3.

     Eskel Gorov se promeškolji na ležaju, otvorivši jedno oko, kada se na teškim vratima pojavi Limar Ponjets. Vrata se sa treskom zalupiše za njim.
     Gorov pljucnu i skoči na noge: "Ponjest! Tebe su poslali?"
     "Čist slučaj", gorko reče Ponjets, "ili delo mog osvetoljubivog zlog duha. Prvo, ti upadaš u sos na Askoni. Drugo, moj trgovački put, kao što je poznato Trgovinskom odboru, vodi me na pedeset parseka pored sistema, baš u vreme događaja pod jedan. Treće, Odbor zna da smo ranije zajedno radili. Nije li to sladak, neizbežan splet slučajnosti? Odgovor se sam nameće."
     "Pazi", strogo ga upozori Gorov."Neko sigurno prisluškuje. Nosiš li distorter?"
     Ponjets pokaza na kitnjastu narukvicu koja mu je obujmljivala članak, a Gorov se primiri.
     Ponjets pogleda unaokolo. Ćelija je bila prazna, ali prostrana. Bila je dobro osvetljena i bez neprijatnih mirisa. On primeti: "Nije tako loše. S tobom postupaju u rukavicama."
     Gorov se ne osvrnu na tu opasku. "Čuj, kako si ovamo stigao? U samici sam već skoro dve nedelje."
     "Od kako sam prispeo, a? Eto, izgleda da matora ptičurina, ovdašnji glavnokomandujući, ima svoje slabe tačke. Sklon je pobožnim govorancijama, pa sam pruženu prilliku iskoristio. Ovde sam u svojstvu tvog duhovnog savetnika. Ima nečeg u pobožnim ljudima kao što je on. Rado će ti prerezati gkljan ako mu to odgovara, ali će oklevati da ugrozi dobrobit tvoje nematerijalne i problematične duše. To ti je malo empirijske psihologije. Trgovac mora da zna pomalo od svega."
     Gorov se jetko nasmeši. "Uostalom, ti si i išao u teološku školu. Ti si pravi čovek, Ponjetse. Drago mi je da su tebe poslali. Međutim, Velikom majstoru nije samo stalo do moje duše. Da li je pominjao otkup?"
     Trgovac zažmuri. "Samo je nagovestio i zapretio smrću u gasnoj komori. Igrao sam na sigurno i izmigoljio se; moguće da je to bila klopka. Znači, ipak je to bilo iznuđivanje? Šta traži?
     "Zlato."
     "Zlato!" Ponjets se namršti. "Metal. Šta će mu?"
     "Ono im je sredstvo razmene."
     "Je li? A odakle da stvorim zlato?"
     "Odakle budeš mogao. Slušaj me, ovo je važno. Sve dok Veliki majstor njuši zlato ništa mi se neće desiti. Obećaj mu onoliko koliko bude tražio. Ukoliko bude potrebno vrati se u Zadužbinu i pribavi ga. Kad me budu oslobodili, pod pratnjom će nas obojicu izvesti iz sistema, a onda ćemo se razdvojiti."
     Ponjets ga je nezadovoljno, netremice posmatrao. "A ti ćeš se onda vratiti ovamo i ponovo pokušati."
     "Moj zadatak je da Askoni prodam atomsku robu."
     "Ukebaće te pre nego što prevališ jedan parsek. To valjda znaš?"
     "Ne znam", reče Gorov. "I da znam ništa se ne bi izmenilo."
     "Idući put će te ubiti."
     Gorov sleže ramenima.
     Ponjets reče mirno: "Ukoliko treba da ponovo pregovaram sa Velikim majstorom želim da me uputiš u celu priču. Do sada sam radio naslepo. Tako se i desilo da su neke moje bezazlene opaske kod Velepoštovanog prouzrokovale napad."
     "Prilično je jednostavna", odgovori Gorov. "Jedini način da se ovde na Periferiji poveća bezbednost Zadužbine bio bi da se osnuje trgovačko carstvo pod kontrolom religije. Još smo suviše slabi da bismo mogli nametnuti političku kontrolu. Jedino tako možemo zadržati Četiri kraljevstva."
     Ponjets klimnu. "To shvatam. A onaj sistem koji ne prihvata atomske naprave ne može se nikada podvesti pod našu religioznu kontrolu..."
     "I zato može postati žarište nezavisnosti i neprijateljstva."
     "Da."
     "U redu, toliko što se tiče teorije", reče Ponjets. "A sad, šta je to što zapravo sprečava prodaju? Religija? Tako mi je bar Veliki majstor natuknuo."
     "To je neka vrsta obožavanja predaka. Njihova predanja govore o hudoj prošlosti, kada su ih izbavili jednostavni i vrli junaci iz starijih pokolenja. U suštini, to je iskrivljavanje onog anarhičnog razdoblja od pre jednog veka, kada je isterana carska vojska i formirana nezavisna vlada. Moderna nauka, a naročito atomska energja, poistovećuje se sa starim carskim režimom koga se sa užasom prisećaju."
     "Tako znači. Ali oni još imaju zgodne brodiće koji su me s lakoćom otkrili na udaljenosti od dva parseka. To mi miriše na atomsku energiju."
     Gorov sleže ramenima: "Ti brodovi su, bez sumnje, zaostali od Carstva. Verovatno su na atomski pogon. Ono što imaju, to održavaju. Stvar je u tome što ne uvode nikakve novine i što im je unutrašnja privreda potpuno neatomska. To je ono što moramo promeniti."
     "Kako mislite da to postignete?"
     "Tako što bismo na nekom mestu slomili otpor. Uprošćeno rečeno, kad bih nekom plemiću prodao perorez čija oštrica emituje polje sile, u njegovom interesu bi bilo da progura zakon koji mu dozvoljava da ga koristi. Strateškom prodajom na strateškim tačkama stvorila bi se proatomska frakcija na dvoru."
     "Tebe su poslali s tim zadatkom, ja sam ovde da te otkupim i odem, a ti ćeš ostati da i dalje pokušavaš? Nije li to malo naglavce postavljeno?"
     "Kako to?" oprezno će Gorov.
     "Čuj", Ponjets iznenada postade očajan, "ti si diplomata a ne trgovac, i to što te tako krste ne čini te trgovcem. Ovaj slučaj je za nekog kome je prodavanje poziv. Meni ovde čitav tovar trune a, kako izgleda, ni kvotu neću ispuniti."
     "Hoćeš da kažeš da bi stavio svoj život na kocku za nešto što nije tvoj posao?" Gorov se usiljeno nasmeši.
     Ponjets reče: "A ti hoćeš da kažeš da se ovde radi o patrotizmu i da trgovci nisu patriote."
     "Opšte je poznato da nisu. Pioniri to nikada nisu."
     "Dobro. Slažem se. Ne perjam ja po svemiru da bih spasavao Zadužbinu ili zbog nečeg takvog. Hoću da zaradim, a ovo mi je prilika. Ukoliko to istovremeno pomaže Zadužbini, utoliko bolje. Ponekad sam rizikovao život i sa manje izgleda na uspeh."
     Ponjets ustade, a Gorov za njim. "Šta ćeš učiniti?"
     Trgovac se osmehnu. "Gorove, ne znam, još ne znam. Ali ako je suština u tome da se prodaje, tvoj sam čovek. Obično nisam hvalisavac, ali ima nešto što ću uvek tvrditi. Do sada mi se nije desilo da na kraju ne ispunim kvotu."
     Vrata ćelije se otvoriše skoro istog trenutka kada je pokucao, a s obe strane ga opkoliše stražari.

4.

