5.

     Gledala ga je kako dolazi iz pravca Henlija, najpre uz blagu radoznalost, pitajući se kakve su to svetlosti. Stanujući, kao što je to već bio slučaj, ne baš na milion milja od Hitroua, navikla se da vidi svetla na nebu. Doduše, obično ne tako kasno uveče, niti tako nisko, i to je bio razlog što je bila blago radoznala.
     Kada je to, šta god već bilo, počelo da prilazi sve bliže, radoznalost poče da joj se pretvara u zbunjenost.
     'Hmmm', pomisli ona, a to je bilo otprilike sve dokle je bila u stanju da dogura sa razmišljanjem. I dalje se osećala ošamućeno i osećaj za vreme bio joj je poremećen, a poruke koje joj je jedan deo mozga vredno slao nisu obavezno stizale na vreme ili na pravo mesto. Izišla je iz kuhinje gde je kuvala sebi kafu i otišla da otvori vrata prema vrtu. Duboko je udahnula sveži večernji vazduh, koraknula napolje i podigla pogled.
     Nešto veliko otprilike poput krupnije prikolice za kampovanje bilo je parkirano na nekih stotinu stopa iznad njenog travnjaka.
     Bilo je zaista tamo. Lebdelo je. Gotovo bez zvuka.
     Nešto se pokrenu duboko u njoj.
     Ruke joj lagano padoše niz bokove. Nije primetila da joj vrela kafa curi preko stopala. Jedva da je disala dok se lagano, palac po palac, stopu po stopu, letelica spuštala. Svetla su joj blago plesala po tlu, kao da ga oprobavaju i opipavaju. Igrala su po njoj.
     Izgledalo je sasvim neverovatno da će joj se prilika ponovo pružiti. Da li ju je pronašao? Da li se vratio?
     Letelica je silazila sve niže i niže sve dok se najzad nije bez zvuka spustila na njen travnjak. Nije izgledala baš kao ona koju je pre toliko godina videla kako odlazi, ali palacava svetla na noćnom nebu teško je razlučiti u jasne oblike.
     Tišina.
     Onda jedno klik i zujanje.
     Zatim još jedno klik i zujanje. Klik, zu, klik, zu.
     Vrata skliznuše u stranu i prosuše svetlost prema njoj preko travnjaka.
     Čekala je, ustreptala.
     Jedna prilika stade tako da su joj se obrisi ocrtavali na svetlu, zatim još jedna, pa još jedna.
     Krupne oči lagano su treptale prema njoj. Ruke behu lagano dignute u znak pozdrava.
     "MekMilan?" upita najzad jedan glas - neobičan, tanki glas koji je sa teškoćom izlazio nakraj sa slogovima. "Triša MekMilan. Madam Triša MekMilan?"
     "Da", reče Triša, gotovo bez glasa.
     "Posmatrali smo vas."
     "P... posmatrali? Mene?"
     "Da."
     Gledali su je neko vreme; krupne oči išle su gore-dole po njoj veoma lagano.
     "Izgledate manji u stvarnom životu", reče jedan od posmatrača najzad.
     "Šta?" upita Triša.
     "Da."
     "Ne... ne razumem", reče Triša. Razume se, nije očekivala ništa od svega toga, ali čak i za nešto što nije očekivala stvar se nije odigravala na način kako je očekivala. Ona najzad reče: "Jeste li... jeste li vi od... Zaphoda?"
     Pitanje kao da izazva zgranutost tri prilike. Oni počeše da raspravljaju na nekom svom štektavom jeziku, a onda joj se ponovo okrenuše.
     "Ne verujemo. Nismo, koliko je nama poznato", odvrati jedan.
     "Gde je taj Zaphod?" upita drugi i pogleda noćno nebo.
     "Ne... Ne znam", reče Triša bespomoćno.
     "Da li je daleko odavde? U kom pravcu? Nama nije poznato."
     Sa bolom u srcu Triša shvati da oni nemaju pojma o kome to ona govori. Niti čak o čemu govori. Ponovo je čvrsto stegla svoja nadanja, spakovala ih u stranu i prebacila mozak u drugu brzinu. Nema svrhe da bude razočarana. Mora se probuditi pred činjenicom da ovde ima novinarsku lovinu stoleća. Šta da uradi? Da se vrati kući po video kameru? Neće li oni naprosto nestati dok se vrati? Bila je baš spetljana u pogledu strategije. Teraj ih da pričaju, pomisli ona. Smislićeš šta treba kasnije.
     "Posmatrali ste... mene?"
     "Sve vas. Sve na vašoj planeti. TV. Radio. Telekomunikacije. Kompjutere. Video kola. Robne kuće."
     "Šta?"
     "Vozne parkove. Sve. Mi posmatramo sve."
     Triša je piljila u njih.
     "To mora da je strašno dosadno", lupi ona.
     "Da."
     "Pa zašto onda..."
     "Izuzev..."
     "Da? Izuzev šta?"
     "Zabavnih emisija. Baš volimo zabavne emisije."
     Nastala je strašno duga tišina tokom koje je Triša gledala vanzemaljce, a vanzemaljci su gledali nju.
     "Ima nešto što bih volela da uzmem u kući", reče Triša vrlo otresito. "Znate šta. Da li biste vi, ili jedan od vas, ušli unutra sa mnom da malo bacite pogled?"
     "Vrlo rado" rekoše svi oduševljeno.

     Sva trojica stajala su malo nespretno u njenoj dnevnoj sobi, dok je ona jurcala i uzimala video kameru, 35mm kameru, video rekorder, svaku napravu za snimanje koju je mogla da dohvati. Svi su bili tanušni i, pod domaćim osvetljenjem, nekako bledoljubičasto zeleni.
     "Začas ću ja, momci", reče Triša dok je preturala po ladicama da nađe rezervne trake i film.
     Svemirci su gledali police na kojima je držala kompakt diskove i stare ploče. Jedan od njih sasvim blago munu drugoga.
     "Gle", reče on. "Elvis."
     Triša stade i poče opet da pilji u njih.
     "Dopada vam se Elvis?" upita ona.
     "Da", rekoše oni.
     "Elvis Prisli?"
     "Da."
     Ona zbunjeno zavrte glavom dok je pokušavala da ugura novu traku u video kameru.
     "Neki vaši ljudi", reče jedan posetilac uz oklevanje, "veruju da su Elvisa kidnapovali vanzemaljci."
     "Šta?" upita Triša. "A jesu li?"
     "Moguće."
     "Hoćete da kažete da ste vi kidnapovali Elvisa?" jeknu Triša. Pokušavala je da zadrži dovoljno hladnokrvnosti da ne ubrlja opremu, ali ovo je bilo gotovo previše za nju.
     "Ne. Ne mi", reče gost. "Vanzemaljci. To je vrlo zanimljiva mogućnost. Često razgovaramo o tome."
     "Moram ovo da spustim", promrmlja Triša za sebe. Proverila je da li joj je traka valjano ubačena u video i da li ovaj radi kako treba. Uperila je kameru u njih. Nije je prinela oku zbog toga što nije htela da ih poplaši. Ali bila je dovoljno iskusna da bi bila u stanju uspešno da snima sa boka.
     "U redu", reče ona. "A sada mi polako i pažljivo ispričajte ko ste. Ti prvi", reče ona onome sleva. "Kako se zoveš?"
     "Ne znam."
     "Ne znaš."
     "Ne."
     "Shvatam", reče Triša. "A šta je sa vama dvojicom?"
     "Ne znamo."
     "Dobro. U redu. Možda mi možete reći odakle ste?"
     Zavrteli su glavama.
     "Ne znate odakle ste?"
     Ponovo su zavrteli glavama.
     "Tako, dakle", reče Triša. "Kakav ste... ovaj..."
     Brljala je, ali, budući da je bila profesionalac, držala je kameru mirno dok je to činila.
     "Mi smo u poslanstvu", reče jedan svemirac.
     "U poslanstvu? U poslanstvu u kome treba da učinite - šta?"
     "Ne znamo."
     I dalje je mirno držala kameru.
     "Pa, zašto ste onda ovde na Zemlji?"
     "Došli smo da te odvedemo."
     Mirna kao kamen, mirna kao kamen. Mogla bi da koristi stativ. U stvari, upitala se da li bi trebalo da upotrebi stativ. To se upitala zbog toga što joj je to dalo trenutak ili dva da svari ono što su upravo rekli. Ne, pomisli, držanje u ruci pruža više slobode. Takođe je pomislila: u pomoć, šta da radim?
     "Zašto ste", upita ona smireno, "došli da me vodite?"
     "Zato što smo izgubili razum."
     "Izvinite", reče Triša. "Moraću da uzmem stativ."
     Izgledali su dovoljno srećno i zadovoljno tamo gde su se zatekli, ne radeći ništa, dok je Triša na brzinu tražila stativ i montirala kameru na njega. Lice joj je bilo potpuno nepokretno, ali nije imala ni najblažu predstavu o tome šta se dešava i šta da misli o svemu tome.
     "U redu", reče ona kada je bila spremna. "Zašto..."
     "Dopao nam se tvoj intervju sa astrologom."
     "Gledali ste ga?"
     "Mi sve gledamo. Veoma se zanimamo za astrologiju. Dopada nam se. Veoma je zanimljiva. Nije sve zanimljivo. Astrologija je zanimljiva. Šta nam zvezde govore. Šta zvezde predviđaju. Dobro bi nam došle takve informacije."
     "Ali..."
     Triša nije znala odakle da počne.
     Pomiri se sa tim, pomisli ona. Nema svrhe da pokušavaš da predvidiš išta u čitavoj ovoj zbrci.
     I tako je rekla: "Ali ja ništa ne znam o astrologiji."
     "Zato mi znamo."
     "Vi znate?"
     "Da. Pratimo svoje horoskope. Vrlo smo oduševljeni time. Imamo prilike da vidimo sve vaše novine i časopise i oduševljeni smo njima. Ali naš vođa kaže da imamo problem."
     "Imate vođu?"
     "Da."
     "Kako se zove?"
     "Ne znamo."
     "Kako on kaže da se zove, Hrista mu? Izvinite, to ću morati da isečem. Kako on kaže da se zove?"
     "Ne zna ni on."
     "Kako onda znate da vam je vođa?"
     "Preuzeo je komandu. Kaže da neko mora da radi nešto tamo."
     "Ah!" reče Triša, uhvativši se za trag. "A gde je to 'tamo'?"
     "Rupert."
     "Šta?"
     "Vaši ljudi zovu je Rupert. Deseta planeta od vašeg Sunca. Tamo smo nastanjeni mnogo godina. Tamo je izuzetno hladno i nezanimljivo. Ali dobro za posmatranje."
     "Zašto nas posmatrate?"
     "To je jedino što umemo da radimo."
     "U redu", reče Triša. "Dobro. Kakav je to problem o kome priča vaš vođa?"
     "Triangulacija."
     "Molim?"
     "Astrologija je veoma precizna nauka. To znamo."
     "Pa...", reče Triša, a zatim ostavi stvar na tome.
     "Ali precizna je za vas ovde na Zemlji."
     "D... a... a..." Imala je gadan osećaj da je počela nejasno da nazire nešto.
     "I zato, kada se Venera rađa u Jarcu, na primer, to je sa Zemlje. Kako to deluje ako smo mi na Rupertu? Šta ukoliko se Zemlja rađa u Jarcu? Teško je za nas da to znamo. Među stvarima koje smo zaboravili, a za koje mislimo da su mnoge i duboke, nalazi se i trigonometrija."
     "Da raščistimo", reče Triša. "Želite da pođem sa vama na... Ruperta..."
     "Da."
     "Da vam preračunam horoskope tako da uzmu u obzir relativne položaje Zemlje i Ruperta?"
     "Da."
     "Dobijam li ekskluzivna prava?"
     "Da."
     "Vaša sam", reče Triša, razmišljajući kako bi u najgorem slučaju mogla da proda priču 'Nešnal Inkvajereru'.

     Kada se popela na letelicu koja će je odvesti do najudaljenijih granica Sunčevog sistema, prva stvar sa kojom su se srele njene oči bio je niz video monitora preko kojih su promicale hiljade slika. Četvrti svemirac sedeo je i gledao ih, ali bio je usredsređen na jedan poseban ekran koji je, za razliku od ostalih, sadržao mirnu sliku. Bio je to snimak spontanog intervjua koji je Triša upravo sprovela sa njegovom trojicom kolega. On podiže pogled kada ju je video kako bojažljivo ulazi.
     "Dobro veče, madam MekMilan", reče on. "Dobar rad kamerom."

6.

