Ali drugi put ispričala mi je drugu bajku. Bio je jedan ljubavnik koji je voleo bez nade. On se povukao potpuno u svoju dušu, i mislio je da će sagoreti od ljubavi. Svet za njega nije postojao, on nije više video plavo nebo i zelenu šumu, potok mu nije žuborio, harfa mu nije ječala, sve je bilo utonulo, i on je osiromašio i postao bedan. Ali je njegova ljubav rasla, i on je mnogo radije hteo da umre i propadne, nego da se odrekne posedovanja lepe žene koju je voleo. Tada oseti kako je njegova ljubav sagorela sve drugo u njemu, te postade moćna, i privlačila je i privlačila, i lepa žena morala joj se povinovati, i došla je, i on je stajao raširenih ruku da bi je privukao k sebi. Ali dok je pred njim stajala, najedanput se sasvim izmenila, i on s grozom oseti i spazi kako je privukao k sebi ceo izgubljeni svet. Ovaj je stajao pred njim i predavao mu se, nebo i šuma i potok, sve mu je u novim bojama, sveže i divno, dolazilo u susret, pripadalo mu, govorilo njegovim jezikom. I umesto da dobije samo jednu ženu, imao je ceo svet na srcu, i svaka zvezda na nebu plamtela je u njemu i rasipala veselost kroz njegovu dušu. On je voleo, i pri tome je našao sebe samog. Većina njih, pak, voli da bi pri tom izgubili sebe.

Moja ljubav prema gospodi Evi izgledala mi je jedina sadržina moga života. Ali je ona svakog dana izgledala drukčija. Ponekad mi se činilo da osećam pouzdano kako moje biće ne teži, privučeno, njenoj ličnosti, nego da je ona samo simbol moga bića i samo hoće da me još dublje uvuče u samog sebe. Često sam slušao njene reči koje su mi zvučale kao odgovor na ono što je u meni nesvesno, na goruća pitanja koja su me pokretala. Potom su opet dolazili trenuci u kojima sam pored nje goreo od čulne žudnje i ljubio predmete kojih bi se ona dotakla. A postupno su se čulna i beščulna ljubav, stvarnost i simbol upleli jedno u drugo. Tada bi se dešavalo da sam kod kuće u svojoj sobi mislio na nju, mirno i svom dušom, i pri tom zamišljao da osećam njenu ruku u svojoj, i njene usne na svojima. Ili bih bio kod nje, gledao bih joj u lice, razgovarao s njom, slušao njen glas, a ipak ne bih znao da li je ona stvarnost ili je san. Počeo sam da naslućujem kako se ljubav može imati trajno i besmrtno. Pri čitanju knjige dolazio sam do novog saznanja, a to je bilo isto osećanje kao poljubac gospođe Eve. Ona mi je gladila kosu, i osmehivala se zasipajući me svojom zdravom, mirisavom toplinom, a ja sam osećao isto kao da sam u samome sebi načinio napredak. Sve što je bilo važno i što je bilo sudbina za mene, moglo je da uzme na se njenu sliku i priliku. A ona se mogla promeniti u svaku moju misao, a svaka moja misao u nju.

Plašio sam se božičnih praznika, za vreme kojih sam bio kod svojih roditelja, jer sam mislio da će biti muka živeti dve nedelje udaljen od gospođe Eve. Ali to nije bila muka, bilo je divno biti kod kuće i misliti na nju. Kad sam se vratio u H., ostao sam još dva dana daleko od njene kuće, da bih uživao u toj sigurnosti i nezavisnosti od njenog čulnog prisustva. Imao sam takođe snove u kojima se moje spajanje s njom izvodilo na nove alegorične načine. Ona je bila more, u koje sam se ja, strujeći ka njoj, ulivao. Ona je bila zvezda, a ja sam bio sam zvezda na putu ka njoj, pa smo se sreli i osetili da nas nešto uzajamno privlači, ostali smo zajedno i okretali se blaženo jedno oko drugog u bliskim, zvučnim krugovima zanavek.

Taj san ispričao sam joj kad sam je prvi put ponovo posetio.

— San je lep — reče ona mirno. — Načinite ga istinom!

Za vreme ranoga proleća bio je jedan dan koji nisam nikad zaboravio. Stupio sam u trem, prozor je bio otvoren, i mlaka vazdušna struja valjala je kroz odaju težak miris zumbula. Pošto nisam nikog video, popeh se uz stepenice, u sobu za rad Maksa Demijana. Kucnuh lako na vrata, i uđoh ne čekajući odziv, kao što sam bio navikao.

Soba je bila mračna, sve zavese navučene. Bila su otvorena vrata ka maloj sporednoj odaji, gde je Maks uredio hemijsku laboratoriju. Odatle je dopirala jasna bela svetlost proletnjeg sunca, koje je sijalo kroz kišne oblake. Pomislih da tu nema nikog, i podigoh zavesu.

Tada ugledah Maksa Demijana kako sedi blizu zastrtog prozora na niskoj klupici, šćućuren i čudno izmenjen, i kao munja prostruja kroz mene osećanje: to si već jednom doživeo! Ruke su mu nepokretno visile, šake su mu bile u krilu, njegovo malo napred nagnuto lice otvorenih očiju nije imalo pogleda i bilo je obamrlo, u zenici je mrtvački svetlucao mali, oštar odsev svetlosti, kao u parčetu stakla. Bledo lice bilo je potonulo u samo sebe, bez drugoga izraza sem izraza ogromne ukočenosti; izgledao je kao kakva prastara maska neke životinje na vratnicama nekoga hrama. Izgledalo je kao da ne diše.

Poduhvati me groza pri sećanju — takvog, upravo takvog video sam ga već jedanput, pre mnogo godina, kad sam bio još mali dečko. Tako su oči ukočeno gledale u dušu, tako su ruke beživotno ležale jedna pored druge, jedna muva prelazila mu je preko lica. I on je, tada, možda pre šest godina, izgledao isto tako star i tako isto bez obeležja vremena; i danas nijedna crta na licu nije bila drukčija.

Obuzet strahom, iziđoh lagano iz sobe, i sidoh niz stepenice. U tremu zatekoh gospođu Evu. Bila je bleda i izgledala je umorna, što kod nje nisam viđao; neka senka prolete kroz prozor, oštro, belo sunce najedanput je iščeznulo.

—  Bio sam kod Maksa — prošaputah brzo. — Da se nije što dogodilo? On spava, ili je utonuo u sebe, ne znam, već jedanput ranije video sam ga takvog.

—  Valjda ga niste probudili? — zapita ona brzo.

—  Nisam. Nije me čuo. Odmah sam izišao. Gospođo Evo, recite mi, šta je s njim?

Ona pređe nadlanicom preko čela.

—  Budite mirni, Sinklere, neće mu se ništa desiti. On se povukao. To neće dugo trajati.

8

Početak kraja


Izvojevao sam da još letnji semestar provedem u H. Umesto u kući, sada smo bili uvek u bašti kraj reke. Japanac, koji je uostalom u rvanju doista izgubio, bio je otputovao, a i tolstojevac nije dolazio. Demijan je držao konja, i jahao je istrajno iz dana u dan. Ja sam često bivao sa njegovom majkom.
 
Često sam se čudio mirnoći svoga života. Bio sam odavna naviknut da samujem, da se odričem, da se tegobno borim sa svojim mukama, te su mi se ti meseci u H. činili kao kakvo ostrvo u snu, na kome sam udobno i očaran smeo da živim samo u lepim, prijatnim stvarima i osećanjima. Naslućivao sam da je to predzvuk one nove, više zajednice, o kojoj smo razmišljali. I s vremena na vreme obuzimala bi me radi te sreće duboka žalost, jer sam dobro znao da ne može biti trajna. Nije mi bilo dosuđeno da dišem u obilju i udobnosti, bilo mi je potrebno mučenje i proganjanje. Osećao sam da ću se jednog dana probuditi iz tih lepih ljubavnih slika, i da ću opet biti sam, sasvim sam, u hladnom svetu drugih ljudi, gde je za mene postojala samo usamljenost ili borba, a ne mir, a ne život sa drugima.
 
Tada bih se privijao s udvostručenom nežnošću uz gospođu Evu, radostan što moja sudba ima još uvek lepe, mirne crte.
 
Letnje nedelje prolazile su brzo i lako, semestar je već bio pri izdisaju. Predstojao je skorašnji rastanak. Nisam na to smeo da mislim, pa to nisam ni činio, nego sam se pripijao uz lepe dane kao leptir uz medeni cvet. Sada je bilo moje srećno doba, prvo ispunjenje moga života i moj prijem u savez. A šta će potom doći? Opet ću se boriti, patiti od čežnje, sanjati, biti sam.
 
Jednog od tih dana spopade me predosećanje tako jako, da moja ljubav prema gospodi Evi najedanput buknu bolno. Bože moj, još samo malo pa je više neću videti, neću više čuti njen čvrst, krepak korak po kući, neću više nalaziti njeno cveće na svome stolu! A šta sam postigao? Sanjao sam i uljuljkivao sam se u zadovoljstvu, umesto da sam je zadobio, umesto da se borim za nju i da je zauvek dograbim za sebe. Sve što mi je ona ikada kazala o pravoj ljubavi, palo mi je na pamet, stotinu finih opomena, stotinu tihih mamljenja, obećanja možda — šta sam od toga činio? Ništa, ništa!
 
Uspravio sam se usred svoje sobe, sakupio sam svu svoju svest, i mislio na Evu. Hteo sam da priberem snage svoje duše, da bih joj dao da oseti moju ljubav, da bih je privukao ovamo k sebi. Morala je doći i žudeti za mojim zagrljajem, moj poljubac je morao da zaroni nenasito u njene zrele ljubavne usne.
 
Stajao sam i naprezao sam se dok ne poče da me pddilazi hladnoća od prstiju i nogu. Osećao sam da iz mene proističe snaga. Za nekoliko časaka u meni se nešto čvrsto zgrči, nešto svetio i studeno; u trenutku mi se učini kao da u srcu nosim neki kristal, i znao sam da je to bilo moje ja. Hladnoća mi obuze čak i grudi.
 
Kad se probudih iz užasnog naprezanja, osetih da nešto dolazi. Bio sam iscrpen na mrtvo ime, ali sam bio spreman da vidim Evu kako stupa u sobu, raspaljena i ushićena.
 
Topot kopita udarao je sad niz dugu ulicu, odjekivao je dugo i tvrdo, i najedanput se zaustavi. Ja priskočih prozoru. Dole je Demijan silazio s konja. Ja strčah dole.
 
—  Šta se dogodilo, Demijane? Valjda se nije što desilo tvojoj majci?
 
On nije slušao moje reči. Bio je vrlo bled, i znoj je curio s obeju strana njegova čela preko obraza. On priveza uzde svog zagrejanog konja za baštenski plot, uze me pod ruku i pode sa mnom niz ulicu.
 
—  Znaš li već štogod?
 
Nisam ništa znao.
 
Demijan mi stisnu ruku, i okrete prema meni lice, s mračnim, sažaljivim, čudnim pogledom.
 
—  Jest, mladiću, sad će biti što će biti. Ta ti si znao za veliku zategnutost sa Rusijom ...
 
—  Šta? Biće rata? U to nisam nikad verovao.
 
Govorio je tiho, mada nije bilo nikog u blizini.
 
— Još nije objavljen. Ali biće rata. Osloni se na to. Od onog doba nisam ti više dosađivao s tom stvari, ali sam otada triput video nova predskazanja. Neće, dakle, biti ni smaka sveta, ni zemljotresa, ni revolucije. Biće rata. Videćeš kako to pali! Ljudi će se time naslađivati, već sad se svako raduje da kidiše. Tako im je život postao bljutav. — Ali videćeš, Sinklere, to je samo početak. Možda će nastati veliki rat, veoma veliki rat. Ali i to je samo početak. Novo nastaje, a novo će biti užasno za one koji su privrženi starome. Šta ćeš ti da radiš?

 Bio sam poražen, sve mi je još zvučalo tuđe i neverovatno.

—  Ne znam; a ti?

On sleže ramenima.

—  Čim bude mobilizacija, ja stupam u vojsku. Ja sam potporučnik.

—  Ti? O tome nisam ništa znao.

—  Jest, to je bilo jedno od mojih prilagođavanja. Ti znaš da nikad nisam hteo da drugima padam u oči, i svagda sam radije učinio ponešto suviše, da bih bio korektan. Verujem da ću kroz nedelju dana već biti na bojnom polju.

—  Za ime božje ...

—  E, mladiću, to ne smeš da shvatiš sentimentalno. Neće mi doista, u osnovi, pričinjavati zadovoljstvo da naređujem puščanu paljbu na žive ljude, ali to će biti sporedno. Sad će svako od nas upasti u veliki žrvanj. I ti. Ti ćeš svakako biti regrutovan.

—  A tvoja mati, Demijane?

Tek sad se setih ponovo onoga što je bilo pre četvrt časa. Kako se svet izmenio! Svu snagu sam bio dograbio da bih prizvao najslađu sliku, a sad me je najedanput sudba pogledala nečim novim iz grozovite obrazine pune pretnje.

—  Moja mati? Ah, za nju ne treba da se brinemo. Ona je u bezbednosti, u većoj bezbednosti nego što je iko danas na svetu. Ti je toliko voliš?

—  Zar si to znao, Demijane?

On se nasmeja glasno i sasvim slobodno.

—  E, moj mali! Naravno da sam znao. Još niko nije mojoj majci kazao gospođa Eva, a da je nije voleo. Uostalom, kako je to bilo? Ti si danas dozivao nju ili mene, zar ne?

—  Jest, dozivao sam ... Dozivao sam gospođu Evu.

—  Ona je to osetila. Odjednom me je odaslala, da moram k tebi poći. Upravo sam joj pričao vesti o Rusiji.

Mi okretosmo natrag, i nismo više mnogo govorili. On odreši svoga konja, i pojaha.

Tek u svojoj sobi osetih kako sam bio iznuren od Demijanove vesti, a još više od malopređašnje napregnutosti. Ali me je gospođa Eva čula! Sa svojim mislima dostigao sam do samog njenog srca. Ona bi bila sama došla — da nije... Kako je sve to čudno bilo, i kako u osnovi lepo! A sada će nastati rat! A sada će početi da se zbiva ono o čemu smo toliko puta razgovarali. A Demijan je unapred toliko znao o tome. Kako je čudno što sada struja sveta neće više projuriti nekuda pored nas — što sada prolazi najedanput kroz naša srca, što nas zovu pustolovine i divlje sudbe, i što će sada ili uskoro doći trenutak kad ćemo mi biti potrebni svetu, kad će on hteti da se menja. Demijan je bio u pravu, to nije valjalo shvatiti sentimentalno. Čudno je bilo samo to što tako usamljenu stvar, takozvanu sudbinu, treba da doživimo zajedno s celim svetom. Pa dobro!

Bio sam spreman. Uveče, kad sam išao po gradu, bučalo je na svima stranama od velikog uzbuđenja. Svuda je bila reč „rat!"

Došao sam u kuću gospode Eve, večerali smo u baštenskoj kućici. Ja sam bio jedini gost. Niko nije govorio ni reči o ratu. Samo kasno, pred sam moj polazak, reče gospođa Eva:

— Dragi Sinklere, vi ste me danas dozivali. Vi znate zašto nisam sama došla. Ali ne zaboravite: sad znate doziv, i kad god vam bude potreban neko ko nosi znak, vi zovite opet!

