoravelih idiota, koji na svoja upala nedra pritiskaju svoje jalove zarade uprkos očiglednom nezadovoljstvu moga oca."
     "Draga moja", stiže joj blago pitanje, "koji je to tako vrsni izvor iz koga izvire ovo tvoje znanje?"
     Komodora se kratko nasmeja. "Kad bih ti to rekla, moj izvor više ne bi bio izvor već mrtvaja."
     "Kao i uvek, teraš po svome." Komodor sleže ramenima i okrenu joj leđa. "A što se tiče nezadovoljstva tvoga oca: bojim se da ono ide do džimrijskog odbijanja da da još brodova."
     "Još brodova!" planu ona. "Zar ih nemaš pet? Ne poriči! Znam da imaš pet, a šesti ti je obećan."
     "Obećan za prošlu godinu."
     "Ali dovoljan je jedan, samo jedan, da od te Zadužbine napravi smrdljivo đubrište. Samo jedan! Jedan da počisti iz svemira njihove pigmejske brodove."
     "Da ih imam i tuce, ne bih napao njihovu planetu."
     "A koliko bi se njihova planeta održala kad bi im trgovina bila upropašćena, a tovari igračaka i drangulija uništeni?"
     "Te igračke i drangulije znače novac", uzdahnu on, "mnogo novca."
     "Ali kada bi imao samu Zadužbinu, zar ne bi imao sve što ona ima? A kada bi uživao poštovanje i zahvalnost mog oca, ne bi li imao mnogo više nego što bi ti Zadužbina ikada mogla pružiti? Prošle su tri godine, i više, od dana kada je ovde bio onaj varvarin sa onim svojim budžaklijskim mađioničarskim predstavama. Dosta je vremena prošlo."
     "Draga moja." Komodor se okrenu i pogleda je u lice. "Starim. Umoran sam. Nisam više dovoljno gibak da mogu podneti tvoja čegrtava usta. Kažeš da znaš da sam odlučio. I jesam. Gotovo je, između Korelije i Zadužbine je rat."
     "Najzad!" Komodorina prilika kao da izraste, a oči joj zablistaše. "Konačno si se opametio, ali tek kada si odrtaveo. Kad postaneš gospodar ove zabiti, možda ćeš postati dovoljno ugledan da nešto značiš i u Carstvu. Jednom ćemo i mi moći da napustimo ovaj varvarski svet i posetimo dvor vicekralja. Zaista ćemo moći."
     Ona s osmehom odjezdi, držeći jednu ruku na boku. Kosa joj je sijala na svetlosti.
     Komodor malo pričeka, a onda se sa zlovoljom i mržnjom obrati zatvorenim vratima: "A kad postanem gospodar onoga što ti zoveš zabit, možda ću biti dovoljno ugledan da se lišim naduvenosti tvoga oca i jezika njegove kćeri. Zauvek!"

17.

     Nadporučnik sa Tamne magline užasnuto je zurio u ekran. "O, Galaksijo!" Ono što je trebalo da bude uzvik pretvori se u šapat. "Šta je ovo?"
     Bio je to brod, ali veliki kao kit prema kome je tamna maglina bila ribica belica; na njegovom boku nalazio se simbol Carstva, svemirski brod i sunce. Sve brodske sirene za uzbunu počeše histerično da zavijaju.
     Naređenja su bila izdata. Tamna maglina se pripremi da beži ukoliko bude mogla, a da se bori ukoliko bude morala; dole, iz odaje sa ultratalasnim uređajima, u hipersvemir poleteše poruke za Zadužbinu. Bile su ponavljane do u beskraj! Delom je to bila molba za pomoć, a najviše upozorenje na opasnost.

18.

     Prelistavajući izveštaje Hober Melou je umorno protezao noge. Dve godine na gradonačelničkom položaju malo su ga pripitomile, učinile ga malo mekšim i strpljivijim, ali ga nisu naučile da voli zvanične izveštaje i zatupljujući činovnički žargon kakvim se obično pišu.
     "Koliko su brodova pogodili?" upita Džel.
     "Četiri su oštetili na zemlji, a za dva se ništa ne zna. Svi ostali su na broju i bezbedni." Melou progunđa: "Trebalo je da se bolje pokažemo, ali, ipak, to je samo ogrebotina."
     Kako nije dobio nikakav odgovor, Melou podiže pogled: "Da li te nešto brine?"
     "Voleo bih da Sat što pre stigne ovamo", stiže gotovo nevezan odgovor.
     "Ah, da, sad ćemo čuti još neko predavanje o unutrašnjem frontu."
     "Ne, nećemo", odbrusi Džel, "ali ti si tvrdoglav, Melou. Moguće je da si inostranu situaciju razradio do najsitnijih pojedinosti, ali nikada nisi nikakvu pažnju posvetio onome što se dešava ovde, na našoj planeti."
     "To je tvoj posao, zer ne? Zbog čega sam te postavio za ministra za obrazovanje i propagandu?"
     "Očigledno, da bi me preuranjeno i bedno oterao u grob, ako bi čovek sudio po podršci koju mi pružaš. Tokom poslednjih godinu dana uši sam ti probio pričom o rastućoj opasnosti od Sata i njegove Religiozne stranke. Čemu će poslužiti tvoji planovi, ukoliko Sat iznudi vanredne izbore i izbaci te?
     I onaj tvoj sinoćni govor o prepuštanju izbora Satu, uz osmeh i pljeskanje po leđima. Da li je baš bila potrebna tolika otvorenost?"
     "Zar se na taj način ne oduzima Satu njegovo sopstveno oružje?"
     "Ne", naglo reče Džel, "ili bar ne onako kako si ti to uradio. Tvrdiš da si sve predvideo, a ne objašnjavaš zbog čega si tri godine trgovao sa Korelijom isključivo u njihovu korist. Tvoj jedini ratni plan svodi se na to da se bez borbe povučeš. Otvoreno najavljuješ pat-poziciju. Ne obećavaš nikakvu ofanzivu, čak ni u budućnosti. Tako mi Galaksije, Melou, šta ja mogu da učinim sa takvom zbrkom?"
     "Nema u tome privlačnosti?"
     "Time ne možeš da utičeš na mase."
     "To je isto."
     "Melou, probudi se. Imaš dve mogućnosti. Ili ćeš narodu dati dinamičnu spoljnu politiku, bez obzira na to kakvi su tvoji lični planovi, ili ćeš na kraju, ipak, doći do nekog kompromisa sa Satom."
     Melou odgovori: "U redu, prvo mi nije uspelo, da pokušamo s drugim. Sat je upravo stigao."
     Sat i Melou se nisu licem u lice susreli još od suđenja pre dve godine. Nijedan od njih nije mogao u onom drugom da otkrije neku promenu, izuzev što je suptilna atmosfera oko svakog od njih sasvim jasno ukazivala na to da su uloge vladara i izazivača promenjene.
     Sat sede ne rukovavši se.
     Melou mu ponudi cigaru, a onda upita: "Neće ti smetati ako Džel ostane? Žarko žudi za kompromisom. Može da posreduje ukoliko dođe do žučnih scena."
     Sat sleže ramenima: "Kompromis bi bio dobar za tebe. U jednoj drugoj prilici zatražio sam od tebe da izneseš svoje uslove. Pretpostavljam da su uloge sada izmenjene."
     "Tvoja pretpostavka je tačna."
     "Kad je tako... ovo bi bili moji uslovi. Moraš prekinuti s politikom neveštog ekonomskog podmićivanja i trgovine spravama, a vratiti se na delu proverenoj spoljnoj politici naših otaca."
     "Misliš na osvajanje pomoću misionara?"
     "Tačno."
     "I bez toga nema kompromisa?"
     "Bio bi nemoguć."
     "Hm!" Melou je polagano palio, a zatim duboko uvlačio i ispuštao dim sve dok se vrh njegove cigare nije zažario. "U Hardinovo doba, kada je osvajanje pomoću misionara bilo nešto novo i radikalno, ljudi kao ti su mu se opirali. Sada je ono provereno, isprobano, posvećeno... sve ono što bi jedan Džorej Sat smatrao dobrim. Ali reci, kako bi nas ti izvukao iz naše sadašnje gužve?"
     "Tvoje sadašnje gužve. S tim ja nemam ništa."
     "Smatraj da je pitanje odgvarajuće ispravljeno."
     "Uputna bi bila snažna ofanziva. Pat-pozicija koja tebe kao da zadovoljava, fatalna je. Njome priznajemo svoju slabost pred svetovima Periferije, a tu je najvažniji utisak snage, jer nema tog lešinara među njima koji se ne bi, zbog dobrog komada lešine, priključio napadu. Ti bi to morao znati. Ti si sa Smirna, zar ne?"
     Melou kao da preču smisao te primedbe. On upita: "Ako pobediš Koreliju, šta biva sa Carstvom? Ono je, znaš, pravi neprijatelj."
     Slab osmeh povi uglove Satovih usana: "Oh, ne, tvoj izveštaj o poseti Siveni bio je potpun. Vicekralj Normanskog sektora zainteresovan je za stvaranje nezadovoljstva na Periferiji zbog svoje sopstvene koristi, ali to je samo sporedna stvar. On neće staviti sve na kocku zbog nekakve ekspedicije na ivicu Galaksije, kad ima pedeset neprijateljski raspoloženih suseda i Cara protiv koga može da se pobuni. Parafraziram tvoje rođene reči."
     "Oh, moglo bi se desiti da to učini, Sate, ukoliko bude mislio da smo dovoljno ojačali da postanemo opasni. A to može pomisliti ako Koreliju zbrišemo u frontalnom napadu. Morali bismo biti mnogo lukaviji."
     "Na primer kako..."
     Melou se zavali u stolici. "Sate, pružiću ti priliku. Nisi mi potreban, ali te mogu iskoristiti. Zato ću ti reći u čemu je stvar, a ti onda možeš ili da mi se pridružiš i prihvatiš mesto u kaolicionoj vladi, ili da i dalje izigravaš mučenika i truneš u zatvoru."
     "Jednom si već pokušao s tim trikom."
     "Onda se nisam mnogo trudio, Sate. Sada je pravi čas. Slušaj me." Melou napola zažmuri.
     Kada sam se po prvi put spustio na Koreliju", započe, "komodora sam podmitio điđama i spravicama koje spadaju u uobičajeni asortiman svakog trgovca. U početku je to imalo svrhu samo da nam obezbedi ulazak u čeličanu. Drugih planova nisam imao, ali taj mi je uspeo. Tek posle posete Carstvu po prvi put sam tačno shvatio u kakvo oružje možemo pretvoriti trgovinu.
     Ovo što nam predstoji, Sate, predstavlja Seldonovu krizu, a Seldonove krize ne rešavaju pojedinci već istorijske sile. Kada je planirao tok naše buduće istorije Hari Seldon nije računao na sjajne herojske podvige, već na široki zamah privrede i sociologije. Stoga se rešenja za razne krize moraju ostvariti onim snagama koje su nam u datom trenutku dostupne. U ovom slučaju to je trgovina."
     Sat skeptički podiže obrve i iskoristi stanku: "Nadam se da mi inteligencija nije manja od prosečne, no činjenica je da tvoje nedorečeno predavanje nije baš mnogo jasno."
     "Biće", odvrati Melou. "Uzmimo da je do sada moć trgovine bila potcenjena. Mislilo se da je neophodno sveštenstvo pod našom kontrolom da bi ona postala moćno oružje. To nije baš tako, a ovo je moj doprinos Galaktičkoj situaciji. Trgovina bez sveštenika! Samo trgovina. Dovoljno je jaka. Budimo vrlo jednostavni i određeni. Korelija je sada u ratu sa nama. Usled toga obustavljena je i naša trgovina s njom. Međutim, u protekle tri godine ona je svoju privredu sve više i više zasnivala na atomskoj tehnici koju smo mi uveli i koju jedino mi možemo produžiti da isporučujemo; primetićeš da ovo uprošćavam kao osnovnu računsku radnju. Šta misliš da će se desiti kada mali atomski generatori počnu da otkazuju, a jedna naprava za drugom prestane da radi?
     Prve na redu su sprave za domaćinstvo. Posle pola godine ovakve pat-pozicije, koje se ti toliko gnušaš, ženin atomski nož neće raditi. Njen štednjak će početi da se kvari. Mašina za pranje posuđa neće obavljati posao kako valja. Jednog vrelog letnjeg dana regulator temperature i vlažnosti u njenom domu će zamreti. Šta se onda događa?"
     Čekao je na odgovor, a Sat mu mirno uzvrati: "Ništa. U ratu ljudi trpe mnoge stvari."
     "Sasvim tačno. Trpe. U neograničenom broju slaće svoje sinove da ginu groznom smrću u pokvarenim svemirskim brodovima. Podnosiće neprijateljsko bombardovanje, čak i ako zbog toga budu morali da žive na bajatom hlebu i smrdljivoj vodi u pećinama na pola milje pod zemljom. Međutim, teško je izdržati male stvari kad ne postoji patriotski zanos zbog neposredne opasnosti. Biće to pat-pozicija. Neće biti žrtava, bombardovanja, ni bitaka.
     Imaće samo nož koji ne seče, štednjak na kome se ne može kuvati i kuću u kojoj se zimi smrzavaju. To će stvoriti nezadovoljstvo i narod će gunđati."
     Čudeći se, Sat polako upita: "Čoveče, ti u to polažeš nade? Šta očekuješ? Ustanak domaćica? Neku žakeriju? Pobunu mesara i bakalina koji mašu satarama i noževima uzvikujući: 'Vratite nam, zaboga, naše bleštavobele atomske mašine za pranje rublja.'"
     "Ne, gospodine", nestrpljivo odbrusi Melou, "to ne, ali očekujem opšte gunđanje i nezadovoljstvo koje će se kasnije proširiti i na važnije ličnosti."
     "A koje bi to važnije ličnosti bile?"
     "Proizvođači, vlasnici fabrika, industrijalci iz Korelije. Kad proteknu dve godine u pat-poziciji mašine po fabrikama će jedna po jedna početi da otkazuju. Ta industrijska preduzeća, koja smo sva do jednog opremili našim novim atomskim uređajima, odjednom će se naći na rubu propasti. Teška industrija će odjednom i en masse ustanoviti da poseduje mašine za staro gvožđe koje ne rade."
     "Fabrike su im, kao što znaš, sasvim dobro radile pre tvog dolaska, Melou."
     "Da, Sate, radile su... uz dvadeseti deo današnjeg profita, a da ne pominjemo troškove njihovog vraćanja u prvobitno, preatomsko stanje. Koliko će se održati komodor kada industrijalac, finansijer i prosečan čovek budu protiv njega?"
     "Onoliko koliko bude hteo, čim se bude prisetio da nabavi nove atomske generatore od Carstva."
     Melou se veselo nasmeja. "Pogrešio si, Sate, pogrešio si onoliko koliko i sam komodor. Potpuno si pogrešio i ništa nisi shvatio. Pazi, čoveče, Carstvo ne može ništa da im nadoknadi. Carstvo je uvek bilo carstvo divovskih sredstava. Sve su računali u planetama, sunčanim sistemima, u čitavim sektorima Galaksije. Generatori su im džinovski, jer su im se i razmišljanja kretala u džinovskim razemerama.
     Ali mi, mi, naša mala Zadužbina, naša jedina planeta gotovo bez ikakvih rezervi metala, mi smo morali da iziđemo na kraj sa skučenom privredom. Naši generatori su morali da budu veličine naprstka, jer smo samo toliko metala mogli da potrošimo. Morali smo da razvijemo nove tehnike i nove metode, tehnike i metode koje Carstvo nije u stanju da sledi, jer se toliko degenerisalo da više nije kadro da ostvari nikakav stvarni životni napredak u nauci.
     I pored svih njihovih atomskih polja, dovoljno velikih da zaštite brod, grad ili celu planetu, nikada ne bi mogli da naprave polje koje bi čuvalo pojedinca.
     Da bi jedan grad snabdevali svetlošću i toplotom imaju šestospratne motore, video sam ih, dok bi naš stao u ovu sobu. Kad sam jednom od njihovih atomskih stručnjaka rekao da olovna kapsula veličine oraha sadrži atomski generator, gotovo da se zagrcnuo od neverice.
     Pa i svoje sopstvene kolose više ne poznaju. Mašine rade automatski iz pokolenja u pokolenje, a oni što se o njima staraju pripadaju naslednoj kasti koja bi bila bespomoćna kad bi makar jedna jedina D-cev u celoj toj ogrmnoj strukturi pregorela.
     Ceo ovaj rat je bitka između ova dva sistema; između Carstva i Zadužbine; između velikog i malog. Da bi zgrabili kontrolu nad svetom podmićuju ogromnim brodovima koji mogu voditi boj, ali nemaju nikakav ekonomski smisao. Nasuprot tome, mi podmićujemo stvarčicama nekorisnim u ratu, ali bitnim za blagostanje i zaradu.
     Jedan kralj ili komodor primiće brodove, pa i ratovati. U istoriji je uvek bilo samovoljnih vladara koji su dobrobit svojih podanika trampili za ono što su oni smatrali čašću, slavom i osvajanjem. Međutim, u životu su važne male stvari... a Asper Argo neće odoleti privrednoj krizi koja će za dve ili tri godine zahvatiti celu Koreliju."
     Sat je stajao pored prozora, okrenut leđima Melouu i Dželu. Već je bio sumrak, a ono nekoliko zvezda, raštrkanih tu na samom rubu Galaksije, treperilo je na magličastoj i paperjastoj pozadini Sočiva, gde su se nalazili ostaci još moćnog Carstva koje je s njima zaratilo.
     Sat reče: "Ne, nisi ti taj čovek."
     "Ne veruješ mi?"
     "Hoću da kažem da nemam poverenja u tebe. Suviše si slatkorečiv. Lepo si me namagarčio, onda, prilikom svog puta na Koreliju, kada sam mislio da te držim na uzdi. Kada sam mislio da sam te na suđenju saterao u ugao, izmigoljio si se i pomoću demagogije dospeo pravo u gradonačelničku stolicu. Kod tebe ništa nije neposredno; ne postoji nijedan motiv iza koga ne stoji drugi; nijedna izjava a da nema tri smisla.
     Pretpostavimo da si izdajica. Pretpostavimo da ti je poseta Carstvu donela njegovu novčanu pomoć i obećanje da ćeš vladati. Tvoji postupci bili bi upravo ovakvi kakvi su. Izazvao bi rat, pošto bi ojačao neprijatelja. A za sve bi našao uverljivo objašnjenje, toliko uverljivo da bi svakog ubedilo."
     "Hoćeš, dakle, da kažeš da nema kompromisa?" blago upita Melou.
     "Hoću da kažem da se moraš ukloniti, milom ili silom."
     "Već sam te upozorio na to šta je alternativa saradnji."
     U iznenadnom nastupu osećanja, Džorejnu Satu navali krv u lice: "Opominjem te, Hobere Meloue sa Smirna, ukoliko me budeš uhapsio neće biti milosti. Moje ljude ništa neće sprečiti da šire istinu o tebi, običan narod Zadužbine će se ujediniti protiv svog tuđinskog vladara. On poseduje svest o sudbini kakvu jedan Smirnjanin nikada ne može imati... i ta svest će te uništiti."
     Hober Melou mirno reče dvojici stražara koji upravo uđoše: "Vodite ga. Uhapšen je."
     Sat reče: "Bila je to tvoja poslednja prilika."
     Melou zgnječi cigaru, ne pogledavši ga.
     Posle pet minuta, Džel se promeškolji i umorno reče: "Pošto si upravo stvorio mučenika, šta ćemo sad?"
     Melou prestade da se igra pepeljarom i podiže pogled. "Nije to onaj nekadašnji Sat. Ovaj je kao bik kome je krv navalila u oči. Galaksije mi, on me mrzi."
     "Utoliko je opasniji."
     "Opasniji? Besmislica! Izgubio je svaku moć rasuđivanja."
     Džel turobno primeti: "Suviše si samouveren, Melou. Previđaš mogućnost narodnog ustanka."
     "Siguran si u sebe!"
     "Siguran sam u Seldonovu krizu i istorijsku vrednost njihovih rešenja, spoljnu i unutrašnju. Ima nešto što nisam rekao Satu malopre. On je pokušao da samu Zadužbinu kontroliše pomoću religioznih snaga, kao što je kontrolisao Spoljne svetove, i nije uspeo, što je najpouzdaniji znak da je religija odigrala svoju ulogu u Seldonovom planu.
     Privredna kontrola dejstvuje drugačije. Da parafraziram onaj tvoj čuveni citat Salvora Hardina, loš je onaj atomski blaster koji ne nišani u dva pravca. Ukoliko je Korelija napredovala pomoću naše trgovine i mi smo. Ukoliko korelijske fabrike propadnu bez naše robe i ukoliko blagostanje Spoljnih svetova iščezne zbog trgovačke izolacije, propašće i naše fabrike, a iščeznuti i naše blagostanje.
     Nema nijedne fabrike, nijednog trgovačkog centra ili brodske kompanije koja nije pod mojom kontrolom i koju ne bih mogao da smrvim ukoliko bi Sat pokušao da potpiri revoluciju. Tamo gde njegova propaganda prođe, ili gde izgleda da bi mogla uspeti, postaraću se da nestane blagostanja. Gde ne bude imala uspeha i dalje će vladati blagostanje, jer će moje fabrike uvek raditi punom parom.
     Ovakav način razmišljanja me čini sigurnim da će se stanovnici Korelije pobuniti izjašnjavajući se za blagostanje. Siguran sam da se mi protiv njega nećemo buniti. Igra će biti odigrana do samog kraja."
     "Znači", reče Džel, "uvodiš plutokratiju. Od nas stvaraš zemlju dućandžija i bogatih trgovaca. Kakva nam je onda budućnost?"
     Melou podiže svoje sumorno lice i jarosno viknu: "Što bi budućnost bila moja briga? Nema sumnje da je Seldon predvideo budućnost i izvršio pripreme za nju. U vremenu koje dolazi nastupiće nove krize onda kada moć novca odumre kao sila kao što je to upravo slučaj sa religijom. Neka moji naslednici rešavaju te nove probleme, kao što sam ja rešio problem današnjice."