     Ford Prefekt doskoči na pod u trku. Tle se nalazilo na otprilike tri palca dalje od tunela za ventilaciju nego što se sećao i zato je pogrešno procenio tačku na kojoj će doskočiti na pod, počeo da trči prerano, nespretno se zateturao i uganuo članak. Prokletstvo. Svejedno je otrčao hodnikom, lako šepajući.
     Svuda po zgradi alarmi su eruptirali u uobičajenu mahnitost uzbuđenja. On se baci u zaklon iza uobičajenih ormarića za zalihe, obazre se da proveri da ga niko nije primetio i poče brzo da peca po torbici za uobičajenim stvarima koje će mu biti potrebne.
     Članak ga je, neuobičajeno, boleo kao đavo.
     Tle ne samo što je bilo tri palca dalje od tunela za ventilaciju nego što se sećao, već je i bilo na drugoj planeti od one koje se sećao, ali tri palca su bili ta koji su ga uhvatila na legalu. Uredi 'Autostoperskog vodiča kroz Galaksiju' često su u veoma kratkom roku prebacivani sa jedne planete na drugu, zbog lokalne klime, lokalnih neprijateljstava, računa za struju ili poreza, ali uvek su ponovo sazdavani na istovetan način, gotovo do poslednjeg molekula. Za mnogobrojne zaposlene u kompaniji, raspored njihovih ureda predstavljao je jedinu stalnu veličinu za koju su znali u ozbiljno izobličenoj ličnoj Vaseljeni.
     Ali nešto je bilo čudno.
     To samo po sebi nije bilo iznenađujuće, pomisli Ford dok je vadio peškir za bacanje lake kategorije. Bukvalno sve u njegovom životu bilo je, u većoj ili manjoj meri, čudno. Reč je bila samo o tome da je izgledalo čudno na nešto drugačiji način u poređenju sa onim načinom na koji je navikao da stvari budu čudne, a to je bilo, pa, neobično. Nije smesta mogao da razluči šta je to.
     Izvadio je univerzalni ključ broj 3.
     Alarmi su radili na isti onaj stari način koji je dobro poznavao. Bilo je u njima neke muzike uz koju gotovo da je mogao da pevuši. Sve to bilo je veoma poznato. Svet napolju bio je nov za Forda. Nikada pre nije bio na Sakvo-Pilia Henši i dopala mu se. Imala je neku vrstu karnevalske atmosfere.
     On izvadi iz torbice dečji luk i strelu koje je kupio na uličnoj tezgi.
     Otkrio je da je razlog za karnevalsku atmosferu na Sakvo-Piliji Henši taj što su meštani svetkovali godišnji praznik pretpostavljenja Svetog Antvelma. Sveti Antvelm bio je, tokom života, slavni i popularni kralj koji je svima doneo slavnu i popularnu pretpostavku. Kralj Antvelm pretpostavio je da svi žele, budući da su sve ostale stvari bile sređene kako valja, da budu srećni, da uživaju i da se zabavljaju najbolje što mogu. Na samrti poslednja volja bila mu je da sve lično bogatsvo zavešta za finansiranje godišnje svetkovine koja će svakoga podsećati na to, sa mnogo dobre hrane, plesa i naročito otkačenim igrama kao što je bila 'ulovite voketa'. Njegova pretpostavka bila je tako blistavo dobra da su ga zbog nje proglasili za sveca. Ne samo to, već su one ljude koji su ranije proglašavani za svece zbog stvari kao što su smrt kamenovanjem na način bedan u svakom pogledu ili život naglavce u burićima punim izmeta smesta ražalovali i sada se za njih smatralo da predstavljaju priličnu bruku.
     Poznati H-oblik zgrade 'Autostoperskog vodiča' dizao se nad obrisima grada i Ford Prefekt probio se u njega na poznati način. Uvek je ulazio kroz sistem za ventilaciju, a ne kroz glavni ulaz, zbog toga što su glavnim ulazom patrolirali roboti čiji je zadatak bio da ispituju zaposlene u dolasku u vezi sa troškovima. Računi Forda Prefekta bili su na zlom glasu kao složeni i teški i on je, sve u svemu, otkrio da su roboti sa ulaza previše loše opremljeni da shvate razloge koje je želeo da iznese u vezi sa njima. Zbog toga mu se više dopadalo da uđe drugim putem.
     To je pretpostavljalo uključivanje gotovo svih alarma u zgradi, ali ne i onog u odeljenju računovodstva, a to je bilo baš ono što se Fordu dopadalo.
     Sakrio se iza ormarića za zalihe, liznuo gumenu sisaljku na vrhu strelice-igračke i onda je namestio na strunu luka.
     Posle otprilike trideset sekundi robot za obezbeđenje, veliki kao omanja dinja, ulete hodnikom otprilike u visini struka, pri tome osmatrajući levo i desno ne bi li opazio išta neuobičajeno.
     Đavolski valjano odmereno, Ford mu izbaci strelu na put. Strela prelete hodnik i zakači se, uzdrhtala, za suprotni zid. Dok je letela, senzori robota u trenutku se prikovaše na nju i robot zaokrenu za devedeset stepeni da bi je sledio i video šta je to, kog đavola, i kuda se zaputilo.
     To je kupilo Fordu jednu dragocenu sekundu, tokom koje je robot bio okrenut na suprotnu stranu. On baci peškir preko letećeg robota i pogodi ga.
     Zbog raznoraznih senzorskih izraštaja kojima je robot bio ukrašen, on nije mogao da manevriše unutar peškira i samo se trzao napred-nazad, nemoćan da se okrene i suoči sa zarobljivačem.
     Ford ga brzo povuče prema sebi i pribi ga uz tle. Ovaj poče žalostivo da cvili. Jednim brzim i uvežbanim pokretom Ford posegnu ispod peškira univerzalnim ključem broj 3 i odvrnu malu, plastičnu ploču na vrhu robota koja je otvarala pristup njegovim logičkim kolima.
     E sad, logika je divna stvar, ali, kao što je proces evolucije otkrio, ima određenih nedostataka.
     Sve što misli logično može da se nadmudri od strane nečega drugoga što misli bar u isto tolikoj meri logično. Najlakši način da se nadmudri savršeno logičan robot jeste da mu se ubacuje isti redosled nadražaja ponovo i ponovo, tako da se ovaj zatvori u petlju. To su pokazali slavni opiti sa sendvičima sa haringom, sprovođeni pre više milenijuma na MIZSIMOIOS-u (Maksimegalonskom institutu za sporo i mukotrpno otkrivanje iznenađujuće očiglednih stvari).
     Robot je programiran da veruje kako voli sendviče sa haringom. To je, u stvari, bio najteži deo čitavog opita. Jednom kada je robot programiran da poveruje kako voli sendviče sa haringom, pred njega je stavljen sendvič sa haringom. Na šta bi robot pomislio: 'Ah! Sendvič sa haringom! Ja volim sendviče sa haringom.'
     Onda bi se sagao i uzeo sendvič sa haringom u svoje hvataljke za sendviče sa haringama i ponovo se podigao. Na nesreću po robota, ove su bile izrađene na takav način da je čin ispravljanja izazivao ispadanje sendiča sa haringama pravo sa hvataljki za sendviče sa haringama i njihov pad na pod ispred robota. Na šta bi robot pomislio: 'Ah! Sendvič sa haringom...' - i stao da ponavlja isti čin ponovo i ponovo. Jedina stvar koja je sprečavala da sendviču sa haringama ne dosadi čitav prokleti posao i da ne otpuzi u potragu za drugim načinima ubijanja vremena bilo je to što je sendvič sa haringama, budući da je reč o parčetu mrtve ribe između dve kriške hleba, bio za nijansu manje svestan onoga što se dešava nego robot.
     Naučnici na Institutu otkrili su na taj način vučnu silu iza svih promena, razvoja i noviteta u životu, a reč je bila o sledećem: sendviči sa haringama. Objavili su članak o tom efektu, koji je pretrpeo opšte kritike kao izuzetno tupav. Onda su proverili brojke koje su otkrili i shvatili da su, u stvari, otkrili ono što se naziva 'dosada', ili, radije, praktičnu funkciju dosade. U groznici uzbuđenja nastavili su da otkrivaju druga osećanja, poput 'razdražljivosti', 'potištenosti', 'neodlučnosti', 'mrzovolje' i tako dalje. Sledeći veliki proboj ostvaren je kada su prestali da koriste sendviče sa haringom, prilikom čega im je na raspolaganje došao čitav jedan talas novih osećanja za proučavanje, kao što su 'olakšanje', 'radost', 'živahnost', 'apetit', 'zadovoljstvo' i, najvažnije od svega, želja za 'srećom'.
     To je bio najveći od svih proboja.
     Ogromne gomile složenih kompjuterskih programa koji su upravljali ponašanjem robota u svim mogućim slučajevima mogle su se zameniti veoma jednostavno. Robotima je samo bila potrebna sposobnost da se ili dosađuju ili da budu srećni, kao i dva uslova koje je trebalo ispuniti da bi se ostvarila ta stanja. Ostalo će odraditi sami.
     Robot koga je Ford zarobio pod peškirom u tom trenutku nije bio srećan robot. On je bio srećan kada je mogao da se kreće. Bio je srećan kada je mogao da vidi druge stvari. Naročito je bio srećan kada bi video kako se druge stvari kreću, a posebno ukoliko su se te druge stvari kretale i radile stvari koje ne bi smele, zbog toga što je onda mogao, uz prilično zadovoljstvo, da ih prijavi.
     Ford će to uskoro popraviti.
     On čučnu iznad robota i stisnu ga kolenima. Peškir je ovome i dalje prekrivao sve senzorske mehanizme, ali Ford mu je sada otkrio logička kola. Robot je cmizdravo i jadno zujao, ali mogao je samo da se trza, ali ne i stvarno da se pokrene. Upotrebivši ključ, Ford izvadi mali čip iz ležišta. Čim je ovaj izišao, robot zaneme i naprosto stade gde se zatekao kao u komi.
     Čip koji je Ford izvadio bio je onaj koji je sadržavao sve uslove koje je trebalo ispuniti da bi se robot osećao srećno. Robot je bio srećan kada malo naelektrisanje iz tačke sa leve strane čipa stigne u drugu tačku sa desne strane. Čip je određivao hoće li naelektrisanje tamo stići ili neće.
     Ford izvadi malo parče žice koje je bilo prodenuto kroz peškir, pa gurnu jedan kraj u gornju levu rupu podnožja čipa, a drugi kraj u rupu desno dole.
     To je bilo sve. Sada je robot mogao da bude srećan šta god se desilo.
     Ford brzo ustade i skide peškir. Robot se diže ushićeno u vazduh po nekakvoj izuvijanoj putanji.
     On se okrenu i vide Forda.
     "Gospodine Forde, ser! Toliko sam srećan što vas vidim!"
     "Hej, ćao, mali druškane", reče Ford.
     Robot smesta javi centralnoj kontroli da je sve sada najbolje što može biti u ovom najboljem od svih mogućih svetova, alarmi se hitro smiriše i život se vrati na normalu.
     To jest, gotovo na normalu.
     Bilo je nečeg čudnog u vezi sa čitavim mestom.
     Mali robot grgoljio je od električnog zadovoljstva. Ford požuri niz hodnik, pustivši da naprava lebdi po njegovom tragu i govori mu kako je prijatno sve i koliko joj je drago što može to da mu kaže.
     Međutim, Ford se nije osećao prijatno.
     Prolazio je pored lica ljudi koje nije poznavao. Nisu izgledali poput njegove vrste ljudi. Bili su previše uredni. Oči su im bile previše mrtve. Svaki put kada bi pomislio da je u daljini ugledao nekoga koga poznaje i požurio da se pozdravi, ispostavilo bi se da je to neko drugi, sa sveukupno mnogo začešljanijom frizurom i mnogo pouzdanijim, odlučnijim pogledom od, pa, od ikoga koga je Ford poznavao.
     Stepenište je pomereno dva palaca ulevo. Tavanica je neznatno spuštena. Hol je bio preuređen. Sve te stvari nisu bile same po sebi zabrinjavajuće, iako su malo rastrojavale. Stvar koja je zabrinjavala bio je dekor. Nekada je bio nametljiv i drečav. Skup - jer se 'Vodič' prodavao tako dobro po civilizovanoj i postcivilizacijskoj Galaksiji - ali skup i zabavan. Otkačene mašine za igre bile su nanizane po hodnicima. Ludački obojeni klaviri visili su sa tavanice, opaka morska stvorenja sa planete Viv izranjala su iz bazena po atrijumima ispunjenim drvećem, robotski batleri u tupavim košuljama vrteli su se po hodnicima u potrazi za šakama u koje bi mogli da gurnu penušava pića. Ljudi su vodili grozozmajeve na povocu i držali pterosponde na nosačima po uredima. Narod je umeo dobro da se zabavlja, a ako neko i nije, mogao je da se upiše na kurseve koji će to popraviti.
     Sada nije bilo ničega od svega toga.
     Neko je prošao po mestu i obavio ogavni posao dovođenja u sklad sa dobrim ukusom.
     Ford oštro skrenu u jednu malu senicu, pruži ruku i povuče letećeg robota za sobom. Tu čučnu i zapilji se u grgotavog kibernauta.
     "Šta se ovde desilo?" hteo je da zna.
     "Oh, sve same najlepše stvari, ser, sve same najlepše moguće stvari. Smem li da vam sednem u krilo, molim vas?"
     "Ne", reče Ford i odgurnu stvar. Ova je toliko uživala u tome da bude odbačena na takav način da je počela da se njiše gore-dole, grgolji i obeznanjuje. Ford je ponovo dograbi i zadrža čvrsto u vazduhu na stopu od lica. Ova pokuša da ostane gde jeste, ali nije mogla da se suzdrži da blago ne drhti.
     "Nešto se promenilo, zar ne?" prosikta Ford.
     "Oh, da", skičao je robot, "na najčarobniji i najdivniji način. Toliko mi je lepo zbog toga."
     "Pa kako je onda bilo ranije?"
     "Izvanredno."
     "A dopada ti se način na koji se promenilo?" hteo je da zna Ford.
     "Dopada mi se sve", ječao je robot. "Naročito kada tako vičete na mene. Učinite to ponovo, molim vas."
     "Samo mi reci šta se desilo!"
     "Oh, hvala, hvala!"
     Ford uzdahnu.
     "U redu, u redu", prodahta robot. "'Vodič' je promenio vlasništvo. Ima novu upravu. Sve je toliko predivno da mi dođe da se istopim. Stara uprava bila je isto tako prekrasna, razume se, iako nisam siguran da sam tako mislio u svoje vreme."
     "To je bilo pre nego što ti je u glavu gurnuto parče žice."
     "Kako istinito. Kako divno istinito. Kako divno, penušavo, iskričavo, silovito istinito. Kako istinski ekstatično ispravno opažanje."
     "Šta se desilo?" ustrajao je Ford. "Ko je u toj novoj upravi? Kada su preuzeli vođstvo? Ja... oh, nema veze", dodade on kada mali robot poče da blebeće od nekontrolisanog zadovoljstva i da mu se trlja o koleno. "Idem da vidim sam."
     Ford se baci na vrata glavnog i odgovornog urednika, skupi se u čvrstu loptu kada okvir prsnu i popusti, brzo se otkotrlja preko poda do mesta na kome su obično stajala kolica sa nekim od najmoćnijih i najskupljih napitaka u Galaksiji i dograbi kolica; zatim, koristeći ih kao zaklon, prevuče i njih i sebe preko glavnog izloženog dela poda ureda do mesta gde je stajala skupocena i izuzetno neukusna statua Lede i Oktopoda i sakri se iza nje. U međuvremenu je mali robot za obezbeđenje, ušavši u visini prsa, bio počašćen samoubilačkim zadovoljstvom zato što je odvukao puščanu paljbu sa Forda.
     Takav je bar bio plan, i to neophodan. Trenutni glavni i odgovorni urednik, Stagjar-zil-Dogo, bio je opasno neuravnotežen tip koji je na ubitačan način gledao saradnike koji bi mu se pojavili u uredu bez stranica svežeg, proverenog primerka i imao je bateriju laserski navođenog vatrenog oružja povezanog sa posebnim napravama za skeniranje u okviru vrata koje je trebalo da prepoznaju sve one koji samo donose izuzetno dobar razlog zbog čega nisu ništa napisali. Na taj način obezbeđivan je visok prinos.
     Na nesreću, kolica sa pićem nisu bila tu.
     Ford se očajnički bacio postrance i napravio salto prema statui Lede i Oktopoda, koja takođe nije bila tu. Kotrljao se i bacao po odaji u nekoj vrsti nasumične panike, sapleo se, poleteo, tresnuo u prozor koji je srećom bio građen tako da izdrži raketne napade, odbio se i sručio u izgruvanu i iznurenu gomilu iza prijatne, sive sofe od gužvane kože, koja ranije nije bila tu.
     Posle nekoliko sekundi lagano je provirio povrh sofe. Kao što nije bilo kolica sa pićem i Lede sa Oktopodom, isto tako, zapanjujuće, nije bilo ni puščane paljbe. On se namršti. Sve to bilo je u potpunosti pogrešno.
     "Gospodin Prefekt, pretpostavljam", reče nečiji glas.
     Glas je dolazio od nalickane spodobe iza ogromnog keramičkog radnog stola uokvirenog tikovinom. Stagjar-zil-Dogo možda je i bio đavolska osoba, ali niko ga, iz čitavog niza razloga, nije mogao nazvati nalickanim. To nije bio Stagjar-zil-Dogo.
     "Prema načinu vašeg ulaska pretpostavljam da trenutno nemate novog materijala za, ovaj, 'Vodič'", reče nalickana spodoba. Tip je sedeo laktova oslonjenih o sto i držao vrhove prstiju na način koji, neobjašnjivo, nikada nije proglašen za zločin.
     "Imao sam posla", reče Ford poprilično slabašnim glasom. On se teturavo podiže na noge, čisteći sa sebe prašinu. A onda pomisli: kog đavola govorim slabašnim glasom? Moraće da preuzme kontrolu nad čitavom situacijom. Treba da otkrije ko je, do đavola, ta osoba - i iznenada je smislio način da to učini.
     "Ko si ti, do đavola?" upita on.
     "Ja sam tvoj novi glavni i odgovorni urednik. To jest, ukoliko odlučimo da zadržimo tvoje usluge. Ime mi je Van Harl." Nije pružio ruku. Samo je dodao: "Šta si to učinio tom robotu za obezbeđenje?"
     Mali robot se vrlo, vrlo polako kotrljao po tavanici i tiho ječao za sebe.
     "Učinio sam da bude veoma srećan", odreza Ford. "To mi dođe kao misija. Gde je Stagjar? Još bitnije, gde su mu kolica sa pićem?"
     "Gospodin zil-Dogo više nije u ovoj organizaciji. Pretpostavljam da mu kolica sa pićem pomažu da se pomiri sa tom činjenicom."
     "Organizacija?" dreknu Ford. "Organizacija? Koja prokleto tupava reč za ovakvu firmu!"
     "Upravo je to naše mišljenje. Nestruktuiranost, preplaćenost, neorganizovanost, prealkoholiziranost. I sve to", dodade Harl, "samo što se tiče urednika."
     "Ja ću da se staram o vicevima", dreknu Ford.
     "Ne", reče Harl. "Ti ćeš da se staraš za kolumnu o restoranima."
     On baci pred njega na sto parče plastike. Ford se nije pokrenuo da ga podigne."
     "Ti - šta?" upita Ford.
     "Ne. Ja Harl. Ti Prefekt. Ti raditi kolumnu o restoranima. Ja sedeti ovde i govoriti da ti raditi kolumnu o restoranima. Ti kapirati?"
     "Kolumnu o restoranima?" upita Ford, previše zbunjen da bi se još stvarno naljutio.
     "Sedi, Prefekte", reče Harl. On napravi krug u svojoj fotelji na okretanje, ustade i poče da posmatra majušne mrlje koje su uživale u karnevalu dvadeset tri sprata niže.
     "Vreme je da dignemo ovaj posao na zdrave temelje, Prefekte", odreza on. "Mi u Preduzeću InfiniDim smo..."
     "Vi - gde?"
     "Preduzeće InfiniDim. Kupili smo vaš 'Vodič'."
     "InfiniDim?"
     "Milione smo uložili u to ime, Prefekte. Počni da ga voliš ili počni da se pakuješ."
     Ford sleže ramenima. Nije imao šta da pakuje.
     "Galaksija se menja", reče Harl. "I mi moramo da se menjamo sa njom. Da idemo s tržištem. Tržište napreduje. Nove težnje. Nove tehnologije. Budućnost je..."
     "Ništa mi ne pričaj o budućnosti", reče Ford. "Bio sam uzduž i popreko u budućnosti. Pola vremena provodim tamo. Isto je kao i bilo gde drugde. Bilo kada drugde. Šta god. Iste stare stvari u bržim kolima i po smrdljivijem vazduhu."
     "To je jedna budućnost", reče Harl. "To je tvoja budućnost. Moraš da naučiš da misliš multidimenziono. Postoje bezgranične budućnosti koje se protežu u svim smerovima od ovog trenutka - a i od ovog, i od ovog. Na milijarde, a umnožavaju se svakim trenom! Svaki moguć položaj svakog mogućeg elektrona naduvava se u milijarde mogućnosti! Milijarde i milijarde blistavih, sjajnih budućnosti! Znaš li šta to znači?"
     "Pljuckaš sebi na bradu."
     "Milijarde i milijarde tržišta!"
     "Shvatam", reče Ford. "Znači, prodajete milijarde i milijarde 'Vodiča'."
     "Ne", reče Harl, posegnu za svojom maramicom i ne nađe je. "Izvini", reče on, "ali ovo me toliko uzbudi." Ford mu pruži svoj peškir.
     "Razlog zbog koga ne prodajemo milijarde i milijarde 'Vodiča'", nastavi Harl, pošto je obrisao usta, "jesu troškovi. Umesto toga, prodajemo jedan jedini 'Vodič' milijardama i milijardama puta. Koristimo višedimenzionu prirodu Vaseljene da bismo srezali troškove izrade. I ne prodajemo ga stoperima bez prebijene pare. Koja je to bila glupa zamisao! Naći deo tržišta koji, više ili manje po definiciji, nema ni prebijene pare i onda pokušavati da prodaješ njemu. Ne. Prodajemo uticajnom poslovnom putniku i njegovoj ženi na odmoru u milijardama, milijardama različitih budućnosti. To je najkorenitiji, najdinamičniji i najprodorniji poslovni poduhvat u čitavoj multidimenzionoj beskonačnosti vreme/prostor/verovatnoća."
     "A od mene biste hteli da vam budem restoranski kritičar", reče Ford.
     "Cenili bismo tvoje priloge."
     "Ubij!" drekne Ford. To je dreknuo na svoj peškir.
     Peškir skoči iz Harlovih ruku.
     Nije to bilo zbog toga što je imao imalo sopstvenu pokretačku silu, već zbog toga što je Harla toliko prenerazila pomisao da bi je mogao imati. Sledeća stvar koja ga je prenerazila bio je prizor Forda Prefekta kako leti na njega preko stola pesnicama napred. U stvari, Ford je samo skočio za kreditnom karticom, ali ne možete zauzimati onu vrstu položaja kakvu je Harl zauzimao u onakvoj vrsti organizacije u kakvoj ga je Harl zauzimao bez razvijanja zdravog paranoidnog pogleda na život. On učini pametan korak u smislu bezbednosti tako što se bacio unatrag, oštro udario glavom u staklo neprobojno za rakete, a potom utonuo u niz zabrinutih i izuzetno ličnih snova.
     Ford je ležao preko stola, iznenađen kako je sve lako prošlo. On hitro baci pogled na parče plastike koje je sada držao u ruci - bila je to Dine-O-Račun kreditna kartica sa njegovim imenom već ugraviranim i datumom isticanja dve godine od sada, što je možda bila najuzbudljivija stvar koju je Ford ikada video u životu - a onda se uspentrao preko stola da se postara za Harla.
     Ovaj je disao prilično lako. Fordu pade na pamet da bi disao još lakše kada mu težina novčanika ne bi pritiskala grudi, i zato je gurnuo ruku u Harlov džep na grudima i počeo da prebira po njemu. Lepa svota gotovine. Kreditna dokumentacija. Članska karta Ultragolf kluba. Druge klupske članske karte. Fotografija nečije žene i porodice - verovatno Harlove, ali ovih dana čovek nije mogao da bude siguran. Zauzeti službenici nisu imali vremena za ženu i porodicu sa punim radnim vremenom, već su ove naprosto iznajmljivali za vikend.
     Ha!
     Nije mogao da poveruje šta je upravo pronašao.
     Polako je izvadio iz novčanika jedno jedino ludački uzbudljivo parče plastike, ugneždeno u svežnju potvrda.
     Nije bilo ludački uzbudljivo gledati ga. U stvari, bilo je prilično dosadno. Bilo je manje i nešto deblje od kreditne kartice i poluprovidno. Ukoliko biste ga prineli svetlu, videli biste mnogo holografski kodiranih informacija i slika ubačenih pseudoinčima duboko ispod njegove površine.
     Bio je to Ident-i-Olakš i bilo je baš nevaljalo i šašavo od Harla što ga je vucarao po novčaniku, iako savršeno shvatljivo. Danas je bilo toliko različitih načina na koji se od vas zahtevalo da pružite potpuni dokaz svog identiteta da je život lako mogao postati izuzetno zamoran već zbog te činjenice, na stranu problemi prilikom pokušaja da se dejstvuje kao koherentna svest u jednoj epistemološki neodređenoj Vaseljeni. Na primer, pogledajte samo mašine za gotovinu. Redovi ljudi stoje i čekaju da im se očitaju otisci prstiju, da im se skaniraju mrežnjače, sastruže nešto kože sa zadnjeg dela vrata i da se podvrgnu trenutnoj (ili gotovo trenutnoj - dobrih šest ili sedam sekundi u zamornoj stvarnosti) genetskoj analizi, zatim da odgovaraju na trik pitanja o članovima svoje porodice kojih se čak nisu ni sećali, kao i o zabeleženim omiljenim bojama stolnjaka. I sve to samo da bi podigli malo rezervnog novca za vikend. Ukoliko ste pokušavali da dobijete kredit za turbo auto, da potpišete sporazum o smanjenju broja balističkih projektila ili da platite za čitav restoran, stvari su lako mogle postati stvarno zamorne.
     I zato, Ident-i-Olakš. On je svaku svakcijatu informaciju o vama, vašem telu i životu beležio na jednu svenamensku karticu koju su mašine mogle da očitavaju i koju ste onda bili u prilici da nosite po novčaniku, što je predstavljalo najveći trijumf tehnologije do dana današnjeg i nad samom sobom i nad zdravim razumom.
     Ford ga gurnu u džep. Upravo mu je pala na pamet izuzetno dobra zamisao. Pitao se koliko dugo će Harl ostati bez svesti.
     "Hej!" povika on na malog robota veličine bundeve koji je i dalje balavio od euforije na tavanici. "Hoćeš da ostaneš srećan?"
     Robot progrglja da hoće.
     "Onda se drži mene i bez greške radi sve što ti kažem."
     Robot odgovori da je sasvim srećan tamo gde se zatekao na tavanici, hvala lepo. Nikada ranije nije shvatio koliko se čistog uživanja može dobiti zahvaljujući valjanoj tavanici i želeo je da dublje istražuje svoja osećanja u pogledu tavanica.
     "Samo ostani", reče Ford, "pa će ubrzo da te uhvate i da ti zamene čip za uslovljavanje. Ako hoćeš da ostaneš srećan, kreći odmah."
     Robot ispusti dugi, osećajni uzdah potisnute tuge i uz oklevanje dolebde sa tavanice.
     "Čuj", reče Ford, "možeš li da usrećuješ ostatak sistema za bezbednost jedno dva minuta?"
     "Jedna od radosti istinske sreće", pevušio je robot, "jeste deoba. Bujam, penušam se, prelivam od..."
     "U redu", reče Ford. "Samo ti proširi malo sreće po bezbednjačkoj mreži. Ne daj joj nikakve informacije. Samo je usreći, tako da ne oseti potrebu da te pita za bilo šta."
     On podiže peškir i veselo protrča kroz vrata. Život je u poslednje vreme postao malo turoban. Sada je pokazivao sve znake da će postati izuzetno lepršav.

7.

