15.

     Prvi mesec, dok su upoznavali jedno drugo, bio je pomalo težak.
     Drugi mesec, dok su pokušavali da iziđu nakraj sa onim što su saznali jedno o drugom tokom prvog meseca, bio je mnogo lakši.
     Treći mesec, kada je stigla kutija, bio je stvarno nezgodan.
     Na početku bilo je problem čak i pokušati da se objasne o tome šta je to mesec. Bila je to prijatno jednostavna stvar za Artura, tu na Lemjueli. Dani su bili tek malčice duži od dvadeset pet sati, što je u osnovi značilo jedan sat više u krevetu svakog svakcijatog dana; uz to, razume se, redovno je morao da podešava sat, ali u tome je Artur prilično uživao.
     Takođe je bio kod kuće u pogledu broja sunaca i meseca koje je Lemjuela imala - po jedno od svakog - za razliku od nekih planeta na koje je naletao s vremena na vreme i gde je broj ovih bio naprosto smešan.
     Planeta je pravila puni krug na orbiti oko jedinog sunca svakih tri stotine dana, što je bio dobar broj, jer je podrazumevao da se godina ne vuče kao bez kraja. Mesec je obilazio Lemjuelu tek nešto malo češće od devet puta godišnje, što je značilo da mesec ima nešto više od trideset dana, a to je bilo krajnje savršeno, jer ti je davalo malo više vremena da posvršavaš stvari. Ne samo da je bilo umirujuće slično Zemlji, već je, zapravo, predstavljalo poboljšanje.
     Nasumica, sa druge strane, smatrala je da je zarobljena u noćnu moru koja joj se stalno vraća. Imala je napade plača i mislila je da mesec izlazi da bi je uhvatio. Svake noći bio je tu, a onda, kada bi zašao, izišlo bi sunce i sledilo je. Ponovo i ponovo.
     Trilijan je upozorila Artura da će Nasumica možda imati teškoća da se prilagodi redovnijem načinu života nego što je onaj na koji je bila naviknuta do tada, ali Artur nije bio spreman na bukvalno urlikanje na mesec.
     Nije, razume se, bio spreman ni za šta od svega toga.
     Njegova kćerka?
     Njegova kćerka? On i Trilijan nikada nisu - jesu li? Bio je krajnje ubeđen da bi se sećao. A šta je sa Zaphodom?
     "Nismo ista vrsta, Arture", odgovori Trilijan. "Kada sam zaključila da želim dete, napravili su sve moguće genetske probe na meni i mogli su da nađu samo jedan odgovarajući uzorak. Tek kasnije mi je svanulo. Dvaput sam proverila i bila sam u pravu. Obično neće da ti kažu, ali ja sam bila uporna."
     "Hoćeš da kažeš da si išla u banku DNK?" upita Artur razrogačenih očiju.
     "Da. Ali nije bila baš sasvim nasumična, kao što joj ime kazuje, jer, razume se, ti si bio jedini davalac homo sapiens. Međutim, moram reći da izgleda da si bio prilično čest letač."
     Artur je širom otvorenih očiju piljio u devojku nesrećnog izgleda koja se nezgrapno pogrbila u vratima i gledala ga.
     "Ali kada... koliko dugo...?"
     "Misliš, kolika joj je starost?"
     "Da."
     "Pogrešna."
     "Šta time hoćeš da kažeš?"
     "Hoću da kažem da nemam pojma."
     "Šta?"
     "Pa, u mojoj vremenskoj liniji mislim da ima otprilike deset godina kako sam je dobila, ali očigledno je poprilično starija od toga. Vidiš, ja provodim život u putovanju napred-nazad po vremenu. Posao. Vodila sam je sa sobom kada sam mogla, ali to naprosto nije uvek moguće. Tada sam je obično ostavljala u vremenskim zonama za dnevni boravak, ali u današnje vreme naprosto ne možeš dobiti pouzdano praćenje vremena. Ostaviš ih tamo izjutra i jednostavno nemaš pojma koliko će biti stari uveče. Možeš da se žališ dok ne poplaviš u licu, ali to nikuda ne vodi. Jednom sam je ostavila na takvom mestu na nekoliko sati, a kada sam se vratila, već joj je prošao pubertet. Učinila sam sve što sam mogla, Arture, sada stvar zavisi od tebe. Moram da idem da izveštavam sa ratišta."
     Prvih deset sekundi koje su prošle pošto je Trilijan otišla bile su otprilike najduže u Arturovom životu. Kao što znamo, vreme je relativno. Možete putovati svetlosnim godinama između zvezda i nazad, a ako to činite brzinom svetlosti, onda, kada se vratite, može se desiti da ste ostarili tek nekoliko sekundi, dok vam je brat blizanac ili sestra bliznakinja ostarila dvadeset, trideset, četrdeset ili koliko god već hoćete godina, zavisno od toga koliko daleko ste putovali.
     To će vas pogoditi kao ozbiljan lični potres, naročito ukoliko prethodno niste ni znali da imate brata blizanca ili sestru bliznakinju. Sekunde tokom kojih ste bili odsutni neće biti dovoljne da vas pripreme za šok novih i neobično uvećanih porodičnih odnosa kada se vratite.
     Deset sekundi ćutanja nije bilo dovoljno Arturu da preuredi celokupan pogled na sebe i na svoj život na način koji odjednom uključuje čitavu jednu novu kćerku u vezi sa čijim pukim postojanjem nije imao ni najblaži nagoveštaj slutnje kada se probudio tog jutra. Duboke, osećajne porodične veze ne mogu se izgraditi za deset sekundi, koliko god vi daleko i brzo putovali po njih, i Artur je osećao samo bespomoćnost, zbunjenost i ošamućenost dok je gledao devojku koja je stajala u dovratku i piljila u pod.
     Pretpostavljao je da nema svrhe da se pretvara da nije beznadežan.
     Prišao joj je i zagrlio je.
     "Ne volim te", reče on. "Izvini. Još te čak i ne poznajem. Ali daj mi dva minuta."

     Živimo u neobično vreme.
     Takođe živimo po neobičnim mestima: svako u sopstvenoj Vaseljeni. Ljudi kojima nastanjujemo sopstvene Vaseljene samo su senke čitavih drugih Vaseljena koje se presecaju sa našom. Biti u stanju da baciš pogled u tu zbunjujuću složenost beskonačnih međuzavisnosti i da izgovaraš stvari poput: 'Oh, ćao Edi! Što si lepo pocrneo. Kako je Kerol?' zahteva veliku meru veštine filtriranja za koju sva svesna bića na kraju moraju da razviju sposobnost, ne bi li se zaštitila pred razmišljanjima o haosu kroz koji se valjaju i previru. I zato pustite malo svoje dete na miru, važi?
     Navod iz knjige 'Praktično roditeljstvo u delimično šizofreničnoj Vaseljeni'
     "Šta je to?"
     Artur je gotovo odustao. To će reći, nikako neće odustati. Uopšte nema nameru da odustane. Ni sada. Niti ikada. Ali da je od one sojte osoba koje odustaju, ovo bi verovatno bilo vreme kada bi to učinio.
     Nezadovoljna time što je on mrgud, rđave naravi, što želi da ide da se igra u paleozojskoj eri, ne shvatajući zbog čega sila teže mora da bude uključena sve vreme i dernjajući se na sunce da prestane da je prati, Nasumica je pored toga još koristila njegov nož sa sečenje mesa da iskopava kamenje i baca ga na pika-ptice zbog toga što je tako gledaju.
     Artur nije čak znao ni da li je Lemjuela imala paleozojsku eru. Prema starom Trašbargu, planeta je pronađena u potpunosti obrazovana u pupku džinovske uholaže u četiri sata i trideset minuta jednog vrunodeljka popodne, i iako je Artur, kao iskusni galaktički putnik sa dobrim ocenama '0' iz fizike i geografije, prilično ozbiljno sumnjao u sve to, bilo je u suštini traćenje vremena upuštati se u pokušaje rasprave o tim stvarima sa starim Trašbargom, a i inače nikada nije bilo mnogo svrhe da se to radi.
     Uzdahnuo je dok je sedeo i popravljao iskrzani i savijeni nož. Zavoleće je, makar to ubilo njega, nju ili oboje. Nije bilo lako biti otac. Znao je da niko nikada nije rekao da će biti lako, ali stvar nije bila u tome, jer pre svega on nikada nije ni tražio da bude otac.
     Radio je najbolje što može. Svaki trenutak koji je mogao da odvoji od pravljenja sendviča provodio je sa njom, razgovarao je sa njom, šetao se sa njom, sedeo na bregu sa njom i gledao kako sunce zalazi nad dolinom u kojoj se ugnezdilo naselje, pokušavao da otkrije razne stvari u vezi sa njenim životom, pokušavao da joj objašnjava svoj. Bio je to nezgodan posao. Zajedničko tle između njih, nezavisno od činjenice da su imali gotovo istovetne gene, bilo je otprilike veličine oblutka. Ili, radije, bilo je otprilike veličine Trilijan, a jedino su im se pogledi o njoj tek malo razlikovali.
     "Šta je to?"
     Odjednom je shvatio da mu je nešto govorila, a on to nije primetio. Ili, pre, nije joj prepoznao glas.
     Umesto uobičajenog tona kojim mu se obraćala i koji je bio gorak i kivan, naprosto mu je postavila jednostavno pitanje.
     Iznenađeno se obazreo.
     Sedela je na stolici u uglu kolibe onako malo pogrbljeno kako je to obično činila, skupljenih kolena, razmaknutih stopala, tamna kosa visila joj je preko lica dok je gledala u nešto što je držala u rukama.
     Artur joj priđe, malčice nervozno.
     Njene promene raspoloženja bile su nepredvidljive, ali do sada su sve bile između različitih vrsta rđavog. Izlivi gorkog prebacivanja bez upozorenja ustupali su mesto prezrivom samosažaljenju, a potom dugim naletima mračnog očajanja isprekidanim iznenadnim činovima bezumnog nasilja prema neživim predmetima i zahtevima da ide do nekog električnog kluba.
     Ne samo da na Lemjueli nije bilo električnih klubova, nego nije uopšte bilo klubova, kao ni, u stvari, elektriciteta. Postojala je kovačnica i pekara, kao i dve zaprege, ali bili su to najviši dometi lemjuelanske tehnologije i lep broj Nasumicinih nezaustavljivih napada besa bio je usmeren prema čistoj, nerazumljivoj zaostalosti mesta.
     Mogla je da hvata sub-eta TV na malom Fleks-O-Panelu hirurški ugrađenom u njen zglavak ruke, ali to je nije nimalo veselilo, jer je ovaj bio pun vesti o ludački zabavnim stvarima koje su se dešavale u svim drugim delovima Galaksije izuzev ovog. Takođe je često davao vesti o njenoj majci, koja ju je odbacila da bi otišla i izveštavala o nekom ratu koji se, izgleda, uopšte nije ni desio, ili je bar na neki način sav pošao kako ne treba zbog toga što se nisu održavali nikakvi valjani vojni skupovi. Takođe joj je davao pristup brojnim velikim pustolovnim predstavama koje su prikazivale kako se sve moguće vrste fantastično skupocenih svemirskih brodova survavaju jedni na druge.
     Seljani su bili u potpunosti hipnotisani svim tim divnim, čarobnim slikama koje su joj sevale preko zglavka. Videli su survavanje samo jednog svemirskog broda, a ovo je bilo toliko zastrašujuće, silovito i potresno i izazvalo je toliko užasnog pustošenja, požara i smrti da, glupavo, uopšte nisu ni shvatili da je tu reč, zapravo, o zabavi.
     Starog Trašbarga ovo je toliko zapanjilo da je smesta video Nasumicu kao Bobovog poslanika, ali prilično brzo potom zaključio je da je ova, zapravo, poslata kao kušnja njegove vere, ako ne i strpljenja. Takođe ga je zabrinuo broj survavanja svemirskih brodova koje je morao da ubacuje u svete priče da bi uopšte održao pažnju seljana i da ovi ne bi otrčali da pilje u Nasumicin zglavak.
     U tom trenutku nije gledala u zglavak. Zglavak joj je bio isključen. Artur tiho čučnu pokraj nje da vidi u šta to gleda.
     Bio je to njegov ručni sat. Skinuo ga je kada je pošao da se tušira pod obližnji vodopad, a Nasumica ga je pronašla i pokušala da ga shvati.
     "To je samo sat", reče on. "Služi da pokazuje vreme."
     "Znam to", reče ona. "Ali ti se neprestano zezaš sa njime, a on ipak ne pokazuje tačno vreme. Niti bilo šta slično."
     Upalila je pokazivač panela na zglavku koji je automatski davao očitavanje lokalnog vremena. Panel na zglavku bez šuma se poduhvatio posla merenja lokalne gravitacije i orbitalnog momenta, zatim je pribeležio gde se sunce nalazi i pratio mu kretanje na nebu, još od prva dva minuta po Nasumicinom dolasku. Potom je brzo pokupio podatke o svojoj okolini, ispitao kakve su mesne konvencije u pogledu mernih jedinica i prepodesio se u skladu sa time. Takve stvari neprekidno je radio, što vam je bilo naročito dragoceno ukoliko ste mnogo putovali po vremenu, odnosno po prostoru.
     Nasumica se namršti na očev sat koji nije radio ništa od svega toga.
     Artur je bio vrlo ponosan na njega. Bio je bolji nego što bi ikada mogao da dopusti sebi. Poklonio mu ga je za dvadeset drugi rođendan bogati i krivicom opterećeni kum koji mu je zaboravio svaki svakcijati rođendan do tada, baš kao i ime. Pokazivao je dan u nedelji, datum, Mesečeve mene; na izudaranoj i izgrebanoj poleđini bilo je ugravirano: 'Albertu za dvadeset prvi rođendan', zajedno sa pogrešnim datumom - slovima koja tek što su još bila vidljiva.
     Sat je poslednjih godina prošao kroz popriličan broj stvari, od kojih najveći deo nije uključen pod garanciju. Razume se, Artur nije verovao da garancija izrikom podrazumeva da će sat raditi tačno samo unutar vrlo posebnih gravitacionih i magnetnih polja planete Zemlje, i to isključivo ukoliko je dan dug dvadeset četiri sata i ako planeta ne eksplodira, i tako dalje. Bile su to toliko temeljne pretpostavke da su ih čak i advokati propustili.
     Srećom, sat mu je bio na navijanje, ili, tačnije, sa automatskim navijanjem. Nigde drugde u Galaksiji ne bi našao baterije tačno one veličine i jačine kakve su na Zemlji bile savršeno standardne.
     "I kakvi su mu to brojevi?" upita Nasumica.
     Artur joj ga uze.
     "Ovi brojevi po ivici jesu sati. Na malom prozoru sa desne strane piše UT, što znači utorak; tu je još broj 14, što znači da je posredi četrnaesti dan meseca koji se zove MAJ, a to piše u ovom prozorčiću ovde.
     A ovaj prozor u obliku polumeseca, tu na vrhu, govori ti o Mesečevim menama. Drugim rečima, govori ti koliki deo Meseca noću osvetljava Sunce, što zavisi od međupoložaja Sunca, Meseca i... ovaj... Zemlje."
     "Zemlje", reče Nasumica.
     "Da."
     "A to je mesto sa koga dolazite ti i mama?"
     "Da."
     Nasumica mu ponovo uze sat i pogleda ga, očevidno nečim zbunjena. Onda ga prinese uhu i zbunjeno posluša.
     "Kakvi su to zvuci?"
     "To je kucanje. To je mehanizam koji pokreće sat. Naziva se satni mehanizam. To su nekakvi povezani zupčanici i opruge koji okreću kazaljke tačno odgovarajućom brzinom da bi merili sate, minute, dane i tako dalje."
     Nasumica ga je i dalje gledala.
     "Nešto te zbunjuje", reče Artur. "Šta to?"
     "Da", reče Nasumica najzad. "Zbog čega je sav od mehanike?"

     Artur predloži da pođu u šetnju. Smatrao je da postoje stvari koje bi trebalo da rasprave, a Nasumica, ako već nije bila prijemčiva i voljna, onda bar sada nije režala.
     Sa Nasumicine tačke gledanja sve to bilo je takođe veoma uvrnuto. Nije bila reč o tome da je baš želela da bude teška, nego naprosto nije znala kakva bi umesto toga trebalo da bude.
     Ko je uopšte bio taj tip? Kakav je to bio život koji je trebalo da živi? Kakav je to bio svet u kome je trebalo da ga živi? I kakva je to bila Vaseljena koja je neprekidno navaljivala na nju kroz njene oči i uši? Čemu je sve to služilo? Šta je želelo od nje?
     Rođena je u svemirskom brodu koji je išao sa nekog mesta tamo negde na neko mesto tamo negde, a kada bi stigao tamo negde, ispostavilo bi se da je to tamo negde samo još jedno tamo negde sa koga treba stići na neko drugo tamo negde.
     Njeno normalno očekivanje bilo je da treba da se nalazi tamo negde. Za nju je bilo normalno da oseća da je na pogrešnom mestu.
     A onda, neprekidno putovanje po vremenu samo je učinilo problem složenijim i dovelo do osećanja da ne samo da je uvek na pogrešnom mestu, već je tamo skoro uvek i u pogrešno vreme.
     Nije primećivala da se tako oseća, zbog toga što se jedino tako uvek osećala, baš kao što joj se nikada nije učinilo čudno to da gotovo svuda gde ode mora da nosi tegove ili antigravitaciona odela, a obično i posebne aparate za disanje. Jedina mesta na kojima ste se ikada mogli osećati kako treba bili su svetovi koje ste sazdali sami za sebe - virtualne stvarnosti po električnim klubovima. Nikada joj nije palo na pamet da je prava Vaseljena nešto u šta biste se mogli uklopiti.
     A u to je spadalo i ovo mesto, Lemjuela, na koje ju je šutnula majka. A spadala je i ova osoba koja joj je poklonila taj dragoceni i čarobni dar života u zamenu za bolje sedište. Baš je bilo dobro što se ispostavilo da je prilično drag i prijateljski nastrojen, jer bi u protivnom bilo nevolja. Ozbiljno. Imala je u džepu posebno naoštren kamen kojim je mogla izazvati grdne nevolje.
     Može biti veoma opasno kada se stvari posmatraju sa tuđe tačke gledanja bez valjane pripreme.

     Sedeli su na mestu koje je Artur naročito voleo, na padini brega koji je gledao na dolinu. Sunce je zalazilo povrh naselja.
     Jedina stvar koja Arturu nije bila mnogo draga bilo je to što je odatle mogao da vidi još malo dalje, do sledeće doline, gde je tamnozelena, nakazna brazda u šumi obeležavala mesto gde mu se survao brod. Ali možda je to bilo da ga spreči da se vrati tamo. Bilo je mnogo mesta sa kojih je mogao da posmatra bujni, talasavi predeo Lemjuele, ali ovo ga je posebno privuklo, svojim nametljvim tamnim mestom straha i bola ugneždenim na samom rubu vidnog polja.
     Nije se vraćao tamo još otkako su ga izvukli iz ostataka kapsule.
     Nije mogao.
     Ne bi bio u stanju da podnese.
     U stvari, vratio se jedan deo puta odmah sledećeg dana, dok je još bio sav otupeo i ošamućen od šoka. Imao je slomljenu nogu, dva polomljena rebra, nekoliko gadnih opekotina i nije baš suvislo razmišljao, ali je uporno zahtevao da ga seljani odvedu, što su oni, nelagodno, i učinili. Ali nije uspeo da dođe baš do onog mesta na kome je tle bilo rastopljeno i uzavrelo i najzad je othramao od užasa zauvek.
     Ubrzo se pronela reč da čitavu oblast posećuju duhovi i od tada se niko nije usudio da ode tamo. Zemlja je bila puna divnih, bujno zelenih i ugodnih dolina - nije imalo svrhe odlaziti do jedne visoko zabrinjavajuće. Neka se prošlost drži sebe i dopusti sadašnjosti da se kreće u budućnost.

