36.

     Leteći tanjir u kome je Ford doputovao kao slepi putnik zapanjio je svet.
     Najzad nije bilo nikakve sumnje, nikakve mogućnosti greške, nikakvih halucinacija, nikakvih tajanstvenih agenata CIA-e pronađenih kako plutaju u rezervoarima.
     Ovoga puta bio je realan, bio je neosporan. Bio je neosporno neosporan.
     Sleteo je uz divnu nehajnost prema svemu ispod njega i zdrobio ogromnu oblast najskupljih nekretnina na svetu, uključujući tu i najveći deo robne kuće 'Harods'.
     Stvar je bila masivna, gotovo punu milju s kraja na kraj, govorili su neki, mutno srebrne boje, izdubljena, isparana i izobličena brazgotinama mnogih opakih svemirskih bitaka vođenih divljačkom silinom pod suncima neznanim čoveku.
     Ulaz se otvori, tresnu preko dvorana, 'Harodsa', uništi 'Harvija Nikolsa' i uz konačni, škriputavi vrisak izmučene arhitekture sravni kulu Šeraton Parka.
     Posle dugog, neizdrživog trenutka unutarnjeg treštanja i tutnjave mašinerije u raspadanju, iz njega niz silaznu rampu izmaršira divovski srebrni robot, visok stotinu stopa.
     On podiže ruku.
     "Dolazim u miru", rekao je i posle dugog trenutka daljeg škripanja dodao: "Vodite me svom gušteru."
     Ford Prefekt, razume se, imao je objašnjenje za ovo, dok je sedeo sa Arturom i gledao neprekidne frenetične reporterske izveštaje na televiziji, od kojih nijedan nije imao šta da kaže osim da zabeleži da je stvar nanela štetu koja se meri u milijardama funti i da je pobila u potpunosti drugačiji broj ljudi, pa su onda sve to ponavljali ispočetka, jer robot nije radio ništa drugo osim što je tamo stajao i jedva primetno se njihao, emitujući kratke, nerazumljive, sistemske poruke o greškama.
     "On dolazi iz drevne demokratije, razumeš..."
     "Hoćeš da kažeš, dolazi sa sveta guštera?"
     "Ne", reče Ford, koji je do tog trenutka postao racionalniji i sabraniji nego pre, jer ga je Artur konačno naterao da popije kafu, "ništa tako jednostavno. Ništa nema tako otvoreno. Na njegovom svetu, ljudi su ljudi. Vođe su gušteri. Ljudi mrze guštere, a gušteri vladaju ljudima."
     "Čudno", reče Artur, "učinilo mi se da si rekao da je reč o demokratiji."
     "Jesam", reče Ford. "Reč je."
     "Pa onda", reče Artur, nadajući se da ne zvuči previše tupo, "zbog čega se ljudi ne oslobode guštera?"
     "Stvarno im nikada nije palo na um", reče Ford. "Uveli su glasanje i zato su svi prilično ubeđeni da vlada koju su izglasali više ili manje odgovara vladi koju žele."
     "Hoćeš da kažeš da oni stvarno glasaju za guštere?"
     "O, da", reče Ford i sleže ramenima, "razume se."
     "Ali", reče Artur, i ponovo poseže ono veliko pitanje, "zašto?"
     "Zbog toga što, kada ne bi glasali za aktuelnog guštera", reče Ford, "na vlast bi mogao da dođe neki pogrešan gušter. Imaš džina?"
     "Šta?"
     "Rekoh", odvrati Ford, sa sve jačim prizvukom hitnje koji mu se uvlačio u glas, "imaš li džina?"
     "Pogledaću. Pričaj mi o gušterima."
     Ford ponovo sleže ramenima.
     "Neki ljudi kažu da su gušteri najbolja stvar koja im se ikada desila", rekao je. "Razume se, u potpunosti greše, u potpunosti i pojedinostima, ali neko mora to da kaže."
     "Ali to je užasno", reče Artur.
     "Slušaj ti mene, baćo", reče Ford. "Kada bih dobijao po jedan altairski dolar svaki put kada čujem kako je jedan deo Vaseljene pogledao drugi deo Vaseljene i rekao: 'To je užasno', ne bih sedeo ovde kao limun u potrazi za džinom. Ali ne dobijam i zato sedim. Uostalom, zašto izgledaš tako smireno i zablesavljeno? Jesi li se zaljubio?"
     Artur reče - da, zaljubio se, i to reče smireno.
     "U neku koja zna gde je boca sa džinom? Hoću li je upoznati?"
     Upoznao ju je, zato što je Fenčerč ušla u tom trenutku sa hrpom novina po koje je otišla u selo. Zapanjeno je zastala kada je ugledala krhotine po stolu i krhotine sa Betelgeza na sofi.
     "Gde je džin?" upita Ford Fenčerč. Zatim se obrati Arturu: "Uzgred, šta se desilo sa Trilijan?"
     "Ovaj, ovo je Fenčerč", reče Artur nespretno. "Ništa nije bilo sa Trilijan, ti mora da si je poslednji video."
     "O, da", reče Ford, "otišla je negde sa Zaphodom. Imaju neke klince ili tako nešto. Ili bar", dodao je, "mislim da im se to desilo. Znaš, Zaphod se mnogo smirio."
     "Stvarno", reče Artur, žurno otišavši do Fenčerč da bi joj pomogao sa robom.
     "Aha", reče Ford, "najzad je bar jedna od njegovih glava normalnija od emua na kiselini."
     "Arture, ali ko je ovo?" upita Fenčerč.
     "Ford Prefekt", reče Artur. "Možda sam ga spomenuo u prolazu."

37.

     Ukupno tri dana i tri noći džinovski srebrni robot stajao je u zapanjenoj neverici, raskrečen nad ostacima Najtsbridža, blago se ljuljajući i pokušavajući da razreši brojne stvari.
     Vladina delegacija dođe da ga vidi, puni kamioni razgalamljenih novinara pitali su u direktnim prenosima jedni druge šta oni misle o svemu tome, eskadrile ratnih bombardera patetično su pokušavale da ga napadnu - ali nije se pojavio nikakav gušter. Robot je lagano osmatrao obzorje.
     Noću je bilo najspektakularnije, kada su ga svetlošću preplavljivale televizijske ekipe koje su ga neprekidno snimale, dok on neprekidno nije radio ništa.
     Razmišljao je i razmišljao i najzad došao do zaključka.
     Moraće da pošalje napolje svoje servisne robote.
     Trebalo je da ranije pomisli na to, ali imao je brojne probleme.
     Jednog popodneva, majušni leteći roboti izleteše uz pisak iz izlaza u zastrašujućem oblaku metala. Vršljali su po okolnom terenu, mahnito napadali neke stvari i branili druge.
     Jedan od njih najzad pronađe prodavnicu kućnih životinja sa nekoliko guštera, ali je u istom trenutku počeo da, u ime demokratije, brani prodavnicu kućnih ljubimaca takvom žestinom da je malo šta u okolini sačuvalo živu glavu.
     Preokret je došao kada je grupa letećih pridošlica otkrila zoološki vrt u Ridžents Parku, a naročito kuću reptila.
     Ne naučivši se oprezu iz prethodne greške u prodavnici kućnih životinja, leteće burgije i testere odnele su par krupnijih i debljih iguana džinovskom srebrnom robotu, koji pokuša da održi sa njima razgovor na visokom nivou.
     Konačno je robot izjavio svetu da su i pored sadržajne, iskrene i sveobuhvatne izmene gledišta razgovori na visokom nivou propali, gušteri su uklonjeni, a budući da je tako, robot namerava da ode negde na kratak odmor, pa je iz nekog razloga odabrao Barnmut.
     Ford Prefekt, koji je to gledao na televiziji, klimnu, nasmeja se, i uze još jedno pivo.
     Smesta su počele da se obavljaju pripreme za njegov polazak.
     Leteće alatke su pištale, testerisale, bušile i turpijale svetlošću čitavog tog dana i noći, a izjutra, zapanjujuće, divovski pokretni kran poče da se kotrlja prema zapadu na nekoliko puteva istovremeno, sa robotom koji je oslonjen stajao na njemu.
     Puzao je ka zapadu, nalik na čudni karneval, a oko njega su zujale njegove sluge, helikopteri i novinarske ekipe, kosio je zemljom dok najzad nije stigao u Barnmut, gde se robot polako oslobodio zagrljaja svog prevoznog sistema, otišao na plažu i tamo ležao deset dana.
     Bila je to, razume se, uveliko najuzbudljivija stvar koja se ikada dogodila u Barnmutu.
     Gomile su se svakodnevno okupljale oko oblasti koja je ograđena i čuvana kao robotova rekreaciona zona i pokušavale da vide šta ovaj radi.
     Nije radio ništa. Ležao je na plaži. Ležao je malčice nespretno, na licu.
     Jedan od novinara iz lokalnog lista uspeo je, kasno jedne noći, ono što do tada nije uspelo nikome na svetu - naime, zapodenuo je kratak, razumljiv razgovor sa jednim od servisnih robota koji su čuvali oblast.
     Bio je to izuzetan proboj.
     "Mislim da u tome postoji dobra priča", poverio se novinar preko cigarete ponuđene kroz ogradu od čeličnih karika, "ali mi treba lokalni ugao. Imam ovde listu pitanja", produžio je, nespretno kopajući po unutrašnjem džepu, "možda možeš da mu ih doturiš, njemu, kako god ga zvao, da ih na brzaka pogleda."
     Mali, leteći, džepni šrafciger rekao je da će videti šta može da učini, pa je otpištao.
     Odgovor nije nikada došao.
     Međutim, neobično je da su se pitanja na parčetu hartije manje ili više u potpunosti slagala sa pitanjima koja su prolazila kroz masivna, bitkama izbrazdana industrijska kola robotovog uma. Bila su sledeća:
     "Kako ti se dopada što si robot?"
     "Kako ti se dopada što dolaziš iz dalekog svemira?"
     "Kako ti se dopada Barnmut?"
     Rano sledećeg dana počelo je pakovanje stvari i posle nekoliko dana postalo je jasno da se robot priprema da zauvek ode.
     "Pitanje je", reče Fenčerč Fordu, "možeš li da nas ubaciš na brod?"
     Ford divlje pogleda na sat.
     "Moram da se pobrinem za neke ozbiljne nedovršene poslove", uskliknuo je.

