Jutarnji časovi su se sasvim izmenili. Više nisu bili sanjivi i dosadni. Radovao sam im se! Ponekad smo obojica slušali sveštenika s najvećom pažnjom, i jedan pogled moga suseda bio je dovoljan da mi ukaže na neku čudnu povest, neku neobičnu izreku. A drugi njegov pogled, sasvim određen, bio je dovoljan da me opomene, da u meni podstakne kritiku i sumnju.

Ali vrlo često bili smo rđavi đaci, i nismo slušali ništa od cele nastave. Demijan je svagda bio uljudan prema učitelju i drugovima, nikada nisam video da pravi đačke nestašluke, nikada ga nismo čuli da se glasno smeje ili da ćaska, nikada nije navlačio na sebe prekor učiteljev. Ali sasvim tiho, i to više znacima i pogledima negoli došaptavanjem, umeo me je privući da učestvujem u njegovim vlastitim zanimanjima. Ova su delimično bila sasvim čudna.

Kazao bi mi, na primer, koji đaci pobuđuju njegovu radoznalost i na koji ih način on proučava. Neke je poznavao sasvim tačno. Pre časa bi mi kazao: "Kad ti načinim znak palcem, onda će se taj i taj osvrnuti ka nama, ili će se počešati po vratu", i tako dalje. Potom, za vreme časa, kad ne bih često na to ni mislio, Maks bi najedanput jednim uočljivim pokretom vrteo svojim palcem, ja bih brzo pogledao u naznačenog učenika, i uvek bih ga video kako, kao da je vučen kanapom, izvodi zahtevani pokret. Mučio sam Maksa da to jednom okuša i na učitelju, ali on to nije hteo da učini. Ali jednom kad sam došao na čas i kazao mu kako danas nisam naučio svoje zadatke, te se mnogo nadam da me sveštenik neće danas ništa pitati, on mi je onda pomogao. Sveštenik potraži đaka koji bi mu kazao jedan odlomak iz katihizisa, i njegovo lutajuće oko zaustavi se na mome licu svesnom svoje krivice. On se približavao lagano, pružio je prst ka meni, već mu je bilo na usnama moje ime — kad odjednom postade rasejan ili nemiran, stade da namešta svoju jaku, priđe Demijanu, koji ga je čvrsto gledao u lice, učini se kao da hoće nešto da ga zapita, ali se iznenada ponovo okrete, nakašlja se malo, i tada prozva drugog učenika.

I dok su me te šale veoma veselile, primetio sam tek postupno kako moj prijatelj izvodi često istu igru i sa mnom. Dešavalo se da sam na putu za školu odjedanput osetio kako Demijan ide malo podalje za mnom, i kad bih se okrenuo, on je doista bio tu.

— Možeš li doista da udesiš da drugi mora da misli to što ti hoćeš? — pitao sam ga.

On je rado davao obaveštenja, mirno i ozbiljno, na njemu svojstven način, kao kakav odrastao čovek.

— Ne — reče on — to se ne može. Čovek u stvari nema slobodnu volju, mada to sveštenik priča. Niti čovek može da misli šta hoće, niti mogu ja uticati na njega da misli šta ja hoću. Ali mi možemo nekoga dobro da posmatramo, i onda možemo često da kažemo prilično tačno šta on oseća ili misli, a onda većinom možemo i da predvidimo šta će učiniti idućeg trenutka. To je sasvim prosto, samo to ljudi ne znaju. Za to je, naravno, potrebno vežbanje. Postoje, na primer, među leptirima izvesni noćni leptiri kod kojih su ženke mnogo ređe nego mužjaci. Leptiri se množe isto kao i sve životinje, mužjak oplodi ženku, koja onda leže jaja. Ako sad imaš ženku ovog leptira — to su prirodnjaci često ogledali — onda noću doleću toj ženki muški leptiri, i to sa daljine od više časova. Sa daljine od više časova, zamisli. Svi ti mužjaci osećaju na čitave kilometre tu jednu ženku koja je u tom kraju. Pokušavaju to da objasne, ali to ide teško! Mora biti da postoji izvesno čulo mirisa ili slično, možda kao što dobri lovački psi mogu da pronađu neprimetan trag i da pođu po njemu. Razumeš li? To su takve stvari, u prirodi ih ima puno, i niko ih ne može objasniti. Ali ja sad kažem: kad bi kod tih leptira ženke bile tako česte kao mužjaci, onda oni ne bi imali taj fini nos! Oni ga imaju samo zato što su se u tome obučili. Ako životinja ili čovek uprave svu svoju pažnju i svu svoju volju na neku određenu stvar, onda je i postignu. To je sve. I tako stoji stvar i sa tim što ti misliš. Tačno posmatraj nekog čoveka dovoljno dugo, onda ćeš o njemu znati više negoli on sam.

Meni je na vrhu jezika bila reč "čitanje misli"; hteo sam da je izgovorim i da ga time podsetim na događaj s Kromerom, koji se zbio tako davno. Ali, i to je bila čudna stvar između nas dvojice: nikad ni za živu glavu nismo ni on ni ja izrekli bilo kakav nagoveštaj o tome da se on jednom, pre više godina, tako ozbiljno upleo u moj život. Izgledalo je kao da nije nikad ranije bilo nešto između nas, ili kao da svako od nas čvrsto veruje da je to drugi zaboravio. Desilo se čak jedno dvaput da smo išli zajedno ulicom i susreli Franju Kromera, ali nismo izmenjali ni pogleda, niti smo progovorili ijedne reči o njemu.

— Ali, kako stoji stvar s voljom? — zapitah ja. — Ti kažeš da čovek nema slobodnu volju. A onda opet kažeš da samo treba svoju volju da čvrsto usmerimo na nešto, pa ćemo onda moći da postignemo svoju svrhu. A to se ne slaže! Ako ja nisam gospodar volje, onda ne mogu da je po svome nahođenju upravljam ovamo ili onamo.

On me lupnu po ramenu. To je činio kad god bih ga čime obradovao.

— Dobro je što pitaš — reče smejući se. — Mora uvek da se pita, mora uvek da se sumnja. Ali je ta stvar vrlo prosta. Kad bi takav jedan noćni leptir, na primer, hteo da usmeri svoju volju na neku zvezdu ili nekud drugde, on to ne bi mogao. Samo — on to uopšte i ne pokušava. On traži samo ono što za njega ima smisla i vrednosti, što je njemu potrebno, što on mora bezuslovno da ima. I upravo tu uspeva on i u onom što je neverovatno — on razvija neko čarobno šesto čulo, koje nema nijedna druga životinja sem njega! Mi ljudi imamo šire polje rada, izvesno, i više radoznalosti negoli životinje. Ali smo i mi vezani u jednom srazmerno prilično uskom krugu, i ne možemo da se vinemo izvan njega. Ja mogu, doduše, da maštam to i to, mogu možda da uobrazim kako hoću bezuslovno da odem na Severni pol, ili tako što; ali mogu da izvedem i da hoću jako samo ono za čime se želja u meni potpuno usadila, ako je moje biće doista njome potpuno ispunjeno. Čim je to slučaj, čim ti okušaš ono što ti je zapoveđeno iz dna duše, onda to i ide, onda možeš da upregneš svoju volju kao kakvog valjanog paripa. Ako ja sad, na primer, stavim sebi u zadatak ovo: podejstvovaću da gospodin naš sveštenik ubuduće ne nosi više naočare — to ne ide. To je pusta igra. Ali kad sam, ove jeseni, imao čvrstu volju da budem premešten iz svoje klupe tu spreda, to je išlo sasvim dobro. Onda se odjednom pojavio jedan koji je po azbuci dolazio pre mene i koji je dotle bio bolestan; pošto mu je neko morao napraviti mesto, to sam, naravno, ja bio taj koji je to učinio, zato što je baš moja volja bila spremna da se smesta koristi prilikom.