     Nasumica je ugnezdila sat u rukama, lagano ga je okretala da pusti duge zrake večernjeg sunca da toplo sijaju po ogrebotinama i urezima na debelom staklu. Opčinjavalo ju je da gleda kako paukolika, mala sekundara otkucava put u krug. Svaki put kada bi napravila pun krug, duža od dve glavne kazaljke premestila bi se tačno na sledeći od šezdeset malih podeljaka oko brojčanika. A kada bi dugačka kazaljka dovršila sopstveni puni krug, manja kazaljka pomerila bi se na sledeći glavni broj.
     "Gledaš ga duže od jedan sat", reče Artur tiho.
     "Znam", reče ona. "Sat je kada velika kazaljka pređe čitav put u krug, zar ne?"
     "Tako je."
     "Onda, znači da sam ga gledala jedan sat i sedamnaest... minuta."
     Nasmešila se dubokim i tajanstvenim zadovoljstvom i vrlo malo pomerila, tako da mu se tek ovlaš naslanjala na ruku. Artur oseti kako mu se najzad oteo mali uzdah koji je nedeljama susprezao u grudima. Želeo je da prebaci kćerki ruku preko ramena, ali osećao je da je još prerano i da bi se postidela i odmakla od njega. Ali nešto je radilo. Nešto je popuštalo u njoj. Sat joj je značio nešto za šta do sada nije znala u životu. Artur nije bio siguran da, zapravo, već razume šta je posredi, ali osećao je duboko zadovoljstvo i olakšanje što ju je nešto dirnulo.
     "Objasni mi opet", reče Nasumica.
     "Pa, u stvari, nije to ništa", reče Artur. "Satni mehanizam je nešto što se razvijalo stotinama godina..."
     "Zemaljskih godina."
     "Da. Postajao je sve finiji i finiji, složeniji i složeniji. Bio je to visoko stručan i precizan posao. Morao je da bude veoma mali i morao je da radi tačno, ma koliko ti mahala njime ili ga ispuštala."
     "Ali samo na jednoj planeti?"
     "Pa, to je bilo mesto na kome je napravljen, da. Nikada se nije očekivalo da ide igde drugde i da se suočava sa različitim suncima i mesecima, magnetnim poljima i raznim drugačijim stvarima. Hoću da kažem, i dalje ide savršeno dobro, ali to ne znači baš mnogo ovoliko daleko od Švajcarske."
     "Od čega?"
     "Od Švajcarske. Tamo je napravljen. Mala, brdovita zemlja. Zamorno uredna. Ljudi koji su ih pravili nisu ni znali da postoje drugi svetovi."
     "Mnogo velika stvar da je neko ne zna."
     "Ovaj, jeste."
     "Pa odakle su oni došli?"
     "Oni, to jest mi... naprosto smo kao odrasli tamo. Evoluirali smo na Zemlji. Iz, ne znam, neke vrste mulja ili tako nešto."
     "Kao ovaj sat."
     "Hm. Ne verujem da satovi narastaju iz mulja."
     "Ništa ne razumeš!"
     Nasumica odjednom skoči na noge, vičući.
     "Ništa ti ne razumeš! Ne razumeš mene, ne razumeš ništa! Mrzim te što si tako glupav!"
     Potrčala je zajapureno niz breg, i dalje držeći sat i vičući kako ga mrzi.
     Artur skoči, preneražen i povređen. Potrčao je za njom kroz žilavu i busenastu travu. Bilo je to za njega teško i bolno. Kada je slomio nogu prilikom pada, to nije bio čist prelom i nije valjano zacelio. Teturao se i trzao od bola dok je trčao.
     Odjednom se okrenula i pogledala ga u oči, lica mračnog od besa.
     Pružila je sat prema njemu. "Ne razumeš da ima negde mesto kome ovo pripada? Negde gde radi? Negde gde se uklapa?"
     Okrenula se i ponovo potrčala. Bila je snažna i hitrih nogu i Artur nije mogao ni izdaleka da drži korak sa njom.
     Nije ovde bila reč o tome da nije očekivao da je toliko teško biti otac, nego nije uopšte očekivao da bude otac, naročito ne tako iznenada i neočekivano na tuđinskoj planeti.
     Nasumica se okrenu da ponovo vikne na njega. Iz nekog razloga zaustavljala se svaki put kada bi to činila.
     "Šta misliš, ko sam ja?" pitala je gnevno. "Tvoje bolje sedište? Šta misliš, šta je mama mislila da sam ja? Neka vrsta karte za život kakav nije imala?"
     "Ne znam šta hoćeš time da kažeš", reče Artur, zadihan i bolan.
     "Nemaš ti pojma šta iko misli sa bilo čim!"
     "Šta hoćeš time da kažeš?"
     "Umukni! Umukni! Umukni!
     "Reci mi! Molim te, reci mi! Na šta ona misli kada kaže 'život kakav nije imala'?"
     "Žalila je što je ostala na Zemlji! Žalila je što nije otišla sa onim tupavim blebetalom crknutog mozga, Zaphodom! Misli da bi u tom slučaju imala drugačiji život!"
     "Ali", reče Artur, "poginula bi! Poginula bi kada je svet uništen!"
     "Pa i to je drugačiji život, zar ne?"
     "To je..."
     "Ne bi morala da me ima! Ona me mrzi!"
     "Ma, ne misliš valjda ozbiljno! Kako iko može, ovaj, hoću da kažem..."
     "Mrzi me zbog toga što je trebalo da uklopim stvari za nju. To je bio moj posao. Ali uklapala sam ih još gore od nje! I zato me je naprosto isključila i nastavila svoj glupavi život."
     "Šta je to glupo u vezi sa njenim životom? Fantastično je uspešna, zar ne? Ima je na sve strane po vremenu i prostoru, svuda po sub-eta TV mrežama..."
     "Glupavo! Glupavo! Glupavo! Glupavo!"
     Nasumica se okrenu i ponovo potrča. Artur nije mogao da drži korak sa njom i najzad je morao da sedne i da sačeka da mu bol u nozi mine. Što se tiče meteža u glavi, tu uopšte nije znao šta da radi.

     Othramao je do naselja sat kasnije. Smrkavalo se. Seljani pored kojih je prolazio pozdravljali su ga, ali u vazduhu se osećao neki utisak nemira i neznanja šta da se radi. Stari Trašbarg je poprilično čupkao bradu i gledao u mesec, a to takođe nije bilo dobar znak.
     Artur ode u svoju kućicu.
     Nasumica je sedela tiho pogrbljena nad stolom.
     "Žao mi je", reče ona. "Tako mi je žao."
     "U redu je", reče Artur što je nežnije mogao. "Dobro je, ovaj, malo popričati. Toliko moramo da naučimo jedno o drugom, a život nije, dakle, nije sačinjen samo od čaja i sendviča..."
     "Toliko mi je žao", reče ona ponovo, jecajući.
     Artur joj priđe i obgrli je oko ramena. Nije se opirala niti povlačila. Onda Artur vide zbog čega joj je toliko žao.
     U krugu svetlosti lemjuelanske svetiljke ležao je Arturov sat. Nasumica mu je na silu otvorila zadnju stranu nožem za mazanje maslaca i svi sićušni zupčanici i poluge ležali su u majušnom pijanom haosu tamo gde se zavitlavala sa njima.
     "Samo sam htela da vidim kako radi", reče Nasumica, "kako se sve uklapa. Tako mi je žao! Ne umem da ga sastavim. Žao mi je, žao mi je, žao mi je. Ne znam šta da radim. Daću da ga poprave! Stvarno! Daću da ga poprave!"

     Sledećeg dana Trašbarg je naišao i počeo da priča sve moguće stvari o Bobu. Pokušao je da ispolji smirujući uticaj tako što je pozvao Nasumicu da joj se um okrene transcendentnom tajanstvu džinovske uholaže; Nasumica je na to rekla da nema nikakve džinovske uholaže, a Trašbarg je postao veoma hladan i ćutljiv i rekao da će biti izbačena u spoljašnju tminu. Nasumica mu je kazala, dobro, tamo je i rođena, a sledećeg dana stigao je paket.

     Sve je postajalo sve krcatije događajima.
     Zapravo, kada je stigao paket, koga je isporučila robotska sonda koja je ispala iz neba praveći robotske sondirajuće zvuke, sa sobom je doneo utisak koji se postepeno probijao kroz čitavo naselje, a to je da je tu gotovo posredi jedan događaj previše.
     Nije to bila greška robotske sonde. Ona je zahtevala samo potpis ili otisak prsta Artura Denta, ili pak malo ćelija ogrebanih sa zadnje strane njegovog vrata, pa će ponovo da ode na put. Lebdela je u blizini i čekala, ne baš sigurna u to zbog čega odjednom sva ta kivnost. U međuvremenu, Kirp je ulovio još jednu ribu sa glavom na oba kraja, ali pobliže ispitivanje otkrilo je da su to, zapravo, dve ribe presečene na pola i prilično nespretno zašivene, tako da ne samo da Kirp nije uspeo da pobudi neko veće zanimanje za dvoglavu ribu, već je i bacio ozbiljnu senku sumnje na autentičnost prve. Izgledalo je da samo pika-ptice smatraju da je sve savršeno normalno.
     Robotska sonda dobila je Arturov potpis, pa je pobegla. Artur odnese paket do svoje kolibe i sede zagledan u njega.
     "Hajde da ga otvorimo!" reče Nasumica, koja se osećala mnogo veselije tog jutra, kada je sve oko nje delovalo temeljito iščašeno, ali je Artur rekao: ne.
     "Zašto ne?"
     "Nije adresiran na mene."
     "Baš jeste."
     "Ne, nije. Upućen je... pa, upućen je Fordu Prefektu, a na moju adresu."
     "Ford Prefekt? Je li to onaj što je..."
     "Da", reče Artur slatko.
     "Čula sam za njega."
     "Pretpostavljam da jesi."
     "Hajde da ga ipak otvorimo. Šta drugo da učinimo?"
     "Ne znam", reče Artur, koji stvarno nije bio siguran.
     Tog jutra je u najranije sate odneo oštećene noževe do kovačnice, a Strinder ih je pogledao i rekao da će videti šta može da učini.
     Probali su uobičajeni posao mahanja noževima kroz vazduh, balansiranja i opipavanja tačke prevoja i tako dalje, ali sva radost nestala je iz toga i Arturu se javi tužan utisak da su dani njegovog sendvičarstva verovatno odbrojani.
     Pokunjio se.
     Sledeće pojavljivanje savršeno normalnih zveri samo što nije usledilo, ali Artur oseti da će uobičajene svetkovine lova i gošćenja biti prilično utišane i nesigurne. Nešto se dogodilo ovde na Lemjueli, a Artur je imao užasan osećaj da je, u stvari, reč o njemu.
     "Šta misliš, šta je to?" pitala je Nasumica, okrećući paket u rukama.
     "Ne znam", reče Artur. "Ali sigurno nešto loše i zabrinjavajuće."
     "Otkud znaš?" pobuni se Nasumica.
     "Zbog toga što je sve vezano za Forda Prefekta lošije i više zabrinjavajuće nego ono što nije vezano", odvrati Artur. "Veruj mi."
     "Uznemiren si zbog nečega, je li?" upita Nasumica.
     Artur uzdahnu.
     "Samo sam malo nervozan i napregnut, čini mi se", reče Artur.
     "Žao mi je", uzvrati Nasumica i ponovo spusti paket. Videla je da bi ga stvarnu uznemirilo kada bi ga otvorila. Moraće da sačeka kada ne bude gledao.

16.

     Artur nije bio siguran šta je prvo primetio da nestaje. Kada je opazio da jednoga nema, um mu je smesta skočio na drugo i znao je u trenutku da su oboje nestali i da će iz toga proisteći nešto ludački rđavo i nezgodno za sređivanje.
     Nasumica nije bila tu. Niti paket.
     Ostavio ga je gore na polici, tako da čitavog dana bude na videlu. Bila je to vežba poverenja.
     Znao je da jedna od stvari koje bi trebalo da radi kao otac jeste iskazivanje poverenja prema detetu, ugradnja osećaja poverenja i iskrenosti u temelje njihovog odnosa. Imao je gadan osećaj da je to idiotska zamisao, ali svejedno je tako postupio i, razume se, ispostavilo se da zamisao jeste idiotska. Čovek se uči dok je živ. Ili barem ostaje živ.
     Takođe ga hvata panika.
     Artur istrča iz kolibe. Sve se dešavalo usred večeri. Svetlo je slabilo i kuvala se oluja. Nigde nije mogao da vidi ni nju, niti ikakav njen trag. Raspitao se. Niko je nije video. Ponovo se raspitao. Niko drugi je nije video. Išli su kući da provedu noć. Vetar je malo šibao po ivicama naselja, dizao je stvari i bacao ih okolo na opasno nehajan način.
     Našao je starog Trašbarga i pitao ga. Trašbarg ga je ledeno pogledao, a onda pokazao u pravcu koga se Artur užasavao, te prema tome nagonski znao da je otišla upravo tamo.
     Sada je, dakle, znao ono najgore.
     Otišla je tamo gde je mislila da je neće slediti.
     Digao je pogled prema nebu, koje je bilo mrgodno, isprugano i bezbojno - upravo ona vrsta neba iz koje bi četiri jahača apokalipse izjahala, a da se pri tome ne osećaju kao banda potpunih idiota.
     Uz težak osećaj krajnjeg usuda uputio se na stazu koja je vodila do šume u susednoj dolini. Prve teške kapi kiše počinjale su da tuku tle dok je Artur pokušavao da potera sebe u neku vrstu trka.

     Nasumica izbi na vrh brda i spusti pogled u sledeću dolinu. Bio je to duži i teži uspon nego što je očekivala. Malo se brinula da možda putovanje noću baš i nije tako sjajna zamisao, ali otac joj se čitavog dana motao po okolini kolibe i pokušavao da se pretvara ili pred sobom ili pred njom da ne čuva paket. Najzad je morao da ode do kovačnice da porazgovara sa Strinderom o noževima, a Nasumica je iskoristila priliku i zbrisala skupa sa paketom.
     Bilo je savršeno jasno da stvar ne može tek tako otvoriti tu u kolibi, pa čak ni u naselju. Mogao bi da naiđe svakog časa. Što je značilo da će morati da ode tamo gde neće moći da je sledi.
     Mogla je da se zaustavi tu gde se trenutno nalazila. Prešla je toliki put u nadi da je neće slediti, a čak i ukoliko to bude učinio, nikada je neće naći tu gore u šumovitom delu brega dok se noć primiče, a kiša upravo počinje.
     Čitavim putem naviše paket joj se njihao pod rukom. Bila je to zadovoljavajuće kabasta stvar: kutija četvrtastog poklopca čija je svaka stranica otprilike bila dugačka kao njena podlaktica, duboka negde kao njena šaka, umotana u smeđi plaspir sa domišljatom novom vrstom samovezujuće trake. Nije zveckala kada bi je protresla, ali osećala je da joj je težina uzbudljivo usredsređena na središte.
     Ali kada je već toliko prešla, postojalo je određeno zadovoljstvo u tome da se ne zaustavi tu, već da nastavi naniže prema onome što je izgledalo gotovo kao zabranjena oblast - tamo gde je pao očev brod. Nije bila sigurna šta tačno znači izraz 'pojava duhova', ali možda će biti zabavno da otkrije. Nastaviće da ide i sačuvati paket za onaj trenutak kada stigne tamo.
     Ali smrkavalo se. Nije još upotrebila svoju malu električnu svetiljku zbog toga što nije želela da bude vidljiva sa velikog rastojanja. Sada će morati da je upotrebi, ali verovatno to nije bilo bitno, jer će se naći sa druge strane brega koji je razdvajao dve doline.
     Upalila je svetiljku. Gotovo u istom trenutku zubac munje procepi prostor nad dolinom u koju je ulazila i dobrano je uplaši. Kada se tmina drhtavo vrati oko nje, a tresak groma zakotrlja preko predela, ona se odjednom oseti veoma sitno i izgubljeno, a u rukama joj se tresla najobičnija tanušna olovčica od svetlosti. Možda bi ipak trebalo da se zaustavi i otvori paket ovde. Ili bi možda trebalo da se vrati i ponovo dođe sutra. Ali bilo je to samo trenutno oklevanje. Znala je da se večeras neće vraćati, a naslutila je da se neće vratiti nikada.
     Nastavila je niz padinu brega. Kiša je sada jačala. Tamo gde je pre kratkog vremena bilo nekoliko teških kapi sada je otpočinjao dobar pljusak; siktao je po drveću, a tle joj je postajalo klizavo pod nogama.
     Ili je bar mislila da to kiša sikće po drveću. Senke su poskakivale i kezile se prema njoj dok joj je svetlo poskakivalo po drveću. Napred i naniže.
     Žurila je sledećih deset ili petnaest minuta, sada već natopljena do gole kože i sva uzdrhtala, pa je postepeno postala svesna da tamo ispred nje, izgleda, postoji neka druga svetlost. Bila je veoma slaba i ona nije bila sigurna da li joj se samo pričinjava ili ne. Ugasila je svetiljku da vidi. Zaista je izgledalo da pred njom postoji neka vrsta slabašnog sjaja. Nije mogla da razazna šta je posredi. Ponovo je ugasila svetiljku i krenula niz breg, prema onome što ju je čekalo, šta god to bilo.
     Ali nešto nije bilo u redu sa šumom.
     Nije odmah mogla da kaže šta je to, ali ova nije izgledala poput zdrave, bujne šume koja se nada valjanom proleću. Drveće je bilo nahereno pod bolesnim uglovima i nekako je delovalo bledo, ispijeno. Nasumici se više nego jednom javio zabrinjavajući osećaj da ono pokušava da je dohvati dok prolazi kraj njega, ali bila je to samo igra senki koje je na treperenje i komešanje nagonilo svetlo.
     Odjednom, nešto pade sa drveta ispred nje. Usplahireno je skočila unatrag i pri tom ispustila i svetiljku i kutiju. Sagla se i čučnula, a zatim izvadila iz džepa onaj posebno zašiljeni kamen.
     Stvar koja je pala sa drveta sada se kretala. Svetiljka je ležala na tlu okrenuta u tom pravcu, tako da je devojka razabrala neku ogromnu, grotesknu priliku kako se lagano tetura prema njoj. Čula je slabašno šuštanje i škripanje koji su nadjačavali ravnomerni šum kiše. Zagrabila je po tlu da dohvati svetiljku, našla ju je i direktno obasjala stvorenje.
     U istom trenutku drugi stvor pade sa drveta na samo nekoliko stopa od nje. Devojka je divlje skliznula snopom svetiljke sa jednog na drugo, a potom je digla kamen, spremna da ga baci.
     U stvari, stvorenja su bila vrlo mala. Zbog ugla pod kojim je svetlost dolazila izgledala su toliko krupno. Ne samo mala, već mala, krznata i slatka. A onda se im se pridružio još jedan stvor koji je takođe pao sa drveta. Pao je pravo kroz snop svetlosti i zato ga je sasvim jasno videla.
     Pao je spretno i odmereno, okrenuo se, a onda, poput ostala dva, pošao lagano i odlučno prema Nasumici.
     Ostala je na mestu gde se zatekla kao ukopana. I dalje je držala kamen dignut i spreman za bacanje, ali bila je sve svesnija da su stvorovi prema kojima ga je okrenula i pripremila za bacanje, zapravo, veverice. Ili bar stvorenja nalik na veverice. Meka, topla, slatka stvorenja nalik na veverice, koja su joj se primicala na način za koji uopšte nije bila sigurna da joj se dopada.
     Okrenula je svetiljku pravo na prvo. Ispuštalo je ratoborne, izazivačke, kreštave zvuke i nosilo u jednoj šapici malo, otrcano parče neke mokre, crvene krpe. Nasumica opominjuće diže kamen u šaci, ali to nije ostavilo nikakav utisak na vevericu koja joj se primicala sa parčetom mokre krpe.
     Ona se povuče. Nije znala kako da iziđe nakraj sa time. Da je bila reč o opakim, režećim, zapenjenim zverima blistavih očnjaka, orno bi bacila kamen na njih, ali prema vevericama koje se tako ponašaju nije umela da se postavi.
     Ponovo se povukla. Druga veverica poče da je obilazi sa boka. Nosila je posudu. Nešto nalik kapici žira. Treća je bila pravo iza nje i napredovala za svoj račun. Šta je to nosila? Neko parčence raskvašene hartije, pomisli Nasumica.
     Ponovo je napravila korak unazad, zakačila člankom koren nekog drveta i preturila se na leđa.
     Prva veverica u trenutku skoči napred i nađe se povrh nje; napredovala joj je uz trbuh sa hladnom odlučnošću u očima i parčetom mokre krpe u šapici.
     Nasumica pokuša da skoči, ali uspela je da se pridigne tek otprilike jedan palac. Veverica se od ovoga uplašeno trgla, što je, zauzvrat, uplašilo Nasumicu. Životinjka se sledila, zarivši joj majušne kandže u kožu kroz natopljenu košulju. A onda se lagano, palac po palac, uspela uz nju, zastala i ponudila joj krpu.
     Bila je gotovo hipnotisana neobičnošću stvorenja i njegovim majušnim, svetlucavim očima. Ono joj ponovo ponudi krpicu. Guralo ju je prema njoj ponovo i ponovo, uporno skičalo, sve dok ona najzad, uznemireno, uz oklevanje, ne primi stvar. Veverica nastavi da je napeto gleda, dok su joj oči skakale po njenom licu. Nije imala pojma šta da radi. Kiša i blato slivali su joj se niz lice, a povrh nje sedela je veverica. Ona obrisa krpom nešto blata iz očiju.
     Veverica slavobitno zakrešta, dograbi ponovo stvar, skoči sa nje i odskakuta u mračnu, sve dublju noć, odjuri na drvo, zaroni u rupu u stablu, zavali se i pripali cigaretu.
     U međuvremenu, Nasumica je pokušavala da odagna vevericu sa kapicom žira punom kišnice i onu sa hartijom. Povlačila se na leđima.
     "Ne!" viknu ona. "Odlazite!"
     One prestravljeno skočiše nazad, a potom opet skočiše napred sa darovima. Ona mahnu kamenom na njih. "Odlazite!" dreknu Nasumica.
     Veverice se zgranuto raspršiše. Onda jedna skoči pravo na nju, ispusti joj kapicu žira u krilo i otrča u noć. Druga je jedan trenutak stajala i tresla se, a onda je uredno odložila parče hartije pred nju i takođe nestala.
     Ponovo je bila sama, ali i dalje je drhtala od smetenosti. Nesigurno se digla na noge, podigla kamen i paket, a onda zastala i podigla i parče hartije. Bilo je toliko natopljeno i otrcano da se teško moglo razaznati šta je tu bilo posredi. Izgledalo je da je u pitanju naprosto parče nekog časopisa za čitanje tokom leta.
     Upravo dok je Nasumica pokušavala da tačno pojmi šta to sve znači, neki čovek kroči na čistinu na kojoj je stajala, diže pištolj opakog izgleda i ustreli je.