     Artur Dent je u životu bio po raznim rupčagama, ali nikada pre nije video astrodrom sa natpisom: 'Čak i očajničko potucanje bolje je od dolaska na ovo mesto.' Radi dobrodošlice za posetioce u holu za dolaske istakli su sliku predsednika ŠtaSad, nasmešenog. Bila je to jedina njegova slika koju je iko bio u stanju da nađe, a napravljena je ubrzo pošto se ustrelio, pa je zato, iako je fotos bio retuširan najbolje što se moglo, osmeh na njegovom licu izgledao prilično sablasno. Slepoočnica mu je bila docrtana kredom. Za fotografiju nije pronađena zamena zbog toga što nije pronađena zamena ni za predsednika. Postojala je samo jedna ambicija koju je iko na planeti ikada imao, a to je - otići odavde što pre.
     Artur se prijavi u malom motelu u predgrađu i turobno sede na krevet koji je bio vlažan, a zatim poče da prelistava malu brošuru sa informacijama, koja je takođe bila vlažna. Na njoj je pisalo da je planeta zvana ŠtaSad nazvana prema prvim rečima prvih naseljenika koji su stigli na nju posle truda da preko svetlosnih godina stignu do najdaljih neistraženih oblasti Galaksije. Glavni grad se zvao ŠtaJeTuJe. Nije bilo drugih gradova vrednih pomena. Naseljavanje planete ŠtaSad nije baš bilo uspešno, a ljudi koji su stvarno želeli da žive na ŠtaSad baš i nisu bili ljudi sa kojima biste voleli da provodite vreme.
     U brošuri se pominjala trgovina. Glavni trgovački artikal bile su kože vodoveprova sa ŠtaSada, ali trgovina tu baš nije cvetala, jer niko pri zdravoj pameti ne bi kupio kožu vodovepra sa ŠtaSada. Ipak, nekako je opstajala za dlaku, zbog toga što je u Galaksiji uvek postojao značajan broj ljudi koji nisu bili pri zdravoj pameti. Artur se osećao prilično neprijatno dok se obazirao po nekim od saputnika u malom brodskom odeljku za putnike, prilikom dolaska.
     Brošura je opisivala deo istorije planete. Ko god da ju je napisao, očevidno je počeo sa namerom da malo podigne moral, jer je naglasio da, u stvari, nije bilo hladno i vlažno sve vreme, ali nije mogao da pronađe još mnogo toga pozitivnog, tako da se ton teksta brzo rastočio u divljačku ironiju.
     Govorio je o ranim godinama naseljavanja. Rekao je da su glavne delatnosti što se obavljaju na ŠtaSad lov, dranje i korišćenje za hranu lokalnih vodoveprova, koji su bili jedina preživela životinjska vrsta na planeti, budući da su sve druge još davno izumrle od očajanja. Vodoveprovi su bili sitna, opaka stvorenja, a mala margina koja je nedostajala da budu u potpunosti nepogodni za jelo bila je upravo ona na kojoj je i opstajao život na planeti. I onda, koje su bile te nagrade, koliko god beznačajne, koje su činile život na ŠtaSad vrednim življenja? Pa, nije ih bilo. Ni jedne jedine. Čak je i pokušaj pravljenja za vlastito korišćenje zaštitne odeće od kože vodovepra bio vežba u razočaranju i zaludnosti, budući da su te kože bile neobjašnjivo tanke i propuštale su vodu. To je izazvalo mnogo zbunjenih rasprava među naseljenicima. U čemu je bila tajna održavanja toplote kod vodoveprova? Da je ikada iko naučio jezik kojim su vodoveprovi razgovarali između sebe, otkrio bi da tajna ne postoji. Vodoveprovima je bilo hladno i bili su mokri kao i bilo ko drugi na planeti. Niko nije imao ni najmanju želju da nauči jezik vodoveprova iz jednostavnog razloga što su ta stvorenja opštila među sobom tako što su grizla jedno drugo za butine. Budući da je život na ŠtaSad bio takav kakav je bio, najveći deo onoga što je jedan vodovepar imao da kaže o njemu lako se moglo predstaviti na taj način.
     Artur je prelistavao brošuru dok nije otkrio ono što je tražio. U zadnjem delu bilo je nekoliko mapa planete. Bile su urađene prilično traljavo, jer izgledalo je malo verovatno da će mnogo zanimati ikoga, ali rekle su mu ono što je želeo da zna.
     Najpre ih nije prepoznao, jer su mape bile okrenute na drugačiji način od onoga koji je očekivao i izgledale su, prema tome, sasvim nepoznato. Razume se, gore i dole, sever i jug, u potpunosti su proizvoljna odredišta, ali navikli smo da vidimo stvari onako kako smo navikli da ih vidimo i Artur je morao da okreće mape gore-dole da bi u njima razabrao ikakav smisao.
     Postojala je jedna velika kopnena masa na gornjoj levoj strani slike koja se sužavala nadole do tanušnog struka, a zatim se ponovo naduvavala u vidu ogromne zapete. Sa desne strane bila je zbirka krupnih obličja nabacanih zajedno na poznat način. Oblici nisu bili sasvim isti i Artur nije znao da li je to zbog toga što je mapa tako gruba, zato što je nivo mora postao viši, ili, pa, usled toga što su stvari ovde naprosto drugačije. Ali dokazi su bili nepobitni.
     Bila je to nepobitno Zemlja.
     Ili, radije, najnepobitnije nije bila.
     Samo je veoma ličila na Zemlju i zauzimala iste koordinate u vreme/prostoru. Kakve koordinate je zauzimala u verovatnoći moglo se samo nagađati.
     On uzdahnu.
     Bilo je to, shvati on, najbliže što se mogao nadati da će prići domu. Što je značilo da je otprilike najdalje moguće od doma. Turobno je zalupio brošuru i zapitao se šta, za ime sveta, sad da uradi.
     Dopustio je sebi da se šuplje nasmeje na ono što je upravo pomislio. On pogleda na svoj stari sat i malo ga protrese da ga navije. Prema njegovoj sopstvenoj vremenskoj skali, bila mu je potrebna godina dana da stigne dovde. Godina dana otkako se dogodila nesreća u hipersvemiru u kojoj je Fenčerč u potpunosti nestala. U jednom času sedela je tu pored njega u MlitDžetu; u sledećem trenu brod je napravio jedno savršeno normalno 'hop' u hipersvemiru i, kada se on ponovo obazro, nje više nije bilo. Sedište čak nije bilo ni toplo. Čak joj ni ime nije bilo na listi putnika.
     Svemirski prevoznik ga je dočekao uz oprez kada se požalio. Razne neugodne stvari dešavaju se tokom svemirskih putovanja, a mnoge od njih donose velike svote novca advokatima. Ali kada su ga upitali iz kog sektora Galaksije su on i Fenčerč krenuli i kada im je on rekao ZZ9 Plural Z Alfa, opustili su se u potpunosti na način za koji Artur uopšte nije bio siguran da mu se dopada. Čak su se malo i nasmejali u brk, iako saosećajno, razume se. Ukazali su mu na stavku u ugovoru za kartu u kojoj je pisalo da se bića čiji život potiče iz zona Plurala savetuju da ne putuju hipersvemirom i da to čine na sopstvenu odgovornost. Svi, rekoše oni, znaju to. Blago su suzdržavali posprdni smeh i vrteli glavama.
     Kada je Artur napustio njihove urede, otkrio je da blago drhti. Ne samo da je izgubio Fenčerč na najpotpuniji i najzaokruženiji moguć način, već je i osećao da što više vremena provodi po Galaksiji, broj stvari o kojima ne zna ništa kao da se samo povećava.
     Upravo dok je bio na trenutak izgubljen u tim bolnim sećanjima, začu se kucanje na vratima njegove motelske sobe, koja se potom smesta otvoriše. Neki gojazni i neuredni čovek uđe, noseći Arturov mali kofer.
     Stigao je do: "Gde da ostavim..." kada nešto silovito polete na njega i on se teško sruči na vrata, pokušavajući da odagna udarcima sitno i kuštravo stvorenje koje je režeći iskočilo iz vlažne noći i zabilo mu zube u butinu i pored debelih slojeva kožne postave koje je nosio na tom mestu. Dođe do kratke, ružne zbrke, galame i treskanja. Čovek je mahnito vikao i pokazivao prstom. Artur dohvati glomaznu palicu koja je stajala pokraj vrata očevidno za tu svrhu i tresnu njom vodovepra.
     Vodovepar smesta otpusti čeljust i otklipsa unatrag, zbunjen i izgubljen. Bojažljivo se zavukao u ugao sobe, podvio rep pod zadnje noge i uznemireno se upiljio u Artura, neprekidno i nespretno trzajući glavu na jednu stranu. Izgledalo je da mu je čeljust iščašena. Malo je cvileo i strugao mokrim repom po podu. Pored vrata, debeljko sa Arturovim koferom sedeo je i psovao, pokušavajući da zaustavi krv iz butine. Odeća mu je već bila mokra od kiše.
     Artur je piljio u vodovepra, ne znajući šta da čini. Vodovepar ga je upitno gledao, a onda pokuša da mu priđe, ispuštajući žalostive zvuke nalik na cviljenje. Bolno je micao vilicu. Zatim naglo skoči prema Arturovoj butini, ali iščašena vilica bila mu je preslaba da dobro uhvati i zato se samo skljoka na pod, tužno cvileći. Debeljko skoči na noge, dohvati batinu i smlavi mozak vodovepra u lepljivu, kašastu masu na tankom tepihu, a zatim je ostao da stoji tamo, zadihan, kao da izaziva životinju da ponovo mrdne ako sme, makar samo jednom.
     Jedno oko vodovepra prekorno je gledalo Artura iz smlavljenih ostataka glave.
     "Šta mislite, šta je pokušavao da kaže?" upita Artur tankim glasom.
     "Ah, ništa posebno", reče čovek. "Bio je to njegov način da se ponaša prijateljski. A ovo je samo naš način da mu uzvratimo na prijateljstvo", dodade on, stežući batinu.
     "Kada je sledeći let odavde?" upita Artur.
     "Mislio sam da ste tek stigli", odvrati čovek.
     "Da", reče Artur. "To je trebalo da bude kratka poseta. Samo sam želeo da vidim da li je ovo pravo mesto ili nije. Izvinjavam se."
     "Hoćete da kažete da ste na pogrešnoj planeti?" upita čovek žalostivo. "Smešno koliko to mnogo ljudi govori. Naročito oni koji žive ovde." Odmeravao je ostatke vodovepra uz duboku, iskonsku kivnost.
     "Oh, ne", reče Artur, "to je u redu, ovo je ona prava planeta." On podiže mokru brošuru koja je ležala na krevetu i gurnu je u džep. "U redu je, hvala, ja ću ga uzeti", reče on i uze kofer od čoveka. Potom priđe vratima i zagleda se u hladnu, mokru noć.
     "Da, to je ona prava planeta, u svakom slučaju", reče ponovo. "Prava planeta, pogrešna Vaseljena."
     Jedna usamljena ptica letela je nebom nad njim kada je krenuo nazad prema astrodromu.

8.

     Ford je imao sopstveni etički kod. Nije bio baš Bog zna kakav, ali bio je njegov i on ga se držao, manje ili više. Jedno od pravila koja je postavio bilo je da nikada ne kupuje sam sebi piće. Nije bio baš siguran da li se to računa u etiku, ali čovek mora da se snalazi sa onim čime raspolaže. Takođe je bio čvrsti i potpuni protivnik bilo kojeg oblika surovosti prema ma kojoj vrsti životinja, izuzimajući guske. Dalje, nikada ne bi ništa ukrao od poslodavaca.
     Pa, ne baš tačno ukrao.
     Kada glavni računovođa ne bi počeo teško da diše i kada ne bi pritisnuo dugme za uzbunu i hermetičko zatvaranje svih izlaza pošto bi mu Ford uručio račun za troškove, onda bi Ford osetio da nije valjano obavio posao. Ali bukvalno ukrasti bilo je druga stvar. To je značilo gristi ruku koja te hrani. Da je sisaš svim snagama, čak i da je gricneš onako iz ljubavi - to da, ali nipošto i da je stvarno ugrizeš. Ne, kada je ta ruka 'Vodič'. 'Vodič' je bio nešto sveto i posebno.
     Ali to će, pomisli Ford dok se provlačio i probijao naniže kroz zgradu, upravo sad da se promeni. A oni mogu posle da krive samo sebe. Pogledaj samo sve te stvari. Nizovi urednih, sivih, uredskih prostorija i službeničkih radnih stanica. Čitavo mesto bilo je unakaženo zujanjem zvaničnih poruka i vremena sastanaka koji su hitali po elektronskim mrežama. Tamo, na ulici, igrali su se 'ulovite voketa', za ime Zarkona, ali ovde, u samom srcu ureda 'Vodiča', niko nije makar nemarno šutirao loptu po hodnicima ili šetao odeven u neprikladno obojenu odeću za plažu.
     "Preduzeće 'InfiniDim'", zareža Ford dok je brzim koracima silazio iz jednog hodnika u drugi. Vrata za vratima čarobno su se otvarala pred njim bez pitanja. Liftovi su ga srećno i zadovoljno nosili na mesta do kojih ne bi smeli. Ford je pokušavao da ide najzamršenijom i najsloženijom putanjom koju je bio u stanju da smisli, a opšti smer bio je naniže kroz zgradu. Njegov srećni robotić starao se za sve i širio talase pomirljivog zadovoljstva kroz sva kola za obezbeđenje sa kojima se susretao.
     Ford pomisli kako bi trebalo da mu nadene neko ime, pa je odlučio da ga nazove Emili Sanders, prema nekoj devojci za koju su ga vezivala najlepša sećanja. Onda je pomislio da je Emili Sanders bezvezno ime za jednog robota bezbednjaka, pa je umesto toga odlučio da ga zove Kolin, prema Emilinom psiću.
     Sada se kretao duboko po utrobi zgrade, po oblastima u koje nikada ranije nije zašao, oblastima visoko i još više obezbeđenim. Počeli su da ga susreću zbunjeni pogledi operativaca pored kojih je prolazio. Na ovom nivou bezbednosti niste ih više mogli nazvati ljudima. A verovatno su radili stvari kakve rade samo operativci. Kada se uveče vrate kući, svojim porodicama, ponovo su postajali ljudi, a kada bi ih njihova dečica pogledala slatkim, sjajnim okicama i rekla: "Tatice, šta ti radiš po ceo dan?", oni bi samo rekli: "Obavljam svoje dužnosti kao operativac", i na tome se završavalo.
     Prava istina bila je da su se raznorazne izuzetno nezgodne stvari odigravale iza veselog, bezbrižnog pročelja koje je 'Vodič' voleo da pokazuje - ili je bar imao običaj da ga pokazuje pre nego što je umarširala ta družina iz preduzeća 'InfiniDim' i čitavu stvar pretvorila u nešto krajnje nezgodno. Bile su tu svakovrsne utaje poreza, reketi, pronevere i mutni dogovori, a sve se odvijalo dole, po bezbednim nivoima zgrade koji su služili za istraživanje i obradu podataka.
     Svakih nekoliko godina vodič bi postavio temelje svom poslu - zapravo, i zgradi - na nekom novom svetu i sve bi za izvesno vreme bilo sunčev sjaj i smeh, dok bi 'Vodič' puštao korenje u lokalnu kulturu i ekonomiju, obezbeđivao zapošljavanje, osećaj glamura i pustolovine i, na kraju, ne baš toliko stvarne nadoknade koliko su meštani očekivali.
     Kada bi se 'Vodič' odselio, noseći sa sobom i svoju zgradu, odlazio je malčice kao lopov u noći. Zapravo, tačno kao lopov u noći. Obično je polazio u rane jutarnje sate, a kada bi svanuo dan uvek bi se ispostavilo da nedostaje mnogo toga. Čitave kulture i ekonomije urušile bi se za njime, često posle nedelju dana, a nekada napredne planete ostale bi očajne i zgranute, pa ipak nekako sa osećajem da su učestvovale u jednoj velikoj pustolovini.
     'Operativce' koji su upućivali zbunjene poglede Fordu, dok je ovaj marširao prema dubinama najosetljivijih oblasti zgrade, umirivalo je prisustvo Kolina koji je leteo sa njim uz zujanje osećajnog ispunjenja i olakšavao mu put na svakom koraku.
     Alarmi su se oglašavali po drugim krajevima zgrade. Možda je to značilo da je Van Harl već otkriven, što bi moglo biti problem. Ford se nadao da će biti u prilici da mu vrati Ident-i-Olakš u džep pre nego što se ovaj osvesti. Pa, bio je to problem za kasnije, a on trenutno nije imao ni najbleđu predstavu o tome kako će ga rešiti. No, na trenutak se neće brinuti. Gde god da krene sa malim Kolinom, bio je okružen oreolom slađanosti i svetlosti i, što je najvažnije, voljnim i popustljivim liftovima, kao i, u punom smislu reči, predusretljivim vratima.
     Ford čak poče da zvižduće, što mu je verovatno bila greška. Niko ne voli ljude koji zvižduću, a naročito ne ona božanska sila koja nam određuje puteve.
     Sledeća vrata nisu htela da se otvore.
     A to je bilo šteta, jer baš su to bila ona koja je Ford tražio. Stajala su pred njime, siva i odlučno zatvorena, sa natpisom:

     ZABRANJEN ULAZ.
     ČAK I OVLAŠĆENOM OSOBLJU.
     OVDE SAMO TRAĆITE VREME.
     TUTANJ!

     Kolin prijavi da su vrata u ovim donjim delovima zgrade nepobitno mrzovoljnija.
     Sada su se nalazili otprilike deset spratova ispod zemlje. Vazduh je bio kao iz frižidera, a neukusne, sive, pletene tapete ustupile su mesto surovim, čeličnim zidovima sa zakivcima. Kolinov neobuzdani polet povukao se u neku vrstu odlučne raspoloženosti. Rekao je da počinje pomalo da se zamara. Sva energija odlazila mu je na to da upumpa makar malo prijateljstva u vrata ovde dole.
     Ford šutnu vrata. Ova se otvoriše.
     "Mešavina zadovoljstva i bola", promrmlja on. "Uvek upali."
     Ušao je, a Kolin pođe za njim. Čak i sa žicom zabijenom pravo u elektrodu za zadovoljstvo sreća mu je bila neke nervozne vrste. Malo je poigravao po vazduhu.
     Odaja je bila mala, siva i zujala je.
     Bilo je to nervno središte čitavog 'Vodiča'.
     Kompjuterski terminali nanizani uz sive zidove predstavljali su prozore na svaki vid delanja 'Vodiča'. Tu, sa leve strane odaje, sakupljali su se izveštaji preko Sub-Eta mreže od terenskih istraživača po svim zakucima Galaksije, ubacivali se pravo u mrežu ureda pomoćnika urednika, gde su sve dobre delove isecale sekretarice zbog toga što su pomoćnici urednika trenutno izišli na ručak. Preostali primerci potom su se prebacivali do drugog dela zgrade - druga noga slova 'H' - gde je bilo smešteno pravno odeljenje. Pravno odeljenje isecalo je sve što je još bilo makar i izdaleka valjano i ispaljivalo ostatak do odgovornih urednika, koji su takođe bili na ručku. I zato bi sekretarice odgovornih urednika pročitale materijal, rekle da je glupav i isekle najveći deo onoga što je preostalo.
     Kada bi se urednici najzad doteturali nazad sa ručka, uzviknuli bi: "Kakvo nam je to bezvezno sranje X" - gde je X ime rečenog terenskog istraživača - "poslao preko pola proklete Galaksije? Šta nam vredi što imamo nekoga ko provodi po tri čitava orbitalna razdoblja u prokletim umnim zonama Gagrakake, sa svim tim zanimljivim događajima tamo, ukoliko je ova hrpa beskrvnog blebetanja najbolje što se udostojio da pošalje. Obustavite mu plaćanje troškova!"
     "Šta da radimo sa ovim primerkom?" pitala bi sekretarica.
     "Ah, pusti ga preko mreže. Moramo nešto da pošaljemo napolje. Baš me boli glava, odoh ja kući."
     I tako bi obrađeni primerak prošao poslednje kasapljenje u pravnom odeljenju, a onda bi se vratio ovde, gde bi se emitovao preko Sub-Eta mreže radi trenutnog prijema po čitavoj Galaksiji. Time je upravljala oprema kojom su upravljali i nadgledali je terminali sa desne strane sobe.
     U međuvremenu, nalog da se ne plate troškovi istraživača odašiljan je do kompjuterskog terminala zabitog u desnom uglu, a Ford Prefekt se sada hitro uputio baš prema tom terminalu.
     (Ukoliko ovo čitate na planeti Zemlji, onda:
     a/ Srećno vam bilo. Ima strašno mnogo stvari o kojima nemate ni pojma, ali niste jedini. Reč je naprosto o tome da su u vašem slučaju posledice toga što nemate pojma ni o čemu od ovoga naročito grozne ali, sa druge strane, hej, nema kajgane bez, u ovom slučaju, smlavljenih i potpuno uništenih jaja.
     b/ Nemojte zamišljati da imate makar i bledu predstavu o tome šta je to kompjuterski terminal.
     Kompjuterski terminal nije neki tamo rashodovani TV sa pisaćom mašinom ispred njega. To je interfejs preko koga se um i telo mogu povezati sa Vaseljenom i ispremetati joj delove.)
     Ford požuri do terminala, sede pred njega i punom brzinom zaroni u njegov deo Vaseljene.
     Nije to bila normalna Vaseljena koju je poznavao. Bila je to Vaseljena gusto zbijenih svetova, divljih topografija, titanskih planinskih vrhova, vrtoglavih urvina, meseca koji se rasprskavaju u morske konjiće, bolnih, razlivenih ponora, okeana koji se nemo nadimaju i bezdanih, treštavih, uskovitlanih punti.
     Zastao je da bi se sabrao. Smirio je disanje, zatvorio oči i opet pogledao.
     Znači, to je bilo mesto na kome su računovođe provodile vreme. Očigledno je bilo da ispod mire sto đavola vire. On se pažljivo obazre, trudeći se da ne dopusti da sve pliva, ljulja se i preko njega pokulja.
     Nije umeo da se snađe u takvoj Vaseljeni. Nije čak znao ni fizičke zakone koji su joj određivali fizičke razmere i ponašanje, ali nagon mu je rekao da potraži najizraženiju crtu i krene prema njoj.
     Podaleko, na nekom nerazaznatljivom rastojanju - beše li to milja, možda milion milja, ili samo trunka u njegovom oku? - uzdizao se jedan zapanjujući vrh koji je zaklanjao nebo, uspinjao se i uspinjao i razlivao u procvetale aigrete Ukrasna ćuba od perja, aglomerate Nabacana masa i arhimandrite Crkveni velikodostojnik, odmah ispod biskupa.
     Valjao se prema njemu, sve se hulombetao i turlao, i najzad ga je dosegao posle nepojamno duge entine vremena.
     Pripio se uz njega, ruku raširenih, čvrsto mu je stegao hrapavu, čvornovatu i izbrazdanu površinu. Jednom kada je bio bezbedan, napravio je jezivu grešku i pogledao nadole.
     Dok se valjao, sve hulombetajući se i turlajući, rastojanje ispod njega nije ga nepotrebno zabrinjavalo, ali sada, kada se čvrsto držao, od udaljenosti srce mu se strese, a mozak zakovitla. Prsti su mu bili beli od bola i naprezanja. Stezao je zube i škriputao njima bez ikakve kontrole. Oči mu se okrenuše naopako sa talasima titravih krajnosti mučnine.
     Uz neizmeran napon volje i vere on se naprosto pusti i odbaci.
     Osetio je kako lebdi. Sve dalje. A potom, nasuprot svakom predosećanju, naviše. I naviše.
     Zabacio je ramena, opustio ruke, pogled usmerio nagore i pustio da ga nešto vuče, blago, sve više i više.
     Nedugo potom, ma koliko takvi izrazi bili lišeni smisla u virtualnoj Vaseljeni, nad njime se nadnese jedna izbočina za koju se mogao uhvatiti i uz koju se mogao uspentrati.
     Digao se, uhvatio, uspentrao.
     Bio je pomalo zadihan. Čitava stvar delovala je pomalo zamorno.
     Čvrsto se držao za ispust dok je sedeo. Nije bio siguran čini li to da bi sprečio da ne padne dole ili da ne odlebdi naviše sa njega, ali bilo mu je neophodno da se za nešto čvrsto uhvati dok razgleda svet u kome se zatekao.
     Kovitlave, vrtoglave visine okretale su ga i uvrtale mu mozak oko njega samoga, sve dok nije zatekao sebe kako, zatvorenih očiju, cvili i grli gnusni zid titanskog stenja.
     Lagano je uspostavio kontrolu nad disanjem. Ponavljao je sebi da je sve to samo grafička predstava jednog sveta. Virtualna Vaseljena. Simulirana stvarnost. Mogao je da se istrgne iz nje kad god hoće.
     Istrgao se.
     Sedeo je na uredskoj stolici na okretanje od plave imitacije kože, ispunjenoj sintetičkom penom, ispred kompjuterskog terminala.
     Opustio se.
     Pripijao se uz padinu nemoguće visokog planinskog vrhunca nasađen povrh uskog ispusta iznad ponora od čijih se razmera mozak ledi.
     Nije reč bila samo o tome što se predeo nalazio toliko daleko pod njime - on požele da ovaj prekine da se talasa i nadima.
     Morao je da se uhvati za nešto. Ne za kameni zid - bila je to opsena. Morao je da uhvati kontrolu nad situacijom, da bude u stanju da posmatra fizički svet u kome se nalazi i da se istovremeno izvuče iz njega u pogledu osećanja.
     Napregao se u sebi i onda, upravo kao što je ostavio samu stenovitu padinu, ostavio se i same zamisli stenovite padine, ostavši umesto toga da sedi, jasno i slobodno. Pogledao je svet. Disao je kako treba. Bio je opušten. Ponovo je vladao situacijom.
     Bio je u četvorodimenzionom topološkom modelu finansijskog sistema 'Vodiča', a neko ili nešto ubrzo će hteti da zna zašto.
     I pojaviše se.
     Suknuvši kroz virtualni prostor prema njemu, pojavilo se malo jato opakih stvorenja čeličnih očiju, šiljatih glava i tanušnih brkova; bila su prepuna mrgodnih pitanja o tome ko je on, šta tu radi, ko mu je to odobrio, kakvo odobrenje je imao onaj koji je izdao to odobrenje, koje su mu unutrašnje mere nogu i tako dalje. Laserska svetlost treperila je po njemu na sve strane, kao da je on pakovanje keksa na kasi u supermarketu. Laseri veće snage stajali su, na trenutak, na gotovs. Činjenica da se sve dešavalo u virtualnom svemiru ništa nije menjala. Biti virtualno ubijen u virtualnom svemiru isto toliko je delotvorno koliko i prava stvar, jer mrtav si onoliko koliko misliš da si mrtav.
     Laserski čitači vrlo su se uzbudili dok su mu treptali preko otisaka prstiju, preko mrežnjače i rasporeda žlezda na mestu gde mu je prestajala kosa. Uopšte im se nije dopadalo ono što su pronalazili. Ton blebetanja i kreštanja izuzetno ličnih i uvredljivih pitanja postojano se povišavao. Mala hirurška alatka za grebanje uzoraka pružila mu se prema koži vrata kada Ford, zadržavajući dah i moleći se sasvim tiho, izvadi Ident-i-Olakš iz džepa i mahnu njime.
     U trenutku, svaki laser okrenuo se prema maloj karti, počevši da šara uzduž i popreko po njoj i kroz nju, ispitujući i očitavajući svaki molekul.
     A onda, isto tako naglo, svi prestadoše.
     Čitavo jato malih virtualnih inspektora stade u stav mirno.
     "Drago nam je da vas vidimo, gospodine Harle", rekoše oni udvoričkim jednoglasjem. "Možemo li nešto da učinimo za vas?"
     Ford se osmehnu laganim i opakim osmehom.
     "Da znate", reče on, "sve se nešto mislim da biste mogli?"