— Jeste — rekoh ja — i meni je tada to izgledalo sasvim čudno. Od onog trenutka kad smo se mi zainteresovali jedan za drugog, ti si mi se primicao sve bliže. Ali kako je to bilo? U početku ipak nisi odmah došao da sediš pored mene, najpre si nekoliko puta sedeo u klupi tu preda mnom, zar ne? Kako se to zbilo?

— To je bilo ovako: ni ja nisam jasno znao kuda hoću kad sam poželeo da odem sa svog prvog mesta. Znao sam samo da hoću da sedim dalje, pozadi. Moja volja mi je nalagala da dođem k tebi, ali ja toga još nisam bio svestan. Istovremeno je i tvoja vlastita volja privlačila, i pomogla mi je. I tek kad sam potom sedeo ovde ispred tebe, postalo mi je jasno da mi se želja samo upola ispunila — i opazio sam da upravo nisam ništa drugo želeo nego da sedim pored tebe.

— Ali tada nije pridošao nijedan novajlija.

— Nije, ali tada sam prosto učinio ono što sam hteo i, ni pet ni šest, seo sam pored tebe. Dečko s kojim sam promenio mesto samo se začudio, i pustio mi je na volju. A sveštenik je doduše primetio jednom da je tu izvršena neka promena — uopšte, uvek kad on ima sa mnom posla, nešto ga potajno muči, jer on zna da se ja zovem Demijan, i da nije u redu da ja sa početnim slovom D u imenu sedim tu sasvim pozadi iza S! Ali mu to ne dopire do svesti, zato što je tome protivna moja volja, i zato što ga ja u tome neprestano sprečavam. On uvek iznova opazi da tu nešto nije u redu, i pogleda me, i stane da razmišlja, taj krasni gospodin. Ali ja za to imam jedan prost lek. Ja ga svaki put gledam sasvim, sasvim čvrsto u oči. Gotovo svi ljudi to teško podnose. Svi se uznemire. Ako hoćeš od nekoga nešto da postigneš, pa ga neočekivano pogledaš netremice u oči, a on se ne uznemiri, onda se okani toga! Nećeš kod njega ništa postići, nikada! Ali to je vrlo retko. Ja upravo poznajem samo jednog jedinog čoveka kod koga mi to ne pomaže.

— A ko je to? — zapitah ja brzo.

On me pogleda zažmirivši malo, što je činio kad god je bio zamišljen. Zatim otrže pogled, i ne dade mi odgovora; a ja, i pored žestoke radoznalosti, nisam mogao da ponovim pitanje.

Ali držim da je on tada govorio o svojoj majci. Sa njom je, kako je izgledalo, živeo veoma prisno, ali mi nije nikad govorio o njoj, nikada me nije vodio svojoj kući. Jedva sam znao kako njegova mati izgleda.

***


U to vreme pokušavao sam ponekad da radim isto što i on, i da svoju volju usredsredim na nešto tako da to moram postići. Bilo je tu želja koje su mi se činile dovoljno grešne. Ali ništa od svega toga nije bilo. Nisam mogao da prevalim preko srca i da o tome govorim s Demijanom. Šta sam sebi želeo, ne bih mu mogao priznati. A on to nije ni pitao.

U međuvremenu je moje verovanje bilo pogdegde podriveno. Pri svem tom moje shvatanje, mada je bilo potpuno podložno Demijanovom uticaju, razlikovalo se mnogo od shvatanja mojih drugova koji su ispovedali potpuno bezverje. Bila je nekolicina takvih, i oni bi u datoj prilici govorili kako je smešno i nedostojno čoveka da veruje u Boga, i kako priče kao što je ona o Svetoj Trojici i o Isusovu neokaljanom rođenju prosto nagone čoveka na smeh, i kako je sramota da se još danas prepričavaju takve trice. Ja se nisam ni u kom slučaju slagao s tim mišljenjem. I tamo gde sam sumnjao, iz celog iskustva svog detinjstva znao sam dovoljno o stvarnosti jednog pobožnog života kakav su vodili moji roditelji, i da ovaj nije ni nedostojan, niti licemeran. Štaviše, imao sam i pre i posle najdublje strahopoštovanje prema svemu religioznom. Samo me je Demijan bio navikao da priče i stavove vere posmatram i tumačim slobodnije, ličnije, s više razigranosti i s više mašte; ili bar, uvek sam rado i s uživanjem pratio tumačenja koja mi je on izlagao. Mnogo šta bilo mi je, naravno, odveć okrutno, pa tako i stvar sa Kainom. A jednom za vreme nastave, pred pričešće, uplašio me je on jednim shvatanjem koje je, možda, bilo još smelije. Učitelj je bio govorio o Golgoti. Biblijsko izlaganje o patnjama i umiranju Spasiteljevu još od najranijeg doba ostavljalo je na mene dubok utisak. Ponekad bih, kao mali dečko, o Velikom petku, pošto bi moj otac pročitao povest o stradanju, živeo, svom dušom i potresen, u tom patnički lepom, bledom, avetinjskom a ipak ogromno živom svetu, u Getsimanskoj bašti i na Golgoti; a pri slušanju Stradanja po Mateji, od Baha, mračno snažan patnički sjaj ovog tajanstvenog sveta preplavio bi me svim mističkim jezama. Još i danas nalazim u toj muzici, i u "Actus tragicus" suštinu sve poezije i sveg umetničkog izraza.

Na kraju toga časa reče mi Demijan zamišljeno:

— Ima nešto, Sinklere, što mi se ne sviđa. Pročitaj ponovo tu priču i oprobaj je ti sam, ima tu nečeg što je bljutavo. Naime, ta stvar s dvojicom razbojnika. Veličanstveno je to kako tri krsta stoje na bregu jedan do drugog! Ali sad ta sentimentalna priča iz knjiga starostavnih o čestitom razbojniku! Najpre je bio zločinac i počinio je prestupe, bog će ga sveti znati šta sve, a sada se raskravljuje i svetkuje takve plačevne svečanosti popravljanja i kajanja! Kakva smisla, molim te, ima takvo kajanje na dva koraka pred grobom? I to opet nije ništa drugo nego prava popovska priča, sladunjava i nepoštena, premazana dirljivošću i sa visoko poučnom pozadinom. Kad bi danas morao da izabereš za prijatelja jednog od ta dva razbojnika, i kad bi se morao razmisliti kome bi od te dvojice radije poklonio poverenje, onda pouzdano to ne bi bio onaj plačevni čovek, koji se preobratio. Ne, izabrao bi drugog, taj je čovek, i on ima karakter. Mari on za preobraćanje koje u njegovom položaju može biti samo lepa priča! On ide svojim putem do kraja, i ne odriče se kukavički u poslednjem trenutku đavola koji mu je morao dotle pomagati. To je karakter, a ljudi od karaktera prolaze rđavo u biblijskoj priči. Možda je on čak potomak Kainov. Ne misliš li i ti tako?

Bio sam preneražen. Ovde, u priči o raspeću mislio sam da sam sasvim kod svoje kuće, i tek sad sam opazio kako sam je dotle slušao i čitao unoseći tako malo lično svoga, s tako malo uobrazilje i mašte. Ipak mi je Demijanova nova misao zvučala kobno i pretila je da u meni sruši pojmove na čijem daljem opstanku, smatrao sam, moram da nastojavam. Ne, ta nije se moglo titrati tako sa svim i svačim, čak i sa onim što je najsvetije.

On je spazio smesta, kao i uvek, moj otpor još pre nego što sam izustio reč.