     Artur se beznadežno potucao dve ili tri milje iza nje na padini brega koja je vodila naviše.
     Nekoliko minuta pošto se dao na put ponovo se vratio i opremio svetiljkom. Ne električnom. Jedina električna svetlost na tom mestu bila je ona koju je Nasumica ponela sa sobom. Ovo je bila neka vrsta slabe svetiljke za oluju: izbušena metalna posuda iz Strinderove kovačnice koja je sadržala rezervoar sa zapaljivim ribljim uljem, fitilj od upletene suve trave omotan u prozračan film napravljen od osušene membrane iz utrobe savršeno normalne zveri.
     Sada se ugasila.
     Artur se nekoliko sekundi vrteo tamo-amo na temeljito izgubljen način. Bilo je očigledno da nikako nije mogao naterati stvar da odjednom ponovo plane usred pljuska, ali nije moguće ne potruditi se bar formalno. No, konačno, uz oklevanje, on odbaci svetiljku.
     Šta da radi? Situacija je izgledala beznadežna. Bio je potpuno mokar, odeća mu je otežala i oklembesila se od kiše, a sada se još i izgubio u mraku.
     Na kratku sekundu bio je izgubljen u zaslepljujućem blesku, a onda se ponovo našao izgubljen u mraku.
     Blesak munje bar mu je pokazao da je veoma blizu vrha brda... pa, nije bio siguran šta će da učini. Moraće to da smisli kada dođe gore.
     Nastavio je naviše, hramajući.
     Nekoliko minuta kasnije stajao je, zadihan, na vrhu. U daljini pod njime videla se neka vrsta slabašnog odsjaja. Nije imao pojma šta je to, a, zapravo, baš mu se i nije dopadalo da razmišlja o tome. Ali bila je to jedina stvar prema kojoj je mogao da se zaputi i zato je teturavo počeo da se probija prema njoj, izgubljen i prestravljen.

     Blesak smrtonosne svetlosti prođe pravo kroz Nasumicu, a otprilike dve sekunde kasnije istu stvar učini i čovek koji je pucao na nju, ne obrativši pri tom nimalo pažnje na devojku. Pucao je u nekoga ko je stajao iza nje, a kada se ona okrenula da pogleda, klečao je nad telom i preturao mu po džepovima.
     Scena se sledi i nestade. Nekoliko sekundi kasnije zamenila su je dva džinovska zuba uokvirena savršeno našminkanim crvenim usnama. Ogromna, plava četka pojavi se niotkuda i poče penušavo da trlja zube, koji su i dalje lebdeli tamo i blistali u titravoj zavesi kiše.
     Nasumica dvaput zatrepta pre nego što je shvatila šta je posredi.
     Bila je to reklama. Tip koji ju je ustrelio predstavljao je deo holografskog filma projektovanog za vreme leta. Sada je morala biti veoma blizu mesta na kome se brod srušio. Očigledno su mu neki sistemi bili nerazorniji od drugih.
     Sledećih pola milje puta bilo je naročito ispunjeno nevoljama. Ne samo što je morala da se bori protiv hladnoće, kiše i noći, već i protiv rasparčanih i rastrzanih ostataka brodskog letnog sistema za zabavu. Svemirski brodovi, mlazna kola i helipodi neprekidno su se survavali i eksplodirali oko nje, obasjavali noć, ljudi zlikovačkog izgleda sa neobičnim šeširima švercovali su opasne droge kroz nju, a udruženi orkestar i hor halapoliske državne opere izvodio je završni marš anjakvantinske zvezdane garde iz IV čina 'Rizgara Blamvelamuma' od Vunta na malom proplanku negde sa njene leve strane.
     A potom se obrela na ivici jednog kratera veoma gadnog izgleda i mehurastih ivica. Slabašni, topli odsjaj i dalje je dopirao iz onoga što bi inače izgledalo kao ogromno parče karamelizovane žvakaće gume u središtu jame: istopljeni ostaci ogromnog svemirskog broda.
     Podugo je stajala i gledala ga, a onda najzad krenu duž ivice kratera. Više nije bila sigurna šta traži, ali je svejedno išla dalje, ostavljajući užase jame sa leve strane.
     Kiša je malo oslabila, ali i dalje je bilo izuzetno vlažno, a budući da ona nije imala pojma šta se nalazi u kutiji, da li nešto krhko ili stvar koja se lako ošteti, pomislila je da treba da nađe negde srazmerno suvo mesto gde će je otvoriti. Nadala se da je nije već oštetila kada ju je ispustila.
     Klizila je svetiljkom po okolnom drveću, koje je ovde bilo tanko i većinom sagoreno i izlomljeno. Na srednjem rastojanju učini joj se da vidi nabacani ispust stenja koji bi joj mogao pružiti sklonište, pa je počela da se probija prema njemu. Na sve strane pronalazila je ostatke izbačene iz broda prilikom pada, pre konačne vatrene lopte.
     Kada se odmakla dve ili tri stotine jardi od ivice kratera, naišla je na iscepane ostatke nekog vazdušastog, ružičastog materijala, raskvašene, zablaćene i obešene između polomljenih stabala. Pretpostavila je, ispravno, da to mora da su ostaci čaure za beg koja je spasla život njenom ocu. Prišla je i pogledala ih pobliže, a onda primetila nešto na tlu pored njih, napola prekriveno blatom.
     Podigla je predmet i obrisala blato sa njega. Bila je to neka vrsta elektronske naprave veličine male knjige. Na omotu su joj se nalazila krupna, prijatna slova koja su bledo svetlucala pod njenim dodirom. Poručivala su: BEZ PANIKE. Znala je šta je posredi. Bio je to očev primerak 'Autostoperskog vodiča kroz Galaksiju'.
     Smesta se osetila smirenije uz to, okrenula je glavu gromovitom nebu i pustila da joj se kišnica sliva po licu i u usta.
     Otresla je glavu i požurila prema stenju. Dok se pentrala uz njega i po njemu, gotovo smesta je otkrila savršenu stvar: ulaz u pećinu. Uperila je svetiljku u unutrašnjost. Izgledalo je suvo i bezbedno. Pažljivo birajući put, ušla je unutra. Bila je sasvim prostrana, ali nije išla mnogo duboko. Iscrpljena i uz olakšanje, sela je na jednu zgodnu stenu, spustila kutiju ispred sebe i smesta počela da je otvara.

17.

     Tokom dugog razdoblja bilo je mnogo nagađanja i rasprava o tome gde se dela takozvana 'nedostajuća materija' Vaseljene. Svuda po Galaksiji naučna odeljenja svih većih univerziteta nabavljala su sve složeniju i složeniju opremu ne bi li sondirala i istraživala srca udaljenih Galaksija, a potom samo središte i same rubove čitave Vaseljene, ali kada su joj najzad ušli u trag, ispostavilo se da je reč o onoj stvari u koju je sva ta oprema bila zapakovana.
     U kutiji se nalazila prilično velika količina nedostajuće materije, male, meke, oble, okrugle graške nedostajuće materije, koje je Nasumica odbacila da im buduća pokolenja fizičara ulaze u trag i ponovo ih otkrivaju kada jednom otkrića trenutnog pokolenja fizičara budu izgubljena i zaboravljena.
     Iz graški nedostajuće materije izvadila je jedan crni disk bez ikakvih osobenosti. Spustila ga je na stenu pokraj sebe i prošla prstima kroz svu nedostajuću materiju da bi videla ima li ičega više, nekakvo uputstvo ili neka vrsta dodataka, ali nije bilo baš ničega. Samo crni disk.
     Ona ga obasja svetiljkom.
     Kada je to učinila, pukotine počeše da se pojavljuju na njegovoj naizgled glatkoj površini. Nasumica se uznemireno povuče, ali onda vide da se stvar, šta god bila, samo razmotava.
     Proces je izgledao izvanredno divan. Bio je neobično složen, a istovremeno jednostavan i skladan. Delovao je poput parčeta origamija koji se otvara sam od sebe, ili pupoljka koji procvetava u ružu u samo nekoliko sekundi.
     Tamo gde je nekoliko pukih trenutaka ranije počivao glatko zakrivljeni crni disk, sada se nalazila ptica. Ptica koja je lebdela na njegovom mestu.
     Nasumica nastavi da se povlači, pažljivo i oprezno.
     Donekle je ličila na pika-pticu, samo je bila prilično manja. To jest, bila je, zapravo, veća, ili, tačnije, potpuno iste veličine, ili bar ne više nego dvaput veća. Bila je takođe mnogo plavlja i ružičastija od pika-ptice, dok je istovremeno bila savršeno crna.
     Isto tako, bilo je nečeg veoma neobičnog u vezi sa njom, a Nasumica nije mogla smesta da razazna šta je posredi.
     Očevidno je sa pika-pticama delila utisak koji je odavala, a to je da posmatra nešto što vi ne možete da vidite.
     Odjednom je nestala.
     A onda, isto tako naglo, sve potamne. Nasumica se spusti u napregnuti čučanj, ponovo dohvativši posebno zašiljeni kamen u džepu. Tmina se potom povuče i umota u loptu, da bi čas kasnije ponovo postala ptica. Lebdela je u vazduhu pred njom, lagano mašući krilima, zapiljena u devojku.
     "Izvini", reče ona najednom, "moram da se kalibrišem. Čuješ li me kada ovo govorim?"
     "Kada govoriš - šta?" htela je da zna Nasumica.
     "Dobro", reče ptica. "A čuješ li me kada ovo govorim?" Ovog puta govorila je mnogo višim glasom.
     "Da, razume se da te čujem!" odvrati Nasumica.
     "A čuješ li me kada govorim ovo?" upita ona, ovog puta zagrobno dubokim glasom.
     "Da!"
     Potom je nastala pauza.
     "Ne, očigledno ne", reče ptica posle nekoliko sekundi. "Dobro, dakle, sluh ti je očigledno u opsegu između 20 i 16 kHz. U redu. Da li ti je ovo ugodno?" upita ona prijatnim, lakim tenorom. "Nema neprijatnih harmonika koji pište u gornjim registrima? Očigledno ne. Dobro. Njih mogu da koristim kao kanale za podatke. Dalje. Koliko mene vidiš?"
     Odjednom vazduh nije ispunjavalo ništa drugo osim ptica koje su se preplitale. Nasumica je bila naviknuta na provođenje vremena u virtualnim stvarnostima, ali ovo je bilo nešto daleko iščašenije od svega na šta je ranije naišla. Izgledalo je kao da se čitava geometrija prostora predefinisala u ptičja obličja uklopljena bez zazora.
     Nasumica jeknu i stavi šake preko lica; ruke su joj se pri tom kretale kroz prostor ptičjeg oblika.
     "Hmmm, očigledno previše", reče ptica. "A sada?"
     Sklopila se poput končertine u tunel ptica, kao da je uhvaćena između uporednih ogledala, beskonačno odražena u daljinu.
     "Šta si ti?" viknu Nasumica.
     "Doći ćemo na to za minut", reče ptica. "Samo reci koliko mnogo, molim te?"
     "Pa, nekako si..." Nasumica bespomoćno mahnu u daljinu.
     "Vidim, i dalje sam beskonačnih razmera, ali bar se bližimo pravoj dimenzionoj matrici. Dobro. Ne, odgovor je pomorandža i dva limuna."
     "Limuna?"
     "Ukoliko imam tri limuna i tri pomorandže, pa izgubim dve pomorandže i limun, šta mi ostaje?"
     "Ha?"
     "U redu, znači misliš da vreme ide u tom smeru, je li? Zanimljivo. Jesam li i dalje beskonačna?" upita ona, naduvavajući se tamo i ovamo po prostoru. "Jesam li sada beskonačna? Koliko sam žuta?"
     Iz trenutka u trenutak ptica je prolazila kroz preobražaje oblika i razmera koji su naprosto razarali um.
     "Ne mogu..." reče Nasumica zbunjeno.
     "Ne moraš da odgovaraš, sada znam tako što te posmatram. Dakle, jesam li ja tvoja majka? Jesam li stena? Da li izgledam ogromno, gnjecavo i zmijski prepleteno? Ne? A sada? Idem li unazad?"
     Bar jednom, ptica je bila savršeno mirna i nepokretna.
     "Ne", reče Nasumica.
     "Pa, u stvari išla sam, kretala sam se unatrag kroz vreme. Hmmm. Dobro, mislim da smo to sada sredili. Ukoliko bi volela da znaš, mogu ti reći da se u tvojoj Vaseljeni slobodno krećeš kroz tri dimenzije koje zbirno nazivaš prostor. Krećeš se pravom linijom po četvrtoj, koju nazivaš vreme, i ostaješ ukorenjena na jednom mestu u petoj, koja je prva fundamentala verovatnoće. Posle toga postaje malo zapetljano, a po dimenzijama od 13 do 22 dešavaju se razne stvari o kojima ti baš ne bi prijalo da nešto znaš. Trenutno, dovoljno je da znaš samo to da je Vaseljena mnogo složenija nego što možda misliš, čak i ukoliko u razmišljanju kreneš od stava da je sve prilično prokleto zapetljano već na samom početku. Mogu lako da ne izgovaram reč 'prokleto' ako te to vređa."
     "Govori šta god prokleto voliš."
     "Hoću."
     "Ko si ti, do đavola?" htela je da zna Nasumica.
     "Ja sam 'Vodič'. U tvojoj Vaseljeni ja sam tvoj 'Vodič'. U stvari, nastanjujem ono što je tehnički poznato kao Čitava Zbirka Opšte Zbrke, što znači... pa, daj da ti pokažem."
     Ona se okrenu usred vazduha i suknu izvan pećine, a onda sede na stenu, neposredno uz rub ispusta, van dosega kiše koja je ponovo jačala.
     "Dođi", reče ona. "Pogledaj ovo."
     Nasumica nije volela da joj naređuje jedna ptica, ali ju je svejedno sledila do ulaza u pećinu, i dalje opipavajući kamen u džepu.
     "Kiša", reče ptica. "Vidiš? Samo kiša."
     "Znam šta je to kiša."
     Njeni velovi promicali su kroz noć, mesečina se probijala kroz njih.
     "Dakle, šta je to?"
     "Kako to misliš, šta je to? Čuj, ko si ti? Šta si radila u toj kutiji? Zar sam zato morala da provedem noć trčeći kroz šumu i boreći se protiv sumanutih veverica da bih otkrila kako sam na kraju dobila samo neku pticu koja me pita šta je to kiša. To je samo voda koja pada kroz prokleti vazduh, eto šta je. Želiš li da znaš još nešto, ili sada možemo da idemo kući?"
     Nastala je duga pauza pre nego što je ptica odgovorila: "Hoćeš kući?"
     "Nemam ja kuću!" Nasumica gotovo prenerazi sebe, toliko je glasno vrisnula te reči.
     "Gledaj kišu..." reče ptičji 'Vodič'.
     "Gledam kišu! Šta drugo ima da se gleda?"
     "Šta vidiš?"
     "Kako to misliš, glupa ptico? Vidim samo tovar kiše. Najobičnija voda, pada."
     "Kakve oblike vidiš u vodi?"
     "Oblike? Nema oblika. To je samo, samo..."
     "Samo zbrka", reče ptičji 'Vodič'.
     "Da..."
     "A šta sada vidiš?"
     Na samoj ivici vidljivosti, slabašni, tanki snop raširi se iz ptičjih očiju. U suvom vazduhu pod ispustom ništa se nije moglo nazreti. Tamo gde je snop pogodio kapi kiše, dok su ove padale kroz njega, pojavi se ravni zastor svetlosti, toliko blistav i živ da je delovao čvrsto.
     "Oh, sjajno. Laserski šou", reče Nasumica iznervirano. "Nikada tako nešto nisam videla, osim na jedno pet miliona rok koncerata."
     "Reci mi šta vidiš!"
     "Samo ravni zastor! Glupa ptico."
     "Nema ničega što tu nije bilo ranije. Samo koristim svetlost da ti privučem pažnju na određene kapi u određenim trenucima. A šta sada vidiš?"
     Svetlost se ugasi.
     "Ništa."
     "Radim potpuno istu stvar, samo sa ultraljubičastom svetlošću. Ne možeš je videti."
     "Zašto mi onda pokazuješ nešto što ne mogu da vidim?"
     "Da bi shvatila da ako nešto vidiš, to ne znači da to nešto postoji. A ukoliko nešto ne vidiš, to ne znači da ne postoji. Reč je samo o onome na šta ti čula skreću pažnju."
     "Dosadno mi je ovo", reče Nasumica, a onda zinu.
     U kiši je lebdela džinovska i veoma živa trodimenziona slika njenog oca, koji je delovao preneraženo zbog nečega.
     Otprilike dve milje iza Nasumice, njen otac koji se probijao kroz šumu iznenada zastade. Prenerazilo ga je kada je video sliku samoga sebe preneraženog zbog nečega, obešenu, blistavu, usred vazduha ispunjenog kišom, na udaljenosti od otprilike dve milje. Otprilike dve milje daleko i donekle udesno od smera u kome se zaputio.
     Gotovo se u potpunosti izgubio, ubeđen da će umreti od hladnoće, vlage i iscrpljenosti, pri čemu gotovo da je počeo da želi da se sve to najzad okonča. Upravo mu je jedna veverica donela čitav časopis posvećen golfu, a mozak je počinjao da mu arlauče i blebeće.
     Kada je ugledao kako se ogromna, blistava slika njega samoga upalila na nebu, to mu je reklo da je, sa jedne strane, verovatno u pravu što se tiče arlaukanja i blebetanja, ali je po svoj prilici bio u zabludi što se tiče pravca u kome se zaputio.
     Duboko udahnuvši, on se okrenu i pođe u pravcu neobjašnjive svetlosne predstave.

     "U redu, šta bi to trebalo da dokaže?" htela je da zna Nasumica. Činjenica da je slika predstavljala njenog oca više ju je pogodila nego samo pojavljivanje slike. Prvi hologram videla je kada je imala dva meseca, pa su je čak stavili u njega da se igra. Najnoviji je videla pre otprilike jednog sata: svirao je marš anjakvantinske zvezdane garde.
     "Jedino to da on nije tu ništa više ili manje nego zastor", reče ptica. "Posredi je samo međudejstvo vode sa neba, koja se kreće u jednom pravcu, sa svetlošću na učestalostima što ih tvoja čula mogu da opaze, koja se kreće u drugom. U tvom umu ovo obrazuje naizgled čvrstu sliku. Ali sve su to slike unutar Zbrke. Evo ti još jedne."
     "Moja majka!" reče Nasumica.
     "Ne", reče ptica.
     "Znam svoju majku kada je vidim!"
     Slika je predstavljala ženu koja izlazi iz svemirskog broda unutar prostrane građevine nalik na hangar. Pratila ju je grupa visokih, mršavih ljubičasto-zelenih stvorenja. Bila je to sasvim sigurno Nasumicina majka. Pa, gotovo sigurno. Trilijan ne bi baš toliko nesigurno koračala pri niskoj gravitaciji, niti bi se obazirala oko sebe prema dosadnom, starom okruženju za održavanje života, uz izraz silne neverice na licu, a još bi manje nosila tako prastaru kameru.
     "Pa ko je to, onda?" htela je da zna Nasumica.
     "Ona je deo produžetka tvoje majke na osi verovatnoće", reče ptica-Vodič.
     "Nemam ni najblažu predstavu o čemu pričaš."
     "Prostor, vreme i verovatnoća imaju ose duž kojih je moguće kretati se."
     "Još ne znam. Iako mislim da... Ne. Objasni."
     "Mislila sam da hoćeš kući."
     "Objasni!"
     "Da li bi volela da vidiš svoj dom?"
     "Da ga vidim? Uništen je!"
     "Ima prekid na osi verovatnoće. Gledaj!"
     Nešto vrlo neobično i divno sada upliva u vidik na kiši. Bila je to ogromna, plavozelena lopta, magličasta i pokrivena oblacima; okretala se uz veličanstvenu sporost spram crne, zvezdane pozadine.
     "Sada je vidiš", reče ptica, "sad je ne vidiš."

     Na nešto manje od dve milje odatle, Artur Dent stajao je nepokretno tamo gde se zatekao. Nije mogao da poveruje u ono što je video da lebdi tamo, pod okriljem kiše, ali tako blistavo i životno stvarno na noćnom nebu - Zemlja. Zinuo je pred tim prizorom. A onda, u trenutku kada je zinuo, ona nestade. Zatim se opet pojavi. Potom, a to je bio deo koji ga je naterao da odustane i da počne da čupa kosu, Zemlja se pretvori u kobasicu.

