3.

     U davna vremena, kada je Galaktičko carstvo obuhvatalo čitavu Galaksiju, a Anakreon bio najbogatija prefektura Periferije, mnogi je car posetio svečanu palatu podkralja. I nijedan je nije napustio a da prethodno nije oprobao svoju veštinu u rukovanju brzoletom i puškom na iglene metke, u okršaju sa pernatom letećom tvrđavom koju zovu ptica najak.
     Kako je vremenom sve propadalo, tako i slava Anakreona iščile u vetar. Palata podkralja pretvorila se u gomilu ruševina, izuzev onog krila koje su radnici Zadužbine obnovili. Na Anakreonu već više od dve stotine godina ne videše nijednog cara.
     No lov na najaka ostade i dalje kraljevska razbibriga, a oštro oko i vešto baratanje iglenom puškom prevashodni uslov da se postane anakreonski kralj.
     Leopold I, kralj Anakreona i kako je neizbežno, ali netačno dodavano, Gospodar Spoljašnjih dominiona, iako nije imao ni šesnaest godina, već je mnogo puta pokazao svoju veštinu. Tek je bio napunio trinaestu kada je oborio svog prvog najaka, desetog je savladao na nedelju dana posle svog stupanja na presto, a sada se upravo vraćao iz lova na četrdeset i šestog.
     "Biće ih pedeset pre nego što postanem punoletan", likovao je. "Da se kladimo?"
     Ali dvorjani se ne klade protiv kraljevske veštine. Postoji smrtna opasnost da se dobije opklada. Kako to niko ne učini, kralj, lepo raspoložen, pođe da se presvuče.
     "Leopolde!"
     Kralj zastade usred hoda na jedini glas koji je imao moć da ga zaustavi. On se durljivo okrenu.
     Stojeći na pragu svojih odaja, Vinis se ustremi na svog mlađanog bratanca.
     "Otpusti ih", nestrpljivo mu dade znak. "Otarasi ih se."
     Kralj odsečno odmahnu glavom i dva komornika mu se pokloniše i žurno povukoše niz stepenice. Lepold uđe u stričevu sobu.
     Vinis je natmureno zurio u kraljevo lovačko odelo. "Uskoro ćeš imati i važnija posla od lova na najaka."
     Okrenuvši leđa, ukrućeno se odgegao do stola. Od kako beše prestario za strujanje vazduha, za opasno obrušavanje nadomak najakovog krila, za valjanje i propinjanje brzoleta koga je valjalo nogom pokretati, počeo je da se drži kiselo prema tom sportu.
     Leopold je shvatao da mu se stric drži u duhu onog, 'grožđe je kiselo' te, ne bez pakosti, poče sa žarom da priča: "Trebalo je da nam se danas pridružiš, striče. Isterali smo danas jednog iz čestara Samije, bio je pravo čudovište. A divalj da ne može biti divljiji. Dva sata smo ga ganjali i prešli najmanje sedamdeset kvadratnih milja. A onda se nađem naspram sunca", živo je pokazivao rukama kao da je ponovo u brzoletu, "i obrušim se u kovitlacu. Pogodim ga tačno ispod levog krila. To ga je razjarilo, pa se okrenu iskosa. Prihvatim izazov, pođem ulevo čekajući da raspali. Kad, razume se, eto ti njega. Gotovo me krilom očešao, krenem i ..."
     "Leopolde!"
     "I... pogodim ga."
     "Siguran sam da si to učinio. Hoćeš li sad da me saslušaš?" Kralj sleže ramenima i uputi se prema kraju stola gde poče da gricka lera-orah, sasvim se nekraljevski dureći. Nije se usuđivao da pogleda stricu u oči.
     Vinis najpre reče: "Danas sam bio na brodu."
     "Kakvom brodu?"
     "Samo je jedan brod. Onaj brod. Brod koji Zadužbina opravlja za flotu. Stara carska krstarica. Da li sam sada bio dovoljno jasan?"
     "A taj? Vidiš, rekao sam ti da će ga Zadužbina popraviti, ukoliko je zamolimo da to učini. Sve je to glupost, znaš, ta tvoja priča da žele da nas napadnu. Da su to želeli, sigurno ne bi bi opravljali brod? Nema smisla, znaš."
     "Leopolde, ti si budala!"
     Kralj, koji je upravo bacio ljusku jednog lera-oraha i prinosio drugi ustima, pocrvene.
     "Ovaj, pazi", reče sa ljutinom koja jedva da bi nešto više od zlovolje. "Mislim da ne bi smeo da me tako nazivaš. Zaboravljaš se. Za dva meseca ću biti punoletan, znaš."
     "Da, i baš si mi mnogo spreman da preuzmeš dužnosti kralja. Kada bi se državnim poslovima bavio upola toliko koliko provodiš vremena u lovu, smesta bih, mirne duše, podneo ostavku na namesništvo."
     "Baš me briga. Nema to veze s ovim, znaš. Činjenica je da sam ja tvoj kralj, a ti moj podanik, iako si namesnik i moj stric. Ne smeš da me nazivaš budalom, a uostalom, ne bi smeo ni da sediš u mom prisustvu. Nisi zatražio od mene dopuštenje. Mislim da bi morao da budeš oprezan, inače bih mogao nešto da preduzmem, i to uskoro."
     Vinisov pogled je bio hladan. "Mogu li da ti se obraćam sa 'Vaše veličanstvo'?"
     "Da."
     "Dobro! Vi ste budala, Vaše Veličanstvo."
     Njegove tamne oči sevnuše ispod osedelih obrva i mladi kralj polagano sede. Na trenutak se na namesnikovom licu pojavio izraz zluradog zadovoljstva, ali se brzo izgubio. Debele usnice razvukoše se u neodređen osmeh, a šaku spusti na kraljevo rame.
     "Ne mari, Lepolde. Nije trebalo da ti tako strogo govorim. Ponekad je teško ponašati se kako valja kada čoveka pritiskaju događaji kao što su... Razumeš?" Međutim, ma koliko da su reči bile pomirljive, pogled njegovih očiju nije postao blaži.
     Leopold poče nesigurno: "Da. Državnički poslovi su đavolski teški, znaš." Pitao se, ne bez straha, da li mu sleduje dosadna poplava podataka koji mu ništa ne znače o godišnjem obimu trgovine sa Smirnom ili duga, bučna rasprava oko retko naseljenih svetova iz Crvenog koridora.
     Vinis ponovo progovori: "Sinko, mislio sam da ti o ovom ranije nešto kažem, a možda je i trebalo da to mnogo ranije učinim, ali znam koliko tvoj madi duh nema strpljenja za suvoparne pojedinosti državničke veštine."
     Leopold zaklima glavom. "Da, to je tačno..."
     Stric ga odlučno prekide, nastavivši: "Ali kroz dva meseca ćeš biti punoletan. Osim toga, u teškim časovima koji predstoje, moraćeš da uzmeš puno i aktivno učešće. Ubuduće ćeš biti kralj, Leopolde."
     Leopold ponovo klimnu glavom, ali mu je pogled bio sasvim prazan.
     "Biće rata, Leopolde."
     "Rat? Ali sa Smirnom je sklopljeno primirje..."
     "Ne sa Smirnom. Već sa samom Zadužbinom."
     "Ali striče, pristali su da oprave brod. Rekao si..."
     Ućuao je čim je njegov stric napravio grimasu.
     "Leopolde", nešto od prijateljskog tona beše nestalo, "razgovaramo kao muškarac s muškarcem. Sa Zadužbinom bi bilo rata bio brod opravljen ili ne; utoliko pre, u stvari, što se opravlja. Zadužbina je izvor energije i moći. Sva veličina Anakreona, svi njegovi brodovi, gradovi, ljudi i trgovina zavise od mrvica i ostataka energije koje nam Zadužbina škrto dobacuje. Sećam se onog vremena, lično ja, kada su se ulice Anakreona zagrevale sagorevanjem uglja i nafte. No, pustimo sad to, ti to ne možeš zamisliti."
     Kralj stidljivo natuknu: "Izgleda, ipak, da treba da budemo zahvalni..."
     "Zahvalni?" riknu Vinis. "Zahvalni što nam škrto daju samo mrvice, zadržavajući za sebe sam svemir zna šta i zadržavaju to sa ko zna kakvim ciljem? Jednog dana će, možda, zavladati Galaksijom."
     Šaka mu se spusti na bratančevo koleno, a oči se suziše. "Leopolde, ti si kralj Anakreona. Tvoja deca i deca tvoje dece mogu biti kraljevi vasione, ukoliko budeš imao energiju koju Zadužbina od nas krije."
     "Ima nečeg u tome." Leopoldove oči zasvetleše, a leđa mu se ispraviše. "Na kraju krajeva, s kojim pravom je čuvaju samo za sebe? To nije pošteno, znaš. Najzad, valjda i Anakreon nešto znači."
     "Eto vidiš, počeo si da shvataš. A sad, sinko, šta bi bilo ako bi Smirno odlučio da napadne Zadužbinu, pa tako dobije svu energiju? Koliko bismo mogli da odolevamo da ne postanemo vazali? Koliko bi se ti dugo održao na prestolu?"
     Leopold se uzruja. "Da, svemira mu, sasvim si u pravu, znaš. Moramo napasti prvi. To je obična samoodbrana."
     Vinis se malo velikodušnije nasmeši. "Osim toga, nekada je, na samom početku vladavine tvog dede, Anakreon čak bio osnovao vojnu bazu na planeti Zadužbine, na Terminusu, bazu koja je bila od životne važnosti za nacionalnu odbranu. Bili smo prisiljeni da je napustimo zbog mahinacija upravitelja te Zadužbine, jednog lukavog džukca, naučnika bez i jedne kapi plemenite krvi u venama. Razumeš li, Leopolde? Tvog dedu je unizio jedan običan građanin. Sećaš ga se! Jedva da je bio nešto stariji od mene kada je prispeo na Anakreon sa svojim đavoljim smeškom i đavoljom pameću, imajući za sobom moć sva tri ostala kraljevstva koja se kukavički behu udružila protiv veličine Anakreona."
     Leopold se zacrveneo, a oči su mu gorele. "Seldona mi, da sam ja bio na dedinom mestu ipak bih zametnuo boj."
     "Ne, Leopolde. Odlučili smo da čekamo, da u pogodnije vreme speremo uvredu. Pre svoje prerane smrti tvoj otac se nadao da će on biti taj koji će... No!" Vinis se na čas okrenu. A zatim, kao da potiskuje osećanja: "Brat mi je bio." Ipak, ukoliko bi njegov sin..."
     "Da, striče, neću ga izneveriti. Odlučio sam. Dolično bi bilo da Anakreon rasturi to gnezdo mutivoda, i to smesta."
     "Ne, ne odmah. Moramo najpre sačekati da se završi opravka ratne krstarice. Sama činjenica da su spremni da obave tu opravku dokazuje da nas se plaše. Budale, pokušavaju da nas umilostive, ali nas to ni za pedalj neće skrenuti s našeg puta, zar ne?"
     Leopold snažno udari pesnicom o dlan. "Ne dok sam ja kralj Anakreona."
     Vinisove usne se jetko iskriviše. "A moramo i da pričekamo da dođe Salvor Hardin."
     "Salvor Hardin!" Kralj razrogači oči, a sa mladalačkog ćosavog lica izbrisaše se oštre bore koje su ga na čas zgrčile. "Da, Leopolde, upravitelj Zadužbine lično dolazi na Anakreon za tvoj rođendan, možda da bi nas obrlatio svojom slatkorečivošću. Ali to mu neće pomoći."
     "Salvor Hardin!", prozbori Leopold jedva čujno.
     Vinis se namršti. "Zar te je od samog imena strah? Onaj isti Salvor Hardin koji nas je prilikom svoje prošle posete toliko unizio. Ne zaboravljaš, valjda, smrtnu uvredu nanetu kraljevskom domu? I to od jednog običnog građanina. Ološa."
     "Ne. Mislim da ne. Ne. Neću to dopustiti. Ne. Naplatićemo mu se, ali... ali bojim se... pomalo..."
     Namesnik ustade. "Bojiš se? Čega? Čega, ti mlado..." Zagrcnu se.
     "Bilo bi... hm... nekako bogohulno, znaš, napasti Zadužbinu. Mislim..." On zastade.
     "Nastavi samo."
     Leopold zbunjeno reče: "Hoću da kažem, ako zaista postoji Galaktički duh, njemu se... hm... možda to neće dopasti? Zar se ne čini i tebi da je tako?"
     "Ne, ne čini mi se", usledi nemilosrdan odgovor. Vinis ponovo sede, a usnice mu iskrivi čudan osmeh. "Tako znači, mnogo moriš misli Galaktičkim duhom, jel' da? Tako je to kad te puštaju da jurcaš naokolo. Rekao bih da si dosta slušao Verisova."
     "Mnoge stvari je objasnio..."
     "O Galaktičkom duhu?"
     "Da."
     "Eh, ti neoblizano štene, on u taj cirkus veruje mnogo manje od mene, a ja u to uopšte ne verujem. Koliko puta ti je već rečeno da su te priče besmislica?"
     "Znam ja to, ali Verisov kaže..."
     "Do đavola i Verisov! To je besmislica."
     Nastade kratko buntovno ćutanje, a onda će Leopold: "Ipak, svi u to veruju. Mislim, u tu priču o proroku Hariju Seldonu, o tome kako je odredio Zadužbinu da sprovede njegove zapovesti kako bi se jednog dana vratio Zemaljski raj, i kako će svako ko prekrši njegove zapovesti biti zauvek uništen. Oni veruju u to. Vodio sam njihove svetkovine i siguran sam da veruju."
     "Da, oni veruju, ali mi ne. Mogao bi da budeš zahvalan što je tako, jer prema toj budalaštini ti si kralj na osnovu božanskog prava, a i polubog. Veoma zgodno. To odstranjuje svaku mogućnost pobune i obezbeđuje potpunu poslušnost u svemu. I zato ti, Leopolde, moraš uzeti aktivnog učešća u izdavanju naredbe za rat protiv Zadužbine. Ja sam samo namesnik i sasvim običan čovek. Ti si kralj i više od polovine bog... za njih."
     "Ali ne i zaista, preptpostavljam", reče zamišljeno kralj.
     "Ne, ne zaista", stiže ironičan odgovor, "ali si to za svakog osim za one iz Zadužbine. Kad jednom oni budu uklonjeni, niko ti više neće osporavati tvoju božansku prirodu. Razmisli o tome!"
     "A onda ćemo moći da sami rukujemo centralama u hramovima, brodovima koji lete bez ljudi, svetom hranom koja leči rak i svim ostalim. Verisov kaže da samo oni koje je blagoslovio Galakstički duh mogu..."
     "Da, Verisov kaže! Uz Salvora Hardina, tvoj najveći neprijatelj je Verisov. Drži se mene, Leopolde, i nemoj brinuti zbog njih. Zajednički ćemo ponovo stvoriti carstvo, i to ne samo od Anakreona, već carstvo koje će obuhvatiti milijardu sunaca Galaksije. Nije li to bolje od Zemaljskog raja iz priča?"
     "Pa-a-a, da."
     "Može li ti Verisov obećati nešto više?"
     "Ne."
     "Vrlo dobro." Glas mu postade odlučan. "Pretpostavljam da možemo smatrati ovo pitanje rešenim." On ni ne sačeka na odgovor. "Idi sad. Sići ću nešto kasnije. I još nešto Leopolde."
     Mladi kralj se osvrnu s praga.
     Sve se na Vinisu smešilo, osim očiju. "Budi oprezan kada loviš najaka, sinko. Od one nesreće s tvojim ocem povremeno sam imao najčudnija predosećanja vezana za tebe. U onoj gužvi, kada u vazduhu vrve strelice iz iglenih pušaka, čovek nikada ne zna. Pazićeš, nadam se. A u vezi Zadužbine preduzećeš ono što ti budem rekao, zar ne?"
     Leopoldove oči se raširiše, izbegavajući stričev pogled.
     "Da, svakako."
     "Dobro." Buljio je bezizrazno za sinovcem, a zatim se vratio za svoj pisaći sto.
     Dok se udaljavao, Leopoldove misli su bile mračne i ne bez zebnje. Možda bi bilo najbolje pobediti Zadužbinu i dokopati se moći o kojoj je Vinis govorio. A onda, kad se rat završi i kada bude siguran na prestolu... Postade svestan činjenice da su Vinis i njegova dva nadmena sina sledeći na redu da naslede presto.
     Ali on je kralj. A kraljevi imaju moć da narede da se ljudi streljaju.
     Čak i stričevi i braća od strica.

