16.

     Posle ogavne nedelje provedene u pražnjenju kanti za otpatke iza paba u Tauntonu, gde nije uspeo da nađe ništa, nikakvu srećku, nikakav telefonski broj, Artur je probao sve da nađe Fenčerč, a što je više stvari pokušavao, više je nedelja prolazilo.
     Besneo je i psovao sebe, sudbinu, svet i svoje vreme. Čak je, u svojoj tuzi i gnevu, otišao i sedeo u kafeteriji servisne stanice na auto-putu u kojoj je bio neposredno pre nego što ju je sreo.
     "A naročito sam potišten kad pada sitna kiša."
     "Hoćeš li, molim te, da prekineš o sitnoj kiši", zareža Artur.
     "Prekinuo bih ja kada bi ona prekinula da sipi."
     "Čuj..."
     "Ali ja ću da ti kažem šta će da radi kada prekine da sipi, hoćeš?"
     "Ne."
     "Šibaće."
     "Šta."
     "Ima da šiba pljusak."
     Artur je preko ruba svoje šoljice kafe gledao tmurni, spoljašnji svet. Bilo je potpuno besmisleno doći na ovo mesto, shvatio je on, a tu ga je dovelo više sujeverje nego logika. Međutim, kao da želi da ga mami nagoveštajem da takve podudarnosti, u stvari, mogu da se dešavaju, sudbina je odabrala da ga ponovo spoji sa kamiondžijom koga je tu sreo prošli put.
     Što se više trudio da ne obraća pažnju na njega, otkrivao je da ga sve više uvlači gravitacioni vrtlog čovekovog izluđujućeg razgovora.
     "Izgleda", reče Artur nejasno, proklinjući sebe zbog toga što se uopšte bakće da to izgovori, "da popušta."
     "Ha!"
     Artur sleže ramenima. Trebalo bi da pođe. Eto šta treba da uradi. Treba naprosto da pođe.
     "Kiša nikada ne prestaje!" dreknuo je kamiondžija. Tresnuo je pesnicom po stolu, prosuo svoj čaj i stvarno je, na trenutak, izgledalo da se puši.
     Čovek ne može da ode a da ne uzvrati na takvu izjavu.
     "Naravno da prestaje", reče Artur. Teško da je tu bilo posredi elegantno pobijanje, ali morao je to da kaže.
     "Kiša... stalno... pada", besneo je čovek, ponovo lupajući po stolu u ritmu reči.
     Artur zavrte glavom.
     "Baš je glupo reći da stalno pada..." rekao je.
     Čovekove obrve uvređeno skočiše.
     "Glupo? Zašto je glupo? Zašto je glupo reći da kiša stalno pada kad stalno pada?"
     "Nije padala juče."
     "Jeste u Darlingtonu."
     Artur zastade, na oprezu.
     "Hoćeš da me pitaš gde sam bio juče?" upita čovek. "Ha?"
     "Ne", reče Artur.
     "Ali pretpostavljam da možeš da pogodiš."
     "Zar."
     "Počinje sa D."
     "Je li."
     "A tamo ti je pišalo na sve strane, ja da ti kažem."
     "Ma nemoj tu da sediš, drugar", reče veselo Arturu jedan neznanac u kabanici koji je prolazio tuda. "To ti je kutak za olujne oblake. Rezervisano posebno za našeg starog 'Kiša pada, trava raste'. Ima jedno takvo mesto u svakom drumskom kafiću odavde sve do sunčane Danske. Vozi dalje i ne osvrći se, to ti je moj savet. To ti i mi svi radimo. Kako posao, Robe? Šljakaš? Jesi li stavio gume za vlažan teren? Ha, ha!"
     Produžio je dalje i otišao da nekom za obližnjim stolom ispriča vic o Brit Ekland.
     "Vidiš, niko od te kopiladi ne shvata me ozbiljno", reče Rob MekKena. "Ali", mračno je dodao, nagao se napred i zakolutao očima, "svi znaju da je istina."
     Artur se namrštio.
     "Kao moja žena", prošištao je jedini vlasnik 'MekKeninog prevoza za svako vreme'. "Priča da je sve to besmislica i da dižem galamu i kukam ni zbog čega, ali", dramatično je zastao i sevnuo opasnim pogledom, "uvek unosi veš u kuću kada joj telefoniram da stižem kući!" Mahnuo je kašičicom. "Šta kažeš na to?"
     "Pa..."
     "Imam beležnicu", produžio je. "Imam beležnicu. Dnevnik. Vodim ga petnaest godina. Ima svako svakcijato mesto na kom sam ikada bio. Svaki dan. Beležim i kakvo je bilo vreme. A bilo je neprekidno", zareža on, "grozno. Bio sam po celoj Engleskoj, Škotskoj, Velsu. Po čitavom kontinentu, Italiji, Nemačkoj, tamo-amo do Danske, bio sam u Jugoslaviji. Sve je zabeleženo i ucrtano. Čak i kada sam otišao u posetu mom bratu", dodao je "u Sietl."
     "Pa", reče Artur i podiže se da najzad pođe, "možda bi najbolje bilo kada bi to nekome pokazao."
     "I hoću", reče Rob MekKena.
     To je i učinio.

17.

     Jad. Utučenost. Još jada i utučenosti. Bio mu je potreban nekakav projekat i zato je zadao sebi jedan.
     Pronaći će gde mu se nalazila pećina.
     Na preistorijskoj Zemlji živeo je u pećini, ne u lepoj pećini, u bednoj pećini, ali... Nije bilo nikakvog 'ali'. Bila je to potpuno bedna pećina i on ju je mrzeo. Ali živeo je u njoj četiri godine, što ju je pretvorilo u neku vrstu doma, a čovek voli da vodi računa o svojim domovima. Artur Dent je bio takav čovek i zato je otišao u Ekseter da kupi kompjuter.
     To je bilo ono što mu je stvarno bilo potrebno, razume se: kompjuter. Ali osetio je da mora da ima neku ozbiljnu svrhu na umu pre nego što ode i ispovrti gomilu zelembaća na nešto što bi ljudi inače mogli pogrešno shvatiti kao običnu igračku. I tako je to bila njegova ozbiljna svrha: da odredi tačan položaj pećine na preistorijskoj Zemlji. Objasnio je to čoveku u prodavnici.
     "Zašto?" upita čovek u prodavnici.
     To je bilo ono nezgodno pitanje.
     "U redu, preskočite to", reče čovek u prodavnici. "Kako?"
     "Pa, ja sam se nadao da biste mi vi mogli pomoći u tome."
     Čovek uzdahnu, a ramena mu se obesiše.
     "Imate li dosta iskustva sa kompjuterima?"
     Artur se upita da li da pomene Edija, brodskog kompjutera na 'Zlatnom srcu', koji bi čitav posao završio za sekund, odnosno 'Duboku Misao', ili... ali odlučio je da to ne učini.
     "Ne", rekao je.
     "Biće, izgleda, zabavno popodne", reče čovek u prodavnici, ali to je kazao samo u sebi.
     Ipak, Artur je kupio jedan 'Epl'. Tokom nekoliko dana nabavio je i nešto astronomskog softvera, pa je iscrtavao kretanje zvezda, pravio male, grube dijagrame o tome kako mu se činilo da se seća da su izgledale zvezde na nebu kada bi noću pogledao iz svoje pećine, i na tome je marljivo radio nedeljama, veselo odlažući zaključak do koga je znao da će neodložno doći - naime, da je čitav projekat u potpunosti smešan.
     Grubi crteži po sećanju bili su beskorisni. Nije čak znao ni koliko je prošlo, osim svojevremene grube procene Forda Prefekta da je bilo 'nekoliko miliona godina', a i, naprosto, nije znao potrebnu matematiku.
     Pa ipak, na kraju je razradio metod koji će dati bar neki ishod. Odlučio je da ne obraća pažnju na činjenicu da bi sa tom neverovatnom zbrkom pojednostavljenih postupaka, divljih približnosti i tajanstvenih nagađanja koje je koristio bio srećan da pogodi pravu galaksiju, pa se dao na posao i došao do rezultata.
     Nazvaće ga pravim rezultatom. Ko zna?
     I odista, kako se zgodilo, milijardama nedokučivih igri sudbine, pogodio je baš onaj pravi rezultat, iako on to, razume se, nikada neće saznati. Naprosto je otišao do Londona i kucnuo na odgovarajuća vrata.
     "Oh, mislila sam da ćeš prvo da mi telefoniraš."
     Artur zinu od zaprepašćenja.
     "Možeš da uđeš samo na par minuta", rekla je Fenčerč. "Upravo izlazim."

18.