Ona se diže i pode napred kroz sumrak koji se spustio po vrtu. Visoka i kneževska stasa, koračala je tajanstvena žena između nemog drveća, a iznad njene glave svetlucale su sitno i nežno nebrojene zvezde.

Približujem se kraju. Stvari su tekle svojim brzim tokom. Uskoro je izbio rat, i Demijan je, čudnovato tuđ u uniformi sa srebrnosivim ogrtačem, otputovao. Njegovu majku sam vratio kući. Uskoro sam se i ja oprostio od nje, ona me je poljubila u usta, i zadržala me je za trenutak na svojim grudima, i njene krupne oči gorele su blizu, utonuvši u moje.

I svi ljudi bili su kao da su se pobratimili. Mislili su da je to otadžbina i čast. Ali to je bila sudbina kojoj su svi oni za trenutak bili pogledali u neza-kriljeno lice. Mladi ljudi dolazili su iz kasarni, peli se u vozove, i na mnogim licima viđao sam znak — ne onaj naš — nego lep i dostojanstven znak, koji je označavao ljubav i smrt. I mene su grlili ljudi koje nikad nisam video, i ja sam to razumeo, i rado im uzvraćao. Oni su to činili u zanosu, a ne po volji sudbine, ali je to bio sveti zanos i poticao je otuda što su svi oni bili bacili onaj kratak, uzbudljiv pogled u oči sudbini.

Već je bila skoro zima kad sam stigao na bojište.

U početku, uprkos uzbuđenjima izazvanim paljbom, u sve sam bio razočaran. Ranije sam mnogo razmišljao o tome zašto tako neobično retko može čovek da živi za neki ideal. Sad sam video da mnogi, štaviše, da su svi ljudi sposobni da za ideal umru. Samo to nije smeo biti neki lični, slobodni, izabrani ideal, nego je to morao biti opšti i primljeni u amanet.

Ali sam vremenom uvideo da sam ljude potcenjivao. Ma kako da ih je služba i opšta opasnost činila jednolikima, video sam ipak mnoge žive i na umoru, kako se veličanstveno približuju volji sudbine. Mnogi, vrlo mnogi nisu imali samo pri napadu, nego u svako vreme čvrst, dalek, nešto malo kao opsednut pogled, koji ne poznaje nikakve ciljeve, i koji znači potpuno predavanje gorostasnome. Verovali i mislili oni što mu drago — oni su bili spremni, oni su bili upotrebljivi, iz njih bi se budućnost mogla izgraditi. I koliko god je izgledalo da je svetu neumitnije stalo do rata i junaštva, do časti i drugih starih ideala, i što god je udaljenije i neverovatnije zvonio svaki glas prividne čovečnosti — sve je to bila samo površina, isto tako kao što je bila površina i pitanje o spoljnim i političkim ciljevima rata. U dubini je nešto bilo u postajanju. Nešto kao neka nova čovečnost. Jer sam imao prilike da vidim mnoge — a više njih umrlo je uz mene — koji su kroz osećanje postali svesni da mržnja i bes, ubijanje i uništavanje nisu bili vezani za predmete. Ne, predmeti, isto kao i ciljevi, bili su sasvim slučajni. Iskonska osećanja, pa čak i najdivljačnija, nisu bila upravljena na neprijatelja; njihovo krvavo delo bilo je samo zračenje iznutra, iz razderane duše, koja je htela da besni i ubija, da uništava i umre, da bi mogla biti nanovo rođena. Jedna gorostasna ptica probijala se iz jajeta, a jaje je bio svet, a svet je morao da ode u paramparčad.
 
Pred salašem, koji smo bili poseli, stajao sam na straži jedne noći u rano proleće. U ćudljivim udarima promicao je posustali vetar, preko visokog, flandrijskog neba gonile su se vojske oblaka, u pozadini naslućivao se mesec. Već celog dana bio sam uznemiren, nekakva briga me je tištala. Sada, u tami, na straži, mislio sam usrdno na slike svoga dosadašnjeg života, na gospođu Evu, na Demijana. Stajao sam naslonjen na jednu topolu, i gledao nepomično u uskomešano nebo, čije su se vedrine, koje su tajno podrhtavale, izlivale uskoro u velike povorke slika. Po čudnoj tankoći svoga bila, po neosetljivosti svoje kože prema vetru i kiši, po blistavoj unutrašnjoj budnosti, osećao sam da je oko mene neki vod.
 
U oblacima se mogao videti neki veliki grad, iz njega su kuljali milioni ljudi, koji se rasuše u rojevima po prostranim predelima. Posred njih stupi neka moćna božanska prilika, s blistavim zvezdama u kosi, velika kao kakva planina, s crtama lica kao u gospođe Eve. U njoj iščezoše crte ljudi, kao u kakvoj ogromnoj pećini, i izgubiše se. Boginja se šćućuri na tlu, znak blistaše jasno na njenom čelu. Izgleda da je neki san bio ovladao njome, ona sklopi oči, i njeno veliko lice razvuče se u bolu. Najedanput kriknu, i iz njenog čela prsnuše zvezde, mnoge tisuće blistavih zvezda, i one se uzvitlaše u prekrasnim lukovima i polukruzima po crnome nebu.
 
Jedna od zvezda zahuča uz jasan zvuk upravo ka meni, kao da me je tražila. Uto se ona ričući raspršte u hiljadu varnica, odvuče me uvis, pa me ponovo baci na zemlju; svet se uz tutnjavu sruši nada mnom.
 
Našli su me blizu topole, pokrivenog zemljom i u mnogim ranama.
 
Ležao sam u podrumu; topovi su praskali nada mnom. Ležao sam u kolima, i truckao se preko pustih polja. Većinom sam spavao ili sam bio bez svesti. Ali što sam dublje spavao, sve sam žešće osećao kako me nešto vuče, kako se povinujem nekoj sili koja je nada mnom bila gospodar.
 
Ležao sam u jednoj konjušnici na slami, bilo je mračno, neko mi je bio stao na ruku. Ali mi je duša htela dalje, nešto jače me je odvlačilo. Opet sam ležao na kolima, a docnije na nosilima ili lestvama, sve sam jače osećao da mi je naloženo da nekud pođem, i nisam ništa drugo osećao sem kako me nešto goni da najzad tamo stignem.
 
Najzad stigoh do mete. Bila je noć, bio sam pri punoj svesti, još maločas osetio sam silno u sebi kako me nešto odvlači i goni. A ležao sam u dvorani, u postelji na podu, i osećao sam da sam tamo kuda sam bio dozivan. Pogledah oko sebe. Uza sam moj dušek namešten je bio jedan drugi, i neko na njemu, koji se naže i pogleda me. Imao je na čelu znak. To je bio Maks Demijan.
 
Nisam mogao da govorim, a ni on nije mogao ili nije hteo. Samo me je posmatrao. Preko njegova lica padala je svetlost jedne lampe, koja je visila nad njim na zidu. On se osmehivao na mene.
 
Beskrajno dugo gledao me je neprekidno u oči. Lagano je primakao svoje lice k meni, tako da smo se skoro dodirnuli.
 
—  Sinklere — prošaputa on.
 
Ja mu dadoh znak očima da ga razumem.
 
On se ponovo osmehnu, skoro kao sažaljivo.
 
—  Mali moj! — reče on osmehujući se.
 
Sad su njegova usta bila sasvim blizu mojih. On lagano nastavi da govori.
 
—  Možeš li se još prisetiti Franje Kromera? — zapita on.
 
Ja žmirnuh na njega, i mogadoh se i nasmešiti.
 
—  Mali Sinklere, pazi! Ja ću morati da odem. Možda ću ti nekad opet ustrebati, protiv Kromera ili inače. Ako me tada pozoveš, ja ti više neću doći tako grubo, jašući na konju ili železnicom. Moraćeš tada da osluškuješ u sebi samome, i opazićeš da sam ja u tebi unutra. Razumeš li? I još nešto! Gospođa Eva je kazala, ako ti nekad bude išlo rđavo, da ti dam poljubac od njene strane, koji je meni dala kad sam polazio ... Sklopi oči, Sinklere!
 
Ja poslušno sklopih oči, osetih laki poljubac na svojim usnama, na kojima mi je uvek bilo malo krvi, koja nije nikako htela da presahne. I tada zaspah.
 
Ujutro su me probudili, trebalo je da me previju. Kad sam se najzad potpuno probudio, obrnuo sam se brzo ka susednom dušeku. Na njemu je ležao neki stran čovek, koga nisam bio nikad video.
 
Previjanje je bolelo. Sve što se otada dešavalo sa mnom, bolelo je. Ali kad ponekad nađem ključ i siđem sasvim u sebe samog, tamo gde u mračnom ogledalu dremaju slike sudbine, tada treba samo da se nagnem nad crno ogledalo, pa da ugledam svoju vlastitu sliku, koja sad liči potpuno na njega, moga Prijatelja i Vođu.

kraj

Sin bramana

 
U senci kuće, na sunčanoj rečnoj obali kraj čunova, u senci smokvinih stabala stasao je Sidarta, prelepi sin bramana, mladi soko, zajedno sa Govindom, svojim prijateljem. Sunce je opalilo njegova svetla pleća na obali reke, kada se kupao, obavljao sveta pranja, prinosio svete žrtve. Senke su se slivale u njegove crne oči u mangoovom lugu za vreme dečačkih igara, kada je slušao majčinu pesmu, kada je prinosio svete žrtve, slušao učenje svoga oca, učenjaka, u razgovoru sa mudracima. Odavno je Sidarta učestvovao u razgovorima mudraca, učio se sa Govindom govorništvu, učio se sa Govindom veštini razmišljanja, podvrgavao meditacijama. Umeo je da nečujno izgovori om, reč nad rečima, da je izgovara u sebi sa udahom, da je izgovara iz sebe sa izdahom, sabrane duše, čela ovenčana sjajem bistroumna duha. U biti svoga bića već je znao za atman, nerazrušiv, sjedinjen sa svemirom.
 
Radost bi zaigrala u srcu njegovog oca zbog sina, sklonog učenju, žednog znanja, kad bi video da on izrasta u velikog mudraca i sveštenika, u velikana među bramanima.
 
Milina bi zaigrala u nedrima njegove majke kad bi ugledala kako seda i kako ustaje snažni lepi vitkonogi Sidarta, kako je pozdravlja savršeno uglađeno.
 
Ljubav bi se rađala u srcima mladih bramanskih kćeri kada bi Sidarta prolazio ulicama grada, svetla čela, kraljevska pogleda, uzanih bedara.
 
Ali, više od svih njih voleo ga je Govinda, njegov prijatelj, sin bramana. Voleo je Sidartin pogled i njegov umiljat glas, voleo je njegov hod i savršeni sklad njegovih pokreta, voleo je sve što je Sidarta činio i rekao, a najviše je voleo njegov duh, njegove uzvišene, vatrene misli, žarku volju, njegovu obdarenost.
 
Govinda je znao da Sidarta neće biti običan braman, lenj obredni činovnik, gramzivi prodavac vradžbina, sujetan, jalov besednik, da neće biti zao, podmukao sveštenik, niti pitoma, glupava ovca među brojnim stadom. Ne, on to neće biti, a ni sam Govinda nije želeo da postane takav, da bude braman kakvih ima na desetine hiljada. Želeo je da bude sledbenik Sidarte, voljenog, uzvišenog. I ako bi Sidarta jednom postao bog, ako bi jednom ušao među ozarene, Govinda će ga slediti, kao njegov prijatelj, pratilac, kao njegov sluga, kopljonoša, njegova senka.
 
Svi su voleli Sidartu, svima je on bio radost, svima uživanje.
 
Ali, Sidarta sam sebi nije bio radost, nije uživao u sebi. Promičući ružičastim stazama smokvika, sedeći u plavičastoj senci u lugu razmišljanja, perući svoje telo pri svakodnevnom pokajničkom kupanju, prinoseći žrtvu u dubokoj senci mangoove šume, savršeno skladnih pokreta, voljen od svih, svima radost, on ipak nije u svom srcu nosio radost. Snovi i nemirne misli dolazili su mu iz rečnih voda, iz svetlucanja noćnih zvezda, iz rastopljenih sunčevih zraka, nadirali su snovi i nespokojstvo duše iz žrtvenog dima, iz daha stihova Rig-vede, iz odlomaka učenja starih bramana.
 
Sidarta je u sebi počeo da pothranjuje nezadovoljstvo. Da oseća da ga ljubav oca, ljubav majke, pa i ljubav njegovog prijatelja, Govinde, neće uvek i za sva vremena usrećiti, utoliti, zasititi i zadovoljiti. Počeo je da naslućuje da su mu prečasni otac i ostali njegovi učitelji, mudri bramani, već saopštili veći i najbolji deo svoje mudrosti, da su svoje obilje već ulili u posudu njegovog uma punog iščekivanja, a ta posuda nije bila puna, duh nije bio zadovoljan, duša nije bila spokojna, srce se nije stišalo. Sveta pranja su bila dobra, ali ona su bila samo voda, nisu mogla da speru greh, nisu lečila žeđ duha, nisu mogla da razreše pritisak u srcu.
 
Osobite su bile žrtve i prizivanje bogova - ali zar je to bilo sve? Da li su žrtveni obredi pružali sreću? I kako su stvari stajale sa bogovima? Da li je zbilja Prajapati stvorio svet? Nije li to bio Atman, on, jedini, svemogući? Nisu li likovi bogova stvoreni kao ti i ja, podređeni vremenu, prolaznosti? Da li je samim tim dobar, da li je pravilan, da li je celishodan čin prinošenja žrtve bogovima? Kome drugom je trebalo prinositi žrtve, kome drugom odavati počast, da li Njemu, Jedinom, Atmanu? I gde je boravio, gde je kucalo njegovo večno srce, gde drugde doli u sopstvenom ja, u onome najdubljem, u nerazrušivom, koje svakako nosi u sebi. Ali, gde je bilo to ja, to najunutarnjije, poslednje? Nije bilo meso i kost, ni misao, niti svest, tako je glasilo učenje najmudrijih. Gde se onda nalazilo? Da bi se prodrlo do tog ja, do sebe, do atmana - da li je postojao neki drugi put za kojim je vredelo tragati? Oh, niko mu nije ukazivao na taj put, niko ga nije znao, ni otac ni učitelj ni mudraci, niti svete obredne pesme! Bramani i njegove svete knjige znali su sve, o svemu su vodili brigu i više od toga, o stvaranju sveta, o postanku govora, hrane, o udahu i izdahu, o poretku čula, o delima bogova - znali su beskrajno mnogo - ali, da li je bilo vredno znati sve to, a ne znati ono jedno jedino, najosnovnije i jedino bitno?
 
Svakako, mnogi stihovi u svetim knjigama, prvenstveno u Upanišadama Sama-veda, govorili su u divnim pesmama u tom najunutarnjijem i poslednjem. »Tvoja duša je vasceli svet«, pisalo je tu, a bilo je napisano i to da čovek u snu, u najdubljem snu, ulazi u svoje najsuštastvenije i boravi u Atmanu. Čudesnu mudrost su sadržali ovi stihovi, sva saznanja najmudrijih bila su sabrana u magične reči, čiste kao med koji skupljaju pčele. Zacelo, neizmerna saznanja, koja su sakupila i očuvala bezbrojna pokolenja mudrih bramana, nisu se smela nipodaštavati.
 