     KORELIJA - ...I tako se, posle tri godine rata koji će u istoriji svakako ostati zabeležen kao rat u kome se najmanje ratovalo, Republika Korelija bezuslovno predala, a Hober Melou je u srcima žitelja Zadužbine zauzeo mesto pored Harija Seldona i Salvora Hardina.

     ENCIKLOPEDIJA GALAKTIKA

Asimov Isak

SVEMIRSKE STRUJE
Prevod: Živković Mirjana/Protić Aleksandra

Asimov Isaac CURRENTS OF SPACE (THE), 1952.

Serija "Roboti-Carstvo-Zadužbina"
(6)

POLARIS
1987.

Prolog: GODINU DANA RANIJE

     Čovek sa Zemlje doneo je odluku. Bilo mu je potrebno dosta vremena da je osmisli, ali je na kraju ipak uspeo.
     Već nekoliko nedelja nije nigde nalazio spokoj koji mu je pružala paluba njegovog broda i hladni, tamni omotač svemira oko njega. Prvobitno je nameravao da samo na brzinu podnese izveštaj lokalnoj kancelariji Međuzvezdanog svemirsko-istraživačkog biroa i da se smesta vrati u svemir. Ali umesto toga, zadržali su ga ovde.
     Kao da se našao u zatvoru.
     Iskapio je šolju čaja i pogledao u čoveka sa druge strane stola. A onda reče: "Odlazim."

     I drugi čovek je doneo odluku. Bilo mu je potrebno dosta vremena da je osmisli, ali je na kraju ipak uspeo. Međutim, biće mu potrebno još vremena, dosta vremena. Na prva pisma nije dobio nikakav odgovor. Zbog svega što su učinili lako su mogli pasti i na neku zvezdu.
     To niti bi premašilo njegova očekivanja, niti bi ih izneverilo. Ali u pitanju je bio tek prvi korak.
     Stoga je bilo očigledno da čoveku sa Zemlje ne sme dozvoliti da mu se izmigolji dok bude povlačio naredne poteze. On dodirnu prstima glatku crnu palicu u džepu.
     "Kao da ne shvatate delikatnost problema", dobaci on čoveku s druge strane.

     "Čega ima delikatnog u uništenju jedne planete? Želim da emitujete pojedinosti čitavom Sarku; u stvari, svima na toj planeti", odvrati Zemljanin.
     "To ne možemo učiniti. I sami znate da bi to izazvalo paniku."
     "U početku ste govorili da ćete to učiniti."
     "Razmislio sam i zaključio da to ne bi bilo zgodno."
     Zemljanin pređe na narednu pritužbu. "Predstavnik MSIB-a još nije stigao."
     "Znam. Imaju puno posla oko organizovanja odgovarajućih procedura u vezi sa ovom krizom. Sačekajmo još dan-dva."
     "Još dan-dva! Stalno to ponavljate - još dan-dva! Zar imaju toliko posla da ne mogu da odvoje nekoliko trenutaka za mene? Nisu još ni videli moje proračune."
     "Ponudio sam se da im ja odnesem vaše proračune. Ali vi to ne želite."
     "I dalje ne želim. Oni mogu doći do mene ili ću ja otići do njih." Zatim besno dodade: "Mislim da mi ne verujete. Ne verujete da će Florina biti uništena."
     "Oh, verujem vam."
     "Ne verujete. Znam da mi ne verujete. Vidim da mi ne verujete. Ismevate me. Niste u stanju da razumete moje podatke. Niste istraživač iz svemira. Čak mi se čini da uopšte niste to za šta se izdajete. Ko ste vi, zapravo?"
     "Uzbuđeni ste."
     "Tako je, jesam. Da li vas to iznenađuje? Ili možda mislite - jadničak, svemir je za sve kriv. Mislite li da sam lud?"
     "Gluposti."
     "Razume se da to mislite. Zato i želim da vidim nekoga iz MSIB-a. Oni će umeti da ocene da li sam lud ili ne. Oni će znati."
     Drugi čovek se priseti svoje odluke, i odmah predloži: "Nije vam dobro. Pomoći ću vam."
     "Ne, nećete", povika Zemljanin histerično, "jer odlazim. Ako želite da me zaustavite, moraćete da me ubijete, ali na to se sigurno nećete odvažiti. Jer ako to učinite, bićete odgovorni za smrt svih stanovnika jedne planete."
     Drugi čovek takođe poče da viče, kako bi ga onaj prvi čuo. "Neću vas ubiti. Saslušajte me, neću vas ubiti. Nema nikakve potrebe da vas ubijem."
     "Svezaćete me", odvrati Zemljanin. "Držaćete me ovde. To ste smislili, zar ne? A šta ćete preduzeti kada MSIB počne da traga za mnom? Trebalo bi da im redovno šaljem izveštaje, da li vam je to poznato?"
     "Biro zna da ste sa mnom bezbedni."
     "Odista? Pitam se da li uopšte znaju da sam stigao do ove planete? Pitam se da li su primili moju prvobitnu poruku?" Zemljaninu se vrtelo u glavi. Udovi su mu se već sasvim ukočili.
     Onaj drugi čovek ustade. Bilo mu je jasno da nije preuranio sa svojom odlukom. On lagano obiđe oko dugačkog stola prilazeći Zemljaninu.
     Istovremeno mu se obrati umirujućim glasom. "To je za vaše vlastito dobro." I iz džepa poče da vadi crnu palicu.
     "Pa to je psiho-sonda", zakrešta Zemljanin. Reči je sada već nejasno izgovarao, a kada pokuša da ustane, ruke i noge jedva da uspe da pomeri.
     Jedva procedi između zuba koje je s teškom mukom razdvajao: "Drogiran!"
     "Drogiran!" potvrdi onaj drugi. "Saslušajte me... Ne želim da vas povredim. Teško vam je da shvatite svu tananost situacije dok ste u toj meri uzbuđeni i zabrinuti. Ja ću vas osloboditi samo zabrinutosti. Samo zabrinutosti."
     Zemljanin više nije mogao ni da govori. Bio je u stanju još samo da nepomično sedi. I tupo razmišlja: veliki svemire, drogirali su me. Želeo je da viče i trči, ali nije mogao.
     Drugi čovek je dotle već stigao do Zemljanina. Stajao je posmatrajući ga odozgo. Zemljanin podiže pogled. Još je mogao da pomera očne jabučice.
     Psiho-sonda bila je samostalna jedinica. Njene žice trebalo je samo pričvrstiti za odgovarajuće mesto na lobanji. Zemljanin je panično posmatrao stvari oko sebe, dok mu se očni mišići nisu sledili. Uopšte nije osetio tanani ubod kada je oštro, tanko olovo prodrlo kroz kožu i meso kako bi se povezalo sa spojevima kostiju lobanje.
     Vrištao je i vrištao u tišini svoga uma. Vikao je: ne, vi ne razumete! Na toj planeti ima mnogo ljudi. Zar ne shvatate da se ne možete poigravati stotinama miliona živih ljudi?
     Reči onog drugog čoveka bile su nejasne i gubile su se, kao da su dopirale sa udaljenog kraja kakvog dugačkog i vetrovitog tunela. "Neće vas boleti. Za jedan sat osećaćete se dobro, sasvim dobro. Zajedno sa mnom smejaćete se svemu ovome."
     Zemljanin oseti lake vibracije na lobanji, a zatim i one iščiliše.
     Tama je postala gušća i potpuno se sručila na njega. Jedan njen deo nikada se više nije podigao. Protekla je čitava godina pre no što je uopšte, tek malčice, počela da se diže.

