Stajao sam pred njim, i od unutrašnjeg naprezanja ohladio sam se sav, čak do utrobe. Postavljao sam slici pitanja, optuživao sam je, milovao je, molio se njoj kao bogu; nazivao sam je majkom, nazivao sam je draganom, nazivao sam je bludnicom i devojčurom, nazivao sam je Abraksasom. U tome mi padoše na um reči Pistorijeve — ili Demijanove? — nisam se mogao setiti kad su bile izgovorene, ali mi se činilo da ih ponovo čujem. To su bile reči o borbi Jakovljevoj s božjim anđelom, i ono „Ne puštam te, moraš me blagosloviti".

Naslikana slika pod svetlošću lampe menjala se pri svakom dozivanju. Postajala je svetla i sjajna, postajala je crna i mračna, sklapala je modre kapke preko izumrlih očiju, otvarala ih je ponovo i sevala je plamenim pogledima; to je bila žena, to je bio čovek, to je bila devojka, to je bilo malo dete, životinja; rasplinula se u mrlju, i postala ponovo velika i jasna. Naposletku, povinujući se nekom jakom, unutrašnjem pozivu, ja sklopih oči i sada videh sliku u sebi samome, jaču i snažniju. Htedoh da kleknem pred njom; ali je ona bila toliko duboko u meni da je nisam mogao razlučiti od sebe, kao da je postala isto što i ja sam.

Tada začuh neko potmulo, teško hujanje kao od kakve prolećne bure, i zadrhtah u neopisivo novom osećanju straha i doživljavanja. Preda mnom zablistaše zvezde i ugasiše se, i pored mene potekoše, tiskajući se, uspomene unatrag sve do prvoga, najzaboravljenijeg detinjstva, čak i do preegzistencije i do ranih stupnjeva postojanja. Ali te uspomene — koje su, kao što je izgledalo, ponavljale ceo moj život sve do najskrivenijih kutova — nisu prestajale s jučerašnjicom i današnjicom, nego su išle dalje, odražavale su budućnost, otkidale me od današnjice i odvodile u nove životne oblike, čije su slike bile ogromno svetle i zasenjujuće, ali docnije nisam mogao nijedne tačno da se setim.

U noći se probudih iz dubokog sna: bio sam u odelu, i ležao sam popreko na krevetu. Upalih svetlost, osetih da se moram prisetiti nečeg važnog, nisam ništa znao o prethodnim časovima. Upalih svetlost, sećanje je postupno dolazilo. Potražio sam sliku, ona nije više visila na zidu, niti je ležala na stolu. Tada mi se učini da se nejasno prisećam kako sam je sagoreo. Ili sam samo sanjao da sam je sagoreo u svojim rukama, pa sam pojeo pepeo?

Nekakav veliki, drhtavi nemir gonio me je. Metnuo sam šešir na glavu, otišao kroz kuću na ulicu, kao na silu gonjen; trčao sam i trčao ulicama i preko trgova kao da me je bura nosila, osluškivao sam pred mračnom crkvom svoga prijatelja, tražio sam i tražio u tamnom nagonu ne znajući šta. Prošao sam kroz jedno predgrađe, gde su bile javne kuće, tamo je još ovde-onde gorela svetlost. Dalje napolju nalazile su se nove građevine i gomile cigala, delimično pokrivene sivim snegom. Jureći kroz ovu pustinju kao kakav mesečar pod tuđim pritiskom, setih se nove građevine u mom rodnom mestu, u koju me je nekada odvukao moj mučitelj Kromer na naše prvo obračunavanje. Slična građevina ležala je u sivoj noći ovde preda mnom, i zjapila na mene crnom rupom za vrata. Nešto me je gonilo unutra, hteo sam da uzmaknem i spotakao se o pesak i iskopanu zemlju; taj nagon je bio jači, morao sam unutra.

Preko dasaka i polupanih cigala oteturao sam u pust prostor; ovde je sumorno odisalo na vlažnu hladnoću i kamenje. Tu se nalazila gomila peska, svetlosiva mrlja; inače je sve bilo mračno.

Odjednom mi neki zaprepašćeni glas doviknu:

—  Za ime božje, Sinklere, otkuda ti ovamo?

I kraj mene se uspravi iz mraka neki čovek, omalen mršav momak, kao kakav duh; dok mi je kosa stajala još nakostrešena, ja poznadoh svog školskog druga Knauera.

—  Kako si ovamo dospeo? — zapita on kao izbezumljen od uzbuđenja. — Kako si mogao da me nađeš?

Nisam razumeo.

—  Nisam te tražio — rekoh smeteno; svaka reč mi je zadavala truda, i prelazila mi je s mukom preko mrtvih, teških, kao smrznutih usana.

On me je gledao netremice.

—  Nisi me tražio?

—  Nisam. Nešto me je vuklo ovamo. Jesi li me ti zvao? Mora biti da si me zvao. Šta ti tu radiš? Ta sada je noć.

On me grčevito obuhvati svojim tankim rukama.

—  Jest, noć je. Mora uskoro da svane. O, Sinklere, nisi me zaboravio! Možeš li mi oprostiti?

—  Šta to?

—  Ah, ta bio sam tako gadan!

Tek sada se setih našeg razgovora. Je li to bilo pre četiri-pet dana? Činilo mi se da je otada protekao čitav vek. Ali sad sam iznenada sve znao. Ne samo ono što se zbilo između nas, nego i to zašto sam došao ovamo, i šta je Knauer hteo ovde napolju da uradi.

—  Hteo si, dakle, da oduzmeš sebi život, Knauere?

On se strese od hladnoće i od straha.

—  Da, hteo sam. Ne znam da li bih to mogao da izvedem. Hteo sam da čekam dok ne svane.

Ja ga odvukoh napolje. Prvi vodoravni svetlosni zraci dana svetlucali su neizrecivo hladno i bezvoljno u sivom vazduhu.

Vodio sam dečka pod ruku dobar deo puta. Iz mene su potekle reči:

—  Sad ćeš otići kući i nećeš nikome ništa reći! Išao si pogrešnim putem, pogrešnim putem! I mi nismo svinje kao što ti misliš. Mi smo ljudi. Mi gradimo sebi bogove i borimo se s njima, i oni nas blagosiljaju.

Ćuteći smo išli dalje, i razišli smo se. Kad sam stigao kući, bio je već dan.

Najbolje što mi je ono vreme u St. još donelo bili su časovi s Pistorijem kraj orgulja ili kraj vatre u kaminu. Čitali bismo zajedno neki grčki tekst o Abraksasu, on bi mi čitao odlomke prevoda iz Veda, i naučio me da izgovaram sveti „om". Međutim, dušu mi nije razvilo to učenjaštvo, nego nešto sasvim suprotno tome. Ono što mi je godilo, to je bilo produbljivanje sebe samog, sve veće poverenje u svoje vlastite snove, misli i slutnje, i sve veće saznanje o moći koju sam u sebi nosio.

Sa Pistorijem sam se sporazumevao na razne načine. Trebalo je samo da mislim jako na njega, pa bih bio siguran da će mi doći on ili pozdrav od njega. Mogao sam njega, isto kao i Demijana, zapitati ma šta iako on sam nije bio tu: trebalo je samo da ga čvrsto predstavim sebi i da misleći intenzivno upravim na njega svoja pitanja. Onda bi se sva duševna snaga unesena u pitanje vraćala k meni kao odgovor. Samo, ja nisam predstavljao sebi ni ličnost Pistorija, niti ličnost Maksa Demijana, nego sam morao prizivati sliku koju sam usnuo i naslikao, u snu viđenu muško-žensku sliku mog demona. Ona sad nije više živela samo u mojim snovima, niti je bila više naslikana na hartiji, nego je živela u meni kao slika koju sam priželjkivao i kao više obličje mene samog.