     "Prikaz!" smrknuto reče Veliki majstor. On se ugodno smesti na krznu, a uskom šakom uhvati gvozdenu toljagu kojom se poštapao.
     "I zlato, Velepoštovani."
     "I zlato", nehatno se složi Veliki majstor.
     Ponjets spusti kutiju i otvori je, trudeći se da izgleda što samouvereniji. Osećao se usamljenim pred sveopštim neprijateljstvom; onako kako se prve godine osećao u svemiru. Polukrug bradatih savetnika piljio je u njega s odbojnošću. Među njima je bio i Ferl, miljenik mršavog lica koji je neprijateljski ukrućen sedeo pored Velikog majstora. Ponjets ga je već jednom bio video i izdvojio ga je kao glavnog neprijatelja, a stoga i kao glavnu žrtvu.
     Pred dvoranom grupica vojnika čekala je na razvoj događaja. Ponjets je zapravo bio odvojen od svog broda, nije imao nikakvog oružja osim planiranog mita, dok je Gorov i dalje bio talac.
     Na nezgrapnoj čudovišnoj napravi u koju je uložio nedelju dana svoje pronicljivosti, doterao je poslednju stvar pomolivši se da olovom obloženi kvarc izdrži napor.
     "Šta je to?" upita Veliki majstor.
     "Ovo je", reče Ponjets koraknuvši unazad, "malena naprava koju sam sam napravio."
     "To se vidi, ali ne pitam to. To je jedna od onih crnomađijskih gnusoba iz vašeg sveta?"
     "Atomske je prirode", ozbiljno priznade Ponjets, "ali niko od vas ne treba da je dira niti da bilo šta s njom ima. Samo ću se ja njome baviti, te, ako sadrži nešto grozno, na sebe ću primiti svu njenu gnusobu."
     Veliki majstor preteći podiže gvozdenu toljagu prema mašini, a usnice su mu se brzo i nečujno micale u molitvi pročišćenja. Savetnik mršavog lika, s njegove desne strane, naže se prema njemu i njegovi riđi bujni brkovi približiše se uhu velikog majstora. Stari Askonjanin ga se nestrpljivo oslobodi.
     "Kakva je veza između tvoje nečastive sprave i zlata koje bi spaslo život tvom zemljaku?"
     "Pomoću ove mašine", poče Ponjets, dok mu se ruka blago spusti na srednju komoru i pomilova njene tvrde okrugle bokove, mogu gvožđe koje bacate pretvoriti u najčistije zlato. To je jedina čoveku poznata sprava u koju se stavi gvožđe, ružno gvožđe, Velepoštovani, ono isto koje podupire stolicu na kojoj sedite i zidove ove zgrade, a ona ga pretvori u sjajno, teško, žuto zlato."
     Ponjets je i sam osećao kako petlja. Obično je glatko, s lakoćom, ubedljivo govorio kada je hvalio svoju robu, a sad je sve hramalo kao hicem pogođeni svemirski brod. Ali Velikog majstora je zanimao sadržaj, a ne oblik.
     "Tako? Pretvaranje metala u zlato? Bilo je već budala koje su se hvalile da imaju tu čudesnu moć. Platili su za svoje bogohuljenje."
     "A jesu li uspeli?"
     "Nisu." Veliki majstor kao da se zabavljao. "Uspeh u pravljenju zlata bio bi zločin, zločin koji sam po sebi izaziva protivmeru. Međutim, pokušaj plus neuspeh su fatalni. Dakle, šta možeš da učiniš sa mojom palicom?" On rečito udari njome u pod.
     "Velepoštovani će me izviniti. Moja sprava je jedan mali model koji sam sam ovde napravio, a vaša palica je suviše dugačka."
     Sjajne očice Velikog majstora kružile su naokolo, pa se zaustaviše: "Randele, tvoje kopče. Hajde, čoveče, biće ti dvostruko nadoknađene ako treba."
     Kopče su dodavali iz ruke u ruku. Veliki majstor ih zamišljeno odvagnu u šaci.
     "Drži!" reče i baci ih na pod.
     Ponjets ih podiže. Cimao je snažno cilindar dok se ovaj nije otvorio, treptao je i čkiljio trudeći se da na anodnom ekranu brižljivo centrira kopče. Drugi put će biti lakše, ali prvi put ne sme biti nikakve greške.
     Amaterski sklepani transmuter zlovoljno je krkljao deset minuta, sve dok se ne oseti slab miris ozona. Askonjani mrmljajući ustuknuše, a Ferl ponovo nešto žustro prošaputa na poglavarevo uho. Lice Velikog majstora bilo je skamenjeno. Nije se pomerao.
     A kopče postadoše zlatne.
     Ponjets ih pruži Velikom majstoru, promrmljavši "Velepoštovani!" Starac je oklevao, a onda ih jednim pokretom odbi.
     Piljio je u transmuter.
     Ponjets zabrza. "Gospodo, ovo je zlato. Skroz naskroz zlato. Ukoliko želite da proverite možete ga podvrgnuti bilo kojoj poznatoj fizičkoj i hemijskoj analizi. Uopšte se ne može razlikovati od zlata nađenog u prirodi. Svo gvožđe može se na ovaj način preraditi. Rđa ne smeta, niti umerena količina drugih metala!"
     Ponjets je govorio tek da bi ispunio prazninu. Kopče je i dalje držao u ispruženoj šaci, a zlato mu je išlo u prilog.
     Najzad Veliki majstor polagano pruži šaku, što podstače usukanog Ferla da otpočne govoranciju: "Velepoštovani, zlato je s otrovnog izvora."
     Ponjets uzvrati: "I ruža raste na bunjištu, Velepoštovani. Kada trgujete sa vašim susedima kupujete materijal svih zamislivih vrsta ne pitajući kako ga dobijaju, da li pomoću pravoverne mašine koju su blagoslovili vaši milostivi praoci ili neke tvorevine svemira. Uostalom, ne nudim vam mašinu. Nudim vam zlato."
     "Velepoštovani", reče Ferl, "niste odgovorni za grehe stranaca koji ne rade sa vašim pristankom niti sa vašim znanjem. Ali primiti ovo čudno lažno zlato na grešan način dobijeno u vašem prisustvu, i uz vaš pristanak, predstavljalo bi uvredu za žive duhove naših svetih predaka."
     "Ipak, zlato je zlato", premišljao je Veliki majstor, "i samo je zamena za neznabožačku ličnost osuđenog zločinca. Ferle, suviše sitničariš." Ipak je povukao ruku.
     Ponjets nastavi: "Vi ste oličenje mudrosti, Velepoštovani. Promislite, ako se odreknete neznabošca to neće značiti da ste izgubili nešto što je pripadalo vašim precima, dok zlatom koje zauzvrat dobijete možete uresiti svetilišta posvećena njihovim svetim dusima. A jedno je sigurno: ako je zlato samo po sebi zlato, ukoliko to uopšte može biti, zlo će nestati onda kada se metal iskoristi za tako pobožnu svrhu."
     "Tako mi dedovskih kostiju", sa iznenađujućom oštrinom reče Veliki majstor. Usne mu se razdvojiše u kreštavom smehu. "Ferle, šta kažeš za ovog momka? Ova mu reč valja. Valja koliko i reči mojih praotaca."
     Ferl mrgodno odvrati: "Izgleda da je tako. Samo da ne ispadne da je to neka đavolja naprava."
     "Nudim i više", iznebuha će Ponjets. "Zadržite zlato kao zalog. Prinesite ga kao žrtvu na oltare vašim precima, a mene zadržite trideset dana. Ukoliko do isteka tog vremena ne bude znaka nezadovoljstva, ukoliko ne bude nikakvih nesreća, to će biti pouzdan dokaz da je žrtva prihvaćena. Šta se još može ponuditi?"
     Kada Veliki majstor ustade kako bi proverio da nema neodobravanja, niko u Savetu ne propusti da pokaže svoju saglasnost. I sam Ferl je kratko klimnuo grickajući krajičak bujnog brka.
     Ponjets se osmehivao i razmišljao o koristima religioznog obrazovanja.

5.

     Još jedna nedelja bi otpisana dok nije ugovorio sastanak s Ferlom. Ponjets je osećao napetost, ali se sada već privikao na osećaj fizičke bespomoćnosti. Pod stražom je napustio grad, pod stražom se nalazio i u Ferlovoj vili u predgrađu. Nije bilo druge do da to prihvati bez roptanja.
     Izvan Kruga staraca Ferl je izgledao viši i mlađi. A u običnoj odeći nije uopšte izgledao kao Starac.
     On iznenada reče: "Neobičan si ti čovek." Njegove primaknute oči kao da zatreptaše. Već nedelju dana, a naročito u toku protekla dva sata, ništa drugo ne činiš nego nagoveštavaš da mi treba zlato. To mi izgleda kao zaludan posao jer, kome je ono potrebno? Što ne napraviš još jedan korak?"
     "Nije stvar samo u zlatu", diskretno reče Ponjets. "Ne samo u zlatu. Nije to pitanje jednog ili dva zlatnika. Stvar je u onome što stoji iza zlata."
     "A šta može biti iza zlata?" s lukavim osmehom ga podstaknu Ferl. "Nije valjda ovo rđavo prikriven uvod za novu trapavu demonstraciju?"
     "Trapavu?" Ponjets se malo namršti.
     "Oh, svakako." Ferl prekrsti ruke i osloni na njih bradu.
     "Ne kritikujem te. Siguran sam da je trapavost bila namerna. Da sam bio siguran šta joj je razlog, upozorio bih i Velepoštovanog. Da sam ja bio na tvom mestu zlato bih proizveo na svom brodu, a ponudio bih ga nasamo. Tako bi se izbegla ona priredba koju si za nas izveo, a i otpor koji si prouzrokovao."
     "To je tačno", saglasi se Ponjets, "ali pošto sam bio sam, prihvatio sam otpor da bih privukao tvoju pažnju."
     "A tako? Samo to?" Ferl se nije trudio da prikrije da se zabavlja. "Držim da si predložio trideset dana za očišćenje kako bi tu pažnju pretvorio u nešto malo opipljivije. A šta ako se ispostavi da je zlato nečisto?"
     Ponjets sebi dozvoli malo crnog humora. "A od kada to sud o nečistoći zavisi od onih kojima je najviše stalo da zlato bude čisto?"
     Ferl podiže pogled i zagleda se u trgovca. Izgledao je u isti mah i iznenađen i zadovoljan.
     "Razuman stav. Veoma razuman. Reci mi sada zašto si želeo da privučeš moju pažnju?"
     "To ću i učiniti. Ovo malo od kako sam ovde zapazio sam u nekoliko korisnih činjenica vezanih za tebe koje su me zanimale. Na primer, veoma si mlad, veoma mlad za jednog člana Saveta, a čak i to da si iz veoma mlade porodice."
     "Zameraš nešto mojoj porodici?"
     "Nipošto. Tvoji preci su veliki i sveti, to će svako priznati. Ali ima ih koji govore da nisi iz nekog od Pet plemena."
     Ferl se zavali. "Uz dužno poštovanje svima zainteresovanima", uopšte nije krio svoju zlobu, "Pet plemena imaju usahla bedra i retku krv. Danas nema ni pedeset živih pripadnika Plemena."
     "Svejedno, ima ih koji govore da nacija neće prihvatiti da joj neko ko nije iz Plemena bude Veliki majstor. Neizbežno je da mladi i odskora ustoličeni miljenik Velikog majstora stekne moćne neprijatelje među velikašima, tako kažu. Velepoštovani stari, njegova zaštita neće nadživeti njegovu smrt, a tada će neki tvoj neprijatelj nesumnjivo biti onaj koji će protumačiti reči duha Velepoštovanog."
     Ferl se namršti. "Za jednog stranca suviše čuješ. Takve uši su kao stvorene za odsecanje."
     "O tome se može i kasnije odlučiti."
     "Pusti da pogađam." Ferl se nestrpljivo uzvrpolji na stolici. "Ponudićeš mi da steknem bogatstvo i moć pomoću ovih nečastivih mašinica iz tvog broda. Pa?"
     "Pretpostavimo da je tako. U čemu bi mogla da se sastoji tvoja zamerka? Gurnuo bi mi pod nos svoje shvatanje dobra i zla?"
     Ferl odmahnu glavom. "Nikako. Čuj, stranče, tvoj sud o svima nama, donet na osnovu tvog poganog agnosticizma, takav je kakav je, ali ni ja nisam slepi rob naše mitologije, iako možda tako izgleda. Obrazovan sam čovek, gospodine moj, a nadam se, i prosvećen. Duboka suština naših religioznih običaja, u obrednom a ne u etičkom smislu, namenjena je prvenstveno masama."
     "U čemu se, onda, sastoji tvoja glavna zamerka?" blago je insistirao Ponjets.
     "Samo to. Mase. Možda bih bio spreman da s tobom sarađujem, ali se tvoje male mašine moraju tako upotrebljavati da budu korisne. Kako se mogu obogatiti ako moram da upotrebljavam, šta ti ono beše prodaješ, recimo, brijač, drhteći i u najvećoj tajnosti. Možda će moja brada biti lakše i glatkije izbrijana, ali kako ću se obogatiti? Kako da izbegnem smrt u gasnoj komori ili teror rulje ako me jednom uhvate na delu?"
     Ponjets sleže ramenima. "U pravu si. Mogao bih da kažem da bi lek za to bio da se tvoj narod prevaspita te da atomske sprave koristi radi ugodnijeg života, a na tvoju znatnu dobit. To bi bio džinovski zadatak, ne poričem to, ali zarada bi bila još džinovskija. Međutim, to je u ovom času tvoja briga, a nipošto moja. Jer ja ti ne nudim ni brijač, ni nož, a ni mehanički uređaj za uništavanje smeća."
     "A šta nudiš?"
     "Samo zlato. Neposredno. Možeš da dobiješ mašinu koju sam prošle nedelje prikazao."
     Sada se Ferl ukoči, dok mu se koža na čelu grčevito nabirala. "Transmuter."
     "Upravo tako. Rezerve zlata biće jednake rezervama gvožđa. Mislim da bi ga bilo dovoljno za sve potrebe. Dovoljno i za položaj Velikog majstora, uprkos mladosti i neprijateljima. A i bezbedno je."
     "Kako?"
     "Tako što je tajnovitost suština korišćenja aparata; ista onakva tajnovitost koju si opisao kao jedinu meru bezbednosti u pogledu atomskih sprava. Transmuter možeš da strpaš u najdublji lagum u najtvrđoj tvrđavi na najudaljenijem posedu, a da ti, ipak, stalno donosi bogatstvo. Zlato kupuješ, a ne mašinu, a na zlatu se ne vidi kako je proizvedeno jer se ne razlikuje od prirodne tvorevine."
     "A ko će rukovati mašinom?"
     "Ti sam. Biće ti potrebno samo pet minuta da se obučiš. Podesiću je za tebe kad god to budeš poželeo."
     "Šta tražiš zauzvrat?"
     "Pa", Ponjets postade oprezan, "tražim cenu i to dobru. Od toga živim. Recimo, jer to je skupa mašina, kovano gvožđe u količini od jedne kubne stope zlata."
     Ferl poče da se smeje, a Ponjets pocrvene. "Podvlačim, gospodine", oštro dodade, "da ono što budete platili možete nadoknaditi za dva sata."
     "Zaista, a kroz jedan sat ti bi se izgubio, dok bi moja mašina iznenada postala neupotrebljiva. Biće mi potrebna ozbiljna garancija."
     "Imate moju reč."
     "Veoma dobra garancija", podrugljivo produži Ferl, "ali bi tvoje prisustvo bilo još bolje obezbeđenje. Ja ću tebi dati reč da ću ti platiti nedelju dana posle isporuke, ukoliko sve bude u redu."
     "Nemoguće."
     "Nemoguće? A već si zaradio smrtnu kaznu samim tim što si ponudio da mi nešto prodaš. Jedn moja reč bila bi dovoljna da već koliko sutra dospeš u gasnu komoru, ukoliko ne pristaneš."
     Ponjetsovo lice bilo je bezizražajno, jedino su mu oči možda zaigrale. On reče: "To je nepravično preimućstvo. Da li ćeš bar svoje obećanje staviti na papir?"
     "Pa da i ja postanem zreo za smaknuće? Ne, gospodine!" Ferl se veoma zadovoljno nasmeši. "Ne, gospodine. Samo je jedan od nas budala."
     Trgovac tiho reče: "Dakle, dogovoreno je."