1. NAHOD

     Rik odgurnu svoj obrok i skoči na noge. Do te mere se tresao da je morao da se osloni o goli mlečnobeli zid.
     "Sećam se!" povika on.
     Mnoštvo pogleda podiže se prema njemu i prilično glasan žagor muškaraca za ručkom malo utihnu. Oči sa osrednje čistih i osrednje obrijanih lica sretoše se sa njegovim, sijajući se i belasajući pri nesavršenom zidnom osvetljenju. U očima im se nije očitavala neka posebna zainteresovanost, već samo refleksna pozornost kakvu bi izazvao bilo koji iznenadni i neočekivani povik.
     Rik ponovo povika: "Sećam se svog posla. Bio sam zaposlen!" Neko mu doviknu: "Zavež'!" a neko drugi: "Sed' bre!"
     Lica se ponovo okrenuše od njega i žamor iznova postade jači. Rik je tupo zurio duž stola. "Ludi Rik", začu nečiju primedbu, i vide kako ljudi sležu ramenima. Primetio je i kako jedan od muškaraca vrti prstom, prislonivši ga uz slepoočnicu. Njemu to ništa nije govorilo. Ništa od toga nije mu dopiralo do svesti.
     On lagano sede i ponovo dohvati svoju jedilicu, spravicu u obliku kašike, sa oštrim ivicama i sićušnim zupcima koji su štrčali iz prednjeg zaobljenog dela činije i koji su stoga na podjednako nespretan način mogli da seku, zahvataju i nabadaju hranu. Bilo je to, međutim, dovoljno za jednog radnika u mlinu. On je okrenu i zagleda se praznim pogledom u svoj broj na poleđini porcije. Nije ni morao da ga vidi. Znao ga je napamet. I svi ostali su poput njega imali svoje registarske brojeve, ali oni su, takođe, imali i imena. On ga, međutim, nije imao. Zvali su ga Rik, jer to se ime u slengu kritskih mlinara koristilo za označavanje 'slaboumnih' osoba. A veoma često su ga zvali i 'Ludi Rik'.
     Ali možda će mu se od sada sećanje polako vraćati. Od kad je stigao u mlin ovo je bilo prvi put da se setio bilo čega što se desilo pre tog početka. A ako se bude naprezao da razmišlja! Ako se sav usredsredi samo na razmišljanje!
     Odjednom više nije bio gladan; uopšte nije bio gladan. Jednim iznenadnim pokretom on uroni jedilicu u želatinastu smesu od mesa i povrća ispred sebe, odgurnu hranu i prekri dlanovima oči. Prste zavuče u zamršenu kosu i naprežući se od bola pokuša umom da prodre u ponor iz koga je iščupao jednu pojedinost... jednu blatnjavu, nerazumljivu pojedinost.
     Zatim briznu u plač, upravo u trenutku kada se oglasilo zvono, objavljujući da je vreme za ručak njegove smene isteklo.
     Kada je te večeri napuštao mlin pored njega se našla Valona Marč. U početku jedva da je bio svestan njenog prisustva, bar ne kao neke određene osobe. Čuo je samo da je neko uskladio svoj korak sa njegovim. On zastade i pogleda je. Kosa joj nije bila ni plava ni smeđa. Češljala ju je u dve debele pletenice, koje bi potom spajala malim magnetizovanim šnalama od zelenog kamena. Bile su to veoma jeftine šnale i već su izgledale dosta pohabano. Na sebi je imala jednostavnu pamučnu haljinu koja joj je bila dovoljna u ovoj oblasti sa blagom klimom, kao što i Riku od odeće nije bilo potrebno ništa više od raskopčane košulje bez rukava i pamučnih sportskih pantalona.
     "Čula sam da je za vreme ručka nešto pošlo naopako", obrati mu se ona.
     Govorila je oštrim, seljačkim naglaskom koji joj je i bio primeren. Rikov govor bio je pun ravnomernih samoglasnika i izgledalo je kao da govori kroz nos. Zbog toga su mu se smejali, oponašajući njegov način govora, ali Valona ga je tešila da to čine jedino zbog vlastite neobrazovanosti.
     "Sve je u redu, Lona", promrmlja Rik.
     I ona ga je zvala Rik. A i kako bi drugačije? Nije mogao da se seti svog pravog imena, iako se očajnički trudio. A i Valona sa njim. Jednog dana je nekako nabavila iscepani gradski imenik i pročitala mu iz njega sva imena. Nijedno nije na njega ostavilo neki dublji utisak.
     On joj se zagleda pravo u lice i reče: "Moraću da napustim mlin."
     Valona se namršti. Na njenom okruglom, širokom licu sa ravnim, visoko postavljenim jagodičnim kostima videlo se da je zabrinuta. "Mislim da nećeš moći. To ne bi bilo u redu."
     "Moram još toliko toga da saznam o sebi."
     Valona obliznu usne. "Mislim da ne bi trebalo da to činiš."
     Rik se okrenu od nje. Znao je da se uvek trudila da bude iskrena. Kao prvo, ona je bila ta koja mu je pronašla posao u mlinu. On nije imao nikakvog iskustva u radu sa mašinama koje su se koristile u mlinu. Ili je možda imao, ali se jednostavno nije sećao toga. U svakom slučaju, Lona je uporno tvrdila da je on suviše sitan za fizički posao, te su se složili da ga za rad na mašinama obuče besplatno. Pre toga, u košmarnim danima kada je jedva ispuštao bilo kakve zvuke i kada nije razlikovao hranu, ona ga je pazila i hranila. Ona ga je održala u životu.
     "Moram", odvrati on.
     "Imaš li opet glavobolje, Rik?"
     "Ne. Stvarno sam se nečeg setio. Setio sam se svog pređašnjeg posla... pređašnjeg!"
     Nije bio siguran da li želi da joj saopšti u čemu se taj posao sastojao, i zato skrenu pogled. Toplo, ugodno sunce će se još najmanje dva sata zadržati iznad obzorja. Jednolični redovi radničkih spavaonica koji su se protezali oko mlinova nisu baš predstavljali privlačan prizor, ali je Rik znao da će se čim se uspnu na brežuljak pred njima prostreti polja u svoj svojoj grimiznoj i zlatnoj lepoti.
     Voleo je da posmatra polja. Još od prvog časa taj prizor ga je smirivao i u njemu izazivao zadovoljstvo. Čak i pre no što je znao da su te boje pred njima grimizna i zlatna, pre no što je saznao da uopšte postoje boje, još onda kada je svoje zadovoljstvo umeo da izrazi jedino blagim mrmorenjem, glavobolja mu je brže prolazila u poljima. U tim danima Valona bi pozajmila dijamagnetski skuter i odlazila bi s njim iz sela svakog slobodnog dana. Promicali bi na stopu iznad puta, klizeći na glatkim jastucima brojača gravitacionog polja, sve dok se ne bi miljama udaljili od svake ljudske nastambe i stigli do mesta gde je na licu osećao samo vetar ispunjen mirisima kritskih cvetova.
     Zatim bi sedeli pored puta, okruženi bojama i mirisima, delili paketiće hrane, dok ih je sunce obasjavalo, i sve dok ne bi došlo vreme da se ponovo vrate.
     Rika uzbudi sećanje na to i on predloži: "Lona, hajdemo u polja."
     "Kasno je."
     "Molim te. Iziđimo samo malo iz grada."
     Ona stade da pretura po mršavoj vrećici za novac koju je čuvala ispod plavog kaiša od meke kože; bio je to njen jedini luksuzni ukras na odeći što ga je sebi dozvoljavala.
     Rik je uhvati za ruku. "Prošetajmo."
     Nekih pola sata kasnije okrenuše sa autoputa na krivudave puteve od utabanog peska na kojima nije bilo prašine. Među njima je vladala grobna tišina i Valona oseti kako je ponovo obuzima poznati strah. Nije umela rečima da izrazi ono što je osećala prema njemu, tako da nikada nije ni pokušala.
     Šta ako je bude napustio? Bio je omalen momak, njene visine, i čak nešto lakši od nje. Po mnogo čemu podsećao je na malo dete. Ali pre no što su mu isključili um mora da je bio obrazovan čovek. Neki veoma važan, obrazovan čovek.
     Valona nije stekla gotovo nikakvo obrazovanje, sem što je naučila da čita i piše i završila nešto malo tehnološke trgovačke škole. To joj je omogućavalo da rukuje mašinerijom u mlinu, ali i to je bilo dovoljno da shvati kako postoje i ljudi čije znanje nije u toj meri ograničeno. Razume se, na prvom mestu bili su Varošani, čije je veliko znanje svima njima bilo od neprocenjive koristi. Vlastelini su povremeno dolazili u obilazak. Samo jednom ih je videla izbliza, i to za vreme odmora kada je posetila grad i u daljini ugledala jednu skupinu predivnih stvorenja. S vremena na vreme bi radnicima iz mlinova dopuštali da čuju kako zvuči govor obrazovanih ljudi. Oni su govorili drugačije, tečnije, upotrebljavali su duže reči i mekše tonove. Rik je govorio sve sličnije njima što mu se sećanje više vraćalo. Kako su je samo uplašile njegove prve reči. Izgovorio ih je tako nenadano, posle dugog žaljenja na glavobolju. Izgovorio ih je neobično. Kada je pokušala da ga ispravi, on nije želeo da je posluša.
     Već onda se uplašila da bi sećanje moglo i previše da mu se povrati, te da bi je on onda napustio. Ona je bila samo Valona Marč. Zvali su je i Velika Lona. Nikada se nije udavala. Nikada ni neće. Krupna devojka velikih stopala i crvenih šaka od posla poput nje nikada nije mogla da se uda. Pošto je momci nisu primećivali na večernjim zabavama održavanim za slobodnih dana, preostajalo joj je jedino da ih posmatra sa nemom zlovoljom. Bila je suviše krupna da se pred njima kikoće i glupo smejulji.
     Nikada neće imati bebu koju će ljuljuškati i držati. Ostale devojke su ih imale, dobijale su ih jedna za drugom, a njoj je preostajalo samo da se progura kako bi na čas videla nešto crveno i bez kose, stisnutih očiju, nemoćno skupljenih pesnica i bezubih zuba...
     "Sada si ti na redu, Leona."
     "Kada ćeš ti dobiti bebu, Leona?"
     Ona bi se samo okretala i odlazila.
     Ali kada je Rik naišao, on je za nju bio poput bebe. Trebalo ga je hraniti i brinuti o njemu, izvoditi na sunce, uspavljivati kada ga je razdirala glavobolja.
     Deca bi trčala za njom, smejući se. Vikala bi: "Lona ima momka. Velika Lona je našla ludog momka. Lonin momak je tikvan." Nepredvidiva igra reči: Rick je lično ime, a rick znači plast sena, slamu, kojom se obično pune strašila u polju, simbolišući u uobičajenom govoru glupu, maloumnu osobu. - Prim. red.
     Kasnije kada je Rik već mogao sam da hoda (onog dana kada je napravio prvi korak bila je ponosna kao da mu je tek jedna a ne, što je bilo mnogo verovatnije, trideset i jedna) te sam, bez pratnje, počeo da izlazi na seoske ulice, trčali su u krugovima oko njega, vičući ga ismevali i dobacivali mu gluposti u želji da vide odraslog muškarca kako u strahu prekriva oči šakama, grbi se i odgovara im jedino crvenjenjem. Desetinu puta izletela je iz kuće izdirući se na njih i mašući svojim velikim pesnicama.
     Čak su se i odrasli muškarci bojali tih pesnica. Oborila je predvodnika svog odeljenja jednim jedinim udarcem još prvog dana kada je dovela Rika na posao u mlin, jer ga je čula kako prigušeno se cerekajući izgovara neku nepristojnu primedbu koja se ticala njih dvoje. Mlinsko veće kaznilo ju je zbog tog ispada nedeljnom platom, a moglo ju je poslati i u Grad na daljnje suđenje u sudu Vlastelina, da nije bilo intervencije varošanina i molbe u kojoj je stajalo da je bila izazvana.
     I tako je ona sada želela da spreči Rika da se dalje priseća svoje prošlosti. Znala je da nema što da mu ponudi; bilo je sebično od nje što je želela da zauvek ostane praznog uma i bespomoćan. Ali niko nikada ranije nije u toj meri zavisio od nje. Ona se jednostavno plašila ponovne usamljenosti.
     "Da l' si siguran da si se nečeg setijo, Rik?" upita ona.
     "Jesam."
     Zaustavili su se u poljima, dok je sunce prekrivalo svojim crvenim sjajem sve što ih je okruživalo. Uskoro će se podići blagi, mirisni, večernji povetarac, a kanali za navodnjavanje raspoređeni u obliku šahovske table već su počeli da se rumene.
     "Mogu, Lona, da verujem onome čega se prisetim", nastavi on. "I sama znaš da mogu. Ti me, na primer, nisi naučila da govorim. Sam sam se setio reči. Nisam li? Nisam li?"
     Ona nevoljno odvrati: "Jesi."
     "Čak se sećam i da si me izvodila u polja pre no što sam mogao da govorim. Sve vreme sam pamtio nove stvari. Juče sam se prisetio kako si mi jednom ulovila kirtsku muvu. Držala si je među šakama i naterala me da prislonim oko na otvor između tvojih palčeva tako da sam u tami video kako ispušta rumene i narandžaste munje. Smejao sam se i pokušavao da uguram svoju šaku između tvojih kako bih je uhvatio i ona ti je pobegla, a ja sam se na kraju rasplakao. Tada nisam znao da je to kirtska muva, niti mi je bilo šta o njoj bilo poznato, ali sada mi je sve jasno. O tome mi ti nikada nisi pričala, zar ne, Lona?"
     Ona odmahnu glavom.
     "Ali to se ipak dogodilo, nije li? Sećanje mi je dobro, zar ne?"
     "Jeste, Rik."
     "A setio sam se i nečeg o sebi iz ranijeg razdoblja. Mora da je postojalo to ranije, Lona."
     Mora da je postojalo. Kada je o tome razmišljala osećala je da joj je vrlo teško na srcu. To ranije je bilo drugačije, ni nalik njihovom sadašnjem životu. Čak ni svet nije bio isti. Znala je to, jer reč koje se nikada nije setio bila je kirt. Morala je da ga nauči kako se naziva najvažnija stvar na celoj Florini.
     "Čega se to sećaš?" upita ona.
     Kada ga je to upitala, Rikovo uzbuđenje kao da splasnu i on se povuče. "Nema mnogo smisla, Lona. Samo sam s setio da sam nekada imao posao, i u čemu se on sastojao. Bar, uglavnom."
     "Kakav je to bio posao?"
     "Istraživao sam Ništa."
     Ona se oštro okrete prema njemu, zagledavši mu se u oči. Na trenutak mu spusti dlan na čelo, ali se on nervozno odmače. "Da te ponovo ne muči glavobolja, Rik?" upita ona. "Već nedeljama se nisu pojavljivale."
     "Dobro sam. Ne gnjavi me."
     Ona obori pogled, i on smesta dodade: "Nisam mislio da me gnjaviš, Lona. Ali sasvim dobro se osećam i ne želim da brineš."
     Ona se razvedri. "Šta to znači 'istraživati'?" On je znao reči koje su njoj bile nepoznate. Uvek kada bi pomislila koliko mora da je nekada bio učen osetila bi poniznost.
     Trenutak je razmišljao. "To znači... to znači 'deliti'. Znaš, kao kad mi rastavimo mašinu za sortiranje ne bismo li otkrili zašto ne radi zrak za skaniranje."
     "Oh! Ali, Rik, kako neko može biti zadužen da ništa ne istražuje? To nije nikakav pos'o."
     "Nisam kazao da nisam ništa istraživao. Rekao sam da sam istraživao Ništa. Sa velikim N."
     "Zar to nije isto?" Nadolazi, pomisli ona. Već je počeo da shvata da ona govori gluposti. Uskoro će je, sav zgađen, odbaciti.
     "Ne, razume se da nije." On duboko udahnu. "Bojim se da ne mogu pobliže da ti objasnim. To je sve čega se sećam. Ali to mora da je bio neki važan posao. Tako mi se bar činilo. Malo je verovatno da sam bio kriminalac."
     Valona se trže. Nije smela da mu kaže. Uveravala je sebe da to čini kako bi ga zaštitila i upozorila, ali sada je uviđala da je samo želela da ga što čvršće veže uz sebe.
     To se dogodilo kada je prvi put progovorio. Zbilo se tako iznenada da ju je uplašio. Nije se usuđivala čak ni da to pomene varošaninu. Kada je prvi naredni put imala slobodan dan podigla je pet kredita sa svog životnog računa... nikada se neće pojaviti muškarac koji će ih tražiti u miraz, tako da je bilo svejedno... i odvela Rika kod gradskog lekara. Ime i adresu imala je ispisane na parčetu hartije, ali ipak su joj bila potrebna dva zastrašujuća sata da stigne do prave zgrade prolazeći između ogromnih stubova koji su izdizali Gornji Grad prema suncu.
     Zahtevala je da i ona prisustvuje pregledu tokom koga je doktor izveo svu silu strašnih stvari pomoću nekih čudnih instrumenata. Kada je smestio Rikovu glavu između dva metalna predmeta, a zatim učinio nešto da je zasvetlila poput kirtske muve, ona je skočila i pokušala da ga natera da prekine s tim. On je pozvao dva čoveka koji su je uz divlje gušanje odvukli napolje.
     Pola sata kasnije doktor joj je, onako visok i namršten, prišao na hodniku. Osećala se neprijatno u njegovom prisustvu jer je bio Vlastelin, iako je imao ordinaciju u Donjem Gradu, ali njegove oči su bile blage, čak ljubazne. Brisao je ruke malim peškirom, koji je potom bacio u kantu za otpatke, mada je njoj izgledao potpuno čist.
     "Kada ste sreli ovog čoveka?" upita je on.
     Obazrivo mu je, u najkraćim crtama, saopštila kako se to dogodilo, ne pomenuvši ni varošanina ni patroldžije.
     "To onda znači da vi o njemu ništa ne znate?"
     Ona odmahnu glavom. "Ništa iz njegovog ranijeg života."
     On reče: " Ovaj čovek je bio pod dejstvom psiho-sonde. Znate li šta je to?"
     U prvi mah je ponovo odmahnula glavom, ali onda reče suvim šapatom: "Je li to ono što primenjuju na ludacima, doktore?"
     "I na kriminalcima. Kako bi im izmenili um, za njihovo vlastito dobro. Umovi im tako ozdravljaju, ili im se na taj način izmene oni njihovi delovi koji ih teraju da kradu ili ubijaju. Razumete li?"
     Razumela je. Pocrvenela je poput crepa i rekla: "Rik nikada nije ništa ukrao, niti je bilo koga povredio."
     "Zovete ga Rik?" Činilo se da ga to zabavlja. "Saslušajte me... otkud znate šta je sve učinio pre no što ste ga sreli? Sondiranje je bilo sveobuhvatno i surovo. Ne mogu da kažem koliki je deo njegovog mozga trajno uklonjen, a koliki je privremeno izgubljen usled pretrpljenog šoka. Hoću da kažem da će se neki delovi tokom vremena povratiti, na primer, govor, ali ne svi. Treba ga staviti pod nadzor."
     "Ne, ne. On mora ostati sa mnom. Dobro sam se brinula o njemu, doktore."
     On se namršti, ali glas mu ipak postade blaži. "Ali ja sam mislio na vas, devojko. Možda sve zlo nije odstranjeno iz njegovog mozga. Sigurno ne želite da vas jednog dana povredi."
     U tom trenutku je bolničarka izvela Rika. Ispuštala je tihe zvuke kako bi ga umirila, kao da je u pitanju kakvo dete. Rik spusti šaku na glavu i prazno se zagleda, dok mu se oči ne usredsrediše na Valonu; zatim ispruži ruke i jedva čujno je pozva: "Lona..."
     Ona skoči ka njemu i položi mu glavu na svoje rame, čvrsto ga stežući. Zatim se obrati doktoru. "Mene on neće povrediti, bilo šta da se dogodi."
     Doktor zamišljeno primeti: "Njegov slučaj, razume se, moramo prijaviti. Ne znam kako je uspeo da pobegne nadležnima u stanju u kome mora da se nalazio."
     "Da li to znači da će ga odvesti, doktore?"
     "Bojim se da je tako."
     "Molim vas, doktore, nemojte to da uradite." Ona posegnu za maramicom u kojoj je bilo zamotano pet sjajnih kreditnih kovanica, izvadi ih i reče: "Uzmite sve, doktore. Dobro ću se brinuti o njemu. Neće nikoga povrediti."
     Doktor pogleda kovanice u njenoj šaci. "Radiš u mlinu, zar ne?"
     Ona potvrdno klimnu.
     "Dve zarez osam kreditnih kovanica."
     Lekar zamišljeno protrese novčiće, sakupi ih na povijenom dlanu dok je metal zveckao, a onda joj ih pruži. "Uzmi ih, devojko. Ništa ti neću naplatiti."
     Valona začuđeno prihvati novac. "Nikome nećete ništa reći o ovome, doktore?"
     Međutim, njegov odgovor beše odrečan. "Bojim se da ću morati. Takav je zakon." Gotovo naslepo i tromo odvezla se nazad u selo, očajnički privijajući Rika uz sebe.
     Sledeće nedelje je na hipervideo dnevniku saopšteno da je jedan doktor umro u džiro sudaru za vreme kratkog prestanka rada usled kvara na jednom od lokalnih tranzitnih energetskih zrakova. Ime se Valoni učini poznatim, i te noći ga u svojoj sobi uporedi sa onim na komadiću hartije. Bilo je isto.
     Bila je tužna, pošto je u pitanju bio dobar čovek. Još davno je dobila njegovo ime od jednog radnika koji joj je rekao da je taj Vlastelin doktor dobar prema mlinskim radnicima i da im pritiče u pomoć kada im je to potrebno. I njoj je pritekao u pomoć kada joj je bilo potrebno. Pa ipak je radost nadjačala tugu. Nije imao vremena da prijavi Rika. Bar se nikada niko nije pojavio u selu radi istrage.
     Kasnije, kada je Rik bolje shvatao, saopštila mu je šta je doktor kazao. Očekivala je da će to uticati na njega da ostane u selu, na sigurnom.

     Rik ju je protresao i ona se vrati iz svojih sanjarija.
     "Čuješ li me?" vikao je on. "Ako sam obavljao važan posao, onda sigurno nisam bio kriminalac."
     "Zar nisi mogao da pogrešiš?" poče ona, oklevajući. "Čak i ako si bio veoma važan, moglo ti se to dogoditi. Čak i Vlastelini..."
     "Ubeđen sam da to nije bio sa mnom slučaj. Ali zar ne shvataš da ja to moram saznati kako bih i druge uverio? Nema drugog načina. Moram napustiti mlin i selo i saznati više o sebi!"
     Osetila je kako je obuzima sve veća panika. "Rik! To bi moglo biti opasno. Zašto to da činiš? Čak i ako si istraživao Ništa, zašto ti je toliko važno da još nešto saznaš o tome?"
     "Zbog druge stvari koje sam se setio."
     "Koje druge stvari?"
     On prošapta: "Ne želim da ti kažem."
     "Moraš nekome reći. Mogao bi ponovo zaboraviti."
     On je ščepa za ruku. "Tako je. Ti to nikom drugom nećeš reći, zar ne, Lona? Bićeš samo moje rezervno sećanje, u slučaju da zaboravim."
     "Svakako, Rik."
     Rik se osvrnu oko sebe. Ovaj svet je bio veoma lep. Valona mu je jednom rekla da u Gornjem Gradu postoji veliki, sjajni znak, postavljen čak miljama iznad njega, na kome stoji ispisano: Florina je najlepša od svih plenata u Galaksiji.
     Kada se osvrnuo oko sebe bio je spreman da poveruje u to.
     "Strašno je to čega sam se setio", započe on, "ali sve čega se setim je tačno, kada se konačno setim. Ovoga sam se setio danas posle podne."
     "Da?"
     Užasnuto je zurio u nju. "Svi će na ovom svetu umreti. Svi na Florini."