Čudan i ponekad smešan bio je odnos koji je nastupio između mene i neuspelog samoubice Knauera. Od one noći u kojoj sam ja bio poslan k njemu, bio mi je privržen kao kakav veran sluga ili pas, pokušavao je da svoj život priveže za moj, i išao je slepo za mnom. Prilazio mi je sa najčudnijim pitanjima i željama, hteo je da vidi duhove, hteo je da proučava kabalu, i nije mi verovao kad sam ga ubeđivao da od svih tih stvari ništa ne razumem. Verovao je da ja imam na raspolaganju svaku moć. Ali neobično je bilo to što bi on često sa svojim čudnovatim i glupim pitanjima dolazio k meni upravo tada kad bi trebalo u meni razmrsiti kakav čvor, kao i to da je ono što bi njemu sinulo kroz glavu i što bi ga morilo — često mene podsećalo i podsticalo na rešenje. Često mi je bivao dosadan, i tada bih ga zapovednički ispraćao; ali bih ipak osećao: i on mi je bio poslan, i iz njega se ono što sam mu ja davao vraćalo udvostručeno k meni, te mi je i on bio vod, ili, pak, put. Lude knjige i spisi koje mi je donosio i u kojima je tražio svoj spas, poučile su me više nego što sam to u tom trenutku uviđao.

Taj Knauer se docnije izgubio neosetno sa moga puta. S njim nije bilo potrebno nikakvo objašnjavanje. Ali je to bilo potrebno s Pistorijem. Pri kraju svog školovanja u St. doživeo sam s tim prijateljem još nešto neobično.

I bezazlen čovek retko je kad pošteđen da jedanput ili više puta u životu ne dospe u sukob s lepim vrlinama odavanja poštovanja i zahvalnosti. Svako mora jednom da načini korak koji ga rastavlja od njegova oca, od njegovih učitelja, svako mora da oseti ponešto od tvrdoće usamljenosti, mada većina ljudi može to slabo da podnese, te uskoro opet povije kičmu. — Od svojih roditelja i od njihova sveta, od „svetlog" sveta svoga lepog detinjstva, nisam se rastao sa žestokom borbom, nego sam se lagano i skoro nezapaženo udaljio i otuđio od njih. To mi je bilo žao, i prilikom poseta zavičaju, to mi je često donosilo gorke časove; ali to nije dopiralo do srca, moglo se podnositi.

Ali tamo gde smo ljubav i strahopoštovanje prinosili ne iz navike, nego iz svoga najvlastitijeg nagona, tamo gde smo svom svojom dušom bili učenici i prijatelji — tamo nastaje gorak i užasan trenutak ako nam se najedanput učini da struja vodilja u nama hoće da nas odvede od voljene osobe. Onda se svaka misao koja odbija prijatelja i učitelja upravlja s otrovnom žaokom u naše vlastito srce; onda nas svaki udar odbrane pogađa u vlastito lice. Tada onome koji je mislio da u sebi samome nosi punovažan moral, uskrsnu imena „verolomstvo" i „zahvalnost" kao sramni dozivi i žigovi; onda uplašeno srce pobegne zastrašeno natrag u drage doline onih vrlina iz detinjstva, i ne može verovati da se mora učiniti i taj prelom, da se i ta veza mora preseći.

Lagano u toku vremena jedno osećanje u meni usprotivilo se da svoga prijatelja Pistorija priznajem tako bezuslovno za vodu. Ono što sam u najznačajnijim mesecima svoga mladićkog doba doživeo, bilo je prijateljstvo s njim, bio je njegov savet, njegova uteha, njegova blizina. Iz njega je Bog meni govorio. Iz njegovih usta vraćali su se k meni moji snovi, ozareni i protumačeni. On mi je darovao samopouzdanje. Ah, a sada sam lagano osećao da sve više rastu otpori protiv njega. U njegovim rečima čuo sam suviše poučnoga, osećao sam da on potpuno razume samo jedan deo moga bića.

Među nama nije došlo do neke svađe, do neke scene, do nekog preloma, pa čak ni do nekog razračunavanja. Ja sam mu rekao samo jednu jedinu, upravo bezazlenu reč — ali je to ipak bio trenutak u kome se iluzija između nas raspala u šaroliku polupanu parčad.

To naslućivanje pritiskivalo me je već neko vreme, ali je ono postalo jasno osećanje jedne nedelje u njegovoj staroj naučenjačkoj sobi. Ležali smo na podu kraj vatre, i on je govorio o misterijama i oblicima religije koje je proučavao, o kojima je razmišljao, i čijom mogućnom sudbinom se bavio. Ali se meni sve ovo činilo više čudno i zanimljivo negoli značajno za život; zvučalo mi je kao učenost, zvučalo mi je kao umorno traženje pod razvalinama nekadašnjih svetova. I najedanput osetih odvratnost prema celom ovom načinu, prema tom kultu mitologija, prema razglabanju i igranju verskim formama koje su nam očuvane predanjem.

—  Pistorije — rekoh iznenada, i iz mene izbi zloba koja me je samog iznenadila i uplašila — pričajte mi već jedanput neki san, pravi san, koji ste imali noću. To što sad govorite, tako je — vraški antikvarsko!

On me nikada nije bio čuo da tako govorim, a i ja sam osetih u istom trenutku, brzo kao munja, sa stidom i strahom, kako je strela koju sam odapeo na njega i koja ga je u srce pogodila, uzeta iz njegove vlastite ostave; kako sam prebacivanja koja je on sam sebi činio, i koja sam slušao kako ih izražava ironičnim tonom u izvesnim prilikama, sad njemu u zaoštrenom obliku pakosno dobacio.

On to oseti u istom času, i smesta zaćuta. Ja ga pogledah sa strahom u srcu, i videh kako je strahovito prebledeo.

Posle jedne duge, teške pauze on stavi novo drvo na vatru, i reče mirno:

—  Potpuno ste u pravu, Sinklere, vi ste pametan dečko. Ja ću vas poštedeti antikvarskih stvari.

Govorio je vrlo mirno, ali sam iz toga jasno nazreo bol od rane. Šta sam učinio!

Umalo nisam zaplakao, hteo sam da mu se srdačno obratim, hteo sam da ga zamolim za oproštaj, da ga ubeđujem u svoju ljubav, u svoju nežnu zahvalnost. Padoše mi na um dirljive reči — ali ih ne mogadoh izgovoriti. Ostao sam ležeći, gledao sam u vatru i ćutao. On je ćutao takođe, i tako smo ležali — a vatra je dogorevala i utrnula, i sa svakim plamenom koji je prestajao da puckara osećao sam kako se gasi i odleće nešto lepo i srdačno, što se nije moglo vratiti.

—  Plašim se da me pogrešno ne razumete — rekoh naposletku veoma potišteno i suvim, promuklim glasom.

Glupe, besmislene reči prešle su mi mehanički preko usana, kao da čitam iz nekog romana u novinama.

—  Sasvim vas dobro razumem — reče Pistorije tiho. — Ta vi ste u pravu.

On očeknu. A potom lagano nastavi:

—  Ukoliko jedan čovek u odnosu na drugog može da bude u pravu.

Ne, ne, vikao je glas u meni, ja nisam u pravu! Ali nisam mogao ništa da izgovorim. Znao sam da sam svojom jednom jedinom, malenom reči ukazao na jednu bitnu slabost, na njegovu nedaću i ranu. Bio sam dodirnuo tačku gde on sam nije imao poverenja u sebe. Njegov ideal bio je „antikvarski", on je bio istraživač unatrag, bio je romantičar. I odjedanput osetih duboko: upravo to što mi je Pistorije bio i što mi je dao, to on nije mogao samome sebi da bude i da da. On me je poveo jednim putem koji je morao i njega, vođu, da pregazi i napusti.