Ali, gde su bili bramani, gde sveštenici, gde mudraci ili pokajnici kojima je uspelo ne samo da dokuče to najdublje znanje, već i da u njemu žive? Gde je posvećeni koji će postojanje u Atmanu volšebno preneti iz sna u budno stanje, u život, u svaki korak, u reči i dela? Sidarta je poznavao mnoge prečasne bramane, pre svih svog oca, iskonski čistog, učenog, nadasve poštovanja dostojnog. Njegov otac je izazivao divljenje, ponašanje mu je bilo uzdržano i plemenito, njegov život u znaku čistote, njegova reč bila je mudra, iza njegovog čela rojile su se tanane i uzvišene misli - ali, da li je on, koji je toliko znao, živeo u blaženstvu, da li je imao svoj mir, zar nije i on bio jedan od onih koji traže, a ne mogu da utole žeđ? Zar on nije morao uvek navodno žedan piti sa svetih izvora, napajati se prinošenjem žrtava, čitanjem knjiga, raspravama među bramanima? Zašto je on, tako besprekoran, svakodnevno morao da sa sebe spira greh, da obavlja čin pranja, svakoga dana i uvek ponovo? Zar Atman nije bio u njemu, zar iz njegova srca nije izvirao praiskonski izvor? Taj praiskonski izvor je trebalo naći u sebi, prisvojiti ga! Sve drugo je bilo samo traženje, zaobilazni put, lutanje.
 
To su bile Sidartine misli, to je bila njegova žeđ, to ]e bila njegova patnja. 

Često je izgovarao reči iz jednog Čandogija-upanišada: »Zacelo, ime bramana je Satiam - zacelo, onaj kome je to poznato svakog dana ulazi u nebeski svet.« Često mu se činilo da je nebeski svet sasvim blizu, ali nikada nije sasvim dopro do njega, nikada nije utolio poslednju žeđ. I od svih mudrih i najmudrijih koje je poznavao i koji su ga proučavali, nije bilo nijednog koji bi sasvim dopro do nebeskog sveta, koji bi sasvim utolio večitu žeđ.
 
- Govindo, - reče Sidarta svom prijatelju, - Govindo, mili, pođi sa mnom do banijanovog drveta, da tonemo u meditacije.
 
Pošli su do banijanovog drveta i seli, ovde Sidarta, a dvadeset koraka dalje Govinda. Pošto se smestio, spreman da izgovara om, Sidarta je mrmljao u sebi stih:
 
»Om je luk, a duša je strela,
Cilj strele je braman
Kome treba nepokolebljivo težiti.«
 
Kada je prošlo uobičajeno vreme za vežbe u meditiranju, Govinda se diže. Spustilo se veče i došlo je vreme da se obavi pranje u suton. Pozvao je Sidartu po imenu. Sidarta se nije odazvao. Sedeo je utonuo u duboko razmišljanje, svoj ukočeni pogled upravio je u neki veoma daleki cilj i, dok mu je vrh jezika virio između zuba, izgledalo je da i ne diše. Sedeo je tako, duboko zaronivši u meditiranje, misleći om, odašiljući dušu kao strelu ka bramanu.
 
Jednom su samane prolazili kroz Sidartin grad, isposnici-hodočasnici, tri usahla, ugasnula čoveka, ni stari ni mladi, prašnjavih i krvavih pleća, gotovo nagi, sprženi od sunca, okruženi osamom, puni zazora i odbojnosti prema svetu, tuđinci i olinjali šakali u ljudskom carstvu. Njihovim tragom provejavao je vreli dah prigušivane strasti, razorne službe nemilosrdnog uništavanja svoga bića.
 
Uveče, nakon časa meditacije, Sidarta reče Govindi:
 
- Sutra u rano jutro, prijatelju moj, Sidarta odlazi samanama. Postaće samana.
 
Govinda preblede čuvši ove reči i pročitavši sa skamenjenog lica svoga prijatelja da je njegova odluka neizmenjiva kao putanja strele odapete sa luka. U magnovenju i na prvi pogled Govinda je znao: evo, to je početak, Sidarta sad ide svojim putem, nikla je klica njegove sudbine, a sa njegovom i moja. I njegovo lice postade bledo kao suva kora banane.
 
- O Sidarto, - povika - hoće li ti to otac dozvoliti?
 
Sidarta ga pogleda kao da se prenuo iza sna. Munjevito je prozreo Govindinu dušu, pročitao u njoj strepnju, otkrio u njoj mirenje sa sudbinom.
 
- O Govindo, - reče tihim glasom - ne gubimo reči. Sutra u osvit zore počinjem život samane. Ne govorimo više o tome.
 
Sidarta uđe u odaju u kojoj je njegov otac sedeo na hasuri od rogozine, priđe mu s leđa i zastade, sve dok otac ne oseti da neko stoji iza njega.
 
Braman reče:
 
- Jesi li to ti, Sidarto? Kazuj to što si došao da mi kažeš.
 
Sidarta reče:
 
- S tvojim dopuštenjem, oče moj. Došao sam da ti kažem da želim sutra da napustim tvoju kuću i da odem među isposnike. Moja je želja da postanem samana. Neka se moj otac tome ne protivi.
 
Braman je ćutao, a ćutao je tako dugo da su se za to vreme iza malog prozora kretale zvezde i promenile svoj položaj pre no što se prekinuo tajac u odaji. Nem i nepokretan stajao je u odaji sin, nem i nepokretan sedeo je na hasuri otac, a zvezde su se kretale nebom. Tad progovori otac:
 
- Ne dolikuje bramanu da izgovara reči žestine i jarosti. Ali, negodovanje mi je uskomešalo srce. Ne bih želeo da i po drugi put čujem ovu želju iz tvojih usta.
 
Braman lagano ustade, Sidarta je stajao nem, skrštenih ruku.
 
- Šta čekaš? - upita otac.
 
Sidarta reče: - Ti znaš.
 
Nezadovoljan, otac napusti odaju, nezadovoljan potraži svoj ležaj i ispruži se na njemu.
 
Sat kasnije, kako mu san nije dolazio na oči, braman se diže, koraknu tamo-amo i iziđe iz kuće. Bacivši pogled kroz mali prozor odaje vide Sidartu kako stoji, skrštenih ruku, nepomičan. Mutno se belasalo njegovo svetlo gornje ruho. Nespokojna srca otac se vratio.
 
Posle jednog sata, san mu nije dolazio, braman se ponovo diže, opet koraknu amo-tamo, iziđe pred kuću i vide da je mesec izišao. Bacio je pogled kroz prozor u odaju, u njoj je stajao Sidarta, nepomičan, skrštenih ruku, a na njegovim nagim cevanicama ogledao se mesečev sjaj. Zabrinuta srca otac se vratio.
 
I ponovo naiđe posle jednog sata, i, pogledavši kroz prozor, vide Sidartu kako stoji na mesečini, pri sjaju zvezda, u tami. I navraćao bi tako svakog sata, ćutke, i bacivši pogled u odaju ugledao bi Sidartu kako stoji nepomično, a srce mu se punilo gnevom, srce mu se punilo nespokojstvom, srce mu se punilo strepnjom, punilo tugom.
 
I u poslednji noćni čas, pre no što će dan, opet je navratio i ugledao mladića kako stoji, pa mu se učinio velik i nekako tuđ.
 
- Sidarto, - progovori - šta čekaš?
 
- Ti znaš.
 
- Hoćeš li tako stajati i čekati da dođe dan, da dođe podne, da dođe veče?
 
- Stajaću i čekaću.
 
- Umorićeš se, Sidarto.
 
- Umoriću se.
 
- Zaspaćeš, Sidarto.
 
- Neću zaspati.
 
- Umrećeš, Sidarto.
 
- Umreću.
 
- Zar ćeš radije da umreš nego da poslušaš svog oca?
 
- Sidarta je uvek slušao svog oca.
 
- Znači li to da se odričeš svoje namere?
 
- Sidarta će učiniti kako mu otac kaže.
 
Prva svetlost dana prodre u odaju. Braman vide da Sidarti podrhtavaju kolena. Na Sidartinom licu nije bilo drhtaja, pogled njegovih očiju bio je uperen u daljinu. Otac je tada znao da Sidarta više nije kod njega, u zavičaju, da ga je u stvari već napustio.
 
Otac spusti ruku Sidarti na rame.
 
- Poći ćeš u šumu, - reče - i bićeš samana. Nađeš li blaženstvo u šumi, dođi i pouči me. Naiđeš li na razočarenje, vrati se i daj da opet zajednički prinosimo žrtve bogovima. Sad idi i poljubi svoju majku, reci joj kuda ideš. Meni je, međutim, vreme da pođem na reku i da obavim prvo pranje.
 
Skinuvši ruku sa sinovljeva ramena, iziđe. Sidarta se zateturao kada je pokušao da korača. Ovladavši svojim udovima poklonio se ocu i pošao majci, da učini kako mu je otac rekao.
 
Kada je u prvi osvit, polako krećući utrnule noge, napustio još usnuli grad, kod poslednjih koliba diže se neka senka, koja se tu bila šćućurila, i priključi pokloniku - Govinda.
 
- Došao si, - reče Sidarta i nasmeši se.
 
- Došao sam, - reče Govinda. 

Kod samana

 Uveče istoga dana stigoše isposnike, usahle samane, i ponudiše im svoju pratnju i pokornost. Bili su prihvaćeni.
 
Sidarta pokloni svoju odeću nekom siromašnom bramanu na ulici. Nosio je još samo pregaču oko bedara i nešiveni ogrtač zemljane boje. Jeo je samo jedanput dnevno i nikad kuvanu hranu. Postio je petnaest dana. Postio je dvadeset i osam dana. Snaga mu se istopila na butinama i obrazima. Vreli snovi sukljali su iz njegovih uvećanih očiju, na sasušenim prstima izrasli su nokti kao kandže, a na podbratku tršava brada. Pogled mu je bio leden pri susretu sa ženama; krivio je usne pun prezira kada bi prolazio kroz grad u kome su Ijudi bili lepo odeveni. Viđao je trgovce kako trguju, velmože kako odlaze u lov, ožalošćene kako oplakuju svoje mrtve, bludnice kako se nude, lekare kako se zauzimaju oko bolesnika, sveštenike kako određuju dan za setvu, zaljubljene kako vode ljubav, majke kako doje decu - i sve to nije bilo dostojno njegovog pogleda, sve je bilo lažno, sve je zaudaralo, vonjalo na laž, sve je bila samo obmana uma, varka sreće i lepote, sve samo prikrivena trulež. Gorak je bio ukus sveta. Život je bio patnja.
 
Sidarta je pred sobom imao samo jedan jedini cilj: da u njemu sve bude prazno, bez žeđi, bez želja, bez snova, bez radosti i tuge. Da odumre i da više ne bude ja, da opustela srca nađe mir, da u mislima, u nebiću, bude otvoren čudima - to je bio njegov cilj. Kada budem sve savladao i umro, kad se svaka požuda i svaki nagon u mome srcu stišaju, razbudiće se ono poslednje, najdublja bit, ono što više nije ja već velika tajna.
 
Ćutke je Sidarta stajao pod vrelim sunčevim zracima, usijan od bola, usijan od žeđi. Ćutke je stajao u vreme kiša, preko kose mu se slivala voda niz pleća koja su se mrzla, niz bedra koja su se mrzla i niz noge, stajao je pokajnik tako sve dok mu se pleća i noge više nisu mrzli, nisu trnuli, obamirali. Ćutke se šćućurio među trnje, iz rana na koži koje su ga pekle kapala je krv, iz čireva gnoj, a Sidarta je ostao ukočen, nepokretan sve dok krv nije prestala da curi, dok više nije ništa bolelo, ništa nije peklo.
 
Sidarta je sedeo uspravno i učio da štedi dah, da gotovo ne diše, učio je da prekida dah. Počeo je sa disanjem da bi naučio da smiri otkucaje srca, dok nisu utihnuli i gotovo sasvim prestali.
 
Poučavan od najstarijeg samane, Sidarta je vežbao uništenje svoga sopstva, vežbao se u meditaciji prema novim samanskim pravilima. Čaplja je proletela nad bambusovom šumom - i Sidarta primi čaplju u svoju dušu, polete preko šume i planine, postade čaplja, jedući ribe, gladujući glađu čaplje, govoreći kreštanjem čaplje, umirući smrću čaplje. Na peskovitoj obali je ležao uginuli šakal i Sidartina duša se uvukla u lešinu, postala mrtvi šakal; ležeći tako na pesku nadula se, zaudarala, raspadala se, hijene su je raskomadale, orlušine oderale, pretvorila se u kostur, pretvorila se u prašinu i bila razvejana po polju. I Sidartina duša se vratila, bila je umrla, bila se raspala, bila se pretvorila u prah, bila je razvejana, okusila je sumorni zanos kružnog toka života, iščekivala u novoj žeđi, kao lovac, prodor kroz koji bi mogla da utekne iz tog kruga, onamo gde je kraj svih uzroka i gde počinje bezbolna večnost. Umrtvljavao svoja čula, ništio svoje uspomene, izmigoljivši se iz svoga ja prelazio bi u hiljade tuđih obličja, bio je životinja, bio je strvina, bio je kamen, bio je drvo, bio je voda i, probudivši se, svaki put je opet nalazio sebe, na svetlosti sunca ili meseca ponovo bi postao ja, okrećući se u kružnom toku života, osetio bi žeđ i, savladavši je, ponovo našao neutoljenu.
 
Sidarta je naučio mnogo kod samana, naučio je da ide mnogim putevima koji su ga odvajali od njegovog ja. Išao je putem gubitka sopstvenosti kroz patnju, kroz dobrovoljno podnošenje i savladavanje bola, gladi, žeđi, umora. Išao je putem gubljenja sebe pomoću meditacija, pomoću pražnjenja svog uma od svih misli i predstava. Naučio je da ide ovim i drugim putevima, hiljadu puta napuštajući svoje ja, boravio je satima i danima u nebitku. Ali, kako god su ga putevi odvajali od njegovog ja, na kraju puta se ono ipak vraćalo. Neka je Sidarta i po hiljadama puta utekao svome ja i boravio u ništavilu, boravio u životinji, u kamenu, ipak je povratak bio neminovan, i neizbežan čas u kome je ponovo nalazio sebe, na suncu ili na mesečini, u senci ili na kiši, kada je opet bio Sidarta, ponovo mučen patnjama nametnutog kružnog toka života.
 
Pokraj njega je živeo Govinda, njegova senka, idući istim putevima, potčinivši se istim težnjama. Retko su njih dvojica razgovarali o nečem što je bilo van potrebe službe i vežbe. Katkad bi udvoje prolazili selima i prosili hranu za sebe i svoje učitelje.
 
- Šta misliš, Govindo, - reče jednom Sidarta dok su išli u prošnju, - šta misliš, jesmo li napredovali? Jesmo li dostigli svoje ciljeve?
 
Govinda odgovori:
 
- Učili smo i dalje učimo. Ti ćeš biti veliki samana, Sidarto. Brzo si savladao svaku vežbu, mnogo puta zadivio stare samane. Jednom ćeš postati svetac, o Sidarto.
 