2. VAROŠANIN

     Mirlin Terens se upravo spremao da uzme jednu knjigu-film sa njenog mesta na polici, kada se oglasi signal na vratima. Prilično dežmekaste crte njegovog lica otkrivale su da je zamišljen, ali sada te zamišljenosti nestade i zameni je za njega uobičajen izraz blagog opreza. On jednom šakom pređe preko proređene, crvenkaste kose i povika: "Samo čas."
     Vrativši film na mesto, on pritisnu kontakt kojim se spuštao zastor tako da se taj deo zida nije razlikovao od ostalih. Za mlinske radnike i farmere s kojima je uglavnom dolazio u dodir predstavljalo bi stvar neizmernog ponosa to što jedan od njih, bar po rođenju, poseduje filmove. Na taj način se, bar oskudnim razmišljanjem, razgrtala teška tama koja je vladala u njihovim umovima. Pa ipak ne bi bilo dobro da se otovreno razmeće filmovima.
     Kada bi bili vidljivi, nepovoljno bi na njih uticali. Samo bi im još više stezali jezike kojima ionako nisu uneli baš naročito umešno da se služe. Mogli su oni da se hvale knjigama svoga varošanina, ali kada bi se one našle pred njihovim očima verovatno bi pomislili da je Terens postao isuviše nalik na kakvog Vlastelina.
     Trebalo je, razume se, misliti i na Vlasteline. Bilo je malo verovatno da bi ga ijedan od njih posetio u njegovoj kući, ali ako bi koji od njih i došao, nerazumno bi bilo pred njim otkriti niz filmova. On je bio varošanin i to mu je davalo izvesne povlastice, ali se njima nije trebalo razmetati.
     On ponovo povika: "Dolazim!"
     I tada se uputi prema vratima, u hodu zakopčavajući gornji deo tunike. Čak je i njegova odeća pomalo ličila na onu koju su nosili Vlastelini. Ponekad je gotovo zaboravljao da je rođen na Florini.
     Na pragu se nalazila Valona Marč. Napravivši kniks, ona s puno poštovanja ispruži šaku.
     Terens širom otvori vrata. "Uđi, Valona. Sedi. Sigurno je prošao policijski čas. Nadam se da te patroldžije nisu videle."
     "Mislim da nisu, varošanine."
     "Nadajmo se da je tako. I sama znaš da ti dosije nije baš blistav."
     "Znam, varošanine. Veoma sam vam zahvalna za sve što ste u prošlosti učinili za mene."
     "Pusti sad to. Sedi. Da li bi želela nešto da pojedeš ili popiješ?"
     Ona sede ukočenih leđa na ivicu stolice i odmahnu glavom. "Ne, hvala, varošanine. Već sam jela."
     Među seljanima je bio običaj da se gost ponudi nečim za osveženje. Ali neučtivo je bilo ponudu prihvatiti. Terens je to znao i stoga nije navaljivao.
     "Šta te muči, Valona?" upita on. "Ponovo Rik?"
     Valona klimnu, ali činilo se da nije raspoložena da mu objasni o čemu je reč.
     "Ima li nevolja u mlinu?" upita Terens.
     "Ne, varošanine."
     "Ponovo ga muče glavobolje?"
     "Ne, varošanine."
     Terens je čekao, dok su mu se prorezi očiju sužavali a pogled postajao oštriji. "E pa, Valona, ne očekuješ valjda da ja pogađam šta te muči? Hajde, reci mi ili neću biti u stanju da ti pomognem. Pretpostavljam da želiš da ti pomognem."
     "Da, varošanine", započe ona, a zatim iz nje provali: "Kako da vam to kažem, varošanine? Zvuči gotovo ludo."
     Terens požele da je potapše po ramenu, ali je znao da bi se ona naježila od samog njegovog dodira. Sedela je kao i obično, zavukavši velike šake duboko među nabore haljine. Primetio je da su joj nezgrapni, snažni prsti bili isprepletani i da su se lagano grčili.
     "Šta god da je posredi, saslušaću te", ohrabri je on.
     "Sećate li se, varošanine, kada sam došla da vam kažem da sam bila kod gradskog lekara i šta je on rekao?"
     "Da, sećam se, Valona. A sećam se i da sam ti ja izričito naložio da nikada više ne činiš ništa slično pre no što se posavetuješ sa mnom. Da li se toga sećaš?"
     Ona širom otvori oči. Nije smela da okleva da ne bi ponovo izazvala njegov gnev. "Nikada ne bih ponovila ništa slično, varošanine. Želim samo da vas podsetim da ste mi obećali da ćete učiniti sve da mi pomognete kako bih zadržala Rika."
     "I hoću. Da li su se patroldžije raspitivale o njemu?"
     "Nisu. Oh, varošanine, mislite li da hoće?"
     "Siguran sam da neće." Već je počinjao da gubi strpljenje. "Hajde, Valona, reci mi šta nije u redu?"
     Oči joj se odjednom zamagliše. "Varošanine, on kaže da će me napustiti. A ja želim da ga sprečim u tome."
     "Zašto želi da te napusti?"
     "Kaže da je počeo da se priseća nekih stvari."
     Na Terensovom licu se namah javi izraz pojačanog zanimanja. On se nagnu napred i umalo ne posegnu za njenom rukom. "Seća se? Čega?"
     Terens se istovremeo priseti dana kada je Rik pronađen. Ugledao je mališane okupljene u blizini jednog od kanala za navodnjavanje, malo izvan sela. Stali su da ga dozivaju svojim piskutavim glasićima.
     "Varošanine! Varošanine!"
     Potrčao je. "Šta se dogodilo, Razi?" Kada je došao u grad, stavio je sebi u zadatak da nauči imena mališana. To se dopadalo majkama i tako mu olakšalo prvih nekoliko meseci.
     Raziju kao da je bilo muka: "Pogledajte, varošanine."
     Pokazivao je na nešto belo što se uvijalo, a to belo bio je Rik. Ostali dečaci su stali svi uglas da mu zbrkano objašnjavaju. Terens je uspeo da shvati da su igrali neku igru koja je od njih zahtevala da trče, skrivaju se i proganjaju jedni druge. Nameravali su da mu saopšte i ime te igre, njen sled, trenutak kada su bili prekinuti, uz kratku usputnu raspravu oko toga koji pojedinac ili strana su 'pobeđivali'. Razume se, sve to uopšte nije bilo važno.
     Razi, crnokosi dvanaestogodišnjak začuo je neko cvilenje i oprezno se približio mestu odakle je ono dopiralo. Očekivao je da će zateći neku životinju, možda poljskog miša, što bi se pretvorilo u dobar lov. Našao je, međutim, Rika.
     Svi dečaci su se lomili između iskazivanja očigledne mučnine i isto tako očigledne zapanjenosti dok su posmatrali ovaj čudni prizor. To ljudsko biće bilo je odraslo, gotovo nago, brada mu je bila vlažna od bala i sve vreme je cvilelo i tiho plakalo, besciljno pomerajući ruke i noge. Izbledele plave oči nasumice su se pomerale na licu prekrivenom kratkom smeđom bradom. Na trenutak se te oči zaustaviše na Terensovim i kao da se usredsrediše. Čovek zatim lagano podiže palac i gurnu ga u usta.
     Jedno od dece se nasmeja. "Pogledajte ga samo, varošanine. Sisa prst."
     Iznenadni povik natera zgrčenu priliku da se trgne i lice mu se zacrvene i zategnu. Začu se slabo jaukanje koje nisu propratile suze, ali palac ostade na istom mestu. Bio je mokar i ružičast, nasuprot ostalim delovima prljave šake.
     Terens prekide vlastitu obamrlost koju je u njemu izazvao ovaj prizor. "U redu, momci", reče on, "ali ne bi baš trebalo da trčkate unaokolo po kirtskim poljima. Uništavate useve, a znate šta će se desiti ako vas uhvate radnici sa farme. Hajde, pođite, i nikome ni reči o ovome. A ti, Razi, otrči do gospodina Jenkusa i dovedi ga ovamo."
     Ul Jenkus nije bio lekar, ali u ovoj varoši nije bilo nikog boljeg od njega. Izvesno vreme proveo je u gradu kao učenik u ordinaciji jednog pravog lekara i zbog toga je bio oslobođen rada na farmama ili u mlinovima. To i nije ispalo tako loše. Umeo je da meri temperaturu, izdaje tablete, daje injekcije, i što je najvažnije, umeo je da oceni da li je došlo do nekog dovoljno ozbiljnog poremećaja koji je zahtevao upućivanje u gradsku bolnicu. Bez te poluprofesionalne pomoći oni nesrećnici koje bi pogodili kičmeni meningitis ili akutna upala slepog creva patili bi od veoma jakih bolova, ali obično ne za dugo. Ovako su predradnici mrmljali i optuživali Jenkusa na sve moguće načine, sem rečima, da pomaže zabušantima.
     Jenkus pomože Terensu da podigne čoveka i smesti ga u skuterska kola, a zatim ga što su pažljivije mogli prenesoše u varošicu.
     Zajedno su sprali sa njega nagomilanu i stvrdnutu prljavštinu i blato. Ali s kosom ništa nisu mogli da učine. Jenkus mu je obrijao celo telo i koliko je mogao ispitao njegovo fizičko stanje.
     "Kol'ko mogu da zaključim, varošanine, nije inficiran. Dobro je uhranjen. Rebra mu ne štrče. Ne znam, međutim, kakav zaključak da izvedem iz svega ovoga. Šta mislite, varošanine, kako je dospeo tamo napolje?"
     Jenkus je to pitanje postavio krajnje pesimističkim glasom, kao da niko nije mogao da od Terensa očekuje da na bilo koje pitanje pruži odgovor. Terens je to primio filozofski. Pošto je selo izgubilo varošanina koji je kod njih bio skoro pedeset godina i na koga se bilo naviklo, mladi pridošlica morao se pomiriti s tim da će izvesno vreme svi u njega sumnjati i da u njega neće imati baš poverenja. U tome nije bilo ničeg ličnog.
     "Bojim se da ne znam", odvrati Terens.
     "Ne može da hoda, znate. Ne može da napravi ni jedan jedini korak. Mora da su ga tamo stavili. Po ponašanju mog'o bi biti beba. K'o da je sve drugo što je znao izgubijo."
     "Postoji li kakva bolest sa takvim ishodom?"
     "Ne, bar kol'ko ja znam. To se javlja kada um oboli, al' ja o tom ništa ne znam. Umno obolele šaljem u Grad. Jeste l' ikad videli ovog ovdi, varošanine?"
     Terens se osmehnu i blago odgovori: "Ovde sam tek mesec dana."
     Jenkus uzdahnu i posegnu za maramicom. "Da. Stari varošanin je bio sjajan čovek. Dobro se brin'o o nama. Ovde sam skoro šezdeset godina, i nikada ranije nisam vid'o ovog momka. Mora da je iz neke druge varoši."
     Jenkus je bio debeljuškast. Činilo se kao da se debeljuškast i rodio, a kada se na tu prirodnu težnju nadoveže često sedenje, nije iznenađivala činjenica da je čak i najkraće izjave težio da naglasi duvanjem i uglavnom beskorisnim brisanjem sjajnog čela velikom crvenom maramicom.
     "Ne znam šta, u stvari, da kažem patroldžijama", reče on.
     A patroldžije su došle. To se nije moglo izbeći. Dečaci su događaj ispričali svojim roditeljima; roditelji su ispričali jedni drugima. Život u varoši je ionako mirno proticao. Čak je i ovako nešto bilo dovoljno neobično i vredno prepričavanja u svim mogućim kombinacijama. A sve te priče morale su stići do ušiju patroldžijama.
     Takozvane patroldžije bile su članovi florijanske patrole. Oni nisu bili rodom sa Florine, a s druge strane, nisu bili ni sunarodnici Vlastelina sa planete Sark. Bili su, jednostavno, plaćenici na koje se moglo računati da će održavati red zbog plate koju su primali i da nikada neće podleći simpatijama prema Florinijancima zbog krvnih ili prijateljskih veza.
     Došla su dvojica, zajedno sa jednim predradnikom iz mlina spremnim da iskoristi svu svoju minijaturnu vlast.
     Patroldžijama je bilo dosadno i kao da ih se stvar uopšte nije ticala. Bezumni idiot je možda spadao u njihovu nadležnost, ali teško da je uneo uzbuđenje u njihov svakodnevni posao. Jedan od njih se obrati predradniku: "Pa, koliko će vam vremena biti potrebno da ga identifikujete? Ko je ovaj čovek?"
     Predradnik žustro odmahnu glavom. "Nikada ga nisam video, policajče. Nije iz okoline!"
     Patroldžija se okrenu prema Jenkusu. "Da li je kod sebe imao nekakve isprave?"
     "Nije, gospodine. Bio je uvijen samo u jednu krpu. Spalio sam je da sprečim infekciju."
     "Šta mu fali?"
     "Bezuman je, kol'ko mi se čini."
     Tada Terens izdvoji patroldžiju u stranu. Pošto im je bilo dosadno, bili su popustljivi. Patroldžija koji je postavljao pitanja skloni notes i zaključi: "U redu, ovo nije vredno izveštaja. To nema nikakve veze s nama. Nekako ga se oslobodite."
     Potom odoše.
     Predradnik je, međutim, ostao. Bio je pegav i crvenokos, sa velikim nakostrešenim brkovima. Kruto se držao principa već pet godina koje je proveo na mestu predradnika, što je značilo da je snosio svu odgovornost za ispunjenje kvote u svom mlinu.
     "Slušajte vi", poče on besno. "Šta mislite da preduzmete u vezi ovoga? Proklet narod samo priča i ništa ne radi."
     "Ja bih ga posl'o u gradsku bolnicu", predloži Jenkus, služeći se maramicom na uobičajen način. "Ja mu ne mogu pomoći."
     "U Grd?" Predradnik je bio zgranut. "Ko će to da plati? Ko će snositi troškove? On nije jedan od nas, je l' tako?"
     "Kol'ko je meni poznato, nije", priznade Jenkus.
     "Zašto onda da mi platimo za njega? Saznajte čiji je. Neka njegova varošica plati."
     "Kako to da saznamo? Reci mi, molim te."
     Predradnik stade da razmišlja. Za trenutak je mal'ko isplazio jezik i njime stao da prelazi preko crvenkaste gornje usne, a onda zaključi: "Pa, moraćemo ga se osloboditi. K'o što maločas reče patroldžija."
     Terens se umeša. "Molim? Šta ste time hteli da kažete?"
     "Mogao je biti i mrtav", odvrati predradnik. "Za njega bi to bilo milosrđe."
     "Ne možete ubiti živo stvorenje", dobaci mu Terens.
     "Onda mi vi kažite šta da učinim."
     "Zar ne bi neko iz varošice mogao da se brine o njemu?"
     "Ko bi to poželeo? Da li biste vi?"
     Terens nije obraćao pažnju na njegovo otvoreno uvredljivo držanje. "Ja imam druga posla."
     "Kao i svi ostali. Ne mogu dopustiti da neko zanemari rad u mlinu da bi se brinuo o ovom ludaku."
     Terens uzdahnu, a onda reče bez imalo srdžbe: "Budimo razumni, predradniče. Ako ovog kvartala ne ispunite kvotu mogao bih pretpostaviti da je to zbog toga što se neko od vaših radnika brine o ovom jadnom momku, te se založiti za vas kod Vlastelina. U protivnom, jednostavno ću im reći da mi nije poznat nijedan razlog koji vam je onemogućio ostvarenje kvote - u slučaju da je ne ispunite."
     Predradnik ga pogleda negodujući. Ovaj varošanin je ovde bio tek mesec dana, a već se suprotstavljao ljudima koji su ceo život proveli u ovoj varošici. Ipak, posedovao je kartu sa zakonima Vlastelina. Ne bi trebalo previše uporno da mu protivreči.
     "Ali ko bi ga uzeo?" upita on i istog mu časa pade na pamet užasna pomisao. "Ja ne mogu. Imam troje vlastite dece, a ni žena mi nije baš zdrava."
     "Nisam na tebe pomislio."
     Terens pogleda kroz prozor. Pošto su se patroldžije udaljile, gomila koja se uvijala i šaputala prišla je bliže varošaninovoj zgradi. Uglavnom su to bili mališani, suviše mladi da bi radili, a ostali su bili radnici sa obližnjih farmi. Bilo je i nekoliko mlinskih radnika kojima se tek završila smena.
     Na samoj ivici skupine Terens ugleda krupnu devojku. Često ju je viđao proteklih mesec dana. Bila je snažna, sposobna, vredna. Ispod tog nesrećnog izgleda, krila se prava prirodna inteligencija. Da je bila muškarac, možda bi bila izabrana da je obučavaju za varošanina. Ali bila je žena; bez roditelja i dovoljno neugledna da se ne zanosi romantičnim nadama. Drugim rečima, bila je to jedna usamljena žena koja će verovatno zauvek ostati usamljena.
     "Šta mislite o njoj?" upita on, pokazavši na devojku.
     Predradnik pogleda, a zatim zagrme. "Prokletstvo. Trebalo bi da je na poslu."
     "U redu", stade da ga umiruje Terens. "Kako se zove?"
     "To je Valona Marč."
     "Tako je. Sada se sećam. Pozovite je."
     Od tog trenutka Terens je sam sebi nametnuo neslužbenu ulogu čuvara ovog para. Učinio je sve što je mogao da joj obezbedi dodatne porcije hrane, ekstra kupone za odeću i sve ostalo što je bilo potrebno da dvoje odraslih (od kojih jedno nije bilo registrovano) žive od prihoda jednog. Takođe joj je pomagao i da obezbedi Riku obuku u kirtskim mlinovima. Umešao se i kada se Valona posvađala sa vođom odeljenja i sprečio da je teže kazni. Smrt gradskog doktora sprečila ga je da preduzme i daljnje korake, na koje je inače bio spreman.
     Stoga je bilo prirodno što mu se Valona uvek u nevolji obraćala, i on je sada čekao da mu ona odgovori na pitanje koje joj je postavio.

     Valona je još oklevala, a onda, konačno, prozbori: "On kaže da će svi na ovom svetu umreti."
     Terens ostade zaprepašćen. "Kaže li kako?"
     "Kaže da ne zna kako. Kaže da se samo toga seća iz onog ranijeg razdoblja svog života, kada nije bijo, znate, ovaki kakav je sada. Takođe kaže da se seća kako je obavljao neki važan posao, ali ne razumem kakav je to posao bijo."
     "Kako ga opisuje?"
     "Kaže da je is... istraživao Ništa - sa velikim N."
     Valona malo počeka, a onda požuri da objasni: "Istraživati znači nešto rastavljati, kao na primer..."
     "Znam šta znači, devojko." Terens je i dalje bio zadubljen u misli.
     Valona ga je nestrpljivo posmatrala. "Znate li vi na šta on to misli, varošanine?"
     "Možda, Valona."
     "Ali, varošanine, kako iko može činiti bilo šta sa Ništa?"
     Terens ustade i kratko se osmehnu. "Zar ne znaš, Valona, da se Galaksija uglavnom sastoji iz ničega."
     Valoni ni to ne pomože da shvati, ali svesrdno prihvati ono što joj bi rečeno. Varošanin je bio veoma obrazovan čovek. Osetivši iznenadni ponos, odjednom je bila ubeđena da je njen Rik bio još obrazovaniji od njega.
     "Pođimo." Terens joj pruži ruku.
     "Kuda?" upita ona.
     "Pa, gde je Rik?"
     "Kod kuće", odvrati ona. "Spava."
     "Dobro. Odvešću te onamo. Želiš li da te patroldžije pronađu samu na ulici?"

     Noću je selo izgledalo pusto. Svetla duž one jedine ulice delila su oblast radničkim kabinama na dva dela i sijala bez sjaja. Vazduh je mirisao na predstojeću kišu, ali na onu blagu i toplu, koja je padala gotovo svake večeri. Od nje se nije trebalo naročito štititi.
     Valona nikada još nije bila napolju ovako kasno radnim danom, te je za nju to bilo zastrašujuće. Pokušala je da pobegne od zvuka vlastitih koraka, osluškujući neće li čuti udaljeni bat patroldžija.
     "Prestani da hodaš na prstima, Valona. Ja sam s tobom."
     Varošaninov glas odjeknu u tišini i Valona poskoči. Kao odgovor na njegove argumente, ona požuri napred.

     Valonina koliba bila je mračna kao i sve ostale i oni odvažno stupiše unutra. Terens je bio rođen i odrastao je u jednoj takvoj kolibi, i mada je kasnije živeo na Sarku, a sada imao na raspolaganju kuću od tri sobe i sa vodovodnim cevima, ali još je osećao nostalgiju za njenom golom unutrašnjošću. Jedna jedina prostorija bila je dovoljna - sa krevetom, komodom sa ladicama, dve stolice, glatkim podom od nasutog cementa i ormanom u jednom uglu.
     Kuhinja nikom nije bila potrebna, pošto su se svi obroci dobijali u mlinu, kao ni kupatilo, pošto se niz zajedničkih spoljašnjih klozeta i ćelija sa tuševima protezao odmah iza kuća. U toj blagoj, nepromenljivoj klimi prozori nisu bili prilagođeni da štite od hladnoće i kiše. Sva četiri zida bila su izbušena zakrivljenim otvorima, a strehe iznad njih predstavljale su dovoljnu zaštitu od ravnomernog noćnog sipljenja kiše.
     Pri svetlosti male džepne svetiljke, koju je zaklanjao savijenim dlanom, Terens primeti da je jedan ugao prostorije odeljen pohabanim zaklonom. On se seti da ga je nabavio za Valonu, nedavno, kada je Rik prestao da bude nemoćno dete i počeo da se sve više preobraća u pravog muškarca. Iza njega je dopiralo ravnomerno disanje.
     On pokaza glavom u tom pravcu. "Probudi ga, Valona."
     Valona pokuca na zastor. "Rik! Rik, bebice!"
     Začuo se slabi jauk.
     "To sam ja, Lona", odvrati Valona. Oni odmakoše zastor i Terens pređe svojom malom svetiljkom najpre preko Valoninog i svog lica, a zatim je uperi u Rika.
     Rik podiže ruku kako bi se odbranio od bleska. "Šta se desilo?"
     Terens sede na ivicu kreveta, primetivši da Rik spava u standardnom krevetu koji se mogao naći u svim kolibama. Još u samom početku nabavio je Valoni jedan stari, prilično klimav poljski krevet, ali ona ga je zadržala za sebe.
     "Rik", poče on, "Valona kaže da si počeo da se prisećaš nekih stvari."
     "Tako je, varošanine." Rik je oduvek bio krajnje ponizan pred varošaninom, koji je bio najvažniji čovek koga je ikada video. Čak je i upravnik mlina bio učtiv sa varošaninom. Rik ponovi deliće koje je njegov um uspeo tokom tog dana da sakupi.
     "Da li si se još nečeg setio od onda kada si ovo ispričao Valoni?" upita Terens.
     "Nisam, varošanine."
     Terens je jednom šakom gnječio prste na drugoj. "U redu, Rik. Nastavi da spavaš."
     Valona iziđe napolje za njim. Veoma se trudila da lice ne počne da joj se grči, te nadlanicom svoje grube šake pređe preko očiju. "Da li će morati da me napusti, varošanine?"
     Terens je dohvati za ruke i ozbiljno reče: "Moraš se ponašati kao odrasla žena, Valona. Moraće na kratko vreme da pođe sa mnom, ali dovešću ga nazad."
     "A posle toga?"
     "Ne znam. Moraš shvatiti, Valona. Sada je najvažnija stvar na čitavom ovom svetu da saznamo što više o Rikovim sećanjima."
     Valona iznenada reče: "Hoćete da kažete da bi svi na Florini mogli umreti, baš kao što on to tvrdi?"
     Terensov stisak se pojača. "Da to nikada nikom nisi pomenula, Valona, jer bi u protivnom patroldžije mogle zauvek odvesti Rika. Ozbiljno to mislim." On se okrenu i zadubljen u misli lagano se vrati kući ni ne primetivši da mu se ruke tresu. Uzaludno je pokušavao da zaspi i posle jednog sata podesi narko-polje. Bila je to jedna od nekoliko stvari sa Sarka koje je doneo sa sobom kada se vratio na Florinu da postane varošanin. Prianjalo mu je uz glavu poput tanke, crne, filcane kape. On podesi kontrole na pet časova i zatvori kontakt.
     Imao je još toliko vremena da se udobno smesti u krevetu pre no što mu se isključiše centri svesti u mozgu, i on trenutno zapade u san bez snova.