     Gomila se tiskala da priđe što je moguće bliže divovskoj srebrnoj letelici, što baš i nije bilo mnogo blizu. Neposredni perimetar bio je ograđen i oko njega su patrolirali mali, leteći, servisni roboti. Oko toga bila je postavljena vojska, koja nikako nije bila u stanju da prodre u taj unutrašnji perimetar, ali se gadno uzjogunila da nikoga ne pusti da prodre kroz nju. Ona je zauzvrat bila okruženi kordonom policije, da li zbog toga da se zaštiti javnost od vojske ili vojska od javnosti, ili, pak, da bi se zajemčio diplomatski imunitet divovskog broda i da bi se sprečilo postavljanje listića za parkiranje - to nikako nije bilo jasno i predstavljalo je predmet mnogih rasprava.
     Ograda unutrašnjeg perimetra trenutno se demontirala. Vojska se neprijatno komešala, nesigurna kako da reaguje na okolnost da će, kako izgleda, razlog zbog koga se ona tu nalazi jednostavno da se podigne i ode.
     Džinovski robot se oko podneva popeo na brod, a sada je bilo pet sati i više nije viđen ni nagoveštaj od njega. Mnogo toga se čulo - još škripanja i tutnjave iz unutrašnjosti letelice, muzika miliona skrivenih kvarova; ali osećaj napetog iščekivanja u gomili nastao je zbog činjenice da su svi napeto iščekivali da budu razočarani. Ta divna, neobična stvar došla je u njihove živote, a sada će naprosto da ode bez njih.
     Dvoje ljudi su bili naročito svesni tog osećaja. Artur i Fenčerč uznemireno su pogledom pretraživali gomilu, nemoćni da igde u njoj uoče bilo Forda Prefekta, bilo ikakav nagoveštaj da je imao makar i najblažu nameru da se tu nađe.
     "Koliko je on pouzdan?" upitala je Fenčerč klonulim glasom.
     "Koliko pouzdan?" ponovi Artur. Šuplje se nasmejao. "Koliko je plitak okean?" odvratio je pitanjem. "Koliko je hladno Sunce?"
     Poslednji deo robotovog prevoznog sistema upravo se unosio unutra, a nekoliko preostalih odeljaka ograde perimetra bilo je sada složeno u podnožju rampe, čekajući da pođe za sistemom. Vojnici na straži oko rampe značajno su se kočoperili, naredbe su se kevtale tamo-amo, održavali su se žurni sastanci, ali ništa, razume se, nije moglo biti učinjeno da se išta izmeni.
     Beznadežno, i bez ikakvog određenog plana, Artur i Fenčerč gurali su se napred kroz gomilu, ali pošto je čitava gomila takođe pokušavala da se progura napred kroz gomilu, to ih nije dovelo nikuda.
     Posle nekoliko minuta više ništa nije ostalo van broda, svaki zasebni komad ograde bio je na brodu. Činilo se da nekoliko letećih testerica i libela vrši poslednju proveru oko mesta, a onda su i same otpištale unutra kroz divovski ulaz.
     Prošlo je nekoliko sekundi.
     Zvuci mehaničkog haosa iz unutrašnjosti promeniše jačinu i lagano, teško, divovska rampa poče da se izvlači iz dvorana 'Harodsa'. Zvuk koji je to pratio bilo je komešanje hiljada napetih, uzbuđenih ljudi na koje niko nije obraćao ni najmanju pažnju.
     "Stoj!"
     Megafon zalaja iz taksija koji uz škripu točkova stade na rubu zida gomile.
     "Došlo je", lajao je megafon, "do velike naučne provale! Boja. Proboja", ispravi se on. Vrata se otvoriše i napolje iskoči jedan mali čovek, poreklom negde iz blizine Betelgeza, odeven u beli mantil.
     "Stoj", ponovo je povikao i ovog puta izvukao kratku, zatupastu, crnu šipku sa svetiljkicama po njoj. Svetiljkice kratko namignuše, rampa se zaustavi u svom usponu, a onda, pokoravajući se signalima iz Palca (za koga polovina elektronskih inženjera u Galaksiji stalno pokušava da pronađe sveže načine blokiranja, dok se druga polovina neprekidno upire da pronađe sveže načine blokiranje signala za blokiranje), lagano se opet spusti.
     Ford Prefekt dograbi svoj megafon iz taksija i poče kroz njega da galami na gomilu.
     "Mesta", vikao je, "mesta, molim, ovo je veliki naučni proboj. Ti i ti, iznesite opremu iz taksija."
     Potpuno nasumce pokazao je prema Arturu i Fenčerč, koji su se na silu progurali kroz gomilu i u hitnji skupili uz taksi.
     "U redu, želim da raščistite prolaz, molim vas, za dva važna naučna instrumenta", brujao je Ford. "Niko neka se ne uznemiruje. Sve je pod kontrolom, ništa nema da se vidi. Reč je samo o velikom naučnom proboju. Samo mirno sada. Važna naučna oprema. Raščistite prolaz."
     Gladna novih uzbuđenja, obradovana ovim naglim ukidanjem razočaranja, gomila se oduševljeno povuče i poče da se razmiče.
     Artur je bio malčice iznenađen kada je video šta je odštampano na kutijama važne naučne opreme na zadnjem sedištu taksija.
     "Drži haljinu preko njih", promumlao je Fenčerč dok ih je vadio i pružao joj ih. Žurno je izvadio velika kolica za robu iz supermarketa, koja su takođe bila zaglavljena na zadnjem sedištu. Začangrljala su po tlu, a onda su zajedno natovarili kutije na njih.
     "Raščistite prolaz, molim", povika Ford ponovo. "Sve je pod valjanom naučnom kontrolom."
     "Kazao je da ćete vi platiti", reče taksista Arturu, koji smrknuto izvadi nekoliko novčanica i plati mu. Začuo se udaljeni zvuk policijskih sirena.
     "Pokret, tamo", povika Ford, "i niko neće biti povređen."
     Gomila ponovo nagrnu i zatvori se za njima, dok su oni mahnito gurali i vukli čegrtava kolica iz supermarketa kroz otpatke prema rampi.
     "Sve je u redu", nastavljao je Ford da viče. "Ništa nema da se vidi, sve je gotovo. Ništa se od ovoga stvarno ne događa."
     "Raščistite prolaz, molim", zabrujao je policijski megafon iz pozadine gomile. "Došlo je do provale, raščistite prolaz."
     "Do proboja", dreknu Ford kao da želi da se nadmeće, "naučnog proboja!"
     "Ovo je policija! Raščistite prolaz!"
     "Naučna oprema! Raščistite prolaz!"
     "Policija! Pustite nas da prođemo!"
     "Vokmen!" dreknu Ford, izvadi iz džepa pola tuceta minijaturnih kasetofona i baci ih u gomilu. Usledile su sekunde potpunog meteža, što im je omogućilo da dovuku kolica iz supermarketa do ivice rampe i da ih popnu na njen rub.
     "Drž' se dobro", promumla Ford i pusti dugme svog elektronskog palca. Pod njima, divovska rampa zadrhta i poče lagano da se podiže.
     "U redu, deco", rekao je kada je uskomešana gomila ostala pod njima i kad su počeli da se penju uz iskošenu rampu u utrobu broda, "izgleda da smo krenuli."

38.

     Artura Denta nerviralo je to što stalno mora da se budi uz zvuk paljbe vatrenog oružja.
     Pažljivo, da ne probudi Fenčerč, koja je i dalje uspevala da spava kako valja, izvukao se iz servisnog tunela koji je preradio u ležaj za njih dvoje, spustio se niz prilazno stepenište i počeo turobno da lunja hodnicima.
     Delovali su klaustrofobično i bili su slabo osvetljeni. Kola za osvetljenje ogavno su zujala.
     Ali to nije bilo to.
     Zastao je i pribio se uza zid kada je jedna leteća bušilica proletela kraj njega niz slabo osvetljeni hodnik sa ogavnim, prodornim zviždukom, sudarajući se pri tom, tu i tamo, sa zidovima poput zbunjene pčele.
     Ni to nije bilo to.
     S mukom se provukao kroz pregradna vrata i našao se u jednom većem hodniku, iako i dalje slabo osvetljenom. Dim oštrog zadaha dizao se sa jednog kraja hodnika i zato on pođe u suprotnom smeru.
     Naišao je na osmatrački monitor ugrađen u zid ispod ploče od kaljenog, pa ipak gadno izgrebanog pleksija.
     "Hoćeš li da to utišaš, molim te?" upitao je Forda Prefekta koji je čučao pred hrpom video opreme; uzeo ju je iz izloga prodavnice na Totenhem Kortu, pošto je najpre zafrljačio ciglu kroz njega; uz opremu, tu je stajala i gadna gomila praznih limenki piva.
     "Pssst!" zašišta Ford, zagledan u ekran sa manijačkom usredsređenošću. Gledao je 'Sedmoricu veličanstvenih'.
     "Samo malo", reče Artur.
     "Ne!" dreknu Ford. "Upravo stižemo na dobro parče! Čuj, najzad sam sve sredio, nivoe napona, konverziju broja linija, sve, a ovo je najbolji deo!"
     Sa uzdahom i glavoboljom, Artur sede pored njega, pa je gledao najbolji deo. Slušao je Fordovo uzvikivanje, podvriskivanje i juuuhuakanje što je smirenije mogao.
     "Forde", reče mirno, kada je sve bilo gotovo, a Ford je po gomili kaseta tražio 'Kazablanku', "kako to da..."
     "Ovaj je glavni", reče Ford. "Zbog ovoga sam se vratio. Shvataš li da ga nikada nisam skroz odgledao? Uvek sam propuštao kraj. Video sam prvu polovinu ponovo noć pre nego što su stigli Vogoni. Kada su razneli mesto, mislio sam da ga više nikada neću videti. Hej, šta se, zapravo, desilo sa svim tim?"
     "Život", odvrati Artur i izvadi limenku iz pakovanja.
     "Oh, opet to", reče Ford. "I mislio sam da bi moglo biti tako nešto. Više mi se sviđaju ovakve stvari", reče kada je Rikov kafe zatreptao na ekranu. "Kako to - šta?"
     "Šta?"
     "Počeo si da govoriš: 'Kako to da...'"
     "Kako to da toliko grubo govoriš o Zemlji, kada si... oh, nije važno, daj da gledamo film."
     "Tačno", reče Ford.

39.