Sidarta reče:
 
- Meni se tako ne čini, prijatelju moj. To što sam do današnjeg dana naučio kod samana, mogao sam, o Govindo, da naučim brže i jednostavnije. U svakoj krčmi po četvrtima bludnica, prijatelju moj, među kiridžijama i kockarima.
 
Govinda reče:
 
- O Sidarto, ti bi da se šališ sa mnom. Kako bi od tih bednika mogao da se učiš meditaciji, zadržava nju daha, kako bi naučio da budeš neosetljiv prema gladi i bolu?
 
A Sidarta reče tiho, kao da govori sam sebi:
 
- Šta je meditacija? Šta je napuštanje svoga tela? Šta je post? Šta je zadržavanje daha? To je bekstvo od svoga ja, kratkotrajno izbavljenje od patnji sopstvenog bića, prolazni zanos da se zaborave boli i besmislenost života. To je bekstvo i isti kratkotrajni zaborav koji nalazi i gonič volova, kada u svratištu popije nekoliko šolja pirinčanog vina ili prevrelog kokosovog mleka. Tada on više nije svestan svoga bića, ne oseća bol života već nalazi kratkotrajni zanos. Utonuvši u san nad šoljom pirinčanog vina on nalazi ono isto što nalaze Sidarta i Govinda, kad nakon dugih vežbi umaknu svom telu, kad borave u nebiću. Tako je to, o Govindo. 

 Govinda reče:
 
- Tako kažeš, o prijatelju, iako znaš da Sidarta nije gonič volova, da je samana i nije pijanac. Zacelo, onaj koji pije nalazi zanos zaborava, nalazi kratkotrajno izbavljenje i predah, ali se vraća iz sveta pričine i opet je sve po starom, nije postao mudriji, nije sakupio saznanja, niti se uzdigao za nekoliko stupnjeva.
 
I Sidarta mu reče smešeći se:
 
- Ne znam, nikad nisam bio pijanac. Ali, znam da ja, Sidarta, u svojim vežbama i meditacijama nalazim samo kratkotrajni zanos, da sam isto tako daleko od mudrosti, od izbavljenja, kao kada sam bio dete u majčinoj utrobi, to je ono što znam, o Govindo.
 
Nekom drugom prilikom, kada je Sidarta sa Govindom napustio šumu da bi u selu isprosio nešto hrane za svoju braću i učitelje, Sidarta progovori:
 
- Kako li je to, o Govindo, jesmo li na pravom putu? Približavamo li se saznanju? Približavamo li se izbavljenju? Ili se možda vrtimo u krugu ti i ja, mi koji smo želeli da se oslobodimo kružnog toka bitisanja.
 
Govinda reče:
 
- Mnogo smo naučili, Sidarto, a ostalo je još mnogo da se nauči. Ne vrtimo se mi u krugu već se penjemo naviše, krug ima oblik spirale i mi smo se popeli već mnogim stepenima.
 
Sidarta odgovori:
 
- Šta misliš, koliko ima godina naš najstariji samana, naš uvaženi učitelj?
 
Govinda reče:
 
- Našem najstarijem samani je kanda šezdeset godina.
 
Na to će Sidarta:
 
- Navršio je šezdeset godina i nije dostigao nirvanu. Navršiće sedamdeset i osamdeset godina; ti i ja takođe ćemo dostići tu starost, vežbaćemo se, postićemo i razmišljaćemo. Ali, nirvanu nećemo dostići, ni on, ni mi. O Govindo, čini mi se da od svih samana, koliko ih ima, možda nijedan, ni jedan jedini neće dostići nirvanu. Nalazimo utehe, nalazimo zanos, učimo se veštinama sa kojima se zavaravamo. Ali, ono suštastveno, put svih puteva - taj put ne nalazimo.
 
- Ne govori tako zastrašujuće reči, Sidarto! - reče Govinda. - Zar da među tolikim učenim Ijudima, među tolikim bramanima, među tolikim strogim i uvaženim samanama, među mnoštvom onih koji tragaju, koje prožima revnost, zar da među tolikim svetim Ijudima nijedan ne nađe put svih puteva?
 
Sidarta, međutim, reče glasom u kome je bilo koliko tuge toliko i podsmeha, prigušenim, malo tužnim, a malo podrugljivim glasom:
 
- Uskoro će tvoj prijatelj, Govindo, napustiti stazu samana kojom je tako dugo išao zajedno s tobom. Žeđ me mori, o Govindo, a na tom dugom samanskom putu nimalo je nisam ublažio. Oduvek sam bio žedan saznanja, oduvek sam postavljao mnoga pitanja. Raspitivao sam se kod bramana iz godine u godinu, a ispitivao sam i svete vede, iz godine u godinu. Možda bi, o Govindo, bilo isto tako korisno, mudro i spasonosno da sam se raspitivao kod ptice zvane nosorog ili kod šimpanza. Trebalo mi je dugo vremena i još nisam konačno naučio, o Govindo, ovo: da se ništa ne može naučiti. Čini mi se da zaista ne postoji to što mi nazivamo »učenjem«. Postoji, prijatelju moj, samo jedno znanje, a ono je svuda, to je Atman, to je u meni, to je u tebi, i u svakom biću. Te tako počinjem da verujem: znanje nema goreg neprijatelja od hteti-znati, od učenja.
 
Govinda u taj mah zastade nasred puta, diže ruke uvis i reče:
 
- Ne zbunjuj svoga prijatelja takvim govorom, Sidarto! Zacelo, tvoje reči u mom srcu bude strah. Pomisli samo: šta bi bilo sa svetošću molitava, šta sa visokim poštovanjem prema staležu bramana, šta sa svetošću samana kad bi bilo kao što ti kažeš, kad ne bi postojalo učenje?! Šta bi bilo, o Sidarto, sa svim onim što je na zemlji sveto, dragoceno i poštovanja dostojno?!
 
I Govinda poče da mrmlja u sebi stih iz jedne od Upanišada:
 
- Onaj ko razmišljajući, prosvećena uma, utone u atman,
 
Ispuniće srce neiskazanim blaženstvom.
 
Ali, Sidarta je ćutao. Razmišljao o rečima koje mu je Govinda uputio i mislio o njima sve do njihovog krajnjeg značenja.
 
Da, pomislio je stojeći, oborene glave, šta bi preostalo od svega što nam se činilo svetim? Šta ostaje? Šta se potvrđuje? I zatrese glavom.
 
Jednog dana, kada su dva mladića već skoro tri godine živeli kod samana i učestvovali u njihovim vežbama, dopre do njih raznim putevima i stranputicama vest, glas, predanje: da se pojavio čovek po imenu Gotama, zvani Uzvišeni, Buda, koji je u svom biću savladao patnju sveta i zaustavio točak ponovnih rađanja. Sireći svoja učenja, okružen sledbenicima, on obilazi zemlju, bez ikakvog poseda, bez zavičaja, bez žena, odeven u žuti ogrtač askete, ali vedra čela, blažen, a bramani i kneževi mu se klanjaju i postaju njegovi učenici.
 
Ovo predanje, ova glasina i priča širila se, zamirisavši tu i tamo kao cvet, po gradovima su je prepričavali bramani, po šumama samane, te bi ime Gotame, Bude, uvek nanovo dopiralo do ušiju mladića, pominjano i u dobru i u zlu, u vidu hvalospeva i u vidu pogrda.
 
Kao kada u nekoj zemlji zavlada kuga i pukne glas da se tamo i tamo nalazi čovek, mudrac, čija reč ili dah imaju moć da izleče svakog koga je boleština napala, pa se taj glas širi po celoj zemlji i svi o njemu govore, mnogi sa verom, mnogi sa sumnjom, ali ipak ubrzo mnogi kreću na put da potraže mudraca, spasioca, tako isto se širilo zemljom predanje, miomirisna priča o Gotami, o Budi, mudracu iz plemena Sakija. Njegove pristalice govorahu da je ovladao najvišim saznanjima, da se seća svojih ranijih života, da je dostigao nirvanu i da se nikada više neće vratiti u kružni tok, nikada više neće zaroniti u mutne struje stvaranja. Mnogo veličanstvehog i neverovatnog se pričalo o njemu, činio je čuda, savladao đavola, razgovarao s bogovima. Ali, njegovi protivnici i nevernici govorahu da je taj Gotama puka varalica, da provodi dane u raskošnom životu, da prezire prinošenje žrtvi, da nije učen i da ne zna ni za vežbe, ni za mučenje svog tela.
 
Milozvučno je bilo predanje o Budi, iz njega je provejavao čarobni miris. Jer, svet je bolestan, a život se teško podnosi - i gle, činilo se da je tu pokušao, šiknuo izvor, da odjekuje glas vesnika, pun utehe, blagosti i plemenitih obećanja. Svuda gde se pročulo o Budi, u svim krajevima Indije, mladići su počeli da osluškuju, osetivši čežnju, osetivši nadu, a sinovi bramana po gradovima i selima dočekivali bi dobrodošlicom svakog hodočasnika i namernika koji bi im donosio vesti o njemu, o Uzvišenom, o Sakijamuniju. 

Tako je i do samana u šumi, do Sidarte i do Govinde, doprlo predanje, postepeno, kap po kap, a svaka kap bila je bremenita nadom, svaka kap bremenita sumnjom.
 
Malo se govorilo o tome, jer najstariji samana nije bio naklonjen toj glasini. Čuo je da je tobožnji Buda ranije bio isposnik i živeo u šumi, ali se zatim opredelio za raskošan život i svetovna uživanja, pa nije imao dobro mišljenje o tom Gotami.
 
- O Sidarto, - obrati se jednom Govinda svom prijatelju. - Danas sam bio u selu i neki braman me pozva u svoju kuću, u njoj se nalazio sin bramana iz Magade, koji je svojim očima video Budu i slušao njegovo učenje. I tada i dah ispuni bolom moje grudi i ja pomislih: da mi je, da je nama dvoma, Sidarti i meni, doživeti čas u kome bismo slušali nauk iz usta onog koji je dovršio svoj put! Reci, prijatelju moj, hoćemo li i mi poći onamo da čujemo učenje iz Budinih usta?
 
Sidarta reče:
 
- O Govindo, uvek sam zamišljao da će Govinda ostati kod samana, verovao sam da je njegov cilj doživeti starost od šezdeset i sedamdeset godina, usavršavajući se u veštinama i vežbama koje krase samane. Ali, gle, nisam dovoljno poznavao Govindu, malo sam znao o njegovom srcu. Eto, sada bi ti, najdraži, krenuo jednim putem i pošao onamo gde Buda obznanjuje svoje učenje.
 
Govinda reče:
 
- Tebi je do podsmeha. Neka, Sidarto, podsmevaj se! Ali, zar se nije i u tebi razbudila žudnja, želja da čuješ taj nauk? I zar mi nisi jednom rekao da više nećeš dugo ići putem samana?
 
Tad se Sidarta nasmeja, tako da je u njegovom glasu zatreperila i senka tuge i senka podsmeha, te reče:
 
- Odista, Govindo, dobro si govorio i sećanje te nije prevarilo. Želeo bih da se sećaš i onog drugog što si od mene čuo, a to je da sam postao podozriv i umoran prema nauku i učenju, da malo verujem u reči koje nam dolaze od učitelja. Ali, dela, mili, spreman sam da čujem ono učenje - iako u srcu verujem da smo već okusili najbolje plodove tog nauka.
 
Govinda reče:
 
- Tvoja spremnost ispunjava moje srce radošću. Ali, reci, kako je to mogućno? Kako je učenje Gotame, još pre no što smo ga čuli, moglo da nam pruži svoje najbolje plodove?
 
Sidarta reče:
 
- Uživajmo u tim plodovima i sačekajmo ono dalje, o Govindo! A plod, na kome već sad treba da blagodarimo Gotami je to što nas poziva da odemo od samana! Da li će moći da nam pruži i nešto drugo i bolje, prijatelju moj, sačekajmo smirena srca.
 
Istog dana Sidarta je najstarijem samani saopštio svoju odluku da ode. Obratio se starešini učtivo i skromno, kao što dolikuje mlađem i učeniku. Ali samana pade u jarost čuvši da dvojica mladića hoće da ga napuste, digao je glas i upotrebio grube i pogrdne reči.
 
Govinda se uplašio i zbunio, ali Sidarta šapnu Govindi na uvo:
 
- Sad ću pokazati starome da sam nešto naučio kod njega.
 
Stao je tik ispred samane i, sabrane duše. uhvatio pogled starca, te zagospodario njime učinivši da starac zanemi, lišivši ga sopstvene volje, a potčinivši je svojoj, pa mu naredi da bez ijednog glasa učini ono što od njega bude tražio. Starac je zanemeo, pogled mu je bio ukočen, volja mu se oduzela, ruke su opušteno visile niz telo, bio je opčinjen.
 
Sidartine misli zavladale su samanom, i on im se morao povinovati. I tako se stari nekoliko puta poklonio i pokretima ruku blagosiljao obojicu, promucavši pobožnu želju za srećna puta. Mladići mu se zauzvrat pokloniše, uzvratiše dobru želju, pozdraviše i odoše.
 
Uz put Govinda reče:
 
- O Sidarto, naučio si kod samana više nego što mi je bilo poznato. Teško je, veoma teško opčiniti starog samanu. Zacelo, da si ostao, ti bi uskoro naučio da hodaš po vodi.
 
- Nije mi želja da hodam po vodi - odvrati Sidarta. - Neka se stare samane zadovolje takvim veštinama. 

Gotama

U gradu Savati svakom detetu je bilo poznato ime Uzvišenog Bude, a svaka kuća je bila spremna da sledbenicima Gotame, ćutljivim misliocima, napuni čanak za milostinju. U blizini grada se nalazilo najdraže prebivalište Gotame, u gaju Jetavana, koji je bogati trgovac Anatapindika, odani poštovalac Uzvišenog, poklonio njemu i njegovim učenicima.
 
Ovo je bio predeo u koji se uputiše dvojica mladih isposnika, prema pričama i uputstvima dobijenim u toku njihovog traganja za Gotamom. I čim su stigli u Savati, ponuđena im je hrana već u prvoj kući, ispred čijih su se vrata moleći zaustavili, i oni je primiše, a Sidarta upita ženu koja im je pružila hranu:
 
- Bili bismo radi znati, milosrdna, gde boravi Buda, nadasve prečasni, mi smo dvojica samana iz šume, a došli smo da vidimo njega, Savršenog, i da čujemo učenje iz njegovih usta.
 
Žena reče:
 
- Odista, ovde se vas dvojica samana iz šume nalazite na pravom mestu. Znajte, Uzvišeni boravi u Jetavani, u vrtu Anatapindike. Zakonačite tamo, hodočasnici, ima dovoljno mesta za sve one bezbrojne koji dolaze sa svih strana da čuju učenje iz njegovih usta.
 
Govinda se tada obradova i radosno povika:
 
- Blago nama, jer smo došli do cilja i ovo je kraj našeg puta! Ali, reci nam, majko hodočasnika, poznaješ li Budu, jesi li ga videla svojim očima?
 
Žena reče:
 
- Mnogo puta sam videla Uzvišenog. U mnoge dane su ga videle moje oči kako promiče ulicama, ćutke, u žutom ogrtaču, kako pred vratima bez ijedne reči pruža svoj čanak za milostinju, kako zatim odlazi dalje sa punim čankom u rukama.
 