3. BIBLIOTEKARKA

     Dijamagnetski skuter su ostavili u prostoriji za skutere van gradskog atara. Skuteri su bili retki u Gradu, a Terens nije želeo da privlači nepotrebnu pažnju. Na trenutak je besno pomislio na one iz Gornjeg Grada sa njihovim dijamagnetskim terenskim vozilima i antigrafitacijskim žirosima. Ali to je bio Gornji Grad. Tamo je sve bilo drugačije.
     Rik je čekao da Terens zaključa prostoriju i zabravi je, ostavivši otiske svojih prstiju. Na sebi je imao novo jednodelno odelo u kome se osećao pomalo nelagodno. Nevoljno je krenuo za varošaninom pod prvo visoko zdanje u obliku mosta, koje je podupiralo Gornji Grad.
     Svi drugi gradovi na Florini imali su imena, ali ovaj su jednostavno nazvali Gradom. Ostali stanovnici planete smatrali su da su radnici i seljaci koji su u njemu i oko njega živeli - srećkovići. U Gradu je bilo boljih doktora i bolnica, više fabrika i prodavnica pića, pa čak i jedva primetnih znakova izvesnog luksuza, što drugde nije bio slučaj. I sami njegovi žitelji bili su manji zanesenjaci. Živeli su u senci Gornjeg Grada.
     Gornji Grad predstavljao je upravo ono što je njegovo ime i nagoveštavalo. Grad je bio dvostruk, grubo podeljen vodoravnom pločom od pedeset kvadratnih milja cementne legure koja je počivala na nekih dvadeset hiljada stubova opasanih čelikom. Dole u senci živeli su 'domoroci'. Iznad, na suncu - Vlastelini. U Gornjem Gradu bilo je teško poverovati da se on nalazi na planeti po imenu Florina. Stanovništvo su isključivo sačinjavali Sarkiti i po koji patroldžija. Oni su doslovce predstavljali višu klasu.
     Terens je znao put. Hodao je žurno, izbegavajući poglede prolaznika koji su merkali njegovo varošansko odelo s mešavinom zavisti i mržnje. Iako se Rik trudio da korača uspravno i dostojanstveno, u tome su mu smetale kratke nogavice. Nije se baš mnogo čega sećao u vezi sa svojom prvom posetom Gradu. Sada mu je izgledao sasvim drugačiji. Tada je dan bio oblačan. Sada je sunce sijalo i probijalo se kroz otvore na ploči od legure cementa iznad njih, oblikujući pruge svetlosti usled kojih je međuprostor bio u još većoj tami. Promicali su kroz sjajne pruge gotovo u hipnotičkim ravnomernim razmacima.
     Starci su sedeli u pokretnim stolicama na mestima koje su dodirivale pruge, upijajući toplotu i pomerajući se zajedno sa njima. Ponekad bi zaspali i zaostali u hladu, dremajući u svojim stolicama dok ih ne bi probudila škripa drugih stolica koje su se pomerale. Tu i tamo majke su zauzimale sav prostor u okviru pruga sa svojim mališanima u naručju.
     Terens se konačno ponovo oglasi. "A sada se isprsi, Rik. Idemo gore."
     Trenutak potom, on zastade ispred nekog zdanja koje je ispunjavalo prostor između četiri stuba što su obrazovali kvadrat i uzdizalo se od tla do Gornjeg Grada.
     "Plašim se", prošapta Rik. Rik je samo mogao da nagađa šta to zdanje predstavlja. Bio je to lift koji je vodio na gornji nivo.
     Liftovi su, razume se, bili neophodni. Proizvodilo se dole, a trošilo gore. Osnovna hemijska sredstva i osnovne prehrambene sirovine prebacivale su se u Donji Grad, ali obrađena plastika i fina jela bili su namenjeni Gornjem Gradu. Brojno stanovništvo rojilo se ispod; služavke, baštovani, šoferi, radnici na građevinama korišćeni su gore.
     Terens je prečuo Rikove izraze bojazni. Zadivljavalo ga je to što njegovo srce udara tako žestoko. Ne od straha, razume se. Pre zbog divljeg zadovoljstva što ide gore. Preći će preko čitave te svete legure od cementa, zalepiće se za nju, sastrugaće i ostaviti na njoj svoju prljavštinu. Kao varošanin imao je tu povlasticu. On je za Vlasteline, razume se, i dalje bio samo domorodac sa Florine, ali bio je varošanin i mogao je da stupi na leguru od cementa kad god je to hteo.
     Galaksije im, kako ih je samo mrzeo!
     On zastade, odlučno uvuče vazduh i pozva lift. Misliti o njima s mržnjom nije imalo nikakvog smisla. Dosta godina proveo je na Sarku, središtu i rodnom svetu Vlastelina. Naučio je da trpi u tišini. Ne sme zaboraviti šta je upravo saznao. Sada to nipošto ne sme zaboraviti.
     Začu se šum lifta koji se spuštao na donji nivo i čitav zid ispred njega nestade u prorezu za to namenjenom.
     Domorodac koji je rukovao liftom zgađeno ih pogleda. "Samo vas dvojica."
     "Samo dvojica", odvrati Terens ulazeći. Rik krenu za njim.
     Operator se ni ne pokrenu da vrati zid u prvobitni položaj. "Čini mi se, momci, da ste vas dvojica mogli da pričekate na smenu u dva sata i prebacite se zajedno s njom", primeti on. "Nije moja dužnost da vozikam ovu stvar gore dole za dva nikogovića." On pažljivo pljunu, trudeći se da pljuvačka padne na beton donjeg nivoa, a ne na pod lifta.
     "Gde su vam radne karte?" dodade on.
     "Ja sam varošanin", odgovori Terens. "Zar se to ne vidi po mojoj odeći?"
     "Odeća ništa ne znači. Čujte, zar mislite da ću staviti na kocku svoj posao zato što ste vi negde pokupili kakvu uniformu? Pokažite karticu!"
     Terens ne izgovori više nijednu reč, već mu pokaza standardnu lisnicu za dokumenta koju su svi domoroci morali sve vreme da imaju kod sebe; registarski broj, zaposlenje, taksene potvrde. Otvorio ju je na mestu gde se nalazila njegova grimizna dozvola varošanina. Operator prelete pogledom preko nje.
     "Pa, možda si i to negde pokupio, ali to se mene ne tiče. Imaš je i ja ću te pustiti, mada je prema mom mišljenju varošanin samo uglađeno ime za običnog domoroca. A šta je sa ovim momkom?"
     "On je sa mnom", reče Terens. "Može poći sa mnom, ili možda želiš da pozovemo patroldžiju da proveri u pravilima?"
     To je bilo poslednje što je Terens želeo, ali predlog je izneo krajnje arogantno.
     "U redu! Što se odmah ljutiš?" Zid lifta se pomeri i lift uz trzaj krenu naviše. Operator je ljutito mrmljao nešto sebi u bradu.
     Terens se oporo osmehnu. To je bilo nemoguće izbeći. Oni koji su neposredno radili za Vlasteline suviše su žudeli da se poistovete sa vladarima i da zaborave na vlastitu podređenost, pa su se samo još jače vezivali za pravila o podvojenosti, i prema svojim sunarodnicima odnosili grubo i bahato. Oni su bili 'ljudi odozgo' i prema njima su ostali Florijanci gajili naročitu mržnju, koja nije imala nikakve veže sa pažljivo osmišljenom zavišću koju su osećali prema Vlastelinima.
     Popeli su se u visinu trideset stopa, a onda su se vrata ponovo otvorila i pred njima se nađe jedan sasvim novi svet. Poput rodnih gradova na Sarku, pri gradnji Gornjeg Grada vodilo se mnogo računa o bojama. Pojedine građevine, bilo da je reč o stambenim zgradama ili javnim zdanjima, bile su umetnute u jedan složeni raznobojni mozaik koji je gledan izbliza ličio na besmisleni metež, ali je iz daljine od stotinu jardi poprimao izgled blagih preliva boja koje su se topile i menjale u zavisnosti od ugla posmatranja.
     "Hajdemo, Rik", pozva ga Terens.
     Rik je zurio širom otvorenih očiju. Nije bilo ničeg živog, ničeg što je raslo! Samo kamenje i boje u velikim količinama. Nije uopšte znao da kuće mogu biti tako ogromne. Istog časa ogromnost nije izgledala tako čudna... Ali odmah potom sećanje ponovo iščile.
     Pored njih promače jedno terensko vozilo.
     "Jesu li to Vlastelini?" prošapta Rik.
     Videli su ih samo na trenutak. Kosa kratko podšišana, široki, upadljivi rukavi sjajnih, jarkih boja od plave do ljubičaste, široke pantalone verovatno od baršuna i dugački jednodelni trikoi koji su sijali kao da su ispleteni od tanke bakarne žice. Nisu se ni osvrnuli na Rika i Terensa.
     "Omladina", odvrati Terens. Nije ih video iz ovolike blizine još od kada je napustio Sark. Na Sarku je ona bila prilično raspuštena, ali bar im je tamo bilo mesto. Anđeli nisu pripadali ovamo, trideset stopa iznad pakla. Ponovo se zgrčio ne bi li potisnuo beskorisni grč mržnje.
     Jedan ploto-dvosed prošišta iza njih. Bio je to novi model sa ugrađenim vazdušnim kontrolama. U tom trenutku glatko je preleteo na dva inča iznad površine, sa svojim sjajnim zaravnjenim dnom izvijenim naviše duž svih ivica radi manjeg otpora vazduha. Pa ipak je udaranje vazduha o donju površinu bilo dovoljno jako da stvori karakteristično šištanje koje je nagoveštavalo da su patroldžije u blizini.
     Bili su krupni, kao ustalom sve patroldžije; širokih lica, spljoštenih obraza, dugačke, crne, kose, svetlosmeđeg tena. Domorocima su sve patroldžije izgledale isto. Sjajno crne uniforme, ukrašene upadljivim srebrnim značkama i izgraviranim dugmadima raspoređenim krajnje strateški, potiskivali su lica u drugi plan, te tako samo još više pojačavale utisak da su međusobno veoma slični.
     Jedan od patroldžija je upravljao vozilom. Drugi s lakoćom preskoči preko niske ivice kola.
     "Lisnicu!" naredi on i mehanički je na trenutak pogleda i dobaci nazad Terensu. "Kojim poslom si došao ovamo?"
     "S namerom da potražim neke podatke u biblioteci, policajče. Imam na to pravo."
     Patroldžija se okrenu prema Riku. "A šta je s tobom?"
     "Ja..." zausti Rik.
     "On je moj pomoćnik", umeša se Terens
     "On nema ista prava kao i varošanin", primeti patroldžija.
     "Ja ću odgovarati za njega."
     Patroldžija sleže ramenima. "Treba da dobro paziš. Varošani imaju izvesne povlastice, ali oni, ipak, nisu Vlastelini. Nemoj to smetnuti s uma, mladiću."
     "Neću, policajče. A da li biste mogli da mi kažete kako da stignem do biblioteke?"
     Patroldžija ga uputi, upotrebivši za pokazivanje pravca tanku cev uglastog pištolja. Sa mesta na kome su se trenutno nalazili, biblioteka je izgledala kao žutocrvena bubuljica čiji su gornji spratovi prelazili u tamnocrvenu boju. Što su se više približavali, tamno crvenilo se spuštalo sve niže.
     Rik iznenada razdraženo primeti: "Mislim da je ružna."
     Terens mu uputi jedan brz, iznenađen pogled. Na Sarku je bio navikao na slične stvari, ali i njemu se napadnost Gornjeg Grada činila pomalo vulgarnom. Jer Gornji Grad je bio više sarkijevski i od samog Sarka. Na Sarku nisu svi ljudi bili aristokrate. Bilo je čak i siromašnih Sarkita, čiji je položaj bio jedva nešto bolji od položaja prosečnog Florinijanca. Ovde je postojao samo vrh piramide, što se očitavalo i u zdanju biblioteke.
     Po veličini je zaostajala tek za nekolicionom na samom Sarku. Bila je mnogo veća nego što su to zahtevale potrebe Gornjeg Grada, što je, konačno, svedočilo o prednostima jeftine radne snage. Terens zastade na zakrivljenoj rampi koja je vodila do glavnog ulaza. Raspored boja na rampi stvarao je iluziju stepenica, što se Riku učini pomalo zbunjujuće, te se saplete; ali biblioteci je to davalo odgovarajući arhaični izgled tradicionalno povezan sa akademskim zdanjima.
     Glavni hodnik bio je velik i prazan. Bibliotekarka za jedinim stolom u njemu izgledala je poput smežuranog graška u naduvenoj mahuni. Ona podiže pogled i napola ustade.
     Terens joj se brzo obrati. "Ja sam varošanin", reče on. "Imam posebne povlastice. I ja odgovaram za ovog domoroca." Već je unapred pripremio svoja dokumenta i sada ih samo ispruži ispred sebe.
     Bibliotekarka ponovo sede i mrko ih pogleda. Zatim izvuče jednu srebrnu pločicu iz nekog proreza i pruži je Terensu. Varošanin položi desni palac na nju i snažno pritisnu. Bibliotekarka uze srebrnu pločicu i gurnu je u neki drugi prorez u kome nakratko zasja slaba ljubičasta svetlost.
     "Soba 242" dobaci im bibliotekarka.
     "Hvala."

