***


Moja čežnja za Maksom Demijanom ponovo je postala silna. O njemu nisam znao ništa, već godinama ništa. Jedan jedini put o školskom raspustu bio sam se susreo s njim. Sad vidim da sam taj kratak susret zatajio u svojim beleškama, i vidim da sam to učinio iz stida i sujete. Moram to da nadoknadim.

Dakle, jednom za vreme školskog raspusta, kad sam blazirana i uvek nešto umorna lica iz moga kafanskog doba tumarao po rodnom gradu, vitlao štapom i zagledao se u stara, nimalo izmenjena, prezriva lica filistara, došao mi je u susret moj nekadašnji prijatelj. Čim sam ga spazio, stresao sam se. I munjevitom brzinom proletela mi je kroz glavu misao na Franju Kromera. Da li je ipak Demijan tu stvar doista zaboravio! Ta bilo je tako neprijatno što sam imao prema njemu tu obavezu, upravo, jedna glupa detinja priča, ali i pored toga obaveza ...

Izgleda da je čekao hoću li mu se javiti, i kad sam to učinio što sam mogao nemarnije, pružio mi je ruku. To je opet bio njegov stisak ruke! Tako čvrst, topao, a ipak hladan, muški!

On mi se zagleda pažljivo u lice, i reče:

— Porastao si, Sinklere.

On sam, pak, učinio mi se sasvim nepromenjen, isto tako star, isto tako mlad kao uvek.

On mi se priključi i podosmo u šetnju. Govorili smo o samim sporednim stvarima, ništa o nekadašnjici. Pade mi na um da sam mu nekad pisao više puta, ne dobivši od njega odgovor. Ah, da ih je samo zaboravio, ta glupa, glupa pisma! On o tome ne reče ni reči.

Tada još nije postojala Beatriča, niti slika, bio sam još usred svoga raspusnog doba. Pred gradom sam ga pozvao da svrati sa mnom u jednu kafanu.

On pođe. Razmetljivo poručih bocu vina, nasuh, kucnuh se s njim, pokazah da sam odlično upoznat sa studentskim običajima oko pijenja, i ispraznih prvu čašu u jednom gutljaju.

— Odlaziš mnogo u kafane? — zapita me on.

— Pa da — rekoh leno — šta da se inače radi? Na kraju krajeva, to je još uvek najveselije.

— Misliš? Može biti. Nešto u tome je vrlo lepo — zanos, bahantsko raspoloženje! Ali ja nalazim da se kod većine ljudi koji mnogo sede u krčmi to sasvim izgubilo. Čini mi se da je upravo to jurenje u krčmu nešto sasvim filistarsko. Jest, cele noći, sa zapaljenim buktinjama, uz pravi lepi zanos i pomamu! Ali tako stalno, jedan satljik za drugim, ta to doista nije ono pravo! Zar bi ti sebi mogao da predstaviš Fausta kako iz večeri u veče sedi za unapred zadržanim stolom?

Ja ispih i pogledah ga neprijateljski.

— Da, ali nije svako Faust — rekoh kratko.

On me pogleda malo zaprepašćen.

Potom se nasmeja sa starom svežinom i nadmoćnošću.

— Pa neka, što da se oko toga prepiremo? U svakom slučaju, život jednog pijanice ili raspusnika je verovatno življi negoli život besprekornog građanina. A zatim — to sam jednom čitao — život raspusnika je jedna od najboljih priprema za mističara. Samo takvi ljudi kao sveti Avgustin postajali su vidoviti. I on je ranije voleo da uživa i da se provodi.

Bio sam nepoverljiv, i nisam hteo ni u kom slučaju dopustiti da on mnome gospodari. Zato rekoh iskusno:

— Da, svako po svome ukusu! Da priznam otvoreno, meni nije nimalo stalo da postanem vidovit ili tako što.

Demijan senu na mene znalački svojim malo zažmirenim očima.

— Dragi Sinklere — reče lagano — nije mi bila namera da ti kažem neprijatne stvari. Uostalom — u koju svrhu ti sada ispijaš svoje satljike, to ne znamoni ti ni ja. Ono u tebi što izgrađuje tvoj život, ono već zna zašto. Tako je dobro što znamo da u nama unutra ima nekog koji sve zna, sve hoće, sve čini bolje nego mi sami. Ali oprosti, moram kući.

Rastadosmo se na brzu ruku. Ostao sam u kafani sasvim rđavo raspoložen, ispio sam svoju bocu do dna, i saznao, kad sam hteo da odem, da ju je Demijan već platio. To me je još više najedilo.

Na tom sitnom događaju zadržale su se sada ponovo moje misli. One su bile ispunjene Demijanom. I reči koje je izgovorio u ovoj gostionici u predgrađu opet su uskrsnule u mom pamćenju, neobično sveže i neizglađene. — "Tako je dobro što znamo da u nama unutra ima nekog koji sve zna!"

Pogledao sam u sliku koja je visila na prozoru i bila sasvim ugašena. Ali sam video da oči još plamte. To je bio pogled Demijanov. Ili je bio onaj koji je bio u meni unutra. Onaj koji sve zna.

Kako sam čeznuo za Demijanom! Nisam ništa o njemu znao, on mi nije bio dostižan. Znao sam samo to da verovatno negde studira, i da je, po završetku njegovog gimnazijskog doba, njegova mati napustila naš grad.

Prisećao sam se svih uspomena na Maksa Demijana, počev još od moje povesti s Kromerom. Kako se ponovo mnogo štošta zaorilo što mi je on nekada bio kazao, i sve je to imalo još i danas smisla, bilo je aktuelno, ticalo se mene! I ono što je pri našem poslednjem, tako malo veselom susretu bio kazao o raspusniku i svecu, pojavilo mi se odjednom jasno pred dušom. Nije li isti slučaj bio i sa mnom? Nisam li i ja živeo u zanosu i kalu, u opijenosti i izgubljenosti, dok nije, s jednim novim životnim podstrekom, u meni oživelo upravo ono što je suprotno, težnja za čistotom, čežnja za svetošću?

Tako sam se i dalje podavao uspomenama, već je odavno bila pala noć, a napolju je padala kiša. I u mojim uspomenama čuo sam da pada kiša, to je bio onaj čas pod kestenovim drvećem gde me je on nekad ispitivao o Franji Kromeru i pogodio moje prve tajne. Uskrsavali su, jedan za drugim, razgovori na putu za školu, časovi pred pričešće. I naposletku mi pade na um moj stvarno prvi susret s Maksom Demijanom. O čemu je tada upravo bilo reči? Nisam mogao odmah da se prisetim, ali sam se zadržao na ovome, i sasvim sam bio utonuo u to. I evo, uskrsnu ponovo i to! Stajali smo pred našom kućom, pošto mi je bio prethodno saopštio svoje mišljenje o Kainu. Tada je govorio o starom, izlizanom grbu, uglavljenom iznad naše kapije u završnom kamenu koji je odozdo naviše postajao širi. Kazao je da ga to zanima, i da se mora obratiti pažnja na takve stvari.

U noći sam sanjao o Demijanu i o grbu. Ovaj se stalno menjao, Demijan ga je držao u rukama, često je bivao mali i siv, često silno veliki i raznobojan; ali mi je on objasnio da je to uvek jedan i isti. Naposletku me je primorao da taj grb pojedem. Kad sam ga progutao, osetio sam, veoma prestrašen, da je progutana ptica s grba u meni oživela, da me ispunjuje i da počinje da me proždire iznutra. U samrtnom strahu trgao sam se, i probudio.

Rasanio sam se, bilo je to usred noći, i čuo sam kako kiša sipa u sobu. Ustadoh da zatvorim prozor, i pri tome stupih na nešto svetio što je ležalo na podu. Ujutru spazih da je to moj naslikani list. Ležao je u vlazi na podu, i sav se smežurao. Ja ga razapeh da se suši u jednoj teškoj knjizi, između listova tanke hartije. Kad sam idućeg dana ponovo pogledao šta je s tim, bio se osušio. Ali se i izmenio. Crvena usta su izbledela, i postala malo uža. To su sad bila potpuno Demijanova usta.