     Pet minuta kasnije izišao je odatle.
     Otprilike trideset sekundi da završi posao, a tri minuta da zabašuri tragove. U virtualnom ustrojstvu mogao je da radi manje ili više šta mu se dopada. Mogao je da prebaci vlasništvo nad čitavom organizacijom na sopstveno ime, ali sumnjao je da bi to prošlo neopaženo. Ionako to nije želeo. To bi značilo odgovornost, morao bi do kasno u noć da radi u uredu, a da i ne pominjemo velike i zamorne istrage po pitanju pronevera i poprilično vreme po zatvorima. Želeo je nešto što neće primetiti niko osim kompjutera: to je bila stvar za koju mu je bilo potrebno trideset sekundi.
     Stvar za koju mu je bilo potrebno tri i po minuta bilo je programiranje kompjutera da ne primeti da je išta primetio.
     Morao je da želi da ne zna šta Ford namerava i tek tada je ovaj mogao bezbedno prepustiti kompjuteru da osmisli sopstvene odbrane pred informacijama koje su se neprekidno pojavljivale. Bila je to tehnika programiranja izvedena na osnovu neke vrste psihopatskih mentalnih blokova koji su se, kako je primećeno, obavezno pojavljivali kod inače savršeno normalnih ljudi kada bi ih izabrali na neku odgovornu političku dužnost.
     Onaj poslednji minut utrošio je na otkrivanje da kompjuterski sistem već ima mentalni blok. I to poveliki.
     Nikada ga ne bi otkrio da se nije dao na posao da sam napravi mentalni blok. Naišao je na čitav niz glatkih i uverljivih procedura za poricanje i potprograma za skretanje pažnje upravo na onim mestima gde je planirao da postavi sopstvene. Kompjuter je poricao svako znanje u vezi sa njima, razume se, a onda je glatko odbio da prihvati da postoji bilo šta u vezi sa čime bi i trebalo nešto poricati i, uopšte, bio je toliko ubedljiv da Ford zamalo da pomisli kako mora da je on sam napravio neku grešku.
     Bio je impresioniran.
     U stvari, bio je toliko impresioniran, da se nije ni mučio da postavi sopstvene postupke za mentalni blok, već je naprosto podesio pozive onih koji su već bili tu, a ovi su onda pozivali same sebe u slučaju ispitivanja, i tako dalje.
     Brzo se dao na popravljanje malih blokova programa koje je sam postavio, samo da bi otkrio da ih uopšte nema. Psujući, sve je pretražio da ih nađe, ali nije mogao da im otkrije ni traga.
     Upravo se pripremao da ih ponovo postavi, kada je shvatio da je razlog što ne može da ih nađe taj što već savršeno rade.
     Iscerio se od zadovoljstva.
     Pokušao je da otkrije u vezi sa čime je bio onaj drugi mentalni blok kompjutera, ali izgledalo je, ne bez logike, da ovaj ima poseban mentalni blok u vezi sa time. U stvari, više nije mogao da mu nađe ni traga; bio je toliko dobar. Upita se da mu se sve nije samo učinilo. Pitao se da li mu se samo činilo da je to nešto u vezi sa nečim u zgradi, i to nečim što je nekako bilo povezano sa brojem 13. Napravio je nekoliko proba. Da, očigledno mu se učinilo.

     Sada nije bilo vremena za složene putanje, očigledno je data neka vrsta opšte uzbune. Ford pođe liftom do prizemlja, da bi tamo prešao na ekspresni lift. Morao je nekako da vrati Ident-i-Olakš u Harlov džep pre nego što ovaj primeti da mu nedostaje. Kako, to nije znao.
     Vrata lifta skliznuše u stranu i otkriše krupnu poteru sastavljenu od čuvara-bezbednjaka i robota koji su čekali da se ova otvore i držali na gotovs oružje gadnog izgleda.
     Narediše mu da iziđe.
     Uz sleganje ramenima on napravi korak. Svi se grubo proguraše pored njega i uđoše u lift koji ih ponese naniže da nastave potragu za njime po donjim nivoima.
     Ovo je baš zabavno, pomisli Ford i prijateljski potapša Kolina. Kolin je otprilike bio prvi stvarno koristan robot na koga je Ford ikada naišao. Kolin je poskakivao u vazduhu pred njime u penušanju radosnog ushićenja. Fordu je bilo drago što ga je nazvao po kučencetu.
     Osećao je veliko iskušenje da ode iz tih stopa i da se nada najboljem, ali znao je da to najbolje ima daleko veće izglede da se zaista dogodi ukoliko Harl ne otkrije da mu nedostaje Ident-i-Olakš. Morao je nekako, kradom, da je vrati.
     Oni priđoše ekspresnim liftovima.
     "Ćao", reče lift u koga su ušli.
     "Ćao", odvrati Ford.
     "Društvo, kuda smo danas krenuli?" upita lift.
     "Sprat 23", reče Ford.
     "Taj je danas, izgleda, mnogo popularan sprat", reče lift.
     "Hmmm", pomisli Ford, kome se zvuk svega toga uopšte nije dopao. Lift osvetli dvadeset treći sprat na pokazivaču spratova i jurnu naviše. Nešto u vezi sa pokazivačem spratova kopkalo je Forda, ali nije mogao da utvrdi šta, pa je sve smetnuo sa uma. Više ga je brinula zamisao o tome da je sprat na koji se uputio mnogo popularan. Nije kako valja razmislio o tome šta će da radi sa onim što se dešava gore, šta god to bilo, jer nije imao pojma šta će zateći. Moraće naprosto da sredi stvar na licu mesta.
     Stigli su. Vrata skliznuše i otvoriše se.
     Preteća tišina.
     Prazan hodnik.
     Videla su se vrata prema Harlovom uredu, sa jedva vidljivim slojem prašine oko njih. Ford je znao da se prašina sastoji od milijardi sićušnih molekularnih robota koji bi ispuzali iz drvenarije, sastavili jedan drugog, popravili vrata, rastavili jedan drugog, a zatim se ponovo uvukli u drvenariju i naprosto čekali na novo oštećenje. Ford se upita kakav je to život, ali ne zadugo, jer mnogo ga je više brinulo pitanje kakav se život trenutno piše njemu.
     On duboko udahnu i potrča.

9.

     Artur se pomalo osećao kao gubitnik. Pred njime je bila čitava Galaksija raznoraznih stvari i on se pitao nije li možda neprilično od njega da se žali kako mu nedostaju samo dve: svet na kome je rođen i žena koju je voleo.
     Neka sve ide u pakao i prokletstvo, pomisli on i oseti potrebu da dobije od nekoga savet i pomoć. Obratio se 'Autostoperskom vodiču kroz Galaksiju'. Pogledao je pod 'pomoć', a tamo je pisalo: 'Videti pod SAVET'. Pogledao je pod 'savet', a tamo je pisalo: 'Videti pod POMOĆ'. U poslednje vreme pravio je mnogo takvih stvari i on se upita da li je to sve za šta je sklepan.
     Otputovao je do Istočnog ruba Galaksije gde su se, kako se govorilo, mogli naći mudrost i istina, a naročito na planeti Havalius, jer bila je to planeta proroka, vidovnjaka i vrača-pogađača, baš kao i malih picerija, budući da je većina mistika potpuno nesposobna da sama nešto zgotovi za jelo.
     Međutim, ispostavilo se da je neka vrsta nedaća skolila planetu. Dok je Artur lutao ulicama naselja u kome su živeli proroci, u vazduhu se osećao nedostatak poleta. Naišao je na nekog proroka koji je očevidno zatvarao dućan na poprilično utučen način, pa ga je upitao šta se to desilo.
     "Niko nas više ne traži", reče ovaj mrgodno dok je ukucavao ekser u dasku koju je držao preko prozora svoje straćare.
     "Oh? A zašto?"
     "Pridrži taj drugi kraj, pa ću da ti pokažem."
     Artur pridrža nezakovani kraj daske, a stari prorok požuri u unutrašnjost straćare i vrati se tren ili dva kasnije sa malim sub-eta radiom. On ga uključi, jedan čas zavitlavao se sa biračem kanala, a onda spusti napravu na malu drvenu klupu na kojoj je obično sedeo i proricao. Zatim je ponovo dohvatio dasku i nastavio da udara čekićem.
     Artur je sedeo i slušao radio.
     "... treba da budu potvrđene", reče radio.
     "Sutra", nastavi on, "potpredsednik Pofla Vigusa, Rupi Ga Štip, obznaniće da namerava da se kandiduje za predsedničko mesto. U govoru koji će održati sutra na..."
     "Nađi drugi kanal", reče prorok. Artur pritisnu dugme za unapred podešene stanice.
     "... je odbio da komentariše", reče radio. "Sledeće nedelje ukupan broj nezaposlenih u sektoru Zabuš", nastavi ovaj, "biće najgori od kako se pamti. Izveštaj objavljen idućeg meseca kaže..."
     "Nađi drugi", zakevta prorok kivno. Artur ponovo pritisnu dugme.
     "... kategorički je demantovano", reče radio. "Iduće nedelje kraljevsko venčanje između princa Žida iz dinastije Sufla i princeze Huli sa Raui Alfa biće najspektakularnija svečanost ikada viđena. Naš reporter Trilijan Astra nalazi se na licu mesta i šalje nam izveštaj."
     Artur zatrepta.
     Poklici gomile i halabuka limenih orkestara briznuše iz radija. Veoma poznati glas reče: "Pa, Krarte, prizor ovde, sredinom idućeg meseca, krajnje je neverovatan. Princeza Huli izgleda blistavo u svojoj..."
     Prorok zbrisa radio sa klupe na prašnjavo tle, gde je stao da krešti kao loše podešeno pile.
     "Vidiš sa čime moramo da se borimo?" progunđa prorok. "Daj, pridrži ovo. Ne to, ovo. Ne, ne tako. Ovaj kraj gore. Obrnuto, budalo jedna."
     "Slušao sam ono", požali se Artur, bespomoćno uhvaćen ukoštac sa prorokovim čekićem.
     "To rade i svi ostali. Zbog toga ovo mesto liči na grad duhova." On pljunu u prašinu.
     "Ne, hoću da kažem, zvučalo mi je kao neko koga poznajem."
     "Princeza Huli? Kada bih morao da visim okolo i kažem zdravo svakome ko zna za princezu Huli, zatrebala bi mi nova pluća."
     "Ne princeza", reče Artur. "Reporterka. Ime joj je Trilijan. Ne znam odakle joj ono Astra. Ona je sa iste planete sa koje sam i ja. Baš sam se pitao kuda je nestala."
     "Oh, ima je ovih dana na sve strane po kontinuumu. Ovde ne možemo da hvatamo 3D TV stanice, razume se, hvala Velikoj zelenoj šmrkotini na tome, ali možeš je čuti na radiju, cunja tu i tamo po vreme/prostoru. Htela bi da se smiri i nađe za sebe neku valjanu eru, eto šta bi ta mlada dama. Ma, sve ima da se okonča kako ne valja. Verovatno već i jeste." On zamahnu čekićem i prilično jako tresnu palac. Počeo je da psuje.

     U naselju vidovnjaka nije bilo mnogo bolje.
     Rečeno mu je da kad čovek traži dobrog vidovnjaka, onda je najbolje naći vidovnjaka kod koga idu drugi vidovnjaci, ali ovaj je zatvorio radnju. Pored ulaza stajao je natpis na kome je pisalo: 'Ništa više ne znam. Pokušajte na susednim vratima, ali to vam je samo predlog, a ne formalni savet vidovnjaka.'
     'Susedna vrata' bila su pećina na nekoliko stotina metara odatle i Artur pođe do tog mesta. Dim i para dizali su se iz, redom, male vatre i izudaranog kalajisanog kazančeta obešenog nad njom. Bar se Arturu učinilo da dolaze i iz kazančeta. Naduvana bešika nekog lokalnog stvorenja nalik jarcu visila je sa užeta za rublje i sušila se na suncu; grdno zaudaranje možda je poticalo odatle. Na zabrinjavajuće malom rastojanju odatle nalazila se i gomila bačenih trupla nekih lokalnih stvorenja nalik na jarčeve, pa je zaudaranje možda poticalo i odatle.
     Ali zaudaranje je isto tako lako moglo poticati i od stare dame koja je bila zaokupljena mlaćenjem muva, ne bi li ih oterala od gomile trupla. Bio je to beznadežan posao, budući da je svaka muva bila otprilike velika kao zapušač za bocu sa krilima, a ona je imala samo reket za stoni tenis. Osim toga, izgledalo je da je poluslepa. Tu i tamo, čistom slučajnošću, njeno divljačko mahanje zakačilo bi neku muvu uz bogato, zadovoljavajuće 'pljes', a muva bi odletela kroz vazduh i rasprsnula se o kameni zid na nekoliko jardi od ulaza u pećinu.
     Držanjem je stavljala do znanja da su to bili upravo oni trenuci za koje je živela.
     Artur je izvesno vreme posmatrao egzotičnu predstavu sa pristojne udaljenosti, a onda najzad pokuša da se blago nakašlje, ne bi li joj privukao pažnju. Blago nakašljavanje iz čiste pristojnosti zahtevalo je, na žalost, da najpre udahne poprilično više lokalne atmosfere nego što je činio do tada, a kao ishod eruptirao je u napad divljačkog iskašljavanja i sručio se uz kameni zid, zagušen i obliven suzama. Borio se za dah, ali svaki novi udisaj pogoršavao je stvari. On povrati, ponovo se napola uguši, otkotrlja se preko onoga što je povratio, nastavi da se kotrlja još nekoliko jardi i najzad uspe da se pridigne na ruke i kolena i otpuzi, dahćući, do nešto svežijeg vazduha.
     "Izvinite", reče on. Jedan deo daha mu se vratio. "Stvarno mi je užasno krivo. Osećam se kao potpuni idiot i..." Bespomoćno je pokazao gomilicu onoga što je povratio razlivenu oko ulaza u pećinu.
     "Šta da kažem?" upita on. "Šta uopšte da kažem?"
     To joj je najzad privuklo pažnju. Sumnjičavo ga je potražila pogledom, ali, budući da je bila poluslepa, imala je teškoća da ga pronađe u zamućenom, kamenitom predelu.
     On mahnu da joj pomogne. "Ehej!" doviknu.
     Najzad ga je opazila, zagroktala nešto za svoj račun i ponovo se okrenula mlaćenju muva.
     Postalo je jezivo očigledno, na osnovu načina na koji se vazduh kretao dok je to činila, da je glavni izvor smrada, zapravo, ona. Bešike koje su se sušile, trula trupla i opaka čorba silovito su doprinosili atmosferi, ali glavno mirisno prisustvo bila je žena lično.
     Ponovo je dobro klepnula jednu muvu. Ova pljesnu o stenu i obli je sopstvenom utrobom na način koji bi žena očigledno smatrala, samo da je mogla da vidi toliko daleko, veoma zadovoljavajućim.
     Nesigurno, Artur se diže na noge i upotrebi pregršt suve trave da se obriše. Nije znao šta da radi da bi ponovo obznanio svoje prisustvo. Napola se rešio da naprosto ponovo odluta, ali bilo mu je neprijatno da ostavi hrpu onoga što je povratio ispred ulaza u ženin dom. Pitao se šta da uradi sa time. On poče da čupa još kržljave suve trave koja se mogla naći tu i tamo. Ipak, brinuo se da bi, ukoliko se usudi da priđe bliže onome što je povratio, mogao naprosto da doda novu količinu umesto da raščisti staru.
     Upravo dok je raspravljao sa sobom koji bi postupak bio najbolji, on poče da shvata kako mu ova najzad nešto govori.
     "Izvinite?" povika on.
     "Rekoh, mogu li vam pomoći?" upita ona tanušnim, hrapavim glasom koji jedva da je čuo.
     "Ovaj, došao sam po savet", doviknu on, osećajući se malo smešno.
     Ona se okrenu i zapilji u njega, onda se okrenu na drugu stranu, zamahnu na muvu i promaši je.
     "O čemu?" upita ona.
     "Izvinite?" odvrati on.
     "Rekoh, o čemu?" gotovo je zakreštala.
     "Pa", reče Artur, "U stvari, kao neku vrstu opšteg saveta. U brošuri je pisalo..."
     "Ha! Brošura!" ciknu starica. Izgledalo je da sada maše reketom manje ili više nasumce.
     Artur je pecao po džepu izgužvanu brošuru. Nije bio sasvim siguran zašto to čini. Sve je već pročitao, a ona, očekivao je, neće to hteti. Svejedno ju je razmotao, ne bi li imao nešto nad čime će trenutak ili dva da se mršti. Taj primerak brošure pametovao je o drevnim mističnim veštinama proroka i mudraca sa Havalijusa i opako preuveličavao pogodnosti smeštaja u gradu Havalionu. Artur je još nosio sa sobom primerak 'Autostoperskog vodiča kroz Galaksiju', ali otkrio je, kada mu se obratio, da su stavke sve nerazumljivije i paranoidnije i da sadrže mnogo x-ova, j-ova i !-ova. Nešto negde nije bilo u redu. Da li je stvar bila u njegovom ličnom primerku, ili je nešto sa nekim ili nečim pošlo strašno kako ne valja, ili je, pak, reč bila samo o halucinacijama, tamo u srcu organizacije 'Vodiča', to nije znao. Ali, ovako ili onako, sve je manje bio naklonjen da mu veruje u odnosu na uobičajeno stanje, što je značilo da mu nije verovao ni trunku i uglavnom ga je koristio kao tacnu sa koje je jeo sendviče dok bi sedeo na steni i piljio u nešto.
     Žena se okrenula i sada je lagano koračala prema njemu. Artur je pokušavao da proceni smer vetra, a da to ne čini previše upadljivo, pa se malo vrteo levo-desno dok se ona primicala.
     "Savet", reče ona. "Savet, ha?"
     "Ovaj, da", reče Artur. "Da, to je..."
     On se ponovo namršti, kao da hoće da proveri da nije nešto pročitao pogrešno i glupo se obreo na pogrešnoj planeti ili tako nešto. U brošuri je pisalo: 'Prijateljski raspoloženi meštani rado će sa vama podeliti znanje i mudrost drevnih naroda. Zavirite sa njima u uskovitlana tajanstva vremena prošlih i budućih!' Bili su tu i neki kuponi, ali Artura je bilo previše sramota da ih iseče ili pokuša da ih nekome pokloni.
     "Savet, ha", reče starica ponovo. "U stvari, kao neka vrsta opšteg saveta, kažeš. O čemu? Šta da radiš u životu, tako nešto?"
     "Da", reče Artur. "Tako nešto. Popriličan problem na koji često nailazim, da budem savršeno iskren." Očajnički je pokušavao, malim trzavim pokretima, da stoji uz vetar od nje. Iznenadila ga je kada se odjednom oštro okrenula i pošla od njega prema pećini.
     "Moraćeš onda da mi pomogneš sa fotokopirkom", reče ona.
     "Šta?" upita Artur.
     "Fotokopirka", ponovi ona strpljivo. "Moraćeš da mi pomogneš da je izvučem. Radi na solarne baterije. Ali moram da je držim u pećini da ptice ne seru na nju."
     "Razumem", reče Artur.
     "Na tvom mestu, duboko bih udahnula pre ulaska", promrmlja starica kada je kročila u tminu ulaza pećine.
     Artur učini kao što ga je posavetovala. Zapravo, gotovo da mu se zavrtelo od previše kiseonika. Kada je osetio da je spreman, zadržao je dah i krenuo za njom unutra.
     Fotokopirka je bila ogromna, stara stvar na klimavim kolicima. Stajala je pored samog ulaza u mutnim senkama pećine. Točkovi su se tvrdoglavo uprli u različitim smerovima, a tle je bilo neravno i kamenito.
     "Idi i nadiši se napolju", reče starica. Artur se sav zajapurio, pokušavajući da joj pomogne da pomeri stvar.
     On klimnu u olakšanju. Ako njoj nije neprijatno, pomisli on, onda neće biti ni njemu. Izišao je napolje i dva puta duboko udahnuo, a onda se vratio da nastavi cimanje i guranje. Morao je da to učini nekoliko puta pre nego što je mašina najzad bila napolju.
     Sunce je tuklo u nju. Starica ponovo nestade u pećini i iznese nekoliko umrljanih metalnih ploča koje je povezala za mašinu da prikupljaju sunčevu energiju.
     Ona zažmirka prema nebu. Sunce je bilo prilično sjajno, ali dan je bio magličast i mutan.
     "To će potrajati", reče ona.
     Artur odvrati da će biti srećan da sačeka.
     Starica slegnu ramenima i odgaca do vatre. Nad njom je sadržina kotlića brbotala i klokotala. Ona promeša po njoj štapom.
     "Nećeš da prezalogajiš?" upita ona Artura.
     "Jeo sam, hvala", uzvrati Artur. "Ne, stvarno. Jeo sam."
     "Ma sigurna sam da jesi", reče starica. Promešala je štapom. Posle nekoliko minuta upecala je parče nečega odatle, duvala da se malo ohladi, a onda ga prinela ustima.
     Jedno vreme zamišljeno je žvakala.
     Potom je odšepala do gomile crknutih stvorova nalik jarčevima. Ispljunula je parče na gomilu. Polako je odšepala nazad do kotlića. Pokušala je da ga otkači sa svojevrsnog tronošca na kome je visio.
     "Mogu li vam pomoći?" upita Artur i predusretljivo skoči. Pohitao je do nje.
     Zajedno su otkačili kotlić sa tronošca i odneli ga nespretno niz blagu padinu koja se spuštala od njene pećine prema kržljavom i čvornovatom drvoredu što je obeležavao ivicu strmog, ali sasvim plitkog udubljenja iz koga je zračila čitava nova gama opakih mirisa.
     "Spreman?" upita starica.
     "Da..." reče Artur, iako nije imao pojma za šta.
     "Jedan", reče starica.
     "Dva", produži ona.
     "Tri", dodala je.
     Artur u poslednji čas shvati šta je nameravala. Zajedno su prosuli sadržinu kotla u jarak.
     Posle sat ili dva nedruželjubivog ćutanja, starica zaključi da su solarne ploče upile dovoljno sunčeve svetlosti da bi fotokopirka mogla da se pokrene, a onda je otišla da nešto potraži u pećini. Najzad je izišla sa nekoliko listova hartije i propustila ih kroz mašinu.
     Dala je kopije Arturu.
     "To je, ovaj, to je vaš savet, znači?" upita Artur, prelistavajući ih nesigurno.
     "Ne" reče starica. "To je priča mog života. Vidiš, kvalitet saveta koji ti neko može ponuditi treba proceniti prema kvalitetu života koji je savetodavac vodio u stvarnosti. E sad, ako pogledaš taj dokument, videćeš da sam podvukla sve krupnije odluke koje sam ikada donela, ne bi li ih istakla. Sve su indeksirane i pobrojane. Vidiš? Jedino mogu da ti savetujem da doneseš odluke koje su tačno suprotne onim odlukama kakve sam ja donosila, jer onda možda nećeš završiti na kraju života..." Zastala je i ispunila pluća da dobro drekne, "... u smrdljivoj, staroj pećini poput ove!"
     Dohvatila je reket za stoni tenis, zasukala rukave, dotabanala do svoje gomile crknutih stvorova nalik jarčevima i navalila da rasteruje muve uz polet i prilježnost.

