26.

     Artur Dent dopusti sebi na jedan prezreni trenutak da pomisli, dok su lelujali naviše, da se veoma nada da mu se prijatelji koji su ga uvek smatrali simpatičnim, premda tmurnim tipom, ili, tačnije, čudnim, premda tmurnim tipom, dobro zabavljaju u pabu, ali bilo je to poslednji put, za duže vreme, da je pomislio na njih.
     Leteli su naviše, lagano se okretali u spirali jedno oko drugoga, nalik platanovom semenu koje ujesen pada sa platanovih stabala, osim što se ono kreće suprotnim smerom.
     I dok su lelujali naviše, umovi su im pevali ekstatičnim znanjem da je ono što rade ili potpuno, potpuno i sasvim nemoguće, ili fizika ima da nauči još hrpu toga.
     Fizika je zavrtela glavom, a onda se, gledajući u suprotnom smeru, usredsredila na to da drži uz tle kola duž Justonskog puta i tamo dalje, prema Zapadnoj petlji, da održava ulična svetla upaljena i da, kad neko ispusti sendvič u ulici Bejker, obezbedi da ovaj pljesne dole na namazanu stranu.
     Treptavo izgubljene pod njima, zrnaste trake svetlosti Londona - Londona, neprekidno se podsećao Artur, ne neobično obojenih polja Krikita na udaljenim rubovima Galaksije, čije su se svetlucave mrlje bledo raširile preko neba, već Londona - njihale su se, njihale se i okretale, okretale.
     "Probaj obrušavanje", doviknuo je Fenčerč.
     "Šta?"
     Glas joj je zvučao neobično čisto, ali udaljeno u svem tom prostranom, praznom vazduhu. Bio je zadihan i tih od neverice - sve te stvari, čist, slab, udaljen, zadihan, sve u isto vreme.
     "Letimo..." rekla je.
     "Sitnica", povikao je Artur, "nemoj ni misliti o tome. Probaj obrušavanje."
     "Obru..."
     Ruka joj uhvati njegovu, od čega joj se odmah vratila težina; istog časa devojke više nije bilo, sunovratila se ispod njega, divlje grabeći ni u šta.
     Fizika baci pogled na Artura i sledi se od užasa kada vide da je i on nestao; osećao je mučninu od vrtoglavog pikiranja, a svaki njegov deo vrištao je, izuzev glasa.
     Survavali su se, zato što je to bio London, a takve stvari se tu ne rade.
     Nije mogao da je uhvati, zato što je to bio London, a ne mesto na milion milja odatle; uostalom, već i na pukih sedam stotina pedeset šest milja, sasvim precizno govoreći, u Pizi, Galilej je jasno pokazao da dva tela u slobodnom padu padaju potpuno jednakim ubrzanjem, nezavisno od njihovih relativnih masa.
     Padali su.
     Dok je padao, Artur je shvatio da su u gadnoj nevolji ako se bude motao po nebu i verovao u sve što Italijani imaju da kažu o fizici, kad već ionako nisu sposobni ni da održe uspravnost jedne jednostavne kule, pa se, bogami, potrudio da pada poprilično brže od Fenčerč.
     Dograbio ju je odozgo i potrudio se da je čvrsto obuhvati oko ramena. Uspeo je.
     Fino. Sada su padali zajedno, što je bilo stvarno slatko i romantično, ali nije rešavalo osnovni problem, to jest okolnost da i dalje padaju, a tle nije čekalo da vidi ima li on još pametnih trikova u rukavu, već im je stizalo u susret kao ekspresni voz.
     Nije mogao da drži njenu težinu, nije imao čime da je drži niti uz šta. Jedino mu je uspevalo da misli da će, očigledno, poginuti, a ako je želeo se desi bilo šta drugo osim očiglednog, morao je da učini nešto što nije očigledno. Tu se osetio na poznatoj teritoriji.
     Pustio ju je, odgurnuo ju je, a kada mu je okrenula lice u prigušenom kriku zapanjenog užasa, dohvatio joj je mali prst svojim malim prstom i bacio je naviše, tumbajući se nespretno za njom.
     "Sranje", rekla je dok je zadihano sedela ni na čemu, a kada se povratila, poleteli su u noć.
     Neposredno ispod oblaka zaustavili su se i pogledali gde su se to na tako nemoguć način obreli. Zemlja je predstavljala nešto što nije trebalo posmatrati previše čvrstim ili mirnim pogledom, već tek onako ovlaš baciti pogled, u prolazu.
     Fenčerč pokuša blago da se obori, oprezno, i otkri da kada dobro proceni kako da se baci u vetar može da izvede baš vrtoglava obrušavanja, sa malom piruetom na kraju, posle čega bi još malo padala, dok je haljina lepršala oko nje, a ovo predstavlja mesto na kome bi čitaoci, koje ponajpre zanima šta su Marvin i Ford Prefekt radili za to vreme, trebalo da pogledaju naredne glave, jer sada Artur više nije mogao da čeka, pa joj je pomogao da svuče istu.
     Ova je lelujavo padala, nošena vetrom, sve dok se nije pretvorila u tačkicu i na kraju potpuno iščezla, da bi iz raznih složenih razloga revolucionisala život jedne porodice u Hanslou, preko čijeg je konopca za rublje izjutra otkrivena.
     Dizali su se u nemom zagrljaju, sve dok nisu uplovili među one magličaste prikaze vlage kakve viđate po krilima aviona, ali je nikada ne osetite zato što sedite na toplom, unutar krcatog aviona, i gledate kroz malo, izgrebano pleksi-staklo, dok nečiji sinčić strpljivo pokušava da vam sipa vruće mleko u krilo.
     Artur i Fenčerč mogli su da ih osete, tanane, hladne i sitne, obavijene oko njihovih tela, vrlo hladne, vrlo sitne. Sada su se osetili, čak i Fenčerč, mada zaštićeni pred elementima samo sa dva proizvoda 'Marka i Spensera', da kad već ni sila gravitacije ne može da im smeta, onda malo hladnoće i nestašnosti atmosfere mogu lepo da odu i da se prošetaju.
     Ta dva proizvoda 'Marka i Spensera' koja je, kada se Fenčerč podigla u maglovito telo oblaka, Artur uklonio vrlo, vrlo lagano, a to je jedini moguć način kada letite, pa još i ne koristite ruke, odjezdilo je da izjutra napravi lep rusvaj u Ajlvortu i Ričmondu, računajući redom od vrha nadole.
     Dugo su bili u oblaku, zato što mu se vrh nalazio na vrlo velikoj visini, a kada su najzad izišli mokri iz njega, dok se Fenčerč lagano vrtela, poput morske zvezde koju je podigla nadolazeća plima, otkrili su da se, u stvari, tamo iznad oblaka noću stvara ona setna mesečina.
     Svetlo je istovremeno bilo prigušeno i blistavo. Ima tu gore raznoraznih planina, ali to su prave planine, sa sopstvenim večnim snegovima.
     Izbili su na vrh visokog kumulonimbusa i sada su počeli lenjo da klize niz njegove obrise, dok je Fenčerč zauzvrat oslobađala Artura njegove odeće, darivala ga oslobođenjem od nje sve dok odeća nije nestala na svom putu nadole u sveobuhvatnu belinu.
     Ljubila ga je, ljubila mu vrat i grudi, i uskoro su lebdeli, lagano se vrteći, u nekoj vrsti nemog T-oblika, zbog koga bi možda čak i fulornijski vatreni zmaj, da je kojim slučajem tada proleteo tim delom neba, nakrcan picom, pljesnuo krilima i diskretno se nakašljao.
     Ali, na žalost, nije bilo fulornijskih vatrenih zmajeva, niti ih je moglo biti, jer su, poput dinosaura, dodoa i velikih zlupetonskih zimvoka sa Stegbartla Major u Sazvežđu Fras, a za razliku od Boinga 747 kojih ima u izobilju, tužno istrebljeni, a Vaseljena više nikada neće upoznati njima slične.
     Razlog što se Boing 747 poprilično neočekivano pojavljuje na gornjem popisu nije bez veze sa činjenicom da se jedan od njih iznenada upleo u živote Artura i Fenčerč trenutak ili dva kasnije.
     To su velike stvari, zastrašujuće velike. Odmah znate kada je jedan od takvih u vazduhu sa vama. Najpre dođe do gromovitog naleta vazduha, pokretne zidine vrištećeg vetra, pa poletite odbačeni u stranu, ako ste toliko ludi da u njegovoj neposrednoj blizini učinite nešto što makar i izdaleka podseća na ono što su radili Artur i Fenčerč, poput leptirova u blicu.
     Ali ovog puta je poražavajući gubitak nerava sledilo pregrupisanje trenutak kasnije, kao i jedna divna, nova zamisao koja se oduševljeno probila kroz okolnu buku.
     Gospođa Enid Kapelsen, iz Bostona, u Masačusetsu, bila je postarija dama i, zaista, osećala je da joj se kraj života primakao. Videla je mnogo toga, ponešto ju je zbunilo, ali, uznemireno je shvatala u to pozno doba, previše svega bilo joj je dosadno. Sve je bilo vrlo prijatno, ali možda pomalo previše objašnjivo, previše rutinski.
     Uz uzdah podigla je malu, plastičnu roletnu i pogledala napolje prema krilu.
     Najpre je pomislila da bi trebalo da pozove stjuardesu, ali onda je pomislila - ne, prokletstvo, neopozivo ne, ovo je za nju i samo nju.
     Do trenutka kada je dvoje neobjašnjivih ljudi najzad skliznulo sa krila i odletelo niz struju, strašno se razveselila.
     Osetila je neizmerno olakšanje na pomisao da je bukvalno sve što su joj ikada govorili bilo pogrešno.