     Letnji dan u Ajlingtonu pun je turobnog ječanja mašinerije za popravku antikviteta.
     Fenčerč je bila neodložno zauzeta to popodne, tako da je Artur lutao u izmaglici blaženstva i razgledao izloge prodavnica koje su, u Ajlingtonu, jedna krajnje korisna gomila, što će vam rado potvrditi svako kome su redovno potrebne stare stolarske alatke, šlemovi iz Burskog rata, mreže, kancelarijski nameštaj ili, pak, riba.
     Sunce je udaralo u krovne vrtove. Udaralo je arhitekte i vodoinstalatere. Udaralo je advokate i provalnike. Udaralo je pice. Naročito je udaralo agente za ostavštine.
     Udaralo je i Artura dok je ulazio u renoviranu prodavnicu nameštaja.
     "Zanimljiva zgrada", veselo će vlasnik. "Ovde je podrum sa tajnim prolazom koji ga povezuje sa obližnjim pabom. Navodno je sagrađen za princa namesnika, da bi ovaj mogao da pobegne kada zatreba."
     "Hoćete da kažete, u slučaju da ga neko uhvati kako kupuje furnirani nameštaj od jelovine", reče Artur.
     "Ne", odvrati vlasnik, "ne iz tog razloga."
     "Moraćete da me izvinite", reče Artur. "Strašno sam srećan."
     "Shvatam."
     Lutao je kao u magli i zatekao se pred uredima 'Grinpisa'. Prisetio se sadržine svoje fascikle označene sa 'Ovo treba uraditi - hitno!" koju u međuvremenu nije ni dodirnuo. Umarširao je sa veselim osmehom na licu i rekao da je došao da im da malo novca kao pomoć za oslobađanje delfina."
     "Mnogo smešno", rekoše mu, "briši."
     To baš i nije bio odgovor koji je očekivao, i zato je pokušao ponovo. Ovoga puta su se ozbiljno razbesneli na njega, pa je naprosto ostavio nešto novca i ponovo se obreo na suncu.
     Nešto posle šest vratio se do Fenčerčine kuće u uskom prolazu, držeći u ruci bocu šampanjca.
     "Drž' ovo", reče ona, gurnu mu u ruku debeo konopac i nestade unutra kroz velika, bela, drvena vrata sa kojih je na crnoj gvozdenoj šipki visio masivni katanac.
     Kuća je bila mala preuređena staja u malom industrijskom prolazu iza napuštene Kraljevske poljoprivredne dvorane Ajlingtona. Osim velikih štalskih vrata imala je i normalna ulazna vrata od otmeno lakiranih drvenih ploča sa crnim zvekirom u vidu delfina. Jedna čudna stvar u vezi sa tim vratima bio je njihov prag, koji se nalazio na visini od devet stopa, jer su vrata bila postavljena na gornji od dva sprata i verovatno su prvobitno korišćena za dovlačenje sena gladnim konjima.
     Stari čekrk visio je iz zida nad vratima, a uže koje je držao Artur bilo je prebačeno preko njega. Na drugom kraju užeta visilo je violončelo.
     Vrata mu se otvoriše iznad glave.
     "U redu", reče Fenčerč, "povuci uže, umiri violončelo i dodaj mi ga."
     Povukao je uže, umirio violončelo.
     "Ne mogu ponovo da povučem uže", rekao je, "a da ne pustim violončelo."
     Fenčerč se naže.
     "Ja umirujem violončelo", rekla je. "Ti povuci uže."
     Violončelo se izravna sa pragom, lako se njišući, i Fenčerč ga uvuče unutra.
     "Dođi i ti gore", pozvala je.
     Artur podiže kesu sa robom i uđe kroz vrata štale, a u ušima mu je zujalo.
     Donja prostorija, koju je nakratko video već ranije, bila je prilično nesređena i puna starudija. Tu se nalazio stari gvozdeni valjak za glačanje rublja, a u jednom uglu stajala je iznenađujuće velika gomila sudopera. Bila su tu - Artur se na trenutak uplaši kada ih je video - i dečja kolica, ali izgledala su vrlo stara i bez snebivanja ispunjena knjigama.
     Pod je takođe delovao staro: zamazani beton sa zanosnim pukotinama. U stvari, to je bila mera Arturovog raspoloženja dok se peo uz staro, klimavo, drveno stepenište u daljem kraju. Čak mu se i ispucali betonski pod činio gotovo nepodnošljivo senzualan.
     "Moj prijatelj arhitekta stalno mi priča kako bi mogao da napravi divne stvari sa ovim mestom", reče Fenčerč neobaveznim tonom. "Stalno navraća, stoji sav zapanjen i zadivljen i mrmlja o prostoru, objektima, događajima i divnim osobinama svetlosti, a zatim kaže da mu treba olovka, pa ga nema nedeljama. Divne stvari, prema tome, do sada nikako da se dogode."
     U stvari, pomislio je Artur kada se obazro, gornja soba je ionako bila bar umereno divna. Bila je jednostavno ukrašena, opremljena stvarima napravljenim od jastučića i stereo stubom sa zvučnicima koji bi ostavili utisak i na momke što su podigli Stounhendž.
     Bilo je cveća koje je delovalo bledo i slika koje su izgledale zanimljive.
     Pod krovom je bila smeštena neka vrsta galerijske dogradnje u kojoj su se nalazili krevet i kupatilo, u koje bi, objasnila je Fenčerč, mogao da zafrljačiš mačku. "Ali", dodala je, "samo ako je reč o srazmerno strpljivoj mački kojoj ne smeta par gadnih pukotina na lobanji. I tako. Tu si."
     "Da."
     Gledali su se jedan trenutak.
     Taj trenutak postao je nešto duži trenutak, i iznenada je to bio jedan vrlo dug trenutak, tako dug da naprosto nisi znao da kažeš odakle sve to vreme.
     Za Artura, koji je obično težio da se oseća neprijatno kada je predmet pažnje drugih, pa makar bio ostavljen nasamo u pogonu za proizvodnju švajcarskog sira, taj trenutak predstavljao je produženo otkrovenje. Iznenada se osetio kao okovana životinja iz zoološkog vrta koja se budi jednog jutra i otkriva da su joj se vrata kaveza tiho odškrinula i da se savana pruža pred njom, siva i ružičasta pod dalekim suncem koje se rađa, dok se svuda unaokolo bude neki novi zvuci.
     Pitao se kakvi su to novi zvuci, dok je gledao njeno lice koje se otvoreno čudilo i njene oči nasmejane uzajamnim iznenađenjem.
     Nije shvatao da ti to život govori svojim glasom, glasom koji ti daje odgovore na pitanja koja mu neprekidno postavljaš, nije svesno primećivao niti prepoznavao njegove tonove, sve dok mu sada nije rekao nešto što mu nije rekao nikada ranije, a to je bilo 'Da'.
     Fenčerčin pogled najzad se spusti i ona jedva primetno odmahnu glavom.
     "Znam", rekla je. "Moram da upamtim", dodala je, "da si ti od onih ljudi koji ne mogu da zadrže u ruci ni obično parče hartije a da njime ne dobiju na tomboli."
     Okrenula se.
     "Hajde da prošetamo", rekla je brzo. "Do Hajd Parka. Presvući ću se u nešto manje neudobno."
     Sada je bila obučena u tamnu odeću poprilično strogih linija, ne naročito dobro oblikovanu, i nije joj Bog zna kako stajala.
     "Nosim je posebno za svog nastavnika violončela", rekla je. "On je fini, stari momak, ali ponekad mi se čini da ga sve to gudanje previše uzbuđuje. Silazim dole za trenutak."
     Lako je potrčala uz stepenice do galerije i viknula dole: "Stavi bocu u frižider za kasnije."
     Kada je gurnuo bocu šampanjca u vrata frižidera, primetio je da ima pored sebe istovetnu bliznakinju.
     Otišao je do prozora i pogledao kroz njega. Okrenuo se i razgledao njene ploče. Odozgo je čuo šuštanje njene odeće dok pada na pod. Raspravljao je sa sobom o tome kakva je on, zapravo, osoba. Rekao je sebi vrlo čvrsto da će bar u tom trenutku držati pogled čvrsto i uporno prikovan za rubove njenih ploča, čitati nazive, bez ikakvog davanja ocena, brojati te proklete stvari ako mora. Držaće glavu dole.
     U tome je potpuno, sasvim i bedno zakazao.
     Gledala ga je odozgo takvom silinom kao da jedva primećuje da je gleda. Onda je iznenada zavrtela glavom, nabacila na sebe laku letnju haljinu i brzo nestala u kupatilu.
     Izišla je trenutak kasnije, sva nasmešena i sa šeširom za sunce, pa je čudnovatom lakoćom sišla niz stepenice, kao da je reč o nekoj neobičnoj vrsti plesnih pokreta. Videla je da je to primetio i lagano je nakrivila glavu u stranu.
     "Sviđa ti se?" upitla je.
     "Izgledaš božanstveno", odvratio je jednostavno, zbog toga što je to bilo istina.
     "Hmmmm", primetila je, kao da joj, u stvari, nije odgovorio na pitanje.
     Zatvorila je vrata prema spratu, koja su sve vreme bila otvorena, i obazrela se po sobici da vidi da li je sve u valjanom stanju da može neko vreme da ostane samo. Arturov pogled sledio je njen, i dok je on gledao u drugom pravcu, ona izvadi nešto iz ladice i gurnu u platnenu turbu koju je nosila.
     Artur je ponovo pogleda.
     "Spremna?"
     "Jesi li znao?" upitala je sa blago zbunjenim osmehom, "da sa mnom nešto nije u redu?"
     Njena otvorenost zateče Artura nespremnog.
     "Pa", rekao je, "čuo sam neke neodređene..."
     "Pitam se koliko stvarno znaš o meni", rekla je. "Ako si to čuo tamo gde ja mislim da si čuo, onda nije reč o tome. Rasel voli da izmišlja stvari, zato što ne ume da se snađe sa njihovim stvarnim stanjem."
     Trzaj brige prože Artura.
     "Pa šta je onda?" upitao je. "Možeš li da mi kažeš?"
     "Bez brige", rekla je, "nije ništa strašno. Samo neobično. Vrlo, vrlo neobično."
     Dodirnula mu je ruku, a onda se nagla napred i kratko ga poljubila.
     "Baš me zanima", rekla je, "da li ćeš uspeti da otkriješ večeras šta je to."
     Artur se oseti kao da ga je neko lupnuo po onom mestu na kome odjekuje dubokom, talasavom zvonjavom što ju je ispustio njegov sivi akvarijum kada ga je kvrcnuo noktom.