     Poslednje naselje koje je Artur posetio sastojalo se isključivo od izuzetno visokih motki. Bile su toliko visoke da sa zemlje nije bilo moguće reći šta im se nalazi na vrhu i Artur je morao da se popne na tri redom pre nego što je otkrio jednu koja je na vrhu imala išta izuzev platforme pokrivene ptičjim izmetom.
     Nije to bio lak zadatak. Na motke ste se peli po kratkim, drvenim klinovima zabijenim u njih u spiralama koje su se lagano uspinjale. Svako ko je bio manje marljiv turista od Artura napravio bi nekoliko fotografija i otišao pravo do najbližeg bara i grila, gde ste, uz ostalo, mogli kupiti veliki izbor naročito slatkih i sočnih čokoladnih torti da ih jedete pred asketama. Ali, uglavnom kao posledica toga, većina asketa je otišla. U stvari, uglavnom su otišli i osnovali unosne terapijske centre po nekim od bogatijih svetova severozapadnog podogranka Galaksije, gde je život lakši za red veličine od otprilike sedamnaest miliona, a čokolada je naprosto božanstvena. Ispostavilo se da većina asketa nikada nije videla čokoladu pre nego što su se prihvatili asketizma. Većina mušterija koje su im dolazile u terapijske centre predobro su je poznavale.
     Na vrhu treće motke Artur zastade da dođe do daha. Bilo mu je veoma toplo i bio je zadihan, jer svaka motka bila je visoka nekih pedeset ili šezdeset stopa. Činilo mu se da se svet oko njega vrtoglavo okreće, ali to Artura nije mnogo brinulo. Znao je da, logično, ne može poginuti dok ne bude otišao na Stavromula Betu Videti: 'Život, Vaseljena i sve ostalo', glava 18. i zbog toga je uspeo da razvije bezbrižan odnos prema velikoj ličnoj opasnosti. Imao je malu vrtoglavicu od toga što sedi u vazduhu, na visinu od pedeset stopa, i to na vrhu motke, ali izišao je nakraj sa njom tako što je pojeo sendvič. Upravo se spremao da se upusti u čitanje fotokopiranog životopisa, kada ga u priličnoj meri prenu blago nakašljavanje iza njega.
     On se okrenu toliko naglo da je ispustio sendvič, koji se okretao kroz vazduh na putu naniže i bio je prilično mali do trenutka kada se zaustavio na tlu.
     Otprilike na trideset stopa iza Artura stajala je druga motka i, samo na njoj u retkoj šumi od otprilike trideset motki, vrh je bio zauzet. Zauzimao ga je starac koji je, sa svoje strane, izgleda, bio obuzet dubokim mislima od kojih se mrgodio.
     "Izvinite", reče Artur. Čovek nije obraćao pažnju na njega. Možda nije mogao da ga čuje. Vetar je pomalo duvao. Bila je čista slučajnost što je Artur čuo slabašno nakašljavanje.
     "Ehej?" dovikne Artur. "Zdravo!"
     Čovek se najzad obazre. Izgledalo je da je iznenađen što ga vidi. Artur nije mogao da razabere da li je iznenađen i zadovoljan što ga vidi, ili samo iznenađen.
     "Je li otvoreno?" doviknu Artur.
     Čovek se namršti kao da nije shvatio. Artur nije mogao da vidi da li ovaj nije čuo ili nije razumeo.
     "Sad ću da skoknem tamo", doviknu Artur. "Nemojte otići."
     On se spusti sa male platforme, žustro sasulja niz spiralne klinove i stiže u podnožje sa popriličnom vrtoglavicom.
     Upravo se spremao da krene do motke na kojoj je starac sedeo, kada shvati da je izgubio orijentaciju putem naniže i da nije siguran koja je tačno posredi.
     Obazre se da nađe orijentire i utvrdi koja je prava.
     Popeo se na jednu. Nije bila ta.
     "Prokletstvo", reče on. "Izvinite!" doviknu on ponovo starcu, koji je sada bio pravo ispred njega, udaljen četrdeset stopa. "Izgubio sam se. Stižem za minut." Ponovo je sišao, sav zajapuren i zabrinut.
     Kada je stigao, zadihan i oznojen, na vrh motke za koju je bio siguran da je ona prava, on shvati da ga čovek, ovako ili onako, u stvari, zavitlava.
     "Šta hoćeš?" doviknu starac mrgodno. Sada je sedeo na vrhu motke koju je Artur prepoznao kao onu na kojoj je jeo sendvič.
     "Kako ste dospeli tamo?" doviknu Artur zbunjeno.
     "Misliš da ću ti tek tako reći ono za učenje čega mi je bilo potrebno četrdeset proleća, leta i jeseni sedenja na vrhu motke?"
     "Šta je sa zimama?"
     "Šta je sa zimama?"
     "Zar ne sediš na motki i zimi?"
     "To što sedim na motki većim delom života", reče čovek, "ne znači da sam idiot. Zimi idem na jug. Imam vikendicu na moru. Sedim na dimnjaku."
     "Imaš li kakvih saveta za putnike?"
     "Da. Kupi vikendicu na moru."
     "Shvatam."
     Čovek je piljio preko vrelog, sasušenog, pustog predela. Sa svog mesta Artur je jedva razaznavao staricu, sićušnu mrlju u daljini koja je plesala tamo i amo i tukla muve.
     "Vidiš li je?" doviknu odjednom starac.
     "Da", reče Artur. "U stvari, obratio sam joj se za savet."
     "Mnogo ti ona zna. Dobio sam vikendicu na moru zato što ju je ona odbila. Kakav savet ti je dala?"
     "Da radim sve suprotno od onoga što je činila."
     "Drugim rečima, kupi vikendicu na moru."
     "Pretpostavljam da je tako", reče Artur. "Pa, možda ću i kupiti jednu."
     "Hmmm."
     Obzorje je plivalo u smradnoj izmaglici vrućine.
     "Neki drugi savet?" upita Artur. "Koji nema veze sa imanjima?"
     "Vikendica na moru nije samo imanje. To je duhovno stanje", reče čovek. Okrenuo se i pogledao Artura.
     Neobično, čovekovo lice sada se nalazilo na samo dve stope od Arturovog. U jednom pogledu delovalo je kao da ima savršeno normalan lik, ali telo mu je sedelo prekrštenih nogu na motki četrdeset stopa daleko, dok mu je lice bilo tik uz Arturovo. Ne pokrećući glavu, kao da ne čini ništa neobično, on ustade i kroči na vrh druge motke. Ili je posredi samo vrućina, pomisli Artur, ili za njega prostor ima drugačiji oblik.
     "Vikendica na moru", reče on, "ne mora čak ni da bude na moru. Iako one najbolje jesu tamo. Svi volimo da se okupljamo", nastavi on, "na graničnim područjima."
     "Stvarno?" upita Artur.
     "Tamo gde se dodiruju kopno i voda. Gde se dodiruju zemlja i vazduh. Gde se telo susreće sa duhom. Gde se prostor dodiruje sa vremenom. Svi volimo da budemo na jednoj strani i da gledamo na drugu."
     Artur se strašno uzbudio. Bile su to upravo one stvari kakve je obećavala brošura. Bio je tu čovek koji kao da se kretao po nekoj vrsti ešerovskog prostora i govorio zaista duboke stvari o svemu i svačemu.
     Ipak, stvar je bila uznemirujuća. Čovek je sada koračao sa motke na tle, sa tla na motku, sa motke na motku, sa motke na obzorje i nazad: to što je činio bilo je potpuna besmislica u Arturovoj prostornoj Vaseljeni. "Molim te, stani!" reče Artur odjednom.
     "Ne možeš da podneseš, ha?" upita čovek. Bez i najmanjeg pokreta obreo se nazad, sevši prekrštenih nogu na vrh motke četrdeset stopa ispred Artura. "Došao si do mene radi saveta, ali ne možeš da iziđeš nakraj ni sa čim što ne prepoznaješ. Hmmm. Znači, moraćemo da ti kažemo nešto što već znaš, ali da ti zvuči kao novost, ha? Pa, uobičajeni posao, pretpostavljam." Uzdahnuo je i žalostivo zažmirkao u daljinu.
     "Odakle si ti, momče?" upita onda.
     Artur odluči da bude lukav. Muka mu je bilo od toga što ga je svako koga bi sreo držao za potpunog idiota. "Znaš šta", reče on. "Ti si prorok. Zašto ti ne kažeš meni?"
     Starac ponovo uzdahnu. "Samo sam", reče on i zabaci ruku iza glave, "pokušavao da zapodenem razgovor." Kada je ponovo stavio šaku ispred sebe, na dignutom kažiprstu vrtela mu se Zemljina kugla. Bila je nepogrešiva. On je ponovo odloži. Artur je bio zapanjen.
     "Kako si..."
     "Ne mogu ti reći."
     "Zašto ne? Prešao sam toliki put."
     "Ne možeš videti ono što ja vidim, zbog toga što vidiš ono što vidiš. Ne možeš znati šta ja znam jer znaš ono što znaš. Ono što ja vidim i što znam ne može se dodati onome što ti znaš, jer to nisu srodne stvari. Niti to može zameniti ono što ti vidiš i što znaš, jer to bi značilo zameniti tebe samog."
     "Stani, mogu li to da pribeležim?" upita Artur dok je uzbuđeno preturao po džepu da nađe olovku.
     "Možeš da uzmeš jedan primerak na astrodromu", reče starac. "Police su im prepune toga."
     "Oh", reče Artur razočarano. "Pa, zar nema ničega što se možda određenije tiče mene?"
     "Sve što uopšte vidiš, čuješ ili iskusiš na bilo koji način tiče se upravo tebe. Ti stvaraš Vaseljenu time što je opažaš, prema tome Vaseljena koju opažaš tiče se tebe."
     Artur ga sumnjičavo pogleda. "Da li i to mogu dobiti na astrodromu?" upita on.
     "Proveri", reče starac.
     "Kaže u brošuri", reče Artur, izvadivši je iz džepa i ponovo pogledavši, "da mogu dobiti ličnu molitvu, stvorenu posebno za mene i za moje potrebe."
     "Oh, dobro", reče starac. "Evo ti molitve. Imaš olovku?"
     "Da", reče Artur.
     "Ide ovako. Da vidimo: 'Zaštiti me od znanja onoga što ne treba da znam. Zaštiti me čak i od znanja o tome da postoje stvari koje se mogu znati, a koje ja ne znam. Zaštiti me od znanja da sam odlučio da ne znam stvari koje sam odlučio da ne znam. Amin.' To ti je to. To ionako izgovaraš nemo u sebi, pa kad je tako, možeš i naglas."
     "Hmmm", reče Artur. "Pa, hvala..."
     "Strašno je bitno da sa tom molitvom ide još jedna", nastavi starac, "pa ti je bolje da pribeležiš i nju."
     "U redu."
     "Ide ovako: 'Gospode, gospode, gospode...' Najbolje je ubaciti i taj deo. Nikada nisi siguran. 'Gospode, gospode, gospode. Zaštiti me od posledica gornje molitve. Amin.' I to ti je to. Najveći deo nevolja u koje ljudi zapadnu u životu potiče otud što propuste ovaj poslednji deo."
     "Jesi li ikada čuo za mesto zvano Stavromula Beta?" upita Artur.
     "Ne."
     "Pa, hvala ti na pomoći", reče Artur.
     "Nema na čemu", reče čovek sa motke i iščeznu.

10.

     Ford se baci na vrata glavnog i odgovornog urednika, skupi se u čvrstu loptu kada okvir prsnu i popusti, brzo se otkotrlja preko poda do mesta na kome je stajala fina sofa od gužvane kože i uspostavi stratešku operacionu bazu iza nje.
     Takav je bar bio plan.
     Na nesreću, fina siva sofa od gužvane kože nije više bila tamo.
     Zbog čega, pomisli Ford dok se okretao usred vazduha, zaokolio, zaronio i sakrio se iza Harlovog radnog stola, ljudi imaju tu glupavu opsesiju da preuređuju nameštaj po uredu svakih pet minuta?
     Zašto su, na primer, zamenili savršeno ispravnu, iako prilično bezličnu sivu sofu od gužvane kože nečim što je delovalo kao mali tenk?
     I ko je sad ovaj visoki tip sa prenosnim raketnim lanserom na ramenu? Neko iz upravnog? Nemoguće. Ovo je bila uprava. Ili je bar glavna uprava 'Vodiča'. Odakle su dolazili tipovi iz tog preduzeća 'InfiniDim' Zarkon bi ga znao. Nije bilo sunčano mesto, sudeći po puževskoj boji i sastavu njihove kože. Sve je to pogrešno, pomisli Ford. Ljudi povezani sa 'Vodičem' treba da dolaze sa sunčanih mesta.
     U stvari, bilo ih je nekoliko i izgledalo je da su svi teže naoružani i oklopljeni nego što bi se to normalno očekivalo od službenika jedne kompanije, čak i u današnjem grubom i naopakom poslovnom svetu.
     Razume se, pravio je mnogo pretpostavki. Pretpostavio je najpre da su krupni, puževski bledunjavi tipovi, bikovskih vratova, na neki način povezani sa preduzećem 'InfiniDim'; bila je to razložna pretpostavka i on je njome bio zadovoljan, tim pre što su na pancirima imali natpise 'Preduzeće InfiniDim'. Ipak, imao je neprijatan osećaj da ovo nije poslovni sastanak. Takođe je imao neprijatan osećaj da su mu ta pužolika stvorenja na neki način poznata. Poznata, ali u nepoznatoj odeći.
     No, dobro, bilo kako bilo, nalazio se u sobi već dobre dve i po sekunde i pomislio je da bi otprilike bilo vreme da započne nešto konstruktivno. Mogao bi, na primer, da uzme nekog za taoca. To ne bi bilo loše.
     Van Harl je sedeo u svojoj stolici na okretanje, delovao je uznemireno, bledo i potreseno. Verovatno je dobio i neke loše vesti, pored te čvoruge na potiljku. Ford skoči na noge i jurnu prema njemu.
     Pretvarajući se da ga je valjano i čvrsto poduhvatio ispod laktova, Ford uspe da neprimetno ubaci Ident-i-Olakš nazad u Harlov unutrašnji džep.
     Premija!
     Učinio je ono zbog čega je došao. Sada samo treba rečima da se izvuče odatle.
     "U redu", reče on. "Ja..." On zastade.
     Veliki tip sa raketnim lanserom okrenuo se prema Fordu Prefektu i uperio oružje na njega, što Ford nije mogao da ne smatra izuzetno neodgovornim ponašanjem.
     "Ja..." poče on ponovo, a onda, gonjen naglim porivom, odluči da se sagne.
     Začu se zaglušujući urlik kada plamenovi poskočiše sa zadnje strane raketnog lansera, a raketa iskoči spreda.
     Raketa projuri pored Forda i pogodi veliki panoramski prozor, koji bljunu prema napolje u pljusku miliona parčadi pod silinom eksplozije. Siloviti udarni talasi buke i vazdušnog pritiska prostreše se po sobi i počistiše kroz prozor nekoliko stolica, ormarić za dokumentaciju i Kolina, robota bezbednjaka.
     Ah! Znači, nisu u potpunosti otporni na rakete, pomisli Ford Prefekt. Neko bi trebalo da prozbori koju reč sa nekim zbog toga. On se odvoji od Harla i pokuša da odredi kojim putem bi trebalo da pobegne.
     Bio je opkoljen.
     Veliki tip sa raketnim lanserom nameštao je oružje u položaj za novo opaljivanje.
     Ford nije imao pojma šta da učini.
     "Čuj", reče on ozbiljnim glasom. Ali nije bio siguran koliko daleko će ga dovesti izgovaranje stvari poput 'čuj' ozbiljnim glasom, a vreme nije bilo na njegovoj strani. Pa šta da radiš, pomisli on, samo jednom si mlad - i baci se kroz prozor. To će bar zadržati činilac iznenađenja na njegovoj strani.

11.