Odmah sam se dao na posao da naslikam novi list, pticu sa grba. Kako je upravo ona izgledala, nisam više jasno znao, a ponešto na njoj, kao što sam znao, nije se više moglo prepoznati ni izbliza, pošto je ta stvar bila stara i često premazivana bojom. Ptica je stajala ili sedela na nečem, možda na nekom cvetu, ili na nekoj kotarici ili gnezdu, ili na kruni nekog drveta. Nisam se za to brinuo, i počeo sam s onim o čemu sam imao jasnu predstavu. Iz neke neodređene potrebe počeo sam odmah s jakim bojama, glava te ptice bila je na mom listu žuta kao zlato. Radio sam i dalje na tome kako mi je kad naspelo, i za nekoliko dana završio sam stvar.

Bila je to sad neka ptica grabljivica, sa oštrom, smelom glavom kao u kopca. Polovinom tela bila je uvučena u tamnu Zemljinu loptu, iz koje se probijala kao iz kakvog ogromnog jajeta, na plavoj nebeskoj pozadini. Posmatrajući poduže taj list, činilo mi se sve više i više da je to onaj raznobojni grb kakav mi se pričinio u snu.

Da pišem pismo Demijanu, ne bi mi bilo moguće, čak i da sam bio znao kuda. Ali, u istom sanjarskom naslućivanju s kojim sam u to vreme činio sve to, odlučio sam da mu pošaljem sliku sa kopcem, dospela ona do njega ili ne. Nisam na njoj ništa napisao, čak ni svoje ime, isekao sam brižljivo ivice, kupio sam veliki omotač od hartije, i na njemu napisao nekadašnju adresu svoga prijatelja. Onda sam to poslao.

Približavao se jedan ispit, i ja sam morao da radim za školu više nego inače. Bio sam opet pao u milost kod svojih nastavnika otkako sam najedanput promenio svoje gadno vladanje. Doduše, nisam ni sada bio dobar đak, ali ni ja niti iko drugi nije pomišljao na to kako je pre pola godine svima izgledalo verovatno da ću biti po kazni otpušten iz škole.

Moj otac je ponovo više pisao na onaj način kao ranije, bez prebacivanja i pretnji. Ali me ništa nije gonilo da njemu ili ikom drugom objašnjavam kako se taj preokret sa mnom zbio. Bio je puki slučaj što se taj preokret poklapao sa željama mojih roditelja i nastavnika. Taj preokret me nije priveo drugima, nije me nikom približio, načinio me je samo usa-mljenijim. On je stremio nekuda, ka Demijanu, ka nekoj dalekoj sudbi. Ja to i sam nisam znao, jer sam time bio upravo zahvaćen. To je bilo otpočelo s Beatričom; ali od nekog vremena živeo sam sa svojim naslikanim listovima i sa svojim mislima na Demijana u jednom tako sasvim nestvarnom svetu, da sam čak i nju bio potpuno izgubio iz vida i iz misli. O svojim snovima, svojim očekivanjima, svojoj unutrašnjoj promeni ne bih nikome mogao kazati ni reči, čak ni da sam to hteo.

Ali, kako bih mogao to hteti?

5

Ptica se probija iz jajeta


 Moja naslikana ptica sagledana u snu bila je na putu i tražila je moga prijatelja. Odgovor mi je stigao na najčudniji način.
 
U razredu, na svome mestu, našao sam jednom posle odmora između dva časa jednu ceduljicu u svojoj knjizi. Ona je bila previjena upravo onako kao što je kod nas bio običaj kad bi drugovi iz istog razreda za vreme časa doturali krišom jedan drugom neko pisamce. Samo sam se začudio ko li mi to šalje takvu ceduljicu, jer ni sa jednim drugom nisam opštio na taj način. Pomislio sam da će to biti poziv na kakvu đačku šalu, u kojoj ja ipak ne bih uzeo udela, te zato metnuh cedulju nepročitanu spreda u svoju knjigu. Tek za vreme časa ona mi slučajno dođe ponovo do ruku.
 
Poigrah se hartijom, razvih je ne misleći ništa, i nađoh na njoj nekoliko ispisanih reči. Bacih pogled na to, zapeh kod prve reči, uplaših se i pročitah, dok mi se srce steže pred sudbom kao u velikoj hladnoći.
 
„Ptica se probija iz jajeta. Jaje je svet. Ko hoće da bude rođen, mora da razori jedan svet. Ptica leti ka bogu. Bog se zove Abraksas."
 
Pročitavši više puta ove redove, utonuh u duboko razmišljanje. Nikakva sumnja nije bila moguća, to je bio odgovor od Demijana. Niko nije mogao znati o ptici, sem mene i njega. Dobio je moju sliku. Razumeo je i pomogao mi da je protumačim. Ali kako je sve to bilo povezano? I — to me je više od svega mučilo — šta je to značilo Abraksas? Tu reč nisam nikada čuo ni pročitao. „Bog se zove Abraksas!"
 
Čas je prolazio, a ja nisam ništa čuo od cele nastave. Počeo je i idući, poslednji tog prepodneva. Čas je držao jedan mlad suplent, koji je tek došao s univerziteta, i nama se svideo već zato što je bio tako mlad i što nije prema nama zauzeo lažno dostojanstveni stav. Pod vodstvom doktora Folena čitali smo Herodota. Ovo čitanje spadalo je u onaj mali broj školskih predmeta koji su me zanimali. Ali ovog puta nisam pažljivo slušao. Rasklopio sam svoju knjigu mehanički, ali nisam pratio prevođenje, i ostao sam i dalje utonuo u svoje misli. Uostalom, već više puta sam bio iskusio kako je tačno to što mi je Demijan nekada kazao na času duhovne nastave. Kad sam za vreme nastave bio veoma obuzet svojim vlastitim mislima, mogao sam biti siguran da će me nastavnik ostaviti na miru. Doduše, kad sam bivao rasejan ili sanjiv, onda bi se on najedanput pojavio preda mnom: i to mi se već bilo desilo. Ali, kad je čovek doista razmišljao, kad je bio doista udubljen, onda je bio zaštićen. A i ono s netremičnim gledanjem već sam okušao i osvedočio se da je tačno. Nekada, u Demijanovo vreme, to mi nije polazilo za rukom, ali sad sam često osećao da se sa pogledima i mislima može mnogo štošta da posvršava.
 
Tako sam sedeo i sada, i bio daleko od Herodota i škole. Ali iznenada mi nastavnikov glas senu u svesti kao munja, tako da se prenuh sav prestrašen. Čuo sam njegov glas, on je stajao sasvim kraj mene, već sam pomislio da je izgovorio moje ime. Ali me on nije gledao. Ja odahnuh.
 
Tada ponovo začuh njegov glas. On glasno izgovori reč „Abraksas".
 
U objašnjenju, čiji sam početak bio prečuo, doktor Folen nastavi:
 
— Mi ne smemo sebi da predstavimo shvatanje onih sekta i mističnih skupina iz starog doba tako naivno kao što ona izgledaju sa stanovišta racionalističkog posmatranja. Nauku u našem smislu staro doba uopšte nije poznavalo. Ali zato je postojalo bavljenje filozofsko-mističkim istinama, i ono je bilo veoma jako razvijeno. Iz toga su delom postale magija i igra, koje su, doduše, često dovodile do prevare i zločina. Ali i magija je imala plemenito poreklo i duboke misli. Tako i učenje o Abraksasu, koje sam maločas naveo kao primer. To ime se pominje u vezi s grčkim magijskim formulama, i vrlo često ga drže za ime nekog magijskog đavola, kakvog divlji narodi još i danas imaju. Ali izgleda da Abraksas znači mnogo više. To ime možemo zamisliti kao ime nekog božanstva, koje je imalo simboličan zadatak da sjedini u sebi božansko i satansko.
 
Omaleni učeni čovek govorio je dalje lepo i žustro, niko nije bio veoma pažljiv, i pošto se ime nije više pominjalo, to uskoro i moja pažnja utonu opet natrag u mene samog.
 