19.

     Forda Prefekta nerviralo je to što stalno mora da se budi uz zvuk paljbe vatrenog oružja.
     Izvukao se iz servisnog tunela koji je prepravio u ležaj za sebe tako što je razmontirao deo najbučnije mašinerije i obložio ga peškirima. Spustio se niz prilazno stepenište i započeo mrgodno lunjanje hodnicima.
     Delovali su klaustrofobično i bili su slabo osvetljeni, a ono malo svetla u njima neprestano je treptalo i žmirkalo dok je energija kuljala ovuda i onuda kroz brod, izazivajući teško drmusanje i hrapave, brundave zvuke. Ali to nije bilo to.
     Zastao je i pribio se uza zid kada je nešto nalik na malu, srebrnu bušilicu proletelo kraj njega niz slabo osvetljen hodnik, ispuštajući ogavan, prodoran zvižduk. Ni to nije bilo to.
     S mukom se provukao kroz pregradna vrata i našao se u većem hodniku, iako i dalje slabo osvetljenom.
     Brod se zatrese. To je radio već poduže vreme, ali ovo je bilo gore. Mali vod robota prođe uz strašno čangrljanje.
     Ali ni to nije to.
     Dim oštrog zadaha dizao se sa jednog kraja hodnika, i zato on pođe u suprotnom smeru.
     Prošao je kraj niza osmatračkih monitora ugrađenih u zid ispod ploča kaljenog, pa ipak gadno izgrebanog pleksija.
     Jedan od njih prikazivao je neku groznu zelenu i ljuskavu reptilsku priliku koja je bulaznila i urlala o pojedinačnom prenosivom glasačkom sistemu. Bilo je teško zaključiti da li je za ili protiv njega, ali su joj osećanja u tom pogledu očigledno bila vrlo jaka. Ford utiša zvuk.
     Ali to nije bilo to.
     Prošao je kraj još jednog monitora. Prikazivao je reklamu za neku vrstu zubne paste zahvaljujući kojoj ćeš se navodno osećati slobodnije. Uz to je išla neka ogavna, bučna muzika, ali ni to nije bilo to.
     Naišao je na još jedan, mnogo veći trodimenzioni ekran koji je gledao na spoljašnjost velikog, srebrnog gzagzijanskog broda.
     Dok je gledao, hiljadu užasno naoružanih robotskih zvezdanih krstarica Zirzla munjevito se obruši iza tamne senke meseca, dok su im se obrisi ocrtavali pred zaslepljujućim diskom zvezde Gzagzis, a brod u istom trenutku iz svih otvora ispusti na njih zlokobni blesak jezivih, neshvatljivih sila.
     To je bilo to.
     Ford iznervirano zavrte glavom i protrlja oči. Zatim opkorači upropašćeno telo jednog mutno srebrnastog robota koji je očigledno nedavno goreo, ali se sada dovoljno ohladio da na njemu može da se sedi.
     Zevnuo je i izvadio iz torbice svoj primerak 'Autostoperskog vodiča kroz Galaksiju'. Aktivirao je ekran i stao da nasumce lista po stavkama nivoa tri i četiri. Tražio je neki delotvoran lek protiv nesanice. Našao je ODMOR i pretpostavio da je to stavka koja mu je potrebna. Našao je ODMOR I OPORAVAK i upravo se spremao da produži, kada mu na um pade bolja zamisao. Digao je pogled prema ekranu monitora. Bitka je svake sekunde divljala sve većom žestinom i buka je bila užasna. Brod je poskakivao, vrištao i tresao se na svaki novi primljeni ili zadati udar neopisive energije.
     Ponovo je spustio pogled na 'Vodič' i prelistao popis najverovatnijih lokacija. Iznenada se nasmejao i ponovo počeo da kopa po torbici.
     Izvukao je mali modul za sabijanje memorije, obrisao sa njega mrvice biskvita i končiće i uključio ga u interfejs na zadnjoj strani 'Vodiča'.
     Kada su sve informacije koje je smatrao bitnim bile sabijene unutar modula, on ga izvadi, lako zabaci na dlanu, gurnu 'Vodič' u torbicu, isceri se i pođe u potragu za memorijskim blokovima brodskog kompjutera.

20.