     Prva stvar koju će morati da učini, pomisli otupljeno Artur Dent, jeste da izgradi sebi život. Ovo je značilo da je morao da nađe planetu na kojoj će ga voditi. To je morala biti planeta na kojoj je mogao da diše i na kojoj je mogao da ustane i sedne, a da ne oseti neprijatnost zbog sile teže. To je trebalo da bude negde gde je nivo kiseline nizak i gde biljke ne pokušavaju da te napadnu.
     "Ne volim što moram da budem antropista u vezi sa tim", reče on neobičnom stvorenju iza šaltera centra za savetovanje raseljenih lica na Pintltonu Alfi, "ali baš bih voleo da živim negde gde ljudi otprilike izgledaju kao ja. Znate. Ovako čovekoliko."
     Neobični stvor za šalterom zamlatara delom svojih neobičnijih izraslina; izgledalo je da ga je ta zamisao baš zgranula. On pocuri i otpljeska sa sedišta, odmereno stade da šiba po podu, proguta stari metalni ormarić za spise, pa, uz silno podrigivanje, izbljuva odgovarajuću ladicu, a iz uha mu izbiše dva blistava pipka. Izvadio je dve fascikle iz ladice, usisao ladicu unazad i ponovo povratio ormarić. Otšibao je nazad preko poda, pocurio na mesto i pljesnuo fascikle na sto.
     "Vidiš li nešto što ti se dopada?" upita on.
     Artur nervozno poče da pregleda prljave i vlažne listove hartije. Očigledno se nalazio u zaostalom delu Galaksije i donekle ulevo u odnosu na onu Vaseljenu koju je poznavao i priznavao. Na mestu gde je trebalo da mu se nalazi dom bila je trula seljačka planeta, natopljena kišom i naseljena propalicama i vodoveprovima. Ovde čak i 'Autostoperski vodič kroz Galaksiju' kao da je radio tek povremeno i upravo je zbog toga bio prisiljen na ovakva propitivanja po ovakvim mestima. Mesto za koje se uvek raspitivao bila je Stavromula Beta, ali za takvu planetu niko nikada nije čuo.
     Raspoloživi svetovi delovali su prilično jadno. Imali su malo da mu ponude zbog toga što je on imao malo da ponudi njima. Bilo ga je izuzetno sramota kada je shvatio da, iako potiče sa sveta koji je imao kola, kompjutere, balet i armanjak, on lično nema pojma kako išta od svega toga radi. Nije umeo da se bavi ničim od svega toga. Prepušten sam sebi, nije bio u stanju ni toster da napravi. Bio je otprilike u stanju da napravi sendvič, i to mu je bilo to. Nije vladala velika potražnja za njegovim uslugama.
     Arturovo srce klonu. To ga je iznenadilo, jer mislio je da je već stiglo najniže što može. On na trenutak zatvori oči. Toliko je želeo da bude kod kuće. Toliko je želeo da njegov rodni svet, prava Zemlja na kojoj je odrastao, nije bila uništena. Toliko je želeo da se ništa od svega toga nije dogodilo. On požele da se, kad ponovo otvori oči, zatekne na pragu svog malog imanja na zapadu Engleske, da sunce sija na zelene bregove, da putem ide poštanski kombi, da zelenkade cvetaju u vrtu, a da se u daljini pab otvara za ručak. Toliko je želeo da odnese novine do paba i čita ih uz kriglu gorkog. Toliko je želeo da rešava ukrštene reči. Toliko je želeo da se beznadežno zaglavi na sedamnaest vodoravno.
     On otvori oči.
     Neobični stvor iznervirano je pulsirao na njega i lupkao nekakvom pseudopodijom po stolu.
     Artur zavrte glavom i pogleda sledeći list hartije.
     Jadno, pomisli. I sledeći.
     Veoma jadno. I sledeći.
     Oh... E, to je već delovalo bolje.
     Bio je to svet po imenu Bartldan. Imao je kiseonik. Imao je zelene bregove. Čak je, kako se činilo, imao cenjenu književnu kulturu. Ali stvar koja mu je najviše pobudila zanimanje bila je fotografija grupice ljudi sa Bartldana koji su stajali na trgu nekog naselja i prijatno se smešili prema fotoaparatu.
     "Ah", reče on i podiže sliku do neobičnog stvora za stolom.
     Oči ovoga ispuzaše na peteljkama i zakotrljaše se gore i dole po parčetu hartije, ostavljajući svetlucavi trag sluzi.
     "Da", reče on zgađeno. "Stvarno izgledaju baš kao ti."

     Artur se preselio na Bartldan i, koristeći novac koji je dobio tako što je prodao isečene nokte i nešto pljuvačke u banku DNK, kupio sebi stan u naselju prikazanom na slici. Bilo je prijatno. Vazduh je bio mirisav. Ljudi su izgledali kao on i činilo se da im ne smeta što je i on tu. Nisu ga ničim napadali. Kupio je nešto odeće i ormarić u kome će je držati.
     Obezbedio je sebi život. Sada je trebalo da mu nađe svrhu.
     Najpre je pokušao da sedi i čita. Ali bartldanska književnost, iako slavna u čitavom tom sektoru Galaksije, kao da nije mogla da mu zadrži pažnju. Problem je bio u tome što, u stvari, nije govorila o ljudskim bićima. Narod Bartldana bio je izuzetno nalik ljudima po izgledu, ali kada biste nekome rekli: 'Dobro veče', ovaj bi se obazro uz blago iznenađenje, onjušio vazduh i rekao da stvarno izgleda da je onako ne baš loše veče, sad kada je Artur to već pomenuo.
     "Ne, htedoh da kažem da ja vama želim dobro veče", uzvratio bi Artur, to jest, na početku je tako uzvraćao. Ubrzo je naučio da izbegava takve razgovore. "Hoću da kažem, nadam se da će vam veče biti dobro", dodao bi.
     Još zbunjenosti.
     "Želite?" upitao bi najzad Bartldanđanin uz uglađenu zbunjenost.
     "Ovaj, da", morao bi onda da kaže Artur. "Izrazio sam nadu da..."
     "Nadu?"
     "Da."
     "Šta je to nada?"
     Dobro pitanje, pomislio bi Artur za sebe i povukao se nazad u sobu da razmisli o stvarima.
     Sa jedne strane, naučio je da poštuje ono što je saznao o pogledu Bartldanđana na svet, a to je da je Vaseljena ono što jeste, uzmi je ili ostavi. Sa druge strane, nije mogao da ne oseti da ne želeti ništa, čak ni ne priželjkivati nešto ili ne nadati se nečemu, naprosto nije prirodno.
     Prirodno. To je bila ona nezgodna reč.
     Još davno shvatio je da mnoge stvari koje je smatrao za prirodne, kao što su kupovanje božićnih poklona ljudima, zaustavljanje na crvenom svetlu ili padanje sa ubrzanjem od trideset dve stope u sekundi na kvadrat, predstavljaju samo navike sa njegovog matičnog sveta i ne dejstvuju obavezno na isti način i na drugim mestima; ali ništa ne priželjkivati - to stvarno nije moglo biti prirodno, zar ne? Bilo bi to kao da ne dišeš.
     Disanje je bilo još nešto čime se Bartldanđani nisu bavili, i pored sveg tog kiseonika u atmosferi. Uglavnom su samo bazali unaokolo. Povremeno su trčali i igrali odbojku i takve stvari (bez ikakve želje da pobede, razume se - naprosto su igrali, pa ko dobije, taj dobije), ali nikada nisu, u stvari, disali. Bilo im je to, iz nekog razloga, nepotrebno. Artur je ubrzo otkrio da je igranje odbojke sa njima malo previše sablasno. Iako su izgledali kao ljudi i čak se kretali i zvučali kao ljudi, nisu disali i nisu priželjkivali stvari.
     Disanje i priželjkivanje stvari, sa druge strane, bili su otprilike jedino što je Artur radio po čitav dan. Ponekad bi toliko žestoko priželjkivao stvari, da bi mu disanje postalo sasvim uzbuđeno, pa bi morao da ode i malo prilegne. Sam. U svojoj maloj sobi. Toliko daleko od sveta na kome je rođen da mozak čak nije bio u stanju da mu preradi onu vrstu brojeva koji su tu bili u pitanju, a da se pri tom ne obeznani.
     Više je voleo da ne razmišlja o tome. Najviše mu se dopadalo da sedi i čita - ili bi mu se bar dopadalo da je bilo ičega vrednog čitanja. Ali niko u bartldanđanskim pričama nikada nije poželeo nešto. Čak ni čašu vode. Svakako, uzeli bi jednu ukoliko su žedni, ali ako je nema, više ne bi razmišljali o tome. Pročitao je čitavu jednu knjigu u kojoj je glavni junak, tokom jedne nedelje, raduckao po bašti, dobro se naigrao odbojke, pomogao da se popravi put, napravio svojoj ženi dete i onda neočekivano umro od žeđi neposredno pre poslednje glave. U očajanju, Artur je prečešljao knjigu unazad i najzad našao mesto na kome se uzgred pominje neki problem sa vodovodom u drugoj glavi. I to je bilo to. I tako tip umire. Naprosto se desi.
     Nije to čak bio ni vrhunac knjige, jer vrhunca uopšte nije bilo. Lik je umro otprilike na trećini puta kroz pretposlednju glavu knjige, a preostali bio je naprosto posvećen popravci puta. Knjiga se završavala tačno na sto hiljaditoj reči, zbog toga što su na Bartldanu knjige uvek bile tačno toliko duge.
     Artur baci knjigu preko sobe, prodade sobu i ode. Počeo je očajnički da putuje, sve je više trgovao pljuvačkom, noktima, krvlju, kosom, svime što je makar ko želeo, ne bi li kupio karte. Za seme, otkrio je, mogao je da putuje prvom klasom. Nigde se nije naselio, postojao je samo u hermetičnom, sumračnom svetu kabina hipersvemirskih brodova, jeo je, pio, spavao, gledao filmove, zaustavljao se samo po astrodromima da da još DNK i uhvati sledeći brod za daleke krajeve. Čekao je i čekao da se dogodi nešto nepredviđeno.
     Nevolja sa pokušajem da naterate ono željeno nepredviđeno da se dogodi jeste u tome što ono to neće. To nije ono što 'nepredviđeno' znači. Nepredviđeni događaj koji se najzad odigrao uopšte nije bio ono što je Artur planirao. Brod na kome se nalazio sevnuo je u hipersvemir, jezivo zatreperio istovremeno između devedeset sedam različitih tačaka u Galaksiji, zakačio se za neočekivani zagrljaj sile teže neke nekartografisane planete u jednoj od njih, njena spoljašnja atmosfera zarobila ga je i on poče da pada, uz urlik i cepanje, pravo na nju.
     Brodski sistemi čitavim putem naniže bunili su se da je sve savršeno normalno i pod kontrolom, ali kada se brod poslednji put grozničavo zakovitlao, silovito projurio kroz pola milje drveća i najzad eksplodirao u loptu uzavrelog plamena, postalo je jasno da ipak nije tako.
     Vatra zahvati šumu, proključa u noć, a zatim se pristojno ugasi, budući da se u današnje vreme to zakonom zahteva od svih nenajavljenih požara koji premašaju određenu veličinu. Kratko vreme potom drugi mali požari buknuli bi to i tamo, dok su parčad rasutih ostataka na miru eksplodirala kada bi im za to kucnuo čas. Onda je i to zamrlo.
     Artur Dent je iz čiste dosade beskrajnog međuzvezdanog putovanja bio jedini na brodu koji se potanko upoznao sa brodskim postupcima pri opasnim i nepredviđenim prizemljenjima i zato je jedini preživeo udes. Ležao je ošamućen, izlomljen i okrvavljen u nekoj vrsti vazdušaste, ružičaste plastične čaure po kojoj je bilo ispisano: 'Želimo vam prijatan dan' na preko tri hiljade različitih jezika.
     Crne, urlajuće tišine vrtoglavo su mu plutale po razbijenom umu. Znao je uz neku vrstu otupljene izvesnosti da će preživeti, jer još nije bio na Stavromula Beti.
     Posle nečega što je delovalo kao večnost bola i tmine, on postade svestan nemih obličja koja su se kretala oko njega.

12.

     Ford se sunovraćao po otvorenom vazduhu kroz oblak parčadi stakla i komada stolica. Ponovo nije promislio o stvarima, već se ravnao po sluhu kako bi sebi kupio vreme. Otkrio je da u trenucima velikih kriza često prilično pomaže ako pusti da mu se pred očima odvrti film života. To mu je pružalo priliku da promisli o stvarima, sagleda događaje u nekoj vrsti perspektive, a ponekad je dobijao ključni nagoveštaj o tome šta da učini sledeće.
     Bila je tu zemlja koja mu je jurila u susret ubrzanjem od trideset stopa u sekundi na kvadrat, ali, pomisli on, sa tim problemom pozabaviće se kada dođe vreme. Sve po redu.
     Ah, evo ga, dolazi. Njegovo detinjstvo. Stvari za dremež, sve je to prošao ranije. Slike su sevale kraj njega. Dosadni trenuci na Betelgezu Pet. Zaphod Biblbroks kao dečak. Da, to je sve već znao. Požele da u mozgu ima neku vrstu dugmeta za brzo premotavanje. Žurka za njegov sedmi rođendan, kada su mu poklonili prvi peškir. Hajde, hajde.
     Okretao se i vrteo naniže, a spoljašnji vazduh na toj visini predstavljao je hladni šok za njegova pluća. Nastojao je da ne udiše staklo.
     Rana putovanja na druge planete. Oh, za ime Zarkona, bilo je to poput nekog dokumentarca o svemirskim putovanjima, pre glavne predstave. Počeci rada za 'Vodič'.
     Ah!
     To su bili dani. Radili su u kolibi na atolu Bvenela, na planeti Fanala, pre nego što su je Riktanarkali i Dankvedi razvertlali. Pet-šest tipova, poneki peškir, pregršt savršenih digitalnih naprava i, najvažnije, mnogo snova. Ne. Najvažnije je bilo mnogo fanalanskog ruma. Ako baš hoće da bude u potpunosti tačan, krajnje najbitnija stvar bio je stari džanks, onda fanalanski rum, a i neke plaže po kojima su se motale lokalne devojke, ali i snovi su bili bitni. Šta li im se u međuvremenu desilo?
     U stvari, nije mogao da se priseti o čemu su bili ti snovi, ali u svoje vreme delovali su neizmerno značajno. U njima u svakom slučaju nije bilo mesta za ogromnu uredsku zgradu niz koju je sada padao. Do svega je došlo kada su neki iz prvobitnog tima rešili da se skrase na jednom mestu, pa su postali pohlepni, dok su on i drugi ostali na terenu da istražuju i stopiraju i postepeno bivali sve izdvojeniji od poslovne more u koju se 'Vodič' neizbežno pretvarao i arhitektonske čudovišnosti u koju se naselio. Gde su u svemu tome bili snovi? On pomisli na sve silne advokate kompanije koji su sada zauzimali polovinu zgrade, na sve pomoćnike urednika, njihove sekretarice, advokate njihovih sekretarica i sekretarice advokata njihovih sekretarica, kao i na, najgore od svega, računovođe i propagandno odeljenje.
     Napola mu je bilo na umu da naprosto nastavi da pada. Da pokaže srednjak čitavoj bandi.
     Sada je upravo prolazio sedamnaesti sprat, gde se nalazilo odeljenje za propagandu. Gomila mudrijaša koji su raspravljali o tome kakve bi boje 'Vodič' trebalo da bude i iskazivali savršeno nepogrešivu veštinu da pametuju kada je sve već gotovo. Da je iko od njih slučajno pogledao kroz prozor u tom trenutku, prenerazio bi ga prizor Forda Prefekta koji pada pokraj njih u sigurnu smrt i pokazuje im srednjak.
     Šesnaesti sprat. Pomoćnici urednika. Kopilad. Šta je sa svim onim njegovim tekstovima koje su isekli? Petnaest godina istraživanja koje je poslao samo sa jedne planete, a oni su ih sasekli na dve reči. 'Uglavnom bezopasni'. Srednjak i njima.
     Petnaesti sprat. Logistička administracija, šta god im to značilo. Svi su imali velike limuzine. Eto šta je značilo.
     Četrnaesti sprat. Kadrovsko. Lukavo je podozrevao da su oni zakuvali njegovo petnaestogodišnje izgnanstvo dok se 'Vodič' preobražavao u korporacijski monolit (ili, radije, duolit - ne sme zaboraviti advokate).
     Trinaesti sprat. Istraživanje i razvoj.
     Stani malo.
     Trinaesti sprat.
     Morao je u tom trenutku da razmišlja prilično brzo, jer je situacija postajala malčice hitna.
     Iznenada se prisetio ploče za prikaz spratova u liftu. Na njoj nije bilo trinaestog sprata. Nije tome posvetio mnogo pažnje, budući da je proveo petnaest godina na prilično zaostaloj planeti Zemlji gde su bili sujeverni u pogledu broja trinaest, tako da se navikao da boravi po zgradama koje su brojale spratove bez njega. Ali ovde nije bilo razloga za to.
     Prozori trinaestog sprata, nije mogao da ne primeti kada je prohujao pokraj njih, bili su zamračeni.
     Šta li se tamo dešavalo? On poče da se priseća svih stvari o kojima je Harl govorio. Jedan, novi, multidimenzioni 'Vodič' proširen preko beskonačnog broja Vaseljena. Uz način na koji je to Harl izneo, zvučalo je poput ludačke besmislice koju je odsanjalo propagandno odeljenje uz jaku potporu računovođa. Ukoliko je bilo imalo stvarnije, onda je bila reč o veoma uvrnutoj i opasnoj zamisli. Da li je posredi bila stvarnost? Šta se dešavalo iza zamračenih prozora na izdvojenom trinaestom spratu?
     Ford oseti kako mu raste radoznalost, a potom i panika. Bila je to potpuna lista osećanja kojima je raspolagao. U svakom drugom pogledu brzo je padao. Stvarno bi trebalo da okrene um razmišljanju kako da izvuče živu glavu iz te situacije.
     On baci pogled naniže. Nekih stotinu stopa ispod njega ljudi su mileli na sve strane, a neki su počinjali da dižu poglede sa puno iščekivanja. Raščišćavali su mu mesto. Čak su privremeno prekinuli divni i potpuno luckasti lov na voketa.
     Mrzeo bi kada bi morao da ih razočara, ali otprilike dve stope ispod njega, što nije shvatio ranije, nalazio se Kolin. Kolin je očigledno srećno igrao uz njega, pratio ga i čekao da odluči šta će.
     "Koline!" dreknu Ford.
     Kolin nije odgovarao. Ford se sledi. Onda odjednom shvati da nije rekao Kolinu da mu je ime Kolin.
     "Dođi ovamo!" dreknu Ford.
     Kolin dolebde do njega. Kolin je neizmerno uživao u spustu i nadao se da je isti slučaj i sa Fordom.
     Kolinov svet neočekivano se pomrači kada ga Fordov peškir iznenada obavi. Kolin neposredno potom oseti kako postaje mnogo, mnogo teži. Bio je pun uživanja i oduševljen zbog izazova koji mu je Ford postavio. Samo nije bio siguran hoće li uspeti sa ovim da iziđe nakraj, to je bilo sve.
     Peškir je obujmio Kolina. Ford je visio sa peškira i stezao ga za porub. Drugim stoperima dopadalo se da obrade peškire na razne načine; utkali bi im u tkaninu razne ezoterične alatke i pomagala, čak i kompjutersku opremu. Ali Ford je bio purista. On je voleo kad stvari ostaju jednostavne. Nosio je običan peškir iz obične prodavnice tkanina za domaćinstvo. Čak je imao i nekakav plavi i ružičasti cvetni dezen, i pored njegovih učestalih pokušaja da ga izbeli i ispere. Kroz peškir je bilo provučeno nekoliko parčadi žice, savitljiva pisaljka, a jedan ugao bio je natopljen hranljivim sastojcima da može da ih sisa u slučaju vanrednih prilika, ali inače je to bio običan peškir kojim možete da obrišete lice.
     Jedina prava izmena, u čije ga je izvođenje ubedio jedan prijatelj, bilo je ojačavanje poruba.
     Ford je stezao porube kao manijak.
     I dalje su se spuštali, ali brzina je bila usporena.
     "Gore, Koline!" vikao je.
     Ništa.
     "Tvoje ime", povika Ford, "je Kolin. I zato, kada vičem: 'Gore, Koline!' onda želim da ti, Koline, pođeš nagore. U redu? Gore, Koline!
     Ništa. Ili, tačnije, neka vrsta prigušenog stenjanja od Kolina. Ford oseti priličan nemir. Sada su se spuštali veoma polako, ali Ford se osećao vrlo nemirno u pogledu naroda koji se prikupljao na tlu pod njim. Prijateljski lokalni tipovi u lovu na voketa razilazili su se, a zdepasti, masivni stvorovi, bikovskih vratova i puževske boje, opremljeni raketnim lanserima, pojavljuvali su se, kako je izgledalo, iz onoga što se obično naziva prazan vazduh. Prazan vazduh, kao što svi iskusni galaktički putnici dobro znaju, u stvari je krcat raznim višedimenzionim složenostima.
     "Gore!" dreknu Ford ponovo. "Gore! Koline, idi gore!"
     Kolin se naprezao i ječao. Sada su manje ili više bili nepokretni u vazduhu. Ford oseti kako mu prsti pucaju.
     "Gore!"
     Ostajali su nepokretni.
     "Gore, gore, gore!"
     Puž se pripremao da lansira raketu na njih. Ford naprosto nije mogao da poveruje. Visio je sa peškira, a jedan puž pripremao se da lansira raketu na njega. Ponestajalo mu je zamisli o tome šta bi mogao da učini i postajao je ozbiljno uznemiren.
     Ovo je bila vrsta situacije u kojoj se obično oslanjao na savete 'Vodiča', koliko god ovi bili izluđujući ili nejasni, ali ovo nije bio trenutak za posezanje u džep. A 'Vodič' sada, izgleda, više i nije bio prijatelj i saveznik, već je i sam postao izvor opasnosti. Pa, visio je pored ureda 'Vodiča', Zarkona mu, a ugrožavali su ga stvorovi koji su sada, izgleda, bili vlasnici ove stvari. Šta se desilo sa snovima kojih se nejasno sećao sa atola Bveneli? Trebalo je da dopuste da se dogode. Trebalo je da ostanu tamo. Da ostanu na plaži. Da vode ljubav sa dobrim ženama. Da žive od ribe. Trebalo je da zna da je sve pogrešno onog trenutka kada su počeli da kače koncertne klavire nad bazenom sa morskim čudovištima u atrijumu. On poče da se oseća temeljito protraćeno i bedno. Prsti su mu bili u vatri od napregnutog bola. A članak na nozi još ga je boleo.
     Oh, hvala ti, članku, pomisli on gorko. Hvala ti što u ovom trenutku iznosiš sopstvene probleme. Pretpostavljam da bi voleo finu, toplu vodu u lavoru kako bi se osećao bolje, je li tako? Ili bi bar voleo kada bih se...
     Tog časa mu je sinulo.
     Oklopni puž zabacio je raketni lanser za rame. Raketa je verovatno bila tako sazdana da pogodi sve na svom putu što se kreće.
     Ford se trudio da se ne preznojava zbog toga što oseća kako mu stisak na šavovima peškira popušta.
     Palcem zdrave noge stao je da gura petu cipele na bolnoj nozi.
     "Kreni gore, proklet bio!" promrmlja Ford beznadežno Kolinu, koji se veselo naprezao, ali nije imao snage da se digne. Ford je nastavljao posao na peti cipele.
     Pokušavao je da proceni vreme, ali nije vredelo. Naprosto, treba to da učini. Imao je prilike samo za jedan udarac, i to mu je to. Sada je skinuo zadnji kraj cipele sa pete. Iskrivljeni članak malo ga je manje boleo. Znači, to mu je prijalo, ha?
     Drugim stopalom šutnuo je petu cipele. Ova mu skliznu sa stopala i poče da pada kroz vazduh. Otprilike pola sekunde kasnije raketa eruptira sa njuške lansera, mimoiđe se sa cipelom koja joj je padala u susret, munjevito promeni smer kretanja i pođe nadole, pravo za pokretnom metom, pogodi je i eksplodira uz silan osećaj zadovoljstva i samodostignuća.
     Sve se to dogodilo na otprilike petnaest stopa od zemlje.
     Glavna silina eksplozije bila je usmerena nadole. Tamo gde je, sekundu ranije, stajao vod službenika preduzeća 'InfiniDim', sa raketnim lanserom, na elegantnom, terasastom trgu popločanom velikim pločama svetlucavog kamena, isečenog u drevnim kamenolomima alabastera na Zentalvabuli, sada je, umesto svega toga, stajala gadna rupčaga, puna krhotinama i šuta.
     Ogromni nalet vrelog vazduha pokulja sa mesta eksplozije i baci Forda i Kolina silovito prema nebu. Ford se očajnički i slepo borio da zadrži stisak, ali nije uspeo. Bespomoćno je stao da se okreće na putu prema nebu, dostigao vrhunac parabole, zastao i onda počeo ponovo da pada. Padao je, padao i padao i iznenada se gadno nabio na Kolina, koji se još dizao.
     Očajnički se zakačio za malog, loptastog robota. Kolin se divljački okretao po vazduhu prema tornju ureda 'Vodiča', pokušavajući, uz silno uživanje, da povrati kontrolu i da uspori.
     Svet se vrtoglavo okretao oko Fordove glave dok su se vrteli i kovitlali jedan oko drugoga, a onda, podjednako vrtoglavo, sve namah prestade.
     Ford se nađe, ošamućen, na simsu nekog prozora.
     Peškir je upravo padao kraj njega; on posegnu i dohvati ga.
     Kolin je lebdeo u vazduhu na nekoliko inča od simsa.
     Ford se obazre u izgruvanoj, okrvavljenoj i zadihanoj izmaglici. Sims je bio širok samo oko jednu stopu, a on je opasno balansirao na njemu na visini od trinaest spratova.
     Trinaest.
     Znao je da su na visini od trinaest spratova zbog toga što su prozori bili zamračeni. Bio je gorko uznemiren. Kupio je te cipele po nekoj besmisleno niskoj ceni u prodavnici na donjem Ist Sajdu u Njujorku. Kao posledica toga, napisao je čitav esej o radostima dobre obuće, koji je u potpunosti odbačen u debaklu pod naslovom 'Uglavnom bezopasni'. Prokleto neka je sve.
     A sada mu je, povrh svega, još i jedna cipela nestala. Zabacio je glavu i zapiljio se u nebo.
     Ne bi to bila takva mračna tragedija da dotična planeta nije bila uništena, što je značilo da nikada neće moći da pod istim uslovima nabavi drugi par.
     Doduše, budući da postoje beskonačni bočni ogranci verovatnoće, postojao je, razume se, i gotovo beskonačan broj umnožaka planete Zemlje, ali, kada razmislite o suštini, jedan par cipela, ma koliko bio fin, ipak nije nešto za čim ćete tek tako krenuti u potragu, zavitlavajući se pri tom sa višedimenzionim vreme/prostorom.
     On uzdahnu.
     Oh, dobro, najbolje bi bilo da se pomiri sa sudbinom. Bar mu je spasla život. Za sada.
     Nalazio se na simsu širokom jednu stopu, na trinaestom spratu zgrade, i uopšte nije bio siguran da li je ovaj položaj bio vredan jedne dobre cipele.
     Zagledao se sluđeno kroz zamračeno staklo.
     Bilo je mračno i nemo poput grobnice.
     Ne. Bilo je smešno pomisliti tako nešto. Bio je na nekoliko sjajnih žurki po grobnicama.
     Da li je mogao da opazi nekakav pokret? Nije bio sasvim siguran. Činilo mu se da može da vidi nekakvu neobičnu, lepetavu senku. Možda je to bila njegova sopstvena krv koja je kapala preko trepavica. On je obrisa. Čoveče, što bi voleo da ima negde imanje, pa da tamo gaji ovce. Ponovo je zavirio kroz prozor, pokušavajući da razazna kakav je to oblik, ali imao je osećaj, toliko uobičajen u današnjoj Vaseljeni, da gleda neku vrstu optičke varke i da se to samo njegove oči bleskasto zavitlavaju sa njim.
     Da li se tamo nalazi nekakva ptica? Da li su to krili na skrivenom spratu iza zamračenog stakla otpornog na raketne udare? Nečiji ptičarnik? Tamo unutra, sasvim sigurno, nešto je lepetalo, ali nije toliko ličilo na pticu; više na neku vrstu pticolike rupe u prostoru.
     On zatvori oči, što je ionako želeo da učini. Upita se šta da učini sledeće. Da skoči? Da se penje? Nije verovao da postoji neki način na koji bi mogao da provali unutra. U redu, staklo navodno otporno na raketne udare nije izdržalo kada se našlo na iskušenju pred pravom raketom, ali, sa druge strane, bila je to raketa ispaljena iznutra i sa veoma malog rastojanja, što je predstavljalo mogućnost koja inženjerima što su ga sazdali verovatno uopšte nije pala na pamet. To nije značilo da će biti u stanju da provali prozor ovde tako što će omotati pesnicu peškirom i udariti. Ma šta, kog vraga, pomisli on, svejedno zamahnu i povredi pesnicu. Bilo je baš dobro što sa mesta na kome je sedeo nije mogao da zamahne valjano, jer bi je možda povredio baš gadno. Zgrada je silno ojačana kada je u potpunosti preuređena posle napada sa Žablje zvezde i verovatno je bila najteže oklopljena izdavačka kompanija u svetu biznisa, ali u svakom sistemu, pomisli on, postoji neka slabost, koju je ugradio odbor korporacije. Već je otkrio jednu. Inženjeri koji su sazdali staklo nisu očekivali da ga pogodi raketa sa malog rastojanja i iznutra, i zato prozor nije izdržao.
     Dakle, šta inženjeri ne bi očekivali da uradi neko ko stoji na simsu sa spoljašnje strane prozora?
     Razbijao je glavu tim pitanjem trenutak ili dva pre nego što se setio.
     Stvar koju najpre ne bi očekivali bilo je to da se tu uopšte neko nalazi. Samo potpuni idiot sedeo bi tamo gde je on sedeo, što znači da je već pobeđivao. Uobičajena greška koju su ljudi pravili kada su pokušavali da sazdaju nešto što ni potpuna budala nije u stanju da pokvari jeste potcenjivanje domišljatosti potpunih budala.
     On izvadi novodobijenu kreditnu karticu iz džepa, zavuče je u pukotinu između prozora i okolnog okvira i učini nešto što raketa ne bi mogla. Mrdao ju je tamo-amo jedno vreme, da bi konačno osetio kako reza popušta. Odgurnuo je prozor u stranu, otvorio ga i gotovo pao unatraške sa simsa od smeha, a dok je to radio zahvaljivao se velikim ventilacionim i telefonskim neredima sa SrDt 3454.