„Sjediniti božansko i satansko", odjekivalo je u meni. Ovde sam mogao ja da se nadovežem. To mi je bilo dobro poznato još iz razgovora s Demijanom iz poslednjeg doba našeg prijateljstva. Demijan je tada bio rekao da mi doduše imamo Boga koga poštujemo, ali ovaj predstavlja samo hotimično rastavljenu polovinu sveta (to je bio zvaničan, dopušten, „svetao svet"). Ali bi trebalo poštovati ceo svet; dakle, trebalo bi ili imati jednog boga koji je i đavo, ili bi trebalo zavesti pored službe Bogu još i službu đavolu. A sad je dakle Abraksas bio bog koji je bio u isti mah bog i đavo.
 
Neko vreme tražio sam veoma revnosno po tom tragu, ali nisam odmicao napred. Preturio sam bezuspešno čitavu jednu biblioteku tragajući za Abraksasom. Ali moje biće nije nikad bilo jako sklono ovoj vrsti neposrednog i svesnog traženja, pri čemu se nalaze najpre samo one istine koje ostaju čoveku kao kamenje u ruci.

Lik Beatriče, kojom sam se izvesno vreme bavio tako mnogo i prisno, tonuo je postupno, ili, bolje reći, udaljavao se lagano od mene, približavao se sve više vidokrugu, i postajao sve više kao sen, sve udaljeniji, bledi. Ona nije bila više dovoljna duši.

Sada poče da se javlja neko novo sazdanje u mojoj čudno protkanoj egzistenciji, koju sam vodio kao kakav mesečar. U meni procveta čežnja za životom; bolje reći, čežnja za ljubavlju i čulni nagon — koji sam neko vreme mogao preobratiti u obožavanje Beatriče — tražili su nove slike i svrhe. Ispunjenje mi još nije nikako dolazilo u susret, i bilo mi je nemoguće, više nego ikad, da obmanem čežnju i da nešto očekujem od devojaka kod kojih su moji drugovi tražili svoju sreću. Sanjao sam opet plahovi-te snove, i to više po danu negoli noću. Predstave, slike ili želje ponicale su u meni i odvlačile me iz spoljnog sveta, tako da sam s tim slikama u sebi, s tim snovima ili senkama, opštio stvarnije i življe nego sa svojom stvarnom okolinom.

Jedan određen san, ili neka igra mašte koja se stalno vraćala, dobili su za mene veliki značaj. Taj san, najznačajniji i od najvećeg uticaja u mome životu, bio je otprilike ovakav: Vratio sam se natrag u očinski dom — iznad kapije svetlela se na plavoj pozadini žuta ptica s grba. — U kući mi dođe mati u susret — ali kad stupih unutra i htedoh da je zagrlim, to nije bila ona, nego neki lik koji nisam nikada bio video, veliki i snažan, sličan Maksu Demijanu i mome naslikanom listu, ali ipak drukčiji i, uprkos krepkosti, potpuno ženski. Taj lik me je privlačio k sebi, i primao me u dubok, drhtav ljubavni zagrljaj. Slast i groza bili su pomešani, zagrljaj je bio bogosluženje, ali je u isti mah bio i zločin. Suviše mnogo uspomena na moju majku, suviše mnogo uspomena na moga druga Demijana bilo je oduhovljeno u tom liku, koji me je uzimao u naručje. Njegov zagrljaj bio je u opreci sa svakim strahopoštovanjem, ali je ipak bio blaženstvo. Često sam se budio iz toga sna s dubokim osećanjem sreće, često sa samrtnim strahom i mučen savešću kao zbog stahovitog greha.

Samo postupno i nesvesno vaspostavila se veza između ove sasvim unutrašnje slike i onog znaka što mi je stigao spolja o bogu koga treba da tražim. Ali ta veza postade potom tešnja i prisnija, i ja počeh osećati da sam upravo u tom naslućivanju i snu prizivao Abraksasa. Slast i groza, čovek i žena izmešani, ono što je najsvetije i užasno prepleteno međusobno, duboki zločin prožiman najnežnijom nevinošću — takva je bila slika moga ljubavnog sna, a takav je bio i Abraksas. Ljubav nije više bila životinjski mračan nagon, kakvim sam ga u početku, zastrašen, osećao; ona takođe nije bila više pobožno oduhovljeno obožavanje, kakvo sam ukazivao slici Beatričinoj. Ona je bila oboje, oboje i još mnogo više, ona je bila anđeoski lik i satana, čovek i žena ujedno, čovek i životinja, najuzvišenije dobro i krajnje zlo. Činilo mi se da mi je predodređeno da to proživim, da mi je sudbina da to okušam. Čeznuo sam za tim i plašio sam ga se, ali je to bilo uvek tu, bilo je uvek nada mnom.

Idućeg proleća trebalo je da napustim gimnaziju, i da odem na studije, a još nisam znao kuda i šta. Garila me nausnica, bio sam odrastao čovek, a pri svem tom potpuno bespomoćan i bez svrhe. Jedno samo bilo je čvrsto: glas u meni, slika iz sna. Osećao sam da mi je dužnost da slepo pođem za tim vodstvom. Ali mi je to bilo teško, i svakodnevno sam se opirao. Možda sam lud, mislio sam često, možda nisam kao drugi ljudi? Ali sam i ja mogao da učinim sve ono što su drugi izvršavali; sa malo marljivosti i truda mogao sam da čitam Platona, mogao sam da rešavam trigonometrijske zadatke, ili da pratim makar kakvu hemijsku analizu. Samo jedno nisam mogao: da iščupam iz sebe svrhu koja je bila u meni skrivena u mraku, pa da je nacrtam nekud pred sobom, kao što su to činili drugi, koji su tačno znali da žele postati profesori ili sudije, lekari ili umetnici, i koliko će to da traje i kakve će koristi biti od toga. To nisam mogao. Može biti da ću i ja nekad postati tako što, ali odakle to da znam. Možda sam i ja morao da tražim i stalno godinama da tražim, a ipak ništa od mene neće postati, i neću dospeti do cilja. Možda ću i doći do cilja, ali to će biti zao, opasan, užasan cilj.

Ta ja nisam hteo ništa drugo nego da pokušam proživeti ono što je samo od sebe htelo da izbije iz mene. Zašto je to bilo tako mnogo teško?

Često sam pokušavao da naslikam snažan ljubavni lik svoga sna. Ali mi nije nikad polazilo za rukom. Da mi je to pošlo za rukom, ja bih tu sliku poslao Demijanu. Gde je on bio? To nisam znao. Znao sam samo da sam s njim povezan. Kada ću ga ponovo videti?

Prijatan mir onih nedelja i meseci iz vremena Beatričina davno je prošao. Tada sam bio zamišljao da sam dospeo na jedno ostrvo i da sam našao mir. Ali tako je to uvek bilo — tek što bi mi jedno stanje omilelo, tek što bi mi neki san prijao, namah bi svenuo i iščileo. Uzaludne su bile žalopojke! Živeo sam sad u vatri od neutoljene čežnje, od napregnutog iščekivanja, što me je često činilo divljim i izbezumljenim. Sliku moje usnule dragane viđao sam pred sobom često još jasnije nego da je živa, mnogo jasnije negoli svoju rođenu ruku, govorio sam s njom, plakao pred njom, preklinjao je. Nazivao sam je majkom, i klečao pred njom u suzama, nazivao sam je draganom i naslućivao sam njen zreo poljubac koji utoljava sve želje, nazivao sam je đavolom i bludnicom, vampirom i ubicom. Ona me je mamila ka najnežnijim ljubavnim snovima i ka raspusnim bestidnostima, ništa joj nije bilo odveć dobro i dragoceno, ništa odveć zlo i nisko.

Celu tu zimu proživeo sam u unutrašnjoj buri, koju teško mogu da opišem. Bio sam odavno svikao na samoću, ona me nije pritiskivala, živeo sam s Demijanom, s kopcem, sa slikom velike prilike iz moga sna, koja je bila moja sudba i moja dragana. A to je bilo dovoljno da se u tome živi, jer je to otvaralo vidike ka velikome i prostranome, i sve je nagoveštavalo Abraksasa. Ali nijedan od tih snova, nijedna od mojih misli nije me slušala, nijednu nisam mogao prizvati, nijednoj nisam mogao po svom nahođenju da dam njenu boju. One su dolazile i odnosile me, one su moj život vodile.