     "Sunce se leti spušta nisko s večeri, naročito po parkovima", rekao je glas ozbiljno, "ponajpre stoga da učini uočljivijim poskakivanje devojačkih grudi. Ubeđen sam da je to istina."
     Artur i Fenčerč se na to zakikotaše jedno drugom. Na trenutak ga je čvršće stisla.
     "I siguran sam", reče kovrdžavi, tršavi momak, dugačkog, tankog nosa, koji je to izlagao sa klupe kraj Serpentine, "da bi se posle pažljive razrade ovog argumenta došlo do zaključka da on savršenom prirodnošću i logikom sledi iz svega", ubeđivao je on svog tamnokosog sadruga koji je sedeo na klupi pored njega, sav ojađen zbog svojih bubuljica, "o čemu je pričao Darvin. To je sigurno. To je neosporno. I", dodao je, "mnogo mi se dopada."
     Oštro se okrenuo i zažmirkao na Fenčerč kroz naočare. Artur je okrenu u drugom pravcu, osetivši kako se ona trese bez glasa.
     "Sledeći pokušaj", rekla je kada je prestala da se kikoće, "pogađaj."
     "U redu", rekao je, "tvoj lakat. Tvoj levi lakat. Nešto nije u redu s tvojim levim laktom."
     "Opet greška", rekla je, "potpuna greška. Potpuno si na pogrešnom koloseku."
     Letnje sunce tonulo je kroz drveće, kao da je... hajde da ne traćimo reči. Hajd Park je zapanjujući. U njemu je sve zapanjujuće osim smeća ponedeljkom izjutra. Čak su i patke zapanjujuće. Ko god može da prođe kroz Hajd Park u letnje veče i da time ne bude dirnut, verovatno prolazi u ambulantnim kolima sa ćebetom navučenim preko lica.
     To je park u kome ljudi rade čudnije stvari nego po drugim mestima. Artur i Fenčerč naišli su na čoveka u šorcu koji je vežbao gajde pod drvetom. Gajdaš zastade da bi oterao dvoje Amerikanaca koji su dobroćudno pokušali da mu spuste par novčića na kutiju od gajdi.
     "Ne", dreknuo je na njih, "gubite se! Samo vežbam."
     Počeo je odlučno da naduvava gajde, ali čak ni buka koju je to pravilo nije mogla da im pokvari raspoloženje.
     Artur obavi ruke oko njenog struka, a onda ih lagano spusti niže.
     "Ovo bi, izgleda, mogla da bude tvoja guza", rekao je posle izvesnog vremena. "Čini mi se da je sa njom sve u potpunom redu."
     "Da", složila se, "nema ničeg lošeg u vezi sa mojom guzom."
     Počeli su da se ljube, a onda su to činili toliko dugo da je gajdaš konačno otišao da vežba sa druge strane drveta.
     "Ispričaću ti jednu priču", reče Artur.
     "Dobro."
     Našli su parče travnjaka srazmerno slobodno od parova koji su bukvalno ležali jedno drugom na glavi i gledali zapanjujuće patke, kao i nisko sunce koje se iskrilo na vodi ispod zapanjujućih pataka.
     "Priču?" reče Fenčerč i pripi njegovu ruku uz sebe.
     "Koja će ti reći nešto o tome kakve se stvari meni događaju. Živa istina.
     Znaš da ponekad ljudi pričaju priče o nečem što se navodno desilo najboljem prijatelju rođaka njihove žene, a u stvari ih je verovatno neko duž te linije izmislio.
     Pa, stvar liči na jednu od tih priča, osim što se stvarno desila, a ja znam da se stvarno desila, jer je osoba kojoj se stvarno desila niko drugi do ja lično."
     "Kao listić od tombole."
     Artur se nasmeja. "Da. Trebalo je da uhvatim voz", produžio je. "Stigao sam na stanicu..."
     "Jesam li ti pričala", prekinula ga je Fenčerč, "šta se desilo mojim roditeljima na stanici?"
     "Da", reče Artur, "jesi."
     "Samo proveravam."
     Artur baci pogled na sat. "Čini bi se da bi trebalo da razmislimo o tome da se vratimo", rekao je.
     "Pričaj mi priču", reče Fenčerč odlučno. "Stigao si na stanicu."
     "Poranio sam jedno dvadeset minuta. Pogrešio sam vreme polaska voza. Pretpostavljam da je bar podjednako moguće", dodao je posle trenutka razmišljanja, "da je Britanska železnica pogrešila vreme polaska voza. Nije mi to do sada palo na pamet."
     "Produži", nasmejala se Fenčerč.
     "I tako sam kupio novine, da rešavam ukrštene reči, i otišao do bifea da popijem šoljicu kafe."
     "Rešavaš ukrštene reči?"
     "Da."
     "Koje?"
     "Obično u 'Gardijanu'."
     "Meni se čini da previše pametuju. Više mi se dopada 'Tajms'. Jesi li ih rešio?"
     "Šta?"
     "Ukrštene reči u 'Gardijanu'."
     "Nisam dobio priliku ni da ih pogledam", reče Artur, "I dalje pokušavam da kupim kafu."
     "Dobro onda. Kupi kafu."
     "Kupujem je. Isto tako", reče Artur, "kupujem neke kekse."
     "Koje?"
     "'Rič Ti'."
     "Dobar izbor."
     "Meni se dopadaju. Natovaren svim tim stvarima, odlazim i sedam za sto. I nemoj da me pitaš kakav je sto bio jer je od tada već prošlo izvesno vreme pa ne mogu da se setim. Verovatno je bio okrugao."
     "U redu."
     "Onda da ti opišem okolnosti. Ja sedim za stolom. Sa moje leve strane, novine. Sa moje desne strane, šoljica kafe. Nasred stola, kutija keksa."
     "Vidim ih savršeno."
     "Ali ne vidiš", reče Artur, "zbog toga što ga do sada nisam pomenuo, tipa koji već sedi za stolom. Sedi tamo nasuprot meni."
     "Kako izgleda?"
     "Savršeno obično. Aktovka. Poslovno odelo. Nije delovao", reče Artur, "kao da bi uradio išta čudno."
     "Ah. Znam tu vrstu. Šta je uradio?"
     "Uradio je ovo. Nagao se preko stola, podigao kutiju keksa, rascepio je, izvadio jedan keks i..."
     "Šta?"
     "Pojeo ga."
     "Šta?"
     "On ga je pojeo."
     Fenčerč ga je zaprepašćeno gledala. "Šta si, za ime sveta, ti na to učinio?"
     "Pa, u datim okolnostima učinio sam ono što bi učinio svaki Englez crvene krvi. Osetio sam poriv", reče Artur, "da to prenebregnem."
     "Šta? Zašto?"
     "Pa, to nije jedna od onih situacija za koje nas uče, zar ne? Pretražio sam svoju dušu i otkrio da u čitavom mom obrazovanju, iskustvu, čak ni u iskonskim nagonima, nema ničega što bi mi reklo kako da reagujem kada mi neko naprosto, hladno, sedeći ispred mene, ukrade jedan keks."
     "Pa, mogao si..." Fenčerč razmisli o tome. "Moram da priznam da ni ja nisam sigurna šta bih uradila. I šta se desilo?"
     "Besno sam gledao ukrštenicu", reče Artur. "Nisam mogao da rešim ni reč, uzeo sam gutljaj kafe, bila je previše vruća da se pije, tako da tu ništa nisam mogao da učinim. Uzdržavao sam se. Uzeo sam i ja jedan keks, upinjući se svom silom da ne primetim", dodao je, "da se kutija već otvorila na tajanstven način..."
     "Ali ti se odupireš, najtežim putem."
     "Na svoj način, da. Pojeo sam keks. Pojeo sam ga vrlo odlučno i primetno, tako da on ne bi ni najmanje posumnjao šta to, zapravo, radim. Ja kada pojedem keks", reče Artur, "taj je stvarno pojeden."
     "A šta je on uradio?"
     "Uzeo je još jedan. Časna reč", ubeđivao ju je Artur. "Tačno se to desilo. Uzeo je još jedan keks i pojeo ga. Jasno kao dan. Sigurno kao što mi sad sedimo ovde na travi."
     Fenčerč se nelagodno promeškolji.
     "A problem je bio u tome", reče Artur, "pošto mu nisam rekao prvi put, nekako mi je bilo još teže da to pomenem u sledećem navratu. Šta da kažem. 'Izvinite... Ne mogu da ne primetim, ovaj...' Ne vredi. Ne, pravio sam se da ga ne vidim, ako ništa drugo, još oštrije nego prvi put."
     "Moj čovek..."
     "Pogledao sam ukrštenicu, ponovo, i dalje nisam mogao ni makac, a time sam pokazao nešto od onog duha koji je ispoljio Henrih V na dan svetog Krispina..."
     "Šta?"
     "Ponovo sam ušao u boj. Uzeo sam", reče Artur, "još jedan biskvit. I na trenutak oči su nam se srele."
     "Ovako?"
     "Da, ovaj, ne, ne baš tako. Ali su se srele. Samo na trenutak. I obojica smo skrenuli pogled. Ali ja ti tvrdim", reče Artur, "da se u vazduhu osećao elektricitet. Da je nad stolom malo po malo rastao pritisak. Otprilike u tom trenutku."
     "Mogu da zamislim."
     "Tako smo dokusurili čitavu kutiju. On, ja, on, ja..."
     "Čitavu kutiju?"
     "Pa bilo je samo osam komada, ali je izgledalo kao da u toj tački preživljavamo čitav jedan život keksa. Gladijatori teško da su imali gore trenutke."
     "Gladijatori", reče Fenčerč, "bi to morali da rade po suncu. Fizički napornije."
     "To mu dođe to. Elem, kada je najzad prazna kutija ležala mrtva između nas, čovek je najzad ustao, učinivši najgore što je mogao, pa je otišao. Ispustio sam uzdah olakšanja, razume se. Dogodilo se da je moj voz najavljen trenutak ili dva kasnije, pa sam dovršio kafu, ustao, podigao novine, a pod novinama..."
     "Da?"
     "Bili su moji keksi."
     "Šta?" upita Fenčerč. "Šta?"
     "Istina."
     "Ne!" Izgubila je dah i počela da se valja po travi od smeha.
     Ponovo je sela.
     "Ti si potpuno šaškast", viknula je, "gotovo sasvim i u potpunosti lucnuta osoba."
     Gurnula ga je na leđa, otkotrljala se preko njega, poljubila ga i ponovo se skotrljala. Iznenadio se koliko je laka.
     "A sad ti meni ispričaj priču."
     "Učinilo mi se", rekla je ponovo niskim, šaptavim glasom, "da ti je strašno stalo da se vratiš."
     "Bez žurbe", rekao je živahno, "hoću da ti meni ispričaš priču."
     Zagledala se preko jezera i zamislila.
     "Dobro", rekla je, "vrlo je kratka. I nije smešna kao tvoja, ali... svejedno."
     Spustila je pogled. Artur je mogao da oseti da je to jedan od onih trenutaka. Vazduh kao da se zaustavio oko njih i čekao. Artur požele da se vazduh malo skloni i gleda svoja posla.
     "Kada sam bila mala", rekla je. "Ta vrsta priča uvek tako počinje, jel'da, 'kada sam bila mala...' Svejedno. Ovo je tačka u kojoj devojka iznenada kaže 'kada sam bila mala' i počne da se rasterećuje. Stigli smo do te tačke. Kada sam bila mala imala sam sliku koja je visila nad uzglavljem mog kreveta... Kako ti se čini do sada?"
     "Dopada mi se. Dobro se razvija. Rano i na prirodan način uvodiš zanimanje za krevet. Verovatno bismo mogli malo da je razradimo tom slikom."
     "Bila je to jedna od onih slika koju bi deca trebalo da vole", rekla je, "ali ona to ne čine. Puna dražesnih životinjica koje čine dražesne stvarčice, znaš?"
     "Znam. I mene su progonili takvima. Zečići u jelečićima."
     "Tačno tako. Ti zečići su se, u stvari, nalazili na splavu, kao i probrani pacovi i sove. Možda je čak bio i jedan irvas."
     "Na splavu."
     "Na splavu. I jedan dečak je sedeo na splavu."
     "Među zekama u jelečićima, sovama i irvasom."
     "Tačno tamo. Dečak vesele, ciganske, razbarušene prirode."
     "Uf."
     "Ta me je slika brinula, moram da kažem. Pred splavom je plivala jedna vidra i ja sam ležala noću budna i brinula se zbog te vidre što mora da vuče splav sa svim tim bednim životinjama na njemu, koje čak ne bi trebalo ni da se nalaze na splavu, a vidra je imala tako tanak rep da to vuče, pa sam mislila da mora da je boli što mora sve vreme da vuče. To me je brinulo. Ne strašno, već samo neodređeno, ali sve vreme.