4.

     Izuzimajući samog Sermaka, Luis Bort bio je najrevnosniji u okupljanju svih onih otpadničkih elemenata koji su se stopili u sada veoma glasnu Stranku akcije. Međutim, on nije bio u onoj deputaciji što je pre gotovo pola godine posetila Salvora Hardina. Ne zbog toga što su njegovi napori bili nepriznati, naprotiv. Izostao je iz veoma opravdanog razloga: u to vreme nalazio se na glavnoj planeti anakreonskog sveta.
     U posetu je otišao privatno. Nije posetio nijednog zvaničnika i nije obavio ništa značajno. Samo je posmatrao po zabitim uglovima prometne planete i turao svoj zatupasti nos u prašnjave rupe.
     Kući se vratio u predvečerje jednog kratkog zimskog dana koji je započeo oblačno i sada se završavao sa snegom, a već jedan čas kasnije sedeo je za osmougaonim stolom u Sermakovom domu.
     Njegove prve reči nisu mogle popraviti atmosferu skupa koji je već bio prilično potišten zbog sve gušćeg snežnog sumraka što se napolju spuštao.
     "Bojim se", reče on, "da je naš položaj od one vrste koju obično melodramski nazivaju 'propalim slučajem'."
     "Misliš?" sumorno će Sermak.
     "U to se ne sumnja, Sermače. Nema drugačijeg mišljenja."
     "Naoružanje..." započe pomalo zvanično doktor Valto, ali ga Bort odmah prekide.
     "Ostavi to. To je stara priča." Pogled mu je kružio po okupljenima. "Govorim o ljudima. Priznajem da je bila moja zamisao da pokušamo da podstaknemo neku vrstu dvorske pobune, kako bi za kralja postavili nekog ko bi bio naklonjeniji Zadužbini. Bila je to dobra zamisao, i još je to. Njen jedini majušni nedostatak je u tome što je neostvarljiva. Za to se postarao veliki Salvor Hardin."
     Sermak kiselo primeti: "Navedi pojedinsti, Borte."
     "Pojedinosti! Nema ih! Nije to tako jednostavno. Stvar je u celokupnoj prokletoj situaciji na Anakreonu. Stvar je u religiji koju je Zadužbina razvila. Ona dejstvuje!"
     "Pa!"
     "Treba da je vidite na delu, da biste shvatili. Jedino što odavde vidite, to je da postoji velika škola koja se posvetila obuci sveštenika, kao i to da, s vremena na vreme, u nekom zabačenijem kraju grada biva priređena poneka posebna predstava za hodočasnike... i to je sve. Čitava stvar jedva da nas se dotiče. Dok, na Anakreonu..."
     Lem Tarki zagladi jednim prstom urednu šiljatu bradicu i nakašlja se: "Kakva je to religija? Hardin je uvek govorio da je to samo oblanda, kako bi ne pitajući prihvatili našu nauku. Sećaš se, Sermače, onog dana rekao nam je..."
     "Hardinova objašnjenja ne treba uzimati uvek zdravo za gotovo", podseti ih Sermak. Ipak, kakva je to religija, reci nam Borte?"
     Bort malo promisli. "Etički gledano, ona je u redu. Jedva da se razlikuje od raznih filosofija starog Carstva. Visoki moralni standardi, i tako to. Sa tog stanovišta nema joj se šta zameriti. Tokom istorije, religija je uvek bila jedan od onih činilaca koji je imao vrlo civilizujuće dejstvo, te u tom smislu ispunjava..."
     "To znamo", nestrpljivo ga prekide Sermak. "Pređi na stvar."
     "Pa, evo." Bort je bio malo zbunjen, mada to nije pokazivao. "Religija koju je Zadužbina stvorila i ohrabrivala, pazite, počiva na strogoj autoritarnosti. Sveštenstvo ima isključivu kontrolu nad oruđima nauke koja smo Anakreonu dali, ali su tako obučeni da tim oruđima rukuju isključivo iskustveno. Potpuno veruju u tu religiju i u... hm ... duhovnu vrednost energije kojom upravljaju. Na primer, pre dva meseca neka budala je nešto petljala na centrali u Tesalekijanskom hramu, jednoj od velikih. Razume se, digla je u vazduh pet gradskih blokova. Svi, pa i sami sveštenici, smatrali su da je to božja kazna."
     "Sećam se. U novinama je tada izišla neka izfrizirana verzija. Ne shvatam na šta ciljaš."
     "Slušaj onda", osorno odvrati Bort. "Sveštenstvo obrazuje hijerarhiju na čijem je vrhu kralj, koga smatraju nekom vrstom manjeg boga. Po božanskom pravu on je apsolutni monarh i ljudi u to potpuno veruju, kao uostalom i sveštenici. Takvog kralja ne možeš zbaciti. Da li sada shvataš?"
     "Čekaj", upade Valto. "Šta si mislio kada si rekao da je sve to Hardinovo maslo? Kakve on veze ima s tim?"
     Bort ga s gorčinom pogleda. "Zadužbina je revnosno pothranjivala ovu obmanu. Ovoj podvali je pružana puna naučna potpora. Nema nijedne svetkovine kojom ne upravlja kralj okružen radioaktivnom aurom koja svetli oko celog njegovog tela i uzdiže se kao kruna iznad njegove glave. Ko ga dodirne zadobije ozbiljne opekotine. U presudnim časovima kreće se kroz vazduh, navodno zahvaljujući božanskom duhu. Jednim pokretom ruke ispunjava hram bisernom, unutrašnjom svetlošću. Nema kraja tim sasvim običnim trikovima koje za njega izvodimo, ali čak i sami sveštenici u njih veruju, iako ih sami proizvode."
     "Loše", reče Sermak grizući usnu.
     "Mogao bih da ronim suze kao zdenac u Većničkom parku", ozbiljno reče Bort, "kad se setim prilike koju smo propustili. Uzmite onu situaciju pre trideset godina, kada je Hardin spasao Zadužbinu od Anakreona. U to vreme Anakreonjani nisu shvatali da Carstvo propada. Sami su manje-više vodili svoje poslove još od Zeonske pobune, ali čak i onda, kada su se sve veze prekinule, jer se Leopoldov deda-gusar proglasio kraljem, oni nisu potpuno shvatili da je Carstvo kaput.
     Da je Car imao hrabrosti da pokuša, mogao je povratiti vlast pomoću dve krstarice i unutrašnje pobune koja bi sugurno izbila. I mi, i mi smo to isto mogli učiniti, ali ne... Hardin je uveo obožavanje monarha. Ja lično to ne shvatam. Zašto? Zašto? Zašto?"
     "A šta radi Verisov?" iznenada upita Hajim Orsi. "Nekada je bio istaknuti akcionista. Šta on tamo radi? Jel' i on slep?"
     "Ne znam", oštro odvrati Bort. "Za njih je prvosveštenik. Koliko znam, on je samo savetnik sveštenstva za tehnička pitanja. Samo figura, proklet bio, ništa drugo do figure!"
     Naokolo je vladala tišina a sve se oči uperiše u Sermaka. Mladi vođa stranke nervozno je grizao nokte, a zatim naglas izusti: "Nešto se tu ne slaže. Nešto je tu sumnjivo."
     On se osvrnu naokolo, a zatim još energičnije dodade: "Zar je Hardin tolika budala?"
     "Izgleda da jeste", sleže ramenima Bort.
     "Nipošto! Nešto tu nije u redu. Da bi se samom sebi tako temeljno i beznadežno prerezao grkljan, nužna je kolosalna glupost. Veća nego što bi je Hardin posedovao čak i da je budala, a poričem da je budala. S jedne strane zasniva religiju kako bi otklonio svaku mogućnost unurašnjih nemira. S druge strane naoružava Anakreon svim vrstama naoružanja. To ne shvatam."
     "Stvar jeste malo nejasna, priznajem", reče Bort, "ali to su činjenice. Šta drugo da mislimo?"
     Valdo naglo reče: "Obična veleizdaja. Plaćaju ga."
     Ali Sermak nestrpljivo zatrese glavom. "Ni to ne verujem. Čitava stvar je suluda i besmislena... Kaži, Borte, jesi li čuo nešto o ratnoj krstarici koju Zadužbina treba da opravi za anakreonsku flotu?"
     "Ratna krstarica?"
     "Stara carska krstarica..."
     "Ne, nisam. Ali to ništa ne znači. Brodogradilišta su religiozna svetilišta, potpuno nedostupna svetovnoj javnosti. Niko nikada ne čuje ništa o floti."
     "Iap su neke glasine procurile. Neki iz Stranke izneli su stvar pred Veće. Hardin to uopšte nije porekao, znaš. Njegov predstavnik je osudio one koji pronose glasine i na tome je ostalo. Možda to nešto znači."