     Ostaje da se ispriča još malo toga.
     Iza onoga što se nazivalo Beskrajna Svetlosna Polja Flanuksa, pre nego što su iza njih otkrivene Sive Zatvorene Kneževine Saksakvine, leže sad Sive Zatvorene Kneževine Saksakvine.
     Unutar Sivih Zatvorenih Kneževina Saksakvine nalazi se zvezda po imenu Zars, oko koje orbitira planeta Preliumtarn na kojoj se nalazi zemlja Servobupstra, a Artur i Fenčerč su na kraju dospeli u tu zemlju Servobupstru, malo umorni od puta.
     A u zemlji Servobupstri naiđoše na Veliku Crvenu Ravnicu Rara, koja je sa južne strane ograničena planinama Kventulusa Kvazgara, na čijoj će daljoj padini, prema rečima umirućeg Praka, naći poslednju Božju poruku Njegovoj tvorevini, ispisanu trideset stopa visokim vatrenim slovima.
     Prema Praku, ukoliko je Artura pamćenje dobro služilo, mesto je čuvao Lajestični Vantrašel od Loba, a ispostavilo se da tako i jeste na izvestan način. Bio je to mali čovek sa čudnim šeširom i prodao im je ulaznicu.
     "Drži levo, molim", rekao je, "drži levo", i odjurio dalje pokraj njih na malom skuteru.
     Shvatili su da nisu prvi koji su se zaputili tim pravcem, jer je put koji je vodio levom stranom Velike Ravnice bio sav utaban i okružen brojnim kioscima. U jednom su kupili kutiju kolačića pečenih u pećnici u nekoj od pećina planine koja se grejala vatrom slova što su obrazovala poslednju Božju poruku Njegovoj tvorevini. U drugom su kupili nekoliko razglednica. Slova su bila zamućena erbrašom, 'da se ne bi pokvarilo veliko iznenađenje!' - pisalo je na poleđini.
     "Znate li kako glasi poruka?" pitali su smežuranu tetkicu na kiosku.
     "Oh, da", veselo je zapištala, "oh da!"
     Mahnula im je.
     Otprilike na svakih dvadeset milja nalazila se mala kamena kuća sa tuševima i sanitarijama, ali put je bio težak, a visoko sunce pržilo je Veliku Crvenu Ravnicu, tako da je Velika Crvena Ravnica treperila od vreline.
     "Da li je moguće", pitao je Artur na jednom od većih kioska, "unajmiti jedan od onih malih skutera? Kao onaj koji ima Lajestični Ventrakakosezvaše."
     "Skuteri", reče tetkica koja je radila za sladoled-barom, "nisu za vernike."
     "Pa onda je sve u redu", reče Fenčerč, "mi baš i nismo neki vernici. Mi smo samo radoznali."
     "Onda se morate smesta vratiti", reče tetkica oštro, a kada su krenuli, prodala im je dva sunčana šešira marke 'Konačna Poruka' i fotografiju njih samih toplo zagrljenih na Velikoj Crvenoj Ravnici Rara.
     Popili su po sodu u senci kioska, a onda su ponovo izišli na sunce.
     "Počinje da nam ponestaje kreme za sunce", reče Fenčerč posle nekoliko milja. "Možemo da pođemo do sledećeg kioska ili da se vratimo do prethodnog, koji je bliži, ali to znači da moramo ponovo da idemo istim putem."
     Gledali su napred u udaljenu crnu trunku koja je treptala u jari; pogledali su iza sebe. Odlučili su da produže.
     A onda su otkrili da ne samo što nisu prvi i jedini koji su pošli na to putovanje, već nisu jedini ni u tom trenutku.
     Na izvesnom rastojanju pred njima, nekakvo nespretno, nisko obličje teško se vuklo uz tle, teturalo se bolnom sporošću, napola hramajući, napola puzeći.
     Kretalo se toliko sporo da su ubrzo stigli stvora i videli da je načinjen od pohabanog, izbrazdanog i iskrivljenog metala.
     Zaječao je kada su mu se približili i sručio se u vrelu, suvu prašinu.
     "Toliko vremena", ječao je stvor, "oh, toliko vremena. I bola isto tako, toliko toga i toliko vremena da se u njemu pati. Jedno ili drugo za sebe mogao bih verovatno da podnesem. Obara me kada su oboje zajedno. Oh, zdravo, opet ti."
     "Marvine?" upita Artur oštro i čučnu kraj njega. "Jesi li to ti?"
     "Ti si uvek bio", zaječa vremešna ljuska robota, "stručnjak za superinteligentna pitanja, zar ne?"
     "Šta je to?" prošapta Fenčerč usplahireno, sakri se iza Artura i dograbi ga za ruku.
     "To mi je neka vrsta starog prijatelja", odvrati Artur. "Ja..."
     "Prijatelja!" zakreketa robot patetično. Reči zamreše u nekoj vrsti krčanja, a parčad rđe ispadoše mu iz usta. "Moraš da me izviniš dok budem pokušavao da se setim šta ta reč znači. Znaš, moja memorijska kola više nisu ono što su nekada bila i zato svaku reč koji ne koristim nekoliko ziliona godina moram da prebacim u pomoćnu memoriju. Ah, evo ga."
     Robotova ulubljena glava malo se podiže, kao da je zamišljena.
     "Hm", reče, "kako neobična zamisao."
     Razmišljao je još neko vreme.
     "Ne", rekao je najzad, "mislim da nikada nisam naišao na nekog takvog. Žalim, tu ti ne mogu pomoći."
     Patetično je povukao kolenom po prašini i zatim pokušao da se pridigne na iskrivljene laktove.
     "Postoji li neka poslednja usluga koju bi možda voleo da ti učinim?" pitao je nekom vrstom šupljeg zveketa. "Možda parče hartije koje bi voleo da podignem umesto tebe? Ili bi možda voleo", nastavio je, "da otvorim neka vrata?"
     Glava mu se uz škripanje okrenula u zarđalim ležajevima vrata i izgledalo je da pažljivo osmatra daleko obzorje.
     "Čini mi se da trenutno nema vrata u okolini", rekao je, "ali sam siguran da bi neko već sagradio koja, samo kada bih dovoljno dugo čekao. A onda", reče on i lagano okrenu glavu da bi ponovo pogledao Artura, "mogao bih da ih otvorim za tebe. Znaš, sasvim sam se navikao na čekanje."
     "Arture", siknu mu oštro Fenčerč u uho, "nikada mi nisi pričao o ovome. Šta si to učinio ovom jadnom stvorenju?"
     "Ništa", ubeđivao ju je Artur tužno, "uvek je takav..."
     "Ha!" odreza Marvin. "Ha!" ponovio je. "Šta ti znaš šta je to uvek. Govoriš 'uvek' meni, koji sam, zbog luckastih zadačića po vremenu na koje me neprekidno šalju vaši organski životni oblici, sada trideset sedam puta stariji od same Vaseljene? Biraj reči pažljivije", reče on, "i taktičnije."
     Odškripao je svoje kroz napad kašlja i produžio.
     "Ostavite me", rekao je, "produžite dalje, ostavite me da se bolno upinjem svojim putem. Moj trenutak je najzad skoro došao. Moja trka je gotovo istrčana. U potpunosti očekujem", rekao je, slabašno im mašući slomljenim prstom, "da stignem poslednji. To bi sasvim odgovaralo. Evo me, mozga velikog poput..."
     Podigli su ga između sebe i pored njegovih slabašnih protivljenja i uvreda. Metal je bio toliko vreo da im je gotovo pekao prste, ali bio je zapanjujuće lak i mlitavo im je visio između ruku.
     Nosili su ga putem koji je išao, levom stranom Velike Crvene Ravnice Rara, prema kružnim planinama Kventulusa Kvazgara.
     Artur pokuša da sve objasni Fenčerči, ali ga je prečesto prekidala Marvinova bolna kibernetska kuknjava.
     Pokušali su da vide mogu li mu u jednoj od prodavnica nabaviti rezervne delove i malo ulja za podmazivanje, ali Marvin je sve odbio.
     "Sav sam od rezervnih delova", ječao je.
     "Pustite me na miru!" cvileo je.
     "Svaki moj delić", jaukao je, "zamenjen je bar pedeset puta... osim..." Na trenutak se činilo da se gotovo neprimetno ozario. Glava mu je zalelujala između njih sa upinjanjem memorije. "Sećaš li se, kada si me sreo prvi put", kazao je najzad Arturu. "Zadat mi je intelektualni posao da vas dovedem na most? Pomenuo sam ti da osećam taj strašni bol u svim diodama sa leve strane? Pa sam ih zamolio da ih zamene, ali oni to nikada nisu učinili?"
     Napravio je podužu pauzu pre nego što je nastavio. Nosili su ga između sebe, pod plamtećim suncem koje kao da se uopšte nije pokretalo, a da i ne pominjemo zalaženje.
     "Da vidim možeš li da pogodiš", reče Marvin, kada je procenio da je pauza dostigla dovoljno neprijatnu dužinu, "koji delovi mene nikada nisu zamenjeni? Samo napred, da vidimo možeš li da pogodiš.
     Jao", dodao je, "jao, jao, jao, jao, jao."

     Najzad su stigli do poslednjeg kioska, spustili Marvina između sebe i odmorili se u hladu. Fenčerč je kupila dva dugmeta za manžete za Rasela, dugmeta napravljena od uglačanih kamenčića uzetih sa planina Kventulus Kvazgar, odmah ispod vatrenih slova kojima je ispisana poslednja Božja poruka Njegovoj tvorevini.
     Artur je razgledao malu policu sa religijskim tekstovima na tezgi, malim meditacijama o značenju poruke.
     "Spremna?" upita on Fenčerč, koja klimnu.
     Podigli su Marvina između sebe.
     Zaobišli su podnožje planine Kventulus Kvazgar - i tamo se nalazila Poruka ispisana vatrenim slovima duž vrha planine. Bila je tu mala osmatračnica sa šinskom uspinjačom duž vrha velike stene nasuprot poruci i odatle ste imali dobar pogled. Tu se nalazio mali teleskop za iznajmljivanje pomoću koga su se slova mogla podrobno razgledati, ali njega niko nikada nije koristio, jer su slova blistala božanskom jasnoćom nebesa, pa bi, gledana kroz teleskop, mogla ozbiljno da oštete mrežnjaču i očni živac posmatrača.
     U čudu su se upiljili u Božju konačnu poruku i lagano i neodoljivo se osetili ispunjeni silnim osećanjem spokoja i konačnog i potpunog shvatanja.
     Fenčerč uzdahnu. "Da", rekla je, "to je bilo to."
     Gledali su je punih deset minuta pre nego što su postali svesni da Marvin, koji im visi između ramena, ima teškoće. Robot više nije mogao da podiže glavu i nije pročitao poruku. Podigli su mu glavu, ali se on požalio da su mu video kola gotovo u potpunosti zakazala.
     Našli su novčić i pomogli mu da priđe teleskopu. Žalio se i vređao ih, ali su mu oni zauzvrat pomogli da pogleda svako pojedinačno slovo. Prvo slovo je bilo 'I', drugo 'z'. Zatim je sledilo 'v', pa onda 'i', zatim 'nj' i jedno 'a'.
     Marvin zastade da se odmori.
     Posle nekoliko trenutaka nastavili su i omogućili mu da vidi 'v', 'a', jedno 'm' i jedno 'o'. Zatim je sledila pauza.
     Sledeće reči bile su 'se' i 'zbog'. Zatim je, posle nove pauze, išla poslednja reč, a Marvinu je bilo neophodno još odmora pre nego što je mogao da se pozabavi njome.
     Počinjala je sa 's', zatim se nastavljala sa 'm'. Sledilo je jedno 'e', zatim 't', a za njim je išlo još jedno 'n'.
     Posle poslednjeg predaha, Marvin prikupi snagu za poslednji deo.
     Pročitao je 'j' i najzad poslednje 'i' i skljokao im se nazad u naručje.
     "Mislim", promrmljao je najzad iz dubine svog zarđalog, klepetavog grudnog koša, "da mi se dopada."
     Svetlosti nestade iz njegovog pogleda bespogovorno poslednji put.
     Srećom, u blizini se nalazila zgrada u kojoj su se mogli unajmiti skuteri od tipova sa zelenim krilima.

EPILOG

     Jedan od najvećih dobročinitelja svih oblika života bio je čovek koji nikako nije mogao da se usredsredi na posao kojim se trenutno bavio.
     Blistavo?
     Svakako.
     Jedan od najnaprednijih genetskih inženjera svog ili bilo kog drugog pokolenja, uključujući i ona koja je lično sazdao?
     Bez sumnje.
     Problem je bio u tome što su ga daleko više zanimale stvari koje ne bi trebalo da ga zanimaju, ili bar, kako su mu ljudi govorili, ne sada.
     Takođe je, delom i zbog toga, bio prilično razdražljiv.
     I tako, kada su njegov svet ugrozili užasni osvajači sa jedne daleke zvezde, koji su još bili poprilično daleko, ali su brzo putovali, njega, Blarta Verzenvalda III (ime mu je bilo Blart Verzenvald III, što baš i nije mnogo važno, ali je zanimljivo zato što... ma nema veze, tako se zvao, a o tome zašto je to bilo zanimljivo možemo da pričamo i drugom prilikom) gospodari njegove rase poslali su u najstrože čuvano progonstvo da stvori soj fanatičnih superratnika koji će pružiti otpor i nadvladati strašne osvajače.
     "Uradi to brzo", rekoše mu, "i usredsredi se!"
     I tako je sedeo kraj prozora i gledao letnji travnjak, pa je sazdavao i sazdavao i sazdavao, ali su mu neizbežno razne stvari malo skretale pažnju, i do trenutka kada su osvajači bili već praktično na orbiti oko njih, pojavio se sa izuzetnim novim sojem super-muva, koje su umele bez ičije pomoći da izlete kroz otvorenu polovinu poluotvorenog prozora, kao i sa prekidačem za isključivanje dece. Izgledalo je da je suđeno da proslave tih važnih dostignuća budu vrlo kratkog veka, jer se katastrofa sasvim primakla kada su tuđinski brodovi sleteli. Ali, zapanjujuće, strašne osvajače koji su, kao i većina ratobornih vrsta, pošli u pljačkaški pohod samo zbog toga što nisu mogli da iziđu nakraj sa stvarima kod kuće, zapanjila su Verzenvaldova neobična dostignuća, pa su se pridružili slavlju i potpisali veliki broj trgovačkih ugovora i napravili program kulturne razmene. I, u zapanjujućem obrtu normalne prakse ponašanja u takvim prilikama, svi kojih se to ticalo živeli su posle dugo i srećno.
     Ova priča imala je neku poentu, ali je ona trenutno izmakla letopiščevoj pažnji.

Uglavnom bezopasni

UVOD

     Šta god se desi, desi se.
     Šta god, prilikom dešavanja, uzrokuje da se desi nešto drugo, uzrokuje da se desi nešto drugo.
     Šta god, prilikom dešavanja, uzrokuje da se ono samo ponovo desi, samo se ponovo desi.
     Sve to, međutim, ne dešava se obavezno hronološkim redosledom.

1.