Stoga sam spolja bio zaštićen. Od ljudi se nisam plašio, to su i moji drugovi iskusili, i ukazivali su mi pritajeno poštovanje, usled čega sam se često smešio. Kad sam hteo, mogao sam većinu njih vrlo dobro da prozrem i da ih time pokatkad zaprepastim. Samo to sam hteo retko kad, ili nikad. Uvek sam bio zauzet sobom, uvek sa samim sobom. I najčežnjivije sam žudeo da i ja najzad jednom proživim nešto, da nešto iz sebe dam van, u svet, da stupim s njim u dodir i borbu. Poneki put, kad bih uveče jurio kroz ulice, i ne bih mogao od nekog nemira da se vratim kući do ponoći, poneki put bih tada pomislio da upravo sada moram da sretnem svoju draganu, da će ona proći na obližnjem uglu, da će mi doviknuti sa obližnjeg prozora. Poneki put mi se činilo sve to nesnosno mučno, i bio sam spreman da oduzmem jednom sebi život.

U to vreme našao sam jedno neobično utočište, "slučajno", kako se to kaže. Ali ne postoje takvi slučajevi. Ako čovek kome je nešto neophodno, nađe to što mu je nužno, onda mu to ne pruža slučaj, nego on sam, njegova rođena žudnja i moranje odvode ga tamo.

Pri ovom hodanju po varoši čuo sam dva ili tri puta iz jedne omanje crkve u predgrađu sviranje orgulja, ali se nisam zaustavljao. Kad idući put prođoh pored nje, ja to čuh opet, i poznadoh da se svira Bah. Priđoh vratnicama, i zatekoh ih zaključane; pošto je ulica bila skoro bez ljudi, sedoh ukraj crkve na jedan kamen. Zavih se u svoj ogrtač, i počeh da osluškujem. To nisu bile velike orgulje, ali su zato bile dobre, a svirano je izvanredno, s nekim neobičnim, čisto ličnim izrazom volje i istrajnosti, što je zvučalo kao kakva molitva. Činilo mi se da čovek koji tu svira zna da je u toj muzici zaključano blago, pa ga on mami k sebi, i kuca i pašti se oko tog blaga kao oko svog života, u tehničkom smislu, ne razumem se mnogo u muziku, ali sam upravo taj izraz duše još kao dete nagonski razumeo, i ono što je muzikalno osećao sam u sebi kao nešto što se samo po sebi razume.

Potom je muzičar svirao i nešto moderno, čini mi se da je bilo od Regera. Crkva je bila gotovo potpuno mračna, samo jedan sasvim tanak svetlosni zrak probijao je kroz obližnji prozor. Čekao sam dok se muzika završila, i šetkao sam tada gore-dole, dok nisam video orguljaša kako izlazi. To je bio još mlad čovek, ali ipak stariji od mene, zdepast, dežmekasta stasa. On otrča žurno, snažnim a istovremeno zlovoljnim koracima.

Od tog doba sedeo bih ponekad predveče pred crkvom, ili bih išao gore-dole. Jednom sam našao vrata otvorena, i sedeo sam drhćući i srećan u stolovima pola sata, dok je orguljaš svirao gore pri slaboj gasnoj svetlosti. Iz muzike koju je on svirao nisam čuo samo njega samog. Činilo mi se takođe da je sve što je on svirao među sobom srodno, da ima neku potajnu međusobnu vezu. Sve što je svirao bilo je verom nadahnuto, bilo je predano i pobožno, ali ne pobožno kao što su bogomoljci i pastori, nego pobožno kao hodočasnici i prosjaci u srednjem veku, pobožno sa bezobzirnom predanošću pred nekim osećanjem sveta koje je stajalo iznad svih veroispovesti. Marljivo su svirani umetnici pre Baha, kao i stari Italijani. I svi su kazivali isto, svi su kazivali ono što je i muzičar imao u duši: čežnju, najprisnije obuhvatanje sveta i najdivljije rastavljanje od njega, plameno osluškivanje vlastite tamne duše, zanos od predavanja samoga sebe i duboku radoznalost da se sazna čudesno.

Kad sam jednom krišom pratio orguljaša pri njegovom odlasku iz crkve, smotrio sam ga kako je ušao u jednu malu krčmu daleko napolju na rubu varoši. Nisam mogao da odolim, i pošao sam za njim. Ovde sam ga prvi put razgovetno video. Sedeo je za stolom u krčmi, u uglu male sobe, sa crnim filcanim šeširom na glavi, sa satljikom vina pred sobom, a lice mu je bilo onakvo kakvo sam i očekivao. Bilo je ružno i malo divlje, uznemireno i izbrazdano, ćudljivo i jake volje, i pri tome oko usta meko i detinjasto. Izraz muškosti i jačine nalazio se sav u očima i na čelu, a donji deo lica bio je nežan i nedozreo, neobuzdan i delom mekušan, brada puna neodlučnosti stajala je tu dečački kao u protivrečnosti prema čelu i pogledu. Mile su mi bile ugasitomrke oči, pune ponosa i neprijateljstva.

Ćuteći sedoh prekoputa njega, nikog inače nije bilo u krčmi. On senu pogledom na mene, kao da me htede najuriti. Ja ipak odoleh, i uperih pogled u njega, dok on srdito ne progunda:

—  Zašto posmatrate tako đavolski oštro? Hoćete li štogod od mene?

—  Neću ništa od vas — rekoh. — Ali sam od vas već mnogo imao.

On nabra čelo.

—  Tako, vi se zanosite muzikom? Po mom nahođenju, gnusno je zanositi se muzikom.

Nisam se dao zaplašiti.

—  Ja sam vas već često slušao, u crkvi, tu napolju — rekoh. — Uostalom, neću da vam dosađujem. Mislio sam da ću kod vas možda naći nešto, nešto osobito, ne znam upravo šta. Ali, bolje, nemojte me slušati! Ta ja vas mogu slušati u crkvi.

—  Pa ja uvek zaključavam.

—  Nedavno ste to zaboravili, pa sam sedeo unutra. Inače stojim napolju ili sedim na kamenu.

—  Tako? Drugi put možete ući unutra, toplije je. Morate samo lupnuti na vrata. Ali snažno, i ne kad sviram. A sad hajde — šta ste hteli reći? Vi ste sasvim mlad čovek, svakako đak ili student. Jeste li muzičar?

—  Nisam. Slušam rado muziku, ali samo onakvu kakvu vi svirate, sasvim neospornu muziku, onakvu pri kojoj se oseća da čovek potresa nebo i pakao. Muzika mi je vrlo draga, mislim zato što je tako malo moralna. Sve ostalo je moralno, a ja tražim nešto što nije takvo. Pod moralnim sam uvek samo patio. Ne mogu dobro da se izrazim. — Znate li da mora postojati neki bog koji je istovremeno Bog i đavo? Slušao sam da je postojao nekad takav bog.

Muzičar zabaci malo široki šešir, i strese tamnu kosu sa visokog čela. Pri tom me prodorno pogleda i naže preko stola svoje lice ka mome.

Tiho i napregnuto zapita:

—  Kako se zove bog o kome to govorite?

—  Na žalost, ne znam skoro ništa o njemu, upravo znam samo ime. Zove se Abraksas.

Muzičar pogleda kao nepoverljivo oko sebe, kao da bi kogod mogao da prisluškuje. Onda mi se primače blizu i prošaputa:

—  To sam i mislio. Ko ste vi?

—  Ja sam gimnazijalac.

—  Odakle znate o Abraksasu?

—  Pukim slučajem.

On lupnu o sto tako da se vino iz čaše preli.

—  Slučajem! Ne govorite... gluposti, mladi čoveče! Za Abraksasa se ne saznaje pukim slučajem, to upamtite. Ja ću vam o njemu još više reći. Ja znam ponešto o njemu.

On zaćuta i pomače unatrag svoju stolicu. Kad sam ga pogledao s očekivanjem, on se namršti.

—  Ne ovde! Drugi put! Na, uzmite!

Pri tome zahvati u džep svoga kaputa, koji nije bio skinuo sa sebe, i izvuče nekoliko pečenih kestenova, koje mi dobaci.