     "To je samo deo celine", reče Bort. "Ukoliko je tačno, potpuno je sumanuto. Međutim, to ne bi bilo ništa gore od ostalog."
     "Pretpostavljam", reče Orsi, "da Hardin nema negde neko tajno oružje. Koje možda..."
     "Da", otvoreno će Sermak, "ogromnog čupavca iz kutije koji će u psihološki pogodnom trenutku iskočiti i naterati matorog Vinisa u fras. Zadužbina bolje da sama sebe raznese u vazduh i prištedi sebi agoniju neizvesnosti ukoliko treba da zavisi od nekakvog tajnog oružja."
     "Dobro", žurno promeni temu Orsi, "pitanje se svodi na ovo: koliko je vremena preostalo? A Borte?"
     "Tačno. Pitanje tako glasi. Ali ne gledajte u mene, ne znam. Anakreonska štampa uopšte ne pominje Zadužbinu. Upravo sada puna je vesti o predstojećem slavlju i ničeg drugog u njoj nema. Znate, iduće nedelje Lepold postaje punoletan."
     "Onda imamo mesec dana pred sobom. Po prvi put te večeri Valdo se osmehnu. To nam daje vremena..."
     "Đavola nam to daje vremena", zaškrguta nestrpljivo Bort. "Kažem vam da je kralj bog. Mislite da treba da sprovede propagandnu kampanju da bi svom narodu ulio borbeni duh? Mislite da treba da nas optuži za agresiju i da se koristi jeftinim emocijama? Kada dođe čas za napad, Leopold će izdati naređenje, a narod će se boriti. Tek tako. To je najprokletiji sistem. Bogu se ne postavljaju pitanja. Koliko ja znam, on već sutra može izdati naređenje, a ti u to naređenje možeš da uviješ malo duvana i da ga popušiš."
     Svi su govorili uglas, dok je Sermak udarao o sto ne bi li ih smirio, kada se otvoriše ulazna vrata i ulete Levi Norast. Nije skinuo ni kaput, a stepenike je preskakao ostavljajući za sobom snežni trag.
     "Pogledajte ovo!" povika, bacivši hladne, snegom uprskane novine na sto. "I na vizikasterima se samo o tome govori."
     Raširiše novine i pet glava se nadnese nad njih.
     Prigušenim glasom Sermak reče: "Tako mi velikog svemira, ide na Anakreon! Ide na Anakreon!"
     "To jeste veleizdaja", zapiskuta Tarki od uzbuđenja. "Proklet bio ako Valdo nije u pravu. Prodao nas je i sad ide po svoju platu."
     Sermak ustade: "Više nemamo drugog izbora. Sutra ću od Veća zatražiti da se protiv Hardina podigne optužnica zbog veleizdaje. A ukoliko to ne uspe..."

5.

     Sneg beše prestao da pada ali se na zemlji napravio debeo prekrivač, tako da se sjajno zemaljsko vozilo nezgrapno i s naporom kretalo opustelim ulicama. Turobna siva svetlost praskozorja bila je hladna, ne samo u pesničkom već i u veoma bukvalnom smislu, tako da niko, čak ni u tada tako uzburkanom stanju zadužbinske politike, bio on akcionista ili prohardinovac, nije imao dovoljno žara da toliko rano otpočne svoju uličnu aktivnost.
     Johanu Liju se to nije dopalo i on poče glasno da gunđa. "Loše će to izgledati, Hardine. Kazaće da si se izmigoljio."
     "Neka govore ako žele. Moram da odem na Anakreon, a želim da to učinim bez teškoća. Prestani, Li."
     Hardin se zavali u meko sedište i lako zadrhta. U dobro zagrejanom vozilu nije bilo hladno, ali bilo je nečeg studenog u snegom pokrivenom svetu, što ga je, čak i kroz staklo, uznemiravalo.
     Zamišljeno, on reče: "Jednog dana, kad to dođe na red, trebalo bi da uvedem klimatizaciju Terminusa. To se može uraditi."
     "Pre toga bih voleo da nekoliko drugih stvari bude urađeno", reče Li. "Na primer, kako bi bilo da se klimatizuje Sermak? Za to bi bila baš pogodna jedna lepa, suva ćelija, u kojoj bi preko cele godine bilo dvadeset i pet stepeni."
     "Onda bi mi zaista bila potrebna telesna straža", reče Hardin, "a ne samo ova dvojica." Pokaza na dvojicu Lijevih snagatora koji su sedeli napred, pored vozača, i oštro motrili na prazne ulice, s prstima na obračima atomskih blastera. "Očigledno hoćeš da izazoveš građanski rat."
     "Ja? Ima drugih koji džaraju, tako da ne bi bilo potrebno mnogo truda, to mogu da ti kažem." Stade da nabraja podižući jedan za drugim kratke prste. "Prvo, juče je u Gradskom veću Sermak napravio tarapanu i zatražio da se podigne optužnica."
     "Bio je potpuno u pravu", hladno odgovori Hardin. "Ali, njegov predlog je odbačen sa 206 prema 184 glasa."
     "Sigurno. Sa većinom od dvadeset i dvoje, a računali smo najmanje na šezdeset. Ne poriči, znaš da si računao."
     "Bila je to tesna većina", priznade Hardin.
     "Dobro. Drugo, posle glasanja pedeset i devet članova Stranke akcije ustalo je i izmarširalo iz Većnice."
     Hardin je ćutao, a Li produži: "Treće, pre nego što je izašao, Sermak je zaurlao da si izdajnik i da na Anakreon ideš da bi naplatio svojih trideset srebrnjaka, da su većnici koji su glasali protiv podizanja optužnice saučesnici u veleizdaji, a da Stranka akcije nije tek tako tako dobila svoj naziv. Dakle, na šta ti to miriše?"
     "Na teškoće, pretpostavljam."
     "I ti sad u zoru hvataš maglu kao neki zločinac. Treba da se sa njima suočiš, Hardine, a ako treba i da proglasiš vanredno stanje, svemira mi!"
     "Nasilje je poslednji izlaz..."
     "...za nesposobnog. Koješta!"
     "U redu. Videćemo. Saslušaj me pažljivo Li. Pre trideset godina otvorila se Vremenska kripta na pedesetu godišnjicu osnivanja Zadužbine, i pojavio se Snimak Harija Seldona da bi nam pružio pravu predstavu o tome šta se zaista zbiva."
     "Sećam se." Prisećajući se, Li sa poluosmehom klimnu. "Tog dana smo preuzeli upravu."
     "Tačno. To je bila prva od naših velikih kriza. Ovo je druga, a na tri nedelje od danas biće osamdeseta godišnjica osnivanja Zadužbine. Zar ne misliš da to nešto znači?"
     "Misliš da će se ponovo pojaviti?"
     "Nisam završio. Seldon nikada nije pomenuo da će se ponovo pojaviti, shvataš, ali to bi bilo u skladu sa čitavim planom. Uvek je davao sve od sebe da od nas sakrije svako predznanje. Ne postoji način da se utvrdi, a da se ne rasturi cela Kripta, da li je radijumska brava tako podešena da se još koji put otvori, ali je zato verovatno podešena da se sama uništi ukoliko bismo to pokušali. Za svaki slučaj sam posle prve njegove pojave tamo odlazio na svaku godišnjicu. Nikada se nije pojavio, ali ovo je prvi put da zaista postoji kriza."
     "Onda će se pojaviti."
     "Možda. Ne znam. Ipak, u ovom je stvar. Na današnjoj sednici Veća, pošto budeš saopštio da sam otišao na Anakreon, zvanično ćeš saopštiti i to da će se 14. marta pojaviti još jedan snimak Harija Seldona, koji će sadržati poruku od najveće važnosti u vezi nedavne uspešno prebrođene krize. To je veoma važno, Li. Ma koliko da ti budu postavljali pitanja, nemoj ništa dodavati."
     Li ga je netremice gledao."Da li će poverovati?"
     "To nije važno. Zbuniće se, a to i želim. Biće u nedoumici da li je to tačno i šta sam time želeo; ukoliko nije, odlučiće da odlože akciju do posle 14. marta. A ja ću se vratiti mnogo ranije."
     Li je bio nesiguran. "Ali ono 'uspešno prebrođeno'. To je koještarija."
     "Koještarija koja vrlo zbunjuje. Evo aerodroma!"
     Glomazni vasionski brod nazirao se u polutami. Hardin odgaca kroz sneg prema njemu, a na otvorenom ulazu osvrnu se ispruživši šaku.
     "Zbogom, Li. Ne volim što te ostavljam da se ovako pržiš kao u tiganju, ali nikom drugom ne verujem. Čuvaj se vatre."
     "Ne brini. Tiganj je dovoljno vruć. Izvršavaću naređenja." On se povuče unazad, a vratnice se zatvoriše.