     Nasumicu je isto prenerazio prizor ogromne, plave i zelene, vodenaste i magličaste kobasice što je lebdela nad njom. Onda je to postao niz kobasica, ili, tačnije, reč je bila o nizu kobasica u kome su mnoge kobasice nedostajale. Čitav blistavi niz okretao se i vrteo u zbunjujućem plesu usred vazduha, da bi potom postepeno usporio, postao nesuštastven i nestao u blistavoj tmini noći.
     "Šta to bi?" upita Nasumica tankim glasom.
     "Pogled duž ose verovatnoće na diskontinualno verovatan objekat."
     "A, je li?"
     "Većina objekata mutira i menja se duž ose verovatnoće, ali svet tvoga porekla čini nešto neznatno drugačije. On počiva na nečemu što možeš nazvati linijom rascepa u predelu verovatnoće, što znači da na mnogim koordinatama verovatnoće čitav naprosto prestaje da postoji. Ima ugrađenu nestabilnost, što je tipično za sve što počiva unutar onoga što obično označavamo kao sektori Plurala. Ima li ovo nekog smisla?"
     "Ne."
     "Hoćeš da pođeš i da vidiš sama?"
     "Na... Zemlju?"
     "Da."
     "Da li je to moguće?"
     Ptica-Vodič nije odmah odgovorila. Ona raširi krila i, uz lagani sklad, diže se u vazduh i odlete u kišu koja je opet počinjala da slabi.
     Vinula se ekstatično u noćno nebo, svetla su sevala oko nje, a dimenzije se skupljale za njom. Sunovraćivala se, pravila petlje, a onda se ponovo okrenula i najzad vratila da otpočine na dve stope ispred Nasumicinog lica, dok su joj krila lagano i nemo udarala.
     Ona joj ponovo progovori.
     "Tvoja Vaseljena prostrana je za tebe. Prostrana u vremenu, prostrana u prostoru. To je zbog filtera kroz koje je primaš. Ali ja sam izgrađena bez ikakvih filtera, što znači da primam zbrku koja sadrži sve moguće Vaseljene, ali koja sama po sebi uopšte nema veličinu. Za mene, sve je moguće. Ja sam sveznajuća i svemoćna, izuzetno tašta i, štaviše, isporučuju me u zgodnom samonosećem pakovanju. Moraš sama da odrediš koliko je od gornjeg istina."
     Lagani osmeh proširi se preko Nasumicinog lica.
     "Ti prokleto stvorenjce. Zavitlavala si me!"
     "Kao što rekoh, sve je moguće."
     Nasumica se nasmeja. "U redu", reče ona. "Hajde da pokušamo da vidimo Zemlju. Idemo na Zemlju u nekoj tački njene, ovaj..."
     "Ose verovatnoće?"
     "Da. Tamo gde nije raznesena. U redu. Znači, ti si 'Vodič'. Kako ćemo da iskamčimo vožnju?"
     "Povratni inženjering."
     "Šta?"
     "Povratni inženjering. Za mene, protok vremena je nebitan. Ti odlučiš šta želiš. Ja onda naprosto obezbedim da se to već dogodilo."
     "Šališ se."
     "Sve je moguće."
     Nasumica se namršti. "Ti se zaista šališ, zar ne?"
     "Dopusti mi da to izložim na drugi način", reče ptica. "Povratni inženjering omogućuje nam da preskočimo čekanje na jedan od užasno retkih svemirskih brodova koji prolaze kroz ovaj sektor Galaksije svake godine, ili tu negde, da bi se odlučili hoće li te povesti ili neće. Poželiš vožnju, brod dođe i poveze te. Pilot može da misli da je imao jedan od miliona razloga zbog koga je odlučio da se zaustavi i poveze te. Pravi razlog je taj da sam ja odlučila da tako učini."
     "Stvarno si izuzetno tašta, zar ne, ptičice?"
     Ptica je ćutala.
     "U redu", reče Nasumica. "Želim brod koji će me odvesti na Zemlju."
     "Može li ovaj da prođe?"
     Svemirski brod u spustu bio je toliko tih da ga Nasumica nije primetila sve dok se nije obreo gotovo povrh nje.

     Artur ga je primetio. Sada je bio milju daleko i približavao se. Čim se predstava sa osvetljenom kobasicom okončala, primetio je blede odsjaje daljih svetlosti koji su se spuštali iz oblaka i, u prvi mah, pretpostavio je da je reč o novom delu blistavih son et lumiFre.
     Bio je potreban trenutak ili tako nešto da mu svane da je to pravi svemirski brod, a još trenutak ili dva da uvidi kako se ovaj spušta pravo na mesto na kome je pretpostavio da mu se nalazi kćerka. To je bilo kada je - kiša ili ne, povređena noga ili ne, mrak ili ne - iznenada stvarno počeo da trči.
     Pao je gotovo smesta, okliznuo se i prilično gadno povredio koleno o kamen. Otklizao je ponovo na noge i opet pokušao. Imao je užasan, ledeni osećaj da će izgubiti Nasumicu zauvek. Uz hramanje i psovke, nastavio je da trči. Nije znao šta je bilo u kutiji, ali na njoj je stajalo ime Forda Prefekta, i to ime psovao je dok je trčao.
     Brod je predstavljao jedno od najprivlačnijih i najdivnijih plovila koje je Nasumica ikada videla.
     Bio je zapanjujući. Srebrn, skladan, transcendentan.
     Da nije znala bolje, rekla bi da je to jedan RW6. Kada je ovaj bez zvuka sleteo kraj nje, ona shvati da to stvarno i jeste RW6 i jedva da je mogla da diše od uzbuđenja. RW6 je od one vrste stvari kakve možete videti samo po onoj vrsti časopisa koji su izmišljeni da izazovu građanske nemire.
     Bila je takođe izuzetno nervozna. Način i vreme njegovog nailaska bili su duboko uznemirujući. Ili je bila reč o najbizarnijoj podudarnosti, ili se dešavalo nešto veoma neobično i zabrinjavajuće. Čekala je malo napeto da se otvori brodski kapak. Njen 'Vodič' - sada je o njemu mislila kao o svome - lebdeo je lako nad njenim desnim ramenom, a krila jedva da su mu treperila.
     Kapak se otvori. Izbi malo slabašne svetlosti. Prođoše trenutak ili dva, a onda iziđe jedna prilika. Putnik je na trenutak stajao nepokretno i očigledno pokušavao da privikne oči. Onda opazi kako Nasumica stoji tamo, što ga je malo iznenadilo. On pođe prema njoj. Onda je odjednom iznenađeno viknuo i potrčao ka njoj.
     No, Nasumica nije bila osoba ka kojoj je trebalo trčati usred mrkle noći, i to u vreme dok je bila malo previše napeta. Nesvesno je opipavala kamen u džepu još od trenutka kada je videla kako se letelica spušta.
     I dalje trčeći, klizajući, padajući, nalećući na drveće, Artur najzad vide da je zakasnio. Brod je proveo na tlu samo oko tri minuta, a već se, nemo i skladno, ponovo dizao iznad drveća, glatko se okretao u finoj izmaglici kiše u koju je oluja sada oslabila, peo se, peo, podizao nos i, odjednom, bez po muke, jurnuo kroz oblake.
     Nestao je. Nasumica je bila unutra. Za Artura je bilo nemoguće da to zna, ali naprosto je nastavljao dalje i svejedno je to znao. Nestala je. Imao je priliku da bude otac i jedva da je mogao da poveruje koliko se loše pokazao. Pokušao je da nastavi trk, ali noge su mu se vukle, koleno ga je bolelo kao zver, a i znao je da je zakasnio.
     Nije mogao da zamisli da bi mogao da se oseća propalije i groznije od toga, ali grešio je.
     Najzad je othramao do pećine u koju se Nasumica sklonila i otvorila kutiju. Na tlu su se videli otisci svemirskog broda koji je sleteo pre nekoliko minuta, ali nije bilo ni traga od Nasumice. Neutešno je odlutao do pećine, našao praznu kutiju i gomile graški nedostajuće materije rasute na sve strane. Pomalo se ljutio zbog toga. Pokušao je da je nauči da rasprema iza sebe. To što se osećao pomalo ljutito što se tako nedolično ponašala pomagalo mu je da se oseća manje očajno zbog njenog odlaska. Znao je da nema načina da je nađe.
     Stopalo mu udari u nešto neočekivano. Sagao se da to podigne i temeljito se iznenadio kada je otkrio šta je posredi. Bio je to njegov stari 'Autostoperski vodič kroz Galaksiju'. Kako to da se obreo u pećini? Nikada se nije vratio da ga uzme sa poprišta pada. Nije želeo da ponovo posećuje mesto pada i nije želeo da ponovo ima vodič. Verovao je da će ostati ovde na Lemjueli i zauvek praviti sendviče. Kako se ovaj obreo u pećini? Bio je uključen. Reči na omotu treptale su BEZ PANIKE na njega.
     Izišao je ponovo iz pećine na bledu i vlažnu mesečinu. Seo je na jedan kamen da pogleda stari 'Vodič', a onda je otkrio da nije u pitanju kamen, već osoba.

18.

     Artur skoči na noge uz uplašeni trzaj. Bilo je teško reći od čega se više prestravio: da je možda povredio osobu na koju je nehotično seo, ili da će osoba na koju je nehotično seo da povredi njega zauzvrat.
     Kada je bolje pogledao, video je da, kako izgleda, ima malo neposrednih razloga za uzbunu. Ko god bio taj na koga je seo, sada je bio bez svesti. Ta okolnost verovatno je predstavljala glavninu odgovora na pitanje šta radi tu tako opružen. Ali činilo se da mu je disanje u redu. Artur mu opipa puls. I to je bilo u redu.
     Ležao je na boku, napola sklupčan. Artur je toliko davno i na toliko udaljenom mestu poslednji put pružio nekome prvu pomoć da nije mogao da se seti šta bi trebalo da radi. Prva stvar koju je trebalo učiniti, priseti se on, bila je da obezbedi pribor za prvu pomoć. Prokletstvo!
     Da ga okrene na leđa ili ne? Šta ako ima slomljene kosti? Ili ako je progutao vlastiti jezik? Šta ako ga bude tužio? Pre svega, ko je to?
     U tom trenutku onesvešćeni čovek glasno zaječa i okrenu se.
     Artur se upita da li bi trebalo...
     On ga pogleda.
     Ponovo ga pogleda.
     Ponovo ga pogleda, tek da bude krajnje siguran.
     I pored činjenice da je mislio kako se oseća onoliko loše koliko je to moguće, on najednom iskusi užasan osećaj propadanja.
     Prilika ponovo zaječa i lagano otvori oči. Bilo mu je potrebno izvesno vreme da se usredsredi, onda zatrepta i ukoči se.
     "Ti!" reče Ford Prefekt.
     "Ti!" reče Artur Dent.
     Ford ponovo zaječa.
     "Šta ovog puta treba da ti se objašnjava?" upita on i sklopi oči u nekoj vrsti očajanja.

     Pet minuta sedeo je i trljao slepoočnicu, na kojoj se videla prilično krupna čvoruga.
     "Ko je, do đavola, bila ta žena?" upita on. "Zbog čega nas okružuju veverice i šta, u stvari, hoće?"
     "Čitavu noć me proganjaju veverice", reče Artur. "Sve vreme pokušavaju da mi utrape časopise i razne druge stvari."
     Ford se namršti. "Stvarno?" upita on.
     "I parčad krpa."
     Ford razmisli.
     "Oh", reče on. "Da li je ovo blizu mesta na kome ti se survao brod?"
     "Da", reče Artur. Rekao je to malčice napregnuto.
     "To je verovatno posredi. Dešava se. Roboti iz brodskih kabina bivaju uništeni. Kiberumovi koji su ih kontrolisali preživljavaju i počinju da zagađuju lokalnu divljač. Dešava se da pretvore čitav ekosistem u neku vrstu bespomoćne nametljive industrije za usluge, koja pruža vruće peškire i pića prolaznicima. Trebalo bi da donesu neki zakon protiv toga. Verovatno su ga i doneli. Verovatno i zakon protiv zakona protiv toga, tako da svi mogu da budu fini i veseli. Hej-ho. Šta reče?"
     "Rekao sam da je ta žena moja kćerka."
     Ford prestade da trlja glavu.
     "Reci to još jednom."
     "Rekoh", reče Artur mrgodno, "da je ta žena moja kćerka."
     "Nisam znao", reče Ford, "da imaš kćerku."
     "Pa, verovatno ima dosta toga što ne znaš o meni", odvrati Artur. "Kada to već pominjemo, verovatno postoji i dosta toga što ja ne znam o tebi."
     "Gle, gle, gle. A kada se to desilo?"
     "Nisam sasvim siguran."
     "To mi zvuči kao poznatija teritorija", reče Ford. "Da li je i mati umešana?"
     "Trilijan."
     "Trilijan? Nisam mislio da..."
     "Ne. Čuj, to mi je malčice neprijatno."
     "Sećam se da mi je svojevremeno rekla da ima dete, ali samo onako, u prolazu. Čujem se sa njom s vremena na vreme. Nikada je nisam video sa detetom."
     Artur ne uzvrati ništa.
     Ford malo zbunjeno poče ponovo da opipava glavu.
     "Jesi li siguran da je to tvoja kćerka?" upita on.
     "Reci mi šta se desilo."
     "Fruu. Duga priča. Došao sam da podignem paket koji sam poslao sebi na tvoju adresu..."
     "Kakav paket?"
     "Mislim da bi to moglo biti nešto nezamislivo opasno."
     "I poslao si ga na moju adresu?" pobuni se Artur.
     "Najbezbednije mesto koje sam mogao da smislim. Pomislio sam da mogu da se oslonim na to da ga nećeš otvoriti, pa makar se na smrt dosađivao. Uglavnom, dolazeći noću, nisam mogao da nađem to naselje. Ravnao sam se po prilično grubim podacima. Nisam mogao da nađem nikakav signal bilo koje vrste. Pretpostavljam da ovde nemate signale i takve stvari."
     "To mi se najviše i dopada."
     "Onda sam uhvatio slabi signal iz tvog starog primerka 'Vodiča', pa sam se usmerio prema njemu, misleći da će me to odvesti do tebe. Otkrih da sam sleteo u neku šumu. Nisam mogao da ukopčam šta se dešava. Izlazim ti ja, kad vidim kako ta žena stoji tamo. Pođem da joj kažem zdravo, a onda odjednom vidim da ona ima tu stvar!"
     "Kakvu stvar?"
     "Stvar koju sam ti poslao! Novi 'Vodič'! Stvorenje nalik ptici! Trebalo je da ga držiš na bezbednom mestu, ti idiote, ali ta žena ga je imala odmah pokraj ramena. Potrčao sam napred, a ona me odalamila kamenom."
     "Shvatam", reče Artur. "Šta si učinio?"
     "Pa, razume se, pao sam. Bio sam prilično gadno povređen. Ona i ptica pošle su prema mom brodu. A kada kažem mom brodu, mislim na RW6."
     "Na šta?"
     "Na RW6, za ime Zarkovo. Trenutno vlada divan odnos između moje kreditne kartice i centralnog kompjutera 'Vodiča'. Ne bi poverovao, Arture, da taj brod..."
     "Znači, RW6 je svemirski brod?"
     "Da! To je - oh, nije bitno. Čuj, bar se malo usredsredi, važi, Arture? Ili bar napravi neku vrstu kataloga. U toj tački bio sam vrlo zabrinut. I, mislim, imao sam blag potres mozga. Bio sam na kolenima i obilno sam krvario, pa sam uradio jedino što sam mogao da smislim, a to je bilo da molim. Rekao sam, molim te, u ime Zarkovo, nemoj mi uzimati brod. I ne ostavljaj me napuštenog usred neke tamo primitivne zarkovane šume bez medicinske pomoći i sa povredom glave. Našao bih se u ozbiljnoj nevolji, kao, uostalom, i ona."
     "Šta je rekla na to?"
     "Ponovo me je zviznula kamenom po glavi."
     "Mislim da mogu da potvrdim da je to moja kćerka."
     "Slatko dete."
     "Trebalo bi da je bolje upoznaš", reče Artur.
     "Malo omekša s vremenom, je li?"
     "Ne", reče Artur, "ali stekneš bolji osećaj kada treba da se sagneš."
     Ford podiže glavu i pokuša da gleda pravo.
     Nebo je rudilo na zapadu, što je bila strana na kojoj je sunce trebalo da iziđe. Artur nije naročito žudeo da ga vidi. Poslednja stvar koju je želeo posle paklene noći bio je neki tamo prokleti dan koji nailazi i navaljuje da zauzme upražnjeno mesto.
     "Šta radiš na ovakvom mestu, Arture?" hteo je da zna Ford.
     "Pa", reče Artur, "uglavnom pravim sendviče."
     "Šta?"
     "Ja sam, odnosno verovatno sam bio, zadužen za pravljenje sendviča za jedno malo pleme. Sve je to, u stvari, malo sramotno. Kada sam došao, to jest kada su me spasli iz olupine onog supervisokotehnološkog svemirskog broda koji im se srušio na planetu, bili su veoma dobri prema meni i ja sam pomislio da bi trebalo malo da im se odužim. Znaš, ja sam obrazovan momak iz visokotehnološke kulture, mogao bih da im pokažem stvar ili dve. I, razume se, nisam to bio u stanju. Kada se dođe na to, nemam, u stvari, ni najblažu predstavu o tome kako bilo šta, zapravo, radi. Ne mislim na video rikordere, jer i inače niko ne zna kako oni rade. Mislio sam naprosto na pera, arterske bunare i takve stvari. Ni najmaglovitiju predstavu. Uopšte nisam mogao da im pomognem. Jednog dana mi se smrklo i napravio sam sebi sendvič. To ih je naprasno strašno uzbudilo. Nikada ranije nisu videli sendvič. Bila je to zamisao koja im nikada nije pala na pamet, a desilo se da ja baš volim da pravim senviče, pa se sve nekako razvilo iz toga."
     "I ti si u tome uživao?"
     "Ovaj, da, mislim da onako kao jesam, stvarno. Nabavio sam dobar komplet noževa, znaš, i sve takve stvari."
     "Nisi, na primer, otkrio da je to razorno po um, eksplozivno, zapanjujuće, da otekneš dosadno?"
     "Pa, ovaj, ne. Ne baš tako. Ne da stvarno otekneš."
     "Čudno. Ja bih."
     "Pa, pretpostavljam da imamo drugačije poglede na stvari."
     "Da."
     "Kao pika-ptice."
     Ford nije imao pojma o čemu ovaj govori, niti je hteo da se zamajava da pita. Umesto toga, samo je rekao: "Pa, kako ćemo onda, do đavola, da odemo odavde?"
     "Mislim da je najjednostavniji put odavde da naprosto idemo niz dolinu do zaravni; za to će nam verovatno biti potreban jedan sat, a onda ćemo odatle da pođemo okolo. Ne verujem da bih mogao ponovo da se suočim sa usponom preko vrha putem kojim sam došao."
     "Da idemo odande okolo - kuda?"
     "Pa, nazad do naselja. Pretpostavljam." Artur uzdahnu malčice izgubljeno.
     "Neću ni u kakvo prokleto naselje!" zareža Ford. "Treba da idemo odavde!"
     "Kuda? Kako?"
     "Ne znam, ti reci meni. Ti živiš ovde! Mora postojati neki način da se ode sa ove zarkovane planete."
     "Ne znam. Šta ti obično radiš? Sediš i čekaš da naiđe svemirski brod, pretpostavljam."
     "Oh, da? A koliko je svemirskih brodova u poslednje vreme posetilo ovu rupu punu buva koju je i Zarkon zaboravio?"
     "Pa, pre koju godinu bio je tu moj, koji se survao ovde greškom. Onda je tu bila, ovaj, Trilijan, onda isporuka paketa, pa sada ti i..."
     "Da, ali izuzev uobičajenih osumnjičenih?"
     "Pa, ovaj, mislim uglavnom niko, koliko je meni poznato. Prilično je mirno u ovim krajevima."
     Kao da namerno hoće da dokaže da greši, začulo se dugo, udaljeno valjanje grmljavine.
     Ford gnevno skoči na noge i poče da korača napred i nazad u slabašnom, bolnom svetlu rane zore koja je počivala isprugana preko neba kao da je neko dovukao preko njega parče jetre.
     "Ti ne shvataš koliko je ovo bitno", reče on.
     "Šta? Misliš, moja kćerka je tamo napolju, sama samcijata usred Galaksije? Misliš da ja ne..."
     "Možemo li da osećamo sažaljenje prema Galaksiji malo kasnije?" upita Ford. "Ovo je stvarno veoma, veoma ozbiljno. 'Vodič' je promenio upravu. Kupili su ga."
     Artur skoči. "Oh, veoma ozbiljno", dreknu on. "Molim te, smesta me obavesti o nekoj tamo politici korporacijskog izdavaštva! Nemam reči o tome koliko sam silno razmišljao na tu temu u poslednje vreme!"
     "Ne shvataš! Postoji čitav jedan novi 'Vodič'!"
     "Oh!" dreknu Artur ponovo. "Oh! Oh! Oh! Sav sam se obeznanio od uzbuđenja! Jedva čekam da iziđe, pa da otkrijem koji su to najuzbudljiviji astrodromi po kojima se možeš dosađivati usred nekog zvezdanog jata za koje nikada nisam čuo. Molim te, možemo li da odjurimo do prodavnice koja ga je dobila evo ovog časa?"
     Ford suzi oči.
     "To je ona stvar koju zoveš sarkazam, je l'da?"
     "Da znaš", urlao je Artur, "sve mi se čini da jeste? Stvarno mislim da to možda ona šašava stvarčica zvana sarkazam curka sa ivice mog načina govora! Forde, proveo sam jebeno gadnu noć! Hoćeš li, molim te, da pokušaš da to uzmeš u obzir dok razmatraš kakvim ćeš sve predivnim komadićima macinih bljuvotina od raznih tamo nepovezanih tričavosti dalje navaliti na mene?"
     "Probaj malo da se odmoriš", reče Ford. "Treba da razmislim."
     "Ma, zašto moraš da misliš? Zar ne bismo mogli jednostavno da sednemo i malo pravimo usnama badambadambadam? Zar ne bismo mogli onako blago da balavimo i malo da ga ljuljamo nežno nekoliko minuta? Ne mogu to da podnesem, Forde! Ne mogu da podnesem sve to razmišljanje i pokušaje da razaberem stvari. Možeš misliti da ja to samo tako stojim ovde i kevćem..."
     "Ma, ni na kraj pameti mi nije palo."
     "... ali ozbiljno mislim! Čemu sve to? Pretpostavljamo da svaki put kada nešto učinimo znamo kakve će biti posledice, to jest manje ili više ono što smo želeli da budu posledice. To ne samo da nije uvek ispravno. To je divljački, ludački, glupavo, razroko, blebetavo, bubašvablje pogrešno!"
     "Tačno sam to i ja hteo da kažem."
     "Hvala ti", reče Artur i ponovo sede. "Šta?"
     "Temporalni povratni inženjering."
     Artur se uhvati rukama za glavu i zavrte je blago tamo-amo.
     "Postoji li ikakav ljudski način", zaječao je, "kojim te mogu sprečiti da mi ispričaš šta je to taj temporalni povratni šta-li-mu-ga-prokleto-znači-ing?"
     "Ne", reče Ford, "i to zato što ti je kćerka uhvaćena usred svega toga, a sve je smrtno, smrtno ozbiljno."
     Grmljavina zatutnja u pauzi.
     "U redu", reče Artur. "Ispričaj mi."
     "Skočio sam sa prozora jednog ureda na velikoj visini."
     Ovo razveseli Artura.
     "Oh!" reče on. "Pa zašto to ne učiniš ponovo?"
     "I jesam."
     "Hmmm", reče Artur razočarano. "Očigledno iz toga nije proisteklo ništa dobro."
     "Prvi put, uspeo sam da se spasem zapanjujućom i - reći ću to u svoj skromnosti - veličanstvenom domišljatošću, hitrim razmišljanjem, spretnošću, veštim radom nogu i samopožrtvovanjem."
     "U čemu se sastojalo samopožrtvovanje?"
     "Odbacio sam polovinu mnogo voljenog i, mislim, nezamenljivog para cipela."
     "A po čemu je to samopožrtvovanje?"
     "Zato što su bile moje!" odvrati Ford mrko.
     "Mislim da imamo različite sisteme vrednosti."
     "E pa, moj je bolji."
     "To pričaš prema svom... oh, nije bitno. I, dakle, spasavši se jednom na vrlo prepreden način, ti si veoma pametno otišao i ponovo skočio. Molim te, ne reci mi zašto. Samo mi ispričaj šta se onda desilo, ukoliko baš moraš."
     "Pao sam pravo u otvorenu kabinu gradskog mlaznog auta u prolazu, čiji je pilot upravo slučajno pritisnuo dugme za katapultiranje kada je hteo samo da promeni pesmu na stereu. E sad, čak ni ja ne mislim da je to bilo naročito pametno sa moje strane."
     "Oh, pa ne znam baš", reče Artur umorno. "Pretpostavljam da si se verovatno uvukao u njegova mlazna kola prethodne noći i namestio pilotovu najneomiljeniju pesmu ili tako nešto."
     "Ne, nisam", reče Ford.
     "Samo proveravam."
     "Mada, neobično, neko drugi to jeste učinio. I u tome je kvaka. Mogao si da pratiš lance i grananja ključnih događaja i podudarnosti unatrag i unatrag. Ispostavilo se da je to učinio novi 'Vodič'. Ona ptica."
     "Kakva ptica?"
     "Nisi je video?"
     "Ne."
     "Oh. Smrtonosna stvarčica. Deluje slatko, govori krupne reči, selektivno kolabira talasne oblike kako joj se prohte."
     "Šta ti to znači?"
     "Temporalni povratni inženjering."
     "Oh", reče Artur. "Oh, da."
     "Pitanje je: za koga to, zapravo, radi?"
     "Ja, zapravo, u džepu imam sendvič", reče Artur, preturajući po odeći. "Da li bi hteo jedno parče?"
     "U redu, važi."
     "Malčice je nagnječen i mokar, bojim se."
     "Nema veze."
     Neko vreme su žvakali.
     "U stvari, baš je dobar", reče Ford. "Kakvo je to meso unutra."
     "Savršeno normalna zver."
     "Nisam do sada naleteo na takvu. Dakle, pitanje je", nastavi Ford, "za koga ptica, u stvari, sve to radi? Kakva je tu prava igra?"
     "Mmm", jeo je Artur.
     "Kada sam pronašao pticu", nastavi Ford, "što sam učinio nizom podudarnosti koje su već i same po sebi zanimljive, uključila je najfantastičniju multidimenzionu pirotehničku predstavu koju sam ikada video. Onda je rekla da će staviti svoje usluge meni na raspolaganje u mojoj Vaseljeni. Kazao sam joj, hvala, ne treba. Ona reče da će svejedno to učiniti, dopadalo se to meni ili ne. Ja rekoh neka samo proba, a ona uzvrati da hoće i, zaista, već je to učinila. Ja primetih da ćemo još videti u vezi sa time, a ona reče da hoćemo. Onda sam odlučio da zapakujem stvar i da je odnesem odande. Pa sam je poslao tebi radi bezbednosti."
     "A, je li? Čije?"
     "Šta te briga. A onda, kad uzmem u obzir i ovo i ono, pomislio sam kako bi bilo pametno kada bih ponovo skočio kroz prozor, budući da mi je upravo ponestalo drugog izbora u to vreme. Srećom po mene, mlazna kola bila su tu, inače bih ponovo spao na hitro razmišljanje, spretnost, možda i drugu cipelu ili, ukoliko bi me sve izdalo, na tle. Ali to je značilo da, dopadalo se to meni ili ne, 'Vodič'... pa... radi za mene, a to je bilo duboko zabrinjavajuće."
     "Zašto?"
     "Zbog toga što ako imaš 'Vodič', ti misliš da on radi za tebe. Od tada nadalje za mene je sve išlo opojno glatko, sve do onog trenutka kada sam naleteo na ono malecko sa kamenom, a onda, bang, ja sam prošlost. Ispao sam iz petlje."
     "Da li ti to pokušavaš da pomeneš moju kćerku?"
     "Što pristojnije umem. Ona je sledeća u lancu koja će misliti da za nju sve ide božanstveno. Može da mlati koga god hoće po glavi komadićima pejsaža, sve za nju ima da klizi dok ne bude učinila ono što je trebalo, a onda ima da dođe kraj i za nju. To ti je povratni temporalni inženjering i očigledno niko nije shvatio šta je to oslobođeno!"
     "Poput mene, na primer."
     "Šta? Oh, probudi se, Arture. Čuj, daj da pokušam ponovo. Novi 'Vodič' izišao je iz istraživačkih laboratorija. On koristi novu tehnologiju nefiltrirane percepcije. Znaš li šta to znači?"
     "Ma, ja sam se bavio pravljenjem sendviča, za ime Boba!"
     "Ko ti je taj Bob?"
     "Nema veze. Samo nastavi."
     "Nefiltrirana percepcija znači da ona opaža sve. Kopčaš? Ja ne opažam sve. Ti ne opažaš sve. Mi imamo filtre. Novi 'Vodič' nema filtre za čula. On opaža sve. Nije to bila složena tehnološka zamisao. Reč je bila samo o tome da se jedno parče izostavi. Kopčaš?"
     "Zašto naprosto ne kažem da sam ukopčao, a onda ćeš ti svejedno nastaviti?"
     "Dobro. E, sada, zbog toga što je ptica u stanju da opazi svaku moguću Vaseljenu, ona je prisutna u svakoj mogućoj Vaseljeni. Da?"
     "D... a... a... a. Manje-više."
     "I onda se dešava da papani iz odeljenja za marketing i računovodstvo kažu, hej, pa to zvuči dobro, zar to ne znači da treba da napravimo samo jedan komad i da ga onda prodamo beskonačan broj puta? Ne trepći na mene tako, Arture, tako računovođe misle!"
     "Pa to je baš pametno, jel'da?"
     "Ne! To je fantastično glupo. Čuj. Ta mašina je samo mali 'Vodič'. Ima unutra ponešto stvarno mudro smišljene kibertehnologije, ali zbog toga što ima nefiltriranu percepciju svaki i najmanji njen pokret ima snagu virusa. Može da se širi kroz vreme, prostor i milion drugih dimenzija. Bilo šta može se usredsrediti bilo gde na bilo koju Vaseljenu po kojoj se ti i ja krećemo. Snaga joj je povratna. Zamisli kompjuterski program. Negde postoji jedna ključna naredba, a sve ostalo su samo funkcije koje pozivaju same sebe, ili zagrade koje se beskrajno šire kroz beskonačan adresni prostor. Šta se dešava kada se zagrade ponište? Gde je završno 'end if'? Da li za tebe išta od ovoga ima smisla? Arture?"
     "Izvini, zadremao sam na čas. Nešto o Vaseljeni, da?"
     "Nešto o Vaseljeni, da", reče Ford umorno. Ponovo je seo.
     "U redu", reče on. "Znaš šta mislim koga sam video u uredima 'Vodiča'? Vogone. Ah. Vidim da sam najzad izgovorio reč koju razumeš."
     Artur skoči na noge.
     "Ta buka", reče on.
     "Kakva buka?"
     "Grmljavina."
     "Šta s tim?"
     "Nije to grmljavina. To je prolećna seoba savršeno normalnih zveri. Počela je."
     "Ma kakve su to životinje o kojima stalno pričaš?"
     "Ne pričam ja stalno o njima. Ja samo stavljam njihove parčiće u sendviče."
     "Zbog čega se zovu savršeno normalne zveri?"
     Artur mu reče.
     Nije se često dešavalo da Artur ima zadovoljstvo da vidi kako se Fordove oči šire od zapanjenosti.