     A onda, jednog dana - a upamti da sam tu sliku gledala iz noći u noć godinama - iznenada sam primetila da splav ima jedro. Nisam ga uopšte videla do tada. Sa vidrom je sve bilo u redu, ona je samo plivala uz njih."
     Slegla je ramenima.
     "Dobra priča?" upitala je.
     "Slabo se završava", reče Artur, "ostavlja publiku da viče: 'Da, ali šta s tim?' Fina je sve dotle, ali treba joj onaj konačni obrt pre naplate karata."
     Fenčerč se nasmejala i obgrlila noge.
     "Bilo je to tako iznenadno otkrovenje, godine gotovo neprimećene brige naprosto su otpale, kao skidanje teških tegova, kao kada se crno-belo pretvori u kolor, kao suv prut kad se najednom zalije. Iznenadni pomak perspektive koji kaže: 'Odloži svoje brige, svet je dobro i savršeno mesto. Sve je, u stvari, vrlo lako.' Verovatno ćeš pomisliti da tako pričam zbog toga što nameravam da kažem da se tako osećam ovog popodneva ili nešto tome slično, zar ne?"
     "Pa, ja..." reče Artur, iznenada uzdrmanog samopouzdanja.
     "Pa, to je u redu", rekla je. "I jeste tako. Baš se tako osećam sve vreme. Ali, vidiš, to sam osetila i ranije, čak i jače. Neverovatno jače. Bojim se da sam jedna od osoba", rekla je zagledana u daljinu, "podložnih iznenadnim, zapanjujućim otkrovenjima."
     Artur oseti da je izgubio čvrsto tle pod nogama; jedva da je mogao da govori i osetio je zato da je trenutno mudrije da to ni ne pokušava.
     "Bilo je to vrlo čudno", kazala je, baš kao što je neki od egipatskih progonitelja mogao reći da je ponašanje Crvenog mora bilo malčice neobično kada je Mojsije mahnuo štapom.
     "Vrlo čudno", ponovila je, "jer danima ranije najčudnije osećanje se gradilo u meni, kao da ću da se porodim. Ne, u stvari nije bilo tako, više je bilo kao da se povezujem u nešto, deo po deo. Ne, čak ni tako; bilo je kao da će sve na Zemlji, kroz mene, da..."
     "Da li ti", reče Artur blago, "broj četrdeset dva išta znači?"
     "Šta? Ne, o čemu ti to pričaš?" uskliknula je Fenčerč.
     "Samo trenutna misao", promrmlja Artur.
     "Arture, časna reč, vrlo mi je stalo do ovoga, ovo je ozbiljno."
     "Bio sam savršeno ozbiljan", reče Artur. "Samo nikako nisam siguran u Vaseljenu."
     "Šta hoćeš time da kažeš?"
     "Ispričaj mi ostatak", rekao je. "Ne brini ako zvuči čudno. Veruj mi, govoriš nekome ko je video mnogo toga", dodao je, "što je čudno. I ne zavitlavam se kada to kažem."
     Klimnula je i izgledalo je da mu veruje. Iznenada mu je dograbila ruku.
     "Bilo je tako jednostavno", rekla je, "tako divno i neobično jednostavno, kada je došlo."
     "Šta to?" upitao je Artur tiho.
     "Arture, vidiš", rekla je, "to više ne znam. A gubitak je nepodnošljiv. Kad pokušavam da se prisetim, sve postane skakutavo i nesigurno, a ako se previše trudim, stignem najdalje do šoljice sa čajem i samo se obeznanim."
     "Šta?"
     "Pa, kao u tvojoj priči", rekla je, "najbolji deo dogodio se u kafiću. Sedela sam tamo sa šoljicom čaja. Bilo je to posle tih dana nadolaženja, tog osećaja povezanosti sa nečim. Mislim da mi se blago vrtelo u glavi. A na gradilištu zgrade preko puta kafića izvodili su se neki radovi, ja sam gledala kroz prozor preko ruba šoljice, a to sam uvek smatrala najboljim načinom da gledam druge kako rade. I iznenada, iskrsnula mi je u umu - ta poruka, odnekud. I bila je tako jednostavna. Tako je dala smisao svemu. Uspravila sam se u stolici i pomislila: 'Oh. Oh, pa onda je to u redu.' Bila sam toliko zapanjena da sam zamalo ispustila šoljicu - zapravo, mislim da je i jesam ispustila. Da", dodala je zamišljeno, "sigurna sam da jesam. Koliko smisla ima u svemu ovome što govorim?"
     "Bilo je sjajno dok nije došlo do šoljice."
     Zavrtela je glavom, pa je ponovo zavrtela, kao da pokušava da je razbistri, a to je, zapravo, i pokušavala.
     "Pa, to je to", rekla je. "Sjajno do dela o šoljici. To je bila tačka u kojoj mi se bukvalno učinilo da se svet rasprsnuo."
     "Šta...?"
     "Znam da zvuči šašavo i da svi kažu da su to bile halucinacije, ali ako su to bile halucinacije, onda sam ja imala halucinacije na velikom 3D ekranu, sa šesnaestokanalnim Dolbi-stereom, i verovatno bi trebalo da unajmljujem sebe ljudima kojima su filmovi o ajkulama dosadni. Bilo je to kao da mi je tle doslovce istrgnuto pod nogama i... i..."
     Lako je potapšala travu, kao da želi da se uveri da je tu, a onda je, izgleda, promenila mišljenje o onome šta će da kaže.
     "I probudila sam se u bolnici. Pretpostavljam da sam od tada stalno ni na nebu ni na zemlji. I to je razlog mog nagonskog nervoznog reagovanja", rekla je, "prema iznenadnim zapanjujućim otkrovenjima u pogledu toga kako će sve biti u redu." Pogledala ga je.
     Artur je jednostavno prestao da se brine zbog čudnih nepravilnosti koje su okruživale njegov povratak na matični svet, ili, tačnije, smestio ih je u onaj deo svoga uma obeležen sa 'Ovo treba uraditi - hitno'. "Evo sveta", rekao je sebi. "Evo sveta, kakav god razlog bio za to, i ovde će ostati. Sa mnom na njemu." Ali sada mu se činilo da se talasa oko njega, kao one noći u kolima dok mu je Fenčerčin brat pričao luckaste priče o agentu CIA-e u rezervoaru. Francuska ambasada se zatalasala. Drveće se zatalasalo. Jezero se zatalasalo, ali to je bilo savršeno prirodno i bez ikakvog razloga za strah, jer je na njega upravo sletela jedna siva guska. Guske su se divno, opušteno zabavljale i nisu imale velikih odgovora na koje su želele da saznaju pitanja.
     "Svejedno", reče Fenčerč, naglo, blistavo i sa osmehom koji je zračio iz širom otvorenih očiju, "nešto nije u redu sa delom mene, a ti moraš da otkriješ šta je to. Idemo kući."
     Artur zavrte glavom.
     "Šta je bilo?" upitala je.
     Artur je zavrteo glavom ne da bi izrazio neslaganje sa njenim predlogom, koji je smatrao izvrsnim, jednim od najboljih predloga na svetu, već zato što je na trenutak pokušao da se oslobodi neugodnog osećaja da će Vaseljena, baš kad on to najmanje očekuje, iznenada da skoči iza vrata i da vikne 'Buu!'
     "Samo pokušavam da sve to raščistim u svojoj glavi", odvratio je Artur. "Kažeš da si osetila kao da se Zemlja... rasprsla..."
     "Da. Više nego osetila."
     "A svi ostali kažu", rekao je uz oklevanje, "da su to halucinacije?"
     "Da, ali Arture, to je smejurija. Ljudi misle da kad kažeš 'halucinacije' to objašnjava sve šta god želiš da objasniš, a ono što ne umeš da objasniš ima jednostavno da ode. To je samo reč, ništa ne objašnjava. Ne objašnjava zbog čega su delfini nestali."
     "Ne", reče Artur. "Ne", dodao je zamišljeno. "Ne", rekao je još zamišljenije. "Šta?" upitao je najzad.
     "Ne objašnjava zašto su nestali delfini."
     "Ne", reče Artur, "razumeo sam. Na kakve delfine si mislila?"
     "Kako to misliš, na kakve delfine? Govorim o onome kada su svi delfini nestali."
     Spustila je ruku na koleno, tako da je shvatio da ono golicanje koje mu ide gore-dole po kičmi ne predstavlja njeno nežno milovanje njegovih leđa, već da mora biti jedno od onih gadnih, puzavih osećaja koja je tako često imao priliku da iskusi kada su ljudi pokušavali da mu objasne stvari.
     "Delfini?"
     "Da."
     "Svi delfini", reče Artur, "nestali?"
     "Da."
     "Delfini? Kažeš da su svi delfini nestali? Da li to", reče Artur, nastojeći da potpuno raščisti stvar, "pokušavaš da kažeš?"
     "Arture, pa gde si bio, pobogu? Svi delfini su nestali istog dana kada sam..."
     Netremice je gledala u njegove zapanjene oči.
     "Šta?"
     "Nema delfina. Svi su otišli. Nestali."
     Proučavala mu je lice.
     "Zar stvarno nisi to znao?"
     Iz njegovog zapanjenog izraza bilo je očigledno da nije.
     "Kuda su otišli?" pitao je.
     "Niko ne zna. To je značenje reči nestati." Zastala je. "Pa, ima jedan čovek koji kaže da zna šta je bilo, ali svi kažu da živi u Kaliforniji", rekla je, "i da je lud. Pomišljala sam da odem da ga vidim, zbog toga što mi se čini da mi je on jedina veza sa onim što mi se dogodilo."
     Slegla je ramenima, a onda ga je dugo i ćutke gledala. Spustila mu je ruku na obraz.
     "Stvarno bih volela da znam gde si bio", rekla je. "Mislim da se tada i tebi dogodilo nešto strašno. I zbog toga smo prepoznali jedno drugo."
     Obazrela se po parku, koji je sada bio pod okriljem sumraka.
     "Pa", rekla je, "sada imaš nekoga kome možeš sve da ispričaš."
     Artur lagano ispusti iz sebe čitavu jednu dugu godinu uzdaha.
     "To je", rekao je, "vrlo dugačka priča."
     Fenčerč se naže preko njega i privuče svoju platnenu torbu.
     "Ima li to neke veze s ovim?" upitla je. Stvar koju je izvukla iz torbe bila je ulubljena i pohabana kao da je bacana u neku preistorijsku reku, pržena pod suncem koje blista tako crvenim sjajem nad pustinjama Kakrafuna, napola zatrpana krupnim peskom koji okružuje mirišljave, parom prekrivene okeane Santraginusa V, smrznuta na glečerima meseca Džaglan Bete, kao da se na njoj sedelo, kao da je šutirana po svemirskim brodovima, udarana i uopšte zlostavljana, a pošto su njeni tvorci pretpostavljali da bi joj se mogle dešavati upravo takve stvari, promišljeno su je zatvorili u tvrdi plastični omot i na njemu napisali, krupnim, prijateljskim slovima, dve reči: 'Bez panike'.
     "Odakle ti to?" upita zapanjeno Artur i uze joj je.
     "Ah", rekla je. "I mislila sam da je tvoje. U Raselovim kolima one noći. Ispala ti je. Jesi li bio na mnogo tih mesta?"
     Artur izvadi 'Autostoperski vodič kroz Galaksiju' iz omota. Podsećao je na mali, tanki, savitljivi portabl-kompjuter. Kucnuo je dva tastera i ekran je zablistao tekstom.
     "Na nekoliko", rekao je.
     "Možemo li tamo?"
     "Šta? Ne", odvratio je Artur naglo, a zatim omekšao, ali onako oprezno omekšao. "Želiš li to?" upitao je, u nadi da je odgovor odričan. Posredi je bio čin njegove ogromne velikodušnosti što nije rekao: 'Ne želiš da pođeš tamo, zar ne?' kako je trebalo.
     "Da", rekla je. "Htela bih da znam kako je glasila poruka koju sam izgubila i odakle je došla. Zato što ne verujem", dodala je, ustavši i obazrevši se po sve većoj tmini parka, "da potiče odavde.
     Nisam čak sigurna", dodala je još, obuhvativši rukom Arturov struk, "da znam gde je to ovde."