— Znam već — reče on pomirljivo — to je stara priča. Samo nemoj da se uozbiljiš! Ali ću ti reći nešto: ovo je jedna od tačaka gde može vrlo jasno da se vidi nedostatak u ovoj religiji. Stvar je u tome što je sav taj Bog, i iz Starog i iz Novog zaveta, doduše jedna odlična slika i prilika, ali ne ono što bi upravo trebalo da predstavlja. On je sve dobro, plemenito, očinsko, lepo, a i uzvišeno, osećajno — pa lepo! Ali u svetu postoji i nešto drugo. I to se sve sad prosto pripisuje đavolu, i ceo taj deo sveta, ta cela polovina se odlučuje i potpuno prećutkuje. Baš kao što uznose Boga oca sveg života, a ceo čulni život, na kome život u stvari počiva, prosto prećutkuju i po mogućstvu proglašuju za đavolska posla i za grešan! Ja nemam ništa protiv toga što se Jehova poštuje, ni najmanje. Ali držim da treba sve da poštujemo i da smatramo za sveto, ceo svet, ne samo tu veštački odvojenu, zvaničnu polovinu! Dakle, morali bismo pored službe bogu imati i službu đavolu. To bih smatrao za pravilno. Ili bi se, pak, morao stvoriti jedan bog koji u sebi uključuje i đavola, i pred kojim se ne mora zažmuriti kad se dešavaju najprirodnije stvari na svetu.

 Bio se skoro ražestio, protiv svoje navike; ali se odmah potom ipak smešio nanovo, i nije više navaljivao na mene.

Ali u meni te reči pogodiše zagonetku svih mojih dečačkih godina, koju sam besprekidno nosio u sebi, i o kojoj nisam nikada nikome kazao ni reči. Ono što je Demijan tu kazao o bogu i đavolu, o božanski zvaničnom i s mukom prećutanom đavoljem svetu, to je bilo upravo moja vlastita misao, moj vlastiti mit, misao o dvama svetovima ili polovinama sveta — o svetloj i mračnoj. Saznanje da je moj problem problem svih ljudi, problem sveg života i mišljenja, prelete preko mene iznenada kao sveta senka, i spopade me bojazan i strahopoštovanje kad opazih i najedanput osetih kako moj najprisniji, lični život i mišljenje uzimaju dubokog udela u večitoj struji velikih ideja. Saznanje nije bilo radosno, mada mi je na neki način povlađivalo i usrećavalo me. Ono je bilo surovo i prijalo je oporo, jer je u njemu bio prizvuk odgovornosti, samostalnosti, osećanja da se više ne sme biti dete.

Otkrivajući prvi put u svome životu tako duboku tajnu, ispričao sam svome drugu o mome shvatanju "dva sveta", koje je postojalo od mojih najranijih, detinjih dana, i on je smesta video kako mu na taj način moje najdublje osećanje povlađuje i daje za pravo. Ali njegov običaj nije bio da tako što iskoristi. On je to slušao s pažnjom dubljom nego ikada dotle, i gledao mi je u oči, dok nisam morao da odvratim svoje na drugu stranu. Jer sam u njegovom pogledu video opet tu čudnu, životinjsku bezvremenost, tu nedokučivu starost.

— Drugi put ćemo govoriti više o tome — reče on s puno obzira prema meni. — Vidim da ti misliš više nego što možeš ikome reći. Ako je tako, onda znaš i to da nikada nisi potpuno proživeo ono o čemu si mislio, a to je dobro. Samo ono razmišljanje koje proživljujemo ima vrednost. Ti si znao da je tvoj "dopušteni svet" samo polovina sveta, i pokušao si da drugu polovinu odlučiš iz sebe, kao što to čine sveštenici i učitelji. To ti neće poći za rukom! To ne polazi za rukom onome koji je jednom započeo da razmišlja.

Te su me reči pogodile duboko.

— Ali — gotovo viknuh — najzad, ipak postoje, neosporno i istinski, zabranjene i ružne stvari, ta to ne možeš poricati. A te su, eto, zabranjene, i moramo da ih se odreknemo. Ta ja znam da postoji ubistvo i svi mogući poroci, ali zar da ja, samo zato što to postoji, odem i postanem zločinac?

— Danas nećemo izići na kraj sa tim — ublažavao je Maks. — Svakako ne treba da ubijaš ili da vršiš nasilja nad devojkama, to ne. Ali ti još nisi dospeo dotle da možeš uvideti šta upravo znači "dopušteno" i "zabranjeno". Osetio si deo istine. Drugi će tek doći, možeš biti siguran u to! Na primer, valjda otpre godinu dana, postoji u tebi nagon koji je jači od svih ostalih, i on važi kao "zabranjen". Naprotiv, Grci i mnogi drugi narodi smatrali su taj nagon božanskim, i odavali mu poštovanje velikim svečanostima. Dakle, "zabranjeno" nije ništa večito, ono se može promeniti. Ta i danas svako sme da spava s jednom ženom, čim je s njom bio kod sveštenika i venčao se. Kod drugih naroda je to drukčije, još i danas. Stoga svako od nas mora da iznađe sam za sebe šta je dopušteno a šta zabranjeno — šta je njemu zabranjeno. Može čovek da nikad ne učini nešto zabranjeno, a da pri tome bude veliki nitkov! A isto tako — obrnuto. To je u stvari samo pitanje udobnosti. Ko suviše voli udobnost i ne pašti se da sam razmišlja i da sam bude sudija, taj se prosto pokori zabranama, kakve su već propisane. Njemu je lako. Drugi, pak, osećaju sami zapovesti u sebi, njima su zabranjene one stvari koje svaki častan čovek svakodnevno radi, a dopuštene su im druge stvari, koje su inače na rdavu glasu. Svako mora sam da odgovara za svoje postupke.

Izgleda da se najedanput pokajao što je toliko kazao, te prekide. Već tada sam mogao svojom biti unekoliko da shvatim šta je on pri tome osećao. Mada je obično s prijatnošću i naoko površno izlagao ono što mu je padalo na um, on ipak nije mogao, kao što jednom reče, ni za živu glavu da podnese "razgovor samo radi razgovora". Ali kod mene je osećao, pored prave radoznalosti, suviše igre, suviše uživanja u pametnom ćaskanju, ili tako štogod, jednom reči, nedostatak savršene ozbiljnosti.

***


Pročitavši nanovo poslednju reč koju sam napisao — "savršena ozbiljnost" — pade mi iznenada na um druga jedna scena, koja je ostavila na mene utisak dublji od svega što sam doživeo s Maksom Demijanom u onom još poludetinjem dobu.

Naše krizmanje se približavalo, i na poslednjim časovima duhovne nastave govorilo se o tajnoj večeri. Sveštenik je tome pridavao mnogo značaja i ulagao je truda; i doista se u tim časovima osećalo nešto od svetosti i naročitog raspoloženja. Ali upravo za vreme tih nekoliko poslednjih časova nastave moje misli bile su vezane za drugo, to jest za ličnost moga prijatelja. Očekujući krizmanje, koje nam je protumačeno kao svečani prijem u crkvenu zajednicu, nametala mi se neotklonjiva misao da je za mene vrednost ove skoro polugodišnje verske nastave bila ne to što smo ovde naučili, nego blizina i uticaj Demijanov. Sad sam bio spreman ne da budem primljen u crkvu, nego u nešto sasvim drugo — u bratstvo misli i ličnosti, koje je svakako moralo postojati na zemlji, i čiji je predstavnik ili vesnik, kako sam osećao, bio moj prijatelj.

Pokušao sam da potisnem tu misao, želeo sam ozbiljno, uprkos svemu, da doživim svečanost krizmanja s izvesnim dostojanstvom a to se, izgledalo je, malo slagalo s mojom novom mišlju. Ali bilo šta da sam radio, misao je bila tu, i ona se postupno slila u meni s mišlju na skorašnju crkvenu svečanost, i bio sam spreman da nju svetkujem drukčije nego ostali: trebalo je da ona za mene označi prijem u jedan misaoni svet koji sam poznao preko Demijana.