Sam bog zna kako ponikne takva jedna reč! Ja nisam smerao ništa zlo, nisam naslućivao da će nastupiti slom. Izgovorio sam nešto što nisam nimalo sam znao u trenutku kad sam izgovarao, bio sam se podao nekoj beznačajnoj, malo šaljivoj, malo pakosnoj ideji, a iz toga je proizišla sudbina. Učinio sam malu, nesmotrenu surovost, i ova je za njega postala presuda.

O, kako sam tada silno želeo da se on naljuti, da se brani, da se izdere na mene! Ali, ništa od svega toga nije učinio, to sam sve morao da učinim sam, u svojoj duši. On bi se i osmehnuo da je mogao. To što nije mogao, po tome sam najbolje video kako sam ga duboko pogodio.

I time što je Pistorije taj udar od mene, od svog drskog i nezahvalnog učenika, primio tako nemo, time što je ćutao i davao mi za pravo, time što je moju reč priznao kao sudbinu — učinio je da sam sam sebe omrznuo, načinio je moju nepromišljenost hiljadu puta većom. Kad sam zamahnuo, mislio sam da ću pogoditi jednog jakog čoveka koji će se braniti — a sad je tu bio miran paćenik, bez odbrane, koji se ćuteći predaje.

Dugo smo ostali ležeći pred vatrom koja je trnula, i u kojoj mi je svaki zažareni oblik, svaki stub pepela što se izvija, dozivao u pamćenje srećne, lepe, bogate časove, i sve više gomilao dug moje obaveze prema Pistoriju. Najzad nisam više mogao da podnesem. Ustadoh i odoh. Dugo sam stajao pred njegovim vratima, dugo na mračnom stepeništu, dugo još napolju, čekajući pred kućom neće li možda izići i poći za mnom. Tada odoh, i stadoh da jurim satima kroz grad i predgrađa, kroz park i šumu, do večeri. I tada osetih prvi put znak Kainov na svome čelu.

Tek postupno stao sam da razmišljam. Sve moje misli imale su smer da mene optuže, a Pistorija da odbrane. Na kraju je sve bilo obratno. Hiljadu puta sam bio spreman da se pokajem i trgnem natrag svoju brzopletu reč — ali je, pri svem tom, ona bila istinita. Tek sad pošlo mi je za rukom da razumem Pistorija, da pred sobom izgradim ceo njegov san. Taj san bejaše da postane sveštenik, da propoveda novu religiju, da da nove oblike uzdignuća, ljubavi i obožavanja, da uspostavi nove simbole. Ali to nije bilo u njegovoj snazi, nije bilo njegovo zvanje. On je boravio suviše usrdno u onome što je prošlo, poznavao je suviše tačno ono što je nekada bilo, znao je suviše mnogo o Egiptu, o Indiji, o Mitri, o Abraksasu. Njegova ljubav bila je privezana za slike koje je zemlja već bila videla, a pri tome on sam znao je dobro u dnu duše da novo mora biti novo i drukčije, da mora poteći iz svežeg tla, a ne da bude crpeno iz zbirki i knjižnica. Njegovo zvanje bilo je možda da pomogne privoditi ljude ka njima samima, kao što je to učinio sa mnom. Ali njegovo zvanje nije bilo da im da ono o čemu još nisu bili čuli, nove bogove.

I tu me, kao kakav oštar plamen, opeče iznenada saznanje: — za svakoga ima po jedno „zvanje", ali ni za koga takvo zvanje koje on sam sme da izabere, da mu ocrta delokrug, i da ga vrši po svom nahođenju. Bilo je pogrešno hteti nove bogove, bilo je potpuno pogrešno hteti ma šta dati svetu! Nema nijedne, nijedne, nijedne dužnosti za probuđene ljude sem ove jedne: tražiti samoga sebe, postati čvrst u sebi samome, napipati svoj vlastiti put koji vodi unapred, kuda god bilo da vodi. — To me je potreslo duboko, i to je bio za mene plod ovog doživljaja. Često sam se bio igrao slikama budućnosti, često sanjao o ulogama koje bi mi mogle biti dodeljene, kao pesniku možda, ili proroku, ili kao slikaru, ili ma na koji drugi način. Sve je to bilo ništavno. Ja nisam postojao da bih pisao pesme, da bih držao propovedi, da bih slikao; ni ja niti iko drugr nije postojao toga radi. To je sve proizlazilo samo uzgred. Pravi poziv za svakoga bilo je samo jedno: doći do sebe samoga. Bilo da on okonča kao pesnik ili kao umobolnik, kao prorok ili zločinac — to nije bila njegova stvar; jest, to je na kraju krajeva bilo bez značaja. Njegova stvar je bila da iznađe svoju vlastitu sudbinu, a ne makar kakvu, i da je u sebi proživi, potpunu i nesalomljenu. Sve ostalo je bilo polovno, bio je pokušaj da se izmakne, bilo je bekstvo natrag u ono što je idealno za gomilu, bilo je prilagođavanje i strah od vlastitog unutrašnjeg bića. Strašna i sveta uzdiže se preda mnom nova slika, sto puta naslućivana, možda već često izgovarana, a pri svem tom tek sad doživljena. Ja sam bio hitac prirode, hitac u neizvesno, možda radi nečeg novog, možda ni radi čega, i moj poziv bilo je jedino to da taj hitac iz pradubine pustim da dejstvuje, da osetim u sebi njegovu volju i da ga načinim potpuno svojim. Jedino to!

Mnogo puta sam bio već iskusio šta znači samoća. A sada sam naslućivao da ima i dublje, i da je ona neizbežna.

Nisam pokušavao da se pomirim s Pistorijem. Ostali smo prijatelji, ali je odnos bio izmenjen. Samo jedan jedini put govorili smo o tome, ili, upravo, samo je on to učinio. On reče:

— Želim da postanem sveštenik, to znate. Najviše sam voleo da postanem sveštenik nove religije, o kojoj imamo izvesna naslućivanja. Nikada neću moći to da budem — to znam i znao sam već odavna, mada to sebi nisam sasvim priznavao. I zato ću vršiti druge svešteničke službe, možda na orguljama, možda nešto drugo. Ali moram biti svagda okružen nečim što osećam kao lepotu i svetinju; muzika orgulja i misterija, simbol i mit, to mi je potrebno i od toga neću odustati. To je moja slabost. Jer ponekad znam, Sinklere, znam s vremena na vreme da ne treba da imam takve želje, da su one raskoš i slabost. Bilo bi uzvišenije, bilo bi pravilnije kad bih se sasvim prosto stavio na raspolaganje sudbini, ne postavljajući nikakve zahteve. Ali to ne mogu; to je jedino što ne mogu. Možda ćete vi to jednom moći. To je teško, moj mladiću, to je jedino istinski teško što postoji. Često sam o tome sanjao, ali ne mogu, jeza me od toga hvata: ne mogu da stojim tako potpuo nag i usamljen, ta i ja sam ubogi, slabi pas, kome je potrebno malo toplote i hrane, i koji bi pokatkad želeo da oseti blizinu sebi ravnog. Ko doista neće ništa drugo do svoju sudbinu, taj više nema sebi ravnog, taj stoji sasvim sam i ima oko sebe samo hladan vasionski prostor. To je, znate li, Isus u Getsimanskom vrtu. Bilo je mučenika koji su rado davali da ih raspnu na krst, ali ni oni nisu bili junaci, nisu bili oslobođeni, i oni su hteli nešto na šta su bili svikli, što im je bilo drago i blisko, imali su uzore, imali su ideale. Ali ko hoće još samo sudbinu, taj više nema ni uzore, ni ideale, nema ničeg dragog, ničeg utešnog. A upravo tim putem moramo ići. Ljudi kao ja i vi su sasvim usamljeni; ali mi ipak još imamo jedan drugog, imamo potajno zadovoljenje što smo drukčiji, što se možemo osloniti jedan na drugoga, što želimo ono što je neobično. Ali i to mora otpasti ako neko hoće da ide do kraja tim putem. On ne srne želeti ni da bude revolucionar, ni primer, ni mučenik. To se ne da zamisliti ... Ne, nije se dalo zamisliti. Ali se moglo sanjati, moglo se predosećati, moglo se naslućivati. Nekoliko puta osetio sam ponešto od toga kad bih ugrabio neki sasvim tihi čas. Tada bih zaronio u sebe, i pogledao bih sliku svoje sudbine u otvorene ukočene oči. One su mogle izražavati puno mudrosti, mogle su izražavati puno bezumlja, mogle su zračiti ljubavlju ili dubokom pakošću, sve je bilo svejedno. Ništa od toga nije se smelo izabrati, ništa se nije smelo hteti. Čovek je smeo hteti samo sebe, samo svoju sudbinu. U tome mi je Pistorije služio kao vođ za vreme jednog dela puta.