     Istorija Galaksije malčice je smućena - i to iz više razloga: delom zbog toga što su se oni koji pokušavaju da vode računa o tome malo smutili, ali i zbog toga što se ionako dešavaju neke izuzetno mutne stvari.
     Jedan od problema ima veze sa brzinom svetlosti i teškoćama prilikom pokušaja da se ona prevaziđe. To ne možete izvesti. Ništa ne putuje brže od svetlosti, sa mogućim izuzetkom loših vesti, koje se pokoravaju sopstvenim posebnim zakonima. Narod Hingefrila sa Arkintufle Minor zapravo je pokušao da sagradi svemirske brodove koje su pokretale loše vesti, ali ovi nisu radili naročito dobro, a osim toga bili su izuzetno nedobrodošli kud god bi stigli, tako da, u stvari, i nije imalo mnogo smisla biti tamo.
     I zbog toga su uglavnom narodi Galaksije težili tome da utonu u sopstvenu lokalnu mutež, a istorija same Galaksije bila je, zadugo, u najvećoj meri kosmološka.
     Što ne znači da ljudi nisu pokušavali. Pokušali su da pošalju flote brodova koje će se baviti borbama ili poslovima u dalekim krajevima, ali ovima su obično bile potrebne hiljade godina da stignu bilo kuda. Do vremena kada bi konačno stigle, otkrivani su drugi oblici putovanja koji su koristili hipersvemir radi zaobilaženja brzine svetlosti, tako da su one bitke za koje su flote sporije od svetlosti poslate u rat već bile sređene vekovima pre nego što bi one stigle na lice mesta.
     To, razume se, nije remetilo želju njihovih posada da svejedno vode te bitke. Bile su uvežbane, bile su spremne, naspavale su se jedno dve hiljade godina, prešle su dalek put da obave gadan posao i, Zarkona mu, ima da ga obave.
     Tako je otpočelo prvo veće mućenje galaktičke istorije, sa bitkama koje su neprekidno izbijale vekovima pošto su razlozi zbog kojih su se vodile trebalo da budu sređeni. Međutim, ta vrsta muteži bila je tričarija u poređenju sa onom koju su istoričari morali da raspetljaju jednom kada je otkriveno putovanje kroz vreme i kada su bitke počele da pre-eruptiraju stotinama godina pre nego što bi razlozi za njih bili makar i potegnuti. Kada je stigao pogon beskonačne neverovatnoće i kada su čitave planete neočekivano počele da se preobražavaju u sladoled od banane, slavni istorijski fakultet Maksimegalonskog univerziteta najzad se predao, zatvorio dućan i prepustio svoje zgrade sve brže rastućem pridruženom fakultetu za teologiju i vaterpolo, koji je ove tražio već godinama.
     Što je sve veoma dobro, razume se, ali gotovo zasigurno znači da niko nikada neće znati odakle su, na primer, stigli Grebulonci, ili šta su tačno hteli. A to je šteta, jer da je iko znao išta o njima, moguće je da bi bila izbegnuta najstrašnija moguća katastrofa - ili bi bar morala da nađe drugi način da se odigra.
     Klik, Zu.
     Ogromni, sivi, grebulonski istraživački brod kretao se nemo kroz crnu prazninu. Putovao je zapanjujućom, vrtoglavom brzinom, pa ipak je izgledalo, pred titravom pozadinom milijardi dalekih zvezda, da se uopšte ne kreće. Bio je tek jedna mračna trunka sleđena na beskrajnoj granularnosti blistave noći.
     Na palubi broda, sve je bilo isto već milenijumima, u dubokoj tmini i nemo.
     Klik, zu.
     To jest, gotovo sve.
     Klik, klik, zu.
     Klik, zu, klik, zu, klik, zu.
     Klik, klik, klik, klik, klik, zu.
     Hmmm.
     Nadzorni program probudi nadzorni program nešto višeg nivoa duboko u napola usnulom brodskom kibermozgu i prijavi mu da svaki put kada napravi 'klik' sve što dobije jeste 'zu'.
     Nadzorni program višeg nivoa zapita šta bi to trebalo da dobije umesto toga, a nadzorni program nižeg nivoa reče da ne može baš tačno da se seti, ali da je pomislio kako bi to pre trebalo da bude nešto u vidu udaljenog zadovoljnog uzdaha. Nije znao šta to zujanje predstavlja. Klik, zu, klik, zu. Samo je to dobijao.
     Nadzorni program višeg nivoa razmislio je o tome i stvar mu se nije dopala. On zapita nadzorni program šta to tačno nadgleda, a nadzorni program nižeg nivoa reče da ni toga ne može da se priseti, već samo da je reč o nečemu što je trebalo da uradi 'klik', uzdah svakih desetak godina ili tu negde, što se obično dešavalo bez greške. Pokušao je da konsultuje svoju tabelu grešaka, ali nije mogao da je nađe, zbog čega je skrenuo pažnju nadzornog programa višeg nivoa na čitav problem.
     Nadzorni program višeg nivoa pođe da konsultuje jednu od sopstvenih tabela ne bi li otkrio šta je to nadzorni program nižeg nivoa trebalo da nadzire.
     Nije mogao da nađe tabelu za uporedbu.
     Čudno.
     On ponovo pogleda. Dobijao je samo poruku greške. On pokuša da uporedi poruku greške sa uporednom tabelom grešaka, ali nije mogao da nađe ni nju. On dopusti da prođe nekoliko nanosekundi dok je sve ponavljao još jednom. Onda probudi nadglednika funkcije svoga sektora.
     Nadglednik funkcije sektora navali na neposredne probleme. On pozva svog agenta za nadgledanje koji takođe navali na probleme. U roku od nekoliko milionitih delova sekunde virtualna kola koja su počivala usnula, neka godinama, neka vekovima, sevala su i vraćala se u život po čitavom brodu. Negde je nešto pošlo strašno kako ne treba, ali nijedan program za nadgledanje nije znao da kaže o čemu je reč. Na svakom nivou nedostajala su ključna uputstva, a uputstva o tome šta treba učiniti u slučaju da nedostaju ključna uputstva takođe su nedostajala.
     Mali moduli softvera - agenti - pokuljaše logičkim putevima, grupisali su se, razmenjivali podatke, pregrupisali. Brzo su ustanovili da je brodska memorija, čitavim putem do središnjeg modula misije, otišla u paramparčad. Nikakva ispitivanja nisu bila u stanju da odrede šta se to dogodilo. Izgledalo je da je čak i središnji modul misije oštećen.
     To je veoma pojednostavilo čitav problem. Zameniti središnji modul misije. Postojao je još jedan, rezervna kopija, tačni duplikat originala. Morao je biti fizički zamenjen, jer iz bezbednosnih razloga nije bilo nikakve veze između originala i njegove rezervne kopije. Jednom kada se zameni središnji modul misije, on će moći sam da nadgleda rekonstrukciju ostatka sistema u svakoj pojedinosti i sve će biti u redu.
     Roboti su dobili uputstvo da donesu rezervnu kopiju središnjeg modula misije iz zaštićene ojačane prostorije, gde su je čuvali, do logičke komore broda radi instalacije.
     To je zahtevalo podugačku izmenu kodova za slučaj opasnosti i protokola dok su roboti ispitivali agente ne bi li utvrdili autentičnost njihovih uputstava. Najzad su roboti bili zadovoljni, jer su sve procedure bile u redu. Raspakovali su rezervnu kopiju središnjeg modula misije iz skladišnog kućišta, izneli je iz skladišne odaje, ispali iz broda i odleteli, vrteći se, u prazninu.
     To je pružilo prvi značajniji uvid u to šta ne valja.
     Dalje ispitivanje brzo je utvrdilo šta se dogodilo. Meteorit je probušio veliku rupu u brodu. Brod je nije ranije opazio, jer je meteorit glatko odsekao onaj deo procesne opreme broda koji je trebalo da utvrdi da li je brod pogodio meteorit.

     Prva stvar koju je trebalo učiniti bio je pokušaj da se rupa zatvori. Ispostavilo se da je to nemoguće, jer brodski senzori nisu mogli da vide da rupa postoji, a nadzornici koji je trebalo da kažu da senzori ne rade kako valja nisu radili kako valja i stalno su govorili da su senzori u redu. Brod je mogao samo da zaključi o postojanju rupe na osnovu činjenice da su roboti očevidno ispali kroz nju, odnevši sa sobom rezervni mozak koji bi mu omogućio da vidi rupu.
     Brod je pokušao da razmisli inteligentno o tome, nije uspeo, a onda je na trenutak u potpunosti prestao da radi. Razume se, nije shvatio da je prestao da radi, jer je prestao da radi. Naprosto se iznenadio što su zvezde poskočile. Posle trećeg skoka zvezda brod najzad shvati da mora biti da to on prestaje sa radom i da je vreme da se donesu neke ozbiljne odluke.
     On se opusti.
     Onda shvati da još nije doneo ozbiljne odluke i uspaniči se. Ponovo nakratko prestade da radi. Kada se opet probudio, on zapečati sve pregrade oko mesta na kome je znao da mora biti neviđena rupa.
     Očevidno još nije stigao na odredište, pomisli on isprekidano, ali pošto više nije imao ni najblažeg pojma gde bi to odredište moglo biti ili kako da dođe do njega, izgledalo je da nema mnogo smisla u tome da se nastavi. On se obrati onim sićušnim ostacima uputstava koje je bio u stanju da rekonstruiše iz parčića središnjeg modula misije.
     "Tvoja !!!!! !!!!! !!!!! godišnja misija je da !!!!! !!!!! !!!!!, !!!!!, !!!!! !!!!! !!!!! !!!!!, sletiš !!!!! !!!!! !!!!! bezbednom rastojanju !!!!! !!!!! osmatraš ga. !!!!! !!!!! !!!!!...."
     Čitav ostatak bio je obično đubre.
     Pre nego što prestane da radi zauvek, brod će morati da prenese ta uputstva, takva kakva su, svojim primitivnijim podređenim sistemima.
     Takođe mora da oživi čitavu posadu.
     U tome je bio drugi problem. Dok je posada bila u hibernaciji, umovi svih članova, njihova sećanja, identiteti i svest o onome što su pošli da obave preneti su u središnji modul misije radi bezbednog čuvanja. Članovi posade neće imati ni najblažu predstavu o tome ko su i šta tu, zapravo, rade. Pa, dobro.
     Upravo pre nego što je prestao da radi poslednji put, brod shvati da i motori počinju da mu otkazuju.
     Brod i njegova oživljena i zbunjena posada plutali su dalje pod komandom izvršnih automatskih sistema, koji su naprosto pokušavali da nađu mesto za sletanje gde god to mogu i nešto za osmatranje, šta god mogu.
     Što se tiče pronalaženja nečega za sletanje, tu nisu bili naročito uspešni. Planeta koju su otkrili bila je očajno hladna i samotna, tako bolno daleko od sunca koje je trebalo da je zagreje da je bila potrebna sva Okolin-O-obrazna mašinerija i svi Životo-Davo-Sistemi ne bi li je pretvorili, ili bar jedan njen deo, u naseljivo mesto. Bilo je boljih planeta u većoj blizini sunca, ali brodski Strateg-O-Mat očigledno je bio zabravljen u mod vrebanja i odabrao je najudaljeniju i najnenametljiviju planetu i, štaviše, nije hteo da dozvoli da mu iko protivureči izuzev glavnog brodskog strateškog oficira. Budući da su svi na brodu izgubili razum, niko nije znao ko je glavni strateški oficir, odnosno, čak i kada bi ovaj mogao biti identifikovan, kako je to trebalo da protivureči brodskom Strateg-O-Matu.
     Ali što se tiče nalaženja nečega što će posmatrati, naleteli su na suvo zlato.

2.