Tih dana sam opet jednom živo raspravljao s njim: to je bilo upravo pred jedan čas veronauke. Moj prijatelj je bio ćutljiv, i nije uživao u mome govoru, dok sam se ja pravio bogzna kako važan, kao kakav matorac.

— Govorimo odviše — reče on s neuobičajenom ozbiljnošću. — Pametan govor ne vredi ništa, baš ništa. Samo se čovek udalji od samoga sebe. A udaljiti se od samoga sebe jeste greh. Čovek mora umeti da se uvuče potpuno u samoga sebe, kao kornjača.

Odmah potom ušli smo u učionicu. Čas je započeo, ja sam se trudio da pazim, a Demijan mi pri tome nije smetao. Posle kratkog vremena počeo sam da osećam sa one strane sa koje je on sedeo pored mene nešto neobično, neku prazninu ili hladnoću ili nešto slično, kao da je to mesto neočekivano ostalo prazno. Kad je to osećanje počelo da me pritešnjava, ja se osvrtoh.

Tada opazih svog prijatelja kako sedi, uspravljen i u lepom stavu, kao i inače. Ali je ipak izgledao sasvim drukčije nego inače, i nešto je izbijalo iz njega, okruživalo ga je nešto što ja nisam poznavao. Mislio sam da je sklopio oči, ali smotrih da ih drži otvorene. Ali one nisu gledale, nisu zapažale, bile su ukočene i upravljene u njegovu unutrašnjost ili u neku veliku daljinu. Sedeo je tu potpuno nepomičan, činilo mi se kao da i ne diše, usta su mu bila kao izrezana od drveta ili kamena. Lice mu je bilo bledo, ravnomerno bledo, kao kamen, a mrka kosa bila je na njemu ono što je najživlje. Ruke su mu počivale pred njim na klupi, bez života i mirno kao kakav predmet, kao kamenje ili voće, blede i nepomične, ali ne opuštene, nego kao čvrst, dobar omotač oko skrivenog snažnog života.

Uzdrhtah od toga prizora. Mrtav je, pomislih, i to izgovorili gotovo glasno. Ali sam znao da nije mrtav. S prikovanim pogledom utonuh u njegovo lice, u tu bledu, kamenu obrazinu, i osećah: to je Demijan! Kakav je on inače bio, kad je sa mnom išao i govorio, to je bio samo upola Demijan, jedan koji je samo za izvesno vreme igrao neku ulogu, prilagođavao se, i iz predusretljivosti činio isto što i mi. Pravi Demijan, pak, izgledao je ovako, ovako kao ovaj, tako okamenjen, prastar, životinjski, pravi kamen, lep i hladan, mrtav i u potaji pun nečuvenog života. A oko njega unaokolo ta mirna praznina, taj etar i zvezdani prostor, ta usamljena smrt!

Sad se on sasvim uvukao u sebe, osećao sam s jezom. Nikada nisam bio tako usamljen. Nisam imao udela u njemu, bio mi je nedokučiv, bio mi je dalji negoli da je bio na najudaljenijem ostrvu na svetu.

Nisam mogao da shvatim kako to niko sem mene ne vidi! Trebalo je da svi gledaju ovamo, trebalo je da se svi užasnu! Ali niko nije na njega obraćao pažnju. Sedeo je ukrućen kao kakav kip, i, kao što sam morao pomisliti, kao idol; jedna muva mu pade na čelo, protrča mu lagano preko nosa i usana — on ne zadrhta nijednom borom.

Gde, gde je bio sada? Šta je mislio, šta je osećao? Da li je bio na nebu, u paklu?

Nije mi bilo moguće da ga o tome ispitujem. Kad sam ga, na kraju časa, video kako ponovo živi i diše, kad je njegov pogled sreo moj, bio je kao pre. Odakle je došao? Gde je bio? Izgledao je umoran. Lice mu je opet imalo boju, ruke su mu se ponovo kretale, ali mrka kosa bila je sad bez sjaja, i kao umorna.

Idućih dana predavao sam se više puta u svojoj spavaćoj sobi novom vežbanju: sedao bih kruto na stolicu, ukočio oči, držao se potpuno nepomično i čekao: koliko mogu tako da izdržim, i šta ću pri tome da osetim. Ali sam se samo zamarao, i osećao žestok svrab očnih kapaka.

Uskoro potom bilo je krizmanje, o kome mi nisu ostale nikakve važne uspomene.

A sad je sve postalo drukčije. Detinjstvo se raspadalo oko mene. Roditelji su me posmatrali s izvesnom zbunjenošću. Sestre su se sasvim otuđile od mene. To otrežnjavanje izopačilo mi je i izbledelo uobičajena osećanja i radosti; gradina je bila bez mirisa, šuma me nije mamila, svet je stajao oko mene kao rasprodaja starih stvari, bljutav i bez draži, knjige su bile hartije, muzika je bila šum. Tako s jesenjeg drveća opada lišće, ono to i ne oseća, niz njega curi kiša, ili sunce, ili mraz, a u njemu se život lagano uvlači u najuže i najunutrašnjije kutove. Ono ne umire. Čeka.

Bilo je odlučeno da posle školskog raspusta odem u drugu školu i prvi put od kuće. Pokatkad mi se mati približavala s osobitom nežnošću, praštajući se unapred sa mnom, trudeći se da mi utisne u srce ljubav, žudnju za kućom i nezaborav. Demijan je bio otputovao. Bio sam sam.

4

Beatriča


Ne videvši ponovo svoga prijatelja, otputovao sam na kraju raspusta u St. Moji roditelji pođoše sa mnom, i predadoše me, sa svom mogućom brižljivošću, zaštiti jednog zavoda za dečake, kod nekog gimnazijskog nastavnika. Ukočili bi se od užasa da su znali u šta ću ovde upasti.
 
Još se postavljalo pitanje da li će vremenom moći od mene da postane dobar sin i upotrebljiv građanin, ili moja priroda stremi ka drugim putevima. Moj poslednji pokušaj da u senci očinske kuće i duha budem srećan trajao je dugo, pokadšto je gotovo srećno uspevao, ali naposletku bi potpuno promašio.
 
Čudnovata praznina i usamljenost, koju sam prvi put počeo da osećam za vreme školskog raspusta posle moga krizmama (kako li sam je tek docnije upoznao, tu prazninu, taj proredeni vazduh!), nije tako brzo prolazila. Rastanak sa zavičajem podneo sam neobično lako, i stideo sam se upravo što nisam bio bolećiviji; sestre su plakale bez ikakvog razloga, a ja to nisam mogao.
 
Čudio sam se sam sebi. Uvek sam bio osećajno dete, i u stvari prilično dobro dete. A sad sam bio sasvim izmenjen. Držao sam se potpuno ravnodušno prema spoljnom svetu, i danima sam bio zaposlen samo time da osluškujem šta se u meni zbiva, i da čujem struje, zabranjene i mračne struje, koje su podzemno u meni žuborile. Porastao sam vrlo brzo, tek u poslednjoj polovini godine, i obreo sam se i ižđikao mršav i nedozreo u svetu. Dečačka ljubaznost bila je kod mene sasvim iščezla, osećao sam da me ovakvog ne mogu voleti, a nisam nimalo voleo ni sam sebe. Često sam osećao veliku čežnju za Maksom Demijanom; ali neretko mrzeo sam ga takođe, i pripisivao sam njemu u krivicu što je moj život osiromašio, jer sam to smatrao kao kakvu ružnu bolest.
 