19.

     Bio je to prizor na koji se Artur nikada nije sasvim navikao, niti se zamorio od njega. On i Ford otišli su brzo stazom pored rečice koja se slivala niz dolinu, a kada su najzad stigli do ivice ravnice povukli su se među granje jednog velikog drveta da bi bolje videli jedan od neobičnijih i divnijih prizora koje je Galaksija imala da ponudi.
     Ogromno, gromovito krdo hiljada i hiljada savršeno normalnih zveri u veličanstvenom nizu prelazilo je preko ravnice Anhondo. U ranoj, bledoj svetlosti jutra, dok su ogromne životinje jurišale kroz finu paru znoja svojih tela, izmešanu sa blatnjavom izmaglicom koju su im podizala kopita što su tukla u tle, njihovo prisustvo svejedno je delovalo malo nestvarno i sablasno, ali ono što je zaista izgledalo ošamućujuće u vezi sa njima bilo je mesto odakle su dolazile i ono na koje su išle, a naprosto se činilo da je to nigde.
     Obrazovale su čvrstu jurišnu falangu otprilike stotinu jardi široku i pola milje dugačku. Falanga se nikada nije pomerala, osim što je ispoljavala blagu težnju da postepeno skreće na stranu i unazad tokom osam ili devet dana koliko se redovno pojavljivala. Ali iako je falanga ostajala manje ili više stalna, ogromne zveri koje su je činile jurišale su ravnomerno naviše brzinom od dvadeset milja na sat, pojavljivale su se iznenada iz vazduha na jednom kraju ravnice i jednako naglo nestajale na drugom kraju.
     Niko nije znao odakle dolaze, niko nije znao kuda su se zaputile. Bile su toliko važne za život Lemjuelanaca, da je delovalo kao da se nikome nije dopadalo da to pita. Stari Trašbarg rekao je jednom prilikom da se ponekad desi da ti oduzmu pitanje ako primiš odgovor. Neki seljani u poverenju su mu kazali da je to jedina stvarno mudra stvar koju su ikada čuli od Trašbarga, pa su, posle kratke rasprave, celu epizodu pripisali igri slučaja.
     Buka udara kopita bila je toliko jaka da se teško moglo čuti išta drugo osim nje.
     "Šta reče?" viknu Artur.
     "Rekoh", viknu Ford, "izgleda da bi ovo mogla biti neka vrsta dokaza dimenzionog pomaka."
     "A šta je to?" viknu Artur nazad.
     "Pa, mnogi ljudi počinju da brinu oko toga što vreme/prostor kao da pokazuje znakove pucanja od svega što se dešava po njemu. Ima mnogo svetova na kojima možeš videti kako su kopnene mase napukle i pokrenule se naprosto od neobično dugačkih ili krivudavih puteva kojima idu životinje tokom seoba. Ovo bi moglo biti nešto poput toga. Živimo u iščašenom vremenu. Pa ipak, u nedostatku poštenog astrodroma..."
     Artur ga pogleda nekako sleđeno.
     "Šta misliš time da kažeš?"
     "Kako to misliš, šta time mislim?" viknu Ford. "Savršeno dobro znaš šta sam mislio. Moramo da izjašemo odavde."
     "Da li ti to ozbiljno predlažeš da pokušamo da zajašemo savršeno normalnu zver?"
     "Aha. Da vidimo kuda idu."
     "Pa, izginućemo! Ne", reče Artur odjednom. "Nećemo izginuti. Bar ja neću. Forde, jesi li ikada čuo za planetu po imenu Stavromula Beta?"
     Ford se namršti. "Mislim da nisam", reče on. Izvadio je sopstveni pohabani primerak 'Autostoperskog vodiča kroz Galaksiju' i uključio ga. "Da li se piše na neki neobičan način?"
     "Nemam pojma. Samo sam čuo kako se izgovara, a to je izgovorilo nešto što je imalo puna usta zuba drugih ljudi. Sećaš se šta sam ti pričao o Agradžagu?"
     Ford razmisli načas. "Misliš, onaj tip što je bio ubeđen da ga stalno iznova ubijaš?"
     "Da. Jedno od mesta na kojima je tvrdio da je poginuo bila je Stavromula Beta. Neko je pokušao tamo da me ustreli, kako izgleda. Ja se saginjem, a Agradžag, ili bar jedna od njegovih mnogih reinkarnacija, biva pogođen. Izgleda da se to konačno ipak dogodilo u nekom trenutku vremena i zbog toga pretpostavljam da ne mogu da poginem, bar dok se ne sagnem na Stavromuli Beti. Samo što niko nikada nije čuo za nju."
     "Hmm." Ford još nekoliko puta preduze pretraživanje 'Vodiča kroz Galaksiju', ali sve što je dobijao bila je samo belina.
     "Ništa", reče on.
     "Samo sam se... ne, nikada nisam čuo za to mesto", reče Ford najzad. Pitao se zbog čega mu se ipak negde pali veoma, veoma slabašna svetiljkica.
     "U redu", reče Artur. "Video sam kako lemjuelanski lovci hvataju savršeno normalne zveri. Ukoliko neku probodeš kopljem dok je u krdu, samo će biti izgažena, i zbog toga ih mame napolje jednu po jednu da bi ih ulovili. Veoma liči na način na koji to rade matadori, znaš, sa drečavo obojenim ogrtačem. Navedeš jednu da navali na tebe, a onda kročiš u stranu i izvedeš elegantan okret ogrtačem. Imaš li pri sebi išta što podseća na drečavo obojen ogrtač?"
     "Može ovo?" upita Ford i pruži mu peškir.

20.

     Skok na leđa tonu i po teške savršeno normalne zveri, koja se seli kroz vaš svet gromovitom brzinom od trideset milja na sat, nije baš tako lako izvesti, kako to možda iz prve može da izgleda. Svakako nije onoliko lako kako to deluje kod lemjuelanskih lovaca, a Artur Dent bio je na pragu da otkrije kako bi se još moglo ispostaviti da je posredi i te kako težak poduhvat.
     Ali ono što nije bio spreman da otkrije bilo je koliko je teško makar i dospeti do teškog poduhvata. Bio je to onaj deo cele stvari koji je trebalo da bude ponajlakši, ali se ispostavilo da je praktično nemoguć.
     Nisu mogli ni da privuku pažnju makar samo jedne jedine životinje. Savršeno normalne zveri bile su toliko posvećene pravljenju dobre grmljavine svojim kopitima, pognutih glava, izbačenih ramena, zadnjih nogu koje su mlele tle u kašu, da je bilo potrebno nešto ne samo zastrašujuće, već, zapravo, geološko da ih uznemiri.
     Čista količina grmljavine i tutnjave bila je, konačno, više od onoga sa čime su Artur i Ford mogli da iziđu nakraj. Pošto su proveli gotovo dva sata izvodeći sve budalastije stvari sa cvetno dezeniranim peškirom za kupanje srednje veličine, nisu uspeli da navedu nijednu od ogromnih životinja koje su grmele i tutnjale kraj njih da makar baci nehajan pogled u njihovom pravcu.
     Nalazili su se na tri stope od vodoravne lavine znojavih telesa. Veće približavanje značilo bi rizik trenutne smrti, pa bilo to hrono-logično ili ne-hrono-logično. Artur je video šta ostaje od one savršeno normalne zveri koja, kao ishod nespretnog promašaja mladog i neiskusnog lemjuelanskog lovca, biva probodena kopljem dok još grmi i tutnji sa krdom.
     Bilo bi dovoljno da se jednom saplete. Nikakav prethodno zakazani sastanak sa smrću na Stavromuli Beti, gde god, do đavola, bila ta Stavromula Beta, ne bi spasao ni vas, niti bilo koga drugog od gromovitog, drobećeg mlaćenja tih kopita.
     Najzad, Artur i Ford se zateturaše unazad. Seli su, iscrpljeni i poraženi, i počeli jedan drugome da kritikuju tehniku baratanja peškirom.
     "Moraš više da ga treseš", požali se Ford. "Moraš da imaš potez više iz lakta ako hoćeš da ta prokleta stvorenja išta opaze."
     "Iz lakta?" pobuni se Artur. "Tebi je potrebno više gipkosti u zglavku."
     "Treba da više mašeš na kraju", usprotivi se Ford.
     "Treba ti veći peškir."
     "Treba vam", reče drugi glas, "pika-ptica."
     "Treba - šta?"
     Glas je dopro iza njih. Okrenuli su se, a tamo, pozadi, na suncu ranog jutra, stajao je Trašbarg.
     "Da privučete pažnju savršeno normalne zveri", reče on dok je koračao prema njima, "potrebna vam je pika-ptica. Ovakva."
     Ispod grube, mantiji slične odore koju je nosio on izvadi malu pika-pticu. Ova je nemirno sedela na šaci starog Trašbarga i napeto piljila u Bob zna šta što je skakutalo na oko tri stope i šest inča pred njom.
     Ford smesta pređe u neku vrstu napetog pognutog stava, što je voleo da radi kada nije bio siguran šta se dešava i šta treba da preduzme u vezi sa tim. Veoma lagano, mahao je rukama oko sebe na način za koji se nadao da deluje zloslutno.
     "Ko je to?" prosikta on.
     "To je samo stari Trašbarg", reče Artur tiho. "I ne bih se zamajavao sa svim tim otkačenim pokretima. Isto toliko je iskusan folirant kao i ti. Mogli biste završiti tako što ćete čitav dan plesati jedan oko drugoga."
     "Ptica", siknu Ford ponovo. "Kakva je to ptica?"
     "Naprosto, ptica!", odvrati Artur nestrpljivo. "Poput bilo koje druge ptice. Polaže jaja i viče ark na stvari koje ne možeš da vidiš. Ili kar ili rit ili tako nešto."
     "Jesi li ikada video neku kako polaže jaja?" upita Ford sumnjičavo.
     "Za ime sveta, razume se da jesam", reče Artur. "I pojeo sam ih na stotine. Daju prilično dobru kajganu. Tajna je u kockicama hladnog maslaca, a onda lako ulupaš masu sa..."
     "Ne tražim zarkovani recept", reče Ford. "Samo hoću da budem siguran da je reč o pravoj ptici, a ne o nekoj vrsti višedimenzionog kiberkošmara."
     On se lagano uspravi iz pognutog položaja i poče da se čisti od prašine. Međutim, još je gledao pticu.
     "Dakle", reče stari Trašbarg. "Zar pisano je da Bob će sebi povući blagoslov dični što Sendviča Tvorcu ga dade kada nam ga posla?"
     Ford zamalo da se vrati u pređašnji položaj.
     "Sve je u redu", promrmlja Artur, "on uvek tako govori." Glasno je rekao: "Ah, poštovani Trašbargu. Ovaj, da. Bojim se da mislim kako ću sada morati da odem. Ali mladi Drimpl, moj šegrt, biće dobar tvorac sendviča umesto mene. Poseduje nadarenost, duboku ljubav prema sendvičima, a veštine koje je do sada stekao, koliko god za sada bile nerazvijene, kada za to dođe čas već će sazreti i, ovaj, dakle, hoću da kažem da mislim da će se snaći."
     Stari Trašbarg ozbiljno ga je gledao. Stare, sive oči tužno su mu se kretale. On diže ruke u vazduh; u jednoj je i dalje držao nemirnu pika-pticu, a u drugoj štap.
     "O, Tvorče Sendviča koga nam Bob posla!" objavi on. Zastao je, namrštio se i uzdahnuo kada je sklopio oči u poniznom razmišljanju. "Život će", reče on, "biti mnogo, mnogo manje uvrnut bez tebe!"
     Artur je bio zapanjen.
     "Znaš li", reče on, "mislim da je to najlepša stvar koju mi je iko ikada rekao?"
     "Možemo li krenuti, molim?" upita Ford.
     Nešto se već dešavalo. Prisustvo pika-ptice na kraju Trašbargove pružene ruke odašiljalo je drhtaje zanimanja kroz gromovito krdo. Glave su se tu i tamo okretale na trenutak u njihovom smeru. Artur poče da se priseća nekih odlazaka u lov na savršeno normalne zveri kojima je prisustvovao. Prisetio se, tako, da su, dok su lovci-matadori mahali ogrtačima, iza njih uvek stajali drugi i držali pika-ptice. Uvek je pretpostavljao da su ovi, poput njega, samo došli da gledaju.
     Stari Trašbarg pođe napred, malo bliže krdu koje se valjalo. Neke zveri sada su zabacivale glave sa zanimanjem pred prizorom pika-ptice.
     Ispružene ruke starog Trašbarga tresle su se u zanosu.
     Izgledalo je da samu pika-pticu ne zanima ono što se dešava. Nekoliko molekula vazduha nigde posebno privlačilo je svu njenu živahnu pažnju.
     "Sada!" uskliknu najzad stari Trašbarg. "Sada ih možete privući peškirom!"
     Artur se približi sa Fordovim peškirom, krećući se onako kako su to činili lovci-matadori, nekom vrstom skladnog kočoperenja koje mu uopšte nije bilo prirodno. Ali sada je znao šta da radi i to je bilo u redu. Digao je peškir i protresao ga nekoliko puta, da bude spreman kada kucne čas, a onda je stao da čeka.
     Na određenom rastojanju opazio je zver koju je želeo. Pognute glave, galopirala je prema njemu, na samoj ivici krda. Stari Trašbarg trže pticu, zver podiže pogled, zabaci glavu, a onda, upravo dok se glava ponovo spuštala, Artur stavi peškir u vidno polje zveri. Ova ponovo zbunjeno zabaci glavu, a oči joj krenuše za proletom peškira.
     Privukao je pažnju zveri.
     Od tog trenutka, izgledalo mu je najprirodnije da mami i privlači životinju prema sebi. Glava joj je bila dignuta, neznatno naherena na jednu stranu. Usporila je do kasa, a zatim do brzog hoda. Nekoliko sekundi potom ogromno stvorenje stajalo je među njima, frktavo, zadahtano, oznojeno, njušilo je uzbuđeno pika-pticu, koja, izgleda, uopšte nije primetila njegovo prisustvo. Uz neobične, široke pokrete stari Trašbarg je držao pika-pticu ispred zveri, ali uvek van domašaja i stalno ju je povlačio sve niže. Uz neobične, široke pokrete peškira, Artur je privlačio pažnju zveri ovamo i onamo - uvek naniže.
     "Mislim da u životu nisam video nešto ovako glupavo", promrmlja Ford za sebe.
     "Zver se najzad spusti, zbunjena, ali dobroćudna, na kolena.
     "Idi!" prošapta Trašbarg napeto Fordu. "Idi! Idi sad!"
     Ford skoči na leđa ogromne zveri, grabio je po njenom gustom, zamršenom krznu da bi se popeo, hvatao krupne pregršti ne bi li se održao jednom kada se našao na mestu.
     "Sada, Tvorče Sendviča! Pođi!" Napravio je neki složeni znak i obredno se rukovao, što Artur nije bio u stanju baš da sledi, budući da je stari Trašbarg očigledno izmislio čitavu stvar na licu mesta, a onda je gurnuo Artura. Uz dubok uzdah, on se uspentra iza Forda na velika, vrela, uznjihana leđa i čvrsto se uhvati. Ogromni mišići veličine morskih lavova talasali su se i savijali pod njim.
     Stari Trašbarg odjednom podiže pticu u vazduh. Glava zveri suknu naviše da bi je sledila. Trašbarg nastavi da diže u vazduh ruku i pika-pticu; i lagano, teško, savršeno normalna zver diže se sa kolena i najzad stade, blago zanjihana. Njena dva jahača držala su se silovito i nemirno.
     Artur baci pogled preko mora životinja koje su jurišale i pokuša da vidi ikakav trag mesta sa koga su dolazile. I dalje ništa.
     Artur povika Trašbargu.
     "Znaš li odakle dolaze?" viknu on. "Ili kuda idu?"
     "Kraljeva teritorija!" doviknu mu stari Trašbarg.
     "Kralj?" viknu Artur iznenađeno. "Kakav kralj?" Savršeno normalna zver nemirno se njihala i pokretala pod njima.
     "Kako to misliš, koji kralj?" viknu stari Trašbarg. "Onaj kralj."
     "Reč je samo o tome da nikada nisi pomenuo nekog tamo kralja", doviknu Artur, prilično zbunjen.
     "Šta?" viknu stari Trašbarg. Bilo je teško išta čuti u tutnjavi hiljada kopita, a starac je još bio sav usredsređen na ono što je činio.
     I dalje držeći pticu u vazduhu, on povede zver lagano u krug dok se nije našla uporedo sa kretanjem velikog stada. On pođe napred. Zver ga je sledila. On nastavi napred. Zver ga je i dalje sledila. Najzad se zver zatetura napred sa malim zaletom.
     "Rekoh, nikada nisi pominjao tamo nekog kralja!" viknu Artur ponovo.
     "Nisam rekao nekog kralja", viknu stari Trašbarg. "Rekao sam kralja."
     On zabaci ruku i onda svom snagom zavitla pika-pticu u vazduh nad krdom. Izgledalo je da je to u potpunosti iznenadilo pika-pticu, budući da uopšte nije obraćala pažnju na ono što se dešava. Bio joj je potreban trenutak ili dva da shvati šta se događa, a onda je razmotala mala krila, raširila ih i poletela.
     "Idi!" viknu Trašbarg. "Idi i sretni se sa svojom sudbinom, Tvorče Sendviča!"
     Artur nije bio baš siguran da želi da sretne svoju sudbinu kao takvu. Samo je želeo da stignu tamo gde su se zaputili, da bi mogao ponovo da siđe sa tog stvorenja. Uopšte se nije osećao bezbedno tamo gore. Zver je ubrzavala dok je sledila pika-pticu. Onda se našla na ivici velike plime životinja i, kroz trenutak ili dva, spuštene glave, zaboravivši pika-pticu, ponovo je trčala sa krdom i brzo se primicala tački na kojoj je ovo nestajalo usred vazduha. Artur i Ford držali su se ogromnog čudovišta koliko im je život mio, okruženi sa svih strana planinama telesa u punom zaletu.
     "Idi! Jaši tu zver!" viknu Trašbarg. Njegov udaljeni glas slabašno im je odzvanjao u ušima. "Jaši tu savršeno normalnu zver! Jaši je, jaši je!"
     Ford dreknu u Arturovo uvo: "Kuda reče da idemo?"
     "Pričao je nešto o nekom kralju", viknu Artur, očajnički se držeći.
     "Kakvom kralju?"
     "Samo je to rekao. Rekao je onom kralju."
     "Nisam znao da postoji neki tamo onaj kralj." viknu Ford.
     "Ni ja", uzvrati Artur povikom.
     "Osim, razume se, kralja", povika Ford. "A ne verujem da je mislio na njega."
     "Kakvog kralja?" viknu Artur.
     Gotovo da su stigli do tačke izlaza. Neposredno ispred njih, savršeno normalne zveri galopirale su u ništavilo i nestajale.
     "Kako to misliš, koji kralj?" viknu Ford. "Ja ne znam kakav kralj. Samo kažem da sigurno nije mislio na kralja, tako da stvarno ne znam na šta je mislio."
     "Forde, nemam pojma o čemu pričaš."
     "Pa?" upita Ford. A onda, uz nagli nalet, zvezde se pojaviše, okrenuše i zavrteše oko njihovih glava, a potom, isto tako naglo, pogasiše se.