     Prostorijama na drugom spratu strašno je nedostajala ona osobenost koju bi svaka karika u beskrajnom lancu trebalo da poseduje. Neke od njih bile su pune, sa vratima od naizgled zaleđenog i neprozirnog stakla. Većina je, ipak, bila prazna.
     "Dva-četrdeset-dva", reče Rik. Glas mu je bio piskav.
     "Šta je Rik?"
     "Ne znam. Veoma sam uzbuđen."
     "Da li si ikada ranije bio u nekoj biblioteci?"
     "Ne znam."
     Terens stavi palac na okrugli aluminijumski disk koji je pre pet minuta senzitizovan na dodir njegovog prsta. Providna staklena vrata se otvoriše, i pošto uđoše bešumno se za njima zatvoriše; i kao da se preko njih prevuče neka skrama, postadoše neprozirna.
     Soba je bila kvadrat šest sa šest metara, bez prozora ili ukrasa. Bila je osvetljena difuznim svetlom sa tavanice, a provetravana veštačkim strujanjem vazduha. U njoj se nalazio samo jedan sto koji se protezao od zida do zida i uspravna klupa bez naslona između njega i vrata. Na stolu su se nalazila tri 'čitača'. Njihove prednje strane od zaleđenog stakla povukoše se unazad pod uglom od trideset stepeni. Ispred svakog od njih nalazio se različit kontrolni brojčanik.
     "Znaš li šta je ovo?" Terens sede i spusti svoju meku, uhranjenu šaku na jedan od čitača.
     I Rik sede.
     "Knjiga?" upita on hitro.
     "Pa..." Terens kao da nije bio baš siguran u to... "Ovo je biblioteka, tako da ti nije bilo teško da pogodiš. Umeš li da rukuješ čitačem?"
     "Mislim da ne umem, varošanine."
     "Jesi li siguran? Razmisli malo."
     Rik se napregnu, ali na kraju ipak odustade. "Žao mi je, varošanine."
     "Onda ću ti pokazati. Vidi! Kao prvo, evo dugmeta sa oznakom "Katalog', pored koga su ispisana slova. Pošto nas zanima enciklopedija, okrenućemo dugme na slovo E, a potom ga pritisnuti."
     On to odmah i učini, posle čega se nekoliko stvari istovremeno odigra. Zaleđeno staklo ožive i na njemu se pojavi tekst. Crni tekst na žutoj podlozi; te boje bile su posledica prigušenog osvetljenja na tavanici. Tri glatke ploče pojaviše se poput kakvih jezika ispred svakog pojedinog čitača, i svaku je obasjavao uski snop svetlosti.
     Terens zgrabi neki prekidač u obliku klipa i ploče se povukoše unazad u svoje proreze.
     "Nećemo praviti beleške", objasni on. Posle kraće stanke, on nastavi: "Okrećući ovo dugme možemo da pregledamo čega ima pod slovom E."
     Dugačak popis materijala, naslova, autora, kataloških brojeva poređanih po alfabetskom redu poče da promiče naviše, a zatim se zaustavi na gusto ispisanoj koloni listajući brojne tomove enciklopedija.
     Rik se iznenada oglasi: "Treba pritisnuti brojeve i slova na ovim dugmićima posle one knjige koju želite i onda se ona pojavi na ekranu."
     Terens se okrenu prema njemu. "Otkud znaš? Sećaš li se toga?"
     "Možda se i sećam. Nisam siguran. Jednostavno mi se učinilo da tako treba."
     "Pa, nazovimo to onda inteligentnim pogotkom."
     Varošanin pritisnu određenu kombinaciju slova i brojeva. Svetlo na staklu utrnu, a zatim ponovo blesnu. Začu se i glas: "Enciklopedija Sarka, tom 54, Sol-spek."
     "Saslušaj me sada, Rik", započe Terens. "Ne želim da ti serviram nikakve ideje, te ti stoga neću reći šta sam naumio. Od tebe tražim samo da pregledaš ovaj tom i zaustaviš se na svakom mestu
     koje ti se učini poznatim. Razumeš li?"
     "Da."
     "Dobro. A sada, samo polako."
     Prolazili su minuti. Rik iznenada uzdahnu i poče da vraća brojčanik.
     Kada je prestao, Terens pročita naslov poglavlja i po izrazu lica jasno mu se videlo da je zadovoljan. "Sećaš se, znači? Ovog puta nije posredi slučajan pogodak? Sećaš li se ovoga?"
     Rik žustro klimnu. "Odjednom mi je sinulo, varošanine. Sasvim iznenada."
     Bio je to članak o istraživanju svemira.
     "Znam o čemu je", reče Rik. "Odmah ćete se uveriti, odmah." Imao je poteškoća sa disanjem, a ni Terens nije ništa manje bio uzbuđen.
     "Pogledajte", reče Rik, "uvek navode ovaj pasus."
     Počeo je naglas da čita, često zastajkujući, ali mnogo veštije nego što bi se to moglo očekivati od početnika kome je Valona održala nekoliko uopštenih časova iz čitanja. U članku je stajalo:
     Ne iznenađuje činjenica da su istraživači svemira po temperamentu povučeni u sebe i veoma često neprilagođeni pojedinci. Od sasvim normalne odrasle osobe bilo bi previše tražiti da veći deo svoga života provede sama, praveći zabeleške o užasnoj praznini između zvezda. Verovatno zahvaljujući svesti o ovome Institut za svemirska istraživanja usvojio je za svoj službeni slogan ovakvu pomalo uvrnutu izjavu: 'Mi istražujemo Ništa'.
     Rik završi čitanje gotovo vrišteći.
     "Jesi li razumeo ono što si pročitao?" upita ga Terens.
     Niži čovek podiže užagrene oči. "Tu stoji 'istražujemo Ništa'. Toga se sećam. Bio sam jedan od njih."
     "Bio si istraživač svemira?"
     "Da", povika Rik. A zatim nastavi tišim glasom: "Boli me glava."
     "Zato što se prisećaš?"
     "Pretpostavljam." On pogleda naviše namrštena čela. "Moram još toliko toga da se setim. Postoji neka opasnost. Ogromna opasnost! Ne znam šta da uradim."
     "Biblioteka nam stoji na raspolaganju, Rik." Terens ga je pažljivo posmatrao, odmeravajući reči. "Pregledaj sam katalog i potraži tekstove o istraživanju svemira. Vidi kuda će te to odvesti."
     Rik se nagnu nad čitač, vidljivo se tresući. Terens se pomeri u stranu kako bi mu stvorio više mesta.
     "Šta mislite o Rajtovoj Raspravi o svemirsko-istraživačkom usavršavanju?" upita Rik. "Ne zvuči li vam to dobro?"
     "Na tebi je da biraš, Rik."
     Rik pritisnu kataloški broj i ekran postade ravnomerno bleštav. Na njemu se pojavi poruka: "Molim vas, posavetujte se sa bibliotekarem oko traženja knjige."
     Terens hitro ispruži šaku i smesta neutralisa ekran. "Probaj neku drugu knjigu, Rik."
     "Ali..." Rik je oklevao, a zatim se povinova naređenju. Nastavio je da pretražuje katalog i izabrao Eningsov Sastav svemira.
     Na ekranu se ponovo pojavi zahtev da se posavetuje s bibliotekarem. Terens izusti jedno: "Do đavola!" i ponovo isključi ekran.
     "O čemu je reč?" upita Rik.
     "Ni o čemu", odgovori Terens. "Baš ni o čemu. Nemoj da se uspaničiš, Rik, ali nije mi baš jasno..."
     Na boku čitača iza rešetke nalazio se mali zvučnik. Iz njega se sada začu bibliotekarkin tanušni, suvi glas, od koga se obojica slediše.
     "Soba 242! Ima li koga u sobi 242?"
     "Šta želite?" oštro odbrusi Terens.
     "Koju ste knjigu tražili?" upita glas.
     "Nijednu. Hvala. Samo isprobavamo čitač."
     Nastupi za trenutak pauza, kao da je usledilo neko nevidljivo savetovanje. Zatim glas nastavi nešto oštrijim tonom: "Zapis pokazuje da ste tražili na čitanje Rajtovu Raspravu o svemirsko-istraživačkom usavršavanju i Eningsov Sastav svemira. Je li to tačno?"
     "Nasumice smo pritiskali kataloške brojeve", odvrati Terens.
     "Smem li vas upitati zbog čega ste želeli te knjige?" Glas je bio neumoljiv.
     "Kažem vam da ih ne želimo... A sada dosta s tim." Ovo poslednje bilo je izgovoreno ljutitim glasom i namenjeno samo Riku, koji je već počeo da cvili.
     Ponovo je nastupila pauza, a onda se glas opet javi: "Ako siđete do pulta knjige će vam biti stavljene na raspolaganje. Nalaze se na posebnoj listi tako da ćete morati da popunite obrazac."
     Terens pruži ruku Riku. "Hajdemo."
     "Možda smo prekršili neko pravilo", drhtavim glasom reče Rik.
     "Gluposti, Rik. Odlazimo."
     "Nećemo ispuniti obrazac?"
     "Ne, doći ćemo drugi put po knjige."
     Terens je žurio, primoravajući Rika da ga sledi. Krenuo je glavnim predvorjem. Bibliotekarka podiže pogled.
     "Evo", povika ona, ustavši i obišavši oko stola. "Samo trenutak. Samo trenutak!"
     Nisu se zaustavili.
     To jest, sve dok se pred njih ne ispreči jedan patroldžija. "U strašnoj ste žurbi, momci, a?"
     Bibliotekarka, pomalo bez daha, stiže do njih. "Vi ste bili u 242, zar ne?"
     "Čujte vi", poče otresito Terens, "zašto nas zaustavljate?"
     "Niste li vi tražili određene knjige? Želimo da vam ih donesemo."
     "Kasno je. Možda drugi put. Zar ne shvatate da ne želim te knjige? Vratiću se sutra."
     "Biblioteka", reče žena ukočeno, "nastoji da uvek svima iziđe u susret. Knjige će vam odmah biti stavljene na raspolaganje." Visoko na obrazima pojaviše joj se dve crvene mrlje. Ona se okrenu i požuri natrag kroz jedna mala vrata koja se otvoriše čim im se približila.
     Terens započe: "Policajče, ako nemate ništa protiv..."
     Ali patroldžija ispruži svoj osrednje dugačak i težak neuronski bič. Mogao je da posluži kao odličan pendrek, ili pak, kao daljinsko oružje sa paralizirajućim svojstvima. "Slušaj, momak", reče on, "zašto mirno ne sedneš i ne sačekaš gospođu da se vrati? To bi učinio svaki pristojan čovek."
     Patroldžija nije bio ni mlad ni vitak. Izgleda da je bio blizu penzije i verovatno je dovršavao svoje službovanje provodeći mirne dane kao čuvar biblioteke, ali bio je naoružan, a dobrodušnost koja mu se ogledala na crnomanjastom licu nije baš izgledala iskrena.
     Terensu je čelo bilo znojavo, a mogao je da oseti da mu se znoj skuplja i pri dnu kičme. Ipak je potcenio situaciju. Bio je ubeđen da je njegova procena stvari u svakom pogledu tačna. A evo ga sad, ovde. Nije trebalo da bude toliko nesmotren. Sve se ovo dogodilo zbog njegove proklete želje da upadne u Gornji Grad, da se kočoperi hodnicima biblioteke kao da je pravi Vlastelin...
     U trenutku očajanja požele da ubije patroldžiju, ali odjednom to više nije mogao da učini.
     U početku je izgledalo samo kao da se nešto na trenutak pokrenulo. Patroldžija je stao da se okreće za dlaku prekasno. Izdale su ga godine. Neuronski bič mu je izbijen iz šake, i pre no što je uspeo da ispusti ijedan krik spusti mu se na slepoočnicu. Srušio se.
     Rik zavrišta od radosti, a Terens povika: "Valona! Svi đavoli Sarka, Valona!"

4. POBUNJENIK

     Terens se gotovo istog časa povrati i hitro dobaci: "Napolje. Brzo!" I sam krenu prvi.
     Na trenutak je pomislio da bi bilo dobro odvući nesvesno telo patroldžije u senku stubova koji su se protezali duž glavnog predvorja, ali za to očigledno nije bilo vremena.
     Izbiše na rampu na kojoj ih dočeka poslepodnevno sunce koje je grejalo i osvetljavalo svet oko njih. Gornji Grad se sada kupao u narandžastim tonovima.
     Valona nestrpljivo uzviknu. "Hajdemo!" ali Terens je uhvati za lakat.
     Smeškao se, mada mu je glas bio oštar i prigušen. "Nemoj slučajno da potrčiš", upozori je on. "Hodaj sasvim prirodno i sledi me. Drži se za Rika. Nemoj mu dopustiti da potrči."
     Napravili su nekoliko koraka. Kao da su se kretali kroz lepak. Jesu li se to iza njih čuli neki zvuci iz biblioteke? Ili im se to samo priviđalo? Terens se nije usuđivao da pogleda.
     "Ovamo", reče on. Natpis nad ulazom za kola na koji im je pokazivao poigravao je na poslepodnevnoj svetlosti. Nije baš najbolje odolevao suncu Florine. Na njemu je stajalo: Ulaz u ambulantu.
     Krenuli su trakom za kola, prošli kroz bočni ulaz i nastavili između neverovatno belih zidova. Odudarali su poput grudvica nekog stranog materijala od aseptički staklastog izgleda hodnika.
     Iz daljine ih je posmatrala jedna žena u uniformi. Najpre je oklevala, ali se zatim namršti i stade da im prilazi. Terens, međutim, ne sačeka da im priđe. Oštro je zaokrenuo u jedan od sporednih hodnika, a potom i u drugi. Prolazili su i pored drugih ljudi u uniformi i Terens je zamišljao koliko su nedoumice izazvali kod njih. Bilo je sasvim neshvatljivo da domoroci bez pratnje lutaju po gornjim nivoima bolnice. Šta je trebalo učiniti?
     Na kraju će ih, nema sumnje, zaustaviti.
     Stoga Terensu srce još brže zakuca kada ugleda jedna neupadljiva vrata na kojima je pisalo: Za domorodačke nivoe. Lift se nalazio na njihovom nivou. On ugura Rika i Valonu unutra, a meko spuštanje lifta predstavljalo je najprijatnije osećanje toga dana.
     U Gradu su postojale tri vrste zgrada. Većinom su to bile niže građevine u celosti sagrađene na nižem nivou. Zdanja za radnike od najviše tri sprata. Fabrike, pekare, prodajna mesta. Ostalo su sačinjavale više zgrade: sarkitski domovi, pozorište, biblioteka, sportske arene. Ali bilo je i nekoliko duplih, sa nivoima i ulazima koji su se nalazili i dole i gore; stanice patroldžija, na primer, i bolnice.
     Tako se bolnica mogla iskoristiti za prelazak iz Gornjeg Grada u Donji Grad i na taj način se izbegavalo korišćenje velikih teretnih liftova koji su se sporo kretali i kojima su upravljali suviše savesni operatori. Kada bi domorodac učinio tako nešto to bi, razume se, bilo ilegalno, ali taj dodatni zločin predstavljao je sitnicu za one koji su već bili krivi za ubistvo patroldžije.
     Iziđoše, konačno, na donjem nivou. I tamo su naišli na čiste, aseptičke zidove, ali pomalo oronulog izgled, a kao da nisu bili tako često ribani kao oni na gornjem nivou. Ovde nije bilo tapaciranih klupa koje su se protezale duž hodnika na gornjm nivou. Ovde je najviše upadao u oči nervozan žamor osoben za čekaonice ispunjene zabrinutim muškarcima i uplašenim ženama. Samo jedna pomoćnica trudila se da zavede kakav takav red, ali joj to baš nije polazilo za rukom.
     Ona se obrecnu na jednog neobrijanog starca koji je na kolenu gužvao, a potom ispravljao svoje pantalone za put i koji je na sva njena pitanja odgovarao monotono i kao da se izvinjava.
     "Na šta se tačno žalite?... Od kada osećate te bolove?... Jeste li već bili u ovoj bolnici?... Čujte, ne možete nas gnjaviti zbog svake sitnice. Sedite, doktor će vas pregledati i dati vam još lekova."
     Zatim piskavo povika: "Sledeći!" i promrmlja nešto sebi u bradu pogledavši na raspored obešen na zidu.
     Terens, Valona i Rik su se pažljivo probijali kroz gužvu. Kao da je prisustvo sunarodnika Florijanaca razvezalo Valoni jezik, stala je napeto da šapuće.
     "Morala sam da dođem, varošanine. Brinula sam za Rika. Mislila sam da ga nećete vratiti, i..."
     "Kako si samo dospela u Gornji Grad?" upita je Terens preko ramena, dok je gurao u stranu domoroce koji se, dabome, nisu protivili.
     "Sledila sam vas i videla kako ulazite u teretni lift. Kada se vratio dole rekla sam da sam sa vama i on me je povezao gore."
     "Tek tako?"
     "Malo sam ga protresla."
     "Tako mi svih đavola Sarka", zareža Terens.
     "Morala sam", objasni pokunjeno Valona. "Zatim sam videla patroldžije kako vam pokazuju put. Sačekala sam da se udalje, pa sam i sama otišla do one zgrade. Samo što se nisam usudila da uđem. Nisam znala šta da radim pa sam se krila dok vas nisam ugledala kako izlazite, i patroldžiju kako vas zaustavlja..."
     "Hej, vi tamo!" Bio je to oštar, nestrpljiv glas sestre sa prijemnog. Već je bila ustala, a prodorno grebanje njene metalne igle po stolu od mešavine cementa nadjačalo je žamor prisutnih i nateralo ih da umuknu.
     "Vi što pokušavate da odete. Dođite ovamo. Ne možete otići odavde dok niste pregledani. Nema izostajanja s posla zbog lažnih napada bolesti. Vratite se ovamo!"
     Ali njih troje već su bili napolju u polusenci Donjeg Grada. Oko njih se osećao miris i čula buka Domorodačke četvrti, kako su je Sarkiti nazivali, a gornji nivo je opet bio samo krov iznad njih. Bez obzira koliko su olakšanje osetili Valona i Rik što su umakli pritiskajućem bogatstvu sarkatske okoline, Terensa i dalje nije napuštao nemir. Otišli su suviše daleko, te stoga možda nigde više neće naći spokoja.
     Ta misao mu se još motala po uzburkanom umu kada Rik povika: "Pogledajte!"
     Terens oseti kako mu se grlo steže.
     Bio je to možda najgori prizor koji su domoroci iz Donjeg Grada mogli da u gledaju. Iz jednog od otvora u Gornjem Gradu pojavila se, kao da lebdi, jedna divovska ptica. Zaklonila je sunce i pojačala preteću tamu u tom delu Grada. Samo što to nije bila ptica. Bilo je to jedno od naoružanih terenskih vozila patroldžija.
     Domoroci stadoše da viču i trče. Možda i nisu imali neki određeni razlog za strah, ali ipak su se raštrkali unaokolo. Jedan čovek, koji se našao gotovo na putu kolima, nevoljno se pomeri u stranu. Hitao je svojim putem, nekim ličnim poslom, kada se našao u senci. Osvrnuo se oko sebe, poput kakve nepomične stene u divljini. Bio je srednje visine, ali gotovo groteskno plećat. Jedan od rukava bio mu je otcepljen, otkrivajući mišicu debelu poput nečije butine.
     Terens je oklevao, a Rik i Valona nisu mogli ništa da učine bez njega. Varošaninova unutrašnja nesigurnost prerasla je u međuvremenu u groznicu. Ako potrče - kuda da se upute? Ako ostanu tamo gde jesu, šta mogu da preduzmu? Postojala je mogućnost da patroldžije gone nekog sasvim drugog, ali pošto su za sobom na podu biblioteke ostavili ubijenog patroldžiju, bilo je to malo verovatno.
     Plećat momak se približavao kaskajući teškim korakom. Na trenutak je zastao dok je prolazio pored njih, dvoumeći se... A onda im se obrati, kao da vode kakav razgovor: "Korovljeva pekara je druga zgrada s leve strane, iza perionice."
     Zatim se okrenu i stade da se vraća nazad.
     "Hajdemo tamo", pozva Terens Valonu i Rika.
     Mnogo se znojio dok je trčao. Kroz grmljavinu mašine čuo je oštra naređenja koja su, nema sumnje, dopirala od patroldžija. On se osvrnu preko ramena. Iz terenskog vozila upravo se pomaljalo njih pet-šest, kao da ih kola izbacuju iz utrobe. Znao je da im ništa ne može pomoći. U toj svojoj prokletoj uniformi varošanina bio je sumnjiv isto koliko i bilo koji od stubova koji su podupirali Gornji Grad. Dvojica patroldžija trčali su u dobrom pravcu. Nije znao da li su ga primetili ili ne, ali to i nije bilo važno. Obojica su se sudarila sa plećatim momkom koji se malopre obratio Terensu. Sve troje bilo je dovoljno blizu tako da je Terens mogao čuti promukao prigušeni glas plećatog, i patroldžijino prodorno psovanje. Terens povede Valonu i Rika za ugao.
     Korovljeva pekara dobila je ime po gotovo izobličenom 'crvu' od puzeće osvetljene plastike, prepolovljene na desetak mesta, i čovek je nije mogao promašti pošto se iz nje širio divan miris koji se provlačio kroz otvorena vrata. Šta su drugo mogli nego da uđu, te tako i učiniše.
     Iz prostorije u dnu u kojoj se nazirao sjaj radarske pećnice što ga je zatamnjivao oblak brašna, pojavi se jedan starac. Uopšte nije došao u priliku da ih pita šta žele.
     Terens zadihano poče: "Plećati.." Razmakao je pri tom ruke da bi mu što očiglednije prikazao širinu ramena onog čoveka, ali u tom času spolja se začuše povici: "Patroldžije! Patroldžije!"
     Starac im dobaci promuklim glasom: "Ovuda! Brzo!"
     Terens koraknu unazad. "Tamo unutra?"
     "Ovaj je baš glup", primeti starac kao za sebe.
     Najpre Rik, za njim Valona, pa konačno Terens upuzaše kroz vrata pećnice. Začu se jedno tiho klik i zadnji zid pečnice se malo pomeri i ostade da visi u vazduhu, smaknut sa gornjih šarki. Oni se provukoše pored njega i nađoše u jednoj maloj odaji, iza pečnice, slabo osvetljenoj.

     Čekali su. Ventilacija je bila slaba, a miris peciva mamio je vodu na usta. Valona nije prestajala da se smeši Riku, i s vremena na vreme bi ga mehanički potapšala po ruci. On joj je uzvraćao ispraznim pogledom. Tu i tamo položio bi šaku na svoje zarumenjeno lice.
     "Varošanine..." započe Valona.
     "Ne sada, Lona", odbrusi joj on odlučnim šapatom. "Molim te!"
     On pređe nadlanicom preko čela, a zatim se zagleda u vlagu na zglobovima prstiju.
     Začu se opet onaj poznati klik, ali sada mnogo jače usled stešnjenog prostora njihovog skloništa. Terens se ukoči, a onda i nesvesno podiže stisnute pesnice.
     Međutim, bio je to plećati, koji je pokušavao da provuče svoja široka ramena kroz otvor. To mu je, konačno, jedva pošlo za rukom.
     Pogledao je Terensa sa izrazom podsmešljivosti na licu. "Hajde, čoveče. Nećemo se valjda potući."
     Terens pogleda svoje pesnice, a onda opusti šake.
     Plećati je sada bio u mnogo jadnijem stanju nego kada su ga prvi put sreli. Na leđima više nije imao košulju, a preko jednog obraza mu se protezala masnica, koja se prelivala od crvene u ljubičastu. Imao je sitne oči sa gustim trepavicama.
     "Prekinuli su traganje", reče on. "Ako ste gladni, hrane ovde ima dovoljno, iako nije baš bogzna kakva. Šta kažete na to?"