U našem đačkom zavodu u početku me nisu ni voleli ni poštovali; najpre su me zadirkivali, a potom su se povukli od mene, i gledali u meni licemera i neprijatnog osobenjaka. Ja sam se sebi svideo u toj ulozi, još sam preterivao u njoj, i srdito sam se uvukao u usamljenost, koja je spolja izgledala stalno kao najmuškije preziranje sveta, dok sam potajno često podlegao napadima sete i očajanja, koji su me proždirali. U školi sam trošio znanja nagomilana još kod kuće, taj razred je zaostajao malo iza moga ranijega, te sam stekao naviku da svoje vršnjake posmatram malo prezrivo, kao decu.
 
Tako je protekla godina dana i nešto više, i prve posete kući o raspustu nisu donele nove zvuke; rado sam otputovao opet natrag.
 
Bio je početak novembra. Bio sam se navikao da pri svakojakom vremenu pravim male šetnje, pri kojima sam se predavao razmišljanju i često uživao u nekoj vrsti naslade, naslade pune melanholije, preziranja sveta i preziranja samoga sebe. Tako sam jedne večeri tumarao po vlažnom, maglovitom sutonu po okolini grada; široki drvored javnoga parka stajao je potpuno napušten i pozivao me, po putu je popadao debeo sloj lišća, po kome sam premetao nogama s mračnom nasladom; mirisalo je vlažno i gorko; udaljena drveta pojavljivala su se iz magle kao senke, avetinjski velika.
 
Na kraju aleje zastadoh u nedoumici. Gledao sam ukočeno u crno lišće i udisao požudno mokar miris prohujalosti i umiranja, čemu se odazivalo i što je pozdravljalo nešto u meni. O, kako je život bio bezukusan!
 
Jednom sporednom stazom dolazio je neki čoveku ogrtaču koji se lepršao. Ja htedoh da pođem dalje, ali me on dozva.
 
— Alo, Sinklere!
 
On priđe. To je bio Alfons Bek, najstariji đak u našem razredu. Uvek mi je bio prijatan, i nisam imao ništa protiv njega osim što se on sa mnom, kao sa svima mlađima, ponašao uvek ironično i očinski. Pričalo se za njega da je snažan kao medved, da drži pod papučom gospodara našeg zavoda, a bio je junak mnogih priča o gimnazijalcima.
 
— Šta tu radiš? — viknu on srdačno, tonom kojim su se služili veći đaci kad bi se pokadšto snishodili do jednog od nas. — E, da se opkladimo, pišeš pesme?
 
— Ne pada mi na um — odbih ja oporo.
 
On prsnu u smeh, pođe pored mene i stade da ćaska, kako nisam bio navikao.
 
— Ne treba da se plašiš, Sinklere, da ja možda to ne razumem. Ima tu nešto kad se ide ovako uveče po magli, ovako s jesenjim mislima, onda se rado pišu stihovi, znam ja već. O prirodi što umire, naravno, i o izgubljenoj mladosti, koja naliči na nju. Vidi Hajnriha Hajnea.
 
— Nisam ja tako sentimentalan — branio sam se.
 
— E, pa lepo! Ali čini mi se da je dobro kad čovek po ovom vremenu potraži neko mirno mesto gde ima čaša vina ili tako što. Hoćeš li da pođeš malo sa mnom? Baš sam sasvim sam. Ili nećeš? Ne bih hteo da sam tvoj zavodnik, dragi, ako treba da budeš dečko za ugled.
 
Uskoro potom sedeli smo u jednoj maloj krčmi u predgrađu, pili neko sumnjivo vino, i kucali se debelim čašama. U početku mi se to slabo svidelo, ali u svakom slučaju bilo je nešto novo. Ali, nenaviknut na vino, postadoh ubrzo vrlo razgovoran. Kao da se na meni probio prozor, svet je sijao unutra — kako dugo, kako strahovito dugo nisam ništa govorio od srca! Pao sam u maštarije, i usred toga istrtljah priču o Kainu i Avelju!

Bek me je slušao sa zadovoljstvom — najzad neko kome sam nešto davao! On me lupnu po ramenu, nazva me đavoljim sinom, i meni se srce nadme od slasti što mogu iz mene da poteku sladostrasno ustavljene potrebe govora i saopštavanja, što sam priznat i što važim za nešto kod starijeg druga. Kad me on nazva genijalnim raspusnikom, ta reč mi se uli u dušu kao slatko, jako vino. Svet je goreo u novim bojama, misli su mi priticale iz stotinu bezočnih izvora, duh i vatra buktali su u meni. Govorili smo o nastavnicima i drugovima, i činilo mi se da se divno razumemo. Govorili smo o Grcima i neznabošcima, i Bek je hteo po svaku cenu da me navede na priznanje mojih ljubavnih pustolovina. Ali tu nisam mogao da idem s njim ukorak. Nisam ništa bio doživeo, nisam imao šta da pričam. A ono što sam u sebi osećao, izgradio, izmaštao, to je doduše gorelo u meni, ali ga čak ni vino nije moglo da raskravi i dovede do govora. O devojkama je Bek znao mnogo više, i te bajke slušao sam sav usplamteo. Neverovatne stvari sam tada doznao; ono što se nikada nije moglo smatrati mogućim, postade gola stvarnost, činilo se da se samo po sebi razume. Alfons Bek je sa svojih možda osamnaest godina već bio nakupio iskustva. Između ostalih to da devojkama nije ni do čega toliko stalo koliko da se kinđure i da imaju udvarača, i to je bilo sasvim lepo, ali to nije ono što je pravo. U tome se kod žena može nadati većem uspehu. Žene su mnogo pametnije. Na primer gospođa Jagelt, koja ima dućan sa vežbankama i pisaljkama, s njom bi se dalo govoriti, a šta se sve već odigralo iza njene tezge, to ne bi moglo ući ni u jednu knjigu.

Sedeo sam duboko zanet i omađijan. Svakojako, ja baš ne bih mogao da volim gospođu Jagelt — ali ipak, to je bilo nečuveno. Činilo mi se da na svetu teku izvori, bar za odraslije, o kojima nisam nikad ni sanjao. Tu je, doduše, bio neki lažan zvuk, i sve je prijalo gore i više, svakidašnjije nego što je, po mom shvatanju, trebalo da prija ljubav — ali ipak, to jebila stvarnost, to je bio život, i pustolovina. Pored mene je sedeo neko ko je to doživeo, kome se to činilo kao nešto što se samo po sebi razume.

Naši razgovori srozali su se malo. Izgubili su nešto. I ja nisam više bio genijalni, mali stvor; sada sam bio samo dečko koji je slušao šta mu priča jedan čovek. Ali i tako još — prema onome što je već mesecima i mesecima bio moj život — ovo je bilo divno, ovo je bilo kao u raju. Sem toga, to je bilo — što sam tek postupno počeo da osećam — zabranjeno, veoma zabranjeno, počev od sedenja po krčmama pa do ovoga što smo razgovarali. U svakom slučaju, osetio sam u tome duh, osetio prevrat.

Sećam se te noći s najvećom razgovetnošću. Kad smo obojica pošli kući kasno, po hladnoj, vlažnoj noći, pored gasnih fenjera koji su mutno goreli, bio sam prvi put pijan. To nije bilo lepo, bilo je do krajnje mere mučno; ali pri svem tom, to je imalo u sebi još nešto, neku draž, neku sladost, bilo je pobuna i orgija, bilo je život i duh. Bek se svesrdno zauzeo za mene, mada me je gorko koreo kao žutokljunog početnika, i doveo me, noseći me upola, kući, gde mu je pošlo za rukom da mene i sebe krišom prebaci kroz otvoren prozor na tremu.