Ja ne rekoh ništa, uzeh ih i stadoh da jedem, i bejah vrlo zadovoljan.

—  Dakle — prošaputa on posle kratkog vremena. — Odakle znate za — njega?

Nisam oklevao da mu kažem.

—  Bio sam usamljen i nisam znao šta da radim — pričao sam. — Tada se setih jednog prijatelja iz ranijih godina, za koga držim da zna vrlo mnogo. Naslikao sam nešto, neku pticu koja izlazi iz Zemljine lopte. Poslao sam je njemu. Posle izvesnog vremena, kad već nisam u to verovao, došlo mi je do ruku parče hartije, i na njoj je stajalo: „Ptica se probija iz jajeta. Jaje je svet. Ko hoće da bude rođen, mora da razori jedan svet. Ptica leti ka Bogu. Bog se zove Abraksas."

On ne odgovori ništa, ljuštili smo kestenje i jeli ga uz vino.

—  Da uzmemo još jedan satljik — zapita on.

—  Hvala, ne, ja nerado pijem.

On se nasmeja malo razočarano.

—  Kako hoćete! Kod mene je to drukčije. Ja ostajem još ovde. A vi sad samo idite!

Kad sam idući put posle sviranja na orguljama pošao s njime, nije bio mnogo govorljiv. Odveo me je u jednu staru ulicu, kroz staru gospodsku kuću gore u veliku, nešto tmurnu i zapuštenu sobu; tu, sem jednog klavira, ništa nije opominjalo na muziku, dok su veliki ormar sa knjigama i pisaći sto davali tom prostoru nešto učenjačko.

—  Koliko imate knjiga! — rekoh ja odajući mu priznanje.

—  Jedan deo od toga je iz knjižnice moga oca, kod koga stanujem. Da, mladiću, ja stanujem kod oca i majke, ali vas ne mogu predstaviti njima, moji poznanici ne uživaju ovde u kući veliko poštovanje. Ja sam izgubljeni sin, znate li to? Moj otac je čovek dostojan neizmernog poštovanja, znamenit sveštenik i propovednik u ovdašnjem gradu. A ja, da biste znali odmah da se ravnate, ja sam njegov daroviti gospodin sin, koji je mnogo obećavao, ali koji je pošao stranputicom i unekoliko poludeo. Bio sam bogoslov i baš pred sam državni ispit napustio sam taj čestiti fakultet. Mada sam u stvari još uvek ostao pri struci, što se tiče mojih privatnih studija. Kakve su bogove ljudi odvajkada sebi izmišljali, to mi je još uvek neobično važno i zanimljivo. Uostalom, sad sam muzičar i, kako izgleda, dobiću uskoro kakvo manje mesto orguljaša. Onda sam opet pri crkvi.

Stadoh da gledam redom u poleđinu knjiga, i nađoh grčke, latinske, hebrejske nazive, ukoliko sam mogao da vidim pri slaboj svetlosti male stone lampe. U međuvremenu moj poznanik je legao u mraku kraj zida na pod, i počeo tamo nešto da radi.

—  Hodite — viknu on posle kratkog vremena — da filozofiramo malo, to jest da držimo jezik za zubima, da ležimo potrbuške i da razmišljamo.

On kresnu palidrvce i, u kaminu pred kojim je ležao, potpali hartiju i trske. Plamen liznu visoko, on je džarao i ložio vatru vešto i smotreno. Ja legoh kraj njega na pohaban čilim. On je zurio u vatru, koja je i mene privlačila, i tako smo ćuteći ležali potrbuške valjda ceo sat pred vatrom koja je buktala, gledali je kako plamti i huči, trne i povija se, izdiše i podrhtava, i, na kraju, kako na podu tinja, u tihoj žeravici koja se gasila.

—  Obožavanje vatre nije bilo najgluplje što su ljudi izmislili — promrmlja on. Inače nijedan od nas nije izustio ni reči. Gledao sam netremice u vatru, utonuo u slike u pepelu. Odjednom se prepadoh. Moj drug se prepusti snu i tišini, video sam neke prilike u dimu i parčence uglja na žaru, mali, vitki plamen liznu naviše, i ja videh u njemu pticu sa žutom glavom kao u kopca. U kaminu, u žeravici koja je izdisala, zlatno usplamteli konci prepletali su se u mreže, pojavljivala su se slova i slike, koje su podsećale na lica, na životinje, na biljke, na crve i zmije. Kada sam, prenuvši se, pogledao u druga, on je, s bradom oslonjenom na pesnice, gledao ukočeno, predano i fanatično u pepeo.

—  A sad moram da idem — rekoh lagano.

—  Dobro, onda idite. Do viđenja!

On ne ustade i, pošto se lampa bila ugasila, morao sam s mukom pipati kroz mračne sobe, mračne hodnike i stepenice, dok nisam izišao iz začarane stare kuće. Na ulici zastadoh, i pogledah staru kuću. Ni u jednom prozoru nije gorela svetlost. Mala mesingana firma sijala se na svetlosti gasnih fenjera pred kapijom.

— Pistorije, vrhovni župnik — pročitah na njoj.

Tek kod kuće, kad sam posle večere sedeo sam u svojoj maloj sobi, pade mi na um da od Pistorija nisam doznao ni o Abraksasu niti ma šta drugo, i da smo, uopšte, jedva izmenjali desetinu reči. Ali sam bio veoma zadovoljan svojom posetom. Za idući put bio mi je obećao izvanredan komad stare orguljske muzike, jednu pasakalju od Bukstehudea.

Mada nisam toga bio svestan, orguljaš Pistorije bio mi je dao prvu lekciju kad sam s njim ležao na podu pred kaminom u njegovoj sumornoj pustinjačkoj sobi. Gledanje u vatru prijalo mi je, okrepilo je i potvrdilo sklonosti koje sam oduvek imao, ali koje nisam upravo nikad negovao. Postupno mi je to postajalo delimično jasno.

Već kao malo dete bio sam pokatkad sklon da posmatram čudnovate oblike prirode; ali ne samo da ih posmatram nego da se sav predam njihovom vlastitom čaru, njihovom izuvijanom, dubokom govoru. Izduženo, drvenasto korenje drveća, obojene žile u kamenu, mrlje od ulja što po vodi pliva, pukotine u staklu — sve ove i slične stvari imale su pokatkad veliki čar za mene, a pre svega voda i vatra, dim i oblaci, prašina, a osobito obojene kružne površine koje bih video kad bih sklopio oči. U danima posle moje prve posete Pistoriju, stao sam ponovo da se prisećam toga. Jer sam opazio da za izvesno okrepljenje i radost, za pojačanje moga osećanja o sebi samome, koje se od toga doba javljalo u meni, da za sve to imam da zahvalim jedino dugome zurenju u otvorenu vatru. To čoveku neobično dobro čini, a to ga i obogaćuje.

U ono malo iskustva što sam nakupio dosad na putu ka svojoj pravoj životnoj svrsi, uvrstilo se i ovo novo: posmatranje takvih prilika, predavanje sebe iracionalnim, izuvijanim, čudnovatim oblicima prirode, izaziva u nama osećanje saglasnosti našeg bića sa voljom koja je stvorila te likove; uskoro osetimo želju da ih smatramo za svoje vlastite ćudi, za svoje vlastite tvorevine; vidimo kako granice između nas i prirode podrhtavaju i kako se rasplinjuju, i naučimo da upoznajemo ono raspoloženje u kome ne znamo da li su slike na našoj mrežnjači proizišle usled spoljnih ili usled unutrašnjih utisaka. Nigde tako prosto i lako kao pri ovom vežbanju ne otkrivamo u koliko smo velikoj meri mi sami tvorci, u koliko velikoj meri naša duša uzima svagda udela u neprekidnom stvaranju sveta. Štaviše, isto neodoljivo božanstvo dela u nama i u prirodi; i kad bi spoljni svet propao, jedan od nas bi bio sposoban da ga ponovo izgradi, brdo i reku, drvo i list, koren i cvet; sve što je sazdano u prirodi nalazi se prethodno sazdano u nama, vodi poreklo iz duše, čije biće jeste večnost, čije biće mi ne poznajemo, ali koje nam se daje da ga osetimo ponajviše kao ljubavnu silu i stvaralačku moć.