     Jedna od izuzetnih stvari u vezi sa životom jesu vrste mesta kojima je spreman da se prilagodi. Gde god može da se uhvati za nešto - bila to opojna mora Santraginusa V, u kojima ribe, izgleda, nikada ne mare u kom to, do đavola, pravcu plivaju, vatrene oluje Frastre, u kojima, kažu, pravi život počinje na 40.000 stepeni, ili niži delovi utrobe pacova u kojima razni stvorovi okapaju radi čistog, nepatvorenog uživanja u tome - život će uvek naći načina da se negde zadrži.
     Opstaće čak i u Njujorku, iako je teško shvatljivo zbog čega. Zimi temperatura pada poprilično ispod zakonskog minimuma, ili, tačnije, činila bi to da je iko imao dovoljno zdravog razuma da odredi zakonski minimum. Poslednji put kada je neko napravio listu stotinu glavnih karakternih osobina, zdrav razum zaglavio je negde oko sedamdeset devetog mesta.
     Leti je previše prokleto vruće. Jedna je stvar biti vrsta života koja uživa u vrelini i smatra, poput Frastranaca, da je temperaturni opseg između 40.000 i 40.004 vrlo ugodan, ali sasvim druga biti od one vrste životinja koje moraju da se umotaju u mnogo drugih životinja na jednoj tački orbite svoje planete, a zatim da otkriju, pola orbite kasnije, da im je koža proključala.
     Proleće je precenjeno. Mnogi žitelji Njujorka glasno će trubiti o prijatnostima proleća, ali kada bi stvarno znali pravu stvar o zadovoljstvima proleća, shvatili bi da postoji najmanje pet hiljada devet stotina osamdeset tri bolja mesta u kojima se ono može provesti nego što je Njujork, i to još da računamo samo ona na istoj geografskoj širini.
     Međutim, jesen je najgora. Nema mnogo stvari koje su gore od jeseni u Njujorku. Neki od stvorova koji žive po nižim delovima utrobe pacova ne bi se složili sa tim, ali većina stvorova koji žive po nižim delovima utrobe pacova ionako se ne slažu ni sa čime, tako da njihovo mišljenje može i treba da se odbaci. Kada je jesen u Njujorku, vazduh zaudara kao da neko peče jarce u njemu, a ako ste baš toliko željni da dišete, najzgodniji plan jeste da otvorite prozor i gurnete glavu u neku zgradu.
     Triša MekMilan volela je Njujork. To je neprekidno ponavljala sebi. Gornji Vest Sajd. Jea. Centar. Hej, super šoping. SoHo. Ist Vilidž. Odeća. Knjige. Suši. Italijani. Delikatesne radnje. Jo.
     Filmovi. Isto tako jo. Triša je upravo išla da vidi novi film Vudija Alena koji je sav o nemiru jednog neurotičara u Njujorku. Napravio je taj već jedan ili dva filma koji istražuju istu temu i Triša se pitala da li je ikada razmišljao o tome da se preseli, ali čula je da je baš nešto digao nos na tu zamisao. I zato: još filmova, pretpostavljala je.
     Triša je volela Njujork zbog toga što je voleti Njujork dobar potez što se tiče pravljenja karijere. Bio je to dobar šoping potez, potez vezan za dobru kuhinju, ne baš dobar taksi potez ili potez koji bi se ticao sjajnog kvaliteta pločnika, ali, u svakom slučaju, potez u karijeri koji se rangirao među najviše i najbolje. Triša je bila voditeljka u TV studiju, a Njujork je bio mesto na koji je otpadao najveći deo svetske TV. Trišino TV voditeljstvo bilo je do te tačke vezano isključivo za Britaniju: oblasne vesti, zatim vesti za doručak, prepodnevne vesti. Mogla se nazvati, kada bi to jezik dozvoljavao, voditeljkom koja napreduje zavodljivom brzinom, ali... hej, pa to je televizija, šta ima veze? Bila je, dakle, voditeljka i napredovala je zavodljivom brzinom. Imala je sve što se pod time zahteva: sjajnu kosu, suštinsko razumevanje strateškog rasporeda ruža za usne, inteligenciju koja je shvatala svet, kao i ono sićušno unutrašnje mrtvilo koje je značilo da je nije briga. Svakom dođe trenutak za veliku priliku u životu. Ukoliko ti slučajno nedostaje onaj za koga ćeš mariti, onda sve ostalo u životu postaje sablasno lako.
     Triši je stalno nedostajala ona jedna prilika. Ovih dana nije čak ni toliko drhtala na pomisao o tome kao nekad. Pretpostavljala je da je taj deo u njoj, u stvari, zahvatilo mrtvilo.
     NBS-u je bio potreban novi vezni reporter. Mo Mineti napuštala je US/AM jutarnji program da bi rodila bebu. Ponuđena joj je ludački visoka svota da to učini u okviru programa, ali je ona odbila, neočekivano, držeći do očuvanja lične privatnosti i dobrog ukusa. Timovi advokata NBS prosejali su joj ugovor da bi proverili da li su te osnove pravovaljane, ali na kraju su, uz oklevanje, morali da je puste. Za njih je to bilo naročito gorko, jer obično je 'pustiti nekoga uz oklevanje' izraz ukorenjen u sasvim drugom terenu.
     Proneo se glas da bi možda, tek možda, odgovarao britanski naglasak. Kosa, ton kože i nadgradnja morali bi da budu u skladu sa američkim merilima, ali ovde, preko bare, bilo je mnogo britanskih naglasaka koji su zahvaljivali majkama za 'Oskare', mnogo britanskih naglasaka koji su pevali po Brodveju, a neuobičajeno velika publika navikavala se na britanske naglaske po krilima Masterpis Tiatra. Britanski naglasci pričali su viceve o Dejvidu Letermunu i Džej Lenou. Niko nije razumeo te viceve, ali su ljudi reagovali na naglasak, tako da je možda bilo vreme, tek možda. Britanski naglasak na US/AM. Pa, neka ga.
     Zbog toga je Triša bila tu. Zbog toga je ljubav prema Njujorku bila sjajan karijerni potez.
     Nije to, razume se, bio razlog koji je navela. Njena TV kompanija tamo u Velikoj Britaniji teško da bi pljunula cenu avionske karte i hotelskog računa da bi ona krenula u lov na posao po Menhetnu. Budući da je jurila nešto što otprilike odgovara njenoj desetostrukoj plati na Ostrvu, moglo joj je pasti na pamet da istrese džepove za sopstvene troškove, ali je otkrila priču, našla objašnjenje i postala vrlo ćutljiva što se tiče bilo kakvih zadnjih namera, pa su pljunuli pare za put. Karta za poslovnu klasu, razume se, ali lice joj je bilo poznato, pa je smeškom izvojevala sebi unapređenje. Pravi potezi doneli su joj finu sobu u Brentvudu i eto je sada kako se pita šta će sledeće.
     Pustiti buvu bilo je jedna stvar, uspostaviti vezu drugo. Imala je poneko ime, poneki broj, ali postigla je samo to da su je dva puta stavili na neodređeno dugo čekanje, pa je vraćena tamo odakle je pošla. Razvila je mrežu, ostavila poruke, ali do sada ni na jednu nije dobila odgovor. Pravi posao radi koga je došla obavila je za jedno jutro; zamišljeni posao za kojim je tragala samo je titrao izazovno na nedostižnom obzorju.
     Jebi ga.
     Uzela je taksi od bioskopa nazad do Brentvuda. Taksi nije mogao da priđe pločniku zbog toga što se dugačka limuzina razbaškarila preko čitavog raspoloživog prostora, pa je morala da se provlači pored nje. Izišla je sa vlažnog vazduha prženih jarčeva u blaženu svežinu hola. Fini pamuk bluze lepio joj se za kožu poput blata. Kosa joj je bila kao da ju je kupila na sajmu, sve sa štapićem. Na recepciji je upitala ima li poruka, turobno ne očekujući nijednu. Bila je jedna.
     Oh...
     Dobro.
     Upalilo je. Otišla je u bioskop upravo zbog toga da bi naterala telefon da zazvoni. Nije mogla da podnese da sedi u sobi i da čeka.
     Pitala se. Da otvori poruku ovde dole? Od odeće sve ju je svrbelo i žudela je za tim da se svuče do gola i naprosto legne na krevet. Kada je pošla, okrenula je klimatizaciju na najnižu temperaturu i najjače izduvavanje. Ono što je trenutno želela više od svega na svetu bili su trnci. Zatim vreli tuš, pa hladan, a onda će ponovo leći na krevet, preko peškira, i osušiti se na erkondišnu. Pa će pročitati poruku. Uz možda još trnaca. Možda sve moguće stvari.
     Ne. Ono što je želela više od svega na svetu bio je posao na američkoj televiziji sa platom deset puta većom od britanske. Više od svega na svetu. Na svetu. Ono što je želela više od svega više nije bilo važeća tema.
     Sela je na fotelju u holu, ispod kencija-palme, i otvorila mali koverat sa celofanskim prozorčićem.
     'Molim pozovite', govorio je ovaj. 'Nesrećna', i davao broj. Ime je bilo Gejl Endrijus.
     Gejl Endrijus.
     To nije bilo ime koje je očekivala. Zateklo ju je nespremnu. Prepoznala ga je, ali nije odmah bila u stanju da kaže zašto. Da li je to bila sekretarica Endija Martina? Asistentkinja Hilari Bas? Martin i Bas bili su joj dva glavna kontaktna poziva koje je napravila, ili je pokušala da napravi, na NBS-u. I šta joj to znači 'nesrećna'?
     "Nesrećna?"
     Bila je u potpunosti zbunjena. Da li je to Vudi Alen pokušavao da uspostavi vezu sa njom pod lažnim imenom? Pozivni broj grada bio je 212. Znači, reč je bila o nekome u Njujorku. Ko nije bio srećan. Pa, to je malčice sužavalo stvar, zar ne?
     Vratila se recepcioneru na prijavnici.
     "Imam problem sa porukom koju ste mi upravo dali", reče ona. "Osoba koju ne poznajem pokušala je da me pozove i rekla je da nije srećna."
     Recepcioner zaviri u poruku i namršti se.
     "Poznajete li tu osobu?"
     "Ne", Triša reče.
     "Hmmm", reče recepcioner. "Zvuči kao da zbog nečega nije srećna."