     U Gradu je bio mrak. Svetla iz Gornjeg Grada obasjavala su nebo miljama unaokolo, ali u Donjem Gradu tama se prosto lepila za čoveka. Zastori su bili čvrsto navučeni preko prednjeg dela pekare kako bi se prikrilo ilegalno osvetljenje posle policijskog časa.
     Rik se sada, kada je u sebe uneo nešto tople hrane, osećao bolje. Glavobolja mu je polako prolazila. On se zagleda u obraz plećatog, a onda ga stidljivo upita: "Jesu li vas to oni povredili, gospodine?"
     "Malo", odvrati plećati. "Ali nije važno. To se u mom poslu svaki dan događa." On se osmehnu, otkrivši krupne sube. "Morali su da priznaju da ništa nisam učinio, ali našao sam im se na putu dok su progonili nekog drugog. Najlakši način da se jedan domorodac skloni s puta jeste..." Njegova šaka se podiže, a zatim spusti, kao da drži nevidljivo oružje, pendrek na primer.
     Rik se izmaknu, a Valona nervozno ispruži ruku da odbije udarac.
     Plećati se nagnu unazad i stade da čisti zube od zaostale hrane. Zatim ponovo progovori: "Ja sam Met Korov, ali me svi zovu samo Pekar. A ko ste vi?"
     Terens sleže ramenima. "Pa..."
     "Shvatam", preduhitri ga Pekar. "Ono što ne znam, neće nikome naškoditi. Možda. Možda. Što se toga tiče, možete imati poverenja u mene. Nisam li vas spasao od patroldžija?"
     "Jesi. Hvala." Terensu ne pođe za rukom da srdačno odgovori. Ipak, on upita: "Otkud si znao da baš nas traže? Nismo bili jedini koji smo bežali."
     Ovaj drugi se osmehnu. "Niko od njih nije imao ovakav izraz na licima. Bili ste bledi kao kreč."
     Terens pokuša da mu uzvrati osmehom, ali mu ni to baš ne uspe najbolje. "Nije mi baš jasno zašto ste rizikovli svoj život. U svakom slučaju, hvala vam. Reći samo 'hvala' nije bogzna šta, ali sada ne mogu ništa više da učinim."
     "Ne morate ništa ni da učinite." Pekar se svojim širokim plećima osloni o zid. "To činim kad god mogu. Nema u tome ničeg ličnog. Ako patroldžije počnu nekog da proganjaju, trudim se da za njega učinim sve što je u mojoj moći. Mrzim patroldžije."
     Valona uzdahnu. "Zar nikada nemate neprilika?" upita ona.
     "Kako da ne. A ovo?" On nežno položi prst na obraz pun modrica. "Ali nadam se da ne smatraš kako bi to trebalo da bude dovoljan razlog da prestanem. Zato sam i sagradio tu glupu pečnicu. Kako me patroldžije ne bi uhvatile i zagorčale mi život još više."
     Valona razrogači oči, i u njima se za časak ogledaše mešavina straha i zadivljenosti.
     "A zašto da ne?" upita Pekar. "Znate li koliko ima Vlastelina na Florini? Deset hiljada. A nas domorodaca ima pet stotina miliona. Kada bismo im se svi zajedno suprotstavili..." Umesto da završi rečenicu, on pucnu prstima.
     Terens, međutim, odvrati: "Našli bismo se pred puškama s iglicama i blasterskim topovima, Pekaru."
     Pekar mu se smesta suprotstavi. "Bah!" uzviknu on. "Morali bismo i mi da ih pribavimo. Vi Varošani ste suviše privrženi Vlastelinima. Bojite ih se."
     Valonin svet se danas okrenuo naopačke. Ovaj čovek ovde borio se protiv patroldžija i samouvereno se obraćao varošaninu. Kada ju je Rik uhvatio za rukav, ona se nežno oslobodi njegovih prstiju i reče mu da spava. Jedva da ga je i pogledala. Želela je da čuje šta će sve ovaj čovek reći.
     A plećati je nastavljao: "I pored toga što imaju puške s iglicama i blasterske topove, jedini način da Vlastelini drže Florinu u svojoj vlasti jeste uz pomoć sto hiljada Varošana."
     Terens je izgledao uvređen, ali Pekar ni ne sačeka njegov odgovor već nastavi: "Uzmimo, na primer, tebe. Imaš lepu odeću. Urednu. Finu. Kladim se da imaš i lepu kućicu, sa knjigama-filmovima, privatni odvod, te da ne moraš da poštuješ policijski čas. Ako želiš možeš otići i u Gornji Grad. Vlastelini ti sigurno nisu zabadava sve to omogućili."
     Terens je znao da nije u položaju da se razbesni. Zato samo reče: "U redu. Šta želiš da Varošani učine? Da počnu da se bore protiv patroldžija? Ali kakve su koristi od toga? Priznajem da održavam mir u svojoj varošici i da se trudim da seljani ispune kvotu, ali na taj način ih sprečavam i da upadnu u neprilike. Pokušavam da im pomognem onoliko koliko to zakon dopušta. Zar to nije vredno spomena? Jednog dana..."
     "Ah, jednog dana. Ko može da čeka taj dan? Kada ti i ja budemo mrtvi, biće svejedno ko će vladati Florinom. Mislim, nama dvojici."
     "Kao prvo", odvrati Terens, "mrzim Vlasteline čak i više od tebe. Pa ipak..." On zastade, pocrvenevši.
     Pekar se nasmeja. "Samo nastavi. Ponovi to. Ja te neću prijaviti zbog toga što mrziš Vlasteline. Ali šta ste to učinili da su patroldžije krenule za vama?"
     Terens je ćutao.
     "Mogu, ipak, da pretpostavim", nastavi Pekar. "Kada su se patroldžije okomile na mene, bili su prilično besni. Hoću da kažem da su stvarno bili besni, a ne samo zato što im je neki Vlastelin rekao da to treba da budu. Poznajem ih dosta dobro, tako da mogu da pretpostavim. Mislim da je samo ovo moglo da se dogodi: mora da ste oborili nekog patroldžiju. Ili ga, čak, možda i ubili."
     Terens je i dalje ćutao.
     A Pekar, ne obazirući se, nastavi da govori svojim prijatnim glasom. "Nemam ništa protiv vašeg ćutanja, ali ne valja biti ni suviše oprezan, varošanine. Biće vam potrebna pomoć. Poznato im je ko ste."
     "Ne, nije", odvrati žurno Terens.
     "Mora da su vam pregledali isprave u Gornjem Gradu."
     "Ko kaže da sam bio u Gornjem Gradu?"
     "Pretpostavljam. Kladim se da jeste."
     "Pregledali su mi isprave, ali ne dovoljno dugo da bi pročitali moje ime."
     "Ipak, dovoljno dugo da znaju da ste varošanin. Sada treba samo da utvrde koji varošanin nije u svojoj varoši ili da pronađu onog koji ne može da im položi račune o svom današnjem kretanju. Verovatno se vest već širi Florinom. Mislim da ste u nevolji."
     "Možda i jesmo."
     "I sami znate da nema nikakvog 'možda'. Želite li da vam pomognem?"
     Razgovarali su šapućući. Rik se već sklupčao u jednom uglu i zaspao. Valona je gledala čas u jednog, čas u drugog govornika.
     Terens odmahnu glavom. "Ne, hvala. Ja... već ću se nekako izvući."
     Pekar se spremno nasmeja. "Biće zanimljivo posmatrati kako. Nemojte me gledati s visoka samo zato što nisam obrazovan. Imam ja drugih vrlina. Čujte, provedite noć razmišljajući o tome. Možda ćete doći do zaključka da biste ipak mogli iskoristiti moju pomoć."

     Valonine oči bile su otvorene u mraku. Krevet joj se sastojao od ćebeta bačenog na pod, ali ni to nije bilo mnogo lošije od kreveta na kakve je navikla. Rik je čvrsto spavao na drugom ćebetu u naspramnom uglu. Uvek je čvrsto spavao posle velikih uzbuđenja i kada bi mu prestala glavobolja.
     Varošanin je odbio da spava u krevetu, na šta mu se Pekar nasmejao (činilo se da se on svemu smeje), ugasio svetlo i kazao mu da slobodno može da ostane da sedi u tami.
     Valonine oči se nikako nisu sklapale. Uopšte joj se nije spavalo. Da li će ikada ponovo uspeti da zaspi? Oborila je patroldžiju!
     Neobjašnjivo, ali odjednom se setila oca i majke.
     Sećala ih se vrlo nejasno. Gotovo je uspela da ih zaboravi od vremena kada ih je poslednji put videla. Ali sada se setila zvuka šaputavih noćnih razgovora, kada su mislili da ona spava. Sećala se ljudi koji su im dolazili po mraku.
     Jedne noći su je patroldžije probudile i počele da joj postavljaju pitanja koja nije razumela; ipak, pokušavala je da na njih odgovori. Posle toga nikada više nije videla svoje roditelje. Rekli su joj da su otišli, a već narednog dana je morala da pođe na posao, dok su pred drugom decom njenog uzrasta bile još dve godine igre. Ljudi su je pratili pogledom dok je prolazila, a druga deca nisu smela da se igraju s njom, čak ni posle radnog vremena. Naučila je da se brine o sebi. Naučila je da ne razgovara. I tako su je nazvali 'Velika Lona', smejali joj se i govorili da je napola uvrnuta.
     Zašto li ju je večerašnji razgovor podsetio na roditelje?
     "Valona!"
     Glas je dopro iz takve blizine da joj je od njegovog lakog daha zalepršala kosa; bio je, međutim, tako tih da ga je jedva čula. Ukočila se, što od straha, što iz stida. Ispod čaršava je bila naga.
     Bio je to varošanin. "Nemoj ništa govoriti", šapnu joj on. "Samo slušaj. Odlazim. Vrata nisu zaključana. Ali vratiću se. Čuješ li me? Razumeš li?"
     Ona ispruži ruku u tami, uhvati ga za šaku i steže je. Bio je zadovoljan.
     "I čuvaj Rika. Ne ispuštaj ga iz vida, Valona." Nastupila je stanka duga nekoliko minuta, a onda on nastavi: "Nemoj imati suviše poverenja u ovog Pekara. Ne znam ništa o njemu. Razumeš li?"
     Začulo se potom neko tiho kretanje, pa još slabije udaljeno škripanje, i varošanina više nije bilo. Ona se podiže na lakat, ali sem njenog i Rikovog disanja vladala je potpuna tišina.
     U tami je ponovo sklopila oči, snažno stežući kapke i pokušavajući da razmišlja. Zašto je varošanin, koji je sve znao, kazao ono o Pekaru, koji je mrzeo patroldžije i spasao ih? Zašto?
     Samo joj je ovo palo na pamet. Našao se tamo. Upravo kada im se činilo da nema izlaza, naišao je Pekar i spremno reagovao. Izgledalo je gotovo kao da je sve unapred bilo određeno ili kao da je Pekar čekao da se sve to odigra.
     Ona zavrte glavom. Sve je bilo tako čudno. Da nije bilo onoga što joj je varošanin rekao, nikada joj tako nešto ne bi palo na pamet.
     Tišinu odjednom razbi nečija glasna, neobazriva upadica: "Zdravo? Još si ovde?"
     Ona se sledi, dok je snop svetlosti prelazio preko nje. Polako se potom opusti i steže čaršav oko vrata. Snop se ugasi.
     Nije morala da razmišlja o tome kome ovaj novi glas pripada. Njegova četvrtasta široka ramena nazirala su se u polutami iza svetiljke.
     "Znaš, mislio sam da ćeš poći s njim", reče Pekar.
     "S kim, gospodine?" jedva čujno prozbori Valona.
     "S varošaninom. Poznato ti je da je otišao, devojko. Nemoj gubiti vreme na pretvaranje."
     "Vratiće se, gospodine."
     "Zar je rekao da će se vratiti? Ako to učini, pogrešiće! Patroldžije će ga ščepati. Taj vaš varošanin nije baš naročito bistar, inače bi znao zbog čega se vrata namerno ostavljaju otvorena. Da li i ti planiraš da odeš odavde?"
     "Čekaću Varošanina", odvrati Valona.
     "Kako želiš. Načekaćeš se. Možeš otići kada god želiš.
     Snop svetlosti odjednom se udalji od nje i stade da putuje preko poda dok se ne zaustavi na Rikovom bledom, mršavom licu. Rik automatski samo još čvršće zatvori oči i nastavi da spava.
     Pekarev glas postade zamišljen. "Ali voleo bih da ovoga ostaviš kad pođeš. Pretpostavljam da razumeš. Ako odlučiš da odeš naći ćeš vrata otvorena, ali za njega ona neće biti otvorena."
     "On je samo jedan jadni, bolesni momak..." zausti Valona pištavim, uplašenim glasom.
     "Stvarno? E pa, dobro, ja sakupljam jadne bolesne momke, i ovaj ostaje ovde. Jasno?" Snop svetlosti ostade uperen u Rikovo uspavano lice.

5. NAUČNIK

     Dr Selim Junc bio je nestrpljiv čitavu jednu godinu, ali čovek se vremenom ne navikne na nestrpljenje. Upravo obrnuto. U svakom slučaju te godine je naučio da sarkitsku Civilnu službu ništa ne može naterati da brže radi; i to u najvećoj meri stoga što su samo civilne sluge bile uglavnom preseljeni Florijanci koji su strašno polagali na vlastito dostojanstvo.
     Jednom je upitao starog Abela, trantorijanskog ambasadora koji je na Sarku proveo toliko vremena da su mu đonovi cipela već pustili korenje, kako to da Sarkiti dopuštaju da im vladina odeljenja vode ljudi koje toliko preziru.
     Abel je zatreptao svojim smežuranim očima iznad pehara zelenog vina.
     "To vam je, Junce, sve politika", odgovorio je on. "Politika. U pitanju je praktična genetika sprovedena po principima sarkitske logike. Sami za sebe, ti Sarkiti su vam jedan mali, beznačajan svet kome će se pridavati nekakva važnost samo dok budu držali u svom posedu Florinu, taj nepresušni zlatni rudnik. Tako oni svake godine oberu kajmak sa Florininih polja i sela, i odvedu radi obuke krem njene mladeži. One srednje upošljavaju na popunjavanju njihovih papira, formulara i potpisivanju obrazaca, a one stvarno pametne šalju nazad na Florinu na mesta domorodačkih guvernera u varošicama. Nazivaju ih Varošanima."
     Dr Junc je u prvom redu bio istraživač svemira. Izgledalo mu je da sve to baš nema mnogo smisla. To je, uostalom, i rekao.
     Abel uperi svoj nezgrapan stari kažiprst u njega, a zelena svetlost koja se presijavala kroz napitak u njegovom peharu dodirnu iskrzani nokat i potisnu njegovo žuto sivilo.
     "Nikada od vas neće postati dobar administrator", reče on. "Nemojte od mene tražiti da vas preporučim. Saslušajte me - najinteligentnije jedinke sa Florine su svim srcem odane Sarkitima, jer dok im služe ovi se dobro brinu o njima, a ako im okrenu leđa, najbolje čemu se mogu nadati jeste da ih vrate na Florinu, na kojoj životni uslovi, prijatelju, nisu baš sjajni, nimalo sjajni."
     On jednim gutljajem ispi svoje vino i nastavi: "Dalje, niti varošanini niti sarkitski sveštenici-pomoćnici ne mogu da stvaraju potomstvo, a da pri tom ne izgube svoj položaj. Čak ni sa ženama sa Florine. Mešanje sa Sarkitima, razume se, uopšte ne dolazi u obzir. Na taj način najbolji florijanski geni se bez prestanka povlače iz opcija, tako da će vremenom na Florini ostati samo radnici koji obavljaju najteže fizičke poslove."
     "U tom slučaju će ostati i bez službenika, nije li tako?"
     "O tome će misliti u budućnosti."

     I tako je sada dr Junc sedeo u jednoj od spoljašnjih čekaonica Odeljenja za florinijanske poslove i nestrpljivo čekao da prodre kroz more prepreka, dok su florinijanski pomoćnici bez prestanka užurbano promicali kroz birokratski lavirint.
     Jedan postariji Florinijanac, koji se već pogrbio na ovom poslu, stade pred njega.
     "Dr Junc?"
     "Ja sam."
     "Pođite sa mnom."
     Mogli su da ga pozovu i putem ekrana na kome bi ispisali njegov pozivni broj i da ga sprovedu pomoću fluoro-žljebova koji prolaze kroz vazduh, ali kako je ljudska snaga jeftina nisu imali potrebe da je bilo čime zamenjuju. Dr Junc razborito pomisli: 'ljudska snaga'. Ali on nikada nije sreo nijednu ženu u bilo kom vladinom odeljenju na Sarku. Florinijanke su ostajale na svojoj planeti, sem pojedinih služavki kojima je takođe bilo zabranjeno da se razmnožavaju, a kao što Abel reče, uopšte nije dolazilo u obzir da se sarkitske žene zaposle.
     Pokazano mu je da sedne ispred stola rezervisanog za Službenika Podsekretara. Titula mu je bila ispisana u sjajnom žljebu na stolu. Nijedan Florinijanac nije, razume se, mogao da napreduje više od običnog službenika, bez obzira na tokakvi su kancelarijski poslovi prolazili kroz njegove bele prste. Podsekretar i Sekretar florinijanskih poslova bez sumnje su bili Sarkiti, ali iako ih je dr Junc možda sretao u društvu, znao je da ih ovde u odeljenju nikada neće zateći.
     On sede i dalje nestrpljiv, ali bar za korak bliži cilju. Službenik je pažljivo prelistavao dosije, okrećući svaku podrobno šifriranu stranicu kao da u rukama drži tajne Vaseljene. Bio je veoma mlad, verovatno je tek nedavno diplomirao, i poput svih Florinijanaca imao je veoma belu kožu i svetlu kosu.
     Dr Junc oseti atavističko uzbuđenje. On sam poticao je sa sveta zvanog Liberija, i poput svih Liberijanaca imao je izrazito pigmentisanu kožu tamnosmeđe boje. Bilo je svega nekoliko svetova u Galaksiji na kojima je boja kože bila tako izrazita kao na Liberiji i Florini. Uglavnom su preovladavali međutonovi.
     Neki od radikalnih mladih antropologa poigravali su se stanovištima da su ljudi sa svetova poput Liberije, na primer, proizvodi nezavisne ali konvergentne evolucije. Stariji su s gorčinom pobijali svaku opasku o evoluciji koja je međusobno približila različite vrste do tačke u kojoj je moglo doći do međusobnog parenja, što je bez sumnje bio slučaj među svim svetovima u Galaksiji. Uporno su tvrdili da je na prvobitnoj planeti, koja god da je to bila, čovečanstvo već bilo podeljeno u podgrupe različite pigmentacije.
     To je samo vraćalo problem dalje u prošlost i nije pružalo nikakav odgovor, tako da dr Junca nije nijedno od ova dva objašnjenja zadovoljavalo. Pa ipak, još i sada bi uhvatio sebe kako s vremena na vreme razmišlja o ovom problemu. Legende o sukobima u prošlosti su se iz neobjašnjivih razloga sačuvale na tamnim svetovima. Liberijanski mitovi, na primer, govore o ratnim vremenima između ljudi različite boje kože i o tome da osnivanje same Liberije treba zahvaliti jednoj skupini smeđolikih koji su utekli posle poraza u borbi.
     Kada je dr Junc napustio Liberiju da bi se zaposlio u arkturijanskom Institutu za svemirsku tehnologiju, a kasnije i posvetio svom zvanju, prvobitne bajke bile su već zaboravljene. Od tada je samo jednom razmišljao o tom problemu. Našao se poslom na jednom od drevnih svetova u sektoru. Kentauru; bio je to jedan od onih svetova čija se istorija računa u milenijumima i na kome se govorilo tako arhaičnim jezikom da je njegov dijalekt lako mogao biti onaj izgubljeni, mitski engleski. Oni su imali naročitu reč za čoveka tamne kože.
     Zašto bi trebalo da postoji posebna reč za čoveka tamne kože? Nema nijedne reči koja označava ljude plavih očiju, velikih ušiju ili kovrdžave kose. Niti...
     Iz sanjarenja ga trže Službenikov otresiti glas. "Sudeći prema izveštaju vi ste već bili u ovoj kancelariji?"
     "Tako je, gospodine", odvrati Junc oporo.
     "Ali ne u skorije vreme."
     "Ne, nisam bio u skorije vreme."
     "I dalje tragate za iztraživačem svemira koji je nestao", Službenik lupi po papirima, "pre jedanaest meseci i trinaest dana."
     "Tako je."
     "I za sve to vreme", nastavi Službenik svojim suvim, mizernim glasom iz koga kao da su svi sokovi bili pažljivo isceđeni, "od tog čoveka nije bilo ni traga, niti su pronađeni dokazi da se on ikada našao na sarkitskoj teritoriji."
     "Poslednji izveštaj je poslao", primeti naučnik, "iz prostora u blizini Sarka."
     Službenik podiže pogled i njegove bledoplave oči se na trenutak usredsrediše na dr Junca, ali odmah potom ih on ponovo obori. "To je možda tačno, ali to još nije nikakav dokaz da se on nalazi na Sarku."
     Nije dokaz. Dr Junc čvrsto stisnu usne. To isto mu je ponavljao i Međuzvezdani svemirsko-istraživački biro već mesecima i to sve netaktičnijim rečima.
     Nema dokaza, dr Junce. Smatramo da biste mogli korisnije iskoristiti vreme, dr Junce. Biro će se pobrinuti da se potraga nastavi, dr Junce.
     A u stvari su mu time govorili: prestani da traćiš naše pare, Junce!
     Sve je počelo kao što je to Službenik precizno naveo, pre jedanaest meseci i trinaest dana po međuzvezdanom standardnom vremenu (Službenika, razume se, niko ne bi mogao kriviti što se po ovom pitanju poslužio i lokalnim vremenom). Dva dana pre no što se spustio na Sark radi rutinskog obilaska Biroovih kancelarija na toj planeti, koji se izmetnuo - pa, koji se izmetnuo u ono u šta se izmetnuo.
     Dočekao ga je lokalni predstavnik MSIB-a, jedan čupavi mladić koga se dr Junc uglavnom sećao po tome što je sve vreme žvakao neki elastični proizvod hemijske industrije Sarka.