Tek posle nekoliko godina našao sam to zapažanje potvrđeno u jednoj knjizi, i to kod Leonarda da Vinčija, koji jednom govori o tome kako je dobro i kako je duboko uzbudljivo posmatrati neki zid na koji su mnogi ljudi pljuvali. Od onih mrlja na vlažnom zidu osećao je isto ono što i Pistorije i ja pred vatrom.

Na našem sledećem sastanku orguljaš mi je dao ovu izjavu:

— Mi povlačimo granice svoje ličnosti uvek suviše usko! Mi uračunavamo u svoju ličnost uvek samo ono što saznajemo kao individualno različito, kao nešto što se udaljuje od drugog. Ali mi, upravo svaki od nas, sastojimo se iz svih sastojaka sveta; i kao što naše telo nosi u sebi rodoslovlje razvića sve do ribe, pa i mnogo dalje unatrag, tako i mi imamo u duši sve što je ikada živelo u ljudskim dušama. Svi bogovi i đavoli koji su ikada postojali, bilo kod Grka i Kineza, ili kod Zulukafera, Svi zajedno su u nama, svi su tu, kao mogućnosti, kao želje, kao izlazi. Kad bi čovečanstvo izumrlo sve do jednog jedinog osrednje darovitog deteta, koje nije dobilo nikakvu obuku, ovo bi dete ponovo pronašlo sav tok stvari, bogove, demone, rajeve, zapovesti i zabrane, Stare i Nove zavete, sve bi ono moglo ponovo da stvori.

— Pa lepo — primetih ja — u čemu je onda još vrednost pojedinca? Čemu još težimo kad u sebi imamo već sve gotovo?

— Stoj — uzviknu Pistorije žestoko. Velika je to razlika da li samo nosite svet u sebi, ili da li to i znate! Neki ludak može da izusti misli koje podsećaju na Platona, neko malo pobožno đače u hernhutskom seminaru razmišlja stvaralački o istim dubokim mitološkim povezanostima koje se javljaju kod gnostičara ili kod Zoroastra. Ali on o tome ništa ne zna! On je drvo ili kamen, u najboljem slučaju životinja, dokle god to ne zna. Ali onda kad svane prva iskra tog saznanja, onda on postaje čovek. Valjda nećete sve te dvonošce što idu ulicama smatrati ljudima samo stoga što idu uspravno i što svoje mladunče nose devet meseci? Ta vi vidite koliko njih su ribe ili ovce, crvi ili pijavice, koliko njih mravi, koliko njih pčele! U svakom od njih postoje mogućnosti da se iščauri čovek; ali tek onda kad on te mogućnosti nasluti, kad nauči da ih načini delimično svesnima, tek tada su one njegova svojina.

Naši razgovori bili su otprilike takvi. Retko kad su mi donosili nešto sasvim novo, nešto što bi me potpuno iznenadilo. Ali svi, čak i najobičniji, pogađali su laganim stalnim udarom čekića po istoj tački u meni, svi su pomogli da se ja izgradim, svi su pomogli da zbacim sa sebe ljušturu, da probijem ljusku u jajetu, i posle svakoga sam dizao glavu malo više, malo slobodnije, dok moja žuta ptica nije probila svoju lepu grabljivičku glavu iz razorene Zemljine lopte.

Često smo pričali jedan drugom svoje snove. Pistorije je umeo da ih tumači. Sećam se baš jednog čudnovatog primera. Sanjao sam kako letim, ali na taj način što sam nekako bačen kroz vazduh nekim velikim zamahom kojim nisam mogao da gospodarim. Bejah sav ushićen tim letenjem, ali se to uskoro izmetnu u strah, kad mimo svoje volje videh da sam se otisnuo u opasne visine. Tada načinih spasonosno otkriće da mogu svoje uzdizanje i padanje da regulišem zadržavanjem i izdisanjem daha.

Na to Pistorije reče:

— Zamah kojim letite, to je naš čovečanski posed, koji svako od nas ima. To je osećanje povezanosti s korenjem svake snage, ali se pri tome čovek brzo uplaši! To je vraški opasno! Zato se većina tako rado odriče letenja, i pretpostavlja da hoda po građanskom putu, rukovođena zakonskim propisima. Ali, vi niste takvi. Vi letite dalje, kako priliči valjanom momku. I gle, tu pronalazite čudo: postupno ste zagospodarili time; uz veliku opštu snagu koja vas odvlači pridolazi fina, mala, vlastita snaga, jedan organ, krmilo! Ta to je sjajno! Bez toga bi čovek neželjeno otišao u vazduh, što, na primer, čine bezumnici. Njima su data dublja naslućivanja negoli ljudima na građanskom putu, ali zato nemaju ključa ni krmila, i othuje u prostore bez dna. Ali vi, Sinklere, vi ćete udesiti stvar. A kako, molim vas? Svakako to još ne znate. To ćete učiniti s jednim novim organom, s regulatorom disanja. I sad možete videti kako je vaša duša u svojoj dubini malo "lična". Ta ona ne pronalazi taj regulator! On nije ništa novo! On je zajam, i postoji već tisućama godina. On je organ za održavanje ravnoteže kod riba, mehur za plivanje. I doista, postoji još i danas mali broj čudnovatih i konzervativnih ribljih vrsta kod kojih je mehur za plivanje u isto vreme neka vrsta pluća, i u datim prilikama može doista da služi za disanje. Dakle, u dlaku isto kao pluća, koja u snu upotrebljavate kao mehur za letenje.

Doneo mi je čak svesku zoologije i pokazao mi imena i slike onih starodrevnih riba. I ja sam osetio, s nekom čudnom jezom, da u meni živi neka funkcija iz raznih epoha razvića.

6

Jakovljeva borba


Šta sam od čudnog muzičara Pistorija doznao o Abraksasu, ne mogu da prepričam u nekoliko reči. Ali najvažnije što sam kod njega naučio, to je bio dalji korak na putu ka sebi samom. U to vreme bio sam, sa svojih skoro osamnaest godina, neobičan mlad čovek, u sto stvari prerano zreo, a u sto drugih stvari veoma zaostao i neumešan. Kad bih se s vremena na vreme uporedio s drugima, bivao bih često ponosan i uobražen, ali isto tako često potišten i ponižen. Često bih sebe smatrao genijem, često poluludim. Nije mi polazilo za rukom da uzimam udela u radostima i životu svojih vršnjaka, i često sam se trošio u prebacivanjima i brigama kao da sam beznadežno rastavljen od njih, kao da je za mene život zatvoren.
 
Pistorije, koji je sam bio pravi pravcati osobenjak, poučio me je da sačuvam srčanost i poštovanje prema sebi samome. Time što je svagda u mojim rečima, u mojim snovima, u mojim maštarijama i mislima nalazio nešto dragoceno, što ih je svagda ozbiljno uzimao i ozbiljno o njima razgovarao, davao mi je primer.
 
— Pričali ste mi — reče on — da muziku volite zato što nije moralna. Neka je tako. Ali vi sami ne smete biti moralist! Vi se ne smete ravnati s drugima; i ako vas je priroda stvorila za slepog miša, ne smete hteti da se načinite pticom nojem. Vi sebe pokatkad smatrate osobenjakom, prebacujete sebi što idete putevima drugačijim negoli većina. Toga se morate okanuti. Gledajte u vatru, gledajte u oblake, i čim nastupe naslućivanja i čim glasovi u vašoj duši započnu da govore, oslonite se na njih i ne pitajte prvo da li je to u volji ili da li je to milo gospodinu učitelju ili gospodinu tati ili nekome drugom bogu! Time se čovek kvari. Time se dolazi na građansku stazu, i postaje se okamenotina. Dragi Sinklere, naš bog se zove Abraksas, a on je bog i on je satana, on u sebi ima svetao i mračan svet. Abraksas nema šta da prigovori nijednoj vašoj misli, nijednom vašem snu. To nemojte nikada zaboraviti. Ali će vas on napustiti ako nekad postanete besprekoran i normalan. Tada će vas napustiti i potražiće nov lonac da bi u njemu gotovio svoje misli.
 