6.

     Salvor Hardin nije odmah otputovao na planetu Anakreon, po kojoj kraljevstvo beše dobilo ime. Stigao je dan pre krunisanja, pošto je pre toga nakratko posetio osam najvećih zvezdanih sistema u kraljevstvu, zadržavajući se tek toliko da porazgovara sa mesnim predstavnicima Zadužbine.
     Putovanje je stvorilo u njemu mučnu predstavu o veličini kraljevstva. Bilo je iver, beznačajna mušica kada se uporedi sa nezamislivim prostranstvima Galaktičkog carstva čiji je nekada tako važan deo bilo, ali za čoveka čiji se način mišljenja izgradio oko jedne jedine, a uz to i retko naseljene planete, veličina Anakreona i po površini i po broju stanovnika bila je zapanjujuća.
     Držeći se granica nekadašnje Anakreonske prefekture kraljevstvo je obuhvatalo dvadeset i pet sunčanih sistema, od kojih je šest imalo više od jednog nastanjenog sveta. Stanovništvo od devetnaest milijardi, mada još daleko manje od onog na vrhuncu carstva, brzo je narastalo zahvaljujući naučnom razvoju koji je Zadužbina potpomagala.
     Tek sada je Hardina oborila veličina zadatka. I posle trideset godina jedino je glavna planeta imala energiju. U spoljnim provincijama i dalje su postojala ogromna prostranstva gde atomska energija nije bila ponovo uvedena. A napredak koji je ostvaren bio bi nemoguć da nije bilo još upotrebljivih ostataka koje je za sobom u neredu ostavila oseka Carstva.
     Prispevši na prestoničku planetu Hardin je ustanovio da su svi normalni poslovi potpuno zamrli. U spoljnim provincijama se doduše slavilo, međutim ovde, na planeti Anakreon, nije bilo žive duše koja nije grozničavo učestvovala u velelepnim verskim svetkovinama koje su obeležavale punoletnost njihovog boga, kralja Leopolda.
     Od ispijenog i izmoždenog Verisova Hardin je uspeo da iskamči samo pola časa, a onda njegov ambasador pohita da nadgleda neku novu svetkovinu u hramu. Ipak je i tih pola časa bilo veoma korisno, tako da se Hardin sada zadovoljno pripremao za večernji vatromet.
     U svemu se ponašao kao posmatrač, pošto nije imao smisla za verske dužnosti koje bi, bez sumnje, morao da preuzme da se saznalo za njegov identitet. Te se tako, kada se plesna dvorana u palati ispunila blistavom hordom najvišeg i najuglednijeg plemstva u kraljevstvu, našao pribijen uza zid, malo ili gotovo potpuno nezapažen.
     Leopoldu je predstavljen u dugom nizu drugih osoba i to sa bezbedne udaljenosti, pošto je kralj stajao po strani u samotnoj i upečatljivoj veličanstvenosti, okružen smrtonosnim sjajem svoje radioaktivne aure. Za nešto manje od pola sata taj isti kralj će zauzeti svoje mesto na masivnom prestolu od legure rodijuma i iridijuma, ukrašenom zlatom optočenim draguljima, a onda će se presto i ostalo veličanstveno podići u vazduh i jedva dodirujući tle polagano odlebdeti do velikog prozora, kako bi ogromna masa prostog puka mogla da vidi svog kralja i da vikom samu sebe natera u apoplektično stanje. Sam presto ne bi morao da bude toliko masivan, da u njega nije bio ugrađen atomski motor.
     Prošlo je jedanaest. Hardin se vrpoljio i propinjao na prste ne bi li bolje video. Odoleo je porivu da se popne na stolicu. U tom trenutku primeti Vinisa kako se kroz gomilu probija ka njemu i opusti se.
     Vinis se približavao sporo. Na svakom koraku morao je da izmeni nekoliko ljubaznih reči sa kakvim uvaženim plemićem čiji je deda pomogao Leopldovom dedi da razbojnički stvori kraljevstvo, primivši zauzvrat vojvodsku titulu.
     Najzad se oslobodio i poslednjeg uniformisanog velmože i prišao Hardinu. Osmeh mu se iskrivi u grimasu, a crne oči su zirkale zadovoljno plamteći ispod prosedih obrva.
     "Dragi moj Hardine", reče on tiho, "morate očekivati da se dosađujete kad odbijate da otkrijete vaš identitet."
     "Ne dosađujem se, Vaše visočanstvo. Sve je vrlo zanimljivo. Znate, takvih prizora nemamo na Terminusu."
     "Bez sumnje. Ipak predlažem da se povučemo u moje privatne odaje, gde ćemo moći da duže i u većoj tišini razgovaramo?"
     "Svakako."
     Ruku pod ruku njih dvojica siđoše niz stepenice, a mnoga udova vojvotkinja u čudu podiže lornjon, pitajući za identitet tog neugledno odevenog stranca nezanimljivog izgleda kome je knez namesnik ukazivao tako upadljivo počast.
     U Vinisovim odajama Hardin se savršeno udobno smesti i uz zahvalni šapat primi čašu pića koju mu je namesnik lično sipao.
     "Lokrisovo vino, Hardine", reče Vinis, "iz kraljevih podruma. Nešto pravo, odležalo je dva veka. Pohranili su ga deset godina pre Zeonske pobune."
     "Pravo kraljevsko piće", učtivo potvrdi Hardin. "Za Leopolda I, kralja Anakreona!"
     Otpiše, a Vinis poćuta, pa blago dodade: "I uskoro Cara Periferije, a posle, ko zna? Možda će se jednog dana Galaksija ponovo ujedniti."
     "Nesumnjivo. To će učiniti Anakreon?"
     "Što da ne? Uz pomoć Zadužbine, naša naučna premoć nad ostatkom Periferije biće neosporna."
     Hardin odloži praznu čašu i reče: "Pa da, razume se, samo što je Zadužbina dužna da pomogne svakoj naciji koja od nje zatraži naučnu pomoć. Zbog velikog idealizma naše vlade i visokog moralnog zadatka koji je postavio naš osnivač Hari Seldon, nismo u stanju da imamo ljubimce. Tu se ne može ništa, Vaše visočanstvo."
     Vinis se još šire osmehnu. "Galaktički duh, da upotrebim popularnu frazu, pomaže onima koji se sami pomažu. Sasvim razumem: kad bi to zavisilo od nje, Zadužbina ne bi nikada sarađivala."
     "Ne bih se s vama složio. Opravili smo za vas carsku krstaricu, mada je moj Navigacioni odbor želeo da je i sam dobije radi istraživanja."
     Namesnik ironično ponovi poslednje reči: "Radi istraživanja! Da! Ali da vam usput nisam zapretio ratom, ne biste je opravili."
     Hardin negodujući mahnu. "Ne znam."
     "Ja znam. A ta pretnja i dalje postoji."
     "I dalje?"
     "Sada je već prilično dockan govoriti o pretnjama." Vinis baci brz pogled na sat koji je stajao na njegovom pisaćem stolu. "Pazite, Hardine, na Anakreonu ste već jednom bili. Tada ste bili mladi; obojica smo bili mladi. Ali već tada smo potpuno različito gledali na stvari. Vi ste, što bi rekli, čovek koji voli mir, zar ne?"
     "Pretpostavljam da jesam. Ili bar, smatram da je nasilje neekonomično sredstvo da bi se ostvario neki cilj. Uvek postoje bolje zamene, mada ponekad mogu biti manje neposredne."
     "Da. Čuo sam za vašu čuvenu uzrečicu: 'Za nesposobnog nasilje je poslednji izlaz.' No ipak", namesnik počeša uho sa izveštačenom rasejanošću, "ne bih za sebe baš rekao da sam nesposoban."
     Hardin uljudno klimnu, ne rekavši ništa.
     "Uprkos tome", nastavi Vinis, "uvek sam verovao u neposrednu akciju. Verovao sam u to da moram prokrčiti prav put do svog cilja, a zatim se tog puta držati. Mnogo sam na taj način postigao, a očekujem da postignem i više."
     "Znam", upade Hardin. "Verujem da na način koji ste opisali krčite put za vas i vašu decu koji vas vodi upravo do prestola, ako se uzme u obzir nesrećna smrt kraljevog oca, vašeg starijeg brata, i sumnjivo zdravstveno stanje samog kralja. Zar ne, njegovo zdravstveno stanje je sumnjivo?"
     Na ovaj ujed Vinis se namršti, a glas mu postade oštriji.
     "Hardine, bilo bi uputno da neke teme izbegavate. U zabludi ste ako smatrate da kao gradonačelnik Terminusa imate pravo da stavljate nekakve... hm... nepromišljene primedbe, ali oslobodite se te zablude. Mene reči ne plaše. Moja je životna filosofija da problemi nestaju ukoliko se čovek sa njima smelo suoči, a do sada im nijednom nisam okrenuo leđa."
     "U to ne sumnjam. Koji je to specifični problem kome u ovom času nećete okrenuti leđa?"
     "Problem kako ubediti Zadužbinu da sarađuje, Hardine. Vaša mirovna politika, vidite, navela vas je da načinite nekoliko veoma ozbiljnih grešaka, samo zbog toga što ste potcenili smelost vašeg protivnika. Ne boji se svako neposredne akcije kao vi."
     "Na primer?" bocnu ga Hardin.
     "Na primer, na Anakreon ste došli sami, a sami ste došli i u moje odaje."
     Hardin se obazre oko sebe. "I šta tu nije u redu?"
     "Ništa", odvrati namesnik, "osim što pred vratima ove odaje stoji pet gardista, dobro naoružanih i spremnih da pucaju. Mislim da se ne možete udaljiti, Hardine."
     Gradonačelnikove obrve se podigoše. "Ne želim da vas uskoro napustim. Zar me se toliko plašite?"
     "Uopšte vas se ne plašim. Ali ovo vam pokazuje stepen moje rešenosti. Nazovimo to nagoveštajem?"
     "Zovite to kako vam drago", ravnodušno će Hardin, "neću se ni zbog kakvog incidenta uzbuđivati pa ma kako ga vi budete nazvali."
     "Siguran sam da ćete vremenom promeniti stav. No, učinili ste još jednu grešku, Hardine, ozbiljniju. Izgleda da je ta planeta Terminus potpuno bez odbrane."
     "Prirodno. Čega bismo se bojali? Ne ugrožavamo ničije interese, a svima na isti način pomažemo."