21.

     'Autostoperski vodič kroz Galaksiju' je, kao što je ranije često i sasvim ispravno isticano, jedna poprilično zapanjujuća stvarčica. U suštini, kao što mu samo ime nagoveštava, to je pre svega knjiga-vodič. Problem je - ili, tačnije, jedan od problema, jer ima ih mnogo, pri čemu njihov dobar deo neprekidno zagušuje građanske, privredne i kriminalne sudove po svim oblastima Galaksije, a naročito, tamo gde je to moguće, one podmitljivije - u sledećem:
     Prethodna rečenica ipak ima nekog smisla. Nije problem u tome.
     U ovome je:
     Promena.
     Ponovo pročitajte i shvatićete.
     Galaksija je mesto koje se brzo menja. Zaista, ima toliko mnogo stvari čiji se svaki delić neprekidno kreće, neprekidno menja. Prava mala noćna mora, mogli biste da pomislite, za obzirnog i savesnog urednika koji se uporno trudi da drži taj ogromni, podrobni i složeni elektronski tom ukorak sa svim promenljivim okolnostima i uslovima koje Galaksija izbacuje svakog minuta svakog sata svakog dana - i pogrešili biste. Pogrešili biste u tome što ne shvatate da taj urednik, kao i svi urednici koje je 'Vodič' ikada imao, nema blage veze sa značenjem reči 'skrupulozan', 'savestan' i 'pošten', a svoje noćne more uzima na slamčicu.
     Stavke se obnavljaju ili ne preko sub-eta mreže u zavisnosti od toga da li su zgodne za čitanje.
     Uzmite, na primer, slučaj Brekinde na Fotu Avalarskom, koju mitovi, predanja i bezvezno dosadne 3D mini-serije veličaju kao dom veličanstvenih i čarobnih vatrenih zmajeva Fulornisa.
     U drevna vremena, pre uspona Južnog Bragadoksa, dok je Fragilis pevao, a Saksakvina Kveneluška treperila, kada je vazduh bio sladak, a noći mirišljave, dok su svi nekako uspevali da budu devičanski, ili se bar tako tvrdilo (iako nije jasno kako se, za ime sveta, moglo pomisliti da će iko makar izdaleka da poveruje u tako besmislenu tvrdnju o svom tom slatkom vazduhu, mirišljavim noćima i o čemu sve ne), nije bilo moguće hitnuti ciglu na Brekindu Fota Avalarskog, a da ne pogodiš bar pet-šest fulornijskih vatrenih zmajeva.
     Druga je stvar da li bi ti se to mnogo dopalo.
     Nije da Vatreni zmajevi nisu u suštini bili miroljubiva vrsta, jer jesu. Obožavali su to razornom snagom, a čitavo to obožavanje stvari razornom snagom često je bilo samo za sebe problem: svako ubija ono što voli, a naročito ako je taj neko fulornijski vatreni zmaj sa dahom poput plamenog mlaza rakete-nosača i zubima nalik na ogradu parka. Drugi problem je bio u tome da su, jednom kada već navale na to, nastavljali i uništavali i one koje vole i drugi ljudi. Dodajte na to određeni broj ludaka koji su se tuda šetali i nabacivali ciglama, pa ćete završiti tako što će zmajevi na Brekindi Fota Avalarskog ozbiljno povređivati gomile ljudi.
     Ali da li je te ljude bilo briga? Nije.
     Fulornijski vatreni zmajevi bili su obožavani širom zemalja Brekinde Fota Avalarskog zbog svoje divlje lepote, plemenitosti i navike da grizu ljude koji ih ne obožavaju.
     Zašto je bilo tako?
     Odgovor je jednostavan:
     Seks.
     Postoji nešto, iz nekog neobjašnjivog razloga, gotovo nepodnošljivo seksi u tome kad ti nad glavom preko neba punog mesečine nisko lete ogromni čarobni zmajevi koji bljuju vatru, i to u noćima ionako već opasno slatkim i mirišljavim.
     Zbog čega je tako, romantikom zahvaćeni ljudi sa Brekinde Fota Avalarskog ne bi mogli da vam kažu, a ionako ne bi zastali da rasprave stvar jednom kada dejstvo otpočne, jer čim se jato od pet-šest fulornijskih vatrenih zmajeva svilastih krila i kožastih tela pojavi na večernjem obzorju, pola stanovnika Brekinde odjuri u šume sa drugom polovinom, da bi tamo zajedno proveli noć bez daha i pojavili se sa prvim zracima sunca svi nasmejani i srećni, i dalje tvrdeći, zaljubljenim glasom, da su devičanski, mada poprilično zajapureno i oznojeno devičanski.
     Feromoni, govorili su neki istraživači.
     Zvučni talasi, tvrdili su drugi.
     Mesto je uvek bilo krcato istraživačima koji su pokušavali da prodru do suštine, pri čemu im je za to bilo potrebno strašno mnogo vremena.
     Nije čudo da je 'Vodičev' grafički zavodljiv opis opšteg stanja stvari na toj planeti ostao zapanjujuće popularan među autostoperima koji su dozvoljavali da ih zavede, pa tako jednostavno nikada nije obrisan i zato je namernicima iz kasnijih dana ostalo da sami otkrivaju da današnja Brekinda u gradu-državi Avalaru ne pruža ništa osim betona, auto-puteva i zmajburger-barova.

22.