Ushićeno je Govinda slušao ove reči želeći da pita i da čuje još mnogo toga. Ali, Sidarta ga opomenu da treba poći dalje. Oni se zahvališe i pođoše, a upravo i nisu morali da pitaju za put, jer su se mnogi hodočasnici i monasi iz Gotamine zajednice takođe uputili u Jetavanu. I kako su oni stigli usred noći, tako su neprestano pristizali i drugi, na sve strane su odzvanjali dozivanja i govor onih koji su tražili i dobili konak. Dvojica samana, naviknutih na život u šumi, našli su sebi brzo i bez buke sklonište u kome su se odmarali do jutra.
 
Pri izlasku sunca bili su iznenađeni videći koliki je broj vernika i radoznalaca tu proveo noć. Po svim stazama čarobnog gaja šetali su monasi u žutom ruhu, neki su sedeli ispod stabala, utonuvši u razmišljanja, pa je senoviti vrt ličio na grad u kome su ljudi vrveli kao pčele u košnici. Većina monaha krenu sa čankom za milostinju u grad da prikupe hranu za podnevni obrok, jedini u toku celog dana. I sam Buda, Posvećeni, običavao je da jutrom odlazi u prošnju.
 
Sidarta ga je poznao čim ga je ugledao, kao da mu ga je neki bog pokazao. Video je skromnog čoveka u žutoj monaškoj rizi, sa čankom za milostinju u ruci.
 
- Pogledaj! - reče Sidarta tiho Govindi. - Onaj tamo je Buda.
 
Pomno se Govinda zagledao u monaha u žutoj rizi, koji se, na izgled, ni po čemu nije razlikovao od stotine drugih monaha. I ubrzo bi jasno i Govindi: to je on. Oni krenuše za njim i posmatrahu ga.
 
Buda je, skromna držanja i zadubljen u misli, išao svojim putem, njegovo smireno lice nije bilo ni vedro ni tužno, činilo se kao da se tiho smeši u sebi. Sa skrivenim osmehom, tih i spokojan, pomalo sličan zdravom detetu, odmicao je Buda lagano, njegovo ruho i način na koji je spuštao stopala bili su kao kod svih njegovih monaha po tačno utvrđenom pravilu. Ali, njegov lik i njegov korak, njegov smerno oboreni pogled, ruke mirno spuštene niz telo i svaki prst na tim smirenim rukama zračili su spokojstvom, odražavali savršenstvo lišeno želje za traganjem, lišeno podražavanja, odišući blagom i nerazrušivom pomirljivošću, nepresušivom svetlošću, neprikosnovenim mirom.
 
Tako se Gotama lagano približavao gradu gde će skupljati milostinju, a dvojica samana poznali su ga jedino po savršeno sabranom liku na kome nije bilo traganja, ni htenja, ni podražavanja, niti bilo kakve težnje, već je samo zračilo svetlošću i savršenim mirom.
 
- Danas ćemo čuti učenje iz njegovih usta - reče Govinda.
 
Sidarta nije odgovorio. Nije bio radoznao da čuje to učenje, niti je verovao da će mu ono dati nešto novo, jer je, kao i Govinda, često slušao u čemu je sadržina Budinog nauka, iako uvek samo iz kazivanja drugih. Ali, njegov pogled pun pažnje počivao je na liku Gotame, na njegovim plećima, stopalima, na ruci koju je mirno opustio niz telo, pa mu se učinilo da svaki zglob na svakom prstu te ruke širi njegovo učenje, da govori, da diše i blista sjajem istine.
 
Ovaj čovek, ovaj Buda, bio je sav u znaku istine, sve do pokreta svog poslednjeg prsta. Ovaj čovek je bio svetac. Sidarta nikada nikog drugog nije tako duboko poštovao, nikada nikog nije tako voleo kao tog čoveka pred sobom.
 
Obojica su ćutke sledili Budu sve do grada i vratili se otud, jer su nameravali da se toga dana uzdrže od svake hrane. Videli su Gotamu kada se vratio, videli ga za obedom u krugu svojih sledbenika - to što je pojeo ni pticu ne bi zasitilo - videli zatim da se povukao u senku mangoovog drveća. 

Uveče, kada je žega popustila i logor oživeo, ljudi su se okupili, pa su i njih dvojica čuli Budino učenje. Slušali su njegov glas, koji je takođe bio savršen, odisao savršenim spokojstvom, savršenim mirom. Gotama ih je učio o patnji, govorio o poreklu patnje, o putu ka nestanku patnje. Blago i jasno su tekle reči iz njegovih usta. Patnja je život, svet je pun patnji, ali, otkriveno je oslobođenje: izbaviće se onaj koji ide putem Bude.
 
Uzvišeni je govorio odmerenim glasom, objašnjavao je četiri glavna načela, tumačio osmostruku stazu, strpljivo je išao putem poučavanja, iznosio primere, ponavljao; jasno i spokojno je lebdeo njegov glas nad slušaocima, kao neka svetlost, kao zvezdano nebo.
 
Kada je Buda završio svoj govor — a već je bila pala noć, javiše se mnogi hodočasnici s molbom da budu primljeni u zajednicu, da nađu utočište u tom učenju. I Gotama ih primi, rekavši:
 
- Zaista, čuli ste učenje, zaista, ono je objavljeno. Priđite, dakle, i živite u svetosti kako bi se okončale sve patnje.
 
I gle, uto istupi i Govinda, snebivljivi, pa reče:
 
- I ja tražim utočište kod Uzvišenog i u njegovom učenju, - i zamoli da bude primljen među učenike. I bi primljen.
 
Odmah nakon toga, pošto se Buda povukao na noćni počinak, Govinda se obrati Sidarti i reče mu usrdno:
 
- Sidarto, ne priliči mi da te prekorevam. Obojica smo čuli Uzvišenog, obojica smo slušali njegovo učenje. Govinda je čuo nauk i našao u njemu utočište. Ali, zar ne želiš i ti, uvaženi, da pođeš stazom izbavljenja? Zar još oklevaš, zar još čekaš?
 
Sidarta se prenu kao iza sna čuvši Govindine reči. Dugo je netremice gledao u Govindu. Zatim progovori tihim glasom, u kome nije bilo ni traga podsmeha:
 
- Govindo, prijatelju moj, učinio si taj korak i u ovaj čas izabrao si put. Oduvek si, o Govindo, bio moj prijatelj, oduvek si išao korak iza mene. Često sam pomišljao: neće li i Govinda jednom učiniti neki korak sam, bez mene, po nagonu sopstvene duše? I gle, postao si čovek i sam biraš svoj put. Neka ti se ostvari da ideš njime do kraja, o prijatelju moj! Neka ti donese izbavljenje!
 
Govinda, koji ga još nije u potpunosti shvatio, ponovi pitanje sa prizvukom nestrpljenja:
 
- Govori, molim te, mili moj! Reci, kao što drugačije ne može ni biti, da ćeš i ti, moj učeni prijatelju, potražiti utočište kod uzvišenog Bude!
 
Sidarta položi ruku na Govindino rame:
 
- Prečuo si moju želju kojom te ujedno blagosiljam, o Govindo. Ponoviću je: želim da ideš njime do kraja! Neka ti donese izbavljenje!
 
U taj tren Govinda shvati da ga prijatelj napušta i briznu u plač.
 
- Sidarto - uzviknu bolno.
 
Sidarta mu se obrati ljubazno:
 
- Ne zaboravi, Govindo, da ti sad pripadaš samanama Bude! Odrekao si se zavičaja i roditelja, odrekao si se porekla i imetka, odrekao se sopstvenog htenja, odrekao prijateljstva. Tako to traži učenje, tako hoće Uzvišeni. Tako si i ti sam hteo. Sutra te napuštam, o Govindo.
 
Prijatelji su još dugo hodali po šumarku, dugo ležali jedan kraj drugoga a da im san nije dolazio na oči. I Govinda bi uvek nanovo saletao prijatelja, zahtevajući da mu kaže zašto ne želi da potraži utočište u Gotaminom učenju, šta po njemu nedostaje tom nauku. Ali, Sidarta bi svaki put odbijao odgovor, rekavši:
 
- Pomiri se s tim, Govindo! Učenje Uzvišenog je veoma dobro, kako bih mogao da mu nađem mane!
 
U cik zore prođe kroz gaj jedan od sledbenika Bude, jedan od njegovih najstarijih monaha, pozivajući sve novajlije koji su našli utočište u učenju, da ih odene u žuto ruho i da ih upozna sa prvim poukama i dužnostima svoga staleža.
 
Tada Govinda skoči, još jednom zagrli prijatelja iz mladih dana, i priključi se povorci iskušenika.
 
Sidarta je zamišljeno hodao lugom. Uto sretne Gotamu Uzvišenog, i kada ga je pozdravio sa dubokim poštovanjem, a pogled Bude bio tako pun dobrote i spokojstva, mladić se ohrabrio i zamolio duboko poštovanog za dozvolu da mu se obrati. Uzvišeni je ćutke klimnuo glavom u znak pristanka.
 
Sidarta reče:
 
- Juče mi je pala u udeo milost da slušam tvoje čudesno učenje, Uzvišeni. Zajedno sa jednim prijateljem došao sam iz daleka kraja da čujem nauk. A sada će moj prijatelj ostati kod tvojih, u tebi je našao utočište. Ja, medutim, odlazim i nastavljam svoj put.
 
- Kako ti je drago, - reče Uzvišeni uljudno.
 
- Moj govor je odviše smeo, - nastavi Sidarta, - ali ne bih želeo da napustim Uzvišenog, a da mu ne saopštim svoje misli u punoj iskrenosti. Da li bi Uzvišeni izvoleo da me sluša još koji trenutak?
 
Uzvišeni nemo odobri. 

 Sidarta reče:
 
- Osobito me je zadivilo jedno u tvom učenju, o, duboko poštovani! Sve je u tvom nauku savršeno jasno, sve je dokazano; svet prikazuješ kao savršeni, nikada i nigde prekinuti lanac, kao večiti lanac, sastavljen od uzroka i posledica. Nikada niko nije to sagledao tako jasno, nikada niko nije to izložio tako nepobitno; zacelo, svakom će bramanu jače zakucati srce u nedrima kada kroz tvoje učenje ugleda svet kao savršenu povezanost, bez ijedne šupljine, kristalno jasan, neovisan od slučajnosti, neovisan od bogova. Da li je dobar ili opak, da li je život u njemu patnja ili uživanje, to ostavimo na stranu, možda to i nije bitno - ali jedinstvo sveta, povezanost sveg zbivanja, obuhvatanje svega velikog i malog istim tokom, istim zakonom uzročnosti nastajanja i umiranja, to jasno zrači iz tvog učenja, o Savršeni. Ali, baš po tvom učenju ipak su prekinuti jedinstvo i doslednost svih stvari na jednoj tački, a kroz tu pukotinu u ovaj svet jedinstva prodire nešto tuđe, nešto novo, nešto čega pre nije bilo i što se ne može ni prikazati ni dokazati: a to je tvoje učenje o savlađivanju sveta, o izbavljenju. Ali, ta mala pukotina, taj proboj, opet razbija i ruši vasceli večiti i jedinstveni zakon sveta. Oprosti mi što moje reči sadrže zamerku.
 
Gotama ga je saslušao ćutke i mirno.
 
A onda blagim, uljudnim i jasnim glasom Savršeni progovori:
 
- Čuo si učenje, o sine bramana, i blago tebi što si o njemu tako duboko razmislio. Pronašao si u tom učenju nedostatak. Razmišljaj i dalje o tome. Ali bih te, žudnog znanja, upozorio na opasnost bespuća u mišljenju i raspri oko reči. Mišljenja nemaju značaja, ona mogu da budu lepa ili ružna, mudra ili budalasta, svako može da ih prihvati ili da ih odbaci. Ali, učenje koje si čuo iz mojih usta nije moje mišljenje i nije mu cilj da tumači svet onima koji žude za znanjem. Ono ima drugi cilj, a taj cilj je izbavljenje od patnji. To je ono što Gotama uči, ništa drugo.
 
- Ne ljuti se na me, o Uzvišeni, - reče mladić. -Nisam ti se obratio da bih se prepirao s tobom, vodio raspre oko reči. Ti si odista u pravu, mišljenja nemaju veliki značaj. Ali, dopusti mi da kažem još i ovo: ni za trenutak nisam posumnjao u tebe. Ni za trenutak nisam posumnjao da si ti odista Buda, da si dostigao cilj, i to najviši, za kojim idu mnoge hiljade bramana i sinovi bramana. Ti si našao izbavljenje od smrti. Ono je poniklo iz tvog vlastitog traganja, na vlastitom putu, kroz misli, kroz meditaciju, kroz spoznaju, kroz prosvećivanje. Ono nije poniklo iz učenja! I zato, - a takva je moja misao, o Uzvišeni - nikom nije dosuđeno izbavljenje kroz učenje! Jer, ti, o Uzvišeni, nikom nećeš moći rečima i učenjem saopštiti i reći šta se u tebi zbilo u času otkrovenja! Mnogo toga sadrži učenje posvećenog Bude, ono mnoge ući da žive u poštenju, da se klone zla. Ali, jedno ipak ne sadrži ovo jasno, osveštalo učenje: ne sadrži tajnu šta je sam Uzvišeni doživeo, on jedini među stotinama hiljada. To je ono što sam mislio i spoznao kada sam slušao tvoje učenje. To je ono zbog čega nastavljam svoj put - ne da bih tragao za drugim, boljim učenjem, jer znam da takvog nema, već da bih napustio sva učenja i sve učitelje i sam stigao do svog cilja, ili da umrem. Ali, ja ću se često sećati današnjeg dana, o Uzvišeni, - i časa u kome su moje oči videle sveca.
 
Buda je mirno oborio pogled zemlji i savršenom nepokolebljivošću je zračio njegov nedokučivi lik.
 
- Neka tvoje misli ne budu zabluda! - progovori duboko poštovani. - Neka ti bude dato da dospeš do svoga cilja! Ali, reci mi: jesi li video mnoštvo mojih samana, moju brojnu braću koja su našla utočište u učenju? Veruješ li ti, strani samano, veruješ li da bi svima njima bilo bolje da napuste učenje i da se vrate svetovnom životu i uživanjima?
 
- Daleka bila takva pomisao od mene! - uzviknu Sidarta. - Neka svi ostanu verni učenju, nek stignu do svog cilja! Ne priliči mi da dajem sud o životu drugih! Jedino sam za sebe moram da presudim, da odaberem, da odbijam. Mi samane tražimo izbavljenje od svoga ja, o Uzvišeni. Da sam jedan od tvojih učenika, o duboko poštovani, plašim se da bi mi se dogodilo da moje ja samo prividno, varljivo, dođe do spokojstva i izbavljenja, ali bi ono u stvari živelo dalje i raslo, jer, imajući učenje, imajući sledbenika, imajući ljubav prema tebi i zajednici monaha pretvorio bih sve to u svoje ja.
 
Gotama je sa poluosmehom, nepokolebljivo vedro i ljubazno gledao strancu u oči i otpustio ga gotovo neprimetnim pokretom ruke.
 
- Uman si, o samano, - reče duboko poštovani. - Umeš da govoriš mudro, prijatelju moj. Čuvaj se prevelike mudrosti!
 