     Sledećeg jutra Artur i Fenčerč dugo su spavali u uličici i pored neprekidnog zavijanja popravljanog nameštaja.
     Sledeće noći radili su isto, samo ovog puta uz 'Soni' vokmen.

27.

     "Sve je ovo zaista divno", rekla je Fenčerč dva dana kasnije. "Ali stvarno moram da znam šta mi se desilo. Vidiš, ima između nas ta razlika. Ti si nešto izgubio i ponovo našao, a ja sam našla nešto i to izgubila. Moram to ponovo naći."
     Morala je da iziđe na jedan dan i tako je Artur odredio taj dan za telefoniranje.
     Mjurej Bost Henson bio je novinar u jednom od onih listova sa sitnim idejama i krupnim tiražima. Bilo bi divno kada bismo mogli da kažemo da zbog toga nije bio ništa gori od ostalih, ali, na žalost, to nije bio slučaj. Dogodilo se da je on bio jedini novinar koga je Artur poznavao, pa mu je Artur ipak telefonirao.
     "Arture, stara moja supena kašiko, moja stara srebrna činijo, kako je to strašno neverovatno da mi se javiš. Neko mi reče da si odleteo u svemir ili tome slično."
     Mjurej je imao svoju vrstu jezika za razgovore koju je izmislio za ličnu upotrebu i koju niko nije umeo ni da govori niti makar i da sledi. Teško da je najveći deo svega toga išta značio. Oni parčići koji su nešto značili često su bili tako divno zametnuti da niko ne bi ni primetio kada projure u lavini besmislica. Trenutak kada biste shvatili, kasnije, koji su parčići važni, često je bilo gadan trenutak za sve u vezi s tim.
     "Šta?" upita Artur.
     "Samo glasine, stara moja slonovska kljovo, moj mali kartaški stolu sa zelenom čohom, samo glasine. Verovatno ništa ne znači, ali treba mi koja reč od tebe."
     "Nemam šta da kažem, obični kafanski razgovori."
     "Cvetamo na njima, stara moja veštačka jetro, cvetamo na njima. Osim toga što bi se super uklapalo u jednu od drugih stvari sa ostalim pričama nedelje, tako da bi bilo dovoljno da stavimo tebe kako sve poričeš. Izvini, nešto mi je upravo ispalo iz uha."
     Nastala je kratka pauza, posle koje se Mjurej Bost Henson vratio na vezu, zvučeći iskreno potreseno.
     "Upravo sam se setio", rekao je, "kako sam čudno veče imao sinoć. Svejedno, stari moj, neću da kažem šta, kako ti se dopalo jahanje na Halejevoj kometi?"
     "Nisam", reče Artur uz uzdah, "jahao na Halejevoj kometi.
     "U redu. Kako ti se dopalo nejahanje na Halejevoj kometi?"
     "Bilo je mnogo zgodno, Mjurej."
     Nastala je pauza dok je Mjurej to zapisivao.
     "Za mene je ovo dovoljno dobro, Arture, dovoljno dobro za Etel, mene i piliće. Klapa sa opštom uvrnutošću ove nedelje. Nedelja uvrnutih, razmišljamo da je tako nazovemo. Dobro, ha?"
     "Vrlo dobro."
     "Ima zgodan prizvuk. Prvo imamo tog čoveka na koga uvek pada kiša."
     "Šta?"
     "Potpuna istina, kao čarapin početak. Sve je dokumentovano u njegovoj maloj, crnoj knjizi, sve se poklapa do svake svakcijate zezatorske pojedinosti. Meteo biro sve izbacuje debele ledene banane, a čudni čovečuljci u belim mantilima doleću sa svih strana sveta sa malim lenjirima, kutijicama i kapljicometrima. Taj čovek ti je pčelina butkica, Arture, on ti je sise u ose. On ti je, išao bih tako daleko da to kažem, puni komplet erogenih zona svakog većeg letećeg insekta zapadne polulopte. Zovemo ga Bog Kiša. Fino, ha?"
     "Mislim da sam ga upoznao."
     "Dobro zvuči. Šta si rekao?"
     "Možda sam ga upoznao. Stalno se žali, je li?"
     "Neverovatno! Upoznao si Boga Kiša?"
     "Ako je to isti tip. Rekao sam mu da prekine da se žali i da nekome pokaže svoju knjižicu."
     Na Hensonovom kraju telefonske linije dođe do pauze pune poštovanja.
     "Bogami, učinio si lepu hrpu. Krajnju hrpu si krajnje učinio. Čuj, znaš li koliko turistička kuća plaća tog tipa da ove godine ne ide na Malagu? Hoću da kažem, zaboravi navodnjavanje Sahare i tome slične daveži, tog tipa čeka čitava nova karijera samo da zaobilazi mesta za novac. Taj čovek se pretvara u čudovište, možda ćemo čak morati da sredimo da ga zvizne glavni zgoditak.
     Čuj, možda poželimo da napravimo nešto sa tobom, Arture, Čoveče Koji Je Stvorio Kišnog Boga. Baš zvuči, ha?"
     "Lepo zvuči, ali..."
     "Možda ćemo morati da te fotografišemo ispod poljskog tuša, ali to je u redu. Gde si?"
     "Ovaj, u Ajlingtonu. Čuj, Mjurej..."
     "Ajlington!"
     "Da..."
     "Pa, šta misliš o pravoj uvrnutosti nedelje, ozbiljno iščašenoj stvari. Jesi li išta čuo o onim letećim ljudima?"
     "Ne."
     "Mora da jesi. Ta stvar sva ključa od iščašenosti. Prava ćufteta u avančetu. Meštani non stop telefoniraju da jave o tom paru koji leti po mraku. Šaljemo noću dole svoje momke iz fotolaboratorija da skrpe originalnu fotografiju. Mora da si čuo."
     "Ne."
     "Arture, pa gde si bio? Oh, svemira mu, u redu, imam tvoj odgovor. Ali to je bilo pre više meseci. Čuj, to se ove nedelje dešava svaku noć, stara moja rendalice za sir, odmah na tvom pragu. Taj par tek tako leti po nebu i radi razne stvari. I pri tome ne mislim na gledanje kroz zidove i pretvaranje u gvozdene mostove. Ništa ne znaš?
     "Ne."
     "Arture, bilo je neizrecivo ugodno zadovoljstvo razgovarati sa tobom, žvrngliću moj, ali moram da idem. Poslaću čoveka sa kamerom i gumenim crevom. Daj mi adresu, spreman sam i pišem."
     "Čuj, Mjurej, hteo bih da te zamolim nešto."
     "Izvini, imam puno posla."
     "Hteo bih da saznam nešto o delfinima."
     "Nikakva priča. Prošlogodišnje vesti. Zaboravi ih. Nema ih."
     "Važno je."
     "Čuj, niko to neće ni da pipne. Ne možeš održati priču, znaš, kada je jedina vest produženo odsustvo onoga o čemu se priča. Ionako nije naša teritorija, probaj Nedeljne. Možda oni puste naslov 'Šta se desilo sa pričom ŠTA SE DESILO SA DELFINIMA', tamo, za par godina, negde oko avgusta. Ali šta će iko da učini sada? 'Delfini i dalje nestali'? 'Odsustvo delfina se produžava'? 'Delfini - dalji dani bez njih'? Priča umire, Arture. Leži i oteže svoje nožice u vazduhu i, eno je, ode do velikog, zlatnog klasa na nebu, stari moj šišmišonjo."
     "Mjurej, ne zanima me da li to predstavlja priču. Samo želim da otkrijem kako da stupim u vezu sa onim tipom u Kaliforniji koji tvrdi da zna nešto o tome. Mislio sam da bi ti mogao da mi pomogneš."

28.