Među svim mojim snovima, onaj mračni ljubavni san bio mi je najverniji. Često, često bih ga sanjao, stupao bih ispod ptice na grbu u našu staru kuću, hteo bih da privučeni majku k sebi, i namesto nje držao bih obgrljenu veliku, upola mušku, upola materinsku ženu, koje sam se plašio i kojoj me je ipak privlačila najžešća žudnja. A taj san nisam mogao nikada da ispričam svome prijatelju. Zadržao sam ga za sebe, iako sam mu otkrio sve druge. To je bio moj kut, moja tajna, moje pribežište.
 
Kad bih bio potišten, molio sam Pistorija da mi svira pasakalju staroga Bukstehudea. U sutonu, u tamnoj crkvi sedeo sam tada izgubljen u toj muzici, čudnoj, osećajnoj, utonuloj u samu sebe, u muzici koja samu sebe osluškuje, a koja mi je svagda prijala i činila me pripravnijim da odam pravdu glasovima duše.
 
Ponekad smo ostajali u crkvi još neko vreme pošto je orgulja već odzvonila, sedeli smo i gledali slabu svetlost kako sija kroz visoke prozore u šiljatom luku, i kako iščezava.
 
— Doista izgleda smešno — reče Pistorije — da sam nekad bio bogoslov i da umalo nisam postao sveštenik. Ali sam pri tome bio načinio grešku samo u formi. Biti sveštenik, to je moj poziv i moj cilj. Samo sam bio suviše rano zadovoljan i stavio sam se na raspolaganje Jehovi još pre nego što sam upoznao Abraksasa. Ah, svaka religija je lepa. Religija je duša, i svejedno je da li se uzima hrišćansko pričešće ili se hodočastvuje u Meku.
 
— Ali onda ste ipak mogli da postanete sveštenik — rekoh ja.
 
— Ne, Sinklere, ne. Morao bih onda lagati. Naša religija se tako obavlja kao i da nije religija. Ona sve čini tako kao da je delo razuma. Za nuždu mogao bih čak biti katolik, ali protestantski sveštenik — ne! Nekolicina pravovernih — a ja poznajem takve — rado se pridržava bukvalnog značenja, njima ne bih mogao reći da za mene Hristos nije ličnost, nego heroj, mit, gorostasna senka, u kojoj je čovečanstvo naslikalo sebe samo na zidu večnosti. A drugi, koji dolaze u crkvu da bi čuli neku pametnu reč, da bi ispunili dužnost, da ne bi ništa propustili i tako dalje, jest, šta bih njima imao da kažem? Da ih preobratim, mislite? Ali ja to nipošto neću. Sveštenik neće da preobraća, on hoće samo da živi medu pravovernima, među sebi ravnima, i hoće da bude nosilac i izraz za ono osećanje iz koga pravimo svoje bogove.
 
On se prekide. Zatim nastavi.
 
— Naša nova vera, za koju smo sada izabrali ime Abraksas, jeste lepa, dragi prijatelju. Ona je najbolje što imamo. Ali je ona još odojče! Krila joj nisu još porasla. Ah, usamljena religija, to još nije nešto istinito. Ona mora postati opštom, ona mora imati kult i zanos, svečanosti i misterije ...
 
On stade da razmišlja i utonu u sebe.
 
— Zar misterije ne može da izvodi svako za sebe ili u najužem krugu — zapitah ja oklevajući.
 
— Moglo bi se, te još kako! — potvrdi on. — Ja ih izvodim već odavno. Ja sam izvodio kultove zbog kojih bih morao da odsedim godinama u tamnici, kad bi se za to znalo. Ali znam da to nije još ono što je pravo.

 On me iznenada udari po ramenu tako da se ja stresoh.

—  Mladiću — reče on prodorno — i vi imate misterije. Ja znam da vi morate imati snove koje mi ne kazujete. Neću da ih znam. Ali vam kažem: proživljujte te snove, odigravajte ih, gradite im oltare! To nije još ono što je savršeno, ali to je put. Da li ćemo jednom, vi i ja, i nekolicina drugih, obnoviti svet, to će se pokazati. Ali u nama samima moramo ga svakog dana obnavljati, inače neće biti ništa od nas. Mislite o tome. Vama je osamnaest godina, Sinklere, vi ne jurite ka uličnim bludnicama, vi morate imati ljubavne snove, ljubavne želje. Možda su oni takvi da ih se plašite. Ne plašite ih se. To je najbolje što imate! Možete mi verovati. Ja sam mnogo izgubio usled toga što sam u vašim godinama izvršio nasilje nad svojim ljubavnim snovima. To ne mora da se čini. Kad se zna za Abraksasa, to više ne sme da se čini. Čovek ne sme ničega da se plaši, niti srne da smatra zabranjenim išta što duša u nama želi.

Ja, prestrašen, primetih:

—  Ali čovek ne može da čini sve što mu padne na um! Ta ne sme se ubiti čovek zato što imamo nešto protiv njega.

On se pomače bliže k meni.

—  U izvesnim okolnostima sme se i to. Samo je to većinom zabluda. Ni ja ne mislim da prosto treba da učinite sve ono što vam kroz glavu prođe. Ne, ali ne treba da one ideje koje imaju svoj opravdani smisao načinite štetnima goneći ih od sebe i morališući povodom njih. Umesto da sebe ili nekoga drugog razapnete na krst, možete iz pehara ispiti vino uz svečane misli, i da pri tom zamišljate misteriju prinošenja žrtve. Može se, i bez takvih radnji, postupiti sa poštovanjem i ljubavlju sa svojim nagonima i takozvanim iskušenjima. Tada oni ispolje svoj smisao, a svi oni imaju smisla. Ako vam opet kadgod padne na um nešto sasvim ludo ili grešno, Sinklere, kad biste hteli nekoga da ubijete ili da učinite neku gorostasnu gadost, onda za časak pomislite da to u vama mašta Abraksas! Čovek koga biste hteli da ubijete nije nikada gospodin taj i taj, on je sigurno samo prerušen. Ako nekoga mrzimo, onda u njegovom liku mrzimo nešto što je usađeno u nama samima. Ono što nije u nama samima, to nas ne uzbuđuje.

Nikada mi Pistorije nije kazao ništa što bi tako duboko pogodilo najtajniji kut u meni. Nisam mogao da odgovorim. Ali ono što me je kosnulo ponajjače i najčudnije, to je bila saglasnost ovog saveta s Demijanovim rečima, koje sam već godinama i godinama nosio u sebi. Jedan o drugome nisu ništa znali, a obojica su mi kazivali isto.

—  Stvari koje vidimo — reče Pistorije tiho — jesu iste stvari koje su u nama. Ne postoji druga stvarnost sem one koju imamo u sebi samima. Stoga većina ljudi živi tako nestvarno, zato što slike izvan sebe smatraju za stvarnost, a svoj vlastiti svet u sebi ne puštaju nikako da dođe do reči. Pri tome se može biti srećan. Ali ako se jednom sazna i ono drugo, onda se više ne može izabrati da se pođe putem većine. Sinklere, put većine je lak, a naš je težak. Pođimo.

Posle nekoliko dana, pošto sam u dva maha uzaludno čekao na njega, sreo sam ga kasno uveče na ulici, po hladnom noćnom vetru, kako nailazi iza ugla kao navejan, usamljen, posrćući i sasvim pijan. Nisam hteo da ga pozovem. On prođe mimo mene, ne videvši me, i gledaše ukočeno ispred sebe, usplamtelih i usamljenih očiju, kao da ide za nekim tamnim pozivom iz nepoznatoga. Pođoh za njim duž jedne ulice, on odmicaše kao vučen nekom nevidljivom žicom, hodajući fanatično ali ipak mlitavo, kao kakva avet. Ja se vratih žalostan kući, svojim neostvarenim snovima.

—  Ovako on sad obnavlja svet u sebi — pomislih i osetih još u istom trenutku da rasuđujem nisko i moralizatorski. Šta sam ja znao o njegovim snovima? Možda je on u svome zanosu išao pouzdanijim putem negoli ja u svojoj zebnji.