Buda ode lagano, a njegov pogled i poluosmeh zauvek ostaše urezani u Sidartino sećanje.
 
- Nikad nisam video čoveka takva pogleda i osmeha, niti bilo koga koji tako sedi i korača, pomisli, odista bih želeo da imam takav pogled i osmeh, da umem tako da sedim i da koračam, tako dostojanstveno, tako prikriveno a ipak otvoreno, tako detinje i tajanstveno. Zacelo, tako gleda i korača samo čovek koji je prodro do svog najdubljeg bića. Odista ću i ja pokušati da prodrem do najskrivenijeg.
 
- Video sam čoveka, pomisli Sidarta, jednog jedinog, pred kojim sam morao da oborim pogled. Više ni pred jednim čovekom neću obarati pogled, ni pred kim. Više me nikakvo učenje neće privući, kada me učenje tog čoveka nije primamilo.
 
- Buda me je ponečeg lišio, pomisli Sidarta, ali, lišavajući me još više mi je dao. Lišio me je prijatelja, koji je verovao u mene, a sada veruje u njega, koji je bio moja senka, a sada je senka Gotame. Ali, podario mi je Sidartu, mene samog. 

Budjenje

Napustivši lug, u kome je ostavio za sobom Budu, Savršenog, u kome je ostavio za sobom Govindu, Sidarta oseti da je u tom lugu za sobom ostavio i svoj dosadašnji život, da se zauvek rastao s njim. Idući lagana koraka razmišljao je o tom osećanju, koje ga je celog ispunilo. Duboko je utonuo u misli, zaranjajući kao kroz vodu do dna ovog osećanja, sve donde gde počivaju uzroci, jer je sagledavanje uzroka - kako mu se činilo - suština razmišljanja i jedino se tim putem osećanja pretvaraju u saznanje, ne iščeznu već postaju stvarna i počinju da zrače iz sebe ono što je u njima.
 
Koračajući lagano Sidarta je razmišljao. Ustanovio je da više nije mladić, da je postao čovek. Ustanovio je da je nešto ostavio za sobom, kao što zmija ostavlja košulju, više u njemu nema ničeg što ga je pratilo i što je bilo njegovo kroz čitavu mladost: žeIja da ima učitelja i da sluša učenje. Evo, napustio je i poslednjeg učitelja koji se pojavio na njegovom putu, napustio je najvišeg i najmudrijeg, najsvetijeg - Budu - morao se rastati s njim, ne mogavši da prihvati njegovo učenje.
 
Usporavajući korak mislilac je produžio put, pitajući sebe: - Šta je to što si hteo da naučiš iz učenja i od učitelja, a čemu te oni, koji su te mnogome učili, ipak nisu mogli naučiti? - I otkri: - Bilo je to moje ja, čiji sam smisao i suštinu hteo da dokučim. Hteo sam da se otrgnem od svoga ja, da ga savladam. Ali, to mi nije pošlo za rukom, uspeo sam samo da ga obmanem, da bežim i da se skrivam od njega. Zacelo, ništa na svetu nije toliko zaokupljalo moje misli kao to moje ja, ta zagonetka što živim, što predstavljam jedinku odvojenu i rastavljenu od svih drugih, što sam Sidarta! I ni o čemu na svetu ne znam manje nego što znam o sebi, o Sidarti!
 
Zastao je obuzet ovom misli, ali, ubrzo se iz nje rodi druga, nova misao, koja je glasila: - To što ništa ne znam o sebi, što je za me Sidarta ostao tuđ i nepoznat, proizlazi iz jednog jedinog uzroka: plašio sam se sam sebe, neprekidno sam bežao od sebe! Tragao sam za atmanom, tragao za bramanom, bio sam voljan da raskomadam i da ogolim svoje ja, da bih u njegovom nepoznatom i najsuštastvenijem našao jezgro svih ljuštura, atman, život, ono božansko i poslednje. Ali sam se ja sam pri tom izgubio.
 
Sidarta diže pogled i osvrnu se oko sebe, na licu mu zasja osmeh i sve do nožnih prstiju prože ga duboko osećanje buđenja iz dugog sna. I odmah zatim ubrza korak, pohitavši kao čovek koji zna šta ima da radi.
 
- Oh - pomisli udahnuvši duboko - odsada više neću dozvoliti da mi Sidarta utekne! Svoja razmišljanja i život više neću započinjati atmanom i patnjom sveta. Više neću da ubijam i rastačem sebe, da bih iza osulina otkrio tajnu. Više se neću povoditi za učenjem Joga-vede, niti Atarva-vede, ni za bilo kakvim drugim učenjem. Želim da poučavam sam sebe, da sam sebi budem učenik, želim da upoznam sebe, tajnu zvanu Sidarta.
 
Osvrnuo se oko sebe, kao da prvi put vidi svet. Lep je svet, šarolik, zaista je svet neobičan i tajanstven! Ovde se vidi plavo, tamo žuto, onamo zeleno, proticali su nebo i reka, ukipile su se šume i planine, sve je to bilo lepo, sve je bilo tajanstveno i začarano, a usred svega toga je Sidarta koji se, eto, razbudio na putu ka samom sebi. Sve ovo, sve to žuto i plavo, reka i šuma prodirali su prvi put u Sidartine oči, to više nije bila čarolija maraa, nije bila koprena maja, više nije predstavljalo besmisleno i slučajno svu raznolikost pojavnog sveta koji dubokomisleni braman potcenjuje, jer prezire raznolikost i traga za jedinstvom. Plavo je bilo plavo, reka je bila reka i, ako je i u plavom, i u reci, i u Sidarti živelo skriveno ono jedno i božanstevno, znači da je bila namisao božanskog da ovde bude žuto, tamo plavo, ovde nebo, tamo šuma, a ovde Sidarta. Smisao i suština se nisu nalazili negde iza tih pojava, oni su bili u njima, u svemu.
 
- Kako sam bio gluv i tup! - pomisli Sidarta idući brzim koracima. - Kada neko čita spis čiji smisao želi da dokuči, tada neće ša prezirom gledati na znake i slova, rekavši da su varka, slučajnost i bezvredna ljuska, već će ih čitati, proučavati i voleti slovo po slovo. A ja, koji sam hteo da čitam knjigu sveta i knjigu sopstvenog bića, prezreo sam za ljubav unapred naslućivanog smisla znake i slova, nazivajući pojavni svet varkom, a svoje oči i svoj jezik slučajnim i bezvrednim pojavama. Ali, to je prošlo, ja sam se probudio, istinski probudio i tek danas rodio.
 
Sledivši tu misao Sidarta je ponovo zastao, naprečac, kao da se pred njim na putu nalazi zmija.
 
Jer, namah mu je postalo jasno i ovo: on, koji kao da se odista tek probudio i rodio, morao je da započne svoj život iznova i sasvim od početka.
 
Kada je istog jutra napustio lug Jetavana, lug Uzvišenog, već razbuđen i već na putu ka sebi, bila mu je namera i učinilo mu se prirodnim i po sebi razumljivim da se posle godina isposništva vrati u zavičaj i svom ocu. Međutim, sada, ali tek u trenutku kad je zastao kao da se pred njim na putu nalazi zmija, razbudilo se u njemu i ovo saznanje: - ja više nisam onaj koji sam bio, više nisam isposnik, više nisam sveštenik, više nisam braman. Šta da radim u svom domu? Da studiram? Da prinosim žrtve? Da se vežbam u meditaciji? Sve je to prošlo, sve se to više ne nalazi na mom putu.
 
Sidarta je stajao bez ijednog pokreta i za trenutak, u magnovenju, osetio da mu se srce ledi, da zebe u njegovim nedrima kao životinjica, ptica ili zec, pri pomisli koliko je usamljen. Godinama je bio bez zavičaja a da toga nije bio svestan. Sada ga je to mučilo. Do tog časa je ipak, pa i onda kada bi uronio u najdublje meditacije, uvek bio sin svog oca, braman visokog staleža i sveštenik. Sad je bio samo još Sidarta, probuđeni, i ništa više. Duboko je udahnuo vazduh i za trenutak mu je bilo hladno, sav se naježio. Niko nije bio tako sam kao on. Nijedan plemić koji nije pripadao plemstvu, nijedan zanatlija koji nije pripadao zanatlijama - a našao kod njih utočište, delio njihov život, govorio njihovim jezikom. Nijedan braman koji nije spadao među bramane, a živeo s njima, nijedan isposnik koji nije našao sebi utočište u redu samana, pa ni najzabitiji pustinjak u šumi, nije bio toliko jedinka i sam, jer je i on pripadao nekom staležu koji mu je bio zavičaj. Govinda je postao monah i hiljade monaha bili su mu braća, nosili isto ruho, verovali istim verovanjem, govorili istim jezikom. A on, Sidarta, kome je pripadao? Čiji će život da deli? Čijim će jezikom da govori?
 
Iz tog trenutka, u kome je svet oko njega iščilio, u kome se zatekao sam kao zvezda na nebu, iz tog trena zebnje i obeshrabrenja Sidarta je izronio i njegovo ja se još više zgusnulo. Bio je svestan da mu je to poslednja jeza buđenja, poslednji grč rađanja. I ubrzo je opet puštio korak, išao brzo i nestrpljivo, ne u pravcu svoga doma, ne svom ocu, ne onamo odakle je krenuo. 

Kamala

Na svakom koraku svoga puta Sidarta je učio nešto novo, svet se preobrazio, a njegovo srce je bilo opčinjeno. Video je rađanje sunca iznad šumovite planine i njegov zalazak iza dalekog žala na kome su se uzdizale palme. Noću je na nebeskom svodu video niske zvezda i srp polumeseca, koji je kao čun plovio tamnom modrinom. Video je drveće, zvezde, životinje, oblake, dugu na nebu, stene, travke, cveće, potok i reku, video je blistavu jutarnju rosu po žbunju, daleke planinske vrhove modre i blede; pevale su ptice, zujale su pčele, pirkao je vetar iznad srebrnastih pirinčanih polja. Sve je to, hiljadustruko i šaroliko, postojalo oduvek, od vajkada su sijali Sunce i Mesec, šumile reke i zujale pčele, ali ranijih dana je sve ovo za Sidartu bila samo prolazna varljiva koprena pred očima, sve te pojave posmatrao je sa podozrenjem, one su bile predodređene da u njih prodre svojim mislima i da ih uništi, budući da one nisu bile suštastvo, jer se ono nalazi s one strane svega vidljivog. Njegov oslobođeni pogled je sad boravio s ove strane pojavnog sveta, uočio je i spoznao prljavi svet, poželevši da u njem nađe sebi dom, više nije tragao za suštastvom, nije težio za vanzemaljskim ciljem. Svet je lep, kada se posmatra bez želja za traganjem, jednostavno i kao dete. Lepi su Mesec i zvezde, lepi su i obala, šuma i stena, koza i zlatna buba, cvet i leptir. Divno je i prijatno hodati po svetu, probuđen i otvoren za sve što je blisko, bez ikakvog podozrenja. Sunce mu je drugačije grejalo potiljak, drugačije ga je rashlađivala senovita šuma, drugačiji je bio ukus potoka i cisterne, bundeva i banana. Dani su bili kratki i kratke su bile noći, časovi su promicali hitro kao jedra na moru, a ispod jedara je plovio brod pun blaga i radosti. Među krošnjama šumskih stabala Sidarta je u prolazu video čopor majmuna i čuo njihovo pomamno, pohlepno kreštanje. Video je ovna koji je gonio i zaskočio ovcu. U ševaru je video štuku kako u predvečerje lovi da utoli glad, a mlade ribe su uplašeno, u lepršavim i blistavim rojevima, iskakale pred njom iz vode, dok su plahoviti vodeni vrtlozi, tragom neobuzdanog lovca, odisali strastvenom snagom.
 
Sve je ovo oduvek postojalo, ali ranije on to nije video; nije bio učesnik u svemu tome. Sad je i on bio deo tog sveta. Svetlost i senke prodirale su u njegove oči, zvezde i mesec prodirali su u njegovo srce.
 
Putem je Sidarta oživljavao u sebi sve što je doživeo u vrtu Jetavana, učenje koje je tamo slušao, božanskog Budu, rastanak sa Govindom, razgovor sa Uzvišenim. Sećao se svake reči koju je uputio Uzvišenom, zaprepastivši se što je rekao i ponešto što tada zapravo nije znao. Jer, upravo to što je rekao Gotami - da Budino blago i tajne ne leže u njegovom učenju, već u onome neizrecivom i neshvatljivom što je jednom doživeo u času otkrovenja - to ga je i nagnalo da krene na put i da doživi ono što je sad počeo da doživljava. Trebalo je da doživi sam sebe. Zacelo, znao je on odavno da je njegovo ropstvo atman, sazdano od iste večne biti kao braman. Ali, on to sopstvo uistinu nikada nije našao, jer je hteo da ga uhvati u mrežu misli. Mada telo uopšte nije bilo sopstvo, kao ni igra čula, to nisu bili ni misao, ni razum, niti naučena mudrost i naučena veština da se izvlače zaključci i da se iz već promišljenog raspredaju nove misli. Ovaj misaoni svet se još nalazio s ove strane pojava i nikakav cilj nije postizao uništenjem slučajnog ja koje se krije u čulima, dok se i dalje gaji slučajno ja u carstvu misli i učenosti. Jedno kao i drugo, misli kao i čula, bilo je lepo, iza njih se krio poslednji smisao, trebalo ih je slušati i poigravati se njima, ni jedno ni drugo nije bilo za potcenjivanje kao ni za precenjivanje, trebalo je oslušnuti i čuti tajne glasove onoga najunutarnjijeg koji provejavaju iz misli u čula. Ubuduće on će težiti samo za onim što mu glas bude naložio, a zadržavati se samo pri onom što mu glas bude savetovao. Zašto je Gotama jednom, u času nad časovima, seo ispod boovog stabla, gde ga je prostrelilo otkrovenje? On je čuo glas, jedan glas u sopstvenom srcu, koji mu je naložio da se odmori pod tim stablom, a on se nije opredelio za mučenje svoga tela, za prinošenje žrtvi, za kupanje ili molitvu, niti za jelo i piće, za spavanje i za snove, već je poslušao glas. Trebalo je poslušati samo glas, a nikakvo naređenje spolja; dobro je bilo i neophodno biti za to spreman, sve drugo je bilo nepotrebno.
 
U noći, koju je prespavao u slamom pokrivenoj kolibi splavara na reci, Sidarta je usnuo san: Govinda je stajao pred njim, u žutom ruhu isposnika. Govinda je izgledao tužan i tužno je upitao: Zašto si me napustio? On tada zagrli Govindu, obujmi ga obema rukama, a kad ga je privio na svoje grudi i poljubio - to više nije bio Govinda već jedna žena, a iz haljine te žene virila je nabubrela dojka na kojoj je ležao Sidarta i napajao se, a mleko iz te dojke je imalo sladak i jak ukus. Imala je ukus žene i muškarca, sunca i šume, životinje i cveta, ukus svakog ploda i svake slasti. Ono ga je opilo i lišilo svesti. - Kada se Sidarta probudio, iza vrata kolibe svetlucala se bleda reka, a iz šume je duboko i skladno odzvanjao turobni krik sove. 