6.

     Gorova su oslobodili tridesetog dana u zamenu za pet stotina funti najžućeg zlata. Pored njega bi oslobođena i čuvana, a netaknuta, gnusoba od njegovog broda. Kao i prilikom ulaska u Askonjanski sistem, tako im je i na izlasku valjak pokretnih brodića pokazivao put.
     Ponjets je posmatrao nejasnu, suncem obasjanu tačkicu koja je predstavljala Gorovljev brod, dok je glas Gorova dopirao do njega, jesan i tanak, preko uskog eterskog zraka zaštićenog od prisluškivanja.
     Glas je govorio: "Ali nije to ono što se želi, Ponjetse. Transmuter neće tome poslužiti. Gde si ga, uostalom, nabavio?"
     "Nisam ga nabavio." Ponjetsov odgovor bio je strpljiv. Sklepao sam ga od komore za ozračivanje hrane. U stvari, ne valja. Troši suviše energije, u protivnom bi ga i Zadužbina koristila za pretvaranje metala umesto što po celoj Galaksiji juri teške metale. To je jedan od standardnih trikova svakog trgovca, samo što nikada ranije nisam video pretvaranje gvožđa u zlato. Ali imresivan je i radi, privremeno."
     "U redu. Međutim, baš takav trik nije dobar."
     "Izvukao te je iz sosa."
     "Nije u tome stvar. Stvar je u tome što moram da se tamo vratim čim se budemo otresli naše brižne pratnje."
     "Zbog čega?"
     "Sam si to objasnio onom tvom političaru." Glas Gorova bio je razdražljiv. "Poenta tvoje prodaje sastojala se u činjenici da je transmuter sredstvo za ostvarenje određenog cilja, ali sredstvo koje je samo po sebi bezvredno; poenta je bila u tome da kupuje zlato, a ne mašinu. Psihološki, to je bez sumnje bilo dobro, jer je uspelo, ali..."
     "Ali?" Ponjets je učtivo i uporno navaljivao.
     Glas iz prijemnika postade piskaviji. "Ali mi želimo da im prodamo mašinu koja će kao takva imati određenu vrednost; nešto što će poželeti otvoreno da upotrebljavaju; nešto što će ih konačno privoleti da koriste atomsku tehniku zarad svog sopstvenog interesa."
     "Sve to razumem", blago će Ponjets. "Jednom si to objasnio. Ali pomisli, molim te, šta proističe iz moje prodaje. Dok transmuter bude radio Ferl će kovati zlato, a to će trajati dovoljno dugo da za sebe kupi predstojeće izbore. Sadašnji Veliki majstor neće još dugo."
     "Računaš na zahvalnost?" hladno upita Gorov.
     "Ne, već na vispreni sopstveni interes. Transmuter će mu omogućiti da bude izabran; ostali mehanizmi..."
     "Ne! Ne! Tvoja premisa je pogrešna. On to neće pripisati transmuteru već dobrom, staromodnom zlatu. To je ono što pokušavam da ti kažem."
     Ponjets se isceri i namesti udobnije. "U redu." Dovoljno je nasekirao siromaška. Gorov je već počinjao da zvuči kao da je izvan sebe.
     Trgovac reče: "Ne brzaj, Gorove. Nisam završio. Tu su i druge sprave."
     Izvesno vreme vladala je tišina. A onda glas Gorova oprezno upita: "Koje druge sprave?"
     Ponjets je automatski i nepotrebno gestikulirao. "Vidiš li ovu pratnju?"
     "Da", kratko i nervozno odvrati Gorov. "Kaži mi šta je s tim spravama."
     "Reći ću ti, ako me budeš slušao. To nas prati Ferlova privatna flota; specijalna počast koju mu je ukazao Veliki majstor. Uspeo je da je iskamči."
     "I?"
     "Šta misliš, kud nas vodi? U svoje rudnike na kraju Askone, eto gde. Slušaj!" Ponjets iznenada stade da govori s ponosom. "Rekao sam ti da sam u ovo ušao da bih zaradio, a ne da spasavam svetove. U redu, transmuter sam prodao u bescenje. U bescenje, jer sam rizikovao gasnu komoru, ali to se i onako ne uračunava u kvotu."
     "Vrati se na rudnike, Ponjetse. Kakve oni veze imaju?"
     "Imaju veze sa zaradom. Utovarićemo kalaj, Gorove. Toliko kalaja da ćemo ispuniti svaku stopu prostora na ovoj staroj deregliji, a onda ćemo nešto utovariti i na tvoj brod. Spustiću se sa Ferlom da bih izvršio naplatu, stari druže, a ti ćeš me odozgo štititi svim topovima koje imaš, za svaki slučaj ako Ferl odluči da ne održi reč. Taj kalaj je moja zarada."
     "Za transmuter?"
     "Za čitav moj tovar atmoskih sprava. Po dvostrukoj ceni, plus premija." Slegnuo je ramenima gotovo kao da se izvinjava. "Priznajem da sam ga izradio, ali morao sam da ispunim kvotu, zar ne?"
     Gorov očito nije shvatao. Slabim glasom upita: "Da li bi mogao da objasniš?"
     "Šta tu ima da se objašnjava? To je jasno, Gorove. Vidi ovako, pametnjaković je mislio da me je uhvatio u zamku iz koje nema izlaza, zato što bi njegova reč kod Velikog majstora vredela više od moje. Uzeo je transmuter. Na Askoni je to smrtni zločin, uvek je mogao da kaže da me je namamio u zamku iz najčistijih rodoljubivih pobuda i da me proglasi prodavcem prokazanih stvari."
     "To je jasno."
     "Sigurno, ali nije u igri bila samo njegova reč protiv moje. Vidiš, Ferl nikada nije čuo da postoji, a čak nije mogao ni da zamisli, mikrofilmski registrator."
     Gorov se iznenada zasmeja.
     "Tačno", reče Ponjets. "Imao je preimućstvo. Propisno sam bio ukroćen. Međutim, dok sam mu kao išibani pas podešavao transmuter, u njega sam stavio registrator, a izvadio ga prilikom prve opravke narednog dana. Imao sam savršeni snimak njegove sanctum sanctorum, svetinje nad svetinjama, dok je siroti Ferl, glavom i bradom, rukovao transmuterom do maksimalnog broja ergova, kvocajući nad svojim prvim zlatnikom kao da je upravo sneo jaje."
     "Pokazao si mu reziltate?"
     "Posle dva dana. Jadničak, nikada ranije u životu nije video zvučne trodimenzionalne slike u boji. Za sebe tvrdi da nije praznoveran, ali ako sam ikad ranije video da se odrastao čovek tako prepao, možeš me nazvati lažovom. Kada sam mu rekao da je na gradskom skveru postavljen aparat i da je podešen tako da proradi u podne da bi ga milion fanatičnih Askonjana moglo posmatrati, a da će ga potom taj isti milion raskomadati, već kroz pola sekunde mi je balavio kolena. Bio je spreman da prihvati svaki posao koji predložim."
     "A jesi li ga?" U glasu Gorova se osećalo da prigušuje smeh. "Ovaj, jesi li ga zaista postavio na gradskom trgu?"
     "Ne, to nije bilo bitno. Pristao je na posao. Kupio je svaku napravu koju sam ja, a i svaku koju si ti imao, u zamenu za onoliko kalaja koliko budemo mogli da povezemo. U tom času verovao je da sam spreman na sve. To je pismeni ugovor, a pre nego što siđem dole sa njim daću ti jedan primerak radi predostrožnosti."
     "Ali povredio si njegov ego", reče Gorov. "Da li će upotrebaljavati naprave?"
     "Što da ne? To je jedini način da nadoknadi gubitke, a ako pomoću njih i zaradi, izlečiće svoj ponos. Osim toga, on će postati novi Veliki majstor, i biće to najbolja moguća ličnost, jer će biti nama naklonjena."
     "Da", reče Gorov, "bila je to povoljna prodaja. Ipak, tvoja tehnika prodaje je neosporno nezgodna. Nije ni čudo da su te isterali iz bogoslovije. Zar si potpuno lišen osećaja za moralne vrednosti?"
     "Šta mari?" ravnodušno odvrati Ponjets. "Znaš šta je Salvor Hardin rekao o osećaju za moralne vrednosti."