     "Da", reče Triša.
     "Izgleda da ovde ima i ime", reče recepcioner. "Gejl Endrijus. Poznajete li ikoga ko se tako zove?"
     "Ne", reče Triša.
     "Imate li pojma zbog čega je nesrećna?"
     "Ne", reče Triša.
     "Jeste li pozvali ovaj broj? Ovde ima i broj."
     "Ne", reče Triša. "Upravo ste mi predali tu poruku. Samo pokušavam da dobijem još neku informaciju pre nego što pozovem taj broj. Možda bih mogla da porazgovaram sa osobom koja je primila poziv?"
     "Hmmm", reče recepcioner, pažljivo proučavajući poruku. "Ne verujem da ovde imamo ikoga ko se zove Gejl Endrijus."
     "Ne, to sam shvatila", reče Triša. "Samo sam..."
     "Ja sam Gejl Endrijus."
     Glas je dopro iza Triše. Ona se okrenu.
     "Izvinite?"
     "Ja sam Gejl Endrijus. Intervjuisali ste me jutros."
     "Oh. Oh, blagi Bože, da", reče Triša, malo porumenevši.
     "Ostavila sam poruku za vas pre dva sata. Niste se javili, pa sam navratila. Nisam želela da se mimoiđemo."
     "Oh. Ne. Razume se", reče Triša, trudeći se svim snagama da se prebaci u drugu brzinu.
     "Ne znam ja ništa o tome", reče recepcioner, za koga menjanje brzine nije bilo kritično. "Da li biste da probam da okrenem ovaj broj za vas?"
     "Ne, u redu je, hvala", reče Triša. "Snaći ću se sada."
     "Mogu da pozovem ovu sobu za vas, ukoliko će to pomoći", reče recepcioner i ponovo zaviri u poruku.
     "Ne, neće biti potrebno, hvala", reče Triša. "To je broj moje sobe. Ja sam ona za koju je poruka ostavljena. Mislim da smo sada sve razjasnili."
     "Želim vam prijatan provod", reče recepcioner.
     Triša nije naročito želela prijatan provod. Imala je posla.
     Takođe nije želela da razgovara sa Gejl Endrijus. Bila je vrlo kruta što se tiče bratimljenja sa hrišćanima. Njene kolege zvale su sagovornike iz njenih intervjua hrišćani i često su se krstile kada bi videle kako neko od njih nevino ulazi u studio na suočenje sa Trišom, naročito ukoliko bi se Triša toplo smešila i pri tom pokazivala zube.
     Ona se okrenu i ledeno nasmeši, pitajući se šta da uradi.
     Gejl Endrijus bila je fina žena od svojih četrdeset godina. Odeća joj je nepobitno spadala u okvire koje određuje skup dobar ukus, ali je takođe nepobitno bila nabacana sa tanjeg kraja tih granica. Bila je astrolog - slavan i, ukoliko su glasine bile istinite, uticajan, budući da je navodno uticala na brojne odluke koje je doneo pokojni predsednik Hadson, počev od toga kakvu aromu šlaga da koristi kojim danom u nedelji, pa do toga da li da bombarduje Damask ili ne.
     Triša ju je napala prilično divljački. Ne na osnovu toga jesu li priče o predsedniku istinite, to je sada bilo lanjski sneg. U svoje vreme madam Endrijus strasno je poricala da je savetovala predsednika Hadsona o bilo čemu izuzev o ličnim, spiritualnim ili dijetalnim stvarima, u šta navodno nije spadalo bombardovanje Damaska. (NIŠTA LIČNO, DAMASKU! - galamili su tabloidi u to vreme.)
     Ne, reč je bila o finom, malom gledištu koje je Triša potegla na temu astrologije kao takve. Madam Endrijus nije bila u potpunosti spremna za to. Triša, sa druge strane, nije bila u potpunosti spremna za revanš u hotelskom holu. Šta činiti?
     "Mogu da vas sačekam kod bara, ukoliko vam je potrebno nekoliko minuta", reče Gejl Endrijus. "Ali volela bih da porazgovaram sa vama, a večeras putujem iz grada."
     Delovala je pomalo žurno zbog nečega, pre nego kivno ili ljutito.
     "U redu", reče Triša. "Dajte mi deset minuta."
     Popela se do svoje sobe. Ponajpre, imala je toliko malo vere u sposobnosti tipa za prijem poruka na hotelskoj prijavnici da se snađe sa bilo čime toliko zapetljanim kao što je poruka, da je želela da se dvostruko osigura da joj neka poruka nije slučajno gurnuta ispod vrata. Ne bi bilo prvi put da se poruke na prijavnici i poruke ispod vrata u potpunosti razlikuju.
     Nije bilo nijedne.
     Ali signalna svetiljka na telefonu palila se i gasila.
     Ona pritisnu dugme za prijem i dobi hotelsku operatorku.
     "Ima poruka za vas od Garija Endrijusa", reče operatorka.
     "Da?" upita Triša. Nepoznato ime. "Šta kaže?"
     "Nespretan", reče operatorka.
     "Nes... kakav?" upita Triša.
     "Nespretan. Dasa kaže da nije spretan. Pretpostavljam da je želeo da to i vi saznate. Hoćete broj?"
     Kada je počela da diktira broj, Triša odjednom shvati da je reč naprosto o iskvarenoj verziji poruke koju je već imala.
     "U redu, u redu", reče ona. "Ima li drugih poruka za mene?"
     "Broj sobe?"
     Triša nije mogla da ukopča zbog čega je operatorka odjednom zatražila njen broj toliko kasno u toku razgovora, ali joj ga je svejedno dala.
     "Ime?"
     "MekMilan, Triša MekMilan", strpljivo je govorila Triša slovo po slovo.
     "Nije gospodin MakManus?"
     "Ne."
     "Nema drugih poruka za vas." Klik.
     Triša uzdahnu i ponovo pozva. Ovog puta dala je ime i broj sobe, sve redom, na samom početku. Operatorka nije pokazala ni najslabašniji titraj prepoznavanja da su razgovarale pre manje od deset sekundi.
     "Idem do bara", objasni Triša. "Do bara. Ukoliko bude telefonskog poziva za mene, da li možete da mi ga prebacite do bara?"
     "Ime?"
     Ponovile su čitav postupak još nekoliko puta, dok Triša nije bila sigurna da je sve što se može razjasniti razjašnjeno koliko se može.
     Istuširala se, obukla čistu odeću i popravila šminku veštinom profesionalca, a zatim, pogledavši krevet uz uzdah, ponovo izišla iz sobe.
     Napola je nameravala da se izvuče i sakrije.
     Ne. Ne zaista.
     Pogledala se u ogledalu u holu dok je čekala lift. Delovala je smireno i sređeno, a ukoliko je bila u stanju da zavara sebe, mogla je da zavara bilo koga.
     Moraće da sredi na čvrst način to sa Gejl Endrijus. U redu, priredila joj je gadne trenutke. Izvinjavam se, ali takva su pravila igre za sve nas - ta vrsta stvari. Madam Endrijus složila se da da intervju povodom objavljivanja nove knjige, a pojavljivanje na TV bilo je besplatna reklama. Ali ne postoje stvari poput besplatnog guranja. Ne, ponovo je izbacila tu rečenicu iz teksta.
     A desilo se ovo:
     Prošle nedelje astronomi su objavili da su najzad otkrili desetu planetu, tamo iza orbite Plutona. Tragali su za njom godinama, vođeni određenim odstupanjima u orbitama spoljašnjih planeta, a sada su je konačno pronašli i svi su bili strašno zadovoljni i svima je bilo strašno drago zbog njih i tako dalje. Planeti je dato ime Persefona, ali je brzo preimenovana u Ruperta, po papagaju nekog astronoma - postojala je neka zamorna, srceparateljna priča u vezi sa svim tim - i sve je to bilo lepo i krasno.
     Triša je sledila priču sa znatnim zanimanjem, i to iz različitih razloga.
     A onda, dok se potucala za dobrim izgovorom da ode do Njujorka na račun svoje TV kompanije, slučilo se da je opazila novinsku vest o Gejl Endrijus i njenoj novoj knjizi 'Vi i vaše planete'.
     Gejl Endrijus baš i nije bila ime koje odmah pali svetiljkicu, ali čim pomenete predsednika Hadsona, šlag i amputaciju Damaska (svet se okanuo hirurških zahvata - službeni izraz bio je 'Damasektomija'), svi su kopčali na šta ste mislili.
     Triša je u svemu tome uočila caku koju je brzo prodala svom producentu.
     Mišljenje o tome da ogromne parčekanje stenja koje se vrte po svemiru znaju nešto o vašim danima što vi ne znate svakako je pretrpelo udar zbog činjenice da se pojavila nova parčekanja stene tamo napolju o kojoj niko ranije nije znao ništa.
     Mora biti da je to poremetilo silne proračune, zar ne?
     Šta sad biva sa svim onim mapama zvezda, kretanjima planeta i ostalim stvarima? Svi smo znali (valjda) šta se dešava kada se Neptun nađe u devici i tako dalje, ali šta biva kada je Rupert u ascedentu? Zar ne treba preraditi čitavu astrologiju? Zar ne bi možda bio zgodan čas da se prizna kako je reč o hrpi brbljarija i umesto toga pređe na svinjogojstvo, čija su načela zasnovana na bar nekoj vrsti racionalne osnove? Da smo znali za Ruperta pre tri godine, da li bi predsednik Hadson jeo šlag sa ukusom kupine utorkom, a ne petkom? Možda bi Damask još postojao? Ta vrsta stvari.
     Gejl Endrijus je sve to primila srazmerno dobro. Upravo je počinjala da se oporavlja od prvobitnog naleta, kada je napravila ozbiljnu grešku i pokušala da uzdrma Trišu slatkim pričanjem o diurnalnim lukovima, pravim ascedentima i nekim od gadnijih oblasti trodimenzione geometrije.
     Na svoj šok otkrila je da joj se sve što je uputila prema Triši smesta vraćalo sa većom žestinom nego što je ona mogla da zaustavi. Niko nije upozorio Gejl da je uloga TV brbljivke za Trišu bila druga u životu. Iza kanalskog sjaja za usne, njenog coupe sauvage i kristalno plavih kontaktnih sočiva nalazio se mozak koji je za sebe, u ranijoj, napuštenoj fazi njenog života, izborio akademski stepen u matematici sa najvišim ocenama i doktorat iz astrofizike.