     Noć u Ajlingtonu bila je slatka i mirisava.
     Razume se, nije bilo fulornijskih vatrenih zmajeva na ulici, ali da je neki navratio kojim slučajem, mogao je slobodno da svrati preko puta na picu, jer nije bio potreban.
     A da je iskrsla vanredna potreba za njim, dok je ovaj još nasred svoje američke vruće sa ekstra sardelama, uvek je mogao da pošalje poruku da stave Dajr Strejtse na stereo, jer je sada poznato da ovi imaju gotovo isto dejstvo.
     "Ne", rekla je Fenčerč, "ne još."
     Artur stavi Dajr Strejtse na stereo. Fenčerč je odškrinula gornja vrata da bi pustila unutra još malo slatkog, mirišljavog, noćnog vazduha. Oboje su sedeli na nekim dekoracijama napravljenim od jastuka, vrlo blizu otvorenoj boci šampanjca.
     "Ne", reče Fenčerč, "ne dok ne pronađeš šta nije u redu sa mnom, koji deo. Ali pretpostavljam", dodala je, vrlo, vrlo, vrlo tiho, "da možemo početi i sa mestom na kome ti se sada nalazi ruka."
     Artur reče: "Kuda da idem?"
     "Dole", reče Fenčerč, "za sada."
     Pokrenuo je ruku.
     "Dole se", rekla je, "u stvari, nalazi u suprotnom smeru."
     "Oh, da."
     Mark Nofler ima neobičnu sposobnost da natera svoj šektar stratokaster da podvriskuje i peva kao anđeli subotom uveče, iscrpljeni što su bili dobri čitave nedelje i željni jednog dobrog piva - što nije baš, strogo govoreći, bitno u ovoj tački, pošto ploča još nije došla na to mesto, ali kada se to desi, odigravaće se premnogo drugih stvari, a osim toga letopisac ne namerava da sedi ovde sa beležnicom i svećom i zato je nekako izgledalo najpriličnije pomenuti to sada, dok se stvari još odvijaju lagano.
     "I tako dolazimo", reče Artur, "do tvog kolena. Nešto je užasno i tragično neispravno sa tvojim levim kolenom."
     "Moje levo koleno", reče Fenčerč, "potpuno je u redu."
     "Boga mi, stvarno."
     "A jesi li znao da..."
     "Šta?"
     "Hm, u redu je, to ti mogu reći. Ne, samo nastavi."
     "Znači, mora da je nešto vezano sa tvojim stopalima."
     Nasmešila se u slabašnom svetlu i promeškoljila ramenima uz jastuke. Na Skornšelusu Beti postoji društvo madraca koji aktivno uživaju kada se neko meškolji uz njih, naročito kada je to spontano zbog neritmičnog načina na koji se ramena pokreću, tako da je prava šteta što tog časa nisu bili tu. Ali nisu bili i šta se tu može.
     Artur joj je držao levo stopalo u krilu i pažljivo ga pregledao. Sve one raznorazne stvari vezane s načinom na koji joj je haljina spadala sa nogu otežavale su mu naročito jasno razmišljanje u tom trenutku.
     "Moram priznati", rekao je, "da pojma nemam šta tražim."
     "Znaćeš kad pronađeš", rekla je, "stvarno." U njenom glasu javio se prizvuk zadirkivanja. "Nije ta noga."
     Osećajući se sve više zbunjeno, Artur joj spusti levu nogu na pod i okrenu se da bi mogao da uzme desnu. Ona se naže, zagrli ga i poljubi, zato što je ploča došla do onog dela kod koga, ako znate tu ploču, nije bilo nikako moguće postupiti drugačije.
     Onda mu je pružila desnu nogu.
     Pogladio ju je, prešao joj prstima preko zgloba, ispod prstiju, duž unutrašnje strane stopala i nije mogao da nađe ništa što nije u redu.
     Posmatrala ga je, dobro se zabavljajući, a onda se nasmejala i zavrtela glavom.
     "Ne, nemoj da prestaješ", rekla je, "ali više nije ta."
     Artur prestade i namršti se na njenu levu nogu na podu.
     "Nemoj da prestaješ."
     Pogladio joj je desno stopalo, prešao prstima oko zgloba, ispod prstiju, sa unutrašnje strane i rekao: "Hoćeš da kažeš da to ima veze s time koju nogu držim...?"
     Ponovo je slegla ramenima na način koji bi uneo toliko radosti u život sirotog madraca sa Skornšelusa Bete.
     Namrštio se.
     "Podigni me", rekla je tiho.
     Spustio joj je desno stopalo na pod i ustao. Isto je učinila i ona. Uzeo ju je u naručje i ponovo su se poljubili. To je trajalo izvesno vreme, a onda je ona rekla: "Sada me ponovo spusti."
     I dalje zbunjen, učinio je tako.
     "Dakle?"
     Gledala ga je gotovo izazivački.
     "Šta, onda, nije u redu sa mojim stopalima?"
     Artur i dalje nije shvatao. Seo je na pod, a onda se spustio na kolena da bi joj pogledao stopala tamo gde jesu, u njihovom normalnom položaju. I dok je gledao izbliza, primetio je nešto čudno. Spustio je glavu do zemlje i provirio. Nastala je duga stanka. Teško je seo nazad.
     "Da", rekao je, "vidim šta nije u redu sa tvojim stopalima. Ne dotiču zemlju."
     "I onda... šta misliš...?"
     Artur brzo podiže pogled i ugleda duboko iščekivanje od koga su joj oči iznenada bile gotovo crne. Ugrizla se za usnu i zatresla.
     "Šta...?" zamucala je. "Jesi li...?" Protresla je kosu ispred očiju koje su se punile tamnim suzama punim straha.
     Brzo je ustao, zagrlio je i jednom poljubio.
     "Možda umeš da uradiš isto što i ja", rekao je i iskoračio pravo kroz vrata na spratu.
     Ploča je upravo došla do dobrog dela.

23.

     Bitka je besnela oko zvezde Gzagzis. Uništavajuće sile koje je razvijao ogromni gzagzijanski brod sada su drobile i raznosile u atome stotine silnih, užasno naoružanih brodova Zirzla.
     Nestao je i deo meseca, raznesen istim usijanim energetskim oružjem koje je uništavalo i samo tkivo prostora dok je prolazilo njime.
     Preostali brodovi Zirzla, koliko god bili naoružani, sada su bili beznadežno nadjačani razornom moći gzagzijanskog broda i bežali su u zaklon meseca koji se sve brže raspadao, kada je gzagzijanski brod, koji se dao u vrtoglavu poteru za njima, iznenada obznanio da mu treba odmor i napustio bojno polje.
     Na trenutak, sve se pretvorilo u dvostruko veći strah i zaprepašćenje, ali brod je nestao.
     Sa zapanjujućim silama za svojim komandama jezdio je prostranim oblastima iracionalno oblikovanog prostora, hitro, s lakoćom i pre svega tiho.
     Duboko na svom masnom, smrdljivom ležaju, koji je napravio od servisnog tunela, Ford Prefekt je spavao među svojim peškirima i sanjao stara boravišta. U jednom trenutku sanjao je Njujork.
     U snu je šetao kasno noću Ist Sajdom, pored reke koja je sada postala toliko ekstravagantno zagađena da su iz nje spontano izlazili novi oblici života i zahtevali blagostanje i glasačka prava.
     Jedan od njih sada je plivao pokraj njega i mahao mu. Ford mu uzvrati mahanjem.
     Stvor šljapnu na obalu i uspe se uz nju.
     "Ćao", rekao je, "upravo sam stvoren. U svim pogledima predstavljam novinu u Vaseljeni. Možeš li mi nešto reći?"
     "Puh", odvratio je Ford, malo zbunjeno, "mogao bih možda da ti kažem gde su neki barovi."
     "A šta je sa ljubavlju i srećom? Osećam duboku potrebu za takvim stvarima", reče on, mašući pipcima. "Imaš li tu neki savet?"
     "Možeš dobiti ponešto od toga", rekao je Ford, "na Sedmoj aveniji."
     "Nagonski osećam", rekao je stvor, napetim glasom, "da treba da budem lep. A jesam li?"
     "Prilično si otvoren, je li?"
     "Nema svrhe okolišati. Jesam li?"
     Sada je sa stvora curilo na sve strane, žmićkao je i podrhtavao. Obližnji vinopija poče da se zanima za to.
     "Za mene?" upita Ford. "Ne. Ali, čuj", dodao je posle jednog trenutka, "ljudi su većinom neiskreni, znaš. Zar tamo dole nema takvih kao što si ti?"
     "Pojma nemam", reče stvorenje. "Kao što rekoh, tek sam stigao. Život je za mene potpuno nepoznat. Na šta on, u stvari, liči?"
     To je bilo nešto na šta je Ford mogao da odgovori sa autoritetom.
     "Život ti je", reče on, "kao grejpfrut."
     "Ovaj, a kako to?"
     "Pa, spolja je žuto-narandžast i ima rupice, a iznutra je sočan i mek. Ima i koštice. Oh, a neki ljudi pojedu pola za doručak."
     "Mogu li da popričam sa još nekim?"
     "Pretpostavljam", reče Ford. "Obrati se policajcu."
     Duboko na svom ležaju, Ford Prefekt se promeškolji i okrete na drugu stranu. To nije bio njegov najomiljeniji tip sna, zato što se u njemu nije pojavila Ekscentrika Galumbita, trosisa kurva sa Erotikona VI, koja je bila čest gost u njegovim snovima. Ali bar je to bio san. Bar je spavao.

24.