Peti deo: BOGATI TRGOVCI

     TRGOVCI - ...Sa psihoistorijskom neminovnošću narastala je privredna kontrola Zadužbine. Trgovci su se bogatili, a sa bogatstvom je dolazila i moć...
     Ponekad se zaboravlja da je Hober Melou život započeo kao običan trgovac. Nikada se ne zaboravlja da ga je završio kao prvi među obogaćenim trgovcima...

     ENCIKLOPEDIJA GALAKTIKA

1.

     Džorejn Sat sastavi vrhove brižljivo namanikiranih prstiju i reče: "Pomalo je zagonetno. Zapravo, ovo u najstrožem poverenju, mogla bi to biti nova kriza Harija Seldona."
     Čovek naspram njega potraži cigaretu u džepu svog kratkog kaputa sašivenog po smirnjanskoj modi. "Ništa o tome ne znam, Sate. Opšte je pravilo da prilikom svake kampanje za izbor gradonačelnika političari svih boja najavljuju Seldonovu krizu."
     Sat jedva da se osmehnu. "Ja ne agitujem, Melou. Pred sobom imamo atomsko oružje za koje ne znamo otkuda potiče."
     Hober Melou, trgovac sa Smirna, spokojno je i gotovo ravnodušno pušio. "Nastavi. Ukoliko imaš još nešto, istresi to." Melou nikada nije pravio grešku da bude suviše ljubazan prema nekom iz Zadužbine. Jeste da je sa Spoljne planete, ali čovek je čovek.
     Sat pokaza na trodimenzionalnu kartu zvezda na stolu. On podesi komande i grozd od pola tuceta zvezdanih sistema crveno zaplamsa. "To je Korelijska republika", tiho reče.
     Trgovac klimnu. "Bio sam tamo. Smrdljiva rupčaga! Pretpostavljam da je možeš nazivati republikom, jedino što nekako uvek ispadne da za komodora bude izabran neko iz porodice Argo. A ako ti se to slučajno ne dopadne, nešto ti se desi." Iskrivi usnu i ponovi: "Bio sam tamo."
     "Ali si se i vratio, što nije uvek bio slučaj. Tri trgovačka broda, po Konvencijama nepovrediva, nestala su u toku prošle godine na teritoriji te republike. Ti brodovi bili su opremljeni svim uobičajenim nuklearnim eksplozivima i odbrambenim poljima sila."
     "Kakve su bile poslednje vesti s brodova?"
     "Rutinski izveštaj. Ništa drugo."
     "Šta je Korelija izjavila?"
     Satove oči jetko zasjaše. "Nismo mogli o tome da se raspitujemo. Najveće preimućstvo Zadužbine na Periferiji predstavlja glas o njenoj moći. Misliš da možemo da izgubimo tri broda i da se za njih raspitujemo?"
     "Pa kako bi bilo da mi kažeš šta hoćeš od mene?"
     Džorejn Sat nije traćio vreme na takav luksuz kao što je ljutnja. Kao gradonačelnikov sekretar bio je primoran da se bakće sa većnicima iz opozicije, sa onima koji traže posao, sa raznim reformatorima, ili pak, sa udarenim tipovima koji tvrde da su pronikli u tok buduće istorije koju je predodredio Hari Seldon.
     Metodično, on reče: "Trenutak. Vidiš, ne može biti slučajno da su se tri broda izgubila u istom sektoru iste godine, a atomska energija se može savladati samo atomskom energijom. Automatski se postavlja pitanje: ukoliko Korelija ima atomsko naoružanje, odakle ga dobija?"
     "I odakle ga dobija?"
     "Postoje zapravo samo dve mogućnosti. Ili ga Korelijanci sami izrađuju ..."
     "Malo verovatno!"
     "Krajnje neverovatno! No, druga mogućnost bila bi da je neko od naših veleizdajnik."
     "Misliš?" Melouov glas bio je hladan.
     Sekretar staloženo reče: "Nema ničeg čudnovatog u toj mogućnosti. Od kako su Četiri kraljevstva priznala Zadužbinsku konvenciju u svakoj od tih nacija imali smo posla sa priličnim grupama disidenata. Svako od bivših kraljevstava ima svoje pretendente na presto i bivše plemiće koji sigurno ne mogu voleti Zadužbinu. Možda su u međuvremenu neki od njih postali aktivni."
     Melou jako pocrvene. "Tako. Imaš li nešto da mi kažeš? Ja sam Smirnjanin."
     "Znam. Ti si Smirnjanin, rođen na Smirnu, jednom od nekadašnja Četiri kraljevstva. Samo, po obrazovanju ti si čovek Zadužbine. Po rođenju si stanovnik Spoljašnjeg sveta. Nema sumnje da je tvoj deda bio baron u doba ratova sa Anakreonom i Larisom, a izvan sumnje je i to da su vam porodična dobra oduzeta u ono doba kada je Sef Sermak izvršio preraspodelu zemlje."
     "Ne, crnog mi Svemira, ne! Moj deda je bio sin svemirskog naseljenika plebejske krvi, a skapao je istovarajući ugalj uz bednu nadnicu još pre Zadužbine. Ništa ne dugujem starom režimu. Ali rođen sam na Smirnu i ne stidim se ni Smirna ni Smirnjana, tako mi Galaksije! Tvoje podmukle insinuacije o veleizdaji neće me toliko upaničiti da počnem da se ulizujem Zadužbini. A sada, ili mi izdaj naređenja ili me optuži, a sasvim mi je svejedno koja će od te dve stvari biti."
     "Moj čestiti trgovče, ne dam ni elektron za to da li je tvoj deda bio kralj Smirna ili najveći dronja na planeti. Istrtljao sam tu burgiju o tvom rođenju i precima da bih ti dokazao da me to ne zanima. Očigledno nisi shvatio. Da se vratimo na stvar: Smirnjanin si. Poznaješ stanovnike Spoljnih svetova. Osim toga, trgovac si, i to jedan od najboljih. Bio si u Koreliji, poznaješ Korelijance. Tamo ćeš morati ponovo da odeš."
     Melou je duboko disao."Kao špijun?"
     "To nikako. Kao trgovac, ali otvorenih očiju. Ukoliko utvrdiš odakle dobijaju energiju... ali, da te podsetim, pošto si Smirnjanin, da su dva od izgubljenih brodova imala smirnjansku posadu."
     "Kada polazim?"
     "Kada će ti brod biti spreman?"
     "Za šest dana."
     "Tada ćeš i poći. Sve ostale pojedinosti dobićeš u Admiralitetu."
     "U redu." Trgovac ustade, odsečno se rukova i krupnim koracima iziđe.
     Sat je oklevao, izveštačeno šireći prste i masirajući ih da olakša napetost; konačno sleže ramenima i uđe u gradonačelnikovu kancelariju.
     Gradonačelnik ugasi viziekran i zavali se: "Šta ti o tome misliš, Sate?"
     "Možda je dobar glumac", reče Sat i zamišljeno se zagleda ispred sebe.

2.