     Dok je ulazila u lift, Triša, blago zabrinuta, shvati da je ostavila torbicu u sobi i upita se da li da se izvuče nazad i da je uzme. Ne. Verovatno je bila bezbednija tamo gde jeste, a unutra nije bilo ničega što joj je bilo naročito potrebno. Ona pusti da se vrata zatvore za njom.
     Osim toga, reče ona sebi uz duboki uzdah, ukoliko ju je život ičemu naučio, onda je to sledeće:
     Nikada se ne vraćaj za torbicu.
     Dok se lift spuštao, gledala je u tavanicu prilično napeto. Svako ko ne poznaje dobro Trišu MekMilan rekao bi da je upravo to način na koji ljudi dižu pogled kada pokušavaju da zadrže suze. U stvari, mora biti da je gledala majušnu video kameru za bezbednost montiranu gore u uglu.

     Izmarširala je prilično žustro iz lifta minut kasnije i ponovo otišla do recepcije.
     "Hoću sada ovo da ispišem", reče ona, "jer ne bih htela da išta pođe kako ne valja."
     Ispisala je svoje ime velikim slovima na parčetu hartije, zatim svoj broj sobe, zatim 'U BARU' i dala ga recepcioneru, koji se zagleda u njega.
     "To je za slučaj da bude neka poruka za mene. U redu?"
     Recepcioner je i dalje gledao u hartiju.
     "Hoćete da vidim da li je ova u svojoj sobi?" upita on.
     Dva minuta kasnije, Triša se uz okret spusti na barsku stolicu pored Gejl Endrijus, koja je sedela ispred čaše vina.
     "Izgledali ste mi kao osoba koja bi radije sedela za barom nego povučeno za nekim stolom", reče ona.
     Bilo je istina i to pomalo iznenadi Trišu.
     "Votku?" upita Gejl.
     "Da", reče Triša sumnjičavo. Upravo je sprečila sebe da postavi pitanje: 'Kako ste znali?' ali Gejl svejedno odgovori.
     "Pitala sam barmena", reče ona sa ljubaznim osmehom.
     Barmen joj je već pripremljenu votku šarmantno gurnuo preko uglačanog mahagonija.
     "Hvala", reče Triša i oštro je promeša.
     Nije se sasvim odlučila šta da radi sa svom tom iznenadnom finoćom i rešila je da je sve to ne izbaci iz garda. Ljudi u Njujorku nisu bili fini jedni prema drugima bez dobrog razloga.
     "Madam Endrijus", reče ona čvrstim glasom. "Izvinjavam se zbog toga što ste nesrećni. Znam da smatrate kako sam jutros bila malo gruba prema vama, ali, na kraju krajeva, astrologija je samo popularna zabava, što je sasvim u redu. To je deo šou biznisa i to deo koji ste dobro obavili i želim vam sve najbolje sa tim. To je fina zabava. Međutim, nije posredi naučna disciplina i ne sme se pogrešno uzeti kao takva. Mislim da je to nešto što smo jutros obe zajedno veoma uspešno pokazale, a pri tom smo stvorile nešto zabave za narod, što obe radimo da bismo zaradile za život. Izvinjavam se zbog toga što ste imali problema sa time."
     "Ja sam savršeno srećna", reče Gejl Endrijus.
     "Oh", reče Triša, ne sasvim sigurna šta sad da radi. "U vašoj poruci pisalo je da niste srećni."
     "Ne", reče Gejl Endrijus. "U poruci sam rekla da mislim kako vi niste srećni, pa sam se pitala zbog čega."
     Triša se oseti kao da ju je neko šutnuo u potiljak. Ona zatrepta.
     "Šta?" upita tiho.
     "Ima neke veze sa zvezdama. Izgledali ste vrlo ljutito i nesrećno u pogledu nečega vezanog za zvezde i planete dok smo raspravljale i to me je brinulo, pa sam zato došla da vidim da li ste dobro."
     Triša se upiljila u nju. "Madam Endrijus..." poče ona, a onda shvati da je način na koji je to izgovorila zvučao baš ljutito i nesrećno, što je prilično podrivalo pobunu na koju se upravo spremala.
     "Molim vas, zovite me Gejl, ukoliko je to u redu."
     Triša je samo zbunjeno gledala.
     "Ja znam da astrologija nije nauka", reče Gejl. "Razume se da nije. Reč je naprosto o proizvoljnom skupu pravila kao što su šah, tenis ili... kako se zvaše ona čudna stvar koju igrate vi Britanci?"
     "Ovaj, kriket? Samoprebacivanje?"
     "Parlamentarna demokratija. Pravila su se tek onako našla u svemu tome. Ona nemaju nikakvog smisla, izuzev u pogledu samih sebe. Ali kada krenete da primenjujete ta pravila, počnu da se dešavaju raznorazni procesi i vi onda otkrivate sve moguće stvari o ljudima. Pravila u astrologiji slučajno su vezana za zvezde i planete, ali mogle bi biti i o patkama i patkovima - ne bi bilo nikakve razlike. Reč je naprosto o načinu razmišljanja o problemu koji dopušta da počnu da se pomaljaju obrisi problema. Što više pravila, što tanja pravila, što proizvoljnija, utoliko bolje. To je kao kada bacite pregršt fine grafitne prašine na parče hartije da vidite skrivena udubljenja. Dopušta vam da uočite reči koje su bile napisane na parčetu hartije iznad njega, koje je sada odneto i skriveno. Grafit nije bitan. On je naprosto sredstvo za otkrivanje udubljenja. I tako, vidite, astrologija nema nikakve veze sa astronomijom. Naprosto, stoji u vezi sa načinom na koji ljudi misle o drugim ljudima.
     I zbog toga, kada ste se jutros, ne znam, toliko osećajno usredsredili na zvezde i planete, počela sam da razmišljam: nije ona ljuta na astrologiju, ona je, u stvari, ljuta i nesrećna zbog pravih zvezda i planeta. Ljudi obično bivaju nesrećni i ljuti kada nešto izgube. To je sve što mi je padalo na pamet i nisam bila u stanju da u svemu nađem imalo više smisla. Zbog toga sam došla da vidim da li ste u redu."
     Triša je bila zgranuta.
     Jedan deo njenog mozga već je počeo da proizvodi najraznovrsnije stvari. Bio je zaposlen izmišljanjem svih mogućih vrsta pobijanja vezanih za to koliko su smešni horoskopi po časopisima i kakve sve vrste statističkih trikova igraju sa ljudima. Ali sve to postepeno iščile, jer je ovaj deo shvatio da ostatak mozga ne sluša. Bila je u potpunosti zgranuta.
     Upravo joj je potpuni stranac rekao nešto što je držala u najdubljoj tajnosti tokom sedamnaest godina.
     Ona se okrenu da pogleda Gejl.
     "Ja..."
     Zaustavila se.
     Majušna kamera za obezbeđenje iza bara okrenula se da joj sledi pokret. To ju je u potpunosti smelo. Većina ljudi ne bi to ni primetila. Stvar nije sazdana tako da bude primetna. Nije bila sazdana da nagovesti kako danas čak i najskuplji i najelegantniji hotel u Njujorku ne može da bude siguran da mu klijentela neće iznenada izvući pištolj ili se pojaviti bez kravate. Ali, iako je bila pažljivo skrivena iza votke, nije mogla da zavara pomno brušeni instinkt TV voditeljke, koja je morala tačno da zna kada se kamera okreće da je gleda.
     "Nešto nije u redu?" upita Gejl.
     "Ne, ja... htedoh da kažem kako ste me prilično zapanjili", reče Triša. Ona odluči da ne obraća pažnju na kameru obezbeđenja. To se samo mašta igrala sa njom zbog toga što je toliki deo uma danas posvetila televiziji. Nije to bilo prvi put. Kamera za osmatranje saobraćaja, bila je ubeđena, okrenula se da je gleda dok je prolazila pored nje, a kamera obezbeđenja u Blumingdejlu kao da je naročito uživala u tome da je posmatra kako oprobava šešire. Očigledno je malo počela da šizi. Čak joj se pričinilo da je jedna ptičica u Central parku prilično napeto piljila u nju.
     Odlučila je da sve izbaci iz uma i gucnula votku. Neko je išao oko bara i pitao ljude da li su oni gospodin MakManus.
     "U redu", reče ona i iznenada se otvori. "Ne znam kako ste to iskopali, ali..."
     "Nisam iskopala, kako to vi kažete. Naprosto sam slušala šta ste govorili."
     "Ono što sam izgubila bio je, čini mi se, čitav drugi život."
     "Svakome se to dešava. Svakog trenutka svakoga dana. Svaka odluka koju donesemo, svaki dah koji udahnemo, otvara neka vrata i zatvara mnoga druga. Većinu i ne primetimo. Neka primetimo. Izgleda kao da ste vi primetili jedna od njih."
     "Oh, da, primetila sam", reče Triša. "U redu. Evo. Sasvim je jednostavno. Pre mnogo godina srela sam jednog tipa na nekoj žurki. Rekao je da je sa druge planete i pitao da li bih da pođem sa njim. Rekla sam da, u redu. Bila je to takva vrsta žurke. Rekla sam mu da sačeka dok odem po torbicu, a onda sam rekla da će mi biti drago da odem na drugu planetu sa njime. On mi reče da mi torbica nije potrebna. Ja sam mu kazala da je očigledno došao sa neke vrlo zaostale planete, inače bi znao da žena uvek mora da ima sa sobom torbicu. Postao je malo nestrpljiv, ali nisam htela da pojurim navrat-nanos samo zbog toga što je rekao da je sa druge planete.
     Otišla sam na sprat. Bilo mi je potrebno izvesno vreme da pronađem torbicu, ali je onda neko drugi bio u kupatilu. Kada sam sišla, njega nije bilo."
     Triša zastade.
     "I...?" upita Gejl.
     "Vrata vrta bila su otvorena. Izišla sam. Videla su se svetla. Nekakva svetlucava stvar. Stigla sam upravo na vreme da vidim kako se diže u nebo, bez zvuka proleće kroz oblake i nestaje. To je bilo to. Kraj priče. Kraj jednog života i početak drugog. Ali teško da i trenutak ovog života prolazi, a da se ne upitam za neko drugo ja. Ono ja koje se nije vratilo po torbicu. Osećam se kao da je ona tamo negde, a ja koračam po njenoj senci."
     Neki član hotelskog osoblja sada je išao oko bara i pitao ljude da li su oni gospodin Miler. Niko nije bio.
     "Stvarno mislite da je to... bila osoba sa druge planete?" upita Gejl.
     "Oh, svakako. Bio je tu svemirski brod. Oh, a on je imao dve glave."
     "Dve? Zar niko nije primetio?"
     "Bila je to kostimirana zabava."
     "Shvatam..."
     "A on je preko nje stavio kavez za ptice, razume se. Sa tkaninom preko kaveza. Pretvarao se da ima papagaja. Kucnuo bi po kavezu, a ovaj je brbljao gomilu tupavih stvari tipa 'slatka Poli', kreštao i tako dalje. Onda je na trenutak svukao tkaninu i počeo da urla od smeha. Unutra je bila još jedna glava i smejala se sa njim. Bio je to trenutak koji me je dobrano uzdrmao, mogu vam reći."
     "Uverena sam da ste, po svoj prilici, učinili pravu stvar, zar ne, draga moja?" upita Gejl.
     "Ne", reče Triša. "Ne, nisam. I nisam mogla da nastavim posao kojim sam se ranije bavila. Znate, bila sam astrofizičar. Ne možete biti valjan astrofizičar ukoliko ste u stvarnosti sreli nekoga sa druge planete ko je imao drugu glavu što se pretvarala da je papagaj. Naprosto, ne ide. Bar meni nije išlo."
     "Vidim da bi bilo teško. I to je verovatno razlog što ste pomalo oštri prema ljudima koji pričaju ono što zvuči kao potpuna besmislica."
     "Da", reče Triša. "Pretpostavljam da ste u pravu. Izvinjavam se."
     "U redu je."
     "Uzgred, vi ste prva osoba kojoj sam ovo ispričala."
     "Baš sam se pitala. Jeste li udati?"
     "Ovaj, nisam. Ovih dana to je baš teško tačno znati, zar ne? Ali u pravu ste što ste to pitali, jer verovatno je to razlog. Bila sam prilično blizu da to učinim dva puta, uglavnom zbog toga što sam želela dete. Ali svaki momak završavao je tako što me je pitao zbog čega se neprestano obazirem. Šta da mu kažem? U jednom trenutku čak sam pomislila kako bih mogla otići do banke sperme i oprobati sreću. Da dobijem nečije dete nasumce."
     "Ne biste to ozbiljno učinili, zar ne?"
     Triša se nasmeja. "Verovatno ne. Nikada nisam otišla i proverila u stvarnosti. Nikada nisam učinila pravu stvar. Priča mog života. Nikada nisam učinila baš pravu stvar. Pretpostavljam da sam zbog toga na televiziji. Tamo ništa nije stvarno."
     "Izvinite, madam, da li je vaše ime Triša MekMilan?"
     Triša se obazre iznenađeno. Pored nje stajao je čovek sa vozačkom kapom.
     "Da", reče ona, u trenutku ponovo sabrana.
     "Madam, tražim vas otprilike jedan sat. U hotelu mi rekoše da nemaju nikoga ko se tako zove, ali proverio sam u uredu gospodina Martina i oni mi rekoše da je ovo nepobitno mesto u kome ste odseli. Zato ih ja ponovo upitam, oni i dalje govore da nikada nisu čuli za vas, pa ih nateram da probaju da pošalju momka po vas, a oni i dalje ne mogu da vas pronađu. Na kraju nateram ured da mi faksom pošalje vašu sliku u kola i pođem sam da vidim."
     On baci pogled na sat.
     "Možda sada malo kasnimo, ali hoćete li svejedno da pođemo?"
     Triša je bila zapanjena.
     "Gospodin Martin? Mislite Endi Martin sa NBS?"
     "Tako je, madam. Proba za US/AM."
     Triša skoči sa stolice. Nije mogla podneti ni da pomisli na sve poruke upućene gospodinu MakManusu i gospodinu Mileru.
     "Samo, moramo da požurimo", reče vozač. "Koliko sam ja čuo, gospodin Martin smatra da bi možda vredelo probati britanski naglasak. Njegov šef u mreži sav se uskopistio protiv te zamisli. To je gospodin Zvingler, a ja slučajno znam da večeras leti na obalu, jer treba da ga pokupim i prebacim na aerodrom."
     "U redu", reče Triša. "Spremna sam. Idemo."
     "U redu, madam. To je ona velika limuzina ispred ulaza."
     Triša se okrenu Gejli. "Izvinite", reče ona.
     "Idite! Idite!" reče Gejl. "I srećno. Uživala sam u susretu sa vama."
     Triša posegnu za torbicom da ostavi nešto gotovine.
     "Prokleta bila", reče ona. Ostavila ju je na spratu.
     "Ja častim piće", bila je uporna Gejl. "Stvarno. Bilo je zanimljivo."
     Triša uzdahnu.
     "Čujte, stvarno mi je žao zbog onoga jutros i..."
     "Ne govorite više ni reč. Sve je u redu. To je samo astrologija. Bezopasna je. Nije kraj sveta."
     "Hvala." Gonjena naglim porivom, Triša je zagrli.
     "Imate sve što vam treba?" upita vozač. "Nećete da odete po torbicu ili tako nešto?"
     "Ukoliko ima išta što me je život naučio", reče Triša, "onda je to sledeće: nikada se ne vraćaj po torbicu."

     Nešto više od sat kasnije, Triša sede na jedan od dva kreveta u svojoj hotelskoj sobi. Nekoliko minuta nije se pomerila. Samo je gledala torbicu, koja je nevino počivala na drugom krevetu.
     U rukama joj je bila poruka od Gejl Endrijus, u kojoj je pisalo: 'Nemojte biti previše razočarani. Slobodno me nazovite ukoliko želite da porazgovaramo o tome. Na vašem mestu ja bih ostala kod kuće sutra uveče. Odmorite se. Ali ne sekirajte se zbog mene, i bez brige. To je samo astrologija. Nije kraj sveta. Gejl."
     Vozač je bio savršeno u pravu. U stvari, vozač je, izgleda, bolje znao šta se dešava u NBS-u od ijedne osobe koju je srela u toj organizaciji. Martin je bio zainteresovan, Zvingler nije. Dobila je jedno jedino snimanje da dokaže da je Martin u pravu i uprskala ga je.
     Oh, dobro. Oh, dobro, oh, dobro, oh, dobro.
     Vreme za povratak kući. Vreme da telefonira avio-prevozniku i vidi da li još može da stigne večeras na noćni let za Hitrou. Posegla je za velikim telefonskim imenikom.
     Oh. Sve po redu.
     Ponovo je spustila imenik, uzela torbicu i odnela je u kupatilo. Spustila ju je i izvadila malu, plastičnu kutiju u kojoj su joj bila kontaktna sočiva, bez kojih nije bila u stanju da čita kako valja ni sa hartija sa tekstom, niti sa idiota.
     Dok je stavljala sićušne plastične diskove u oči, razmišljala je da ukoliko postoji stvar kojoj ju je život naučio, onda je to da postoje prilike kada se ne treba vraćati po torbicu, ali i druge prilike kada treba. Tek je trebalo da je nauči da pravi razliku između ta dva tipa prilika.