     "Ostajući bespomoćni", produži Vinis, "ljubazno ste nam pomogli da se naoružamo, posebno nam pomogavši da razvijemo sopstvenu flotu, veliku flotu. U stvari, flotu koja je, pošto ste nam uručili i veliku carsku krstaricu, sada konačno nepobediva."
     "Vaše veličanstvo uludo traćite vreme." Hardin se pomeri kao da će ustati iz naslonjače. "Ukoliko nameravate da objavite rat i upoznajete me sa tom činjenicom, onda mi morate dozvoliti da smesta stupim u vezu sa mojom vladom."
     "Sedite, Hardine. Ne objavljujem rat, niti ćete vi stupiti u vezu sa vašom vladom. Kada se rat povede, a ne objavi, Hardine, već povede, Zadužbinu će o tome blagovremeno obavestiti atomski topovi anakreonske flote, koju će na admiralskom brodu Vinis, nekadašnjoj krstarici Carske flote, predvoditi moj rođeni sin."
     Hardin se namršti. "Kada to treba da bude?"
     "Ukoliko vas to zanima, brodovi su tačno pre pedeset minuta, u jedanaest, napustili Anakreon, a prvi hitac će biti ispaljen čim Terminus bude na vidiku, što bi trebalo da bude sutra oko podneva. Možete se smatrati ratnim zarobljenikom."
     "Upravo takvim se i smatram, Vaše visočanstvo", još namršten odgovori Hardin. "Ali sam razočaran."
     Vinis se oholo isceri. "Je li to sve?"
     "Da. Pomislio sam da bi trenutak krunisanja, ponoć, bio logično vreme da se pokrene flota. Očigledno ste želeli da rat započne dok ste još namesnik. Inače, bilo bi to mnogo dramatičnije."
     Namesnik se zabulji u njega: "O čemu vi to, svemira mu, govorite?"
     "Zar ne shvatate?" tiho će Hardin. "Moj protivudar je planiran za ponoć."
     Vinis poskoči sa stolice. "Ne blefirajte. Nema protivudara. Ukoliko računate na podršku ostalih kraljevstava, oprostite se. Sve njihove flote zajedno ne mogu se porediti s našom."
     "To znam. Ne nameravam da ispalim nijedan hitac. Stvar je prosto u tome što je pre nedelju dana puštena vest da će od ponoći današnjeg dana čitava planeta Anakreon biti pod interdiktom."
     "Interdikt."
     "Da. Ukoliko ne shvatate, mogu vam objasniti; to znači da će svaki sveštenik u Anakreonu štrajkovati sve dok ne povučem naređenje. A to ne mogu učiniti sve dok sam u izolaciji; niti bih to učinio čak i da nisam. On se naže napred i sa iznenadnom živahnošću dodade:
     "Shvatate li, Vaše visočanstvo, da napad na Zadužbinu predstavlja skrnavljenje najgore vrste?"
     Vinis je očigledno pokušavao da povrati prisebnost. "Ne govorite tako nešto meni, Hardine. Čuvajte to za gomilu."
     "Dragi moj Vinise, a za koga drugog bih i čuvao? Pretpostavljam da je u toku poslednjih pola sata svaki hram na Anakreonu stecište gomila koje slušaju sveštenike kako im upravo na ovu temu govore. Na Anakreonu nema nijednog čoveka niti žene koji ne znaju da je njihovo vođstvo bez povoda izvršilo pogani napad na središte njihove religije. Ali do ponoći su preostala još samo četiri minuta. Bolje siđi u plesnu dvoranu kako bi posmatrao zbivanja. Sa ovih pet stražara pred vratima biću bezbedan."
     Ponovo se zavali u naslonjaču, nasuvši još jednu čašu lokrisovog vina i sa savršenom ravnodušnošću zagleda se u tavanicu.
     Vinis posla prigušenu psovku u vazduh i izlete iz sobe.
     Među elitom u plesnoj dvorani zavladao je muk, dok se pravio široki prolaz za presto. Leopold je sada sedeo na njemu šaka položenih na doručja, visoko uzdignute glave i sleđena lica. Ogromni polijeleji pogasiše se, a u difuznoj, višebojnoj svetlosti majušnih atomo sijalica, koje su pokrivale zasvođenu tavanicu, kraljevska aura blistala je jasno, uzdižući se visoko iznad njegove glave i oblikujući plamenu krunicu.
     Vinis zastade na stepeništu. Niko ga nije primećivao, svi pogledi bili su upereni na presto. On stisnu pesnice i tu i ostade; Hardin ga neće navesti na nepromišljene postupke.
     U to se presto zatrese. Bešumno se podiže uvis i poče da se pomera. S postolja, polagano niz stepenice, a zatim vodoravno, na šest palaca od poda, uputi se prema ogromnom otvorenom prozoru.
     Na zvuk duboke zvonjave, koja je označila ponoć, zaustavi se pred prozorom, a kraljeva aura utrnu.
     Sleđeni kralj se trenutak nije ni pomerio, lica iskrivljenog od iznenađenja, bez aure, običan smrtnik, a onda presto kljoknu i pade na pod sa visine od šest palaca, uz zaglušni tresak, upravo u času kada su se sva svetla u palati ugasila.
     Kroz vrisku i metež odjeknu snažni Vinisov glas: "Baklje! Dajte baklje!"
     Deleći bubotke nalevo i nadesno, on prokrči sebi put do vrata. Garda izvan dvorane navre u tamu.
     Nekako donesoše baklje u plesnu dvoranu; baklje namenjene džinovskoj bakljadi koja je trebalo da prođe kroz gradske ulice posle krunisanja.
     U dvorani su se vrzmali gardisti s bakljama... plavim, zelenim i crvenim... a neobično svetlo osvetljavalo je preplašena, zbunjena lica.
     "Sve je u redu", vikao je Vinis. "Ostanite na svojim mestima. Za koji čas će doći struja." On se obrati gardijskom kapetanu koji je ukrućeno stajao u stavu mirno. "Šta je to, kapetane?"
     "Vaše visočanstvo", dobi smesta odgovor, "palatu su okružili građani."
     "Šta žele?" zareža Vinis.
     "Predvodi ih sveštenik. Prepoznali su ga, to je prvosveštenik Poli Verisov. Traži da se odmah oslobodi gradonačelnik Salvor Hardin i prekine rat protiv Zadužbine."
     Oficir je ovaj izveštaj podnosio bezizražajnim glasom, ali mu je pogled nesigurno bežao u stranu.
     Vinis povika: "Ukoliko taj ološ pokuša da se probije u palatu, raznesite ga. Za sada, ništa više. Neka urlaju! Sutra ćemo se obračunati."
     Baklje su sada bile razmeštene, a dvorana ponovo osvetljena. Vinis odjuri do prestola koji se još nalazio pored prozora, i podiže malaksalog Leopolda čije je lice imalo voštanu boju.
     "Hajde sa mnom!" On baci brz pogled kroz prozor. Grad je bio u gustoj tmini. Odozdo su se čuli promukli, izmešani krici gomile. Jedino se desno od palate, gde se nalazio hram Argolid, videlo svetlo. On ljutito opsova i odvuče kralja.
     Vinis nahrupi u svoje odaje, a za njim uđoše petorica gardista. Leopold ih je sledio razrogačenih očiju, zenemeo od straha.
     "Hardine", hrapavo reče Vinis, "igraš se sa silama koje su jače od tebe."
     Gradonačelnik se ni ne obazre na govornika. I dalje je sedeo okružen bisernom svetlošću džepne atomo lampice, sa pomalo ironičnim osmehom na licu.
     "Dobro jutro, Vaše veličanstvo", obrati se Leopoldu. "Čestitam vam na krunisanju."
     "Hardine!" ponovo povika Vinis, "naredi svojim sveštenicima da se vrate na dužnost."
     Hardin ga hladno pogleda. "Sam im to naredi, Vinise, pa ćeš videti ko se igra silama jačim od sebe. U ovom času na Anakreonu nijedan točak se ne okreće. Nijedno svetlo ne gori, izuzev u hramovima. Ni kap vode ne teče, izuzev u hramovima. Na ovoj polovini planete gde je zima nema nijedne kalorije toplote, izuzev u hramovima. Bolnice više ne primaju bolesnike. Centrale su zatvorene. Svi brodovi su na zemlji. Ako ti se to ne sviđa, Vinise, ti možeš narediti sveštenicima da se vrate na posao. Ja to neću uraditi."
     "Svemira mi, Hardine, i hoću. Ukoliko treba da dođe do obračuna, neka bude. Videćemo da li će se tvoji sveštenici suprotstaviti vojsci. Još večeras će svaki hram na planeti biti stavljen pod vojni nadzor."
     "Vrlo dobro. Samo, kako ćeš izdati naređenje? Sve veze na planeti su prekinute. Videćeš da radio, televizija i ultrakratki talasi ne funkcionišu. U stvari, jedino sredstvo veze koje će funkcionisat, razume se, osim onih u hramovima, upravo je televizor u ovoj sobi, a ja sam ga podesio tako da može samo da prima."
     Vinis se uzalud borio za dah, a Hardin nastavi: "Ukoliko želiš, možeš narediti svojoj vojsci da uđe u hram Argolid, koji je tu pored palate, a onda možeš upotrebiti ultratalasne stanice kako bi stupio u vezu sa drugim delovima planete. Međutim, ukoliko to uradiš, bojim se da bi tvoju vojsku gomila rasturila u komade, a ko će ti onda štititi palatu, Vinise? I vaše živote, Vinise?"
     Vinis promuklo reče: "Izdržaćemo, đavole. Izdržaćemo jedan dan. Neka gomila urla, neka ugasne energija, ali mi ćemo izdržati. A kada stigne vest da je Zadužbina zauzeta, tvoja će gomila shvatiti u kakvom ja vakuumu izgrađena njena religija, pa će napustiti tvoje sveštenike i okrenuće se protiv njih.
     Ostavljam ti vremena do sutra u podne, Hardine, možeš da zaustaviš energiju na Anakreonu, ali ne možeš da zaustaviš moju flotu."
     Likujući je zakreštao: "Na svom putu su, Hardine, a na čelu im je velika krstarica za koju si sam naredio da se opravi."
     Hardin veselo odvrati: "Da, krstarica za koju sam naredio da se opravi, ali na moj način. Kaži, Vinise, jesi li nekada čuo za ultratalasni relej? Ne, vidim da nisi. Pa, za jedno dva minuta videćeš šta relej može da napravi."
     Dok je govorio televizor ožive, i on se ispravi:
     "Ne, za dve sekunde. Sedi i slušaj, Vinise."

7.