Tih dana jurio sam unaokolo kao slep, u meni je hujala bura, svaki korak bio je opasnost. Nisam video ništa sem mračnoga ponora pred sobom, u koji su uticali i tonuli svi dosadašnji putevi. A u svojoj duši video sam sliku vođe, koji je ličio na Demijana, i u čijim je očima stajala moja sudbina.

Ja napisah na cedulji: „Vođa me je napustio. Stojim sasvim u mraku. Ne mogu sam da načinim ni koraka. Pomozi mi!"

To sam hteo da pošaljem Demijanu. Ali sam odustao; kad god sam to hteo da učinim, izgledao sam sebi budalast i besmislen. Ali sam tu malu molitvu znao napamet, i izgovarao sam je često u sebi. Ona me je pratila iz časa u čas. Počeo sam da naslućujem šta je molitva.

***


Moje školovanje bilo je završeno. Trebalo je o raspustu da putujem, to je moj otac smislio, a potom da odem na univerzitet. Na koji fakultet, to nisam znao. Bilo mi je odobreno da pohađam filozofiju jedan semestar. Ja bih bio zadovoljan isto tako i svačim drugim.

7

Gospodja Eva


Za vreme školskog odmora otišao sam jedanput u kuću u kojoj je pre više godina stanovao Maks Demijan sa svojom majkom. Neka stara gospođa šetala je po vrtu, ja je oslovih i doznadoh da ta kuća pripada njoj. Zapitah za porodicu Demijan. Ona se nje dobro sećala. Ali nije znala gde sad stanuje. Pošto je osetila da se mnogo interesujem, povela me je sa sobom u kuću, potražila jedan kožni album, i pokazala mi je fotografiju Demijanove matere. Jedva sam je se mogao setiti. Ali kad spazih malu sliku, srce prestade da mi kuca. To je bila moja slika o kojoj sam snevao! To je bila ona, velika gotovo muška, ženska prilika, slična svome sinu, s crtama materinstva, s crtama strogosti, s crtama duboke strasti, lepa i zavodljiva, lepa i nepristupačna, demon i mati, sudbina i dragana. To je bila ona.
 
Kao kakvo divno čudo prože me nešto kad tako saznadoh da moja slika iz sna živi na zemlji! Postojala je, dakle, žena koja je tako izgledala, koja je imala crte moje sudbine! Gde je ona? Gde? A ona je bila Demijanova mati.
 
Uskoro potom krenuh na svoje putovanje. Čudno putovanje. Putovao sam bez odmora iz mesta u mesto, kako god bi mi naspelo, uvek tragajući za ovom ženom. Bilo je dana kada sam sretao same prilike koje su podsećale na nju, koje su opominjale, koje su ličile na nju, koje su me mamile kroz ulice stranih gradova, kroz železničke stanice i vozove, kao u zamršenim snovima. Bilo je, pak, drugih dana kad sam uviđao kako je moje traženje beskorisno; onda bih sedeo u kakvom parku, u kakvoj hotelskoj bašti, u kakvoj čekaonici, ne radeći ništa, i gledao u sebe samog, i pokušavao da u sebi oživim sliku. Ali je ova sad postala bojažljiva i kratkovečna. Nikada nisam mogao da spavam, samo prilikom putovanja vozom kroz nepoznate predele zadremao bih za kojih četvrt časa. Jednom u Cirihu, išla je za mnom ustopice neka žena, lepa, malo bezočna žena. Jedva sam je pogledao, i otišao sam dalje, kao da je vazduh. Radije bih smesta umro nego da nekoj drugoj ženi darujem svoju simpatiju makar za jedan čas samo.
 
Osećao sam da me moja sudbina vuče, osećao sam da je ispunjenje blizu, i bio sam lud od nestrpljenja što nisam mogao ništa da učinim za to. Jednom na nekoj železničkoj stanici, mislim da je to bilo u Insbruku, smotrio sam na prozoru jednog voza, koji je baš u tom času kretao, priliku koja me je podsetila na nju — i bio sam danima nesrećan. I najedanput, javila mi se ponovo ta prilika noću u snu; probudih se osećajući stid i pustoš zbog besmislenosti svoje hajke, i otputovah pravo kući.
 
Posle nekoliko nedelja upisao sam se na univerzitet H. Sve me je razočaralo. Predavanja o istoriji filozofije, koja sam slušao, bila su isto tako bez duše i po tvorničkom kalupu kao i živovanje mladića koji su studirali. Sve je to bilo po kalupima, jedan je radio isto što i drugi, i zažarena veselost na dečačkim licima izgledala je tako sumorno prazna i nabavljena, gotova! Ali sam bio slobodan, imao sam ceo svoj dan za sebe, stanovao sam mirno i lepo u starim zidinama pred gradom, i imao sam na svom stolu nekoliko svezaka Ničea. S njime sam živeo, osećao sam usamljenost njegove duše, naslućivao sudbinu koja ga je besprekidno gonila, patio sam s njim i bivao blažen što je nekad postojao neko ko je tako neumoljivo išao svojim putem.
 
Jednom sam kasno uveče lutao kroz grad, po jesenjem vetru koji je duvao, i slušao sam iz kafana kako studentska udruženja pevaju. Kroz otvorene prozore dopirao je duvanski dim u oblacima, a u debelim bujicama pesma, glasna i kruta, ali bez zamaha i beživotno jednolika.
 
Stajao sam na uglu jedne ulice i osluškivao: iz dve krčme orila se u noći tačno izvođena veselost omladine. Svuda zajedničko prebivanje, svuda sabijanje u gomilu, svuda odbacivanje sudbine i bekstvo u toplo i zbiveno krdo!
 
Idući za mnom, mimoiđoše me lagano dva čoveka. Ja začuh odlomak njihovog razgovora.
 
—  Nije li to isto onako kao što je momačka kuća u kakvom crnačkom selu? — zapita jedan. — Sve se poklapa, čak je i tetoviranje još moda. Vidite, to je mlada Evropa.
 
Taj glas mi je zvučao čudnovato poznato i opominjao me je na nekoga. Ja pođoh za obojicom po mračnoj ulici. Jedan je bio Japanac, omalen i otmen, i pod fenjerom spazih kako se sija njegovo žuto, nasmešeno lice.
 
Tada drugi stade ponovo da govori.
 
—  Pa ni kod vas u Japanu neće valjda biti bolje. Ljudi koji ne trče za stadom, svuda su retki. Ima i ovde pogdekoji.
 
Svaka reč prožimala me je radosnim strahom. Poznavao sam čoveka koji je govorio. To je bio Demijan.
 
U vetrovitoj noći pošao sam za njim i za Japancem kroz tamne ulice, prisluškivao sam njihove razgovore, i uživao u zvuku Demijanova glasa. On je imao stari zvuk, imao je staru, lepu pouzdanost i mir, i imao je moć nada mnom. Sad je sve bilo dobro. Našao sam ga.