     "Ljudi počinju da pričaju", reče Fenčerč te večeri, pošto su podigli unutra njeno čelo.
     "Ne samo što pričaju", reče Artur, "nego i štampaju, krupnim, masnim slovima pod visokotiražnim šeširima. Zbog toga sam i pomislio da je bolje da nabavim ovo."
     Pokazao joj je dugačke, uske blokove avionskih karata.
     "Arture", rekla je i zagrlila ga. "Znači li to da si uspeo da porazgovaraš sa njime?"
     "Imao sam dan", reče Artur, "izuzetnog telefonskog iscrpljivanja. Govorio sam bukvalno sa svakim odeljenjem bukvalno svakog lista u Flit Stritu i najzad sam uspeo da uđem u trag njegovom telefonskom broju."
     "Očigledno si teško radio, sav si natopljen znojem, jadni moj dragi."
     "Ne znojem", reče umorno Artur. "Upravo je bio fotograf. Pokušao sam da raspravljam sa njime, ali... nema veze, uglavnom odgovor je - da."
     "Govorio si s njim."
     "Govorio sam s njegovom ženom. Rekla je da je on previše uvrnut da bi trenutno došao do telefona i da li bih zbog toga mogao da pozovem ponovo."
     Teško je seo, shvatio da mu nešto nedostaje i otišao do frižidera da to nađe.
     "Hoćeš piće?"
     "Ubila bih nekog da ga dobijem. Uvek znam da me čeka težak dan kada me nastavnik čela odmeri od glave do pete i kaže: 'Ah da, draga moja, danas bi dobro došlo malo Čajkovskog'."
     "Pozvao sam ponovo", reče Artur, "a ona mi reče da se on nalazi na 3,2 svetlosne godine od telefona i da treba da nazovem ponovo."
     "Ah."
     "Zvao sam ponovo. Rekla je da se situacija popravila. Sada se nalazi na svega 2.6 svetlosnih godina od telefona, ali to je još previše daleko za dovikivanje."
     "Misliš li", upita Fenčerč sumnjičavo, "da ima još nekog sa kime bismo mogli da porazgovaramo?"
     "Ima još gore", reče Artur. "Govorio sam sa nekim iz nekog naučnog časopisa ko ga lično poznaje, a taj mi je rekao da Džon Votson ima krajnji dokaz, koji su mu izdiktirali anđeli zlatnih brada i zelenih krila, da je najmodernija luckasta teorija o Mesecu istinita. Kod ljudi koji ispituju valjanost tih vizija uz likovanje će pronaći rupe u pitanjima, i to je najdalje što se sa njim može dospeti."
     "Nisam znala da je toliko rđavo", reče Fenčerč. Nesvesno se igrala kartama.
     "Ponovo sam telefonirao gospođi Votson", reče Artur. "Njeno ime je, uzgred, Arkana Džil."
     "Shvatam."
     "Drago mi je da shvataš. Pomislio sam da nećeš poverovati u sve to, pa sam zato prilikom tog poziva uključio automatsku sekretaricu da snimi poziv."
     Prišao je automatskoj sekretarici i neko vreme se zavitlavao i petljao sa svim njenim dugmićima, zbog toga što je to bio model koji naročito preporučuje magazin 'Which?' i koji je gotovo nemoguće koristiti, a da pri tom ne poludiš.
     "Evo ga", reče najzad i obrisa znoj sa čela.
     Glas je bio tanak i pucketav od puta do geostacionarnog satelita i nazad, ali je takođe bio neprijatno miran.
     "Možda bi trebalo da objasnim", reče glas Arkane Džil, "da se telefon, u stvari, nalazi u prostoriji u koju on nikada ne ulazi. Vidite, ona je u Ludnici. Vonko Normalni ne voli da ulazi u ludnicu, pa to i ne čini. Čini mi se da bi to trebalo da znate, jer vam može uštedeti telefoniranje. Ako želite da se sretnete sa njim, to se može vrlo lako srediti. Samo treba da dođete. On će se sastati sa ljudima samo Izvan Ludnice."
     Usledio je Arturov glas, u svom najzbunjenijem trenutku: "Izvinjavam se, ne razumem. Gde je Ludnica?"
     "Gde je Ludnica?" ponovi Arkana Džil. "Jeste li ikad čitali uputstva na kutiji čačkalica?"
     Na traci, Arturov glas je morao da prizna da nije.
     "Možda ćete poželeti da to učinite. Možda ćete otkriti da to malo razjašnjava stvari. Možda ćete otkriti da vam to kazuje gde je Ludnica. Hvala."
     Zvuk telefonske veze zamre. Artur je isključio mašinu.
     "Pa, pretpostavljam da to možemo smatrati pozivom", rekao je i slegao ramenima. "U stvari, uspeo sam da dobijem adresu od momka iz naučnog časopisa."
     Fenčerč ga pogleda ponovo, zamišljeno namrgođena, pa onda opet osmotri karte.
     "Misliš li da vredi?" upitla je.