     Teo Aporat bio je jedan od sveštenika sa najvišim činom na Anakreonu. Već po samom starešinstvu zaslužio je da bude naimenovan za prvosveštenika na admiralskom brodu Vinis.
     No, nisu u pitanju bili samo čin ili starešinstvo. Poznavao je brod. Radio je na opravci broda pod nadzorom svetih ljudi sa same Zadužbine. Sledeći njihova uputstva pretresao je motore. Ponovo je povezao televizore; obnovio sistem za vezu; zakrpio probušeno korito broda; ojačao grede."Bilo mu je čak dopušteno da pomaže mudracima iz Zadužbine dok su ugrađivali jedan uređaj koji je bio toliko svet, da ga do tada nijedan brod nije imao; toliko svet da je bio rezervisan samo za ovaj veličanstveni kolos od broda, ultratalsni relej.
     Nije bilo onda čudo da ga je srce zabolelo zbog izvitoperene zamisli kojoj je ovaj velelepni brod trebalo da posluži. Nije hteo da poveruje u ono što mu je Verisov ispričao... da će se brod iskoristiti za groznu bezbožnost, da će se njegovi topovi okrenuti protiv velike Zadužbine. Okrenuti protiv one iste Zadužbine na kojoj je kao mladić prošao kroz obuku i iz koje je sve ono što je blagosloveno pristizalo.
     Ali sada više nije bilo sumnje, posle onog što mu je admiral rekao.
     Kako je božanski obdareni kralj mogao da dozvoli taj gnusni čin; i da li je to bio kralj? Nije li to, možda, maslo prokletog namesnika Vinisa, a da kralj u to uopšte nije upućen? Sin tog istog Vinisa je onaj admiral koji mu je pre pet minuta rekao:
     "Postaraj se za svoje duše i blagosiljanje, pope. Ja ću se postarati za svoj brod."
     Aporatu osmeh iskrivi lice. Postaraće se on za svoje duše i blagosiljanje, ali i za kletve, a knez Levkin će uskoro zapištati.
     Tog časa je ušao u odaju za vezu. Pred njim je išao njegov pomoćnik, ali se dva dežurna oficira ne pomeriše. Prvosveštenik je imao slobodan pristup u sve delove broda.
     "Zatvori vrata", naredi Aporat i pogleda na hronometar. Ostalo je još pet minuta do dvanaest. Dobro je tempirao.
     Brzim, uvežbanim pokretima on pomeri niz polugica koje uspostaviše sve veze, tako da su njegov glas i slika dopirali u svaki deo dve milje dugog broda.
     "Vojnici kraljevskog admiralskog broda Vinis, pažnja! Govori vam vaš sveštenik!" Znao je da zvuk njegovog glasa odzvanja od atomskog topa na fari do navigacionaih stolova na pramcu broda.
     "Vaš brod je", povika on, "umešan u svetogrđe. Bez vašeg znanja on obavlja čin koji će dušu svakog od vas osuditi na večni led svemira! Počujte! Vaš zapovednik namerava da ovaj brod dovede do Zadužbine i da taj izvor sveg blagoslovenog bombarduje sve dok se ne pokori njegovoj bezbožnoj duši. Pošto je njegova namera takva, ja ga, u ime Galaktičkog duha, uklanjam sa zapovedničkog položaja jer se ne može zapovedati bez blagoslova Galaktičkog duha. Ni sam božanski kralj ne bi mogao da zadrži svoje kraljevstvo bez pristanka Duha."
     Glas mu poprimi dublji ton, dok ga je njegov pomoćnik slušao sa poštovanjem, a dva vojnika sa rastućim strahom. "Kako je ovaj brod upućen po đavoljem zadatku, to se i sa njega skida blagoslov Duha."
     Svečano podiže ruke, a pred hiljadu televizora na celom brodu vojnici u strahu ustuknuše, dok je dostojanstveni lik njihovog sveštenika nastavljao:
     "U ime Galaktičkog duha i njegovog proroka Harija Seldona i njegovih tumača, svetih ljudi iz Zadužbine, proklinjem ovaj brod. Nek' obnevide televizori na ovom brodu koji su njegove oči. Nek' se parališu kukače koje su mu ruke. Nek' izgube moć atomski topovi koji su mu pesnice. Nek' prestanu da kucaju motori koji su mu srce. Nek' prestane da radi ventilacija koja mu je dah. Nek' iščile u ništavilo njegove svetlosti koje su mu duša. U ime Galaktičkog duha, tako proklinjem ovaj brod!"
     Na njegovu poslednju reč otkuca ponoć, a jedna, mnogo svetlosnih godina udaljena, ruka u hramu Argolid uključi ultratalasni relej, koji trenutnom brzinom ultratalasa uključi drugi relej na admiralskom brodu Vinis.
     I brod Zamre!
     Jer religiju nauke krasi ta glavna odlika da je delatna, a da su prokletstva kao Aporatovo zaista smrtonosna.
     Aporat je posmatrao kako se na brod spušta tama i čuo je kako se iznenada zaustavilo tiho, daleko predenje hiperatomskih motora. Likovao je, a iz džepa svoje mantije izvukao je atomo-lampicu na bateriju, koja svu odaju ispuni bisernom svetlošću.
     Bacio je pogled na dvojicu vojnika koji su se, iako bez sumnje hrabri ljudi, klečeći previjali u samrtnom strahu. "Vaša prečasnosti, spasite naše duše. Siromasi smo, neupućeni u zločine naših vođa", zabogoradi jedan od njih.
     "Pođi sa mnom", strogo će Aporat. "Tvoja duša još nije izgubljena."
     U brodskoj tami vladali su metež i strah koji je bio tako jak i opipljiv da se pretvorio u kužni zadah. Vojnici su se gušali kuda god je Aport okružen svetlošću prošao, pokušavali su da dotaknu rub njegove mantije i preklinjali za mrvicu milosti.
     A njegov odgovor je uvek bio: "Za mnom!"
     Kneza Levkina zatekao je kako pipajući pokušava da nađe put kroz oficirske odaje, uz glasne psovke tražeći da donesu svetiljke. Admiral se s mržnjom zagleda u sveštenika.
     "A tu si!" Levkin beše od majke nasledio plave oči, ali su ga krivi nos i razrokost obeležavali kao Vinisovog sina. "Šta znače tvoji izdajnički postupci? Vrati brodu energiju. Ja sam ovde zapovednik."
     "Ne više", ozbiljno uzvrati Aporat.
     Levkin se izbezumljeno obazre. "Ščepajte tog čoveka. Uhapsite ga ili ću, tako mi svemira, isterati napolje golog svakog onog koji je mogao da me čuje. Zastade, a onda dreknu: "Ovo vam naređuje vaš admiral. Uhapsite ga."
     A zatim, pošto potpuno izgubi glavu: "Zar ćete dozvoliti da vas namagarči ovaj šarlatan, ovaj pajac? Ovaj čovek je varalica, a Galaktički duh na koga se poziva izmišljotina i obmana koja treba da..."
     Aporat ga jarosno prekide. "Uhvatite bogohulnika.Izlažete svoje duše opasnosti ako ga budete slušali."
     Na to plemenitog admirala smesta ščepaše ruke dvadesetak vojnika. "Povedite ga i sledite me."
     Aporat se okrete i vrati u odaju za vezu, dok su za njim vukli Levkina kroz hodnike koji su se crneli od vojnika. U odaji naredi bivšem zapovedniku da stane pred jedini televizor koji je radio.
     "Naredi preostaloj floti da prekine plovidbu i da se pripremi za povratak na Anakreon."
     Razbarušeni Levkin, okrvavljen, ispremlaćen i napola ošamućen, postupi kako mu je rečeno.
     "A sad", nemilosrdno nastavi Aporat, "preko ultratalasnog zraka nalazimo se u vezi sa Anakreonom. Govorićeš ono što ti budem rekao."
     Levkin učini kretnju kao da odbija, a gomila u odaji i ostali koji su se gurali u hodniku preteći zarežaše.
     "Govori", reče Aporat. "Počinji: 'Anakreonska flota...' Levkin poče.

8.

     U Vinisovim odajama vladala je apsolutna tišina kada se na televizoru pojavi lik kneza Levkina. Videvši izmučeno lice svog sina i uniformu u dronjcima, namesnik zaprepašćeno uzdahnu i sruči se u stolicu, lica iskrivljenog od iznenađenja i strepnje.
     Hardin je flegmatično slušao, ovlaš prekrštenih šaka u krilu, dok je tek krunisani kralj Leopold sedeo šćućuren u najtamnijem uglu, grčevito grizući zlatom opleten rukav. Čak i vojnici behu izgubili onaj bezizražajni pogled koji ih odlikuje, te su, nanizani pored vrata, sa atomskim blasterima na gotovs, krišom bacali poglede na lik na televizoru.
     Levkin je govorio umornim, isprekidanim glasom, oklevajući, kao da mu šapuću, i nimalo ljubazno: "Anakreonska flota... saznavši za prirodu svog zadatka... a odbivši saučesništvo... u gnusnom svetogrđu... vraća se na Anakreon... upućujući sledeći ultimatum... onim bogohulnim grešnicima... koji su se usudili da upotrebe neposvećenu silu... protiv Zadužbine... izvora sveg blagoslovenog... i protiv Galaktičkog duha. Obustavite smesta svako ratovanje protiv... istinske vere... oličene u našem... svešteniku Teu Aporatu... i neka se taj rat više nikada ne nastavi i..." ovde nstade duga stanka, a zatim on produži, "i neka se bivši knez namesnik baci u tamnicu i izvede pred crkveni sud zbog svojih zločina. U protivnom će kraljevska flota... posle povratka na Anakreon... razneti u vazduh palatu... i preduzeti sve druge neophodne mere... kako bi uništila gnezdo grešnika... i jazbinu uništitelja ljudskih duša koji sada imaju prevlast."
     Glas se uz jecaj prekide, a ekran potamne.
     Hardinovi prsti brzo dotaknuše atomo-lampicu, i njeno svetlo se ugasi; namesnik, kralj i vojnici postadoše sada samo magličasti obrisi, dok se po prvi put ukaza aura koja je okruživala Hardina.
     Nije to bila plamteća svetlost, jer na nju samo kraljevi imaju pravo, već manje spektakularna, manje impresivna, a ipak, na svoj način, efikasna i korisnija.
     Hardinov glas se sa blagom ironijom obrati onom istom Vinisu koji ga je pre pola časa proglasio ratnim zarobljenikom, dok je za Terminus rekao da se nalazi pred uništenjem, a sada je bio zbunjena sena, slomljena i nema.
     "Ima jedna stara basna koja te može zanimati", reče Hardin, "stara koliko i čovečanstvo, jer su i najstariji zapisi samo prepisi još starijih. Ona glasi:
     'Pošto je imao vuka za moćnog i opasnog neprijatelja, konj je živeo u stalnom strahu za svoj život. Doteran do očajanja priseti se da potraži moćnog saveznika. Tako se obrati čoveku i ponudi mu savez, ukazujući na to da je vuk i čoveku neprijatelj. Čovek smesta prihvati ortakluk i ponudi da iz istih stopa ubije vuka, ukoliko mu njegov novi ortak pomogne tako što će mu staviti na raspolaganje svoje hitre noge. Konj pristade i dozvoli čoveku da ga zauzda i osedla. Čovek uzjaha, potera vuka i ubi ga. Radosni konj, kome je laknulo, zahvali čoveku i reče: "A sad, pošto je naš neprijatelj mrtav, skini uzde i sedlo i vrati mi moju slobodu."
     Na to se čovek grohotom nasmeja i odvrati: "Do đavola s tim. Điha-a-a, đogate! i snažno obode mamuzama.'
     I dalje je vladala tišina. Senka, koja je nekada bila Vinis, ne pomeri se.
     Hardin mirno produži: "Nadam se da uočavaš analogiju. U težnji da zauvek učvrste potpunu nadmoć nad svojim narodima kraljevi Četiri kraljevstva prihvatiše religiju nauke koja ih je napravila bogovima, a ta ista religija bila je za njih uzda i sedlo, zato što je životnu krv, atomsku energiju, stavila na raspolganje sveštenicima koji su naređenja, to valja reći, primali od nas, a ne od vas. Ubili ste vuka, ali se njih više niste mogli otarasiti..."
     Vinis skoči na noge; u polumraku oči su mu bile kao sumanute. Glas mu je bio promukao, nesuvisao. "Svejedno, pašćeš mi šaka. Nećeš mi umaći! Istrunućeš! Nek' nas raznesu u vazduh! Nek' sve raznesu! Istrunućeš! Dokazaću ti ja!"
     On histerično zagrme: "Vojnici! Streljajte ovog đavola! Raznesite ga! Raznesite ga!"
     Hardin se na stolici okrete prema vojnicima i nasmeši im se. Jedan od njih uperi atomski blaster, a zatim ga spusti. Ostali se i ne pomeriše. Salvor Hardin, gradonačelnik Terminusa, okružen mekom aurom, koji se osmehivao s toliko poverenja, čovek pred kojim se sva moć Anakreona raspala u prah, bio je moćniji od njih uprkos naređenju kreštavog manijaka.
     Vinis vrisnu neku psovku i otetura se do najbližeg vojnika. Iz čovekove ruke divlje izbi atomski blaster i uperi ga na Hardina, koji se ne pomeri, gurnu oroz i uspostavi kontakt.
     Bledi neisprekidani zrak pogodi polje koje je okruživalo gradonačelnika Terminusa i bezopasno se neutralisa. Cerekajući se, Vinis jače pritisnu oroz. Hardin se i dalje smešio, jedino što aura njegovog polja sile postade malo jasnija, jer je apsorbovala energiju atomske eksplozije. U uglu, Leopold pokri oči i zaječa.
     Uz očajnički krik, Vinis izabra novu metu i ponovo opali; sručio se na pod, glave raznete u ništavilo.
     Na taj prizor Hardin se strese i prošapta: "Do kraja čovek neposredne akcije. Poslednji izlaz."