Na kraju jedne ulice u predgrađu Japanac se oprosti i otključa jednu kapiju. Demijan pođe istim putem natrag. Zastao sam i očekivao sam ga nasred ulice. Srce mi je jako udaralo posmatrajući ga kako mi dolazi u susret, uspravan i gibak, u mrkom kišnom kaputu, s tankim štapom okačenim o ruku. Približavao se ne menjajući svoj ravnomerni korak, sve dok mi nije sasvim prišao, skide šešir i pokaza mi svoje staro, svetlo lice s odlučnim ustima i s čudnovatom ozarenošću na visokom čelu.

—  Demijane! — uzviknuh.

On mi pruži ruku u susret.

—  Dakle, tu si, Sinklere! Očekivao sam te.

—  Jesi li znao da sam ovde?

—  To baš nisam znao, ali sam se pouzdano nadao. Video sam te tek večeras, ta celo vreme išao si za nama.

—  Dakle, odmah si me poznao?

—  Naravno. Izmenio si se, doduše. Ali imaš znak.

—  Znak? Kakav znak?

—  Ranije smo to nazivali Kainovim znakom, ako još možeš da se setiš. To je naš znak. Ti si ga oduvek imao, zato sam ti postao prijatelj. Ali je sad postao razgovetniji.

—  Nisam znao, ili, upravo, znao sam. Jednom sam naslikao sliku o tebi, Demijane, i bio sam zaprepašćen što je ličila i na mene. Je li to zbog znaka?

—  Svakako. Dobro je što si sad ovde! I moja majka će se radovati.

Ja se uplaših.

— Tvoja majka? Je li ona ovde? Ta ona me i ne poznaje.

— O, ona zna o tebi. Ona će te poznati i ako joj ne budem kazao ko si. Odavna nisi ništa javljao o sebi.

— O, hteo sam često da pišem, ali nije išlo. Od nekog vremena osetio sam da moram uskoro da te nađem. Svakog dana sam te očekivao.

On provuče svoju ruku kroz moju, i pode dalje sa mnom. Iz njega je izbijao mir, i useljavao se u mene. Uskoro smo ćaskali kao ranije. Sećali smo se školovanja, nastave pred prvo pričešće, i onog nesrećnog susreta onda za vreme školskog odmora — samo o najranijoj i najtešnjoj vezi između nas, o povesti sa Franjom Kromerom, nije ni sad bilo pomena.

Nehotice smo upali u čudne razgovore pune naslućivanja. Nadovezujući na onaj razgovor Demijanov s Japancem, govorili smo o životu studenata, pa smo od toga prešli na drugo, što je izgledalo bez ikakve veze s prvim, ali se to u Demijanovim rečima slivalo u jednu prisnu povezanost.

On je govorio o duhu Evrope i o oznakama ovog vremena. Svugde, kazivao je on, vlada sabijanje u zajednicu i stvaranje stada, ali nigde ni traga od slobode i ljubavi. Sve to zajedničko prebivanje, počev od studentskih udruženja i pevačkih društava pa sve do država, sve je to nasilna tvorevina, sve je to zajednica iz straha, iz bojazni, iz zabune, i ona je iznutra trula i stara, i bliži se svome slomu.

— Zajedničko življenje — reče Demijan — to je lepa stvar. Ali to što vidimo da svuda cveta, to nije zajedničko življenje. Ono će se iznova roditi iz međusobnog upoznavanja pojedinaca, i ono će začas dati svetu drugi oblik. Ono što sad postoji kao zajedničko življenje, jeste samo stvaranje stada. Ljudi pribegavaju jedni drugima zato što se plaše jedan drugog — gospoda za sebe, radnici za sebe, naučnici za sebe! A zašto se plaše? Čovek se samo onda plaši kad nije sam sa sobom u dosluhu. Plaše se zato što nisu nikada sledovali svom vlastitom biću. Zajednica od samih ljudi koji se plaše od nepoznatog u sebi samima! Oni svi osećaju da njihovi životni zakoni nisu više prikladni, da oni žive po oveštalim propisima; ni njihove religije, niti njihov moral, ništa od svega ne odgovara onome što nam je potrebno. Sto i više godina Evropa je još samo studirala i gradila fabrike! Oni tačno znaju koliko je grama baruta potrebno da se ubije jedan čovek, ali ne znaju kako se moli bogu, ne znaju čak kako se može biti veseo bar jedan sat. Pogledaj samo takvu studentsku krčmu! Ili pak neko mesto za zabavu kuda odlaze bogati ljudi! Očajno! Dragi Sinklere, iz svega toga ne može da proiziđe ništa veselo. Ti ljudi koji se tako strašljivo sabijaju, puni su straha, i puni su zlobe, niko nema poverenja ni u koga. Oni su verni idealima koji to više nisu, i ospu kamenjem na svakoga koji istavi nove ideale. Osećam da postoje nesuglasice. One će tek nastati, veruj mi, nastaće uskoro. One, naravno, neće svet „popraviti". Da li će radnici poubijati svoje fabrikante, ili će Rusija i Nemačka pucati jedna na drugu — promeniće se samo posednici. Ali to ipak neće biti uzalud. To će ispoljiti bezvrednost današnjih ideala, posklanjaće se bogovi iz kamenog doba. Ovaj svet kakav je sada hoće da umre, on hoće da propadne, i propašće.

—  A šta će pri tome biti od nas? — zapitah ja.

—  Od nas? Oh, možda ćemo i mi propasti zajedno s njim. Ta mogu ubiti i jednog od nas. Samo, na taj način nije s nama svršeno. Oko onog što od nas ostaje, ili oko onih od nas koji će to preživeti, sakupiće se volja budućnosti. Pokazaće se volja čovečanstva, koju je naša Evropa sa svojom vašarskom tehnikom i naukom već odavna nadvikivala. I tad će se pokazati da volja čovečanstva nije nikad i nigde istovetna s voljom današnjih zajednica, država i naroda, udruženja i crkava. Nego ono što hoće priroda sa čovekom, stoji napisano u pojedincima, u tebi, i u meni. To je stajalo u Isusu, stajalo je u Ničeu. Jedino za te važne struje — koje, naravno, svakog dana mogu da izgledaju drukčije — biće mesta tada kada se današnje zajednice sruše.

 Bilo je kasno kad smo se zaustavili pred jednim vrtom kraj reke.

—  Ovde mi stanujemo — reče Demijan. — Dođi uskoro k nama! Mi te rado očekujemo.

Radostan sam išao po zahladneloj noći natrag, u svoj daleki stan. Tu i tamo po gradu galamili su i zbijali šale studenti koji su se vraćali kući. Često sam ranije osetio oprečnost između smešnog načina njihove veselosti i moga usamljenog života, često s osećanjem odricanja, često s porugom. Ali još nikad nisam kao danas osetio s mirom i s potajnom snagom kako me se to malo tiče, kako je za mene taj svet bio dalek i iščileo. Sećao sam se činovnika iz mog rodnog mesta, stare dostojanstvene gospode, kojima su uspomene na njihove probančene semestre bile drage kao uspomene na neki blaženi raj, i koji su gajili kult prema iščezloj „slobodi" svoga studentskog doba, kao što ga inače pesnici ili drugi romantičari posvećuju detinjstvu. Svugde isto! Svugde su tražili „slobodu" i „sreću" nekuda iza sebe, iz čistog straha da ih što može podsetiti na njihovu vlastitu odgovornost i da ih može opomenuti na njihov vlastiti put. Nekoliko godina se pijančilo i klicalo, a potom bi se povila kičma i postajalo ozbiljan gospodin u državnoj službi. Jest, bilo je trulo, trulo kod nas, a ta studentska glupost bila je manje glupa i manje rđava nego sto drugih.