     "Pa", reče Artur, "stvar u kojoj su se svi sa kojima sam razgovarao složili, osim činjenice da je potpuno lud, jeste da zna o delfinima više od ikog živog."

29.

     "Važno obaveštenje. Ovo je let 121 za Los Anđeles. Ako vaši planovi za putovanje ne uključuju Los Anđeles, sada bi bio savršen trenutak da se iskrcate."

30.

     Unajmili su kola u Los Anđelesu na jednom od mesta na kojima se iznajmljuju kola koja su drugi odbacili.
     "Skretanje je malčice problem", reče im tip iza sunčanih naočara dok im je pružao ključeve. "Ponekad je jednostavnije izići i pronaći kola koja idu u tom pravcu."
     Ostali su jednu noć u hotelu na Bulevaru Sumraka jer im je neko rekao da će tamo uživati u zbunjenosti.
     "Ovde su svi ili Englezi ili uvrnuti ili oboje. Imaju bazen za plivanje na koje možete da odete i gledate engleske rok zvezde kako čitaju 'Jezik, istinu i logiku' za fotoreportere."
     Bilo je istina. Bio je tamo jedan i tačno je to radio.
     Čuvar garaže nije imao Bog zna kakvo mišljenje o njihovim kolima, ali to je bilo u redu, jer nisu ni oni.
     Kasno uveče provezli su se kroz brda Holivuda duž Mulholend Drajva i zaustavili se da pogledaju zaslepljujuće more lebdeće svetlosti koje je predstavljalo Los Anđeles; kasnije su se zaustavili da pogledaju zaslepljujuće more lebdeće svetlosti koje je predstavljalo dolinu San Fernanda. Složili su se da utisak zaslepljenosti prestaje neposredno na dnu njihovih očiju i da ne dira više nijedan njihov deo, pa su otišli čudno nezadovoljni prizorom. Kao dramatična mora svetlosti bili su fini, ali svetlo bi trebalo nešto i da osvetljava, a pošto su se provezli kroz ono što je osvetljavano ovim naročito dramatičnim morem svetlosti nisu baš imali Bog zna kakvo mišljenje o tome.
     Dugo su spavali i probudili se u vreme ručka, kada je bilo idiotski toplo.
     Odvezli su se auto-putem do Santa Monike da bi prvi put bacili pogled na Pacifik - okean u posmatranju koga je Vonko Normalni provodio sve svoje dane i dobar broj noći.
     "Neko mi reče", kazala je Fenčerč, "da su jednom čuli dve postarije dame na ovoj plaži, koje su radile ono što mi radimo, gledale Pacifik prvi put u životu. I navodno, posle duge pauze, jedna od njih rekla je drugoj: 'Znaš, i nije toliko veliki koliko sam očekivala.'"
     Raspoloženje im se postepeno popravljalo dok su koračali plažom Malibua i gledali sve te milionere po njihovim šik bungalovima kako pažljivo drže jedni druge na oku da bi proverili koliko su bogati.
     Raspoloženje im se još više popravilo kada je Sunce počelo da se spušta niz zapadni deo neba, a u trenutku kada su se ponovo našli u svojim klepetavim kolima, vozeći se prema zalasku sunca pred kojim niko sa imalo dobrog ukusa ni u snu ne bi izgradio Los Anđeles, iznenada su se osećali zapanjujuće i iracionalno srećni i nije im čak smetalo ni to što grozni, stari radio u kolima može da svira samo dve stanice, i to obe istovremeno. Pa šta, obe su puštale dobar rokenrol.
     "Znam da će moći da nam pomogne", rekla je Fenčerč odlučno. "Znam da hoće. Kako beše njegovo ime, reci mi ponovo, kako ono voli da ga zovu?"
     "Vonko Normalni."
     "Znam da će moći da nam pomogne."
     Artur se pitao hoće li moći i nadao se da će moći i nadao se da to što je Fenčerč izgubila može da se nađe ovde, na ovoj Zemlji, šta god se pokazalo da ova Zemlja predstavlja.
     Nadao se, kao što se nadao neprekidno i svesrdno još od vremena kada su razgovarali pokraj Serpentine, da se od njega neće zahtevati da pokušava da se seti nečega što je vrlo čvrsto i odlučno zakopao u sećanjima, odakle će, nadao se, prestati da ga uznemirava.
     U Santa Barbari zastali su kraj ribljeg restorana u kome kao da se nalazila prepravljena robna kuća.
     Fenčerč je naručila crvenog barbuna i rekla da je izvrstan.
     Artur je naručio odrezak sabljarke i rekao da se razbesneo od njega.
     Dograbio je kelnericu u prolazu za ruku i grmnuo na nju.
     "Zašto je ova riba tako prokleto dobra?" pitao je besno.
     "Molim vas, izvinite zbog mog prijatelja", reče Fenčerč preneraženoj kelnerici. "Mislim da je najzad doživeo prijatan dan."