     Srećom je u uličici vukla snažna struja nagore, jer Artur već duže nije radio takve stvari, ili bar ne namerno, a reč je o tome da to baš nikako ne smete da pokušavate namerno.
     Oštro je poleteo naniže, zamalo zadobivši gadan lom vilice na pragu, preturio se u vazduhu, tako naglo zapanjen neopisivo glupom stvari koju je upravo učinio da je potpuno zaboravio da udari u tle, pa nije ni udario.
     Fini trik, pomislio je, samo ako znaš da ga izvedeš.
     Tlo mu je preteći visilo nad glavom.
     Nastojao je da ne razmišlja o tlu, o tome kako je neobično veliko i koliko bi ga povredilo kada bi odlučilo da prestane da visi nad njim i iznenada palo na njega. Pokušao je, umesto toga, da misli na prijatne stvari vezane za lemure, što je bilo baš ono pravo, jer trenutno nije mogao tačno da se seti šta je to lemur, da li je to jedna od onih stvari što nailaze u ogromnim, veličanstvenim čoporima preko ravnica ili čega ono već beše, ili je to pak neka divlja živuljka, tako da je bilo baš zeznuto misliti o njima lepe stvari, a da ne razviješ ono gnusno osećanje dobre volje prema svim stvarima i sve to dobro zaposlilo mu je um dok je telo pokušavalo da mu se prilagodi činjenici da ne dodiruje ništa.
     Celofanski omot sa oznakom čokolade 'Mars' proleprša uličicom.
     Posle nečega što je ličilo na trenutak oklevanja i nedlučnosti on najzad dopusti vetru da ga propusti, lepršavog, između njega i tla.
     "Arture..."
     Tle je i dalje zlokobno visilo nad njegovom glavom i on pomisli da je verovatno došao trenutak da nešto učini s tim u vezi, recimo da lagano počne da pada u smeru suprotnom od njega, što je i učinio. Lagano. Lagano. Vrlo, vrlo lagano.
     Dok je padao lagano, vrlo, vrlo lagano, zatvorio je oči - pažljivo, da ništa ne poremeti.
     Osećaj da mu se oči zatvaraju prostrujao mu je kroz čitavo telo. Pošto mu je stigao do stopala, kada je čitavo telo bilo upozoreno na činjenicu da su mu oči sada zatvorene tako da nije osetilo paniku zbog toga, lagano, vrlo, vrlo lagano okrenuo je telo u jednom smeru, a um u drugom.
     To bi trebalo da sredi problem sa tlom.
     Sada je mogao jasno da oseti vazduh, koji je veselo ćarlijao oko njega, uznemiren činjenicom da se on nalazi tu, pa je lagano, vrlo, vrlo lagano, kao da stiže iz dubokog i dalekog sna, otvorio oči.
     Leteo je i ranije, razume se, leteo je mnogo puta na Krikitu, sve dok nije načisto pobrljavio od ptičjih razgovora, ali ovo je bilo drugačije.
     Ovde se nalazio na sopstvenom svetu, mirnom i bez galame, odvojen od slabašnog treperenja koje se može pripisati mnoštvu stvari, zato što je bio u vazduhu.
     Deset ili petnaest stopa pod njim bio je tvrdi asfalt, a nekoliko jardi udesno žute ulične svetiljke Gornje ulice.
     Srećom, uličica je bila mračna zbog toga što je svetiljka koja je trebalo da je obasjava bila povezana sa domišljato načinjenom vremenskom sklopkom, što će reći da se palila neposredno pre ručka i gasila pred veče. Bio je, dakle, bezbedno obavijen velom tame.
     Lagano, vrlo, vrlo lagano podigao je glavu ka Fenčerč, koja je ćutke stajala zapanjena i bez daha, dok joj se obris ocrtavao u gornjim vratima.
     Lice mu se nalazilo na nekoliko inča od njenog.
     "Upravo sam se spremala da te pitam", rekla je dubokim, drhtavim glasom, "šta to radiš. Ali onda sam shvatila da vidim šta, u stvari, radiš. Leteo si. Pa mi se učinilo", nastavila je posle kraće pauze pune čuđenja, "da je to malčice glupo pitanje."
     Artur reče: "Umeš li i ti to da radiš?"
     "Ne."
     "Da li bi htela da pokušaš?"
     Ugrizla se za usnu i zavrtela glavom, ne toliko da bi rekla ne, već iz čiste zapanjenosti. Tresla se kao prut.
     "Sasvim je lako", navaljivao je Artur, "ako ne znaš kako ćeš. To je bitna pojedinost. Nemoj nikako biti sigurna kako to radiš."
     Tek da bi joj pokazao koliko je to lako, odlepršao je uličicom, vrlo dramatično sunuo naviše i dolelujao nazad do nje poput novčanice na dašku vetra.
     "Pitaj me kako sam to izveo."
     "Kako... si to izveo?"
     "Pojma nemam. Nemam blage veze."
     Slegla je zbunjeno ramenima. "Pa, kako onda mogu ja...?"
     Artur se doleluja još malo niže i ispruži ruku.
     "Hteo bih da pokušaš", rekao je, "da mi staneš na ruku. Samo jednom nogom."
     "Šta?"
     "Probaj."
     Nemirno, uz oklevanje, gotovo kao da pokušava da stane na ruku nekome ko stoji usred vazduha, stala mu je na ruku.
     "A sad drugom."
     "Šta?"
     "Prebaci težinu sa druge noge."
     "Ne mogu."
     "Pokušaj."
     "Ovako?"
     "Ovako."
     Nemirno, uz oklevanje, gotovo kao da... Prestala je da govori sebi na šta liči to što radi zato što je imala osećaj da uopšte ne želi da zna.
     Uprla je pogled vrlo čvrsto na oluk krova napuštene robne kuće na drugoj strani puta, koji ju je uznemiravao već nedeljama zato što je bilo očigledno da samo što se nije srušio, i ona se pitala hoće li iko da preduzme nešto s tim u vezi i da li bi, u stvari, ona trebalo da kaže nekome za to i na trenutak nije razmišljala da stoji na rukama nekoga ko ne stoji ni na čemu.
     "A sada", reče Artur, "prebaci težinu sa leve noge."
     Pomislila je na to da robna kuća pripada kompaniji za proizvodnju tepiha čiji se ured nalazio iza ugla i prebacila težinu sa leve noge, tako da bi stvarno trebalo da ode i da im kaže za oluk.
     "A sada", reče Artur, "prebaci težinu sa desne noge."
     "Ne mogu."
     "Pokušaj."
     Nikada ranije nije videla oluk iz ovog ugla i sada joj se učinilo da su blato i otpaci koji su se prikupili tamo gore, u stvari, možda ptičje gnezdo. Kada bi se samo još malo nagla napred i prebacila težinu sa desne noge, verovatno bi mogla da vidi bolje.
     Artur se uplaši kada vide da neko dole u uličici pokušava da joj ukrade bicikl. Nikako nije želeo da se upusti u raspravu u tom posebnom trenutku i nadao se da će tip čitavu stvar obaviti tiho i bez dizanja pogleda.
     Imao je ćutljivi, prepredeni izraz nekoga ko se izveštio u krađi bicikla po uličicama i već se navikao da ne nailazi na vlasnike kako lebde u vazduhu nekoliko stopa iznad njih. Uživao je u obe te navike i bacio se na posao marljivo i sa usredsređenošću, a kada je otkrio da je bicikl nepopustljivo vezan kolutom volframovog karbida za gvozdenu šipku usađenu u beton, mirno je ispustio vazduh iz oba njegova točka i produžio svojim putem.
     Artur takođe ispusti dugo zadržavani dah.
     "Gle kakvo sam ti našla parče ljuske od jaja", reče mu Fenčerč u uho.

25.

     Redovni pratioci doživljaja Artura Denta verovatno su već stekli predstavu o njegovom karakteru i navikama; ova predstava, iako se zasniva na istini i, razume se, samo na istini, ipak nije celovita, budući da ne uključuje u sebe čitavu istinu u svim njenim veličanstvenim vidovima.
     A razlozi za to su očigledni.
     Posredi su uređivanje, odabir, potreba da se uravnoteži ono zanimljivo sa onim što je bitno i da se izbace svi zamorni međudogađaji.
     Kao ovo, na primer: 'Artur Dent pođe u krevet. Popeo se uz stepenice, svih petnaest komada, otvorio vrata, ušao u svoju sobu, izuo cipele i čarape, a zatim i ostatak svoje odeće, jedno po jedno, da bi sve to ostavio u uredno zgužvanoj hrpi na podu. Obukao je pidžamu, onu plavu na pruge. Umio se i oprao ruke, oprao zube, otišao u WC, shvatio da je opet pobrkao redosled, onda je morao da ponovo opere ruke, pa je otišao u krevet. Čitao je petnaest minuta, pri čemu je proveo prvih deset minuta pokušavajući da utvrdi dokle je stigao u knjizi prethodne noći, a onda je ugasio svetlo i posle manje od jednog minuta već je spavao.
     Bilo je mračno. Ležao je na levom boku dobar sat.
     Posle toga, nemirno se promeškoljio u snu i, ne budeći se, okrenuo se na desnu stranu. Sat posle toga oči su mu nakratko zatreptale i on je blago počešao nos, iako će proći još dobrih dvadeset minuta pre nego što se ponovo okrene na levu stranu. I tako je proveo noć, spavajući.
     U četiri je ustao i ponovo išao u WC. Otvorio je vrata WC-a...'
     I tako dalje.
     To ne valja. Radnja uopšte ne napreduje, a da i ne govorimo o akciji. To je dobro za one fine, debele knjige kojih je prepuno američko tržište, ali, u stvari, nikuda ne vodi. Uopšte vas, ukratko, ne zanima.
     Ali propuštane su i drugačije stvari, osim pranja zuba i pokušaja da spariš čiste čarape, a za neke od njih ljudi su se neobično zanimali.
     Šta je bilo, želeli su oni da znaju, između Artura i Trilijan, jesu li išta napravili.
     A odgovor na to je, razume se: gledajte svoja posla.
     A šta je, kažu još, on radio tokom svih onih noći na planeti Krikit? To što na planeti nije bilo fulornijskih vatrenih zmajeva i Dajr Strejtsa ne znači da su svi sedeli svaku noć i čitali.
     Ili da uzmemo konkretniji primer, šta je bilo one noći posle okupljanja odbora na preistorijskoj Zemlji, kada se Artur našao na obronku brega gde je gledao izlazak Meseca, nad drvećem koje je blago plamtelo, u društvu divne, mlade devojke po imenu Mela, koja je nedavno pobegla od buljenja svakog jutra u stotinu gotovo istovetnih fotografija setno osvetljenih tuba zubne paste u umetničkom odeljenju reklamne agencije na Golgafrinčamu. Šta je onda bilo? Šta se posle desilo? A odgovor je, razume se, da se knjiga tu završila.
     Sledeća ne nastavlja priču pre nego što protekne pet godina, a to je, kažu neki, stvarno malo preterano. 'Taj Artur Dent' dopire povik iz najudaljenijih oblasti Galaksije, koji se još i danas pripisuje tajanstvenoj sondi za duboki svemir za koju se veruje da potiče iz jedne tuđinske galaksije na rastojanju isuviše jezivom da bi se o njemu razmišljalo, 'šta je on, čovek ili miš? Zar ga ništa drugo ne zanima osim čaja i rasprava na temu smisla života? Zar taj nema nimalo duha? Zar ne oseća strasti? Zar se on, da ne okolišimo mnogo, ne tuca?"
     Oni koji bi to da saznaju neka čitaju i dalje. Ostali mogu da odmah skoče na poslednje poglavlje u kome ima dobrih fazona, a pojavljuje se i Marvin.