     Istog dana uveče, na dvadeset i prvom spratu Hardinovog zdanja, u momačkom stanu Džorejna Sata, Publis Manlio polagano je pijuckao vino.
     U krhkom ostarelom telu Publisa Manlia sticala su se dva visoka zvanja Zadužbine. U gradonačelnikovom kabinetu on je sekretar za spoljne poslove, a pored toga, za sve Spoljne sunčane sisteme, izuzev za samu Zadužbinu, on je i arhiepiskop Crkve, Čuvar Svete hrane, Starešina hramovnika i još čitav beskonačni niz zbunjujućih, ali zvučnih titula.
     Upravo je rekao: "Pristao je da pošalješ tog trgovca. To je nešto."
     "Da, ali tako malo", reče Sat. Ne donosi nam odmah ništa. Cela stvar je podvala najsirovije vrste, pošto nemamo načina da je do kraja predvidimo. To je kao da bacaš konopac, nadajući se da će se nekim slučajem na njemu obreti i omča."
     "Tačno. A taj Melou je sposoban čovek. Šta ako ne naseda lako na podvale?"
     "Taj se rizik mora preduzeti. Ukoliko postoji izdaja, onda su u nju umešani sposobni ljudi. Ukoliko je nema, potreban nam je sposoban čovek koji će otkriti istinu. A Malou će biti obazriv."Čaša ti je prazna."
     "Ne hvala."Dosta sam pio."
     Sat napuni svoju čašu, strpljivo podnoseći brižna razmišljanja drugog čoveka.
     Ma čime da se to razmišljanje bavilo, završilo se bez odluke, jer arhiepiskop iznebuha i gotovo naprasito upita: "Sate, o čemu misliš?"
     "Reći ću ti, Manlio." Tanke usne mu se razvukoše. Nalazimo se usred Seldonove krize."
     Manlio se zagleda, a zatim tiho reče: "Kako znaš? Da se nije Seldon opet pojavio u Vremenskoj kripti?"
     "Prijatelju, to nije neophodno. Slušaj, razmisli i sam. Otkako je Galaktičko carstvo diglo ruke od Periferije i ostavilo nas da se sami petljamo, nikada nismo imali protivnika koji bi raspolagao atomskom energijom. Sada ga imamo, po prvi put. Već to, samo po sebi, izgleda važno. A nije samo u tome stvar. Po prvi put za sedamdeset godina nalazimo se pred velikom unutrašnjom političkom krizom. Izgleda mi da sinhronizacija te dve krize, unutrašnje i spoljašnje, čini stvar očiglednom."
     Manliove oči se suziše: "Ukoliko je to sve, nije dovoljno. Do sada smo imali dve Seldonove krize, a oba puta je pretila opasnost da se Zadužbina zatre. Treće krize ne može biti sve dok se takva opasnost ponovo ne pojavi."
     Sat nikada nije pokazivao nestrpljenje. "Opasnost se javlja. Svaka budala može da prepozna krizu kada ona već nastupi. Uistinu, biti od koristi državi znači otkriti tu krizu u začetku. Pazi, Manlio, postupamo u skladu sa planiranom istorijom. Znamo da jednog dana treba da ponovo sagradimo Galaktičko carstvo. Znamo da će za to biti potrebno hiljadu godina ili skoro toliko. A znamo i to da ćemo se u tom razdoblju suočiti sa izvesnim određenim krizama. Prva kriza nastupila je pedeset godina posle osnivanja Zadužbine, a druga trideset godina posle nje. Od tada je proteklo skoro sedamdeset i pet godina. Vreme je, Manlio, vreme."
     Manlio se neodlučno počeša po nosu: "I tako si ti skovao plan kako da tu krizu dočekaš?"
     Sat potvrdi glavom.
     "A ja", nastavi Manlio, "treba li i ja da u tome odigram neku ulogu?"
     Sat ponovo klimnu. "Pre nego što se suočimo sa atomskom pretnjom iz inostranstva, moraćeš da u našu rođenu kuću uvedeš red. Ovi trgovci..."
     "Ah!" Arhiepiskop se ukruti, a mu pogled postade oštar. "Baš tako. Ovi trgovci. Korisni su, ali isuviše jaki, isuviše neoubuzdani. Potiču sa Spoljnih svetova, vaspitavani su po strani od religije. S jedne strane, znanje stavljamo u njihove šake, dok, s druge, ukidamo najjaču vlast nad njima."
     "A ako budemo dokazali izdaju?"
     "Ako u tome budemo uspeli, direktna akcija bi bila jednostavna i dovoljna. No, to nije najmanje važno. Čak da među njima i nema izdaje, oni predstavljaju nesiguran elemenat u našem društvu. Za nas ih ne vezuju ni patriotizam, ni zajedničko poreklo, pa čak ni versko strahopoštovanje. Pod njihovim svetovnim vođstvom spoljne provincije, koje nas još od Hardinovog doba smatraju svetom planetom, mogle bi se konačno otcepiti..."
     "To vidim, ali koji bi bio lek..."
     "Lek se mora brzo naći, pre nego što Seldonova kriza dostigne vrhunac. Ukoliko napolju ima atomskog naoružanja, a nezadovoljstva unutra, ishod bi mogao biti veoma neizvestan." Sat spusti praznu čašu koju je pre toga vrteo među šakama. "To je očigledno tvoj posao."
     "Moj?"
     "Ja to ne mogu obaviti. Moje je zvanje činovničko i ne daje mi nikakva zakonodavna ovlašćenja."
     "Gradonačelnik..."
     "Nemoguće. Njegova ličnost je potpuno negativna. Energičan je samo kad treba da se izbegne odgovornost. Ali ako bi se pojavila neka nezavisna stranka koja bi mogla ugroziti njegov ponovni izbor, možda bi i blagoizvoleo pristati da mu se ukaže na put."
     "Ali Sate, ja nemam dara za praktičnu politiku."
     "To prepusti meni. Ko zna, Manlio? Još od vremena Salvora Hardina arhiepiskopski i gradonačelnički položaj nisu bili sjedinjeni u jednoj ličnosti. Međutim, sada bi se to moglo desiti, ukoliko dobro obaviš svoj zadatak."

3.

     A na drugom kraju grada, u prisnijoj sredini, Hober Melou je imao drugi sastanak. Dugo je slušao, a sada oprezno reče: "Da, čuo sam za tvoju kampanju da se u Veću ostvari neposredno predstavništvo trgovaca. Ali zašto ja, Tvere?"
     Haim Tver, uvek oran da podseti, pitao ga to neko ili ne, da je bio u prvoj skupini sa Spoljnih planeta koja je primila svetovno obrazovanje u Zadužbini, prosto je sijao.
     "Znam je šta radim", reče. "Sećaš li se gde smo se prvi put sreli prošle godine?"
     "Na skupštini trgovaca."
     "Tačno. Vodio si taj sastanak. Prikovao si one violine sa crvenim vratinama za stolice, a onda si ih sve strpao u džepčić na košulji i poneo sa sobom. A i kod masa u Zadužbini pališ. Opčinjavaš ih ili bar imaš solidnu reputaciju pustolova, što je isto."
     "Vrlo dobro", suvo će Melou. "Ali zašto baš sada?"
     "Zato što je sada naša šansa. Da li znaš da je sekretar za poslove obrazovanja podneo ostavku? Još nije saopšteno, ali biće uskoro."
     "Kako ti to znaš?"
     "Tako... nije važno..." On zgađeno odmahnu rukom. "Tako je. Akcionistička stranka se cepa i već sada bismo mogli da je ukopamo po pitanju jednakih prava za trgovce ili još pre, po pitanju demokratije, za i protiv."
     Melou se lenjo zavali na stolici, zagledavši se u svoje debele prste. "Hm! Žalim, Tvere, ali iduće nedelje odlazim nekim poslom. Moraćeš da nađeš nekog drugog."
     Tver se zablenu u njega. "Poslom? Kakvim poslom?"
     "Strogo je poverljiv. Hitnost prvog reda. I tako to, znaš. Bio sam na razgovoru sa ličnim sekretarom gradonačelnika."
     "Sa onom zmijom Satom?" Haim Tver se uzbudi. "Trik. Taj kučkin sin te se otarasio, Melou..."
     "Stani!" Melou spusti šaku na stisnutu pesnicu sagovornika. Nemoj da se uzbuđuješ. Ako je trik, vratiću se jednog dana da se obračunamo. A ako nije, tvoja zmija Sat nam ide na ruku. Slušaj, približava se Seldonova kriza."
     Melou je očekivao reakciju, ali do nje ne dođe. Tver je samo piljio. "Šta je to Seldonova kriza?"
     "Oh, Galaksijo!" Na taj antiklimaks Melou besno prasnu. "Šta si, do đavola, radio u školi? Šta ti uopšte znače takva glupa pitanja?"
     Stariji čovek se namrgodi: "Što ne objasniš..."
     Zavladao je dug tajac, a onda Melou obori pogled i polagano reče: "Objasniću ti. Kada je Galaktičko carstvo počelo da odumire na rubovima i kada su krajevi Galaksije počeli da se vraćaju u varvarstvo i da se otcepljuju, Hari Seldon i skupina njegovih psihologa osnovali su jednu koloniju, Zadužbinu, ovde usred tog darmara, kako bismo očuvali umetnost, nauku i tehnologiju i stvorili jezgro Drugog carstva."
     "Ah, da, da..."
     "Nisam završio", hladno primeti trgovac. "Tok budućnosti Zadužbine bio je isplaniran na osnovu, tada veoma razvijene, psihoistorijske nauke, i stvoreni su uslovi kako bi se proizveo niz kriza, koje će nas primorati da ubrzamo svoj put prema budućem Carstvu. Svaka kriza, svaka Seldonova kriza obeležava jednu epohu u našoj istoriji. Sada se približavamo jednoj od njih, našoj trećoj krizi."
     "Razume se!" Tver sleže ramenima. "Trebalo je da se setim. Ali odavno sam izašao iz škole, davno pre tebe."
     "To pretpostavljam. Ostavi to sad. Važno je to da me šalju napolje usred razvoja ove krize. Ne može se reći šta ću zateći kada se budem vratio, a i izbori za Veće održavaju se svake godine."
     Tver pogleda nagore: "Da li si na tragu nečemu?"
     "Ne."
     "Imaš li neke određene planove?"
     "Ni najmanji nagoveštaj."
     "Pa..."
     "Pa, ništa. Hardin je jednom rekao: 'Da bi se uspelo nije dovoljno samo planirati. Čovek mora i da improvizuje.' Improvizovaću."
     Tver neodlučno odmahnu glavom, a zatim obojica ustadoše gledajući se.
     Na prečac, ali sasvim suvo, Melou reče: "Čuj, kako bi bilo da pođeš sa mnom? Ne zveraj tako, čoveče. Bio si trgovac pre nego što si zaključio da u politici ima više uzbuđenja. Tako sam bar čuo."
     "Gde ideš? Kaži mi bar to."
     "U pravcu Vasalijanskog Procepa. Ne mogu ti reći ništa određenije dok ne budemo u svemiru. Šta kažeš?"
     "A šta ako Sat odluči da me drži na oku?"
     "Što je malo verovatno. Ukoliko mu je stalo da se mene otarasi, zašto to ne bi bio slučaj i s tobom? Osim toga, nijedan trgovac ne mora da se otisne u svemir ukoliko nije sam sebi odabrao posadu. Vodim sa sobom koga želim."
     U pogledu starijeg čoveka zaiskri čudan sjaj. "U redu, idem!" On ispruži ruku. "To će mi biti prvo putovanje u poslednje tri godine."
     Melou zgrabi i prodrmusa njegovu šaku. "Dobro. U dobar čas! A sad, da prikupim momke. Znaš gde je ukotvljena Daleka zvezda, jel' da? Onda se pojavi sutra. Zbogom."

4.