31.

     Kada biste uzeli dva Dejvida Bouvija i stavili jednog Dejvida Bouvija na vrh drugog Dejvida Bouvija, a onda prikačili još po jednog Dejvida Bouvija na kraj svake ruke gornjeg Dejvida Bouvija i umotali čitavo zamešateljstvo u prljavi ogrtač za kupanje dobili biste nešto što ne bi izgledalo baš kao Džon Votson, ali bi onima koji ga poznaju izgledalo neobično poznato.
     Bio je visok i mršav.
     Dok je sedeo u naslonjači zagledan u Pacifik, ne toliko sa nekom divljom slutnjom, koliko sa mirnim, dubokim razočaranjem, bilo je malo teško reći gde se tačno završava naslonjač, a gde on počinje, i oklevali biste da stavite ruku na, recimo, njegovu podlakticu, da se slučajno čitavo ustrojstvo ne sruši sa praskom i odnese i vaš palac.
     Ali njegov osmeh, kada ga upravi ka vama, bio je zaista izražajan. Činilo se da je sačinjen od svih onih najgorih stvari koje vam život može prirediti, ali koje su vas, pošto ih je on nakratko prikupio na svom licu, iznenada navele da pomislite: 'Oh. Pa, onda je u redu.'
     Dok je govorio, bilo vam je drago što osmeh od koga se tako osećate koristi toliko često.
     "Oh, da", rekao je, "dolaze da me vide. Sede upravo ovde. Sede tu gde vi sedite."
     Govorio je o anđelima sa zlatnim bradama, zelenim krilima i klompama marke 'Dr Skul'.
     "Jedu nakos za koji kažu da ne mogu da ga nabave tamo odakle dolaze. Piju mnogo koka kole i tako su dragi u pogledu mnogih stvari."
     "Je li?" upita Artur. "Jesu li? I tako, ovaj... Kada se to dešava, onda? Kada dolaze?"
     I on je gledao prema Pacifiku. Tamo je bilo malih, peščanih trkavaca koji su trčkarali po rubu obale; izgledalo je da imaju sledeći problem: morali su da traže hranu u pesku koji je upravo zapljusnuo talas, ali nisu mogli da podnesu da im se noge pokvase. Da bi rešili taj problem, trčali su neobičnim pokretima, kao da ih je sazdao neko izuzetno vispren u Švajcarskoj.
     Fenčerč je sedela na pesku i lenjo crtala prstima po njemu.
     "Uglavnom tokom vikenda", rekao je Vonko Normalni, "na malim skuterima. To su sjajne mašine." Nasmešio se.
     "Shvatam", reče Artur. "Shvatam."
     Fenčerčino slabašno nakašljavanje privuče njegovu pažnju i on se okrete ka njoj. Našarala je nespretnu sliku njih dvoje na oblacima. Na trenutak je mislio da želi da ga napali, a onda je shvatio da ga kori. 'Ko smo mi', govorila je, 'da kažemo da je on lud?'
     Kuća mu je u svakom slučaju bila neobična, a pošto je to bila prva stvar sa kojom su se Fenčerč i Artur susreli, pomoglo bi da znamo na šta je ličila.
     A evo na šta je ličila:
     Bila je preokrenuta kao rukavica.
     Doslovce preokrenuta, do te mere da su morali da se parkiraju na tepihu.
     Svuda duž onoga što bi se normalno nazivalo spoljašnjim zidom, koji je bio ukrašen ukusnom ružičastom bojom za enterijere, nalazile su se police sa knjigama, pa još dva ona čudna tronoga stočića sa poluokruglim vrhovima koji tako stoje kao da žele da pokažu da je neko upravo srušio zid pravo kroz njih, kao i slike koje su očigledno bile napravljene tako da bi smirivale.
     Mesto na kome je postajala stvarno čudna bio je krov.
     Izvijao se unazad prema sebi poput nečega što bi Moris K. Ešer, da je bio prepušten teškim noćima u gradu - što ova pripovest ni u kom slučaju ne namerava da tvrdi, iako je ponekad teško ne posumnjati u to gledajući njegove slike, naročito one sa neobičnim stepenicama - možda sanjao posle jedne od njih, jer mali lusteri koji bi trebalo da vise unutra nalazili su se napolju, upereni nagore.
     Zbunjujuće.
     Natpis nad vratima je glasio: 'Uđite Napolje', pa su, nervozno, tako i učinili.
     Unutra je, naravno, bilo Napolje. Grubi zidovi od cigle, fino malterisani, oluci u dobrom stanju, vrtna stazica, dva mala stabla, nekoliko prostorija koje su vodile odatle.
     A unutrašnji zidovi spuštali su se, neobično previjeni, i otvarali se na jednom kraju, stvarajući utisak - nekom optičkom varkom od koje bi se Moris K. Ešer namrštio i upitao kako je to izvedeno - kao da obuhvataju čitav Tihi okean.
     "Zdravo", reče Džon Votson, Vonko Normalni.
     Dobro, rekoše oni sebi, 'Zdravo' predstavlja nešto sa čime se možemo nositi.
     "Zdravo", rekoše oni - i sve je, iznenađujuće, poteklo kako treba.
     Izvesno vreme čudno je oklevao da govori o delfinima, izgledao je neobično rastreseno i ponavljao je: "Zaboravio sam..." kad god bi ih pomenuli, i ponosno im je pokazivao ekscentričnosti kuće.
     "Čini mi zadovoljstvo", rekao je, "na neki neobičan način, a nikome ne naudi", nastavio je, "u toj meri da to neki dobar očni lekar ne bi mogao da popravi."
     Dopao im se. Bio je otvoren, prijatan i kao da se izrugivao sam sebi pre nego što to učini iko drugi.
     "Vaša žena", reče Artur, obazirući se, "pomenula je nešto o čačkalicama." Rekao je to zabrinutog izraza, kao da se plaši da ova iznenada ne iskoči iza vrata i ponovo ih pomene.
     Vonko Normalni se nasmeja. Bio je to lak, opušten smeh i zvučao je kao da ga je mnogo puta koristio i bio sasvim zadovoljan njime.
     "Ah, da", rekao je, "to je u vezi sa danom kada sam konačno shvatio da je svet potpuno poludeo, pa sam sagradio Ludnicu da ga zatvorim u nju, jadnička, i da se nadam da će mu biti bolje."
     To je bila tačka u kojoj je Artur ponovo počeo da se oseća nervozno.
     "Ovde se", reče Vonko Normalni, "nalazimo izvan Ludnice." Ponovo je pokazao grube cigle, malter i oluke. "Prođite kroz ta vrata", pokazao je prva vrata kroz koja su ušli na početku, "i ušli ste u Ludnicu. Pokušao sam da je lepo ukrasim, da bi njeni žitelji bili srećni, ali jedan čovek tu može da učini vrlo malo. Sada više uopšte ne ulazim tamo. Ako ikada osetim iskušenje, a to mi se ovih dana retko dešava, naprosto pogledam na natpis iznad vrata, pa se postidim i odustanem."
     "Onaj?" upita Fenčerč i pokaza, prilično zbunjena, na plavu, ukrašenu tablu na kojoj su pisala nekakva uputstva.
     "Da. To su reči koje su me konačno preobratile u pustinjaka kakav sam sada. Bilo je to sasvim iznenada. Video sam ih i znao sam šta moram da učinim."
     Na natpisu je pisalo:
     Uhvatiti štapić u blizini središta. Ovlažiti zašiljeni kraj u ustima. Ubaciti u prostor između zuba, tupi kraj uz desni. Koristiti blage pokrete iznutra prema napolje.