Kada se razdanilo, Sidarta zamoli svog domaćina, splavara, da ga preveze preko reke. Splavar ga svojim splavom od bambusove trske prebaci preko reke, široka vodena površina prelivala se ružičastim sjajem na jutarnjem rumenilu.
 
- Lepa je ova reka, - reče svom pratiocu.
 
- Da, - odgovori splavar, - ovo je veoma lepa reka i ja je volim iznad svega. Često sam je slušao, često joj gledao u oči i uvek sam od nje nešto naučio.
 
Od reke se mnogo može naučiti.
 
- Hvala ti, dobrotvoru, - reče Sidarta, popevši se na suprotnu obalu. - Nikakvim te gostinskim poklonom ne mogu darivati, mili moj, niti nagraditi. Ja sam beskućnik, sin bramana i samana.
 
- Odmah sam to uočio, - odvrati splavar, - i nisam očekivao od tebe ni nagradu, ni gostinski dar. Darivaćeš me drugom prilikom.
 
- Veruješ li u to? - upita Sidarta razdragano.
 
- Svakako. I to sam naučio od reke: sve se ponovo vraća! I ti ćeš se, samano, vratiti. A sad zbogom ostaj! Neka mi tvoje prijateljstvo bude nagrada. Seti me se kada budeš prinosio žrtve bogovima!
 
S osmehom su se rastali. S osmehom se Sidarta poradovao prijateljstvu i ljubaznosti splavara. - On je kao Govinda, - pomisli smešeći se, - svi oni koje susrećem na svom putu su kao Govinda. Svi su blagodarni, iako njima samim treba blagodariti. Svi su pokorni, svi žele da budu prijatelji, da slušaju a da malo misle. Ljudi su deca.
 
Oko podne je prošao kroz neko selo. Ispred kolibe od blata tumbala su se deca na ulici, igrajući se semenkama od bundeva i školjkama, galamila su i koškala se, ali su uplašeno pobegla ugledavši stranog samanu. Na kraju sela put ga je vodio preko jednog potoka, a na rubu potoka klečala je mlada žena i prala rublje. Kada je Sidarta pozdravi ona diže glavu i pogleda ga smešeći se, a on vide sjaj beonjače u njenom oku. Doviknuvši joj dobre želje, kao što je uobičajeno među putnicima, upita je koliki mu put još predstoji do velikog grada. Ona se diže i priđe mu, vlažna usta su primamljivo blistala na njenom mladom licu. Izmenivši s njim nekoliko šaljivih reči, ona ga upita da li je već jeo i da li je istina da samane noću samo spavaju u šumi i ne smeju da imaju ženu kraj sebe. Pri tom je svoje levo stopalo stavila na njegovo desno i napravila pokret kakav čine žene kada muškarca pozivaju na onu vrstu ljubavnog uživanja koje se u udžbenicima naziva »pe njanje uz drvo«. Sidarta oseti da mu se krv zagreva i u taj mah se opet seti svoga sna, pa se malko saže ka ženi i usnama dodirnu mrku bradavicu njene dojke. Ona diže pogled i zagleda mu se u lice, smešeći se puna žudnje, čežnjivo suženih očnih kapaka. Sidartu takođe obuze čežnja i oseti pokret polnog izvora; ali, kako još nikada nije dotakao ženu ustezao se za trenutak, dok su mu ruke već bile spremne da posegne za njom. I tog trenutka je, naježivši se, čuo glas svog unutarnjeg bića, a taj glas je rekao - ne. Tada je sva čar iščezla sa nasmešenog lica mlade žene, video je samo još zamućeni pogled uspaljene ženke. On je ljubazno pomilova po obrazu, okrenu se od nje i praćen njenim razočaranim pogledom laka koraka nestade u bambusovoj šikari.
 
Toga dana je u predvečerje stigao u veliki grad, jer je bio željan ljudi. Dugo je živeo po šumama i slamom pokrivena koliba splavara, u kojoj je proveo proteklu noć, bila mu je posle tolikog vremena prvi krov nad glavom.
 
Na domaku grada, u blizini lepo ograđenog gaja, putnik susrete buljuk slugu i sluškinja, natovarenih korpama. U bogato ukrašenoj nosiljci, koju su nosila četvorica slugu, ispod šarenog zaklona od sunca sedela je na crvenim jastucima žena, gospodarica. Sidarta se zaustavio na ulazu u gaj i posmatrao povorku, video je sluge i sluškinje, gomilu korpi, video je nosiljku i u nosiljci gospu. Ispod visoko podignute crne kose video je veoma svetlo, veoma nežno, veoma mudro lice, svetlocrvena usta nalik na tek raspuklu smokvu, negovane obrve iscrtane u širokom luku, tamne oči visprena i budna pogleda, svetloputi dugi vrat, koji je virio iz zelene i zlatne gornje haljine, duge i uzane ruke sa širokim zlatnim grivnama oko članaka.
 
Sidarta je uočio koliko je lepa i srce mu se razgalilo. Duboko se poklonio kada je nosiljka stigla blizu i, uspravivši se, zagledao se u to svetlo, ljupko lice, za trenutak je pogledom zaronio u bistre oči pod širokim lukom obrva i udahnuo dašak mirisa koji mu je bio nepoznat. Smešeći se, lepa žena klimnu glavom, u magnovenju, a onda nestade u gaju a za njom sluge.
 
Evo, ulazim u ovaj grad pod tako ljupkim znakom, pomisli Sidarta. Mamilo ga je da iz istih stopa zakorači u gaj, ali se predomislio, jer je tek u taj mah postao svestan sa koliko prezira i podozrenja, koliko odbojno su ga gledale sluge i sluškinje na ulazu.
 
Ja sam jos uvek samana, pomisli, još uvek sam isposnik i prosjak. Neću smeti da ostanem takav, ne smem takav da kročim u gaj. I nasmeja se.
 
Prvog čoveka na koga je naišao upitao je za gaj i za ženu, saznavši da je to gaj Kamale, čuvene kurtizane, a da ona osim tog gaja poseduje i kuću u gradu.
 
Nakon toga je ušao u grad. Sad je imao određen i cilj.
 
Idući za svojim ciljem pustio je da ga grad proguta, nošen uličnom vrevom zaustavljao se po trgovima, odmarao na stepenicama kraj reke. Predveče se sprijateljio sa berberskim pomoćnikom, koga je video na radu u senci nekog svoda i zatim ponovo našao pri molitvi u hramu Višnua, a kome je zatim pričao priču o Višnuu i Lakšmi. Noć je prespavao kraj čamca na reci i u rano jutro, pre no što će prve mušterije doći u radnju, pomoćnik berberina mu obrija bradu i podšiša ga, očešlja mu kosu i namaza je finim uljem. Zatim je pošao na reku da se okupa. 

Kada se u kasne popodnevne časove lepa Kamala u svojoj nosiljci približavala svom lugu, na ulazu je stajao Sidarta, poklonio se i zauzvrat primio pozdrav kurtizane. Dao je zatim znak sluzi koji je išao na kraju povorke i zamolio ga da javi svojoj gospo darici da jedan braman želi s njom da govori. Posle nekog vremena sluga se vrati, pozva ga da pođe za njim, pa ga bez reči odvede do paviljona u kome je ugledao Kamalu u ležaju za odmaranje.
 
- Nisi li i juče stajao tu napolju i pozdravio me? - upita Kamala.
 
- Odista sam te juče video i pozdravio.
 
- Nisi li juče imao bradu, i dugu kosu, i prašinu u kosi?
 
- Dobro si uočila, sve si videla. Videla si Sidartu, sina bramana, koji je tri godine bio samana. Ali, sada sam napustio taj put i došao u ovaj grad, a prva koju sam sreo pre no bih kročio u grad bila si ti. Došao sam da bih ti to rekao, o Kamala! Ti si prva žena sa kojom Sidarta govori ne obarajući pogled. Više nikad neću da obaram pogled kad sretnem lepu ženu.
 
Kamala se smešila i igrala svojom lepezom od paunovog perja. Ona ga upita: - Zar je Sidarta došao k meni samo da mi to kaže?
 
- Da ti to kažem i da ti se zahvalim što si tako lepa. I, ako to ne izaziva tvoje negodovanje, molio bih te da mi budeš prijateljica i učiteljica, jer ja ništa ne znam o veštini u kojoj si ti majstor.
 
Kamala prsnu u smeh.
 
- Nikada mi se nije dogodilo, prijatelju, da neki samana iz šume dođe k meni sa željom da ga poučavam. Nikada mi se nije dogodilo da mi dođe samana sa dugom kosom i sa starom, iscepanom pregačom oko bedara. Mnogi mladići dolaze k meni, među njima ima i sinova bramana, ali oni dolaze u lepoj odeći, dolaze sa finom obućom, kosa im je miomirisna, a kesa puna novca. Eto kakvi su, samano, mladići koji k meni dolaze.
 
Sidarta reče:
 
- Već počinjem da učim od tebe. I juče sam nešto naučio. Evo, skinuo sam bradu, očešljao kosu i namazao je uljem. Neznatno je to što mi još nedostaje, svetla gospo: a to su fina odeća, fina obuća i novac u kesi. Znaj, Sidarta je umeo da postavi sebi i teže zadatke nego što su takve sitnice i uvek ih je ostvarivao. Kako onda ne bih ostvario i zadatak koji sam sebi juče postavio: da budem tvoj prijatelj i da naučim od tebe slasti ljubavi! Videćeš da lako shvatam, Kamala, učio sam i teže nauke od onih kojima ćeš me ti učiti. Evo, dakle, šta je: Sidarta te ne zadovoljava takav kakav je, sa uljem u kosi, ali bez odeće, bez obuće, bez novaca?
 
Smejući se Kamala reče:
 
- Ne, cenjeni, on još ne zadovoljava. Mora imati lepu odeću i obuću, mnogo novaca u kesi i poklone za Kamalu. Je li ti sad jasno, samano iz šume? Jesi li zapamtio?
 
- Zacelo sam zapamtio, - povika Sidarta. - Kako ne bih zapamtio sve što potiče iz ovakvih usta! Tvoja usta su kao tek raspukla smokva, Kamalo. Moja usta su takođe rumena i sveža, pristaće uz tvoja, videćeš. Ali, reci, lepa Kamalo, zar se nimalo ne plašiš samane koji je došao iz šume da uči ljubav?
 
- Zašto bih se plašila samane, glupog samane iz šume, koji dolazi od šakala i još ne zna šta je žena?
 
- Oh, jak je taj samana i ničega se ne plaši. Mogao bi te prisiliti, lepa devojko. Mogao bi te oteti. Mogao bi da ti zada bol.
 
- Ne, samano, toga se ne plašim. Zar se ikada neki samana ili braman plašio da bi neko mogao da dođe i da ga zgrabi, da bi mu oteo njegovu učenost, njegovu pobožnost ili dubokoumnost? Ne, jer to su njegovi posedi od kojih on daje samo onoliko koliko sam hoće i kome hoće. Isto ti je i sa Kamalom i sa slastima ljubavi. Lepa su i rumena Kamalina usta, ali pokušaj da ih poljubiš protiv Kamaline volje i od tih usta, koja znaju da pruže tolike slasti, nećeš dobiti ni kapi naslade! Ti si prijemčiv, Sidarto, zato nauči i ovo: ljubav se može isprositi, kupiti, dobiti na poklon, naći na ulici, ali se ne može silom oteti. Smislio si pogrešan put. Doista bi bila šteta kada bi tako lep mladić kao što si ti imao tako pogrešan pristup.
 
Sidarta joj se pokloni smešeći se.
 
- Bila bi šteta, Kamalo, oh, koliko si u pravu! Bila bi velika šteta. Neću da izgubim ni kapi slasti koju tvoja usta pružaju, kao što ne želim da ti umanjim slast od mojih usta! Zato neka bude ovako: Sidarta će se vratiti kada bude imao ono što mu još nedostaje: odeću, obuću i novac. Ali, reci, dražesna Kamalo, možeš li mi dati još jedan mali savet?
 
- Savet? Zašto ne bih? Ko ne bi rado dao savet siromašnom, neukom samani, koji dolazi od šakala iz šume.
 
- Mila Kamalo, posavetuj me: kuda da idem da bih najbrže našao one tri stvari?
 
- Prijatelju, to bi mnogi hteli znati. Moraš da radiš ono što si naučio i tražiti da ti se za to da novac, i odeća, i obuća. Drugačije siromah ne može da dođe do novca. Šta ti umeš da radiš?
 
- Umem da mislim. Umem da čekam. Umem da postim.
 
- Ništa drugo?
 
- Ništa. Ipak, umem da spevam pesmu. Hoćeš li mi dati poljubac za jednu pesmu?
 
- Hoću, ako mi se tvoja pesma svidi. Kakav joj je naslov?
 
Nakon nekoliko trenutaka razmišljanja Sidarta izgovori sledeće stihove:
 
U svoj senoviti gaj kročila je lepa Kamala,
Na ulazu u gaj je stajao mrki samana.
Ugledavši lotosov cvet on se pokloni
Duboko, a smešeći se otpozdravi mu Kamala.
Mladić pomisli! Od prinošenja žrtvi bogovima,
slađe je prinositi žrtve lepoj Kamali.
 
Kamala pljesnu rukama i zvecnu zlatnim grivnama. 

Kod ljudi detinjeg uma

Sidarta pođe trgovcu Kamasvamiju. Uputiše ga u bogatu kuću, sluge ga povedoše preko dragocenih tepiha u odaju u kojoj je trebalo da sačeka domaćina.
 
Ude Kamasvami, čovek hitrih i gipkih pokreta, progrušane kose, mudra i oprezna pogleda, požudnih usta. Domaćin i gost se ljubazno pozdraviše.
 
- Rekoše mi, - započe trgovac, - da si braman, učenjak, ali da tražiš službu kod trgovca. Zar si zapao u nevolju, bramano, kad tražiš službu?
 
- Ne, - reče Sidarta, - nisam zapao u nevolju, niti sam ikada bio u nuždi. Znaj da dolazim od samana, kod kojih sam dugo živeo.
 
- Kako ne bi bio u nuždi kada dolaziš od samana? Zar samane nisu bez ikakve svojine?
 
- Ja jesam bez svojine, - odvrati Sidarta, - ako na to misliš. Nemam ništa svoje. Ali, to je dobrovoljno, prema tome, nisam u nuždi.
 
- Od čega misliš da živiš kad nemaš ništa svoje?
 
- O tome nikad nisam razmišljao, gospodaru. Više od tri godine sam bio bez svojine, a nikada nisam razmišljao o tome od čega ću da živim.
 
- Znači da si živeo od svojine drugih.
 
- Verovatno je tako. Pa i trgovac živi od tuđeg imetka.
 
- Dobro rečeno. Ali on to tuđe ne uzima besplatno; on za to daje svoju robu.
 
- Kanda je tako. Svako uzima i svako daje, takav je život.
 
- Ali, dozvoli, ako nemaš imetka, šta ćeš onda dati?
 
- Svako daje ono što ima. Ratnik daje snagu, trgovac robu, učitelj učenje, seljak pirinač, a ribar daje ribu.
 
- Vrlo dobro. A šta ti imaš da daš? Šta si učio? Šta umeš?
 
- Umem da razmišljam. Umem da čekam. Umem da postim.
 
- Je li to sve?
 
- Mislim da je to sve!
 