Ali dok sam se, trezneći se, budio s bolovima posle sasvim kratkog tvrdog sna, spopade me neki besmisleni jad. Sedeo sam u postelji; još sam imao na sebi dnevnu košulju; moje odelo i obuća ležali su na podu rastureni, i mirisali na duvan i povraćeno jelo. Između glavobolje, muke i besomučne žeđi pojavi mi se u duši slika kojoj već odavna nisam pogledao u oči. Video sam zavičaj i roditeljski dom, oca i majku, sestre i baštu, video sam svoju mirnu spavaću sobu u svome domu, video sam školu i tržište, video sam Demijana i časove nastave pred pričešće — i sve je to bilo svetio, sve je bilo preplavljeno sjajem, sve je bilo izvanredno, božansko i čisto, i sve, sve je to — sada sam to znao — još juče, još pre nekoliko časova, bilo moje, čekalo na mene, a sada je, tek sada, u ovome času, potonulo ibilo prokleto, nije više bilo moje, guralo me od sebe, gledalo na mene s gađenjem! Sve što mi je bilo drago i prisno, sve što sam ikada do u najudaljenije, najzlaćanije vrtove detinjstva bio doznao od svojih roditelja, svaki poljubac majčin, svaki Božić, svako pobožno, svetio nedeljno jutro u našem domu, svaki cvet u gradini — sve je bilo opustošeno, sve sam pogazio nogama! Da su sad bili došli panduri i da su me vezali, i kao izroda i oskvrnitelja hrama poveli na vešala, ja bih se saglasio s njima, rado bih bio pošao, našao bih da je to pravo i dobro.

Dakle, takva mi je bila duša! Meni, koji sam hodao po svetu i prezirao ga! Meni, koji sam bio u duhu ponosit, i koji sam mislio iste misli kao i Demijan! Takav sam bio dakle, izrod i svinja, pijan i okaljan, gnusan i prost, raspusna zver, prepadnut groznim nagonima! Takav sam bio, dakle, ja koji sam dolazio iz onih vrtova gde je sve bilo čistota, sjaj i ljupka nežnost, ja koji sam nekad voleo Bahovu muziku i lepe pesme! Slušao sam još s gađenjem i pobunjen svoj vlastiti smeh, pijani i neobuzdani, koji je izbijao na mahove i budalasto. Takav sam bio ja!

Ali, uprkos svemu, gotovo sam uživao što patim te muke. Tako dugo sam slepo i tupo gamizao, tako je dugo moje srce ćutalo i, osiromašeno, sedelo u kutu, da su mi čak i ove samooptužbe, ova groza, sve ovo gnusno osećanje u duši bili dobrodošli. Ta to je ipak bilo osećanje, tu je ipak lizao plamen, drhtalo je srce pri tome! Zbunjeno sam osećao posred te bede nešto kao oslobođenje i proleće.

Međutim, posmatrano spolja, ja sam se sve dublje i dublje srozavao. Prvo opijanje uskoro nije više bilo prvo. U našoj školi se mnogo bančilo i teralo kera, ja sam bio od najmlađih među onima koji su to činili, i uskoro nisam više bio samo trpljen i mali, nego predvodnik i zvezda, proslavljeni, neustrašivi posetilac krčmi. Opet sam pripadao potpuno mračnom svetu, đavolu, i u tom svetu važio samo kao "laf".

Pri tome sam se osećao čemerno. Živeo sam u orgijanju koje me je upropašćivalo, i dok sam kod drugova važio za vodu i vraga, za đavolski odsečnog i duhovitog momka, duboko u meni lepršala je zastrašena duša, puna zebnje. Sećam se još kako su mi jednom udarile suze kada sam, pri izlazu iz jedne krčme, u nedelju ujutru, opazio kako se na ulici deca igraju, svetla i zadovoljna, sa sveže očešljanom kosom i u nedeljnom ruhu. I dok sam ja, uz pivo i smeh za prljavim stolovima neuglednih kafanica, uveseljavao i često plašio svoje drugove nečuvenim cinizmom, gajio sam skrovito u srcu strahopoštovanje prema svemu čemu sam se rugao, i u sebi sam se plačući prostirao na kolena pred svojom dušom, pred svojom prošlošću, pred svojom majkom, pred Bogom.

To što se nisam nikada izjednačio sa svojim pratiocima, to što sam među njima ostao usamljen i što sam stoga mogao toliko da patim, to je imalo svoga razloga. Bio sam delija u piću i podrugljivac u volji najsurovijima, pokazivao sam duh i pokazivao srčanost u svojim mislima i govorima o nastavnicima, školi, roditeljima, crkvi — odolevao sam skarednostima, i čak sam se usudio da izvedeni i ja poneku — ali nikada nisam bio sa mojim drugovima kad su odlazili devojkama. Bio sam sam i bio sam ispunjen žarkom čežnjom za ljubavlju, beznadežnom čežnjom, dok sam, sudeći po mome govoru, morao biti pečeni raspusnik. Niko nije bio lakše uvredljiv, niko stidljiviji nego ja. I kad god bih video mlade građanske devojke kako idu preda mnom, lepe i čiste, svetle i ljupke, one bi za mene bile izvanredni, čisti snovi, hiljadu puta bolje i čistije nego što je to meni dolikovalo. Neko vreme nisam mogao da idem ni u papirnicu gospođe Jagelt, jer kad god bih je pogledao i pomislio na ono što mi je o njoj pričao Alfons Bek, pocrveneo bih.

Ukoliko sam se sad u svom novom društvu više osećao stalno usamljen i drukčiji no ostali, utoliko sam se manje odvajao od njega. Doista više ne znamda li mi je upravo pijančenje i razmetanje ikada pričinjavalo zadovoljstvo, a na pijenje se nikada nisam navikao, jer sam svakog puta osetio mučne posledice. Sve je to bilo kao neko prisiljavanje. Činio sam što sam morao, jer inače savršeno nisam znao šta da počnem sa sobom. Plašio sam se da budem dugo sam sa sobom, plašio sam se mnogih nežnih, stidljivih, duševnih nastupa, prema kojima sam svagda osećao naklonost, plašio sam se nežnih ljubavnih misli, koje su mi tako često padale na um.

Jedno mi je ponajviše nedostajalo — prijatelj. Bila su dva do tri druga koji su mi bili vrlo dragi. Ali su se oni ubrajali u valjane, a moji poroci već odavna nisu ni za koga bili više tajna. Oni su me izbegavali. Kod ovih sam važio za beznadežnog predstavljača, kome se ljuljalo tlo pod nogama. Nastavnici su znali o meni mnogo štošta, bio sam više puta strogo kažnjavan, moje konačno otpuštanje iz škole bilo je nešto što se očekivalo. Ja sam sam to znao, već odavno nisam više bio dobar đak, nego sam se provlačio s prevarom i mukom, osećajući da tako ne može više dugo da traje.

Postoje mnogi putevi na kojima Bog može da nas usami i da dovede same k sebi. Tim putem je on tada pošao sa mnom. To je bilo kao kakav rđav san. Preko prljavštine i mulja, preko razbijenih pivskih čaša i noći provedenih u ciničnom ćaskanju, vidim sebe, ukletog sanjalicu, kako gamiže bez odmora i u mukama, po ružnom i kaljavom putu. Ima takvih snova pri kojima se, na putu ka princezi, zaglibi u brlogu, u sokačićima punim smrada i đubreta. Tako je bilo i sa mnom. Bilo mi je suđeno da na ovaj način postanem usamljen, i da između sebe i detinjstva podignem zatvorenu rajsku kapiju sa stražarima od kojih je zračilo odsustvo sažaljenja. To je bio početak, buđenje čežnje za samim sobom.

Još se uplaših i stresoh se kad se prvi put, uzbunjen pismima starešine moga zavoda, moj otac pojavi u St., i neočekivano stade pred mene. Kad je on, krajem te zime, došao po drugi put, bio sam većokoreo i ravnodušan, pustio sam ga da grdi, pustio sam ga da moli, pustio sam ga da me podseća na majku. Naposletku se veoma ražestio, i rekao mi da će, ako se ne promenim, pustiti da me s grdnjom i sramotom isteraju iz škole, i da će me onda strpati u popravni zavod. Pa neka! Kad je tada otputovao, bilo mi ga je žao, ali on nije ništa postigao, nije više našao put k meni, i s časa na čas osećao sam da je to i zaslužio.