     "Učinilo mi se", reče Vonko Normalni, "da svaka civilizacija koja je toliko izgubila glavu da mora da priloži podrobno uputstvo za paketić čačkalica nije više civilizacija u kojoj mogu da živim i ostanem normalan."
     Ponovo se zagledao prema Pacifiku, kao da ga izaziva da počne da se dere i bulazni pred njim, ali ovaj je mirovao i igrao se sa trkavcima.
     "A u slučaju da vam je prošlo za umom da posumnjate, pošto vidim da bi se to moglo desiti, ja sam u potpunosti normalan. Zbog toga i zovem sebe Vonko Normalni, naprosto da bih uverio ljude po tom pitanju. Mama me je zvala Vonko kada sam bio dečko, zato što sam bio šeprtlja koja je stalno obarala stvari, a inače sam sasvim normalan", dodao je sa jednim od onih osmeha koji su vas terali da pomislite, 'Oh. Pa, onda je u redu', "i takav nameravam da ostanem. Hoćemo li da pođemo na plažu da vidimo o čemu treba da porazgovaramo?"
     Izišli su na plažu, gde je pre izvesnog vremena počeo da govori o anđelima sa zlatnim bradama, zelenim krilima i klompama marke 'Dr Skul'.
     "U vezi sa delfinima", reče Fenčerč blago, puna nade.
     "Mogu vam pokazati klompe", reče Vonko Normalni.
     "Pitam se, znate li..."
     "Da li biste voleli da vam pokažem", reče Vonko Normalni, "klompe? Imam ih. Napravila ih je kompanija 'Dr Skul', a anđeli kažu da su naročito pogodne za teren na kom moraju da rade. Kažu još da pridržavaju sva prava u vezi sa porukom. Kada im kažem da ne znam šta to znači, oni kažu ne, ne znaš, i smeju se. Pa, svejedno ću ih doneti."
     Kada je otišao unutra, ili napolje, zavisi od toga kako gledate na stvar, Artur i Fenčerč se zgledaše začuđeno i pomalo očajno, a onda su oboje slegli ramenima i ravnodušno stali da crtkaju slike po pesku.
     "Kako noge danas?" upita Artur tiho.
     "U redu je. U pesku ne izgleda tako neobično. Ili u vodi. Voda ih savršeno dodiruje. Samo mislim da ovo nije naš svet."
     Slegla je ramenima.
     "Šta misliš da je hteo da kaže", upitala je, "onim pominjanjem poruke?"
     "Ne znam", odvrati Artur, iako ga je sećanje na čoveka zvanog Prak, koji mu se smejao, neprekidno grizlo.
     Kada se Vonko vratio, nosio je nešto što je zapanjilo Artura. Ne klompe, jer bile su to savršeno obične klompe sa drvenim dnom.
     "Pomislio sam da biste voleli da vidite", rekao je, "šta anđeli nose na nogama. Čisto iz radoznalosti. Uzgred, ništa ne pokušavam da dokažem. Ja sam naučnik i znam šta sačinjava dokaz. Ali pravi razlog zbog koga sam nazvao sebe imenom iz detinjstva jeste taj što naučnik mora da bude potpuno kao dete. Ako vidi stvar, mora da kaže da je vidi, svejedno da li je mislio da će je videti ili ne. Prvo vidi, misli kasnije, onda testiraj. Ali uvek prvo vidi. Inače ćeš videti samo ono što očekuješ. To većina naučnika zaboravlja. Pokazaću vam kasnije nešto da to demonstriram. Tako, a drugi razlog zbog koga zovem sebe Vonko Normalni jeste taj što će ljudi misliti da sam budala. To mi omogućuje da kažem šta vidim kada to vidim. Nikako ne možete biti naučnik ako marite što vas ljudi drže za budalu. Svejedno, pomislio sam da bi vam se možda moglo dopasti da vidite i ovo."
     To je bila stvar koja je Artura toliko zapanjila kada je video da je nosi, jer bio je to divni, srebrno-sivi akvarijum, naizgled istovetan onom u Arturovoj spavaćoj sobi.
     Artur je sada već nekih trideset sekundi pokušavao, bez uspeha, da kaže oštro i zapanjenim glasom: 'Gde ste to našli?'
     Najzad je trenutak došao, ali ga je promašio za milisekund.
     "Gde ste to našli?" upita Fenčerč, oštro i zapanjenim glasom.
     Artur se okrete prema Fenčerč oštro i zapanjenim glasom reče: "Šta? Zar si već i ranije videla ovakav?"
     "Da", rekla je, "imam jedan. Ili sam bar imala. Rasel mi ga je uzeo da stavi unutra svoje loptice za golf. Ne znam odakle je to došlo, znam samo da sam bila besna na Rasela što ga je uzeo. Zašto, zar i ti imaš takav?"
     "Da, bilo je to..."
     Oboje postadoše svesni da Vonko Normalni oštro gleda čas jedno, čas u drugo i pokušava da se ubaci u razgovor.
     "I vi imate po jedan ovakav?" upitao je oboje.
     "Da." To su oboje izgovorili.
     Dugo je i smireno gledao oboje, a onda je podigao akvarijum da bi uhvatio zrak kalifornijskog sunca.
     Činilo se kao da akvarijum peva sa suncem, da odzvanja silinom njegove svetlosti i da baca tamne, iskričave duge na pesak i po njima. Okretao ga je i okretao. Mogli su sasvim jasno da vide urezane reči: "Do viđenja i hvala na svim ribama."
     "Znate li", reče Vonko tiho, "šta je ovo?"
     Oboje su zavrteli glavama lagano, u čudu, gotovo hipnotisani blistavilom senki koje je svetlost bacala po sivom staklu.
     "To je poklon od delfina za rastanak", reče Vonko dubokim, tihim glasom, "delfina koje sam voleo i proučavao, plivao sa njima, hranio ih ribom, čak sam i pokušao da naučim njihov jezik, zadatak koji su, izgleda, rešili da mi nemoguće otežaju, s obzirom na činjenicu da sada shvatam da su bili savršeno sposobni da komuniciraju našim jezikom samo da su to želeli."
     Zavrteo je glavom laganim, laganim osmehom, a onda ponovo pogledao najpre Fenčerč, pa Artura.
     "Jesi li..." upitao je Artura, "šta si učinio sa svojim? Mogu li da te upitam to?"
     "Ovaj, držim u njemu ribicu", reče Artur, blago postiđen. "Desilo se da sam imao ribicu sa kojom nisam znao šta da radim i, ovaj, tu se našao taj akvarijum." Utišao se.
     "Nisi učinio ništa drugo? Ne", rekao je, "da jesi, znao bi." Ponovo je zavrteo glavom.
     "Moja žena je u našem držala mekinje", nastavio je Vonko, sa nekim novim prizvukom u glasu, "sve do prošle noći..."
     "Šta se", upitao je Artur lagano i prigušeno, "desilo prošle noći?"
     "Nestalo nam je mekinja", odvrati Vonko ravnim glasom. "Moja žena", dodao je, "otišla je da kupi još." Jedan trenutak činilo se da je izgubljen u sopstvenim mislima.
     "A šta se onda desilo?" upita Fenčerč, istim glasom bez daha.
     "Oprao sam ga", reče Vonko. "Oprao sam ga pažljivo, vrlo, vrlo pažljivo, uklonio svaku trunčicu mekinja, a onda sam ga polako obrisao krpom koja ne ostavlja dlačice, lagano, pažljivo, okrećući ga i okrećući. Zatim sam ga prineo uhu. Jeste li... jeste li prineli jedan od njih uz uho?"
     Oboje su zavrteli glavama, ponovo lagano, ponovo smeteno.
     "Možda bi", reče on, "trebalo da to učinite."