     Korelija je jedan od toliko čestih fenomena u istoriji: republika, čiji vladar ima sve atribute apsolutnog monarha, izuzev imena. Stoga je imala i uobičajeni despotizam koji nije bio sputavan čak ni onim ublažavajućim uticajima što postoje kod legitimne monarhije: kraljevskom 'čašću'i dvorskom etikom.
     Materijalno gledano, njeno napredovanje je bilo slabo. Doba Galaktičkog carstva je prohujalo, ostavivši za sobom kao jedini trag ćutljive spomenike i srušene građevine. Doba Zadužbine još ne beše nastupilo, a sudeći po odlučnoj rešenosti korelijskog vladara, komodora Aspera Arga i po njegovom strogom nadzoru nad trgovcima i još strožoj zabrani misionarstva, to doba neće nikada ni nastupiti.
     Sama svemirska luka bila je oronula i u propadanju, i posada Daleke zvezde je toga bila mučno svesena. Natruli hangari stvarali su trulu atmosferu i Haim Tver se vrpoljio i jadikovao otvarajući pasijans.
     Hobar Melou zamišljeno primeti: "Ovde ima dobrog materijala za trgovanje." Spokojno je posmatrao kroz okno. Do sada se malo šta moglo reći o Koreliji. Putovanje je bilo neuzbudljivo. Eskadru korelijanskih brodova, koja je presrela Daleku zvezdu, sačinjavali su mali, kljakavi ostaci stare slave ili razdrndane, olupine od brodova. Sa strahom su se držali na rastojanjue, i posle nedelju dana koliko je već Meloua čekao da dobije odgovor na svoje molbe da bude primljen od strane mesnih vlasti.
     Melou ponovi: "Ovde bi se lepo trgovalo. Tako reći netaknuta teritorija."
     Tver nestrpljivo podiže glavu i baci karte u stranu. "Šta, do đavola, misliš da učiniš, Melou? Posada gunđa, oficiri su zabrinuti, a ja se pitam..."
     "Pitaš se? A šta?"
     "U vezi sa situacijom. I tobom. Šta ćemo preduzeti?"
     "Čekaćemo."
     Stari trgovac frknu i pocrvene. Zatim zareža: "Oćoravio si, Melou. Oko zaštitnog polja broda postavljena je straža, a iznad nas su brodovi. Šta ako se pripremaju da pomoću nas naprave rupu na zemlji."
     "Imali su nedelju dana da to učine."
     "Možda čekaju na pojačanje." Tverov pogled bio je oštar.
     Melou naglo sede. "Da, pomišljao sam i na to. Vidiš, u tom slučaju imali bismo lep problem. Prvo, dovde smo dospeli bez teškoća. Međutim, to ne mora ništa značiti, jer su samo tri od više od tri stotine brodova nestala prošle godine. Procenat je mali. Ipak to može značiti i to da je broj njihovih brodova sa atomskom energijom mali, tako da se ne usuđuju da ih nepotrebno izlažu opasnosti, sve dok se taj broj ne poveća.
     S druge strane, to može značiti i da uopšte nemaju atomsku energiju. Ili da je imaju, a da je skrivaju bojeći se da smo nešto načuli. Na kraju krajeva, jedno je gusarski uzaptiti nesmotrene, lako naoružane trgovačke brodove, a nešto sasvim drugo uludo zamajavati oponumoćenog izaslanika Zadužbine, kada sama činjenica njegovog prisustva može značiti da Zadužbina postaje sumnjičava. Dodaj ovome ..."
     "Stani Melou, stoj!" Tver podiže ruku. "Čitavom ovom govorancijom si me udavio. Na šta, u stvari, ciljaš? Preskoči ono između."
     "Moraš da saslušaš i ono između, inače nećeš razumeti, Tvere. Obe strane čekaju. Oni ne znaju šta ja ovde radim, a ja ne znam šta oni ovde imaju. Međutim, u slabijem položaju sam ja jer sam sam, a oni su čitav svet i možda imaju atomsku energiju. Ne mogu sebi dozvoliti da budem onaj koji će popustiti. Razume se, to je opasno. Svakako, dole na zemlji možda ima neka rupa koja na nas čeka. Ali to smo od početka znali. Šta se drugo može učiniti?"
     "Ne znam... Ko je, sad, pa to?"
     Melou strpljivo pogleda uvis i uključi prijemnik. Ekran posvetle i pokaza ogrubelo lice narednika straže.
     "Govori, naredniče."
     Narednik reče: "Oprostite, gospodine, ljudi su pustili unutra jednog misionara iz Zadužbine."
     "Koga?" Melou pomodre.
     "Misionara, gospodine. Potrebno mu je bolničko lečenje, gospodine."
     "Zbog ovoga će lečenje mnogima biti potrebno, naredniče. Naredi ljudima da zauzmu borbene položaje."
     Salon za posadu bio je prazan. Pet minuta posle naređenja, na svojim mestima pored topova, nalazili su se čak i oni koji nisu bili na dužnosti. U anarhičnim područjima međuzvezdanog svemira Periferije brzina je bila velika vrlina, a posada majstora trgovca odlikovala se upravo brzinom.
     Melou polagano uđe i sa svih strana odmeri misionara. Pogled mu skliznu na zbunjenog poručnika Tintera, koji je stajao s jedne strane, a zatim na narednika Demena, čije su se bezizražajno lice i flegmatična pojava nalazili s druge strane misionara.
     Majstor trgovac se okrete prema Tveru, trenutak razmišljajući: "E onda, Tvere, tiho ovamo sazovi sve oficire, osim koordinatora i balističara. Neka ljudstvo ostane na svojim mestima do daljih naređenja.
     Tokom petominutne pauze Melou je nogom otvarao vrata nužnika, zavirivao iza šanka, povlačio zavese sa debelih okana. Na pola minuta sasvim napusti odaju, a kad se vratio rasejano je pevušio.
     Ljudi uđoše jedan za drugim. Tver uđe za njima i bešumno zatvori vrata.
     Melou mirno reče: "Pre svega, ko je bez mog dopuštenja pustio ovog čoveka unutra?"
     Narednik koraknu napre. Svi su skretali poglede. "Izvinite, gospodine. Niko određeno. U neku ruku, bilo je to uz opšti pristanak. On je jedan od nas, moglo bi se reći, a ovi stranci ovde..."
     Melou ga preseče: "Shvatam tvoja osećanja, naredniče. Jesu li ovi ljudi pod tvojom komandom?"
     "Da, gospodine."
     "Kad se ovo završi provešće po nedelju dana u samici. Ti se oslobađaš svih starešinskih dužnosti na isto vreme. Razumeš?"
     Izraz narednikovog lica se uopšte nije promenio, ali mu se ramena jedva primetno poviše. On odsečno odvrati: "Da, godpodine."
     "Možeš se udaljiti. Vrati se na svoj položaj kod topa." Za njim se zatvoriše vrata, a onda nastade žamor.
     Tver uzviknu: "Čemu kažnjavanje, Melou? Znaš da ovi Korelijanci ubijaju uhvaćene misionare."
     "Svaki postupak protivan mojim zapovestima sam po sebi je loš, bez obzira na eventualne razloge koji su mu išli u prilog. Niko ne sme da napusti ili uđe na brod bez dozvole."
     Poručnik Tinter buntovno progunađa: "Sedam dana bez akcije. Tako se ne može održati disciplina."
     Melou ledeno uzvrati: "Ja mogu. Kakva je vrednost discipline u idealnim uslovima? Ja ću je održati i onda kada se suočavamo sa smrću, u protivnom nema svrhe. Gde je taj misionar? Dovedite mi ga."
     Trgovac sede, a pred njega izvedoše spodobu u skerletnom ogrtaču.
     "Kako se zovete, oče?"
     "A?" Skerletno odevena spodoba se dokotrlja do Melou, dok joj se pri tom celo telo kretalo kao mašina. Pogled joj je bio prazan, a na slepoočnici je imala modricu. Do tada, koliko je to Melou primetio, nije izustila nijednu reč niti načinila bilo kakav pokret.
     "Kako se zovete, oče?"
     Misionar iznenada grozničavo ožive. Ruke mu se raširiše kao da će nekoga da zagrli.
     "Sinko, deco moja! Neka vas večno štiti ruka Galaktičkog duha!"
     Tver iskorači, nemirna pogleda, i promuklo progovori:
     "Čovek je bolestan. Neka ga neko odvede do postelje. Melou, naredi da ga strpaju u postelju i da se neko za njega pobrine. Ozbiljno je povređen."
     Melou ga odgurnu dugačkom rukom. "Ne mešaj se, Tvere, ili ću te izbaciti napolje. Vaše ime, oče?"
     U iznenadnoj molbi ruke misionara se sklopiše. "Pošto ste vi prosvećeni, spasite me od nevernika." Reči su kuljale. "Spasite me od tih zveri i mračnjaka što su se kao gavrani na me stuštili, a svojim zločinima žele da nahude i samom Galaktičkom duhu. Ja sam Džord Parma, sa anakreonskih planeta. Školovao sam se u Zadužbini, u samoj Zadužbini, deco moja, sveštenik sam Duha, upućen u sve njegove tajne, ovamo me je pozvao unutrašnji glas." Borio se za dah. "Propatio sam u rukama nevernika. Kako ste vi deca Duha, u ime tog Duha zaštitite me od njih."