     Gotovo pri kraju obilaska jedan od lokalnih agenata prisetio se nečeg, gurnuo lastoumetak u prostor iza kutnjaka i objasnio: "Poruka od jednog operativca, dr Junce. Verovatno ništa važno. Znate ih kakvi su."
     Bio je to uobičajeni izraz da se od svega dignu ruke: znate kakvi su. Dr Junc podiže pogled u kome se na trenutak moglo nazreti ogorčenje. Upravo se spremao da kaže kako je pre petnaestak godina i sam bio 'operativac', ali se seti da posle tri meseca više nije mogao da izdrži. Ali upravo ga je taj trenutni bes naterao da krajnje pažljivo pročita poruku.
     Glasila je:
     Molim vas ostavite otvorenu izravnu šifriranu vezu sa centralnim štabom MSIB-a zbog precizne poruke od najveće važnosti. U pitanju je čitava Galaksija. Spuštam se najkraćom putanjom.
     Agentu se poruka činila zabavnom. Nastavio je ritmično da žvaće, dok je govorio: "Zamislite, gospodine, 'U pitanju je čitava Galaksija.' Nije loše za jednog operativca. Pozvao sam ga pošto sam ovo primio da utvrdim mogu li dobiti od njega neki razuman odgovor, ali se stvar izjalovila. Samo je ponavljao da je ugrožen život svih ljudskih bića na Florini. Kaže da je pola milijarde života u opasnosti. Zvučao je kao da je poludeo. Iskreno rečeno, nemam želju da se sam nosim s njim kada se spusti. Šta predlažete?"
     "Imate li zapis vašeg razgovora?" zatražio je dr Junc.
     "Da, gospodine." Usledilo je traganje koje je potrajalo nekoliko minuta. Konačno je agent pronašao taj deo filma.
     Dr Junc ga propusti kroz čitač, a onda se namršti. "Ovo je kopija, zar ne?"
     "Original sam poslao Birou za ekstraplanetarni transport, ovde na Sarku. Smatrao sam da će biti najbolje da ga oni dočekaju na sletištu s ambulantnim kolima. Verovatno je u lošem stanju."
     Dr Junc se umalo nije složio s mladićem. Kada se samotni istraživač dubina svemira konačno premori od posla, zna da ga obuzme žestoko ludilo. Međutim, istoga časa mu nešto pade na um. "Trenutak, čekajte", reče on. "Izražavate se kao da se on još nije spustio."
     Agent je delovao zbunjeno. "Pretpostavljam da jeste, ali niko mi to nije javio."
     "Pa, pozovite Transport i raspitajte se o pojedinostima. Bez obzira na to da li je lud ili ne, moramo imati zapis o tome."
     Junc je ponovo navratio narednog dana radi poslednjih provera pre napuštanja planete. Morao je da se pobrine o problemima na drugim planetama i bio je u praktičnoj žurbi. Našavši se već gotovo na vratima, on dobaci preko ramena: "Šta je sa našim operativcem?"
     "Oh..." započe agent. "Htedoh baš da vam kažem. Transportno nema nikakve vesti o njemu. Poslao sam energetsku shemu njegovih hiperatomskih motora i dobio odgovor da se takav brod ne nalazi u obližnjem svemiru. Momak mora da se predomislio i ipak odlučio da se ne spusti."
     Dr Junc je onda odlučio da svoj odlazak odloži za dvadeset četiri sata. Sledećeg dana otišao je u Biro za ekstraplanetarni transport, u gradu Sarku, prestonici planete. Tad se prvi put susreo sa florinijanskom birokratijom koja je pred njima samo odmahivala glavama. Primili su poruku o mogućem sletanju jednog istraživača MSIB-a. To da, ali nijedan brod se nije spustio.
     Dr Junc je, međutim, uporno insistirao na važnosti cele stvari. Taj čovek je bio veoma bolestan. Zar nisu primili kopiju njegovog razgovora sa lokalnim agentom MSIB-a? Razrogačeno su ga gledali. Kakvog razgovora? Nisu mogli nikoga da pronađu ko bi se setio da je primio nešto slično. Bilo im je žao zbog bolesti tog čoveka, ali nijedan brod MSIB-a nije se spustio nigde u obližnjem prostoru.
     Dr Junc se vratio u hotelsku sobu i stao da pomno razmišlja o svemu. Prošao je tako i novi rok za njegov odlazak. Pozvao je recepciju i zatražio da ga premeste u drugi apartman, podesniji za duži boravak. Zatim je ugovorio sastanak sa Ludiganom Abelom, trantorijanskim ambasadorom.
     Naredni dan proveo je čitajući knjige o sarkitskoj istoriji, a kada je došlo vreme za sastanak sa Abelom, srce mu je već udaralo s potmulim besom. Jedino je znao da neće tako lako odustati.
     Stari ambasador je njegov dolazak shvatio kao društvenu posetu, protresao mu ispruženu šaku, pozvao svog mehaničkog barmena i nije dopustio da razgovor skrene na posao dok nisu ispili prva dva pića. Junc je iskoristio priliku da povede koristan razgovor o florijanskoj Civilnoj službi, a kao odgovor je dobio izlaganje o praktičnoj genetici Sarka. Njegov bes se posle toga samo još više probudio.
     Junc se od tada uvek sećao Abela onakvog kakav je bio toga dana. Imao je duboko usađene i napola zatvorene oči ispod upadljivih sedih obrva, povijen nos koji je povremeno lebdeo iznad pehara s vinom, upale obraze što su isticali prozirnost njegova lica i tela i čvornovat prst kojim je lagano davao takt nekoj nečujnoj muzici. Junc je otpočeo svoju priču krajnje ravnodušnim glasom. Abel ga je pažljivo slušao, ali ga nijednom nije prekinuo.
     Kada je Junc konačno završio on ovlaš dodirnu usne i upita: "A da li vi poznajete tog čoveka koji je nestao?"
     "Ne."
     "Niste ga nikada ni sreli?"
     "Naše operatore istraživače nije baš lako sresti."
     "Da li je ikad ranije imao priviđenja?"
     "Ovo se prvi put dogodilo, prema izveštajima u centrali MSIB-a, ako je uopšte bilo u pitanju priviđenje."
     "Ako?" Ambasador, međutim, ne nastavi razgovor u tom pravcu, već upita: "A zašto ste došli kod mene?"
     "Da tražim pomoć."
     "To je očigledno. Ali kakvu vrstu pomoći? Šta ja mogu da učinim?"
     "Dopustite mi da objasnim. Arkitski Biro za ekstraplanetarni transport tvrdi da je pretražio okolni svemir, ali da nije naišao ni na kakav trag energetske sheme motora broda kojim je upravljao naš čovek. Oni ne bi lagali u tim stvarima. Ne kažem da je laganje strano Sarkitima, ali nema sumnje da se ne služe beskorisnim lažima, a takođe im je verovatno poznato da u roku od dva ili tri časa mogu naložiti da se ispita taj deo svemira."
     "To je tačno. Šta zatim?"
     "Energetska shema nekog traga ne može se otkriti samo u dva slučaja. U prvom, kada se brod ne nalazi u okolnom svemiru, jer je napravio skok kroz hipersvemir i sada se nalazi u sasvim drugoj oblasti Galaksije, i u drugom, kada se više uopšte ne nalazi u svemiru već se spustio na neku planetu. Ne mogu da poverujem da je naš čovek napravio skok kroz hipersvemir. Ako su njegove tvrdnje o opasnosti koja preti Florini i Galaksiji samo megalomanske opsene, ništa ne bi moglo da ga zaustavi da stigne na Sark i o svemu podnese izveštaj. On se ne bi predomislio i otišao; znam to iz vlastitog petnaestogodišnjeg iskustva. Ako su njegove tvrdnje, na bilo koji način, bile razumne i stvarne, onda bi ta stvar bila isuviše ozbiljna i ne bi mu dozvoljavala da se predomisli i napusti obližnji svemir."
     Stari Trantorijanac podiže prst i lagano njime mahnu. "Znači, vi smatrate da se on nalazi na Sarku."
     "Upravo to. Pri tom, ponovo postoje dve mogućnosti. Prvo, ako je zaista poludeo, mogao je da se spusti bilo gde na ovoj planeti zaobišavši sva poznata uzletišta. Možda luta unaokolo bolestan, pateći od polovičnog gubitka pamćenja. Tako nešto se ne dešava baš često, čak ni operativcima, ali bilo je slučajeva. Obično su u takvim slučajevima napadi privremeni. Čim prođu, žrtvi se prvo vraćaju u sećanje pojedinosti o poslu koji obavlja, pa tek onda sećanje lične prirode. Konačno, posao istraživača svemira za takve ljude znači život. Veoma često takve osobe, izgubivši pamćenje, zalutaju u javnu biblioteku u potrazi za referencama o svemirskim istraživanjima i tada ih otkriju."
     "Shvatam. Znači, želite da vam ja pomognem da vam Veće bibliotekara prijavi svaki takav slučaj."
     "Ne, jer sa te strane ne očekujem nikakve neprilike. Zamoliću ih da određene standardne radove o istraživanjima svemira izdvoje i da svakog ko ih zatrži, a ne bude u stanju da dokaže da je Sarkit, zadrže radi ispitivanja. Pristaće na to pošto znaju, ili bar neki od njihovih pretpostavljam zna, da taj plan neće uroditi plodom."
     "Zašto neće?"
     "Zato", Junc je sada već govorio užurbano, zahvaćen besom, "što sam ubeđen da se naš čovek, spustio u luku grada Sarka upravo onako kako je i planirao, i da su ga - bilo zdravog ili ludog - verovatno uhapsili, ili što je još verovatnije, pogubile sarkitske vlasti."
     Abel spusti svoju gotovo praznu čašu. "Šalite se?"
     "Da li vam izgledam kao da se šalim? Šta ste mi ono pre samo pola sata pričali o Sarkitima? Njihovi životi, napredak i moć zavise od njihove uprave nad Florinom. A šta sam naučio iz svega onoga što sam pročitao u proteklih dvadeset četiri časa? Da su kirtska polja Florine bogatstvo Sarka. A onda nailazi čovek, razborit ili lud, nije važno, koji tvrdi da nešto od galaktičke važnosti ugrožava život svakog muškarca i žene na Florini. Pogledajte kopiju poslednjeg razgovora za koji se zna da ga je naš čovek vodio."
     Abel dohvati komad filma koji mu Junc beše spustio u krilo i prihvati čitač što mu ga ovaj pruži. Čitao je lagano, trepćući svojim izbledelim očima i pomno zureći u okular.
     "Ne sadrži baš mnogo obaveštenja."
     "Razume se da ne sadrži. Kaže da postoji neka opasnost. Kaže da je veoma hitno. I to je sve. Ali nikada ta poruka nije trebalo da bude upućena Sarkitima. Čak i ako taj čovek nije bio u pravu, da li je sarkitska vlada mogla da mu dozvoli da emituje svakakve ludosti - ako su u pitanju ludosti - koje su mu bile na umu, i njima preplavi čitavu Galaksiju? Da sada ostavimo po strani paniku koju bi to moglo izazvati na Florini i uplitanje u proizvodnju niti kirta; preostaje činjenica da bi se pogledu čitave Galaksije izložile sve prljavštine oko političkih odnosa između Sarka i Florine. Kada se to ima u vidu, bilo im je lakše da uklone samo jednog čoveka i spreče sve ostalo, pošto znaju da ne mogu ništa da preduzmu na osnovu samo ovog zapisa. Da li bi se Sark u takvom jednom slučaju libio da počini ubistvo? Svet koji vrši genetske eksperimente o kakvima smo ranije govorili bez sumnje ne bi oklevao."
     "Ali šta želite da ja učinim? Moram priznati da mi sve ovo još nije sasvim jasno." Abel kao da uopšte nije bio dirnut.
     "Saznajte da li su ga ubili", zatraži mračno Junc. "Mora da ovde imate neku špijunsku organizaciju. Oh, molim vas, ne pokušavajte da poreknete. Dovoljno dugo se smucam Galaksijom da bi se smatralo da sam tek izišao iz političkih pelena. Potrudite se oko ovoga dok im ja budem skretao pažnju svojim razgovorima sa bibliotekom. A kada se uverite da su ubice, želim da se Trantor pobrine da nijedna vlada bilo gde u Galaksiji nikada više ne pomisli da može ubiti MSIB-ovog čoveka i pri tom proći nekažnjeno."
     I tako se okončao prvi razgovor sa Abelom.
     Junc je bio u pratu što se jedne stvari tiče. Sarkitski službenici zaista su želeli da budu od pomoći i čak su pokazivali i izvesno saosećanje, bar što se tiče Juncovih razgovora sa bibliotekom.
     Ali izgleda da je u svemu drugom pogrešio. Prolazili su meseci a Abelovi agenti nisu mogli da pronađu nikakav trag na čitavom Sarku, koji bi ih odveo do nestalog operativca, bilo da je on bio živ ili mrtav.
     U tome prođe jedanaest meseci, i Junc samo što nije odustao, Ipak, odlučio je da pusti da protekne i dvanaesti mesec, pa da tek onda ode. A onda je došlo do preokreta za koji uopšte nije bio zaslužan Abel, već jedan gotovo zaboravljeni golać koga je on sam vrbovao. Stigao je, naime, izveštaj iz javne biblioteke Sarka i Junc se našao nasuprot florinijanskom javnom Službeniku u Birou za florinijanska pitanja.

     Službenik je već stvorio u glavi sliku čitavog slučaja, i sada je okrenuo i poslednji list.
     Zatim podiže pogled. "I šta ja mogu da učinim za vas?"
     Junc je bio krajnje određen. "Juče, u 4:22 posle podne, obavešten sam da je florinijansko odeljenje javne biblioteke Sarka pokušalo da za mene zadrži čoveka koji je ispoljio nameru da dođe do dva standardna teksta o svemirskim istraživanjima; čovek nije bio po rođenju Sarkit. Od tada više nemam nikakvih vesti iz biblioteke."
     On nastavi, podigavši glas kako bi sprečio Službenika da izgovori komentar koji je upravo nameravao da započne. "U biltenu televesti koji sam čuo preko jednog javnog uređaja u hotelu u kome sam odseo", nastavi on, "juče u 5:05 posle podne izjavili su da je onesvešćen jedan od članova florinijanske patrole u florinijanskom odeljku javne biblioteke Sarka i da je u toku potraga za troje florinijanskih domorodaca za koje se smatra da su odgovorni za taj ispad. Izveštaj, međutim, nije bio ponovljen u kasnijim kratkim pregledima emitovanih vesti.
     Uopšte ne sumnjam da su ta dva obaveštenja povezana. Takođe sam uveren da je čoveka koga tražim patrola pritvorila. Zatražio sam dopuštenje da otputujem na Florinu, ali ga nisam dobio. Putem subveze zatražio sam od Florine da tog čoveka pošalju ovamo, ali nisam dobio nikakav odgovor. Došao sam u Biro za florinijanska pitanja da od vas zatražim da s tim u vezi nešto preduzmete. Ili ću ja poći tamo ili će on doći ovamo."
     Službenik se napokon oglasi beživotnim glasom: "Vlada Sarka nije spremna da prima ultimatume od predstavnika MSIB-a. Moji pretpostavljeni su me upozorili da ćete mi verovatno postavljati pitanja s tim u vezi, te sam primio od njih uputstva koja ću vam sada saopštiti. Čovek za koga je javljeno da je tražio navedene tekstove, zajedno sa dvoje pratilaca, jednim varošaninom i jednom Florinijankom, odista je počinio napad koji ste pomenuli i patroldžije su smesta krenule u poteru za njima. Međutim, nisu uspeli da ih uhapse."
     Preko Juncovog lica prelete izraz gorkog razočarenja. Nije se trudio da ga sakrije. "Pobegli su?"
     "Nisu baš pobegli. Pratili su ih sve do pekare nekog Meta Korova."
     Junc izbeči oči. "I dozvolili im da tamo i ostanu?"
     "Da li ste u skorije vreme bili na razgovor kod Njegove Ekselencije, Ludinga Abela?"
     "Kakve to veze ima sa..."
     "Dobili smo obaveštenje da ste često viđani u trantorijanskoj ambasadi."
     "Nisam ambasadora video ima već nedelju dana."
     "Onda vam predlažem da ga posetite. Dozvoljavamo kriminalcima da ostanu skriveni u Korovljevoj radnji radi održanja krajnje tananih međuzvezdanih odnosa sa Trantorom. Međutim, dobio sam ovlašćenje da vam kažem, ukoliko to bude potrebno, da je Korov, što vas verovatno neće iznenaditi", u tom trenutku bledo lice poprimi za njega neobičan podrugljiv izraz, "našem Odeljenju za bezbednost dobro poznat kao agent Trantora."