32.

     Duboka rika okeana.
     Razbijanje talasa o obale silnije nego što to um može da predstavi.
     Nema grmljavina dubina.
     A između toga, prizivanje glasova, a ipak ne glasova, pevuckava zvonjava, polureči, napola artikulisane pesme misli.
     Pozdravi, talasi pozdrava što klize u nerazaznatljivo, reči koje se razbijaju skupa.
     Udari tuge o obale Zemlje.
     Talasi radosti - gde? Svet neopisivo otkriven, neopisivo dosegnut, neopisivo mokar, pesma vode.
     I sada fuga glasova, žamor objašnjenja, o neizbežnoj katastrofi, o svetu za uništenje, naletu bespomoćnosti, grčevima očajanja, samrtnom propadanju, pa ponovo prekid reči.
     A onda trzaj nade, pronalaženje Zemlje senke u nagoveštajima zakrivljenog vremena, utonule dimenzije, potezanje paralela, duboko potezanje, kovitlac volje, njegov zalet i cepanje, let. Nova Zemlja dovučena kao zamena, delfini nestali.
     Zatim, zapanjujuće, samotni glas, sasvim jasan.
     "Ovaj akvarijum vam je darivala kampanja 'Spasimo ljudska bića'. Želimo vam zbogom."
     I potom zvuk dugih, teških, savršeno sivih tela dok se kovitlaju prema neznanim, bezdanim dubinama, uz tihi kikot.

33.

     Te noći su se zadržali Van Ludnice i gledali TV program iz nje.
     "Ovo sam želeo da vidite", reče Vonko Normalni kada su ponovo puštene vesti, "moj stari kolega. Tamo je preko, u vašoj zemlji, i sprovodi istraživanje. Samo gledajte."
     Bila je to konferencija za štampu.
     "Bojim se da trenutno ne mogu da komentarišem ime 'Bog Kiša'; mi ga zovemo 'spontana parakauzalna meteorološka pojava'."
     "Možete li nam reći šta to znači?"
     "Nisam sasvim siguran. Budimo ovde sasvim iskreni. Kada otkrijemo nešto što ne možemo da razumemo, volimo da to nazovemo na način koji vi ne možete da razumete, zapravo čak ni da izgovorite. Hoću da kažem, ako vas naprosto pustimo da šetate okolo i nazivate ga Bog Kiša, to onda nagoveštava da vi znate nešto što mi ne znamo, a bojim se da to ne možemo dopustiti.
     Ne, najpre mu moramo dati naziv koji kaže da je naš, a ne vaš, zatim potražimo neki način da dokažemo da nije ono što vi kažete da jeste, već nešto što mi kažemo da jeste.
     A ako se pokaže da ste vi u pravu, opet nećete biti u pravu, jer ćemo ga naprosto preimenovati u... ovaj... 'supernormalni' - ne paranormalni ili natprirodni, jer po svoj prilici već znate šta to znači, zar ne? - dakle, 'supernormalni inkrementni precipitacioni induktor'. Verovatno ćemo poželeti da tu negde prišijemo još i 'kvazi' da bismo se zaštitili. Bog Kiša! Ha, u životu nisam čuo takvu besmislicu. U poverenju, ja vam sa takvim ne bih pošao na izlet. Hvala, to bi bilo sve za sada, osim što bih želeo da kažem 'Ćao!' Vonku ako nas gleda."