Šta će od mene biti, to mi je bilo svejedno. Na svoj neobičan i nelep način, svojim sedeljkama po kafanama i bacanjem svega na jednu kartu, zametnuo sam kavgu i sa svetom; to je bio moj način protestovanja. Pri tome sam se upropašćivao, i ponekad bi mi se ta stvar učinila otprilike ovako: ako svetu nisu potrebni ljudi kao ja, ako on za njih nema boljeg mesta, nema uzvišenijih zadataka, onda ti ljudi kao ja prosto propadaju. Pa neka svet snosi tu štetu.

Božični raspust te godine bio je bez ikakve radosti. Moja mati se preplašila kad me je ponovo videla. Bio sam izrastao još više, i moje mršavo lice izgledalo je sparušeno, sa opuštenim crtama i zapaljenim očnim ivicama. Prvo garenje nausnica i naočari koje sam nosio otpre kratkog vremena učinili su da joj postanem još više tud. Sestre ustuknuše i zakikotaše se. Sve je bilo beznadežno. Bezutešan i gorak razgovor s ocem u njegovoj sobi za rad, bezutešno pozdravljanje s nekoliko rođaka, a iznad svega bezutešno Badnje veče. Otkad sam se rodio, to je u našoj kući bio praznični dan, veče svečanosti i ljubavi, zahvalnosti, obnavljanja saveza između roditelja i mene. Ovoga puta sve je samo pritiskivalo i dovodilo u zabunu. Kao i inače, čitao je moj otac iz jevanđelja o pastirima na livadi "koji su čuvali tuda svoja stada", kao i inače, stajale su sestre, presrećne, pred stolom sa svojim darovima, ali je očev glas zvučao neveselo, a lice mu izgledalo staro i potišteno, majka je bila žalosna, meni je sve bilo podjednako mučno i nepoželjno, darovi ičestitanja, jevanđelje i jelka sa svećicama. Česnica je mirisala slatko, i iz nje su kuljali gusti oblaci slađih uspomena. Jelka je mirisala i pričala stvari koje više nisu postojale. Ja sam žudeo da dođe kraj toj večeri i. praznicima.

Tako je išlo cele zime. Tek tu skoro bio sam dobio ozbiljan ukor od Nastavničkog saveta, s pretnjom da ću biti isključen iz škole. Neće još dugo trajati. E, pa šta mari.

Srdio sam se neobično na Maksa Demijana. Celo ovo vreme nisam ga video. Početkom moga školovanja u St. pisao sam mu bio dvaput, ali odgovor nisam dobio; zato ga nisam ni posetio o raspustu.

***


U istom parku gde sam s jeseni susreo Alfonsa Beka, desilo se početkom proleća, upravo kad je trnovo šipražje počelo da zeleni, da mi je jedna devojka pala u oči. Bio sam pošao sam u šetnju, pun neprijatnih misli i briga, jer mi je zdravlje bilo narušeno; a sem toga bio sam stalno u novčanim nezgodama, dugovao sam drugovima izvesne svote, morao sam pronalaziti nužne izdatke da bih dobio opet nešto od kuće, i u nekolikim radnjama bili su mi narasli računi za cigare i slične stvari. Nisu mi te brige duboko zadirale u srce; ako uskoro moj boravak ovde bude okončan, i ja odem pod led ili me odvedu u popravni zavod, onda mi nije nimalo stalo do tih nekoliko sitnica. Ali sam stalno živeo oči u oči s takvim nelepim stvarima, i patio sam zbog toga.

Onoga prolećnog dana u parku sreo sam jednu mladu damu, koja me je veoma privukla. Bila je visoka i vitka, otmeno obučena, i imala je lice pametno kao u dečaka. Svidela mi se smesta, ubrajala se u onaj tip koji sam voleo, i moja mašta počela je odmah da se bavi njome. Jedva da je bila nešto starija od mene, ali je bila mnogo izraslija, otmena i lepo građena, već skoro potpuna dama, alis nekim odsevom obesti i mladalaštva na licu, što sam voleo iznad svega.

Nikada mi nije bilo pošlo za rukom da se približim nekoj devojci u koju sam bio zaljubljen i to mi nije pošlo za rukom ni kod ove. Ali utisak je bio dublji nego svi raniji, a uticaj ove zaljubljenosti na moj život bio je silan.

Odjednom sam opet imao jednu sliku pred sobom, uzvišenu i poštovanu sliku — ah, nikakva potreba, nikakav nagon u meni nije bio tako dubok i žestok kao želja za strahopštovanjem i obožavanjem! Ja joj nadenuh ime Beatriča, jer sam o ovoj znao, iako nisam čitao Dantea, sa jedne engleske slike, čiju sam kopiju bio sačuvao. Tamo je bila jedna englesko-prerafaelistička devojačka prilika, izduženih udova i vitka, sa uzanom, dugačkom glavom i oduhovljenim rukama i crtama lica. Moja lepa, mlada devojka nije sasvim ličila na nju, mada je i ona imala tu vitkost i muškost oblika koju sam voleo, i nečeg od oduhovljenosti ili nadahnutosti lica.

Sa Beatričom nisam progovorio ni jedne jedine reči. Pri svem tom, ona je tada izvršila najdublji uticaj na mene. Ona je istavila pred mene svoju sliku, otvorila mi je svetilište, načinila me je moliteljem u hramu. Iz dana u dan izostajao sam sa bančenja i noćnog tumaranja. Mogao sam ponovo da budem sam, ponovo sam rado čitao, ponovo sam rado išao u šetnju.

Iznenadno preobraćanje navuklo mi je dosta ruganja. Ali, sad sam imao nešto da volim i da obožavam, imao sam opet ideal, život je bio opet pun naslućivanja i šareno tajanstvenog svitanja — i to me je načinilo neosetljivim. Ponovo sam se udobno osećao sam sa sobom, mada samo kao rob i sluga jedne poštovane slike.

Na to vreme ne mogu da mislim bez izvesne tronutosti. Ponovo sam pokušao, trudeći se iz dna duše, da iz ruševina jednog skrhanog odsečka života izgradim sebi "svetao svet", ponovo sam živeo sav u jednoj težnji da iz sebe izlučim mračno i zlo, i dapotpuno boravim u svetlome, na kolenima pred bogovima. Pa ipak je taj sadašnji "svetao svet" bio u neku ruku moja vlastita tvorevina; to nije više bilo bežanje natrag ka majci i padanje ničice pred nju i pod okrilje gde se nema nikakve odgovornosti: to je bila nova služba, koju sam sam pronašao i koju sam sam iziskivao, s odgovornošću i sa savlađivanjem samoga sebe. Čulnost, od koje sam patio i od koje sam stalno bežao, sada je trebalo u ovoj svetoj vatri da se preobrazi u duh i pobožnost. Nije smelo da postoji ništa mračno, ništa ružno, ni noć kada se stenje, ni srce uzrujano od nepristojnih slika, ni osluškivanje na zabranjenim vratima, ni pohotljivost. Umesto svega toga podigao sam svoj oltar, sa slikom Beatriče, i, posvećujući se njoj, posvetio sam se duhu i bogovima. Udeo u životu, koji sam oduzeo tamnim silama, prineo sam svetlima na žrtvu. Moja svrha nije bila naslada, nego čistota; ne sreća, nego lepota i oduhovljenost.