21.

     Magličaste, sive zgrade uzdizale su se i treptale. Tako su poskakivale gore-dole da je to stvarno bilo bruka.
     Kakve su to bile zgrade?
     Čemu su služile? Na šta su je podsećale?
     Toliko je teško znati čemu bi stvari trebalo da služe kada se odjednom neočekivano pojavite na drugom svetu koji ima drugačiju kulturu, drugačiji skup najosnovnijih pretpostavki o životu, a, osim toga, i nemoguće turobnu i bezveznu arhitekturu.
     Nebo nad zgradama bilo je hladno i neprijateljski crno. Zvezde, koje je trebalo da budu zaslepljujuće blistave tačke svetlosti toliko daleko od Sunca, bile su zamućene i oslabljene debljinom ogromnog zaštitnog mehura. Perspeks ili nešto poput njega. Uglavnom, nešto mutno i teško.
     Triša ponovo namota traku na početak.
     Znala je da postoji nešto čudno u vezi sa tim.
     Pa, zapravo, postojalo je otprilike milion stvari koje su bile blago čudne u vezi sa tim, ali jedna ju je baš grizla, a nikako nije mogla da je dosegne.
     Ona uzdahnu i zevnu.
     Dok je čekala da se traka premota, raščistila je deo prljavih stiropornih čaša za kafu koje su se prikupile na montažnom stolu i bacila ih u korpu.
     Sedela je u malom montažerskom studiju jedne video kompanije u Sohou. Izlepila je natpise 'Ne uznemiravaj' svuda po vratima i isključila operatorsku tablu za sve pozive. Prvobitno je ovo preduzela ne bi li zaštitila svoje zapanjujuće otkriće, ali sada je sve to služilo drugoj svrsi: da je zaštiti od sramote.
     Gledaće čitavu traku ponovo od samog početka. Ukoliko to bude mogla da podnese. Mogla bi tu i tamo da uključi brzo premotavanje.
     Bilo je otprilike četiri po podne, ponedeljak, a ona je osećala neku vrstu mučnine. Pokušavala je da otkrije koji je razlog te mučnine, a kandidati nisu nedostajali.
     Najpre, sve je došlo povrh noćnog leta iz Njujorka. Zakrvavljeno oko. Taj je uvek bio ubica.
     A onda, na njenom travnjaku spopali su je vanzemaljci i odneli je na planetu Rupert. Nije bila dovoljno iskusna u toj vrsti stvari da bi bila u stanju da sa sigurnošću kaže da je i ova uvek delovala kao pravi ubica, ali bila je spremna da se kladi da je proklinju oni koji su kroz nju redovno prolazili. Po časopisima su stalno objavljivane karte stresa. Pedeset stresnih poena za gubljenje posla. Sedamdeset pet za razvod braka, promenu frizure i tome slično. Nijedna nije pominjala slučaj kada vas spopadnu vanzemaljci na travnjaku i onda vas odnesu na planetu Rupert, ali bila je sigurna da vredi bar nekoliko desetina poena.
     Nije bila stvar u tome da je putovanje bilo naročito naporno. U stvari, bilo je izuzetno dosadno. Svakako nije izazivalo više stresa od puta preko Atlantika koji je upravo završila i za koji je bilo potrebno otprilike isto vreme: nekih sedam sati.
     E, to je bilo prilično zapanjujuće, zar ne? Let do granica Sunčevog sistema za isto vreme koje je potrebno za let do Njujorka značio je da mora da su imali neki fantastični, nečuveni pogon na brodu. Propitivala je domaćine o tome, a oni su se samo složili da je prilično dobar.
     "Ali kako radi?" uzbuđeno je pitala. Još je bila prilično uzbuđena na početku puta.
     Našla je taj deo trake i pustila ga ponovo. Grebulonci, tako su nazivali sebe, pristojno su joj pokazivali koju dugmad treba pritiskati da bi brod pošao.
     "Da, ali na kom načelu mu se zasniva rad?" začula je sebe kako pita iza kamere.
     "Oh, mislite da li je reč o nečemu kao pogon vorp ili tome slično?" uzvratiše pitanjem oni.
     "Da", bila je uporna Triša. "Šta je posredi?"
     "Pa, verovatno je nešto od te fele", rekoše oni.
     "Od kakve?"
     "Pogon vorp, fotonski pogon, nešto tako. Morali biste da pitate inženjera za letove."
     "A ko je to?"
     "Ne znamo. Razumete, izgubili smo razum."
     "Oh, da", reče Triša, pomalo slabašno. "Rekli ste mi. Ovaj, a kako ste to izgubili razum?"
     "Ne znamo", odvratiše oni strpljivo.
     "Zato što ste izgubili razum", ponovi Triša turobno poput jeke.
     "Hoćete li da gledate televiziju? Let je dug. Mi gledamo televiziju. U tome baš uživamo."
     Sve te stvari koje su je toliko opčinile nalazile su se na traci, ali predstava ipak nije ispala sjajna. Najpre, kvalitet slike bio je izuzetno jadan. Triša nije znala od čega to tačno potiče. Imala je osećaj da Grebulonci koriste neznatno drugačiji opseg učestalosti svetlosti i da je po okolini bilo mnogo ultraljubičastog, što je sredilo video-kameru. Bilo i je mnogo interferentnih pruga i video snega. Verovatno nešto u vezi sa tim pogonom vorp o kome niko od njih nije imao pojma.
     I zato je na snimku u suštini imala samo grupu donekle mršavih i bezbojnih ljudi koji su sedeli u krugu i gledali televizore na kojima se prikazivao normalan TV program. Takođe je uperila kameru kroz veoma uski prozor u blizini svog sedišta i dobila lep, malčice isprugan prizor zvezda. Znala je da nije lažan, ali trebalo bi najviše tri ili četiri minuta da se napravi lažnjak.
     Na kraju je odlučila da čuva dragocenu traku za samog Ruperta, pa se naprosto zavalila i gledala televiziju sa njima. Čak je malo i zadremala.
     Dakle, osećanje mučnine koje ju je obuzelo delimično je poticao od saznanja da je toliko vremena provela u tuđinskom svemirskom brodu zapanjujućeg tehnološkog dizajna samo da bi njegov najveći deo protraćila na dremanje ispred repriza 'MASH'-a i 'Kegni i Lesi'. Ali šta je drugo mogla da učini? Napravila je i neke fotose, razume se, pa se ispostavilo da su svi gadno zamućeni kada ih je donela sa razvijanja.
     Drugi deo njenog osećaja mučnine verovatno je poticao od sletanja na Ruperta. To je bar bilo dramatično i da se kosa čoveku digne na glavi. Brod je najpre klizio nad mračnim i turobnim predelom, terenom toliko beznadežno udaljenim od topline i svetlosti svog roditelja Sunca da je delovao poput mape psiholoških ožiljaka na umu napuštenog deteta.
     Svetlosti su blistale kroz sleđenu tminu i navodile brod u otvor neke pećine koja kao da se otvarala da primi malu letelicu.
     Na nesreću, zbog ugla prilaza i dubine na kojoj je mali prozor stajao smešten u oplatu letelice, nije bilo moguće usmeriti video-kameru pravo na bilo šta od svega toga. Prešla je preko tog dela trake.
     Kamera je bila usmerena pravo u Sunce.
     To je u normalnim okolnostima veoma gadno za video kameru. Ali kada je Sunce približno trećinu milijarde milja daleko, ovo ne može da napravi nikakvu štetu. U stvari, zvezda jedva da je stvarala ikakav utisak. Dobijate samo malu tačku svetlosti nasred kadra, a to bi moglo biti bilo šta. Posredi je tek jedna od mnoštva zvezda.
     Triša uključi brzo premotavanje unapred.
     Ah. E, sledeći deo baš je obećavao. Izišli su iz broda u neko prostrano, sivo zdanje nalik na hangar. Bila je to očigledno vanzemaljska tehnologija u dramatičnim razmerama. Ogromne, sive građevine pod tamnim pokrivačem mehura od perspeksa - iste one koje je gledala na kraju trake. Napravila je još snimaka tih zgrada dok je polazila sa Ruperta dva časa kasnije, upravo kad se spremala da se ukrca na svemirsku letelicu koja će je odneti kući. Na šta su je podsećale?
     Pa, više od svega drugog podsećale su je na kulise otprilike bilo kog niskobudžetnog naučnofantastičnog filma u poslednjih dvadeset godina. Mnogo veće, razume se, ali sve je delovalo temeljito jeftino i neubedljivo na video ekranu. Osim užasnog kvaliteta slike, morala je još i da se bori protiv neočekivanih dejstava gravitacije koja je bila primetno niža nego na Zemlji; otkrila je da joj je veoma teško da spreči poskakivanje kamere na sramotno neprofesionalan način. Zbog toga je bilo nemoguće razaznati bilo kakvu pojedinost.
     A sada je tu bio vođa, prilazio je da je pozdravi, nasmešen i pružene ruke.
     To mu je bilo jedino ime. Vođa.
     Nijedan Grebulonac nije imao ime, uglavnom zbog toga što nisu bili u stanju da ih smisle. Triša je otkrila da su neki pomislili da bi mogli da se imenuju po likovima iz televizijskih programa koje su primali sa Zemlje, ali koliko god se trudili da zovu jedan drugoga Vejn, Bobi i Čak, neki ostatak nečega što je počivalo duboko u kulturnoj podsvesti koju su doneli sa sobom sa dalekih zvezda koje su im bile dom mora da im je govorio da to, zapravo, nije u redu i da neće moći da upali.
     Vođa je izgledao manje-više kao i ostali. Možda nešto malo manje mršavo. Rekao je koliko je uživao u njenim emisijama na TV, da joj je najveći obožavalac, koliko mu je drago što je mogla da dođe na Ruperta i koliko su se svi radovali njenom dolasku, koliko se nadao da joj je let bio prijatan i tako dalje. Nije bilo nekog posebnog osećaja, bar koliko je ona mogla opaziti, da je reč o glasniku sa zvezda ili nečem sličnom.
     Svakako, sada, dok ga je gledala na video traci, izgledao je kao neki tip u kostimu i sa šminkom, koji je stao ispred kulisa što se ne bi baš dobro držale kada biste se naslonili na njih.
     Sedela je i piljila u ekran, lica oslonjenog na ruke, i vrtela glavom u laganoj zbunjenosti.
     Bilo je grozno.
     Ne samo da je taj deo bio grozan, već je i znala šta dolazi sledeće. Bio je to deo u kome je Vođa pita da li je gladna posle leta i da li bi možda volela da dođe i da nešto pojede? Mogli bi da porazgovaraju o stvarima posle male večere.
     Prisetila se šta je mislila u tom trenutku.
     Vanzemaljska hrana.
     Kako li će izaći nakraj sa time?
     Da li će stvarno morati da je jede? Hoće li joj biti pristupačna neka salveta u koju bi mogla da ispljune stvar? Zar neće biti svih mogućih problema sa različitim imunološkim sistemima?
     Ispostavilo se, međutim, da je reč o hamburgerima.
     Ne samo da je bila reč o hamburgerima, već su hamburgeri o kojima je bila reč očigledno i van svake sumnje bili hamburgeri iz 'Mekdonalda', podgrejani u mikrotalasnoj pećnici. Nije posredi bio samo izgled. Nije u pitanju bio samo miris. Bile su tu i kutije sa poklopcem od stiropora u kojima su došli i po kojima je na sve strane bilo odštampano 'Mekdonald'.
     "Jedi! Uživaj!" reče Vođa. "Ništa nije previše dobro za cenjenu gošću!"
     Bio je to njegov privatni apartman. Triša se obazirala sa zbunjenošću koja se graničila sa strahom, ali svejedno je sve nabacila na video traku.
     Apartman je imao vodeni krevet. I midi stereo liniju. I jednu od onih visokih, električno osvetljenih, staklenih stvarčica koje stoje na stolu i izgledaju kao da po njima plivaju krupne lopte sperme. Zidovi su bili pokriveni plišom.
     Vođa se nasloni na smeđi jastuk tapaciran somotom i štrcnu osveživač daha u usta.
     Triša odjednom oseti veliki strah. Bila je dalje od Zemlje nego što se ijedno ljudsko biće ikada nalazilo, bar koliko je njoj bilo poznato, a stajala je pred vanzemaljskim stvorenjem koje se naslanjalo na smeđi somotski jastuk i štrcalo osveživač daha u usta.
     Nije želela da pravi pogrešne pokrete. Nije želela da ga uzbuni. Ali postojale su stvari koje je morala da zna.
     "Kako ste... odakle ste dobili... ovo?" upita ona i pokaza rukom nervozno po sobi.
     "Dekor?" upita Vođa. "Dopada ti se? Vrlo je otmen. Mi, Grebolunci, otmen smo narod. Kupujemo samo otmena potrošačka dobra... pouzećem."
     Triša u toj tački neobično lagano klimnu.
     "Pouzećem..." reče ona.
     Vođa se zakikota. Bio je to jedan od onih tamnih, čokoladnih, umirujućih i svilastih kikota.
     "Čini mi se da si pomislila kako nam ih dopremaju ovamo. Ne! Ha ha! Otvorili smo poseban poštanski fah u Nju Hempšajru. Redovno dolazimo da podignemo isporuke. Ha ha!" On se opušteno zavali na jastuk, posegnu za podgrejanim pomfritom i gricnu jedan komad, dok mu je preko usana lebdeo osmeh nekoga ko se dobro zabavlja.
     Triša je osećala kako mozak počinje sasvim lagano da joj brboće. I dalje je držala uključenu kameru.
     "Kako, eh, ovaj, kako plaćate te divne... stvari?"
     Vođa se zakikota.
     "Ameriken ekspresom", reče on i nonšalantno sleže ramenima.
     Triša ponovo lagano klimnu. Znala je da daju ekskluzivne kartice otprilike svakom živom.
     "A ovo?" upita ona i podiže hamburger koji joj je darovan.
     "Veoma lako", reče Vođa. "Čekamo u redu."
     Ponovo, shvati Triša uz hladne žmarce koji su joj klizili niz kičmu, to objašnjava strašno mnogo toga.