     Prekinu ih glas iz kutije za uzbunu koji se zaori metalnim tonom:
     "Na vidiku neprijateljske jedinice! Traži se naređenje."
     Svi pogledi se automatski podigoše prema zvučniku.
     Melou besno opsova. Sa škljocanjem, on uključi mikrofon i viknu: "Pozor! To je sve!" a zatim ga isključi.
     Uputi se potom prema teškim zavesama, koje se na njegov dodir šušteći razmakoše, i turobno se zagleda napolje.
     Neprijateljske jedinice. Njih nekoliko hiljada, a sačinjavaju ih pripadnici korelijanske rulje. Ološ koji se valjao i opkoljavao luku od jednog do drugog kraja; pri hladnoj oštroj svetlosti magnezijumskih raketa videlo se kako se oni iz prvih redova raštrkano približavaju.
     "Tinteru!" Trgovac se ne osvrnu, ali mu je vrat otpozadi bio crven. "Uključi spoljni zvučnik i vidi šta žele. Pitaj da li se među njima nalazi i neki zvanični predstavnik. Nemoj ništa obećavati niti pretiti, u protivnom ću te ubiti."
     Tinter se okrete i iziđe.
     Melou oseti na svom ramenu grubu šaku, ali je strese. Bio je to Tver. Besno mu zašišta na uho: "Melou, moraš podržati ovog čoveka. Drukčije se ne može sačuvati obraz. Iz Zadužbine je, i na kraju krajeva, sveštenik je. Ti divljaci napolju... Čuješ li me?"
     "Čujem te, Tvere", zareža Melou. "Imam ja ovde drugog posla nego da štitim misionare."Gospodine, učiniću ono što ja budem hteo, a tako mi Seldona i cele Galaksije, drzneš li se da me zaustaviš iščupaću ti smrdljivi grkljan. Ne preprečuj mi put, Tvere, ili ću te smožditi."
     On se okrenu i poče da krupno korača. "Ti! Oče Parma! Znaš li ti da po Konvenciji nijedan Misionar Zadužbine ne sme ući na teritoriju Korelije?"
     Misionar je drhtao. Moram onamo gde me vodi Duh, sinko moj. Ukoliko mračnjaci odbacuju svetlost, nije li to samo znak da im je ona potrebna?"
     "Nije reč o tome, oče. Ti si ovde protivno zakonima Korelije i Zadužbine. Prema zakonu, ja te ne mogu štititi."
     Misionareve ruke se ponovo podigoše. Nestade njegove ranije pometenosti. Čula se prozukla galama brodskog sistema za spoljnu vezu, kao i slab, u talasima, žamor pobesnele horde kako mu odgovara. Taj zvuk unese rastrojenost u misionarev pogled.
     "Čuješ ih? Zašto mi pominješ zakon koji su ljudi stvorili? Ima i prečih zakona. Nije li Galaktički duh rekao: 'Ne ostani ravnodušan na patnje tvog brata.' A nije li rekao i ovo: 'Makar se radilo o bednom i nezaštićenom, valja da tako postupiš.'
     Zar nemate topove? Zar nemate brod? Nije li iza vas Zadužbina? A pre svega i iznad svega, nije li Duh taj koji upravlja svemirom?" Zastao je da povrati dah.
     U to napolju prestade da odjekuje snažni glas Daleke zvezde, a u odaju se vrati, sav uznemiren, poručnik Tinter.
     "Govori", kratko reče Melou.
     "Gospodine, traže da se izruči ličnost Džorda Parme."
     "A ako to ne bude učinjeno?"
     "Čuju se razne pretnje, gospodine. Teško je razabrati. Toliko ih je, i izgledaju prilično gnevni. Ima tamo i jedan koji kaže da upravlja oblašću i policijom, ali je očigledno da nije svoj gospodar."
     "Gospodar ili ne", sleže ramenima Melou, "on predstavlja poredak. Kaži im da će im otac Džord Parma biti izručen, ukoliko se taj guverner ili policajac, ili šta već jeste, sam približi brodu."
     Iznenada, u šaci mu se obre pištolj. On dodade: "Ne znam šta je neposlušnost. Sa njom nisam nikada imao iskustva. Ali ako ovde neko misli da može mene da uči, ja ću mu odmah za uzvrat očitati lekciju."
     Pištolj se polako okretao, i zadržao se na Tveru. Lice starog trgovca sa naporom se opusti, ruke mu se olabaviše i spustiše. Muklo je disao kroz nos.
     Tinter se udalji, i kroz pet minuta sitna prilika se izdvoji iz gomile. Približavala se polagano i oklevajući, očigledno premrla od straha. Dva puta se osvrnula i dva puta su je vidne pretnje višeglavog čudovišta naterale da produži.
     "U redu." Melou mahnu blasterom koji još nije bio vratio u korice. "Grane i Apšure, izvedite ga."
     Misionar zaciča. Podiže ruke i ukočeni prsti mu poleteše uvis, dok mu široki rukavi spadoše otkrivajući tanke podlaktice prošarane venama. "Neka svetlost namah sevnu i utrne." Melou zatrepta i ponovo prezrivo mahnu rukom.
     Misionar je sipao reči, pokušavajući da se otrgne. "Proklet bio izdajica koji brata brata svojega prepušta zlu i smrti. Neka ogluve uši koje se oglušuju o preklinjanja bespomoćnog! Neka oslepe oči obnevidele na nevinost! Neka zauvek bude crna duša koja se s tamom druži!"
     Tver je snažno pritiskao uši šakama.
     Melou vrati blaster u korice i odloži ga. "Na svoja mesta", naredi pribrano. "Održavajte stanje potpune pripravnosti još šest sati posle razilaženja okupljenih. Posle toga, u vremenu od četrdeset osam časova, želim dvostruke straže. Po isteku tog vremena dobićete nova naređenja. Tvere, pođi sa mnom."
     Bili su sami u Melouovim odajama. Melou pokaza na stolicu i Tver sede. Njegova zdepasta prilika kao da se smanjila.
     Melou ga je netremice podrugljivo posmatrao. "Tvere", reče, "razočaran sam. Za ove tri godine kako se baviš politikom kao da si zaboravio običaje trgovaca. Zapamti ovo, tamo u Zadužbini ja sam možda i demokrata, no ne bih se libio da postanem i tiranin ukoliko bi mi to pomoglo da svojim brodom upravljam onako kako želim. Nikada ranije nisam morao da na svoje ljude potežem blaster, a to ne bih ni sada učinio da ti nisi skrenuo. Tvere, ti nemaš nikakav zvaničan položaj, ovde si po mom pozivu i svu pažnju ću ti ukazivati dpk smo nasamo. Međutim, od sada pa nadalje, u prisustvu mojih oficira ili ljudi ja sam za tebe 'gospodin' a ne 'Melou'. A kada izdam neko naređenje ima da poskočiš brže nego poslednji regrut, inače ćeš još brže biti ispeglan. Shvataš?"
     Vođa stranke proguta pljuvačku. Oklevajući reče: "Izvinjavam se."
     "Primam izvinjenje! Da se rukujemo?"
     Tverovi prsti nestadoše u ogromnoj Melouovoj šaci. Tver primeti: "Namere su mi bile dobre. Teško je poslati čoveka napolje, da ga linčuju. Onaj klecavi guverner, ili već šta je, ne može ga spasti. To je ubistvo."
     "Tu ne mogu ništa. Iskreno govoreći, čitav taj incident mi je sumnjiv. Nisi ništa primetio."
     "Šta?"
     "Ova svemirska luka nalazi se usred udaljenog, mrtvog sektora. Odjednom se tu stvori nekakav misionar, begunac. Odakle je pobegao? Dolazi ovamo. "Slučajna podudarnost? Okuplja se ogromna gomila sveta. Odakle? Najbliži, iole veći grad, mora da je udaljen najmanje sto milja odavde. A oni stižu za pola časa. Kako?"
     "Kako?" ponovi Tver.
     "A šta ako su misionara ovamo doveli i podmetnuli ga kao mamac? Naš prijatelj, otac Parma, bio je veoma pometen. A onda je odjednom izgledao sasvim pribran."
     "Zlostavljanje...", gorko promrmlja Tver.
     "Možda! A možda je i tako smišljeno, da se viteški i galantno stavimo u glupu odbranu čoveka. Ovde se nalazio protivno zakonima Korelije i Zadužbine. Da sam ga podržao, to bi bilo ravno objavi rata protiv Korelije, a Zadužbina ne bi imala pravnog osnova da nas brani."
     "Preteruješ."
     Zvučnik zaječa i odloži Melouov odgovor. "Gospodine, primili smo zvanično saopštenje."
     "Smesta ga pošaljite."
     Posle škljocanja, u useku se pojavi blistavi valjak. Melou ga otvori i istrese iz njega srebrom impregnirani list. Znalački ga protrlja između palca i kažiprsta, pa reče: "Teleportiran direktno iz glavnog grada. Komodorov lični papir."
     Jednim brzim pogledom pročitao je poruku i kratko se nasmejao.
     "I tako, ja sam preterao, zar ne?"
     On hitnu poruku Tveru, dodajući: "Pola sata pošto smo predali misionara najzad dobijamo veoma učtiv poziv da pristupimo uzvišenoj komodorovoj ličnosti, posle sedam dana čekanja. Mislim da smo položili ispit."