9.

     Vremenska kripta bila je ispunjena, ispunjena daleko više nego što je bilo mesta za sedenje, tako da se tri reda ljudi nalazilo u zadnjem delu odaje.
     Salvor Hardin uporedi ovaj veliki skup sa onom nekolicinom koja je pre trideset godina prisustvovala prvoj pojavi Harija Seldona. Tada ih je bilo samo šestorica; pet starih Enciklopedista, sada mrtvih, i on sam, nominalni gradonačelnik. Tog dana je, uz pomoć Johana Lija, uklonio obeležje nominalnosti sa svog položaja.
     Sada je sve drugačije, drugačije u svakom pogledu. Celo Gradsko veće očekivalo je da se Seldon pojavi. On sam još je gradonačelnik, no sada svemoćan, a posle potpunog kraha Anakreona i sveopšti miljenik. Kada se sa Anakreona vratio s vešću o Vinisovoj smrti i novom sporazumu koji je drhtavi Leopold potpisao, pozdravljen je poverenjem izglasanim sa kreštavom jednodušnošću. A kada su ubrzo potom usledili slični sporazumi sklopljeni sa svakim od ostala tri kraljevstva, sporazumi koji su Zadužbini doneli moć koja će zauvek sprečiti svaki pokušaj napada kakav je bio Anakreonov, na svim gradskim ulicama Terminusa behu održane bakljade. Ni imenu Harija Seldona se nije tako glasno klicalo.
     Hardinove usne se iskriviše. Toliko popularan bio je i posle prve krize.
     U drugom delu odaje Sef Sermak i Luis Bort bili su zaokupljeni živim razgovorom, a nedavni događaji kao da ih uopšte nisu zbunili. Pridružili su se izglasavanju poverenja, držali su govore u kojima su javno priznavali da su pogrešili, nadugačko moleći za oproštaj zbog korišćenja izvesnih rečenica u prethodnim raspravama, delikatno su se izvinjavali izjavaljujući da su jedino sledili diktat svojih sudova i savesti, smesta lansiravši novu akcionističku kampanju.
     Johan Li dotače Hardinov rukav i upadljivo pokaza na časovnik.
     Hardin podiže pogled. "Hej, Li! Opet si nešto kiseo? Šta ti sad ne valja?"
     "Treba da se pojavi kroz pet minuta, jel' da?"
     "Pretpostavljam. Prošli put se pojavio u podne."
     "A šta ako se ne pojavi?"
     "Hoćeš li me čitavog života moriti svojim brigama? Ukoliko se ne pojavi, nije se pojavio."
     Li se namršti i polako zavrte glavom: "Ako ovo ne uspe bićemo u novom sosu. Bez Seldonove potpore onome što smo učinili, Sermak će biti slobodan da počne ispočetka. Traži otvorenu aneksiju četiri kraljevstva i proširenje Zadužbine silom, ukoliko je nužno. Već je započeo kampanju."
     "Znam. Gutač plamena mora i sam da guta vatru, ukoliko želi da je raspali. Dok ti, Li, uvek moraš zbog nečeg da brineš. Da ne moraš, sam bi se ubio samo da bi izmislio neki razlog za zabrinutost."
     Li se upravo spremao da mu uzvrati, ali mu se dah preseče, svetla požuteše i potamneše. On podiže ruku pokazujući stakleni pregradak koji je dominirao polovinom odaje, a zatim se uz šumni uzdah sruči na stolicu.
     Sam Hardin se ispravi opazivši priliku koja se sada nalazila u pregratku, priliku u invalidskim kolicima! Od prisutnih samo se on sećao onog dana, pre toliko decenija, kada se prilika prvi put pojavila. Tada je bio mlad, a prilika stara."Od tada prilika nije ostarila ni za jedan dan, ali je zato on ostario.
     Prilika je gledala preda se, prstima lako dotičući knjigu na krilu.
     Ona reče: "Ja sam Hari Seldon." Glas je bio starački i blag.
     U sobi je vladala tišina bez daha, a Hari Seldon produži kao da razgovara: "Po drugi put sam ovde. Razume se, ne znam da li je neko od vas bio i prvi put. U stvari, ne mogu čulnom percepcijom da saznam da li ovde uopšte nekog ima, ali to ne mari. Ukoliko je druga kriza uspešno prebrođena, mora biti da ste ovde, nema druge. Ukoliko vas nema, to onda znači da je druga kriza prevazišla vaše moći."
     On se prijatno osmehnu: "U to, ipak, sumnjam, pošto moje brojke pokazuju verovatnoću od 98,4 odsto da u Planu neće biti nekog znatnijeg odstupanja u toku prvih osamdeset godina."
     Prema našim proračunima ostvarili ste dominaciju nad varvarskim kraljevstvima koja neposredno okružuju Zadužbinu. Kao što ste ih u prvoj krizi zadržali koristeći se ravnotežom vlasti, tako ste u drugoj krizi zagospodarili suprostavljajući duhovnu vlast svetovnoj.
     Međutim, moram vas upozoriti na samouverenost. Nije mi namera da vam pružam predznanja preko ovih snimaka, ali bi neophodno bilo navesti da je ono što ste sada postigli samo nova ravnoteža, mada takva u kojoj je vaš položaj znatno povoljniji. Duhovna vlast, iako dovoljna da zaštiti od napada svetovne, nije dovoljna da se napadnu drugi. Zbog stalnog jačanja sile sa suprotnim dejstvom, sile koja je poznata kao regionalizam ili nacionalizam, duhovna vlast ne može prevladati. Siguran sam da vam ništa novo nisam rekao.
     Ugred budi rečeno, morate mi oprostiti što vam govorim ovako neodređeno. Reči kojima se služim u najboljem slučaju su približne, ali niko od vas nije obučen da bi moga da shvati pravu simboliku psihoistorije i stoga moram raditi kako najbolje umem.
     U ovom slučaju Zadužbina predstavlja samo početak staze koja vodi ka Novom carstvu. Susedna kraljevstva su po ljudstvu i prirodnim izvorima još moćnija od vas. Osim njih postoji ogromna zbrkana džungla varvarstva koja se proteže celom širinom Galaksije."U tom okviru još bitiše ono što je preostalo od Galaktičkog carstva, i to je, mada oslabljeno i u propadanju još neuporedivo moćno."
     Ovde Hari Seldon podiže knjigu i otvori je. Lice mu se uozbiljilo. "Ni u jednom trenutku ne smete zaboraviti da je pre osamdeset godina osnovana još jedna Zadužbina; Zadužbina na drugom kraju Galaksije, na Kraju zvezda. Na nju treba uvek računati. Gospodo, devet stotina i dvadeset godina Plana je pred vama. Problem je vaš! Poduhvatite ga se!"
     On obori pogled na knjigu i u treptaju nestade, dok svetla zasjaše u punom sjaju. U žamoru koji je nastao Li se naže nad Hardinovo uho. "Nije rekao kad će se vratiti."
     Hardin odgovori: "Znam, i nadam se da se neće vratiti pre nego što ti i ja ne budemo bezbedno i udobno mrtvi!"

Četvrti deo: TRGOVCI

     TRGOVCI - ...politčkoj hegemoniji Zadužbine uvek su prethodili Trgovci koji su svoje tanane pipke pružali kroz ogromna prostranstva Periferije. Meseci, pa i godine, protekli bi između dva sletanja na Terminus; brodovi su im obično bili nekakav improvizovani krpež; poštenje im nije bilo na bogzna kakvoj visini; njihova neustrašivost...
     Pomoću svega tog iskovali su mnogo trajnije carstvo nego što su to bile pseudoreligiozne despotije Četiri kraljevstva...
     Nema kraja pričama o tim gorostasnim, usamljeničkim likovima koji su napola u šali, a napola u zbilji usvojili jedan od Salvor Hardinovih epigrama: "Nikada nemoj dozvoliti da te tvoje osećanje morala spreči da učiniš ono što je ispravno!"
     Teško je sada proceniti koja je od tih priča istinita, a koja apokrifna. Verovatno da nema nijedne u kojoj nema bar malo preuveličavanja...

     ENCIKLOPEDIJA GALAKTIKA

1.