3.

     'Autostoperski vodič kroz Galaksiju' imao je, u onome što sa smehom zovemo prošlošću, mnogo toga da kaže na temu paralelnih svemira. Međutim, veoma malo od svega toga uopšte je pojmljivo bilo kome ispod nivoa naprednog božanstva, a pošto je sada dobro poznata činjenica da su sva poznata božanstva stvorena dobra tri milionita dela sekunde posle početka Vaseljene, umesto, kao što su to obično tvrdila, nedelju dana pre toga, ona već imaju da nam objasne mnogo toga i zbog toga trenutno nisu raspoloživa da daju komentar na temu napredne fizike.
     Jedina ohrabrujuća stvar koju 'Vodič' kaže u vezi sa paralelnim svemirima jeste da nemate ni najblažih izgleda da to razumete. Prema tome, možete da govorite: 'Šta?' i 'Eh?', pa čak i da ukrstite očima i počnete da blebećete ukoliko vam se to dopada, sve bez ikakvog straha da napravite budalu od sebe.
     Prva stvar koju treba shvatiti u vezi sa paralelnim svemirima, kaže 'Vodič', jeste da oni nisu paralelni.
     Takođe je bitno shvatiti da oni nisu, strogo govoreći, ni svemiri, ali biće najlakše ukoliko se potrudite da to shvatite malo kasnije, pošto prethodno shvatite da sve što ste shvatili do tog trenutka nije istina.
     Razlog što oni nisu svemiri jeste taj što nijedan dati svemir nije, zapravo, stvar po sebi, već samo način gledanja na ono što je tehnički poznato kao ČZOZ, ili Čitava Zbirka Opšte Zbrke. Čitava Zbirka Opšte Zbrke takođe, zapravo, ne postoji, ali predstavlja zbir svih različitih načina na koji bi se mogla posmatrati kada bi je bilo.
     Razlog što svemiri nisu paralelni jeste isti onaj razlog zbog koga more nije paralelno. To ništa ne znači. Možete seckati Čitavu Zbirku Opšte Zbrke kako god vam se dopada - i, uopšte uzev, doći ćete do nečega što će neko zvati domom.
     Budite stoga sada slobodni da blebećete koliko god vas volja.
     Zemlju koja nas ovde zanima, usled naročite orijentacije u Čitavoj Zbirci Opšte Zbrke, pogodio je jedan neutrino, dok druge Zemlje nije.
     Nije velika stvar kada vas pogodi neutrino.
     Zapravo, teško je zamisliti išta mnogo sitnije čime bi se neko mogao nadati da će biti pogođen, tako da biti pogođen neutrinom nije samo po sebi naročito neuobičajen događaj za nešto veličine Zemlje. Daleko od toga. Bila bi to neuobičajena nanosekunda kada Zemlju ne bi pogodilo nekoliko milijardi neutrina u prolazu.
     Razume se, sve zavisi od toga na šta mislite kada kažete 'biti pogođen', shvatajući da se materija gotovo u potpunosti sastoji baš ni od čega. Izgledi da neutrino zaista pogodi nešto dok putuje kroz čitavu tu urlajuću prazninu grubo su uporedivi sa verovatnoćom da sa krstarećeg boinga 747 nasumce bacite kuglični ležaj i pogodite, na primer, sendvič sa jajima.
     Svejedno, taj neutrino pogodio je nešto. Ništa strašno bitno u opštoj razmeri stvari, mogli biste reći. Ali problem, kada izložite tako, jeste u tome da njime, zapravo, izričete trućanja jednog onakvog blebetala ukrštenih očiju. Jednom kada se nešto zaista dogodi u nečemu tako divljački složenom kao što je Vaseljena, Kevin će ga znati gde će se sve to okončati - pri čemu je 'Kevin' bilo koji nasumce odabrani entitet koji nema blage veze sa bilo čime.
     Ovaj neutrino pogodio je jedan atom.
     Atom je bio deo molekula. Molekul je bio deo nukleinske kiseline. Nukleinska kiselina bila je deo gena. Gen je bio deo genetskog koda za rast... i tako dalje. Ishod je bio taj da je jednoj biljki izrastao list viška. U Eseksu. Ili onome što će, posle mnogo halabuke i mesnih teškoća geološke prirode, postati Eseks.
     Biljka je bila detelina. Razbacivala je svoju nadgradnju, što će reći seme, oko sebe na izuzetno delotvoran način i ubrzo postala preovlađujući tip deteline na svetu. Tačna uzročno-posledična veza između te sićušne biološke zgode i nekoliko drugih sitnijih varijacija u tom odsečku Čitave Zbirke Opšte Zbrke - kao što su, recimo, to da Triša MekMilan nije otišla sa Zaphodom Biblbroksom, nenormalno niske cene sladoleda sa ukusom američkog oraha, ili činjenica da Zemlju na kojoj se sve to odigralo nisu uništili Vogoni da bi napravili prolaz za novu hipersvemirsku obilaznicu - trenutno počiva pod brojem 4.763.984.132 na listi prioriteta istraživačkih projekata MaksiMegalonskog univerziteta i niko od onih koji se sreću na molitvama kraj bazena izgleda da ne oseća nimalo hitnje u vezi sa tim problemom.

4.

     Triša poče da oseća kako se svet urotio protiv nje. Znala je da je taj osećaj savršeno normalan posle noćnog leta na istok, kada iznenada treba da se boriš sa čitavim jednim danom koji te tajanstveno ugrožava i za koji nisi ni najmanje pripremljena. Pa ipak.
     Na travnjaku su se videli tragovi.
     Nije, zapravo, baš Bog zna koliko marila za tragove na svom travnjaku. Tragovi na njenom travnjaku mogli su da odu i skoče kroz prozor što se nje tiče. Bila je subota ujutro. Upravo je stigla kući iz Njujorka i osećala se umorno, na kraj živaca i paranoidno i jedino je želela da ode u krevet dok radio tiho svira i da postepeno utone u san uz zvuke Neda Šerina koji strašno pametno priča o nečemu.
     Ali Erik Bartlet nije nameravao da je pusti da utekne, a da dobro ne pogleda tragove. Erik je bio stari vrtlar koji je dolazio iz sela subotom izjutra da joj bode po vrtu štapom. Nije verovao u ljude koji rano izjutra dolaze iz Njujorka. Nije se uklapao u to. Bilo je to protivprirodno. Ali verovao je bukvalno u gotovo sve drugo.
     "Verovatno oni vanzemaljci", reče on, naginjući se i gurkajući ivice malih udubljenja štapom. "Mnogo slušam o vanzemaljcima ovih dana. Sve nešto imam osećaj da su to oni."
     "Zar?" upita Triša i krišom pogleda na sat. Deset minuta, računala je. Biće u stanju da stoji uspravno još deset minuta. Onda će se naprosto preturiti, bila u spavaćoj sobi ili i dalje ovde u vrtu. I to ukoliko bude morala samo da stoji. Ako bude još prisiljena da pametno klima glavom i govori: 'Zar?' s vremena na vreme, to bi moglo da skreše vreme na pet minuta.
     "O, da", reče Erik. "Ponekad dođu ovamo, slete vam na travnjak, a onda opet odzuje, ponekad sa vašom mačkom. Gospođa Vilijams iz pošte, njenu mačku - znate, onu žućkastu - kidnapovali su vanzemaljci. Naravno, vratili su je sutradan, ali bila je veoma neobično raspoložena. Čitavog jutra se šunjala, a onda je popodne zaspala. Obično je bilo obrnuto, u tome je stvar. San izjutra, šunjanje popodne. Pomešale joj se vremenske zone, razumete, od boravka na međuplanetnoj letelici."
     "Razumem", reče Triša.
     "Još su je i obojili prugasto, kaže ona. Ovi tragovi su baš od one vrste tragova kakve bi verovatno ostavile njihove letelice."
     "Ne mislite da je to od kosačice?" upita Triša.
     "Da su tragovi više okrugli, rekao bih da je tako, ali ovi su baš valjkasti, vidite. Sve u svemu, mnogo više vanzemaljski."
     "Reč je o tome da ste pomenuli kako se kosačica pokvarila; trebalo bi je srediti, inače će početi da kopa rupe po travnjaku."
     "Stvarno sam to rekao, gospođice Triša, i stojim iza toga što sam rekao. Ne kažem ja da sto posto nije kosačica, samo kažem šta mi izgleda verovatnije, kad uzmete u obzir oblik rupa. Dođu preko onog drveća, razumete, u svojim modulima za spuštanje..."
     "Eriče..." reče Triša strpljivo.
     "Nego, znate šta, gospođice Triša", reče Erik. "Da pogledam ja tu kosačicu, kao što sam hteo prošle nedelje, a vas ću da ostavim na miru da radite šta vas je volja."
     "Hvala, Eriče", reče Triša. "U stvari, sada idem u krevet. Uzmite šta god vam treba iz kuhinje."
     "Hvala, gospođice Triša, i neka je sa srećom", reče Erik. On se saže i podiže nešto sa travnjaka.
     "Gle", reče. "Detelina sa tri lista. Za sreću, razumete."
     On pažljivo pogleda da proveri da li je prava detelina sa tri lista, a ne normalna četvorolisna kojoj je jedan list otpao. "Ali da sam ja na vašem mestu, pazio bih na znakove muvanja svemiraca po ovim krajevima." On prodornim pogledom odmeri obzorje. "Naročito iz pravca Henlija."
     "Hvala, Eriče", reče Triša ponovo. "Hoću."
     Ona ode u krevet, pa je nevezano sanjala o papagajima i drugim pticama. Popodne je ustala i nespokojno se muvala po okolini, nesigurna šta bi da radi tokom ostatka dana, odnosno, zapravo, tokom ostatka života. Provela je najmanje jedan sat u premišljanju da li da krene do grada i provede veče kod Stavra. Bilo je to trenutno glavno mesto navraćanja visokotiražnih medijskih ljudi, a kada bi videla dva prijatelja možda bi se lakše vratila u kolotečinu. Na kraju je odlučila da pođe. Zamisao nije bila loša. Tamo je obično bilo zabavno. Veoma drag bio joj je i sam Stavro, Grk čiji je otac bio Nemac - prilično čudna kombinacija. Triša je pre dve večeri otišla u 'Alfu', Stavrov prvobitni klub u Njujorku; vodio ga je njegov brat Karl, koji je o sebi mislio kao o Nemcu čija je mati Grkinja. Stavro bi bio veoma srećan da čuje kako je Karl uprskao vođenje njujorškog kluba i Triša će zato otići i usrećiti ga. Nije bilo baš previše ljubavi između Stavra i Karla Milera.
     U redu. To će da učini.
     Sledeći sat provela je premišljajući šta da obuče. Najzad se odlučila za slatku haljinicu koju je kupila u Njujorku. Telefonirala je prijateljici da vidi koga će biti u klubu te večeri i saznala da je ovaj čitave večeri zatvoren zbog neke privatne zabave povodom venčanja.
     Pade joj na pamet kako je pokušaj da živiš u skladu sa nekakvim planom otprilike kao kada pokušavaš da kupiš sastojke za neki recept u supermarketu. Dobiješ jedna od onih kolica koja naprosto neće da idu u pravcu u kome ih gurneš i završiš tako što moraš da kupiš potpuno druge stvari. Šta onda radiš sa time? Šta radiš sa receptom? Nije znala.
     Uglavnom, te večeri vanzemaljski svemirski brod sleteo joj je na travnjak.