     Veliki ventilacioni i telefonski neredi sa SrDt 3454 počeli su u vidu gomile ustajalog vazduha. Ustajao vazduh, razume se, i jeste problem koji bi ventilacija trebalo da rešava i u načelu ga je i rešavala razumno dobro, sve do trenutka kada je neko izmislio uređaje za klimatizaciju, koji su problem rešavali uz daleko više brujanja.
     I to je bilo sve lepo i krasno ukoliko ste bili u stanju da podnesete buku i kapanje, sve dok neko drugi nije smislio nešto mnogo više seksi i pametnije od uobičajene klimatizacije, a to se nazivalo 'ugrađena klimatska kontrola zgrade'.
     E, to je bilo nešto sasvim drugačije.
     Glavna razlika u odnosu na uobičajeni erkondišn ogledala se u tome da je ovde bila reč o nečemu divotalno skupljem, što je zahtevalo ogromnu količinu složene merne i regulacione opreme koja je u svakom trenutku daleko bolje znala kakav vazduh ljudi vole da udišu nego što su to znali sami ljudi.
     To je takođe značilo da su, da bi se obezbedilo da obični ljudi ne poremete složene proračune koje je sistem pravio za njih, svi prozori u zgradi držani hermetički zatvoreni. Potpuno. Dok su sistemi instalisani, brojni ljudi koji su išli na posao u te zgrade otprilike ovako su razgovarali sa instalaterima sistema Mudr-o-Dah:
     "Ali šta ako hoćemo da otvorimo prozore?"
     "Nećete hteti da otvorite prozore sa novim Mudr-o-Dahom."
     "Da, ali pretpostavimo da želimo da ih otvorimo samo malčice?"
     "Nećete želeti da ih otvorite čak ni malčice. Novi sistem Mudr-o-Dah postaraće se za to."
     "Hmmm."
     "Uživajte u Mudr-o-Dahu."
     "U redu, a šta ako se Mudr-o-Dah pokvari, počne da radi kako ne treba ili tako nešto?"
     "Ah! Jedno od najmudrije rešenih svojstava Mudr-o-Daha jeste da ovaj sistem nikako ne može da se pokvari. Dakle, nema briga na tu temu. Uživajte u disanju i prijatno vam bilo."
     (Razume se, posledica velikih ventilacionih i telefonskih nereda sa SrDt 3454 bila je ta da se sada od svih mehaničkih, električnih, kvantnomehaničkih i hidrauličnih sistema, čak i onih na vetar, paru ili klipnih, zahteva da negde na sebi imaju jednu pločicu sa naročitim natpisom. Ma koliko mali predmet bio, njegovi konstruktori moraju naći način da mu negde utisnu tu legendu, jer ona je tu da privuče njihovu pažnju, a ne neophodno pažnju korisnika.
     Legenda je glasila:
     'Glavna razlika između stvari koja može da se pokvari i stvari koja nikako ne može da se pokvari ogleda se u tome da kada se stvar koja nikako ne može da se pokvari ipak pokvari, onda se obično ispostavi da je nemoguće popraviti je.')
     Najveće vrućine počele su da se podudaraju, uz gotovo čarobnu preciznost, sa glavnim otkazivanjima sistema Mudr-o-Dah. U početku je to izazvalo samo previranje nezadovoljstva i tek nekoliko smrti od gušenja.
     Stvarni užas eskplodirao je onog dana kada su se tri događaja odigrala istovremeno. Prvi događaj bila je izjava čelnika firme 'Mudr-o-Dah' da se najbolji rezultati dobijaju kada se njihovi sistemi koriste u umerenoj klimi.
     Drugi događaj bio je raspad sistema Mudr-o-Dah usred naročito vrućeg i vlažnog dana, a posledica je bila evakuacija mnogo stotina kancelarijskih službenika na ulice, gde su se sreli sa trećim događajem, a to je bila pomahnitala masa telefonskih operatora za međugradske veze koji su bili toliko kivni zbog toga što moraju da govore svakog bogovetnog dana: 'Hvala vam što upotrebljavate SMD' - svakom svakcijatom idiotu koji digne slušalicu, da su najzad izišli na ulice sa đubretarskim kantama, megafonima i puškama.
     U toku krvavih dana koji su usledili, svaki pojedinačni prozor u gradu, bio otporan na rakete ili ne, bio je razbijen, obično uz prateće krike: 'Sjaši, bre, sa veze, šupku jedan! Ma zabole me koji broj hoćeš, a još više koji ti je okrug. Ma nosi se i gurni petardu pod guzicu! Jeeehaah! Hu hu hu! Prrrrrr! Kva kva!' i razne druge životinjske zvuke koje nisu mogli da koriste tokom normalnog rada.
     Posledica toga bilo je da je svim telefonskim operatorima dato ustavno pravo da kažu: 'Upotrebljavajte SMD i crknite!' najmanje jednom na sat kada odgovaraju na telefon, a pred sve uredske zgrade postavljen je zahtev da moraju imati prozore koji se otvaraju, makar samo malčice.
     Druga neočekivana posledica bilo je dramatično opadanje broja samoubistava. Raznorazni prenapregnuti i ambiciozni službenici koji su bivali prisiljeni, tokom mračnih dana tiranije Mudr-o-Daha, da skaču pod vozove ili da se izbodu nožem, sada su mogli da iziđu na sims prozora i skoče kako ih je volja. Međutim, često se dešavalo da tokom onog trenutka ili dva, koliko im je bilo potrebno da se obazru i priberu misli, iznenada otkriju da im je u stvari bilo neophodno jedino da se nadišu svežeg vazduha i da sagledaju stvari iz nove perspektive, a možda i farma na kojoj bi mogli da drže koju ovcu.
     Treća potpuno nepredviđena posledica bila je srećna okolnost da je Ford Prefekt, zaglavljen na trinaestom spratu teško oklopljene zgrade i naoružan ničim drugim do peškirom i kreditnom karticom, ipak bio u stanju da se domogne bezbednosti kroz prozor navodno otporan i na raketne udare.
     On glatko zatvori prozor iza sebe, pustivši prethodno Kolina da uđe za njim, a onda poče da se obazire za stvorom nalik na pticu.
     Stvar koju je, u međuvremenu, shvatio u vezi sa tim prozorima bila je sledeća: budući da su prerađeni u prozore koji se mogu otvarati tek pošto su sazdani tako da budu neprobojni, bili su, zapravo, mnogo nesigurniji nego da su na samom početku načinjeni kao prozori koji se mogu otvarati.
     Hej ho, to ti je smešni stari život, pomislio je on vedro, a onda je iznenada shvatio da prostorija u koju je provalio uz sve te muke nije baš mnogo zanimljiva.
     Iznenađeno je zastao.
     Gde je bilo ono neobično lepetavo obličje? Gde je bilo išta što je vredelo čitave te halabuke - neobični veo tajanstva koji kao da je počivao nad tom sobom i jednako neobični redosled događaja koji kao da se urotio da ga utera u nju?
     Odaja je, kao i sve druge odaje u sadašnjoj zgradi, bila obojena u neki ogavni i neukusni preliv sivog. Na zidu je bilo nekoliko karata i crteža. Najveći njihov deo Fordu nije kazivao ništa, ali onda je naišao na nešto što je očigledno bila skica za nekakav plakat.
     Na njemu je bio neki pticoliki natpis i slogan koji je govorio: 'AUTOSTOPERSKI VODIČ KROZ GALAKSIJU, model II: najjedinstvenija stvar koja je ikada postojala. Uskoro u dimenziji pokraj vas.' Nijedan podatak osim ovoga.
     Ford se ponovo obazre. Onda mu pažnju postepeno privuče Kolin, besmisleno presrećni robot-bezbednjak, koji se šćućurio u uglu odaje i blebetao nešto što je neobično podsećalo na izraze straha.
     Čudno, pomisli Ford. On se obazre da vidi na šta li je to Kolin reagovao. Onda ugleda nešto što nije primetio ranije i što je mirno počivalo na vrhu stola.
     Bilo je okruglo, crno i otprilike veličine malog poklopca za točkove. Gornji i donji kraj bili su mu glatko ispupčeni, tako da je podsećalo na mali disk za bacanje u lakoj kategoriji.
     Površina mu je naizgled bila u potpunosti glatka, bez prekida i ikakvih šara.
     Nije radilo ništa.
     Onda Ford primeti da je na njemu nešto napisano. Neobično. Trenutak ranije na njemu nije ništa pisalo, a sada piše. Naprosto, nije izgledalo da je postojao ikakav primetan prelaz između ta dva stanja.
     Malim, uzbunjujućim slovima, na njemu je pisala samo jedna reč:

     PANIKA

     Trenutak ranije na njegovoj površini nije bilo nikakavih oznaka niti pukotina. Sada ih je bilo. Rasle su.
     Panika, rekao je 'Vodič', model II. Ford poče da čini ono što mu je rečeno. Upravo se prisetio zbog čega su mu pužolika stvorenja delovala poznato. Raspored boja bio im je u korporacijski sivom tonu, ali u svim drugim pogledima izgledali su tačno kao Vogoni.

13.

     Brod se tiho spustio da bi sleteo na ivici prostrane čistine, otprilike stotinu jardi od sela.
     Stigao je iznenadno i neočekivano, kao i uz najmanju moguću buku. Jednog trenutka bilo je savršeno obično kasno popodne rane jeseni - lišće je upravo postajalo crveno i zlatno, reka je ponovo počinjala da buja od kiša na planinama severa, perje pika-ptica zgušnjavalo se u očekivanju zimskih mrazeva, svakog dana savršeno normalne zveri otisnuće se u gromovitu seobu preko zaravni, a stari Trašbarg počinjao je da mrmlja za svoj račun dok je šepao po naselju; bilo je to mrmljanje koje je značilo da se preslišava i razrađuje priče koje će pričati o prošloj godini jednom kada se večeri skrate i kada ljudi ne budu imali drugog izbora nego da se okupe oko vatre, slušaju ga i gunđaju da se to nije tako dogodilo, koliko se oni sećaju - a već sledećeg trenutka svemirski brod stajao je tu, svetlucav pod toplim jesenjim suncem.
     Malo je zujao, a onda se utišao.
     Nije to bio veliki svemirski brod. Da su seljani bili stručnjaci za svemirske brodove, smesta bi znali da je reč o prilično zgodnom modelu, maloj, udobnoj četvorosedoj jahti marke 'Hrundi' sa otprilike svakim raspoloživim opcionim dodatkom izuzev naprednog vektoidnog stabilisisa, na koga se pale samo smetenjaci. Ne možete napraviti dobru, usku, oštru krivinu oko trostrane vremenske ose ako imate napredni vektoidni stabilisis. U redu, malo je bezbednije, ali rukovanje od toga postane skroz naskroz kilavo.
     Seljani to nisu znali, razume se. Većina njih tu, na dalekoj planeti zvanoj Lemjuela, nikada nije ni videla neki svemirski brod, a u svakom slučaju nijedan u jednom komadu, i zato, dok je ovaj toplo blistao na večernjem svetlu, bio je otprilike najneobičnija stvar na koju su naleteli još od dana kada je Kirp ulovio ribu sa glavama na oba kraja.
     Svi su zanemeli.
     Dok je pre jednog trenutka dvadesetak ili tridesetak ljudi šetkalo po okolini, ćeretalo, seckalo drva, nosilo vodu, zavitlavalo pika-ptičice ili naprosto onako prijateljski pokušavalo da se skloni s puta starom Trašbargu, odjednom je sva delatnost zamrla i svi su se okrenuli da zapanjeno gledaju neobični objekat.
     Odnosno, ne baš svi. Pika-ptice ostaju zapanjene pred sasvim drugačijim stvarima. Savršeno običan list koji neočekivano leži na kamenu nateraće ih da se rasprše u smetenom naletu; svakog jutra izlazak sunca u potpunosti ih je iznenađivao, ali dolazak tuđinske letelice sa drugog sveta naprosto nije uspeo da im privuče makar i delić pažnje. Nastavile su sa svojim kar, rit i huk dok su kljucale po zemlji u potrazi za semenjem; reka je takođe nastavljala svoj mirni, staloženi klokot.
     Isto tako, glasna pesma bez imalo sluha iz poslednje kolibe sleva nesmanjeno se nastavljala.
     Odjednom, uz blago škljocanje i zujanje, vrata svemirskog broda odmotaše se nadole. A onda, minut ili dva kao da se ništa više nije dešavalo izuzev glasnog pevanja iz poslednje kolibe sleva, dok je stvar samo stajala.
     Neki seljani, naročito dečaci, počeše malo da se primiču, ne bi li bolje pogledali. Stari Trašbarg pokuša da ih otera. Ovo je bilo baš od onih stvari koje stari Trašbarg nije voleo. Nije uspeo da je prorekne, čak ni otprilike, a iako će biti u stanju da ovako ili onako uplete čitavu stvar u svoju priču u nastavcima, stvarno je sve zajedno postajalo malo previše krupno za sređivanje.
     On krupnim korakom pođe napred, odgurnu dečake u stranu i diže ruke i prastari, čvornovati štap u vazduh. Dugi, topli zraci sunca predvečerja baš su ga lepo grejali. Pripremio se da dočeka te bogove, kakvi god bili, kao da ih sve vreme očekuje.
     I dalje se ništa nije dešavalo.
     Postepeno je postajalo jasno da je u brodu došlo do neke rasprave. Vreme je prolazilo, a starog Trašberga ruke počeše da bole.
     Odjednom se rampa ponovo smota nazad.
     To je olakšavalo posao Trašbargu. Bili su to demoni, a on ih je odagnao. Razlog da ih nije prorekao bio je taj da su čednost i pristojnost to zabranjivali.
     U skoro istom trenutku druga rampa razmotala se sa suprotne strane letelice i dve prilike najzad iziđoše, i dalje se nešto raspravljajući i ne obraćajući pažnju ni na koga, čak ni na Trašbarga, koga, uostalom, nisu mogli ni da opaze sa mesta na kome su stajale.
     Stari Trašbarg gnevno je stao da gricka bradu.
     Da nastavi da stoji dignutih ruku? Da klekne glave pognute napred i štapa uperenog prema njima? Da padne na leđa kao da ga je prevladala neka titanska unutrašnja borba? Možda da naprosto ode u šumu i živi na drvetu jednu godinu, ne progovorivši ni reč ni sa kim?
     Odlučio se za to da spusti ruke na lukav način, kao da je učinio ono što je nameravao. Prilično su ga bolele, tako da baš i nije imao mnogo izbora. Napravio je mali, tajanstveni znak, koji je upravo izmislio, prema rampi koja se zatvorila, a onda napravio tri i po koraka unazad, kako bi najzad mogao da baci valjan pogled na te osobe i prema tome zaključi šta mu dalje valja činiti.
     Viša osoba bila je vrlo zgodna žena odevena u meku i nabranu odeću. Stari Trašbarg to nije znao, ali ta odeća bila je napravljena od rimplona, nove sintetičke tkanine koja je bila izvanredna za svemirska putovanja, jer je izgledala ubedljivo najbolje kada je sva izgužvana i znojava.
     Niža je bila devojka. Izgledala je nespretno i turobno i nosila je odeću koja je izgledala ubedljivo najgore kada je bila sva izgužvana i znojava, a ona je, štaviše, to sigurno znala.
     Sve oči su ih posmatrale, izuzev očiju pika-ptica, koje su imale neke svoje stvari za posmatranje.
     Žena stade i obazre se. Delovala je odlučno. Očigledno je postojalo nešto posebno što je želela, ali nije tačno znala gde bi to mogla da nađe. Gledala je od lica do lica seljana radoznalo okupljenih oko nje i očigledno nije videla ono što je tražila.
     Trašbarg nije imao pojma koju igru sada da igra i zato je odlučio da pribegne napevima. Zabacio je glavu i počeo da zapeva, ali u istom trenutku prekinuo ga je novi izliv pesme iz kolibe Tvorca Sendviča: poslednja sa leva. Žena se oštro obazre, a onda joj na lice postepeno dođe osmeh. Ne uputivši ni jedan jedini pogleda starom Trašbargu ona pođe prema kolibi.