Kad sam najzad stigao u svoj udaljeni stan i potražio svoju postelju, sve te misli bile su odletele i sav moj duh uporno je očekivao veliko obećanje što mi ga je ovaj dan dao. Čim budem hteo, već sutra, mogu da vidim Demijanovu majku. Neka studenti banče i neka tetoviraju sebi lica, neka je svet truo i neka očekuje svoju propast — šta me se tiče. Ja sam čekao jedino to da mi moja sudbina dođe u susret u novome liku.

Spavao sam čvrsto do kasno ujutru. Novi dan granuo je za mene kao kakav svečani praznik, kakav nisam više doživeo još od božičnih praznika svoga dečačkog doba. Bio sam prožet unutrašnjim nemirom, ali se nisam ničeg plašio. Osećao sam da je za mene svanuo važan dan, video sam i osećao da je svet oko mene izmenjen, da čeka, da je svečan i da u njemu postoje mnoge međusobne veze. I tiha jesenja kiša koja je sipila bila je lepa, mirna i praznična, puna ozbiljne, vedre muzike. Prvi put je spoljni svet zvonio u čistom skladu s mojim unutrašnjim — onda je praznik duše, onda je vedro živeti. Nijedna kuća, nijedan izlog, nijedno lice na ulici nije mi smetalo; sve je bilo onako kakvo je moralo biti, ali nije imalo prazno lice svakidašnjice i sviknutosti, nego je to bila priroda u očekivanju, i sve je stajalo sa strahopoštovanjem spremno pred sudbinom. Takav mi se kao malom dečku ukazivao svet jutrom o velikim praznicima, o Božiću i o Uskrsu. Nisam bio znao da taj svet može još biti tako lep. Bio sam se svikao da živim povučen u sebe, i da se pomirim s tim da sam potpuno izgubio smisao za ono što se napolju zbiva, da gubitak sjajnih boja stoji neizbežno u vezi s gubitkom detinjstva, i da se unekoliko sloboda i muškost duše mora platiti odricanjem od toga ljupkog sjaja. Sada sam, pak, ushićen video da je sve to bilo samo zasuto i potamnelo, i da je moguće — čak i kad se čovek oslobodi i kada se odrekne detinjske sreće — videti svet kako zrači i okušati duboke drhtaje detinjskog viđenja.

Došao je čas kada sam ponovo našao vrt u predgrađu, pred kojim sam se sinoć bio oprostio od Demijana. Skrivena iza visokog drveća, sivog od kiše, stajala je mala kuća, svetla i udobna; visoko cvetno žbunje iza velikog staklenog zida, iza svetlih prozora mračni sobni zidovi sa slikama i redovima knjiga. Glavna vrata vodila su neposredno u mali zagrejani trem, jedna nema stara služavka u crnom, s belom keceljom, uvela me je unutra i prihvatila mi je ogrtač.

Ona me ostavi u tremu samog. Ja se obazreh unaokolo, i smesta se obreh usred svoga sna. Gore na tamnom zidu od drveta, iznad jednih vrata, visila je ispod stakla u crnome okrivu meni dobro poznata slika, moja ptica sa zlatnožutom glavom kao u kopca, koja je uzletala iz Zemljine lopte. Ja zastadoh potresen — bilo mi je tako radosno i bolno na srcu kao da se u ovom trenutku vraća k meni, kao odgovor i ispunjenje, sve što sam ikad učinio i doživeo. Brzo kao munja sagledah kako mi preleće mnoštvo slika mimo duše: očinsku kuću u zavičaju sa starim kamenim grbom iznad luka nad kapijom, dečka Demijana, koji je crtao grb, mene samog kao dečaka, bojažljivo spletenog u zle čini moga neprijatelja Kromera, mene samog kao mladića kako za mirnim stolom u svojoj đačkoj sobici slikam pticu svoje čežnje, s dušom zapletenom u mrežu svojih vlastitih konaca — i sve, i sve do ovog trenutka odjeknu ponovo u meni, nađe u meni potvrđenja, odgovora, odobravanja.

Suznih očiju gledao sam u svoju sliku i čitao sam u samome sebi. Tada mi pogled pođe naniže: pod slikom ptice u otvorenim vratima stajala je jedna velika žena u tamnoj haljini. To je bila ona.

Nisam mogao da izgovorim ni reč. Sa lica koje je, slično licu njenoga sina, bilo bez vremena i starosti, i izražavalo puno oduhovljene volje, osmehivala se prijateljski na mene lepa, poštovanja dostojna gospa. Ćuteći joj pružih ruke. Ona prihvati obe čvrstim, toplim rukama.

— Vi ste Sinkler. Odmah sam vas poznala. Neka ste dobrodošli.

Glas joj je bio dubok i topal, i ja sam ga pio kao slatko vino. I tada pogledah naviše i u njeno mirno lice, u crne, nedokučive oči, u sveža, zrela usta, u slobodno, kneževsko čelo, na kome je bio znak.

—  Kako sam radostan — rekoh joj i poljubih joj ruke. — Čini mi se da sam celog svog života bio uvek na putu — a sada sam stigao kući.

Ona se materinski osmehnu.

—  Kući se ne stiže nikad — reče ona ljubazno. — Ali gde se prijateljski putevi slivaju, tu ceo svet za jedan čas izgleda kao zavičaj.

Izgovorila je ono što sam na putu ka njoj osećao. Njen glas a i njene reči bili su veoma slični glasu i rečima njenoga sina, ali ipak sasvim drukčije. Sve je bilo zrelije, toplije, samo po sebi razumljivije. Ali isto tako kao što pre ni Maks nije ni na koga ostavljao utisak dečka, tako ni njegova mati nije niukoliko izgledala kao mati jednog odraslog sina, tako mlad i sladak bio je dah nad njenim licem i kosom, tako zategnuta i neizborana je bila njena zlaćana koža, tako su joj cvetna bila usta. Stajala je preda mnom još više kraljevski negoli u mome snu, i njena blizina bila je ljubavna sreća, njen pogled je bio ispunjenje želja.

To je, dakle, bio nov lik u kome mi se ukazala moja sudba, ali ne više stroga, ne goneći me više na usamljenost, ne, već zrela i puna naslade! Nisam donosio nikakve odluke, nisam činio nikakve zavete —  stigao sam do svrhe, do visokog mesta na putu, odakle se dalji put ukazivao dalek i veličanstven, težeći ka obetovanim zemljama, osenčen vrhovima drveća bliske sreće, rashlađivan bliskim vrtovima svakog veselja. Kako god da mi je išlo, bio sam blažen što znam da na svetu postoji ta žena, što pijem njen glas i što dišem njenu blizinu. Neka mi postane majkom, draganom, boginjom — samo neka je tu: samo kad je moj put blizak njenom.

Ona pokaza nagore, ka mome naslikanom kopcu.

—  Vi niste nikada pričinili veću radost našem Maksu nego ovom slikom — reče ona zamišljeno. —  Ali i meni. Mi smo vas očekivali kada je slika stigla, znali smo da se nalazite na putu ka nama. Kad ste bili još mali dečko, Sinklere, došao je jednoga dana moj sin iz škole i kazao: „Ima jedan dečko koji nosi znak na čelu, on mora postati moj prijatelj." To ste bili vi. Nije vam bilo lako, ali mi smo imali poverenja u vas. Jednom, kad ste o školskom raspustu bili kod kuće, sreli ste se opet s Maksom. Tada vam je bilo oko šesnaest godina. Maks mi je pričao o tome ...

Ja je prekidoh: — Oh, što vam je to kazao! Tada je bilo moje najbednije doba!

— Jest, Maks mi je kazao: „Sad ima Sinkler najteži deo pred sobom. On još jedanput pokušava da pobegne u zajednicu, postao je čak kafanski čovek; ali mu to neće poći za rukom. Njegov znak je zakriljen, ali ga potajno žeže." — Nije li tako bilo?