     Limar Ponjets bio je nasapunjan od glave do pete kada je preko prijemnika stigao poziv, što samo dokazuje da otrcana izreka o teleporukama u kadi važi čak i u tamnom, surovom svemiru galaktičke periferije.
     Na svu sreću da je deo trgovačkog broda, koji nije namenjen raznoj robi, krajnje skučen. Toliko skučen da je tuš, uključujući tu i toplu vodu, smešten u pregradak površine od dve sa četiri stope, a svega deset stopa udaljen od komandne ploče. Ponjets je sasvim jasno mogao čuti odsečno čegrtanje prijemnika.
     Otresajući sapunicu, on uz psovke iskorači kako bi popravio zvuk, a tri sata kasnije uz bok mu je pristao drugi trgovački brod, i kroz vazdušnu cev između brodova, široko se osmehujući, uđe jedan mladić.
     Ponjets gurnu najudobniju stolicu napred, a sam se načvori na pokretno pilotsko sedište.
     "Šta si radio, Gorme?" smrknuto zapita. "Jesi li me vijao još od Zadužbine?"
     Les Gorm pripali cigaretu, odmahnuvši odrečno glavom. "Ja? Ni slučajno. Ja sam ti samo ona naivčina koja se pukim slučajem spustila na Gliptal IV dan posle pošte. I tako me sa ovim poslaše za tobom."
     Majušna svetlucava lopta pređe iz ruke u ruku, i Gorm dodade: "Poverljivo je. Strogo poverljivo. Ne može se poveriti subeteru, i tome slično. Bar tako pretpostavljam. Ovako, to je lična kapsula koju samo ti možeš otvoriti."
     Ponjets se s gadljivošću zagleda u kapsulu. "Vidim to. No, znam i to da ona nikada ne donosi dobru vest."
     Kapsula se otvori u njegovoj šaci i tanka, providna traka poče se sa izvesnom krutošću odmotavati. Očima je brzo preleteo preko poruke, a kada se pojavio kraj trake njen početak već beše postao mrk i smežuran. Minut i po kasnije sasvim je pocrnela i raspala se u molekule.
     Ponjets muklo progunđa: "Oh, Galaksijo!"
     Les Gorm ga tiho upita: "Mogu li ti pomoći? Ili je to toliko poverljivo?"
     "Pošto si član Esnafa može ti se reći. Moram na Askonu."
     "Tamo? Kako to?"
     "Zatvorili su nekog trgovca. Ali to zadrži za sebe."
     Gormovo lice poprimi ljutit izraz. "Zatvoren! To je u suprotnosti sa Konvencijom."
     "I mešanje u lokalnu politiku je u suprotnosti sa Konvencijom."
     "Aha, to je, dakle, učinio?" Gorm je razmišljao. Ko je taj trgovac? Neko koga poznajem?"
     "Ne!" oštro odvrati Ponjets, što Gorm ćutke prihvati i ne postavi više nijedno pitanje.
     Ponjets ustade i poče turbno da zuri kroz gledušu. Mumlao je oštre reči na račun onog magličasto-sočivastog dela koji je predstavljao središte Galaksije, a zatim glasno reče: "Baš sam u prokletom škripcu. Zaostajem sa ispunjavanjem kvote."
     Gormu se razdani. "Hej, prijatelju, Askona je zatvoreno područje."
     "Tačno. Na Askoni ni džepni nožić ne možeš prodati. Ne kupuju atomske sprave, pa ma kakve da su. Pravo je ubistvo tamo ići kada ni izdaleka nisi ispunio kvotu."
     "Zar ne možeš da se izvučeš?"
     Ponjets odsutno zatrese glavom. "Znam tog tipa. Ne mogu prijatelja ostaviti na cedilu. Uostalom, pa šta? U rukama sam Galaktičkog duha i vedro koračam njegovim putem."
     Ne shvatajući, Gorm izusti: "A?"
     Ponjets ga pogleda i kratko se nasmeja. "Zaboravio sam. Nisi čitao Knjigu o Duhu, zar ne?"
     "Nisam ni čuo za nju", kratko će Gorm.
     "Da si prošao kroz versku obuku čuo bi za nju."
     "Versku obuku? Za sveštenički poziv?" Gorm je bio duboko potresen.
     "Bojim se da je tako. To je moja mračna i sramna tajna. Dok sam živeo uz časne oce bio sam doslovce nepodnošljiv. Izbacili su me uz obrazloženje koje mi je odmah obezbedilo svetovno obrazovanje kod Zadužbine. Biće bolje da požurim. Kako ti ove godine stojiš s kvotom?"
     Gorm zgnječi cigaretu i popravi kapu. "Upravo vozim poslednji tovar. Ispuniću je."
     Srećnik, tmurno pomisli Ponjets, a kad ga Les Gorm napusti on provede više minuta u nepomičnom i dubokom sanjarenju.
     Znači, Eskel Gorov je na Askoni, i to u zatvoru!
     Bilo je to loše. Zapravo, mnogo gore nego što je izgledalo. Jedno je kada se ljubopitljivom mladiću ispriča neka razblažena verzija da bi ga čovek izbacio napolje i poslao za njegovim poslom. A sasvim je drugo kad se čovek suoči sa istinom.
     Limar Ponjets bio je jedan od malobrojnih koji su znali da majstor trgovac Eskel Gorov uopšte nije trgovac, već nešto sasvim drugo - agent Zadužbine!

2.

     Dve nedelje behu protekle! Dve protraćene nedelje.
     Nedelja dana da dođe do Askone, sa čijih mu je najisturenijih granicalo u susret krenu niz budnih vojnih brodova. Ma kakav da su sistem otkrivanja imali, radio je, i to dobro.
     Polagano su ga s boka pratili, bez ikakvog signala, hladno održavajući rastojanje i oštro mu pokazujući put prema središnjem suncu Askone.
     Ponjetsu bi bilo lako da s njima izađe na kraj. Ti su brodovi bili ostaci mrtvog i prohujalog Galaktičkog carstva, brodovi za putnička krstarenja, a ne ratni; bez atomskog naoružanja predstavljali su samo slikovite i nemoćne elipsoide. Ali Eskel Gorov je bio njihov zatočenik, a Gorov je ona vrsta taoca koja se ne ostavlja na cedilu. Askonjanima je to moralo biti poznato.
     Zatim još jedna nedelja, nedelja da se prokrči zamorni put kroz jata sitnih činovnika koji su činili tampon između Velikog majstora i spoljašnjeg sveta. Svakom je podsekretarčiću valjalo laskati i odobrovoljiti ga. Svakom je trebalo oprezno i mučno iscediti nacifrani potpis koji je vodio do narednog, za stepenicu višeg, činovnika.
     Po prvi put su se Ponjetsove trgovačke isprave pokazale bekorisne.
     Najzad, Veliki majstor se nalazio s one strane pozlaćenih vrata koja su čuvali stražari, a već behu prošle dve nedelje.
     Gorov je još bio zatvorenik, a Ponjetsu je tovar trunuo u utrobi broda.
     Veliki majstor bio je čovečuljak, čovečuljak ćelave glave i izborana lica, čije telo kao da je bilo nepokretno onako pritešnjeno teškim, ogromnim, sjajnim krznenim okovratnikom.
     Mahnuo je prstima i red naoružanih ljudi ustuknu napravivši prolaz kroz koji Ponjets stiže do podnožja prestola Državnog poglavara.
     "Ne govori", obrecnu se Veliki majstor, a Ponjets čvrsto stisnu usta koja je upravo otvorio.
     "Tako", vidno odahnu askonski poglavar, "ne mogu da smislim prazno naklapanje. Ne možeš mi pretiti, a laskanje ne trpim. Niti se možeš žaliti na nanete nepravde. Već sam izgubio računicu koliko ste puta vi lutalice bili opomenuti da su vaše đavolje mašine nepoželjne na celoj Askoni."
     "Gospodaru", tiho će Ponjets, "ne pokušavam da opravdam tog trgovca. Nije politika trgovaca da upadaju tamo gde su nepoželjni. Međutim, Galaksija je velika, a i ranije se dešavalo da se granice nehotice povrede. Bila je to i ovog puta žalosna greška."
     "Žalosna, zaista", zapiskuta Veliki majstor, "ali da li je bila greška? Vaši sa Gliptala IV počeli su da me obasipaju zahtevima za pregovore dva sata pošto je taj bezbožni nesrećnik uzapćen. Mnogo puta su me upozorili i na tvoj dolazak. Mnogo toga izgleda kao da je unapred planirano, suviše je upadljivo da bi to bila greška, žalosna ili ne."
     Askonjaninove crne oči bile su ispunjene prezirom. On zahuktalo nastavi: "A i vi, trgovci, što kao pomahnitali leptirići letite sa planete na planetu, jeste li i vi toliko pomahnitali da se spuštate na najveću planetu Askone, u samo središte sistema, i da to smatrate nehotičnom povredom granice? Hajde, sigurno da nije tako."
     Ponjets se trže, mada to ne pokaza. On uporno nastavi: "Ukoliko je pokušaj trgovanja bio nameran, Vepoštovani, onda je krajnjne nerazborit i kosi se sa najstrožim pravilima našeg Esnafa."
     "Nerazborit, to da", kratko reče Askonjanin. "I to toliko da će ga tvoj drug verovatno životom platiti."
     Ponjets oseti grč u stomaku. Ovaj se nije šalio.
     On reče: "Velepoštovani, smrt je tako apsolutna i neopoziva pojava, da sigurno mora postojati i neko drugo rešenje."
     Izvesno vreme vladao je tajac, a zatim je usledio oprezan odgovor: "Čuo sam da je Zadužbina bogata."
     "Bogata? Svakako. Međutim, naša su bogatstva od one vrste koju vi nećete da primite. Naša atomska roba vredi..."
     "Vaša roba je bezvredna jer nema blagoslov praotaca. Vaša je roba grešna i anatemisana jer se nalazi pod interdiktom naših praotaca." Ove rečenice behu otpevane kao kada se naiuzust kazuje veruju.
     Očni kapci Velikog majstora se spustiše i on značajno reče: "Nemate ničeg drugog vrednog?"
     Trgovac nije shvatio."Ne razumem. Šta je to što želite?"
     Askonjaninove ruke se raširiše. "Tražiš da zamenimo uloge i da ti saopštim svoje želje. Radije to ne bih učinio. Izgleda da će tvoj kolega morati da bude kaženjem prema askonskom zakonu o svetogrđu. Smrt gasom. Pravični smo. Za sličan slučaj ni najsiromašniji seljak ne bi više dobio, a ni ja sam ne bih dobio manje."
     Očajan, Ponjets promumla: "Velepoštovani, da li će mi biti dozvoljeno da sa zatvorenikom razgovaram?"
     "Askonski zakon", hladno će Veliki majstor, "ne dozvoljava opštenje sa osuđenikom."
     Ponjest u mislima zaustavi dah. "Velepoštovani, molim vas da se smilujete čovekovoj duši u trenutku kada mu je telo izgubljeno. Za sve ovo vreme, od kako mu je život u opasnosti, odvojen je od duševne utehe. A sada mu čak predstoji da nepripremljen iziđe pred Duha koji upravlja svima."
     Polako i sumnjičavo Veliki majstor upita: "Jesi li ti Dušebrižnik?"
     Ponjets smerno obori glavu: "Za to sam školovan. U praznom svemirskom prostranstvu lutalicama trgovcima potrebni su ljudi kao što sam ja, koji bi se pozabavili i duhovnom stranom života, toliko posvećenog trgovini i ovozemaljskim stvarima."
     Askonski vladar je zamišljeno grizao donju usnu. "Svako mora pripremiti svoju dušu za izlazak pred duhove praotaca. Ipak, nikada ne bih pomislio da ste i vi trgovci vernici."