5.

     Komodor Asper bio je narodni čovek, kako je sam sebe prozvao. Preostali venčić sede kose mlitavo mu je padao na ramena, košulja mu je vapila za pranjem, a govor je propraćao šmrkanjem.
     "Ovde nema razbacivanja, trgovče Melou", reče on. "Nema razmetanja. U meni vidite samo prvog građanina države. To znači naziv komodor, a to je i jedina titula koju imam."
     Izleda da mu je sve to pričinjavalo neizmerno zadovoljstvo. "Zapravo, tu činjenicu i smatram jednom od najjačih veza između Korelije i vašeg naroda. Obavešten sam da i vaš narod uživa u blagodeti republikanstva kao i mi."
     "Tačno komodore", ozbiljno potvrdi Melou, zadržavajući za sebe poređenje, "to je argument za koji smatram da snažno govori u prilog trajnom miru i prijateljstvu između naših vlada."
     "Mir! Ah!" Komodorova seda brada se grčila od sentimentalnih grimasa koje su se smenjivale na njegovom licu. "Mislim da na Periferiji nema čoveka kome ideal Mira više leži na srcu nego meni. Iskreno mogu reći da vladavina mira nikada nije bila narušena, još od onog doba kada sam u vođenju države nasledio svog starog oca. Možda to ne bi trebalo da pominjem", on se blago nakašlja, "ali kažu mi da sam kod mog naroda, mojih sugrađana, poznatiji kao Voljeni Asper."
     Melou je bludeo pogledom po negovanom vrtu. Možda su se visoki muškarci sa neobično oblikovanim, ali očito opasnim oružjem, slučajno skrivali po uglovima u znak predostrožnosti zbog njegovog prisustva. To bi bilo razumljivo. Međutim, čelične konstrukcije, koje su se vile nebu pod oblake, opasujući ovo mesto, očigledno su bile nedavno pojačane, što baš nije potkrepljivalo sliku o Voljenom Asperu.
     Melou primeti: "Sreća, onda, da sa vama imam posla, komodore. Despotima i monarsima sa susednih svetova, gde ne uživaju u blagodetima prosvećene uprave, često nedostaju one odlike koje jednog vladara čine voljenim."
     "Odlike, koje na primer?" Komodorov glas sadržao je notu opreznosti.
     "Briga za dobrobit naroda. Za razliku od njih, vi to shvatate."
     Dok su natenane šetali komodorov pogled ostade oboren na šljunkovitu stazu. Iza leđa je jednom šakom trljao drugu.
     Melou tečno nastavi: "Do sada je trgovina između naša dva naroda trpela zbog ograničenja koja je vaša vlada nametnula našim trgovcima. Jamačno vam je odavno postalo jasno da neograničavana trgovina..."
     "Slobodna trgovina!" progunđa komodor.
     "Dobro, slobodna trgovina. Sigurno uviđate da bi bila od koristi za obe strane. Ima stvari koje vi imate, a mi ih želimo, kao i onih koje mi imamo, a vi ih želite. Potrebna je samo razmena da bi došlo do potpunog blagostanja. Jednom prosvećenom vladaru, kakav ste vi, prijatelju svog naroda, mogao bih reći, organu naroda, ne treba o ovome nadugačko razglabati. Ne želim da vređam vašu inteligenciju time što bih vam dalje objašnjavao."
     "Tačno! To sam shvatio. Ali šta da se radi?" Žalosno je cvileo. "Vaši su uvek bili tako nerazumni. Pristalica sam svake trgovine koju naša privreda može da podnese, ali ne pod vašim uslovima. Nisam ja isključivi gospodar ovde." On podiže glas. "Samo sam sluga javnog mnenja. Moji ljudi ne prihvataju trgovinu prošaranu skerletom i zlatom."
     Melou se ispravi: "Obavezna religija?"
     "Tako je uvek bilo. Sigurno pamtite slučaj sa Askonom od pre dvadeset godina. Prvo su im prodali neku vašu robu, pa su vaši zatražili punu slobodu za delatnost misionara koji bi tom robom rukovali kako valja, a zatim da se osnuju Hramovi zdravlja. Onda je došlo do osnivanja verskih škola, do davanja autonomnih prava sveštenim licima, i koji je ishod? Askona je sada integralna članica Zadužbinskog sistema, dok Veliki majstor ne može ni za sopstvene gaće da kaže da su njegove. Oh, ne! Dostojanstvo jednog nezavisnog naroda to nikada ne bi podnelo."
     "Ono što ja predlažem ne bi bilo nalik ovome o čemu ste govorili", ubaci Melou.
     "Ne?"
     "Ne. Ja sam majstor trgovac. Moja religija je novac. Sva ta mistika i hokus-pokusi misionara me nerviraju, i milo mi je što odbijate da to podržite. To vas čini mojom vrstom čoveka."
     Komodorov smeh je bio piskav i isprekidan.
     "Dobro rečeno! Trebalo je da Zadužbina ranije pošalje čoveka tvog kalibra." On prijateljski spusti šaku na trgovčevo široko rame. Ipak, čoveče, rekao si mi samo polovinu. Rekao si mi samo šta nije dobra prilika. A sad mi reci šta jeste."
     "Jedina dobra prilika, komodore, jeste ona koja će vas zatrpati ogromnim bogatstvima."
     "Zaista?" Komodor šmrknu. "A čemu bi mi ona poslužila? Istinsko bogatstvo je ljubav sopstvenog naroda. To imam."
     "Možete imati oba, jer moguće je jednom šakom zgrtati zlato, a drugom ljubav."
     "E sad, mladiću, kada bi to bilo moguće, bila bi to zanimljiva pojava. Kako bi ti to postigao?"
     "Oh, postoji više načina. Teško je odabrati. Da vidimo... Na primer, luksuzna roba. Ovaj predmet..."
     Iz unutrašnjeg džepa Melou izvuče pljosnati lanac od uglačanog metala. "Evo, na primer ovo."
     "Šta je to?"
     "To treba da se demonstrira. Možete li da zovnete neku devojku? Bilo koju mladu ženu. Biće potrebno i ogledalo, po mogućstvu do poda."
     "Hm, hm! Hajd'mo onda unutra."
     Komodor je svoje prebivalište nazivao kućom. Stanovništvo bi ga, bez sumnje, nazvalo palatom. Nepristrasnom Melouovom pogledu ličilo je na tvrđavu. Bilo je sagrađeno na uzvišici koja se nadnosila nad glavnim gradom. Zidovi su bili debeli i pojačani. Prilazi su bili čuvani, a arhitektonski je to zdanje sve podređivalo odbrani. Pravo prebivalište, kiselo pomisli Melou, za Voljenog Aspera.
     Pred njima je bila mlada devojka. Duboko se poklonila komodoru, koji reče: "Ovo je jedna od komodorovih devojaka. Da li će odgovarati?"
     "Savršeno."
     Komodor je pažljivo posmatrao kako Melou namešta lanac oko devojčinog struka, a zatim se povlači unazad.
     Komodor prezrivo šmrknu: "Je li to sve?"
     "Molim vas da navučete zavese, komodore. Mlada damo, pored same kopče ima jedno dugmence. Pomerite ga nagore, molim vas. Samo hrabro, ništa vam se neće dogoditi."
     Devojka postupi kako joj je rečeno i zadrža dah gledajući u svoje šake, a onda zagrca: "Oh!"
     Od struka, kao izvora, bila je obasjana bledom, prozračnom svetlošću promeljive boje, koja joj se iznad glave uzdizala u vidu blistave krunice žive vatre. Izgledalo je kao da je neko iščupao iz neba polarnu svetlost i salio je u ogrtač. Devojka kroči ka ogledalu i zagleda se u njegakao opčinjena.
     "Evo, uzmi ovo." Melou joj pruži ogrlicu od bezbojnih kamičaka. "Stavi je oko vrata."
     Devojka ga posluša, a svaki kamičak postade po jedan plamičak, koji je zapalacao i skerletnozlatno zasvetlucao onog časa kada se našao u svetlećem polju.
     "Šta misliš o ovome?" upita je Melou. Devojka nije odgovarala, ali joj se u očima očitavalo divljenje. Komodor napravi pokret šakom i ona oklevajući pomeri dugme nadole i sav sjaj nestade. Ona ih napusti ponevši sa sobom uspomenu.
     "Vaši su komodore", reče Melou, "za komodoru. Smatrajte ih malim darom od Zadužbine."
     "Hm, hm." Komodor je obrtao pojas i oglicu u ruci, kao da im odmerava težinu. "Kako se to postiže?"
     Melou sleže ramenima. "To je pitanje za naše tehničare. Ali radiće i bez, podvlačim bez, svešteničke pomoći."
     "Konačno, to su samo ženske đinđuve. Šta se s tim može uraditi? Odakle bi pristizao novac?"
     "Imate li balove, prijeme, bankete, tu vrstu provoda?"
     "Oh, da!"
     "Znate li da bi žene plaćale za takav nakit? Bar deset hiljada kredita."
     Komodor se osmehnu. "Ah!"
     "A kako energetski izvor upravo za ovaj komad ne može trajati duže od šest meseci, bilo bi ga potrebno čest menjati. Ovakvih stvari vam možemo prodati koliko želite, u zamenu za kovano gvožđe u vrednosti od hiljadu kredita. To bi vam donelo zaradu od devet stotina od sto."
     Komodor je čupkao bradu i bio zaokupljen nekim grdnim računanjem u sebi. "Galaksijo, kako će se vojvotkinje o to otimati. Ponudu ću ograničavati, a pustiću ih da same licitiraju cenu. Razume se, neće smeti da saznaju da se ja lično..."
     Melou reče: "Ukoliko želite, možemo vam objasniti kako funkcionišu lažne korporacije. Zatim, kad posao krene možete uzeti naš kompletni asortiman naprava za domaćinstvo. Imamo peći na sklapanje u kojima se za pet minuta ispeče i najtvrđe meso, da bude mekano kao duša. Imamo noževe koje ne treba oštriti. Zatim nešto što odgovara kompletnoj perionici, a može se spakovati u ormarić i radi potpuno automatski. Zatim, tu su mašine za pranje posuđa. Glačalice za pod, nameštaj, usisivači prašine, rasvetna tela... oh, što vam duša poželi. Pomislite samo koliko će porasti vaša popularnosti ako narodu to učinite dostupnim. Pomislite koliko ćete uvećati količinu, hm, ovozemaljskih dobara, ako država zadrži monopol na prodaju uz dobit od devet stotina od sto. Njima će to značiti više od novca, a neće morati da znaju koliko ste vi za to platili. I ne gubite iz vida da nijedna od tih sprava neće iziskivati nadzor sveštenika. Svi će biti zadovoljni."
     "Svi, izuzev vas, kako izgleda. Šta vi time dobijate?"
     "Samo ono što svaki trgovac po zakonu Zadužbine dobija. Moji ljudi i ja ubiramo polovinu od ukupne ostvarene zarade. Vi samo kupite sve što želim da prodam, i svi ćemo dobro proći. Sasvim dobro."
     Komodor je uživao u svojim mislima. "U čemu rekoste da biste želeli da budete isplaćeni? U gvožđu?"
     "Da, ali interesuju me i ugalj i boksit. Zatim duvan, biber, magnezijum, tvrdo drvo. Samo ono čega imate u dovoljnim količinama."
     "Dobro zvuči."
     "Tako mi izgleda. Oh, i još jedna stvar, uzgred budi rečeno, komodore. Mogao bih da vam obnovim alate u fabrikama."
     "A? Kako?"
     "Eto, uzmimo vaše čeličane. Imam neke spretne spravice koje s čelikom postižu takve stvari, da svode proizvodne troškove na jedan od sto od sadašnjih. Cene bi mogle biti prepolovljene, a da ipak, sa proizvođačem podelite lepu zaradu. Da bih vam pokazao na šta mislim, dozvolite mi jednu demonstraciju. U gradu imate čeličanu? Neće biti potrebno mnogo vremena."
     "To se da srediti, trgovče Melou. Ali sutra, sutra. Da li biste večerali s nama večeras?"
     "Moji ljudi..." započe Melou.
     "Neka svi dođu", širokogrudo reče komodor. "Simbolično prijateljsko zbližavanje naših naroda. To će nam pružiti priliku da nastavimo prijateljski razgovor. Samo jedno", lice mu se izduži i postade strogo, "bez vaše religije. Nemojte misliti da ovim stvarate pukotinu za vaše misionare."
     "Komodore", suvo primeti Melou, "dajem vam reč da bi religija smanjila moju zaradu."
     "Sad dosta. Otpratiće vas do broda."