—  O da, tako je bilo, upravo tako. Tada sam našao Beatriču, i tada je naposletku došao k meni ponovo jedan vođ. Zvao se Pistorije. Tek tada mi je postalo jasno zašto je moje dečačko doba bilo tako tesno vezano za Maksa, zašto se nisam mogao otrgnuti od njega. Draga gospođo — draga mati, tada sam često verovao da moram sebi oduzeti život. Da li je svakome put tako težak?

Ona mi svojom rukom prede preko kose Iako kao vazduh.

— Uvek je teško roditi se. Vi znate, ptica se s mukom probija iz jajeta. Pomislite unatrag i zapitajte: zar je put bio tako težak? Samo težak? A zar nije bio i lep? Da li biste znali neki lepši, neki lepši?

Ja zatresoh glavom.

—  Bilo je teško — rekoh kao u snu — bilo je teško dok nije došao san.

Ona klimnu glavom i pogleda me pronicljivo.

—  Jest, čovek mora da nađe svoj san, onda mu put postaje lak. Ali nema neprekidnih snova, svaki san odmenjuje nov, i nijedan se ne sme silom zadržavati.

Ja se grdno uplaših. Da li je to već bila neka opomena? Da li je to već bila odbrana? Ali svejedno, bio sam spreman da se pustim da me ona vodi, a da ne pitam za krajnji smer.

—  Ja ne znam — rekoh — dokle će moj san trajati. Želim da on bude večit. Pod slikom ove ptice dočekala me je moja sudbina kao mati, i kao dragana. Njoj ja pripadam, i nikome drugome.

—  Dokle god je san vaša sudbina, dotle treba da mu ostanete verni — potvrdi ona ozbiljno.

Obuze me neka tuga, i čežnjiva želja da umrem u tom začaranom času. Ja osetih suze — kako beskrajno davno nisam bio zaplakao! — kako u meni naviru nezadrživo i savlađuju me. Plaho se okretoh od nje, pristupih prozoru i pogledah očima koje nisu ništa videle preko cveća u saksijama.

Iza sebe čuh glas: zvučao je spokojno, a ipak je bio pun nežnosti kao pehar do ivice napunjen vinom.

—  Sinklere, vi ste dete! Ta vaša sudbina vas voli. Jednom će vam ona sasvim pripadati, kao što to sanjate, ako ostanete verni.

Bio sam se savladao i ponovo okrenuo k njoj svoje lice. Ona mi pruži ruku.

— Ja imam nekoliko prijatelja — reče osmehu-jući se — nekoliko sasvim malobrojnih, sasvim bliskih prijatelja, koji me zovu gospođom Evom. I vi treba da me tako zovete, ako hoćete.

Ona me dovede do vrata, otvori ih i pokaza na vrt:

—  Naći ćete tu napolju Maksa.

Pod visokim drvećem stajao sam opijen i potresen, i nisam znao da li sam ikad bio budniji ili više utonuo u san. Tiho je kapala kiša iz granja. Ja lagano uđoh u vrt, koji se protezao daleko duž rečne obale. Najzad nađoh Demijana. Stajao je u otvorenoj baštenskoj kućici, nag do pojasa, i pred jednim obešenim džakčićem peska vežbao se u boksovanju.

Zastadoh začuđen. Demijan je izgledao izvanredno, široke grudi, čvrsta, muška glava, uzdignute ruke sa zategnutim mišićima bile su snažne i krepke, pokreti su proisticali iz bedara, ramena i zglobova na rukama kao razigrani izvori.

—  Demijane — uzviknuh — šta ti tu radiš?

On se veselo nasmeja.

—  Vežbam se. Obećao sam malom Japancu da ću se s njim rvati, taj ti je okretan kao mačka, a naravno tako isto i podmukao. Ali on neće sa mnom izići na kraj. Dugujem mu jedno sasvim malo poniženje.

On baci na sebe košulju i kaput.

—  Bio si već kod moje majke? — zapita.

—  Jesam. Kakvu izvanrednu majku ti imaš, Demijane! Gospođa Eva! To ime joj savršeno dolikuje, ona je kao mati svih bića.

On me za trenutak pogleda zamišljeno u lice.

—  Ti već znaš ime? Možeš biti ponosit, mladiću! Ti si prvi kome je ona to ime kazala već u prvom času.

Od toga dana dolazio sam u tu kuću kao sin i brat, ali i kao zaljubljen čovek. Kad bih za sobom zatvorio kapiju, čak i kad bih izdaleka ugledao kako uskrsava visoko drveće u vrtu, bio sam bogat i srećan. Napolju je bila „stvarnost", napolju su bile ulice i kuće, ljudi i uređaji, knjižnice i slušaonice — a ovde unutra bila je ljubav i duša, ovde je živela bajka i san. A pri svem tom nismo niukoliko živeli zatvoreno od sveta, živeli smo u mislima i razgovorima često usred njega, samo na drugom polju; bili smo od većine ljudi rastavljeni ne granicama, nego samo drugim načinom viđenja. Naš zadatak je bio da u svetu predstavljamo jedno ostrvo, možda neki uzor, ali u svakom slučaju nagoveštavanje druge mogućnosti življenja. Naučio sam, ja koji sam dugo bio usamljen, da upoznam zajednicu, koja je mogućna među ljudima koji su okušali da budu potpuno sami. Nikada više nisam žudeo da se vratim trpezama srećnih, svečanostima veselih, nikada me više nije okrznula zavist ili nostalgija kad bih sagledao zajednička živovanja drugih. I lagano sam bio posvećivan u tajnu onih koji su na sebi nosili "znak".

Nas, one sa znakom, možda je svet s pravom smatrao čudnim, štaviše i bezumnim i opasnim. Mi smo bili probuđeni, ili oni koji se bude, i težili smo da uvek budemo sve savršenije budni, dok su težnje i traženja sreće i drugih išle na to da svoja mišljenja, svoje ideale i dužnosti, svoj život i sreću vežu sve tešnje uz krdo. I tamo je bilo težnji, i tamo je bilo snage i veličine. Ali dok smo mi, znakom obeleženi, po našem shvatanju predstavljali volju prirode ka novome, ka pojedinačnome i budućem, dotle su drugi živeli sa voljom da ostanu pri starome. Za njih je čovečanstvo — koje su oni voleli kao i mi — bilo nešto dovršeno, što se moralo održati i zaštititi. Za nas je čovečanstvo bila daleka budućnost, kojoj smo svi greli, čiju sliku nije niko poznavao, čiji zakoni nisu nigde stajali napisani.

Sem gospođe Eve, Maksa i mene, pripadali su našem krugu, bliže ili dalje, još poneki tražioci vrlo različitih vrsta. Neki od njih išli su osobitim putevima, i stavili su sebi posebne svrhe i bili su privrženi naročitim mišljenjima i dužnostima; među njima bilo je astrologa i kabalista, i jedan pristalica grofa Tolstoja, i svakovrsni nežni, bojažljivi, preosetljivi ljudi, pristalice novih sekti, vršioci indijskih vežbi, vegetarijanci, i drugi. Sa svima njima nismo imali upravo ničeg duhovnog zajedničkog sem poštovanja koje je svako od nas ukazivao tajnom životnom snu drugoga. Bili su nam bliži drugi, oni koji su proučavali kako je čovečanstvo u prošlosti tražilo bogove i nove slike svojih želja, i čije su me studije često podsećale na studije moga Pistorija. Oni su donosili sa sobom knjige, prevodili nam tekstove sa starih jezika, pokazivali nam crteže starih simbola i obreda, i učili nas da vidimo kako se ceo posed dosadašnjeg čovečanstva sastojao iz ideala i snova nesvesne duše, iz snova u kojima je čovečanstvo pipajući išlo za naslućivanjem onoga što će mu biti mogućno u budućnosti. Tako smo promotrili izvanredno, tisuću-glavo bogovsko klupko iz staroga sveta sve do svitanja hrišćanskog preokreta. Upoznali smo ispovesti usamljenih pobožnih ljudi, kao i mene religija od jednog naroda do drugog. I iz svega što smo prikupljali, proizlazila nam je kritika našega vremena i sadašnje Evrope, koja je u gorostasnim težnjama stvorila moćno novo oružje čovečanstva, ali koja je naposletku dospela do dubokog i najzad vapijućeg opustošenja duha. Jer je ona zadobila ceo svet, da bi pri tome izgubila svoju dušu.