     U poslu pravljenja sendviča postoji veština za koju je samo retkima suđeno da nađu vremena da joj prouče suštinu. To je jednostavan zadatak, ali mogućnosti za zadovoljstvo mnoge su i duboke: biranje pravog hleba, na primer. Tvorac Sendviča proveo je mnogo meseci u svakodnevnim savetovanjima sa Grarpom, pekarom, i najzad su zajednički stvorili hleb tačno onakvog sastava koji je bio dovoljno gust da se vekna seče tanko i odmereno, a da istovremeno bude laka, vlažna i da ima onaj fini ukus koji vuče na orahe i koji najbolje obogaćuje sočnost pečenja od mesa savršeno normalnih zveri.
     Bilo je potrebno usavršiti i geometriju kriške: precizne odnose širine i dužine kriške, baš kao i debljinu koja će pružiti odgovarajući osećaj masivnosti i težine gotovom sendviču: ovde je ponovo lakoća bila vrlina, ali isto tako i čvrstoća, bujnost i ono obećanje sočnosti i prijatnog ukusa koje je zaštitni znak zaista punog uživanja u sendviču.
     Odgovarajući alat, razume se, bio je od ključne važnosti i brojni su bili dani koje je Tvorac Sendviča, u trenucima dok nije bio zauzet sa pekarom kraj njegove peći, provodio sa Strinderom, Tvorcem Alatki, u odmeravanju i uravnotežavanju noževa, odnošenju do kovačnice i nazad. Sa žarom se raspravljalo o elastičnosti, jačini, oštrini sečiva, dužini i uravnoteženosti, postavljane su teorije, vršene probe, preduzimana poboljšanja, i mnoge su bile večeri kada su se Tvorac Sendviča i Tvorac Alatki mogli videti kao obrisi na pozadini zalazećeg sunca, dok je kovački čekić Tvorca Alatki lagano zamahivao kroz vazduh i oprobavao jedan nož za drugim, upoređivao težinu ovoga sa uravnoteženošću onoga, elastičnost trećeg sa ručkom četvrtog.
     Ukupno su se zahtevala tri noža. Prvi je bio nož za sečenje hleba: čvrsta, odlučna oštrica koja je nametala svoju čistu i određujuću volju veknama. Onda je tu bio nož za mazanje maslaca, koji je predstavljao savitljivu stvarčicu, ali ipak je imao čvrstu kičmu. Rane verzije bile su malo previše savitljive, ali sada je kombinacija gipkosti uz jezgro snage bila upravo ona prava za postizanje najveće glatkoće i sklada namaza.
     Glavni nož, razume se, bio je nož za meso. To je bio nož koji ne samo što će nametnuti svoju volju sredini kroz koju se kreće, poput noža za hleb; on je morao raditi sa njom, dopustiti da ga vodi sklop mesa, ne bi li načinio kriške najfinije teksture i prozračnosti, koje će naprosto kliziti sa glavne mase mesa u tanušnim prevojima. Tvorac Sendviča potom bi otresao svako parče glatkim trzajem zglavka na divno odmerenu donju krišku hleba, potkresao ga sa četiri umešna zamaha i onda najzad izveo čaroliju zbog koje su deca iz naselja toliko obožavala da se okupe i gledaju sa prikovanom pažnjom u čudu. Uz samo četiri nova vešta zamaha nožem prikupio bi ostatke potkresanog komada u savršeno uklopljenu slagalicu na vrhu prvobitnog parčeta. Za svaki sendvič veličina i oblik potkresane parčadi bili su drugačiji, ali Tvorac Sendviča uvek ih je bez po muke i bez oklevanja prikupljao u šaru koja se savršeno uklapala. Drugi sloj mesa i drugi sloj potkresanih delova - i glavni čin stvaranja bio bi okončan.
     Tvorac Sendviča dodao bi ono što je stvorio svom pomoćniku koji bi onda dodao dva komada blastavaca, flotkvice i malčice sosa od splagovnice, a potom postavio gornji sloj hleba i presekao sendvič četvrtim i mnogo jednostavnijim nožem. Nije da i te operacije nisu zahtevale veštinu, ali bile su to manje veštine koje je mogao obavljati posvećeni šegrt koji će jednog dana, kada Tvorac Sendviča konačno odloži alatke, preuzeti posao od njega. Bio je to položaj visokog ranga i tom šegrtu, Drimplu, drugari su zavideli. Bilo je u naselju onih koji su bili zadovoljni cepkanjem drva, kojima je bilo prijatno da nose vodu, ali biti Tvorac Sendviča, to beše samo nebo.
     I zato je Tvorac Sendviča pevao dok je radio.
     Koristio je poslednje ostatke ovogodišnjeg usoljenog mesa. Sada je ovo donekle prošlo najbolje dane, ali bogati ukus savršeno normalnih zveri bio je nešto neprevaziđeno u ranijem iskustvu Tvorca Sendviča. Predviđalo se da će se sledeće nedelje savršeno normalne zveri ponovo pojaviti radi redovne seobe, kada će se čitavo naselje opet baciti na mahnito delanje: loviće zveri, ubiće šesdeset, možda čak i sedamdeset od mnogo hiljada koje će grmeti pokraj njih. Onda se zveri moraju hitro iskasapiti i očistiti; najveći deo mesa usoliće se da ih hrani tokom zimskih meseci sve do povratka seobe na proleće, kada će se zalihe dopuniti.
     Najbolji deo mesa biće smesta ispečen za gozbu koja je obeležavala jesenji prolaz. Slavlje će se proneti kroz tri dana čistog veselja, plesa i priča starog Trašbarga o tome kako je lov prošao, priča koje je vredno izmišljao u svojoj kolibi dok je ostatak sela bio u lovu.
     A onda će ono naj-najbolje meso biti sačuvano od gozbe i odneto hladno Tvorcu Sendviča. A Tvorac Sendviča iskazaće veštinu koju im je doneo od bogova i napraviti izvrsne sendviče trećeg godišnjeg doba, u kojima će čitavo naselje uživati pre nego što počne, sledećeg dana, da se priprema za surovosti nadolazeće zime.
     Danas je pravio tek obične sendviče, ukoliko se takve krasote, izrađene sa toliko ljubavi, mogu ikada nazvati običnim. Danas mu pomoćnik nije bio tu, tako da je Tvorac Sendviča sam stavljao nadev, što ga je činilo srećnim i zadovoljnim. U stvari, gotovo sve ga je činilo srećnim.
     Seckao je i pevao. Spretno bi bacio svako parče mesa na krišku hleba, potkresao ga i prikupio potkresane delove u slagalicu. Malo salate, malo sosa, još jedna kriška hleba, još jedan sendvič, novi stih 'Žute podmornice'.
     "Zdravo, Arture."
     Tvorac Sendviča zamalo da odseče sebi palac.
     Seljani su zgranuto posmatrali kada je žena otresito kročila prema kolibi Tvorca Sendviča. Tvorca Sendviča poslao im je svevišnji Bob u vatrenim kočijama. Tako je, bar, rekao Trašbarg, a Trašbarg je bio stručnjak u tim stvarima. I to je, u stvari, tvrdio Trašbarg, a Trašbarg je bio... i tako dalje, i tako dalje. Teško da je čitava stvar vredela rasprave.
     Nekolicina seljana pitala se zbog čega bi svemoćni Bob poslao svog jedinca Tvorca Sendviča u usplamteloj vatrenoj kočiji umesto u onoj koja bi sletela tiho, ne uništivši pola šume, ispunivšii je duhovima i gadno povredivši i samog Tvorca Sendviča. Stari Trašbarg rekao je da je to bila transcendenta volja Bobova, a kada su ga pitali šta li mu to znači 'transcendentna', odvratio im je da pronađu u literaturi.
     To je predstavljalo problem, jer stari Trašbarg imao je jedini rečnik, a nije hteo da im ga pozajmi. Pitali su ga zašto neće, a on im je rekao da nije za njih da znaju volju svevišnjeg Boba, a kada su ga ponovo pitali zašto ne, on je rekao da je tako zato što je on tako rekao. Svejedno, jednog dana dok je stari Trašbarg bio na plivanju, neko mu se uvukao u kolibu i pogledao u rečnik šta znači 'transcendentno'. Po svemu sudeći, 'transcendentno' značilo je 'nesaznatljivo, neopisivo, neizrecivo, ono za šta se ne može znati i o čemu se ne može govoriti'. Tako da su time raščistili bar taj deo.
     Ako ništa drugo, dobili su sendviče.
     Jednog dana stari Trašbarg je rekao da je svevišnji Bob objavio da on, Trašbarg, treba prvi da uzima sendviče. Seljani su ga pitali kada se to desilo, a Trašberg je rekao da se desilo juče, dok nisu gledali. "Održite veru", rekao im je Trašbarg, "ili izgorite!"
     Dopustili su mu da prvi uzima sendviče. To je delovalo najjednostavnije.

     A sada je ta žena tek tako iskrsla niotkuda i otišla pravo u kolibu Tvorca Sendviča. Slava mu se očigledno daleko proširila, iako je bilo teško znati dokle, budući da prema starom Trašbargu druga mesta nisu ni postojala. Svejedno, gde god bilo mesto sa koga je došla, verovatno negde 'transcendentno', sada je bila tu i nalazila se u kolibi Tvorca Sendviča. Ko je ona bila? I ko je bila ta neobična devojka koja se neraspoloženo motala oko kolibe, šutirala kamenčiće i pokazivala svaki znak da joj se ne dopada što je tu? Izgledalo je baš čudno da neko pređe čitav put sa nekog 'transcendentnog' mesta u kočiji koja je očigledno predstavljala silan napredak u odnosu na onu silovitu i ognjenu koja je donela Tvorca Sendviča, a da mu se uopšte ne dopada da bude tu.
     Svi su se okretali Trašbargu, ali on je bio na kolenima, mrmljao je, veoma postojano motrio u nebo i nikoga nije hteo da pogleda u oči dok ne uspe da smisli nešto.

     "Trilijan!" reče Tvorac Sendviča, sišući okrvavljeni palac. "Šta...? Ko...? Kada...? Gde...?"
     "Upravo pitanja koja sam ja nameravala da postavim tebi", odvrati Trilijan, obazirući se po Arturovoj kolibi. Po njoj je bilo uredno naslagano kuhinjsko posuđe. Bila su tu dva prilično jednostavna ormarića, polica i drveni krevet u uglu. Vrata u zadnjem delu sobe vodila su do nečega što Trilijan nije mogla da vidi, jer su bila zatvorena. "Lepo", reče ona, ali upitnim glasom. Nije mogla sasvim da odredi smisao čitavog mesta.
     "Veoma lepo", odvrati Artur. "Divno. Ne znam da li sam ikada bio na lepšem mestu. Srećan sam ovde. Vole me, pravim im sendviče i... ovaj, to je u stvari to. Vole me, a ja im pravim sendviče."
     "Zvuči, ovaj..."
     "Idilično", reče Artur čvrstim glasom. "To i jeste. Stvarno. Pretpostavljam da ti se neće mnogo dopasti, ali za mene je, pa, savršeno. Čuj, sedi, molim te, raskomoti se. Hoćeš li nešto, ovaj, možda sendvič?"
     Trilijan uze sendvič i pogleda ga. Pažljivo ga je onjušila.
     "Probaj", reče Artur, "dobar je."
     Trilijan štrpnu, zatim odgrize, pa stade zamišljeno da žvaće.
     "Stvarno je dobar", reče, zagledajući ga.
     "Moje životno delo", uzvrati Artur u pokušaju da zvuči ponosito i u nadi da ne zvuči kao potpuni idiot. Bio je naviknut da ga pomalo obožavaju, a sada će morati da prođe kroz neke neočekivane mentalne promene.
     "Kakvo je to meso unutra?" upita Trilijan.
     "Ah, da, to je, ovaj, to je savršeno normalna zver."
     "To je - šta?"
     "Savršeno normalna zver. Malčice liči na kravu, ili, bolje rečeno, na bika. Neka vrsta bizona, u stvari. Krupna životinja koja se besomučno zaleće."
     "Pa šta je onda čudno oko nje?"
     "Ništa, baš je savršeno normalna."
     "Shvatam."
     "Samo je malčice čudno odakle dolaze."
     Triša se namršti i prestade da žvaće.
     "A odakle dolaze?" upita ona punih usta. Neće progutati dok ne bude saznala.
     "Pa, u stvari, nije reč samo o tome odakle dolaze, već i kuda idu. U redu je, savršeno je bezopasno. Pojeo sam ih na tone. Vrlo sočno. Vrlo meko. Blago sladak ukus, sa dugom, tamnom aromom."
     Trilijan još nije progutala.
     "Odakle", reče ona, "dolaze i kuda idu?"
     "Dolaze iz tačke malčice istočno od planina Hondo. To su one velike iza nas, mora da si ih videla kada si dolazila, a onda se spuštaju u hiljadama preko velikih ravnica Anhondo i, ovaj, to ti je to, u stvari. Odatle dolaze. Tamo idu."
     Trilijan se namršti. Bilo je tu nečega što nije kopčala.
     "Verovatno nisam bio sasvim jasan", reče Artur. "Kada sam rekao da dolaze iz tačke istočno od planina Hondo, hteo sam da kažem da se tamo iznenada pojavljuju. Onda se spuštaju preko ravnica Anhondo i, ovaj, u stvari, nestaju. Imamo otprilike šest dana da ih ulovimo što više možemo pre nego što nestanu. U proleće rade to isto, samo u suprotnom smeru, razumeš."
     Uz oklevanje, Trilijan proguta. Imala je na izboru ili to, ili da ispljune, a ukus je, u stvari, bio prilično dobar.
     "Razumem", reče ona, jednom kada se uverila da, kako izgleda, ne trpi nikakve rđave posledice. "A zbog čega se zovu savršeno normalne zveri?"
     "Pa, mislim da je to zbog toga što bi ljudi inače mislili da je to malčice čudno. Mislim da ih je tako prozvao stari Trašbarg. Kaže da dolaze odande odakle dolaze i da idu tamo kuda idu i da je to volja Bobova i da nema tu ništa drugo."
     "Čija volja...?"
     "Jednostavno, ne pitaj."
     "Pa, čini mi se da ti prija, dobro izgledaš."
     "Osećam se dobro. I ti izgledaš dobro."
     "Dobro sam. Veoma dobro."
     "Pa, to je dobro."
     "Da."
     "Dobro."
     "Dobro."
     "Baš lepo što si navratila."
     "Hvala."
     "Pa", reče Artur i baci pogled oko sebe. Zapanjujuće koliko je teško smisliti šta bi da kažeš nekome posle tolikog vremena.
     "Pretpostavljam da se pitaš kako sam te našla", reče Trilijan.
     "Da!" odvrati Artur. "Baš sam se tačno to pitao. Kako si me našla?"
     "Pa, kao što znaš, ili možda ne znaš, sada radim za jednu veliku sub-eta programsku mrežu koja..."
     "To jesam znao", reče Artur, iznenada se prisetivši. "Da, baš si se dobro snašla. To je sjajno. Vrlo uzbudljivo. Dobro si učinila. Mora da je mnogo zabavno."
     "Iscrpljujuće."
     "Sve to jurcanje na sve strane. Pretpostavljam da mora biti tako, da."
     "Imamo pristup bukvalno svim vrstama informacija. Našla sam tvoje ime na listi putnika broda koji se srušio."
     Artur je bio zapanjen.
     "Hoćeš da kažeš da su znali da se srušio?"
     "Pa, razume se da su znali. Ne može da ti nestane čitav svemirski putnički brod, a da neko ne zna za to."
     "Ali, hoćeš da kažeš, znali su gde se to desilo? Znali su da sam preživeo?"
     "Da."
     "Ali niko nikada nije došao u potragu ili radi spasavanja. Nije bilo baš ničega."
     "Nije ni moglo. Reč je o pravoj zapetljavini u vezi sa osiguranjem. Naprosto su zakopali čitavu stvar. Pretvarali su se da se nikada nije desila. Sada su potpuno zeznuli sve oko osiguranja. Znaš da su ponovo uveli smrtnu kaznu za direktore osiguravajućih kompanija?"
     "Stvarno?" upita Artur. "Ne, nisam znao. Za koji prekršaj?"
     Trilijan se namršti.
     "Kako to misliš, prekršaj?"
     "Shvatam."
     Trilijan uputi Arturu jedan dugi pogled, a onda, novim tonom reče: "Vreme je da preuzmeš odgovornost, Arture."
     Artur pokuša da razume tu opasku. Otkrio je da mu je često trebalo trenutak ili dva pre nego što tačno otkrije šta su ljudi imali na umu i zato je pustio da tih trenutak i dva prođu polako i na miru. Život mu je tih dana bio prijatan i opušten, bilo je vremena da se stvari prihvate. On dopusti da ih natenane prihvati.
     Ali i dalje nije razumeo šta je htela da kaže, pa je na kraju to morao i da kaže.
     Trilijan mu uputi hladan osmeh, a onda se okrenu prema vratima kolibe.
     "Nasumice?" pozva ona. "Uđi. Dođi da se upoznaš sa ocem."

14.

     Kada se 'Vodič' ponovo smotao u glatki, tamni disk, Ford je shvatio nekoliko poprilično uzbudljivih stvari. To jest, bar je pokušao sve to da shvati, ali bilo je preuzbudljivo primiti sve u jednom pokušaju. U glavi mu je tuklo, članak ga je boleo, a, iako nije želeo da previše cmizdri zbog članka, uvek je smatrao da je visoka, višedimenziona logika nešto što najbolje razume dok je u toploj kadi. Trebalo mu je vremena da promisli o svemu. Vremena, jedno dobro piće i malo bogatog, penušavog ulja za kupanje.
     Morao je da se izvuče odatle. Morao je da izvuče 'Vodič' odatle. Nije verovao da te dve stvari mogu da idu zajedno.
     Divlje se obazirao po odaji.
     Misli, misli, misli. Moralo je biti nešto jednostavno i očigledno. Ukoliko je bio u pravu u svom gadnom, pritajenom predosećanju da ima posla sa gadnim, pritajenim Vogonima, onda što jednostavnije i očiglednije, to bolje.
     Iznenada je video ono što mu je potrebno.
     Neće pokušavati da pobedi sistem, naprosto će ga upotrebiti. Zastrašujuća stvar u vezi sa Vogonima jeste njihova krajnje bezumna odlučnost da učine svaku onu bezumnu stvar na koju su se odlučili. Nikada nije vredelo obraćati se njihovom zdravom razumu, jer toga nisu imali. Međutim, ukoliko zadržiš prisustvo duha, ponekad si mogao da iskoristiš njihovu uskogrudu, tvrdoglavu upornost u želji da budu uskogrudi i tvrdoglavi. Nije reč bila samo o tome da im leva ruka nije uvek znala šta radi desna, da se tako izrazimo; često je i sama desnica o tome imala prilično maglovitu predstavu.
     Da li bi smeo da naprosto pošalje stvar poštom samome sebi?
     Da li bi smeo da je prepusti sistemu i pusti Vogone da smisle kako da mu pošalju stvar dok su istovremeno zauzeti, kao što će verovatno biti, rastavljanjem zgrade na sastavne delove ne bi li otkrili gde ju je sakrio?
     Da.
     Grozničavo je zapakovao 'Vodič'. Umotao ga je. Ispisao je adresu. Uz trenutni predah, tokom koga se pitao da li zaista čini pravu stvar, predao je paket internoj poštanskoj cevi zgrade.
     "Koline", reče on kada se okrenuo maloj, lebdećoj lopti. "Prepustiću te tvojoj sudbini."
     "Toliko mi je drago", reče Kolin.
     "Iskoristi je najbolje što možeš", nastavi Ford. "Jer želim da otpratiš ovaj paket van zgrade. Verovatno će te spaliti kada te otkriju, a ja neću biti tu da ti pomognem. Biće to veoma, veoma gadno po tebe, ali ništa ti ne vredi. Jasno?"
     "Sve grgoćem od zadovoljstva", reče Kolin.
     "Kreni!" reče Ford.
     Kolin poslušno zaroni niz cev za poštu. Sada je Ford morao da se brine samo za sebe, ali to je i dalje bila prilično suštinska briga. Čuo je zvuke teškog trčanja pred vratima koja je još ranije oprezno zaključao i dogurao ispred njih veliki ormar za spise.
     Brinuo se zbog toga što je sve išlo toliko glatko. Sve se zastrašujuće dobro poklapalo. Čitavog dana jurcao je kao muva bez glave, pa se ipak sve odigravalo sa đavolskom preciznošću. Osim cipele. Baš mu je bilo krivo zbog cipele. Bio je to račun koji će morati da bude sređen.
     Uz zaglušujuću grmljavinu vrata se eksplozivno urušiše unutra. U kovitlacu dima i prašine video je kako u prostoriju hitaju krupna, pužolika stvorenja.
     Znači, sve je išlo dobro, je li? Sve se zbivalo kao da je na njegovoj strani izuzetna sreća? Pa, videćemo.
     Sasvim u duhu naučnog istraživanja, ponovo se bacio kroz prozor.