     Ona ponovo pritisnu dugme za brzo premotavanje. Tu nije bilo baš ničega što se moglo upotrebiti. Bila je u stanju da krivotvori nešto što bi bilo ubedljivije.
     Novi osećaj mučnine stade da joj se prikrada dok je gledala tu beznadežnu, groznu traku; počela je, uz lagani užas, da shvata kako to mora da je odgovor.
     Mora da je...
     Zavrtela je glavom i pokušala da se sabere.
     Noćni let na istok... Pilule za spavanje koje je uzela da ga prebrodi. Votka kojom je morala da otprati pilule za spavanje.
     Šta još? Pa... Bilo je tu sedamnaest godina opsednutosti mišlju da je blistavi čovek sa dve glave, od kojih je jedna bila prerušena kao papagaj u kavezu, pokušao da je pokupi na žurki, ali je onda nestrpljivo odleteo na neku drugu planetu letećim tanjirom. Odjednom joj se učini da postoje sve moguće vrste zabrinjavajućih vidova te zamisli koji joj nikada, zapravo, nisu pali na pamet. Nikada pali na pamet. Za sedamnaest godina.
     Ona zabi pesnicu u usta.
     Mora da zatraži pomoć.
     Onda je tu bio Erik Bartlet i njegovo trabunjanje o vanzemaljskoj letelici koja se spustila na travnjak. A pre toga... Njujork je bio, pa, veoma vruć i pun stresa. Velike nade i gorko razočaranje. Astrološke stvari.
     Mora da je doživela nervni slom.
     To je bilo to. Bila je iscrpljena i doživela je nervni slom, pa je počela da halucinira kada se vratila kući. Odsanjala je čitavu priču. Vanzemaljska rasa ljudi lišenih sopstvenih života i istorije, zarobljenih na dalekoj granici našeg Sunčevog sistema i posvećenih ispunjavanju sopstvenog kulturnog vakuuma našim kulturnim otpadom. Ha! Bio je to način na koji joj je priroda govorila da se što pre prijavi u neku skupu medicinsku ustanovu.
     Bila je vrlo, vrlo bolesna. Pogledala je koliko je kafe popila i shvatila koliko teško i ubrzano diše.
     Deo rešenja svakog problema, reče ona sebi, jeste uviđanje da ga imaš. Počela je da uspostavlja kontrolu nad disanjem. Ulovila je sebe na vreme. Videla je gde se zatekla. Vraćala se sa ivice psihološke provalije na kojoj se našla, kakva god ova bila. Ona poče da se smiruje, da se smiruje, da se smiruje. Zavalila se u stolicu i zatvorila oči.
     Posle izvesnog vremena, sada kada je ponovo normalno disala, opet ih je otvorila.
     Odakle joj onda ta traka?
     Još je išla.
     U redu. Lažnjak je.
     Sama ju je napravila, to je to.
     Mora da ju je ona izradila, jer glas joj je bio na sve strane po snimku, postavljao je pitanja. Tu i tamo kamera bi se spustila na kraju kadra i ona bi tada videla sopstvene noge u sopstvenim cipelama. Krivotvorila ju je i uopšte se nije sećala da ju je krivotvorila, niti je imala pojma zbog čega bi tako nešto učinila.
     Disanje joj je ponovo postajalo uzbuđeno dok je gledala titravi, snegom pokriveni ekran.
     Mora biti da i dalje halucinira.
     Zavrtela je glavom, pokušavajući da sve otera od sebe. Nije se sećala da je krivotvorila ijedan deo te veoma očigledno lažne stvari. Sa druge strane, izgledalo je da se seća da je ona veoma nalik lažnjaku. Nastavila je da gleda u zbunjenom transu.
     Osoba za koju je zamišljala da se zove Vođa ispitivala ju je o astrologiji, a ona je odgovarala glatko i smireno. Samo je ona bila u stanju da otkrije dobro prikrivenu rastuću paniku u sopstvenom glasu.
     Vođa pritisnu jedno dugme, a purpurni plišani zid skliznu u stranu i otkri veliki niz ravnih TV monitora.
     Svaki monitor prikazivao je kaleidoskop različitih slika: nekoliko sekundi iz nekog kviza, nekoliko sekundi iz policijske serije, nekoliko sekundi iz sistema za obezbeđenje supermarketa, nekoliko sekundi nečijih filmova sa odmora, nekoliko sekundi seksa, nekoliko sekundi vesti, nekoliko sekundi komedije. Bilo je očevidno da je Vođa veoma ponosan na sve te stvari; mahao je rukama poput kompozitora, dok je istovremeno nastavljao da priča potpune besmislice.
     Još jedan pokret ruku, a svi ekrani isprazniše se da bi obrazovali jedan jedini džinovski kompjuterski ekran koji je u vidu dijagrama prikazivao sve planete Sunčevog sistema i njihovu kartu na pozadini zvezda u sazvežđima. Prikaz je bio potpuno nepokretan.
     "Mi posedujemo velike veštine", govorio je Vođa. "Velike veštine proračuna, kosmološke trigonometrije, trodimenzionog navigacionog računa. Velike veštine. Velike, velike veštine. Jedino što smo ih pogubili. Baš šteta. Dopada nam se da imamo veštine, samo što su nestale. Tamo su negde, u svemiru, lete. Sa našim imenima i pojedinostima o našim domovima i voljenima. Molim te", reče on i pokaza joj da sedne za kompjutersku konzolu, "budi vešta za nas."
     Posle toga Triša je očigledno postavila video kameru na stativ da bi uhvatila čitav prizor. Onda je sama zakoračila u kadar i smireno sela ispred džinovskog kompjuterskog displeja, provela nekoliko trenutaka upoznavajući se sa interfejsom, a zatim glatko i sposobno počela da se pretvara da ima makar i najblažu predstavu o tome šta da radi.
     U stvari, nije bilo teško.
     Na kraju krajeva, bila je školovani matematičar i astrofizičar i iskusni televizijski komentator, a i bila je više nego u stanju da foliranjem nadoknadi ono što je pozaboravljala od nauke tokom godina.
     Kompjuter za kojim je radila predstavljao je jasan dokaz da Grebulonci potiču iz daleko naprednije i istančanije kulture nego što je to njihovo trenutno isprazno stanje nagoveštavalo; uz njegovu pomoć bila je u stanju da za pola sata skrpi grub radni model Sunčevog sistema.
     Nije bio naročito tačan ili tako nešto, ali izgledao je dobro. Planete su se okretale po razumno valjanim simulacijama svojih orbita i mogli ste posmatrati kretanje čitavog virtualnog kosmološkog satnog mehanizma iz bilo koje tačke unutar sistema - vrlo grubo. Mogli ste ga gledati sa Zemlje, mogli ste ga gledati sa Marsa i tako dalje. Mogli ste ga gledati i sa površine planete Rupert. Triša je bila baš oduševljena sobom, ali isto tako i vrlo oduševljena kompjuterskim sistemom na kome je radila. Da je koristila kompjutersku radnu stanicu na Zemlji, za isti zadatak verovatno bi joj trebalo bar godinu dana programiranja.
     Kada je završila, Vođa joj priđe iza leđa i stade da posmatra. Bio je veoma zadovoljan i oduševljen onim što je postigla.
     "Dobro", reče on. "A sada, molim te, voleo bih da mi pokažeš kako da koristimo sistem koji si upravo načinila da za naše potrebe prevedemo informacije iz ove knjige."
     On lagano spusti jednu knjigu ispred nje.
     Bila je to 'Vi i vaše planete' od Gejl Endrijus.

     Triša ponovo zaustavi traku.
     Nepobitno se osećala veoma ošamućeno. Osećaj da je halucinirala sada se povukao, ali za sobom nije ostavio ništa lakše ili čistije u njenoj glavi.
     Odgurnula je stolicu od montažnog stola i upitala se šta da radi. Pre toliko godina napustila je polje astronomskih istraživanja jer je znala, bez ikakve sumnje, da se srela sa stvorenjem sa druge planete. Na žurki. I takođe je znala, bez ikakve sumnje, da bi postala predmet poruge samo da je to ikome rekla. Ali kako je mogla da proučava kosmologiju, a da ne kaže jednu jedinu najbitniju stvar koju je znala u vezi sa njom? Povukla je jedini potez koji je mogla. Sve je napustila.
     A sada je radila na televiziji i ponovo joj se dogodila ista stvar.
     Imala je video-traku, pravu video-traku najfantastičnije priče u istoriji... pa... svega: zaboravljena stanica vanzemaljske civilizacije, zarobljena na najdaljoj planeti našeg Sunčevog sistema.
     Imala je priču.
     Bila je tamo.
     Videla je sve.
     Snimila je na video, za ime Božje.
     I kada bi to ikada pokazala ikome, postala bi predmet poruge.

     Kako da dokaže išta od svega toga? Nije čak vredelo ni razmišljati o tome. Čitava stvar predstavljala je moru iz bukvalno svakog ugla iz koga bi je pogledala. U glavi poče da joj tuče.
     Imala je aspirina u torbici. Ona iziđe iz male montažerske radionice do česme na kraju hodnika. Uzela je aspirin i popila nekoliko čaša vode.
     Mesto je delovalo veoma tiho. Obično se po njemu vrtelo mnogo ljudi, ili se bar poneko vrteo. Ona promoli glavu kroz vrata susedne montažne radionice, ali tamo nije bilo nikoga.
     Malčice je preterala sa rasterivanjem ljudi od sopstvene radionice. 'NE UZNEMIRAVAJ', pisalo je na vratima. 'ČAK I NE POMIŠLJAJ DA UĐEŠ. BAŠ ME BRIGA ŠTA JE POSREDI. BRIŠI. ZAUZETA SAM!'
     Kada se vratila, primetila je da svetiljka za poruke na njenom telefonskom lokalu žmirka i pitala se koliko li je već vremena uključena.
     "Halo?" upita ona devojku na prijavnici.
     "Oh, mis Mekmilan, baš mi je drago što ste pozvali. Svi pokušavaju da vas dobiju. Vaša TV kompanija. Očajni su što vas nema. Možete li im se javiti?"
     "Zašto ih niste prebacili na moju vezu?" upita Triša.
     "Rekli ste da ne smem da povezujem nikoga ni zbog čega. Rekli ste da kažem da čak niste tu. Nisam znala šta da radim. Došla sam da vam predam poruku, ali..."
     "U redu", reče Triša, proklinjući sebe. Ona pozva telefonom svoj ured.
     "Triša! Gde si, jebem li ga krvavog?"
     "U montažnom..."
     "Rekoše mi..."
     "Znam. Šta je bilo?"
     "Šta je bilo? Samo prokleti vanzemaljski svemirski brod!"
     "Šta? Gde?"
     "Ridžents Park. Velika, srebrna stvar. Neka devojka sa pticom. Govori engleski, baca kamenice na ljude i hoće da joj neko popravi sat. Ma, samo dođi ovamo."

     Triša je piljila u njega.
     To nije bio grebulonski brod. Nije bila stvar u tome da je odjednom postala stručnjak za vanzemaljske letelice, ali ovaj brod bio je vitak i divan, srebrnast i beo, otprilike veličine krupne prekookeanske jahte, na koju je najviše i podsećao. U poređenju sa novom letelicom, građa ogromnog, napola rastavljenog grebulonskog broda delovala je poput topovskih kula na bojnom brodu. Topovske kule. Eto na šta su ličile one prazne, sive zgrade. A čudno u vezi sa njima bilo je to što su promenile položaj do trenutka kada je ponovo prošla kraj njih prilikom ukrcavanja u malu grebulonsku letelicu. Te stvari brzo joj prođoše kroz glavu dok je istrčavala iz taksija do svoje ekipe kamermana.
     "Gde je devojka?" viknu ona da nadglasa buku helikoptera i policijskih sirena.
     "Tamo!" dreknu producent dok je ton-majstor žurio da joj okači radio-mikrofon. "Kaže da joj majka i otac potiču odavde iz neke paralelne dimenzije ili tako nešto, i da ima očev sat, i... ne znam. Šta da ti kažem? Odigraj nešto. Pitaj je kako je to kada si iz dalekog svemira."
     "Mnogo ti hvala, Tede", promrmlja Triša, proveri da li je mikrofon dobro prikačen, dade ton-majstoru probni signal, duboko udahnu, zabaci kosu unazad i prebaci se u ulogu profesionalnog reportera, na poznatom terenu, spremna na sve.
     To jest, gotovo na sve.
     Osvrnula se da potraži pogledom devojku. To mora da je ona, čupave kose i divljih očiju. U istom času devojka se okrenu prema njoj. I zapilji se.
     "Majko!" vrisnu ona trenutak potom i poče da gađa Trišu kamenjem.

22.

     Dnevno svetlo rasprsnu se oko njih. Vrelo, teško sunce. Pustinjska ravnica prostirala se pred njima u izmaglici jare. Grmeli su prema njoj.
     "Skači!" viknu Ford Prefekt.
     "Šta?" viknu Artur Dent, držeći se koliko mu je život mio.
     Nije bilo odgovora.
     "Šta si rekao?" viknu Artur ponovo, a onda shvati da Forda Prefekta više nema. Obazro se u panici i počeo da klizi. Shvativši da više ne može da se drži, on se odgurnu što je jače mogao i otkotrlja u loptu kada je udario u tle, pa je nastavio da se kotrlja i kotrlja, što dalje od kopita koja su besomučno tukla.
     Kakav dan, pomisli on kada je počeo mahnito da iskašljava prašinu iz pluća. Nije imao ovako gadan dan još od kako je Zemlja eksplodirala. Zateturao se na kolena, a zatim na stopala i počeo da trči. Nije znao odakle to čini niti kuda, ali izgledalo mu je da je trčanje pametan potez.
     Utrčao je pravo u Forda Prefekta koji je stajao i osmatrao prizor.
     "Gle", reče Ford. "Upravo nam je ono potrebno."
     Artur iskašlja još malo prašine, a obrisa je i iz kose i očiju. Okrenuo se, zadihan, da pogleda ono što je Ford posmatrao.
     Nije baš izgledalo poput zemlje nekog kralja, ili kralja, ili, pak, bilo kakve vrste kralja. Ali ipak je delovalo sasvim primamljivo.
     Najpre, okolina. Bio je to pustinjski svet. Prašnjava zemlja bila je tvrdo nabijena i glatko je izubijala svaki Arturov delić koji nije već bio izubijan zabavom iz prethodne večeri. Nešto ispred njih nalazili su se veliki obronci koji su delovali poput peščara, erodirani u divljačne i fantastične oblike usled vetra i ono malo kiše što je verovatno padalo u tim krajevima; sasvim su se slagali sa oblicima džinovskih kaktusa izraslih tu i tamo iz sušnog, narandžastog predela.
     Na trenutak, Artur se usudi da se ponada kako su neočekivano stigli u Arizonu, Novi Meksiko ili možda Južnu Dakotu, ali bilo je mnogo dokaza da nije tako.
     Tu su, pre svega, bile savršeno normalne zveri koje su još grmele, još tutnjale. Hitale su u desetinama hiljada sa dalekog obzorja, potpuno nestajale u dužini od možda pola milje, zatim nastavljale da jure, grme i tuku do udaljenog ruba sveta na drugoj strani.
     Zatim su tu bili svemirski brodovi parkirani ispred bara i grila. Ah. Bar i gril 'Kraljeva zemlja'. Malčice antiklimaks, pomisli Artur.
     U stvari, samo je jedan svemirski brod bio parkiran pred barom i grilom 'Kraljeva zemlja'. Ostala tri bila su na parkiralištu pored bara i grila. Ali onaj ispred baš je padao u oči. Divna stvar. Sumanuta peraja na sve strane po njemu, daleko previše hroma po svim perajima, a najveći deo trupa obojen u šokantno ružičasto. Čučao je tamo poput ogromnog, zamišljenog insekta, baš kao da će svakog časa skočiti na nešto daleko otprilike jednu milju.
     Bar i gril 'Kraljeva zemlja' nalazio se nasred puta kojim bi jurišale savršeno normalne zveri da nisu prolazile kroz mali transdimenzioni poremećaj. Stajao je sam, nedirnut. Najobičniji bar i gril. Mesto gde kamiondžije ručavaju. Bogu iza leđa. Tiho. Kraljeva zemlja.
     "Ima da kupim taj svemirski brod", reče Ford tiho.
     "Da ga kupiš?" upita Artur. "To ne liči na tebe. Mislio sam da ih obično mažnjavaš."
     "Ponekad moraš da pokažeš malo poštovanja", reče Ford.
     "Verovatno moraš da pokažeš i malo gotovine", reče Artur. "Koliko, do đavola, ta stvar može da košta?"
     Malim pokretom, Ford izvadi iz džepa kreditnu karticu Dine-O-Račun. Artur primeti da mu ruka kojom je drži blago drhti.
     "Naučiću ih ja kako da me postave za kritičara restorana..." dahnu Ford.
     "Šta reče?" upita Artur.
     "Pokazaću ti", reče Ford sa opakim sjajem u oku. "Pođimo da napravimo nešto troškova, važi?"

     "Dva piva", reče Ford, "i, ne znam, dve lepinje sa govedinom, šta god imate, oh, i onu ružičastu stvar tamo napolju."
     On baci karticu na površinu bara i nemarno se obazre.
     Nastao je potpuni tajac.
     Ni ranije nije bilo mnogo buke, ali sada je nepobitno nastao tajac. Čak je i udaljena grmljavina savršeno normalnih zveri koje su pažljivo izbegavale 'Kraljevu zemlju' zvučala malo prigušeno.
     "Upravo smo dojahali u grad", reče Ford, kao da nema baš ničeg čudnog ni u pogledu toga, niti u pogledu bilo čega drugog. Naslanjao se na šank pod luckasto opuštenim uglom.
     Unutra su bile otprilike tri mušterije, sedele su za barom i pijuckale pivo. Otprilike tri. Neki ljudi rekli bi da ih je bilo tačno tri, ali ovde nije bila reč o mestu na kome bi vam se dopadalo da budete toliko određeni. U baru se nalazio i neki krupan tip koji je nameštao stvari na maloj pozornici. Stari komplet bubnjeva. Dve gitare. Stvari kao za kantri i vestern.
     Barmen se nije baš hitro pokrenuo da ispuni Fordovu narudžbinu. Zapravo, uopšte se nije pokrenuo.
     "Nisam siguran da je ta ružičasta stvar na prodaju", reče on najzad, naglaskom koji je bio tako otegnut da se nastavljao tokom podužeg vremena.
     "Ma sigurno jeste", reče Ford. "Koliko tražiš?"
     "Pa..."
     "Smisli broj, a ja ću ga udvostručiti."
     "Nije moj da ga prodajem", reče barmen.
     "Pa čiji je?"
     Barmen klimnu prema krupnom tipu koji je nameštao stvari po pozornici. Krupni, gojazni tip, laganih pokreta, proćelav.
     Ford klimnu. Iscerio se.
     "U redu", reče on. "Ovamo pivo, daj lepinje. Neka račun bude otvoren."