I tu je bilo vernih i ispovednika izvesnih nada i spasonosnih učenja. Bilo je budista, koji su hteli da preobrate Evropu, i Tolstojevih učenika, i drugih veroispovesti. Mi iz užeg kruga slušali smo i primali sva ova učenja ne drukčije nego kao simbole. Mi zakonom obeleženi nismo se odavali brigama oko uobličavanja budućnosti. Nama je svaka veroispo-vest, svako spasonosno učenje već unapred izgledalo mrtvo i beskorisno. I mi smo to osećali jedino kao dužnost i sudbu: da svaki od nas postane potpuno on sam, da oda potpuno pravdu klici prirode koja u njemu dela, i da živi po njenoj volji, da nas neizvesna budućnost zatekne spremne za sve i svašta što god bude donela.

Jer svi mi, govorili to ili, ne govorili, osećali smo jasno da je slom i novorođenje sadašnjeg blizu i da se već predoseća. Demijan bi mi to katkad govorio:

— Ono što će doći ne može se ni zamisliti. Duša Evrope je životinja koja je beskrajno dugo bila u okovima. Kada se ona oslobodi, njeni prvi pokreti neće biti najljupkiji. Ali putevi i stranputice su bez značaja samo kad se ispolji prava nevolja duše, koja se već tako davno neprestano nanovo obmanjuje i opija. Tada će doći naš dan, tada ćemo mi biti potrebni, ne kao vođe ili novi zakonodavci — nove zakone nećemo više doživeti — nego pre kao oni koji su voljni, kao oni koji su spremni da pođu i da budu tamo kuda ih sudbina zove. Gle, svi ljudi su spremni da počine neverovatne stvari kad zapreti opasnost njihovim idealima. Ali nema nikoga kad je na pomolu neki nov ideal, neki nov, možda opasan ili nelagodan pokret u rastenju. Mi smo ti malobrojni koji ćemo tada biti tu i koji ćemo poći. Zato smo obeleženi znakom — kao što je Kain bio obeležen znakom da budi strah i mržnju, i da tadašnje čovečanstvo otera iz uske idile u opasne daljine. Svi ljudi koji su uticali na hod čovečanstva, svi bez razlike bili su samo zato sposobni i uticajni što su bili spremni pred sudbinom. To se da primeniti na Mojsija i Budu, to se da primeniti na Napoleona i na Bizmarka. Kome talasu neko služi, sa koga pola on dobija naredbe, to on ne može da bira. Da je Bizmark bio razumeo socijaldemokrate, i da se bio saglasio s njima, on bi onda bio mudar gospodin, ali ne čovek sudbine. Tako je bilo s Napoleonom, sa Cezarom, s Lojolom, sa svima! To se mora uvek zamisliti biološki i evolucionistički! Kad su preokreti na zemljinoj površini bacili vodene životinje na kopno, a životinje sa kopna u vodu, tada su primerci koji su se spremno odazvali sudbini izvršili ono što je novo i nečuveno, te su tako novim prilagođavanjem mogli da spasu svoju vrstu. Da li su to bili oni isti primerci koji su ranije u svojoj vrsti strčali kao nazadnjaci i nosioci staroga, ili pre osobenjaci i revolucionari, to ne znamo. Oni su bili spremni, i zato su mogli da spasu svoju vrstu do novih razvoja. To znamo. Zato hoćemo da budemo spremni.

Takvim razgovorima često je prisustvovala gospođa Eva, ali ona sama nije uzimala udela u govoru na taj način. Za svakoga od nas koji je izražavao svoje misli bila je slušalac i odjek, puna poverenja, puna razumevanja; činilo se da sve misli potiču od nje, i da se k njoj vraćaju. Sedeti u njenoj blizini, slušati ponekad njen glas i uzimati udela u atmosferi zrelosti i duše, koja ju je opkoljavala, to je bila za mene sreća.

Ona bi smesta osetila kad bi se u meni zbivala kakva promena, kakva pokolebanost ili obnavljanje. Činilo mi se da su snovi, koje sam sanjao, podstaknuti njome. Pričao sam joj često, i oni su joj bili razumljivi i prirodni; nije bilo nikakvih čudnovatosti koje ona ne bi mogla da prati shvatajući ih sasvim jasno. Neko vreme sanjao sam snove koji kao da su bili izgrađivani prema našim dnevnim razgovorima. Sanjao sam kao da je ceo svet uskomešan, i da ja, sam ili s Demijanom, napregnuto očekujem veliku sudbinu. Sudbina je ostajala zastrta, ali je nekako imala crte gospođe Eve — biti od nje izabran ili odbačen, to je bila sudbina.

Ponekad bi rekla s osmehom:

—  Vaš san nije potpun, Sinklere, vi ste zaboravili ono što je najbolje ...

I moglo se desiti da mi je to tada opet padalo na um, te nisam mogao razumeti kako sam to mogao da zaboravim.

S vremena na vreme postajao sam nezadovoljan i bivao mučen žudnjom. Mislio sam da više neću moći podneti da je viđam kraj sebe, a da je ne obgrlim. I to bi ona smesta primećivala. Kad sam jednom izostao više dana, pa se potom ponovo vratio pogružen, ona me odvede na stranu i reče:

—  Nemojte se podavati željama u koje ne verujete. Ja znam šta vi želite. Te želje morate napustiti, ili ih morate potpuno i valjano želeti. Ako mogadnete jednom tako da molite da ste u sebi potpuno ubeđeni u ispunjenje, onda je i ispunjenje tu. Ali vi želite, pa se opet kajete, i pri tome se plašite. To se sve mora savladati. Da vam ispričam jednu bajku.

I ona stade da mi priča o jednom mladiću koji je bio zaljubljen u zvezdu. Stajao je kraj mora, pružao je ruke i obožavao zvezdu, sanjao je o njoj i upravljao je k njoj svoje misli. Ali je on znao, ili je mislio da zna, da zvezdu ne može obgrliti jedan čovek. Smatrao je svojom sudbinom da voli zvezdu bez nade na ispunjenje, i iz te misli izgradio je čitav životni spev o odricanju i o nemoj, vernoj patnji, koja je imala da ga popravi i prečisti. Ali svi njegovi snovi bili su upravljeni zvezdi. Jednom je opet stajao noću kraj mora, na visokom hridu, i gledao je u zvezdu, i goreo je od ljubavi prema njoj. I u trenutku najveće čežnje poskoči i baci se u prazninu, zvezdi u susret. Ali i u trenutku skakanja pomisli još brzo kao munja: ta to je ipak nemoguće! I eno, ležao je dole na obali i bio je zdrobljen. On nije razumeo da voli. Da je u trenutku kad je skakao imao duševnu snagu da čvrsto i pouzdano veruje u ispunjenje, odleteo bi naviše i sjedinio bi se sa zvezdom.

— Ljubav ne mora da moli — reče ona — niti da traži. Ljubav mora da ima snagu da u sebi samoj dođe do izvesnosti. Onda neće biti više vučena, nego će ona vući. Sinklere, vašu ljubav vučem ja. Ako me ona nekad povuče, ja ću doći. Ja neću da dajem darove, ja hoću da budem zadobijena.