Taj kult prema Beatriči izmenio je moj život iz temelja. Još juče nedozreo cinik, danas sam bio sluga u hramu, s ciljem da postanem svetac. Nisam odbacio samo rdav život, na koji sam se bio navikao, nego sam pokušavao da promenim sve, pokušavao sam da unesem čistotu, plemenitost i dostojanstvo u sve, mislio sam na to pri jelu i piću, pri govoru i oblačenju. Započinjao sam jutro umivajući se hladnom vodom, na šta sam se u početku s mukom prisiljavao. Ponašao sam se ozbiljno i dostojanstveno, držao sam se uspravljeno i moj hod postao je sporiji i dostojanstveniji. Posmatračima je to možda izgledalo smešno — u meni unutra sve to bilo je bogosluženje.

Od svih tih novih vežbi, u kojima sam tražio izraz za svoje novo osećanje, jedna mi je postala važna. Započeo sam da slikam. Počelo je time što engleska slika Beatričina, koju sam imao, nije bila dovoljno slična onoj devojci. Hteo sam pokušati da je slikam za sebe. Sa sasvim novom radošću i nadom uneo sam u svoju sobu — otpre kratkog vremena imaosam svoju vlastitu sobu — i lepu hrpu hartije, boje i kičice, udesio sam paletu, staklo, porculanske šolje, pisaljke. Fine tempera-boje u malim olovnim valjcima, koje sam kupio, ushićavale su me. Među ovima je bilo jedno vatreno hromooksidno zeleno, koje, čini mi se, vidim još i sada kako se blista prvi put u maloj, beloj šolji.

Započeo sam obazrivo. Slikati jedno lice, ta to je teško, i zato sam hteo da najpre okušam nešto drugo. Slikao sam šare, cveće i male, maštom dočarane predele, neko drvo kraj kapele, neki rimski most sa kiparisima. Ponekad sam se potpuno gubio u tom zabavnom delanju, i bio sam srećan kao kakvo dete s kutijom boja. Ali naposletku započeo sam da slikam Beatriču.

Nekoliko listova bili su potpuno neuspeli, i odbacio sam ih. Ukoliko sam više pokušavao da zamislim lice te devojke, koju sam s vremena na vreme sretao na ulici, utoliko mi je manje polazilo za rukom. Najzad sam se toga okanuo, i otpočeo sam prosto da slikam neko lice, podajući se mašti i putokazima koji su sami od sebe proisticali iz onoga što je već bilo započeto, iz boje i kičice. Iz toga je proizišlo neko lice kao u snu viđeno, i ja nisam bio nezadovoljan time. Ipak sam smesta nastavio ogled, i svaki novi list govorio je nešto jasnije, približavao se tipu, mada niukoliko stvarnosti.

Sve sam se više navikavao na to da, utonuo u sanjarije, kičicom izvlačim linije i ispunjavam površine, koje su bile bez uzora, koje su proisticale iz površnog pipanja, i iz nesvesnog. Najzad sam jednog dana, gotovo nesvesno, dovršio jedno lice koje mi je govorilo snažnije nego sva ranija. To nije bilo lice one devojke, to ono nije bilo nikada ni ubuduće. To je bilo nešto drugo, nešto nestvarno, ali zato ne manje dragoceno. Izgledalo je više kao glava u nekog dečka negoli kao devojačko lice, kosa nije bila svetloplava kao u moje lepe devojke, nego mrka s crvenkastim prelivima, brada je bila jaka i čvrsta,ali usta purpurno crvena; sve je bilo malo kruto i ličilo na masku, ali je proizvodilo utisak i bilo je puno pritajenog života.

Dok sam tako sedeo pred dovršenim listom, ovaj je načinio na mene čudnovat utisak. Učinio mi se kao neka vrsta božanskog lika ili svete maske. Upola muško, upola žensko, bez doba starosti, jake volje a isto tako sanjalačko, ukočeno isto tako kao i pritajeno živo. To lice mi je nešto kazivalo, pripadalo je meni, postavljalo mi je izvesne zahteve. I ličilo je na nekoga, ali nisam znao na koga.

Ta slika je neko vreme pratila sve moje misli, i delila moj život. Držao sam je skrivenu u jednoj fioci, da je neko ne dočepa pa da mi se zbog nje ruga. Ali čim bih ostao sam u svojoj sobici, izvlačio bih sliku napolje, i opštio s njom. Uveče bih je iglom prikačio na tapete iznad kreveta preko puta mene, posmatrao bih je sve dok ne zaspim, a ujutru bi moj prvi pogled pao na nju.

Upravo u to vreme započeo sam ponovo mnogo da sanjam, što sam kao dete svagda činio. Činilo mi se da već godinama nisam imao snove. Sad su ponovo došli, i to sasvim nova vrsta slika, a vrlo često uskrsavao je među njima moj naslikani lik, živ i razgovoran, prema meni prijateljski ili neprijateljski raspoložen, ponekad razvučen u grimasu, a ponekad beskrajno lep, skladan i plemenit.

Jednog jutra, kad se probudih iz takvih snova, prepoznali ga odjedanput. Posmatrao me je kao vrlo dobar poznanik, činilo mi se da me doziva po imenu. Činilo mi se da me poznaje, kao mati, činilo mi se da mi je odvajkada naklonjen. Uzdrhtala srca gledao sam ukočeno u list, u mrku, gustu kosu, upola ženska usta, ispupčeno čelo s osobitom ozarenošću (boja se sama od sebe tako presušila), i sve bliže osećao sam u sebi da sam ga prepoznao, da sam ga ponovo našao, da ga znam.

Skočih iz postelje, stadoh pred to lice, i gledah ga iz najbliže blizine, upravo u širom otvorene, zelenkaste, ukočene oči, od kojih je desno bilo višeuzdignuto nego drugo. I odjedanput žmirnu to desno oko, žmirnu lako i fino, ali jasno, i u tom žmirkanju prepoznadoh sliku . . .

Kako sam samo mogao da to tako kasno otkrijem! Ta to je bilo Demijanovo lice!

Docnije sam vrlo često poredio list sa pravim crtama Demijanovim, kakve su ostale u mome pamćenju. Nisu niukoliko bile iste, mada su bile slične. Ali je to ipak bio Demijan.

Jednom, jedne večeri u rano leto, sijalo je crveno sunce koso kroz moj prozor, koji je bio okrenut ka zapadu. U sobi se spuštao suton. Tada mi pade na um da sliku Beatričinu, ili Demijanovu, zadenem iglom na prozorski krst, i da je osmatram dok večernje sunce sija kroz nju. Lice se razli bez obrisa, ali crvenkasto oivičene oči, ozarenost na čelu i jarko crvena usta goreli su iz ravne hartije duboko i divlje. Dugo sam sedeo preko puta njega, čak i kad se već ugasilo. I postupno me je obuzimalo osećanje da to nije ni Beatriča ni Demijan, nego — ja sam. Slika nije ličila na mene — a, kao što sam osećao, to i nije trebalo da bude — ali je ona bila to što je sačinjavalo moj život, to je bila moja unutrašnjost, moja sudbina ili moj demon. Tako bi izgledao moj prijatelj ako bih ga ikad našao. Tako bi izgledala moja dragana ako bih je ikada stekao. Takav bi bio moj život i takva bi bila moja smrt, to je bio zvuk i ritam moje sudbine.

Tih nedelja započeo sam da čitam jednu knjigu koja je na mene načinila utisak dublji nego sve što sam ranije čitao. A i docnije, retko kad sam još neku knjigu tako proživeo; možda još samo Ničea. To je bila jedna sveska od Novalisa, s pismima i izrekama, od kojih mnoge nisam razumeo, ali koji su me ipak svi neizrecivo privlačili i plenili. Jedna od tih izreka pada mi sada na um. Napisah je perom pod slikom: "Sudbina i osećanje su imena jednog pojma." Sada sam to razumeo.

Devojku koju sam nazvao Betričom sretao sam još često. Pri tom nisam više osećao uzbuđenje, alizato uvek blagu saglasnost, neko osećajno naslućivanje: Ti si privezana za mene, ali ne ti, nego samo tvoja slika; ti si komad moje sudbine.