     Artur sede za bar i opusti se. Bio je naviknut da ne zna šta se događa, ali počeo je da uživa u tome. Pivo je bilo prilično dobro i malo mu se od njega prispavalo, što mu uopšte nije smetalo. Lepinje sa govedinom nisu bile lepinje sa govedinom. Bile su to lepinje sa nadevom od savršeno normalne zveri. On izmeni sa barmenom nekoliko profesionalnih opaski u vezi sa pravljenjem lepinja i pusti Forda da radi šta god je već naumio.
     "U redu", reče Ford kada se vratio za svoje sedište. "Sve je u redu. Dobili smo ružičastu stvar."
     Barmen je bio veoma iznenađen. "Prodao vam je?"
     "Dao nam je besplatno", reče Ford i gricnu lepinju. "Hej, ne, neka račun bude otvoren. Treba da dodamo na njega još neke stavke. Dobre su ti lepinje."
     On povuče dobar gutljaj piva.
     "Dobro pivo", dodade Ford. "I dobar brod", reče on, odmeravajući krupnu ružičastu i hromiranu insektoliku stvar, čiji su se delovi mogli videti kroz prozore bara. "Sve je dobro, i to prilično. Znaš", reče on, zamišljeno zavaljen, "u ovakvim trenucima nekako ti dođe da se zapitaš da li vredi brinuti se oko tkiva vreme/prostora i uzročno-posledične celokupnosti multidimenzione matrice verovatnoće, mogućeg kolabiranja svih talasnih oblika u Čitavoj Zbirci Opšte Zbrke i svim tim stvarima koje su me mučile. Možda osećam da je ono što krupni dasa govori istina. Pusti ga, neka ide svojim tokom. Zašto je bitno? Neka ide."
     "Koji krupni dasa?" upita Artur.
     Ford klimnu prema pozornici. Krupni dasa je nekoliko puta izgovorio 'jedan, dva' u mikrofon. Sada su se na pozornici pojavila još dva tipa. Bubnjevi. Gitara.
     Barmen, koji je ćutao trenutak ili dva, reče: "Kažete da će vam dati taj brod da bude vaš?"
     "Aha", reče Ford. "Ma neka ide sve, samo je to rekao. Uzmi brod. Uzmi ga uz moj blagoslov. Budi dobar sa njim. Biću dobar sa njim."
     On ponovo povuče pivo.
     "Kao što rekoh", nastavi on. "U trenucima poput ovog onako kao pomisliš, ma neka ide sve. Ali onda pomisliš na tipove iz preduzeća 'InfiniDim' i pomisliš, neće se oni okoristiti. Ima da pate. To mi je sveta i verska dužnost, da vidim kako ti tipovi pate. Hej, daj mi to da dodam nešto na račun za pevača. Zamolio sam ga da mi ispuni jednu posebnu želju i dogovorili smo se. Stvar će da ide na račun. U redu?"
     "U redu", reče barmen oprezno. Onda sleže ramenima. "U redu, koliko god hoćeš. Koliko?"
     Ford izgovori brojku. Barmen se preturi među boce i čaše. Ford brzo preskoči preko bara da proveri da li mu je dobro i da mu pomogne da se podigne na noge. Ovaj je malo posekao prst i lakat i malčice mu se vrtelo, ali inače je bio dobro. Krupni tip poče da peva. Barmen odšepa sa Fordovom kreditnom karticom da dobije ovlašćenje.
     "Da li se to ovde dešava nešto o čemu ja ništa ne znam?" upita Artur Forda.
     "Zar nije obično tako?" odvrati pitanjem Ford.
     "Nema potrebe da budeš takav", reče Artur. Počinjao je da se budi. "Zar ne bi trebalo da krenemo?" upita on. "Hoće li nas taj brod prebaciti na Zemlju?"
     "Jašta", uzvrati Ford.
     "Pa tamo je i Nasumica pošla!" reče Artur i prenu se. "Možemo da je sledimo! Ali... ovaj..."
     Ford pusti Artura da sam promisli o stvarima dok je vadio svoje staro izdanje 'Autostoperskog vodiča kroz Galaksiju'.
     "Ali gde smo na ovoj vražnoj stvari od ose verovatnoće?" upita Artur. "Hoće li Zemlja postojati ili ne? Toliko sam vremena proveo u potrazi za njom. Pronalazio sam samo planete koje su joj bile pomalo ili nimalo nalik, iako je, sudeći po kontinentima, očigledno uvek posredi bilo pravo mesto. Najgora verzija zove se ŠtaSad i tamo me je ugrizla neka vražja životinjka. Tako one razgovaraju, znaš, grizući jedna drugu. A pola vremena, razume se, Zemlja čak i ne postoji, jer su je razneli prokleti Vogoni. Koliko besmisleno govorim?"
     Ford ništa nije uzvratio. Nešto je slušao. Dodao je 'Vodič' Arturu i pokazao ekran. Aktivna stavka glasila je: 'Zemlja. Uglavnom bezopasni.'
     "Hoćeš da kažeš da je tu!" reče Artur uzbuđeno. "Zemlja je tu! Tu se Nasumica uputila! Ptica joj je pokazivala Zemlju za vreme oluje!"
     Ford mahnu na Artura da viče malo manje glasno. Slušao je.
     Artur je postajao nestrpljiv. I ranije je imao prilike da čuje barske pevače kako pevaju 'Voli me nežno'. Malo se iznenadio da to čuje na ovom mestu, ma gde, kog đavola, ono već bilo, a svakako ne na Zemlji, ali, sa druge strane, stvari ga nisu ovih dana toliko iznenađivale kao nekada. Pevač je bio baš dobar, kad se uporedi sa drugim barskim pevačima i ukoliko vam se dopadaju takve stvari, ali Artur se nervirao.
     Bacio je pogled na sat. To je poslužilo samo tome da se podseti kako više nema sat. Nasumica ga je imala, ili bar njegove ostatke.
     "Zar ne misliš da bi trebalo da pođemo?" upita on uporno.
     "Ššš!" reče Ford. "Platio sam da čujem ovu pesmu." Izgledalo je da su mu oči pune suza, što je Artura pomalo uznemirilo. Nikada nije video da je Forda dirnulo išta izuzev veoma, veoma jakog pića. Verovatno je to bilo od prašine. Čekao je, iznervirano lupkajući prstima, van takta muzike.
     Pesma se okonča. Pevač pređe na 'Hotel Srcolom'.
     "Ionako", prošapta Ford, "moram da napišem prikaz o restoranu."
     "Šta?"
     "Moram da napišem prikaz."
     "Da napišeš prikaz? O ovom mestu?"
     "Prijem prikaza predstavlja overu zahteva za nadoknadu troškova. Sredio sam da se to dešava potpuno automatski i bez traga. Ovom računu biće neophodno pomalo overavanja", dodade on tiho, zagledan u svoje pivo s gadnim smeškom.
     "Za dva piva i lepinje?"
     "I čašćavanje pevača."
     "Zašto, koliko si mu dao?"
     Ford ponovo izgovori broj.
     "Ne znam koliko je to", reče Artur. "Koliko to vredi u funtama sterlinga? Šta bi mogao da kupiš za to?"
     "Verovatno bi mogao da kupiš, onako okvirno... ovaj..." Ford podiže oči dok je obavljao neke proračune u glavi. "Švajcarsku", reče on najzad, a zatim uze 'Autostoperski vodič kroz Galaksiju' i poče da kuca.
     Artur pametno klimnu. Bilo je trenutaka kada bi poželeo da razume o čemu, za ime sveta, govori Ford, ali i drugih trenutaka, kao sada, kada je osećao da je verovatno bezbednije da i ne pokušava. On pogleda preko Fordovog ramena. "To neće potrajati dugo?"
     "Ma ne", reče Ford. "Picin dim. Samo da pomenem da su lepinje bile sasvim dobre, pivo dobro i hladno, mesna divljač fino iščašena, pevač u baru najbolji u poznatom svemiru i to mu je otprilike to. Nije mnogo potrebno. Tek overa."
     On dodirnu površinu na ekranu na kojoj je pisalo UNOS i poruka nestade u smeru Sub-Ete.
     "Znači, misliš da je barski pevač bio prilično dobar?"
     "Aha", reče Ford. Barmen se vrati sa parčetom hartije, koje kao da mu se treslo u ruci.
     On ga gurnu prema Fordu uz neku vrstu nervoznog drhtaja punog pobožnog poštovanja.
     "Smešna stvar", reče barmen. "Sistem ga je odbacio prva dva puta. Ne mogu reći da me je to iznenadilo." Kapljice znoja stajale su mu na čelu. "A onda, odjednom, o da, u redu je, i sistem ga... ovaj, overava. Tek tako. Hoćete li da... potpišete?"
     Ford brzo pređe pogledom preko obrasca, pa uvuče vazduh kroz zube. "Ovo ima mnogo da zaboli 'InfiniDim'", reče on sa zabrinutim izrazom. "Eh, dobro", dodade, "nek' se nose."
     On potpisa uz širok smešak i pruži obrazac nazad barmenu.
     "Više novca", reče on, "nego što je pukovnik zaradio u čitavoj karijeri pravljenja usranih filmova i koncerata po kazinima. I to za ono što radi najbolje: stajanje i pevanje u baru. A još je sve sam ugovorio. Mislim da je ovo dobar trenutak za njega. Reci mu da mu se zahvaljujem i da hoću da mu kupim piće." On baci dva novčića na bar. Barmen ih odgurnu.
     "Ne mislim da je to neophodno", reče on blago hrapavim glasom.
     "Ovo ja častim", reče Ford. "U redu, brišemo odavde."

     Stajali su na jari i prašini i posmatrali veliku ružičastu i hromiranu stvar sa zapanjenošću i divljenje. Ili ju je bar Ford posmatrao sa zapanjenošću i divljenjem.
     Artur ju je samo posmatrao. "Ne misliš da je sve to malo preterano, a?"
     Ponovio je to kada su se popeli unutra. Sedišta i veliki deo komandi bili su prekriveni finim krznom ili đavoljom kožom. Na glavnoj komandnoj ploči nalazio se veliki, zlatni monogram: 'EP'.
     "Znaš", reče Ford dok je palio brodske motore, "pitao sam ga da li je istina da su ga oteli vanzemaljci; i znaš šta mi je rekao?"
     "Ko?" upita Artur.
     "Kralj."
     "Koji kralj? Oh, već smo vodili ovaj razgovor, zar ne?"
     "Nije bitno", reče Ford. "Uglavnom, rekao je - ne. Sam je pošao."
     "Još nisam siguran o čemu pričaš", reče Artur.
     Ford zavrte glavom. "Čuj", reče on. "Tamo u pregratku sa tvoje leve strane ima nekih traka. Kako bi bilo da izabereš malo muzike i pustiš je?"
     "U redu", reče Artur i poče da prebira po kutijama. "Da li ti se dopada Elvis Prisli?" upita on.
     "Aha, dopada mi se, u stvari", reče Ford. "Sada. Nadam se da ova mašina može da skače kao što izgleda da može." On uključi glavni pogon.
     "Jeeehaah!" dreknu Ford kada su suknuli naviše razornom brzinom.
     Mogla je.

23.

     TV mreže ne vole takve stvari. Smatraju ih traćenjem. Jedan neporecivi svemirski brod stiže niotkud usred Londona i to je najveća moguća senzacija. Drugi, potpuno drugačiji, stiže tri i po sata kasnije, ali nekako to više nije to.
     'NOVI SVEMIRSKI BROD!' govorili su naslovi i oglasne table nad novinarnicama. 'OVAJ JE RUŽIČAST.' Da se stvar dogodila dva meseca kasnije, izvukli bi iz toga mnogo više. Treća svemirska letelica, pola sata posle druge, mala četvorosedna jahta marke 'Hrundi', dospela je samo do lokalnih vesti.
     Ford i Artur stuštiše se uz urlik iz stratosfere i glatko parkiraše na trgu Portlend. Bilo je nešto posle šest i trideset uveče i bilo je slobodnih mesta. Hitro su se izmešali sa gomilom koja je došla da pilji, onda su glasno rekli da ako niko neće da javi policiji onda će to oni učiniti, pa su lepo pobegli.
     "Dom..." promuca Artur; hrapav prizvuk uvlačio mu se u glas dok se obazirao, zamagljenih očiju.
     "Ma šta si se sav raspilavio", zareža Ford. "Moramo da nađemo tvoju kćerku i onu ptičju stvar."
     "Kako?" upita Artur. "Ovo je planeta na kojoj živi pet i po milijardi ljudi i..."
     "Da", reče Ford. "Ali samo jedna osoba od svih njih upravo je doputovala iz svemira u pratnji mehaničke ptice. Predlažem da nađemo televizor i nešto da pijuckamo dok gledamo. Treba nam odlična sobna usluga u hotelu.

     Uzeli su prostrani dvokrevetni apartman u Langamu. Tajanstveno, Fordova Dine-O-Račun kartica, izdata na planeti udaljenoj više od pet hiljada svetlosnih godina, kao da nije predstavljala nikakav problem za hotelski kompjuter.
     Ford smesta navali na telefone, dok je Artur pokušavao da pronađe televizor.
     "U redu", reče Ford. "Hteo bih da naručim malo krekera. Dve krigle. Dve 'kuvareve salate'. Paštete od guščije džigerice koliko god imate. I londonski zoo."
     "Ona je na vestima!" viknu Artur iz susedne sobe.
     "To sam rekao", reče Ford u slušalicu. "Londonski zoo. Stavite ga na račun za ovu sobu."
     "Ona je... dobri Bože!" viknu Artur. "Znaš li ko je intervjuiše?"
     "Zar imate teškoća sa razumevanjem engleskog jezika?" nastavi Ford. "Reč je o zoološkom vrtu odmah uz put odavde. Ma baš me briga ako je već zatvoren jer je kasno. Neću da kupim kartu, hoću da kupim zoološki vrt. Baš me briga ako ste zauzeti. Ovo je sobna usluga, ja sam u sobi i hoću vašu uslugu. Imate parče hartije? U redu. Evo šta hoću da uradite. Sve životinje koje se mogu bezbedno vratiti u divljinu, da se vrate. Da se naprave dva dobra tima ljudi koji će im nadgledati napredovanje u divljini i potruditi se da se snađu kako treba."
     "To je Trilijan!" dreknu Artur. "To jest, da li je... ovaj... Bože, ne mogu da podnesem čitavu tu frku oko paralelnih svemira. Sve je to toliko prokleto zbunjujuće. Izgleda da je neka druga Trilijan. Ovo je Triša Mekmilan, a tako se Trilijan zvala pre nego... ovaj... Zašto ne dođeš malo i pogledaš? Da vidiš možeš li ti da se snađeš?"
     "Samo čas", viknu Ford, a onda se vrati pregovorima sa sobnom uslugom. "Onda će nam biti potrebni prirodni rezervati za životinje koje ne mogu da se snađu u divljini", reče on. "Treba organizovati ekipu koja će odrediti koja su mesta najpogodnija. Možda će biti potrebno da kupimo nešto poput Zaira, a možda i neka ostrva. Madagaskar. Bafin. Sumatra. Takva mesta. Biće nam potreban širok opseg staništa. Čujte, ne vidim zašto smatrate da je to problem. Naučite se da uzimate opunomoćenike. Unajmite koga god hoćete. Navalite na posao. Mislim da ćete utvrditi da mi je račun ispravan. I nadev od buđavog sira za salatu. Hvala."
     On spusti telefonsku slišalicu i priđe Arturu, koji je sedeo na ivici kreveta i gledao televiziju.
     "Naručio sam malo paštete od guščije džigerice za nas", reče Ford.
     "Šta?" upita Artur, čija je pažnja bila u potpunosti okrenuta televizoru.
     "Rekoh, naručio sam malo paštete od guščije džigerice za nas."
     "Oh", reče Artur neodređeno. "Uvek mi je bilo malo nezgodno zbog paštete od guščije džigerice. Malčice surovo prema guskama, zar ne?"
     "Ma jebeš ih", reče Ford i baci se na krevet. "Ne možeš voditi računa o svakoj prokletoj stvari."
     "Pa, lako je tebi da tako kažeš, ali..."
     "Mani se!" reče Ford. "Ako ti se ne sviđa, uzeću i tvoju porciju. Šta se dešava?"
     "Haos!" reče Artur. "Potpuni haos! Nasumica sve vreme vrišti na Trilijan, ili Trišu, ili ko god to bio, da ju je napustila, a onda traži od nje da idu do nekog dobrog noćnog kluba. Triša se rasplakala i govori da nikada nije ni videla Nasumicu, a kamoli da ju je rodila. Onda odjednom počne da urla o nekome po imenu Rupert i govori da je ovaj izgubio razum ili tako nešto. Taj deo nisam baš najbolje razumeo, da budem iskren. Onda je Nasumica počela da baca stvari, pa su prebacili na reklame dok ne srede čitavu stvar. Oh! Upravo su se vratili na studio! Umukni i gledaj."
     Prilično uzdrmani voditelj pojavi se na ekranu i izvini gledaocima zbog prekida prethodnog priloga. Izjavio je kako nema nikakvih dovoljno jasnih novih vesti, samo da je tajanstvena devojka, koja naziva sebe Nasumica Česti Letač Dent, napustila studio da se, ovaj, odmori. Triša MekMilan vratiće se, nadao se on, sutra. U međuvremenu, stigli su novi izveštaji o NLO pojavama...
     Ford skoči sa kreveta, dograbi najbliži telefon i nabode broj.
     "Konsijerž? Da li biste hteli da budete vlasnik ovog hotela? Vaš je ukoliko možete da mi nađete u roku od pet minuta u koje klubove je učlanjena Triša MekMilan. Samo stavite čitavu stvar na račun ove sobe."

24.

     Daleko, u mastiljavim dubinama svemira, odigravali su se nevidljivi pokreti.
     Nevidljivi za sve žitelje neobične i vatrene zone Plurala, u čijoj je žiži počivalo beskonačno mnoštvo planeta zvanih Zemlja, ali ne i nepovezani.
     Na samoj granici Sunčevog sistema, pogrbljen u zelenoj sofi od veštačke kože, mrgodno zagledan u niz TV i kompjuterskih ekrana, sedeo je veoma zabrinuti vođa Grebulonaca. Petljao se sa raznim stvarima. Petljao se sa svojom knjigom astrologije. Petljao se sa konzolom kompjutera. Petljao se sa displejima što su neprekidno dobijali podatke sa svih grebulonskih uređaja za nadgledanje, koji su svi bili usredsređeni na planetu Zemlju.
     Bio je uznemiren. Zadatak im je bio da nadgledaju. Ali da nadgledaju iz potaje. Iskreno, bilo mu je već malo muka od tog zadatka. Bio je prilično siguran da zadatak mora da mu je sadržavao i nešto više od pukog sedenja i gledanja televizije godinama i godinama. Očigledno su imali i mnogo druge opreme, koja se tu sigurno nije bez veze nalazila i o kojoj bi znali za šta služi samo da nisu izgubili i svaki trag sopstvene svrhe. Bio mu je potreban osećaj svrsishodnosti u životu, i to je bio razlog zbog koga se okrenuo astrologiji, ne bi li popunio zjapeći procep koji mu je postojao usred uma i duše. To će mu svakako nešto reći.
     Pa, govorilo mu je nešto.
     Govorilo mu je, bar koliko je on mogao da razabere, da će imati veoma rđav mesec, da će se stvari kretati sa zla na gore, ukoliko ne bude uspostavio kontrolu nad stvarima i ako ne počne da pravi neke pozitivne korake i da osmišljava stvari za sebe.
     Bilo je to istina. Bilo je veoma jasno, na osnovu karte zvezda koju je napravio koristeći knjigu o astrologiji i kompjuterski program koji mu je načinila ona fina Triša MekMilan da retrianguliše sve potrebne astronomske podatke. Astrologija zasnovana na Zemlji morala se u potpunosti preračunati da bi dala ishode koji su imali nekog smisla za Grebulonce tu, na desetoj planeti, na ledenim granicama Sunčevog sistema.
     Proračuni su krajnje jasno i nedvosmisleno pokazivali da će stvarno imati veoma rđav mesec, počev od danas. Zbog toga što je danas Zemlja izlazila u Jarcu, a to je, za vođu Grebulonaca, koji je iskazivao sve karakterne znake da je klasični Bik, bilo zaista veoma rđavo.
     Sada je bilo vreme, govorio mu je horoskop, za preduzimanje pozitivnih koraka, za donošenje teških odluka, za utvrđivanje toga šta treba da se učini i za delanje. Sve to bilo je veoma teško za njega, ali znao je da niko nikada nije rekao da raditi teške stvari nije teško. Kompjuteri su već predviđali položaj planete Zemlje i pratili je iz sekunde u sekundu. On naredi da se velike topovske kule okrenu.
     Zbog toga što je sva grebulonska oprema za nadgledanje bila usredsređena na Zemlju, propustila je da zapazi da sada u Sunčevom sistemu postoji još jedan izvor podataka.
     Izgledi da opazi taj drugi izvor podataka - masivni, žuti konstruktorski brod - slučajno su bili praktično ravni nuli. Bio je isto toliko daleko od Sunca kao i Rupert, ali gotovo dijametralno suprotno, gotovo skriven iza Sunca.
     Gotovo.
     Masivni žuti konstruktorski brod želeo je da bude u stanju da posmatra događaje na planeti deset, a da ne bude opažen. To je postizao veoma uspešno.
     Postojalo je mnogo raznih pogleda u kojima je taj brod bio dijametralno suprotan Grebuloncima.
     Njegov vođa, kapetan, imao je veoma jasnu predstavu o tome koji mu je zadatak. Bio je veoma jednostavan i neposredan i on ga je sledio na svoj veoma jednostavan i neposredan način već prilično vremena.
     Svako ko je znao taj zadatak mogao je reći da je on besmislen i ružan, da to nije zadatak od onih koji obogaćuju život, vraćaju proleće u korake, od koga ptice pevaju i cveće cveta. U stvari, pre je bilo obrnuto. U potpunosti obrnuto.
     Ali nije njegov posao bio da brine zbog toga. Posao mu je bio da radi svoj posao, a to je bilo da radi svoj posao. Ukoliko je to dovodilo do izvesnog suženja pogleda i ograničenosti misli, onda nije bilo njegov posao da brine o takvim stvarima. Sve takve stvari na koje bi naišao prosleđivane su drugima koji su, sa svoje strane, imali druge kojima su prosleđivali takve stvari.
     Na mnogo, mnogo svetlosnih godina odavde, zapravo, od bilo gde drugde, počiva turobna i odavno napuštena planeta, Vogsfera. Negde na vlažnim, maglovitim i muljevitim obalama na toj planeti nalazi se, okružen prljavim, zdrobljenim i ispražnjenim ljušturama poslednje nekolicine kraba prekrivenih draguljima, jedan mali kameni spomenik koji obeležava mesto na kome se, kako se mislilo, prvi put uzdigla vrsta vogon vogonblurtus. Na spomeniku je urezana strelica koja pokazuje u maglu i ispod koje su ravnim, jednostavnim slovima urezane reči: 'Ovde se zaustavlja prebacivanje odgovornosti.'
     Duboko u utrobi svog nevidljivog žutog broda, vogonski kapetan zagrokta dok je posezao za malo izbledelim parčetom hartije sa magarećim ušima koje je ležalo pred njime. Naredba za rušenje.
     Ukoliko ste želeli da odredite gde je počinjao kapetanov posao, a to je bilo da radi svoj posao koji je bio da radi svoj posao, onda se sve najzad svodilo na to parče hartije koje su mu još davno uručile neposredne starešine. Na parčetu hartije nalazila se naredba, a njegov zadatak bio je da naredbu sprovede u delo i da unese olovkom oznaku u susedni kvadratić pošto je bude sproveo u delo.
     Sproveo je u delo naredbu jednom ranije, ali brojne problematične okolnosti sprečile su ga da bude u mogućnosti da unese oznaku u dotični kvadratić.
     Jedna od problematičnih okolnosti bila je pluralna priroda ovog sektora Galaksije, gde se moguće neprekidno mešalo sa verovatnim. Jednostavno uništenje nije vas dovodilo ništa dalje nego kad pritisnete vazdušni mehur ispod loše prilepljene trake tapeta. Šta god da uništite, stalno se ponovo negde pojavljivalo. To će uskoro biti sređeno.
     Drugu je predstavljala grupica ljudi koji su neprekidno odbijali da budu tamo gde bi trebalo da budu i kada bi trebalo da budu. I to će uskoro biti sređeno.
     Treća je bila nervirajuća i anarhična napravica zvana 'Autostoperski vodič kroz Galaksiju'. To je sada bilo dobro i istinski sređeno i, zapravo, zahvaljujući izvanrednoj moći temporalnog povratnog inženjeringa, sada je predstavljalo sredstvo kojim će biti sređeno i sve ostalo. Kapetan je naprosto došao da posmatra završni čin te drame. Sam neće pomeriti ni prst.
     "Pokaži mi", reče on.
     Senovito obličje ptice raširi krila i diže se u vazduh blizu njega. Tmina proguta most. Slabašne svetlosti nakratko zaplesaše u crnim očima ptice dok su se, duboko u njenom adresnom prostoru za naredbe, zagrade za zagradom konačno poništavale, if naredbe najzad okončavale, petlje za ponavljanje zaustavljale, rekurzivne funkcije pozivale sebe poslednja dva puta.
     Blistava slika osvetli se u tmini, vodenasto plava i zelena slika, cev koja je lebdela u vazduhu, oblikovana poput iseckanog niza kobasica.
     Uz groktavi zvuk zadovoljstva, vogonski kapetan zavali se da gleda.