Za vreme odmora između školskih časova padalo mi je pokatkad u oči kako moju blizinu traži jedan moj drug, na koga nisam nikad obraćao pažnju. To je bio omaleni mladić, na izgled slab, mršav, riđe-plave kose; u pogledu i ponašanju imao je nečeg samosvojnog. Jedne večeri, kad sam se vraćao kući, vrebaše me on na ulici, pusti me da prođem pored njega, potom potrča za mnom, i zastade pred našom kapijom.

—  Želiš li što od mene? — zapitah.

—  Hteo bih samo da jedanput razgovaram s tobom — reče on bojažljivo. — Budi tako dobar i pođi nekoliko koraka sa mnom.

Ja pođoh za njim i osetih da je duboko uzbuđen i da očekuje nešto veliko. Ruke su mu drhtale.

—  Jesi li ti spiritist? — zapita sasvim iznenada.

—  Nisam, Knauere — odgovorih smejući se. — Ni traga od toga. Kako ti je tako što palo na pamet?

—  Ali si onda teozof?

—  Nisam ni to.

—  Ah, nemoj da si tako zatvoren! Ta ja osećam sasvim dobro da u tebi ima nečeg osobitog. To ti se vidi u očima. Ja pouzdano verujem da ti opštiš s duhovima. Ne pitam te iz radoznalosti, Sinklere, ne! I ja sam tražim put, znaš li, a tako sam usamljen.

— Pričaj samo — bodrio sam ga. — Ja, doduše, ne znam ništa o duhovima, već živim u svojim snovima, a ti si to osetio. I drugi ljudi žive u snovima, ali ne u svojim vlastitim; u tome je razlika.

—  Jest, u tome je možda stvar — prošaputa on. — Važno je samo kakve su vrste snovi u kojima se živi. — Jesi li ti već slušao što o beloj magiji?

Morao sam da oporeknem.

—  To je kad čovek uči da se sam savlađuje. Može se postati besmrtan i može se vračati. Zar se nisi nikada vežbao u tome?

Na moje radoznalo pitanje o tim vežbama on se najpre pravio tajanstven, dok se nisam okrenuo da pođem; tek tada on izloži stvar.

—  Kad hoću, na primer, da zaspim ili da se koncentrišem, onda izvedem takvu jednu vežbu. Onda zamislim nešto, na primer neku reč ili neko ime, ili neki geometrijski oblik. Onda ga zamišljam duboko u sebi, što jače mogu, pokušavam da ga predstavim unutra u svojoj glavi, dok ne osetim da je tamo. Onda ga zamislim sebi o vratu, i tako dalje, dok ne postanem potpuno ispunjen njime. Onda sam sasvim čvrst, i više ništa ne može da me uznemiri.

Shvatio sam donekle kako on to misli. Ali sam lepo osećao da on ima još nešto na srcu, bio je čudno uzbuđen i žustar. Pokušavao sam da mu olakšam izlaganje pitanja, i gle, uskoro je izašao na sredu sa onim što ga je u stvari tištalo.

—  A ti se uzdržavaš? — zapita me bojažljivo.

—  Kako to misliš? Misliš li na polne odnose?

—  Pa da. Sada se već pune dve godine uzdržavam, otkad znam za tu nauku. Pre toga sam imao jedan porok, znaš već. Nisi, dakle, nikad bio kod neke žene?

—  Nisam — rekoh ja. — Nisam našao nijednu koja mi odgovara.

—  Ali kad bi našao onu za koju misliš da ti odgovara, da li bi onda s njom spavao?

—  Pa naravno, ako ona nema ništa protiv — rekoh malo podrugljivo.

—  O, onda si tu na pogrešnom putu! Unutrašnje snage mogu se vaspitati samo onda ako se ostane potpuno uzdržljiv. Ja sam to učinio, cele dve godine. Dve godine, i nešto više od jednog meseca! To je tako teško! Ponekad to jedva mogu da izdržim.

—  Slušaj, Knauere, ja ne verujem da je uzdržavanje tako strašno važno.

—  Znam — odbijao je on — to svi kažu. Ali to nisam očekivao od tebe. Ko hoće da ide višim duhovnim putem, mora, neosporno, da ostane čist.

—  Dobro, onda čini to! Ali ja ne razumem zašto je onaj koji svoj pol prigušuje „čistiji" nego ma ko drugi. Ili, možeš li da isključiš čulno i iz svih misli i snova?

On me je gledao očajno.

—  Ne, baš to ne mogu! Gospode, a to ipak mora da bude. Noću imam snove koje ne bih mogao da pričam ni sebi samome. Strašne snove, znaš li!

Setio sam se opet onog što mi je Pistorije kazao. Ali, ma kako da sam osećao da su njegove reči istinite, nisam mogao da ih prepričam, nisam mogao da dam savet koji nije poticao iz mog vlastitog iskustva, i za koji se nisam osećao dovoljno doraslim da ga sam poslušam. Postao sam ćutljiv i osetio sam se ponižen time što neko traži savet od mene, a ja mu ga ne mogu dati.

—  Sve sam pokušao — jadikovao je Knauer idući pored mene. — Učinio sam što se može učiniti, sa hladnom vodom, sa snegom, s gimnastikom i trčanjem; ali sve to ništa ne pomaže. Svake noći probudim se iz snova na koje ne smem nipošto da mislim. A najužasnije je ovo: usled toga gubim postupno opet sve duhovno što sam bio naučio. Gotovo više nikad ne uspevam da se koncentrišem ili da se uspavam, često ležim po celu noć budan. Ja to ne mogu više dugo da izdržim. Ako naposletku ne mogadnem ipak da izvojujem borbu, ako popustim i ako se ponovo okaljam, onda sam grdi nego svi ostali koji se nisu, uopšte, nikada ni borili. Ti to valjda shvataš?

Ja klimnuh glavom, ali nisam mogao na to ništa da kažem. Počeo je da mi biva dosadan, i uplašio sam se samoga sebe što njegova očita nevolja i očajanje nisu na mene činili dublji utisak. Osećao sam samo: ne mogu ti pomoći.

—  Dakle, ne znaš ništa za mene? — zapita on naposletku, iscrpen i žalostan. — Baš ništa? Ali mora da postoji neki put. Kako ti to činiš?

—  Ne mogu ti ništa reći, Knauere. U tome ne možemo jedan drugome da pomognemo. Ni meni nije niko pomogao. Moraš da budeš načisto sam sa sobom, i onda moraš da učiniš ono što doista potiče iz tvoga bića. Nema ničega drugog. Ako ne umeš sam sebe da nađeš, onda, verujem, nećeš naći ni duhove.

Taj mali stvor gledao me je razočaran, pa najedanput zaneme. Tada mu pogled planu u iznenadnoj mržnji, on se iskezi na mene i uzviknu besno:

— Ah, ti si mi divan svetac! I ti imaš svoj porok, znam ja! Praviš se nekakav mudrac, a potajno si se prilepio za isti kal kao ja, i svi! Ti si svinja, svinja kao i ja sam. Svi smo svinje!

Ja odoh i ostavih ga, On pode za mnom dva-tri koraka, zatim zastade, osvrte se, i otrča dalje. Meni se smuči od sažaljenja i gađenja, i nisam se mogao osloboditi tog osećanja sve dok nisam kod kuće u svojoj maloj sobici namestio svojih nekoliko slika oko sebe i predao se žudno i iz dna duše svojim vlastitim snovima. Tu se smesta pojavi opet moj san, o kapiji i grbu, o materi i tuđoj ženi, i ja videh crte lica te žene tako jasno i razgovetno da sam još iste večeri počeo da slikam njenu sliku.

Kad je crtež posle nekoliko dana bio dovršen, nacrtan kao besvesno u iskidanim odsecima vremena prožetim sanjarijama, ja ga uveče okačih na svoj zid, primakoh stonu lampu, i stadoh pred njega kao pred kakav duh s kojim sam se morao boriti na život i smrt. To lice je bilo slično ranijem, slično mome drugu Demijanu, a po nekim crtama slično i meni samome. Jedno oko stajalo je uočljivo više nego drugo, pogled je prelazio preko mene utonuo i ukočen, sudbonosan.