- Kakva je korist od toga? Na primer, to što postiš - zašto je to dobro?
 
- Veoma je dobro, gospodaru. Kada neko nema šta da jede, najpametnije što može da uradi jeste da posti. Na primer, da Sidarta nije naučio da posti, on bi još koliko danas morao da se prihvati neke službe, kod tebe ili bilo gde, jer bi ga glad naterala. Ovako, međutim, Sidarta može mirno da čeka, on ne zna za nestrpljenje, on ne zna za nuždu, glad ga može dugo opsedati a da se on tome samo smeje. Eto, gospodaru, zato je dobro postiti.
 
- U pravu si, samano. Pričekaj za trenutak.
 
Kamasvami iziđe i vrati se sa svitkom koji pruži gostu, upitavši ga:
 
- Umeš li ovo da čitaš?
 
Sidarta baci pogled u svitak u kome je bio ispišan kupoprodajni ugovor i poče da ga čita naglas.
 
- Odlično, - reče Kamasvami. - A sad hoćeš li mi nešto napisati na ovome listu?
 
On mu pruži list i pisaljku, a Sidarta uze da piše i vrati list.
 
Kamasvami pročita: »Pisati je dobro, razmišljati je bolje. Mudrost je dobra, strpljenje je bolje.«
 
- Odlično umeš da pišeš, - pohvali ga trgovac. - Imaćemo još o mnogo čemu da razgovaramo. Za danas te molim da budeš moj gost i da konačiš u mom domu.
 
Sidarta se zahvali i prihvati poziv, te je odsad živeo u kući trgovca. Doneli su mu odeću i obuću, a jedan od sluga mu je svaki dan pripremao kupku. Dva puta dnevno se u kući služio obilan obrok, al i Sidarta je jeo samo jedanput u toku dana, nije jeo mesa i nije pio vina. Kamasvami mu je pričao o svojoj trgovini, pokazivao mu robu i skladišta, pokazivao svoje proračune. Sidarta je upoznao mnogo novog, slušao je pažljivo a govorio malo. Sećajući se Kamalinih reči, nikad se nije podredio trgovcu, primoravši ga da postupa s njim kao sa sebi ravnim, štaviše, kao sa višim od sebe. Kamasvami je brižljivo i često gotovo strasno vodio svoje poslove, dok je Sidarta sve to smatrao igrom, zalažući se da u tančine nauči njena pravila, ali sadržaj te igre se nije dotakao njegovog srca.
 
Nije dugo proveo u domu Kamasvamija a već je počeo da učestvuje u trgovačkim poslovima svog domaćina. Ali, svakoga dana, u času koji bi mu ona naznačila, posećivao je lepu Kamalu, u lepom ruhu, finoj obući, a ubrzo joj je donosio i poklone. Njena rumena, mudra usta naučila su ga mnogo čemu. Mnogo čemu ga je naučila i njena nežna, gipka ruka. Budući da je u ljubavi još bio dečak, sklon da slepo i nezasito srlja u naslade kao u kakav ponor, ona ga je od samog početka podučavala i naučila da nema slasti bez pružanja slasti, kao i da svaki pokret, svako milovanje, svaki dodir, svaki pogled, svako i najmanje mesto na telu ima svoju tajnu čije otkrivanje donosi blaženstvo. Ona ga je učila da ljubavnici, posle ljubavne svetkovine, ne smeju da se razilaze a da se jedno drugom ne dive, a da oboje nisu podjednako i pobeđeni i pobednici, kako ni kod jednog od njih ne bi došlo do zasićenosti, do nelagodnog osećanja praznine i opakog osećanja da je jedno od njih dvoje zloupotrebljavalo ono drugo ili bivalo zloupotrebljavano. Čudesne časove je provodio kod lepe i mudre umetnice, postao je njen učenik, njen ljubavnik i prijatelj. Kod Kamale se nalazila sva vrednost i smisao njegovog sadašnjeg života, a ne u trgovačkim poslovima Kamasvamija.

Trgovac je preneo na njega pisanje važnih pisama i ugovora, a ušlo mu je u naviku da se o svim važni m pitanjima posavetuje s njim. Ubrzo je uvideo da Sidarta zna veoma malo o pirinču i vuni, o plovidbi i trgovini, ali da je srećne ruke, da prevazilazi trgovca u pogledu mirnoće i staloženog ponašanja, u veštini da sluša reči sagovornika i u moći da prodre u duh drugih ljudi.
 
- Ovaj braman, - reče jednom nekom svom prijatelju, - nije pravi trgovac i nikad to neće ni biti. Njegova duša nikad ne učestvuje sa žarom u poslovima. Ali, on poseduje tajnu ljudi kojima uspeh dolazi sam od sebe, bilo da je to zato što je rođen pod srećnom zvezdom, bilo da su to čini, ili nešto što je naučio kod samana. Reklo bi se da se samo igra poslovima, nikada on nije prožet njima, niti mogu da steknu prevlast nad njim, ali se nikad ne boji neuspeha, nikad ne brine zbog gubitka.
 
Prijatelj tad posavetova trgovca:
 
- U poslovima koje obavlja za tebe daj mu trećinu dobitka, ali ga istovremeno obaveži da sa istim udelom snosi i gubitak ako bi do toga došlo. Na taj način radiće revnosnije.
 
Kamasvami je poslušao savet. Ali, Sidarte se to nije ticalo. Ravnodušno je primao učešće u dobiti, a kad bi ga zadesio gubitak, nasmejao bi se i rekao:
 
- Gle, to je, dakle, pošlo naopako!
 
Zacelo je po svemu sudeći bio ravnodušan prema poslovima. Jednom je otputovao u neko selo da otkupi bogatu žetvu pirinča. Ali, kada je stigao, drugi trgovac je već bio otkupio sav pirinač. Uprkos tome, Sidarta se nekoliko dana zadržao u selu, čašćavao je seljake, darivao decu bakrenim novčićima, učestvovao na jednoj svadbi i, naposletku, vratio se s puta veoma zadovoljan ovim putovanjem. Upoznao sam razne ljude, jedan braman mi je postao prijatelj, deca su mi jahala na kolenu, seljaci su mi pokazivali svoja polja i niko me nije smatrao za trgovca.
 
- To je sve vrlo lepo, - povika Kamasvami negodujući, - ali, ti si trgovac u stvari, bar ja tako smat ram! Ili si putovao za svoje zadovoljstvo?
 
- Zacelo, - nasmeja se Sidarta, - zacelo sam putovao za svoje zadovoljstvo. Zašto drugo? Upoznao sam ljude i predele, uživao u ljubaznosti i poverenju, našao sam prijateljstvo. Vidi, mili, da sam ja Kamasvami ja bih se, videvši da mi je kupovina osujećena, pun ljutnje brzo vratio s puta, izgubivši tako odista i vreme i novac. Ovako sam, međutim, proveo prijatne dane, naučio ponešto, uživao u veselju, ne nanoseći štetu ljutnjom i brzopletošću ni sebi ni drugome. Ako ikad odem još jednom tamo, možda radi otkupa neke kasnije žetve, ili sa bilo kojim ciljem, srdačni ljudi će me dočekati ljubazno i vedro, a ja ću sebe pohvaliti što tada nisam ispoljio žurbu i zlovolju. Prema tome, prijatelju, mani se svega i ne šteti sebi grdnjom. Ukoliko dođe dan kada bi smatrao da ti Sidarta nanosi štetu, reci samo jednu reč i Sidarta će poći svojim putem. Ali dotle, daj da jedan s drugim budemo uzajamno zadovoljni.
 
Uzaludni su bili pokušaji trgovca da Sidartu ubedi da jede njegov, Kamasvamijev, hleb. Sidarta je izjavljivao da jede svoj hleb, ili bolje rečeno da obojica jedu hleb drugih, hleb svih. Sidarta nikada nije imao uvo za Kamasvamijeve brige, a Kamasvami je često brinuo. Ako bi u toku nekog trgovačkog posla pretio neuspeh, ako bi postojala opasnost da se neka pošiljka robe izgubi, ili da neko od dužnika neće moći da plati, Kamasvami nikako nije uspevao da ubedi svog sagovornika da je korisno gubiti čemerne ili gnevne reči, naborati čelo, loše spavati. Kada mu je Kamasvami jednom predočio da je sve pojmove koje je stekao naučio od njega, ovaj mu odgovori:
 
- Ne podsmevaj mi se sa takvim šalama! Od tebe sam naučio koliko staje korpa puna ribe i kolika se kamata može tražiti na pozajmljeni novac. To su tvoje navike. Ali, mislim, to nisam naučio od tebe, vrsni Kamasvami, biće bolje da se potrudiš da to naučiš od mene.
 
Njegova duša odista nije bila sklona trgovini. Poslovi su mu dobrodošli da donese novac za Kamalu, a donosili su mu mnogo više nego što mu je trebalo. U svemu ostalom Sidartino interesovanje i radoznalost bili su usmereni samo na ljude, jer su njihovi poslovi, zanati, brige, radosti i ludosti ranije bili tuđi i daleki koliko i mesec. Kako god mu je bilo lako da sa svima njima razgovara, kraj svih da živi i od svih da uči, ipak je bio svestan da postoji nešto što ga odvaja od njih, a odvajalo ga je to što je bio samana. Video je da ljudi životare na neki detinji ili životinjski način, koji je voleo a istovremeno i prezirao. Video je da se trude, da pate i da se kidaju zbog stvari koje po njegovom mišljenju nisu bile vredne tolike cene, na primer, zbog novca, zbog malih radosti i malih počasti ljudi su se međusobno grdili i vređali, kukali zbog bolova koji bi samani izmamili samo osmeh, teško su podnosili lišavanja zbog kojih samana ne pati. 

Bio je otvoren prema svemu što mu je dolazilo od tih ljudi. Dobrodošlicom je dočekivao trgovca koji mu je nudio platno na prodaju, dobrodošlicom je pozdravljao dužnika koji mu je tražio zajam, a tako isto i prosjaka koji bi mu ceo sat pričao o svom siromaštvu, a da ni upola nije bio tako siromašan kao bilo koji samana. Prema bogatom inostranom trgovcu se nije ophodio nimalo drugačije nego prema sluzi koji ga je brijao, ili prema uličnom prodavcu kome je pri kupovini dozvoljavao da ga prevari za neki novčić. Kada bi Kamasvami navratio do njega da mu se požali i iznese svoje brige, ili da mu prigovara zbog nekog posla, on bi ga slušao radoznalo i vedro, mnogo šta bi ga začudilo, ali je pokušavao da ga razume, dajući mu u nečem i za pravo, tek toliko koliko mu se učinilo neophodnim, da bi se odmah zatim okrenuo sledećem koji je došao da ga potraži. Mnogi su mu dolazili, mnogi među njima da trguju s njim, mnogi sa namerom da ga prevare, da nešto dokuče, mnogi su opet došli da izazovu njegovo sa žaljenje, da čuju njegov savet. On ih je savetovao, sažaljevao, darivao, dopuštao da ga pomalo varaju, a ova igra i strasti kojom su je ljudi vodili zaokupljale su njegove misli ništa manje nego što su ga nekad zaokupljale misli o bogovima i o bramanu.
 
Povremeno bi duboko u nedrima čuo samrtnički, jedva čujni glas, koji ga je tiho opominjao, tiho se jadao. U takvom času dolazilo bi mu do svesti da vodi čudan život, da je sve što čini samo igra, da je, doduše, vedar i katkad radostan, ali da pravi život ipak protiče mimo njega ne dotakavši ga se. Kao što se igrač igra sa svojim loptama, tako se i on igrao sa poslovima i ljudima iz svoje okoline, posmatrao ih je i u tome nalazio razonodu; ali srcem i izvorom svoga bića nije učestvovao u tome. Izvor je proticao negde daleko od njega, tekao je neprekidno i nevidljivo i više nije bio ni u kakvoj vezi sa njegovim životom. Događalo se da se preplašeno trgne zbog takvih misli, poželevši da i njemu bude dato da sa žarom i svim srcem učestvuje u detinjoj svakodnevici, da istinski živi, da istinski radi, da istinski uživa i provodi život umesto da kao posmatrač stoji po strani.
 
Ali, uvek je nanovo odlazio lepoj Kamali, učio se ljubavnim veštinama, vršio kult naslade u kome, više nego u bilo čemu drugom, davati i primati postaje jedno. Ćaskao je sa njom, učio od nje, davao joj savete i primao ih. Ona ga je razumevala bolje no što ga je ikad Govinda razumeo, ona mu je bila sličnija.
 
Jednom, on joj reče:
 
- Ti si kao ja, a drugačija od većine ljudi. Ti si Kamala i ništa drugo, u tebi se kriju spokojstvo i utočište u koje se možeš povući svakog časa i osećati se kao u svom domu, a to je i meni dato. Malo je ljudi koji to poseduju, mada bi svi to mogli imati.
 
- Nisu svi ljudi mudri, - reče Kamala.
 
- Nisu, - reče Sidarta - i upravo se o tome i radi. Kamasvami je mudar koliko i ja, pa ipak nema uto čišta u sebi. Drugi ga pak imaju, iako im je razum kao u malog deteta. Većina ljudi, Kamalo, slični su listu koji opada, leluja se i vrti u vazduhu i u kovitlacu pada na zemlju. Drugi, ali malobrojni, su kao zvezde, kreću se utvrđenom putanjom, do njih ne dopiru nikakvi vetrovi, oni u sebi nose svoj zakon i svoj put. Među svim mudracima i samanama, od kojih sam mnoge poznavao, bio je samo jedan takav, jedan savršeni, koga nikad neću zaboraviti. To je Gotama, Uzvišeni, onaj koji objavljuje svoje učenje. Hiljade učenika ga slušaju svakodnevno, slede njegova pravila, ali svi su oni lišće koje opada i ne nose u sebi samima učenje i zakon.
 
Kamala ga je posmatrala smešeći se.
 
- Opet govoriš o njemu, - reče - opet imaš misli samane.
 
Sidarta je ćutao, a onda su igrali igru ljubavi, jednu od tridesetak ili četrdesetak različitih igara koje je Kamala znala. Njeno telo je bilo savitljivo kao u jaguara, ili kao luk lovca; svako ko je od nje naučio ljubav znao je za mnoge slasti, za mnoge tajne. Ona se dugo igrala sa Sidartom, mamila ga i odbijala, privlačila ga i obavijala se oko njega radujući se njegovom majstorstvu, sve dok ne bi, pobeđen i umoran, počinuo kraj nje.
 
Nadneta nad njim, hetera je dugo posmatrala njegovo lice i umorne oči.
 
- Od svih koje znam ti si najbolji u ljubavi, - reče ona zamišljeno. - Jači si od drugih, savitljiviji, predaniji. Dobro si naučio moje veštine, Sidarto. Jednom, kada budem starija, htela bih da imam dete od tebe. Ali, uprkos svemu, dragi, ti si ipak ostao samana, ti me ipak ne voliš i ne voliš nijedno Ijudsko biće. Zar nije tako?
 
- Izgleda da je tako, - progovori Sidarta posustalo. - Ja sam kao ti. Ni ti ne umeš da voliš - jer kako bi inače mogla da upražnjavaš ljubav kao veštinu? Ljudi našeg soja kanda ne mogu da vole. To mogu ljudi detinjeg uma; u tome je njihova tajna.