34.

     Na povratku kući pored njih je sedela žena koja ih je nekako čudno gledala.
     Tiho su razgovarali između sebe.
     "I dalje moram da znam", reče Fenčerč, "a snažno osećam da ti znaš nešto što mi ne govoriš."
     Artur uzdahnu i izvadi parče hartije.
     "Imaš olovku?" upitao je. Počela je da traži okolo i našla jednu.
     "Šta radiš, dušo?" upitala je, pošto je proveo dvadeset minuta mršteći se, žvaćući olovku, pišući po hartiji, precrtavajući, ponovo pišući, ponovo žvaćući olovku i besno grokćući za svoj groš.
     "Pokušavam da se prisetim jedne adrese koju mi je neko svojevremeno dao."
     "Život bi ti bio strašno jednostavniji", rekla je, "kada bi kupio sebi mali adresar."
     Najzad joj je dodao hartiju.
     "Pogledaj ovo."
     Pogledala je. Među svim škrabotinama i isprecrtavanim stvarima nalazile su se reči: 'Planine Kventulus Kvazgar. Servobupstra. Planeta Preliumtarn. Sunce Zars. Galaktički sektor QQ7 Aktiv J Gama.'
     "A šta se tamo nalazi?"
     "Navodno", reče Artur, "poslednja Božja poruka njegovoj tvorevini."
     "To već više liči na ono što treba", reče Fenčerč. "Kako da stignemo tamo?"
     "Ti stvarno...?"
     "Da", reče Fenčerč čvrsto, "stvarno želim da znam."
     Artur pogleda kroz mali, izgrebani prozor od pleksi-stakla na nebo napolju.
     "Izvinite", iznenada reče žena koja ih je čudno gledala, "nadam se da ne mislite da sam nepristojna. Tako se dosađujem na ovim dugim letovima, baš je lepo pričati sa nekim. Ime mi je Enid Kapelsen, iz Bostona sam. Recite mi, da li često letite?"

35.

     Otišli su do Arturove kuće u Vest Kantriju, nagurali par peškira u torbu i zatim seli da rade ono što svaki galaktički autostoper na kraju radi najvećim delom svog vremena.
     Čekali su da naiđe leteći tanjir.
     "Jedan moj prijatelj radio je to petnaest godina", reče Artur jedne noći dok su utučeno sedeli i gledali nebo.
     "Ko to?"
     "Zvao se Ford Prefekt."
     Zatekao je sebe da radi nešto što nije verovao da će ikada više učiniti.
     Pitao se gde je Ford Prefekt.
     Neobičnom podudarnošću, sledećeg dana u novinama su se pojavila dva izveštaja, jedan o najneverovatnijem incidentu sa letećim tanjirom, a drugi o nizu nepriličnih nereda po pabovima.
     Ford Prefekt se pojavio dan posle toga, sav mamuran, i požalio se da Artur nikako ne odgovara na telefonske pozive.
     U stvari, izgledao je izuzetno rđavo, ne samo kao da je provučen natraške kroz živu ogradu, već kao da je ta živa ograda istovremeno provučena natraške kroz kombajn. Uteturao se u Arturovu dnevnu sobu, pokretom ruke odbio ponuđeni oslonac, što je bila greška, jer je od napora uloženog u odmahivanje potpuno izgubio ravnotežu, pa je Artur na kraju morao da ga odvuče na sofu.
     "Hvala ti", reče Ford, "hvala ti veliko. Imaš li..." rekao je i zaspao na tri sata.
     "...najblažu predstavu o tome", nastavio je iznenada kada je oživeo, "kako je teško ubaciti se u britanski telefonski sistem sa Vlašića? Vidim da nemaš, pa ću ti reći", dodao je, "uz veliku šolju kafe koju ćeš mi skuvati."
     Teturavo je sledio Artura do kuhinje.
     "Glupi telefonski operatori neprestano su me pitali odakle zovem, a ti samo probaj da im kažeš Lačvort, pa ima da ti kažu da to nije moguće pošto dolaziš preko drugog kola. Šta to radiš?"
     "Kuvam ti kafu."
     "Oh." Ford je zvučao čudno razočarano. Utučeno se obazro oko sebe.
     "Šta je ovo?" upitao je.
     "Pirinčane pahuljice."
     "A ovo?"
     "Paprika."
     "Shvatam", reče Ford i vrati dva predmeta, jedan preko drugog, ali to, izgleda, nije htelo da drži ravnotežu kako treba, pa je zato stavio drugo preko prvog, što je, kako se činilo, upalilo.
     "Malo me uhvatila razlika svemirskih zona", rekao je. "Šta sam ono pričao?"
     "O tome kako nisi telefonirao iz Lačvorta."
     "I nisam. Objasnio sam to gospođi. 'Jebeš Lačvort', rekao sam, 'ako ti se to dopada. U stvari zovem sa izviđačkog trgovačkog broda Sirijuske kibernetske korporacije koji se trenutno nalazi na podsvetlosnom putu između zvezda poznatih na vašem svetu, mada ne obavezno i vama, draga gospođo.' Rekao sam 'draga gospođo'", objasnio je Ford Prefekt, "zato što nisam želeo da je uvredi moj nagoveštaj da je jedan neobrazovani kreten..."
     "Taktično", reče Artur Dent.
     "Tačno", reče Ford. "Taktično."
     Namrštio se.
     "Razlika svemirskih zona", rekao je, "vrlo je nezgodna za skretanje sa teme. Moraćeš ponovo da mi pomogneš", produžio je, "i da me podsetiš na to o čemu sam upravo pričao."
     "'Između zvezda'", rekao je Artur, "'poznatih na vašem svetu, mada ne obavezno i vama, draga gospođo.'"
     "'Kao što su Plejada Epsilon i Plejada Zeta'", zaključio je Ford trijumfalno. "Ova zafrkancija od razgovora baš šiba, je li?"
     "Posluži se kafom."
     "Hvala, neću. 'A razlog', rekao sam, 'zbog koga se bakćem sa tobom, umesto da pozovem direktno kao što bih mogao, jer mi ovde na Vlašićima imamo prilično usavršenu telekomunikacionu opremu, to da znaš, jeste da ta kukavna džimrija od pilotske zvezdane ale koja upravlja ovim sinom brodske zvezdane ale navaljuje da zovem na račun druge strane. Možeš li u to da poveruješ?"
     "I da li je mogla?"
     "Ne znam. Prekinula je vezu", rekao je Ford. "I tako! Šta misliš", pitao je vatreno, "šta sam uradio sledeće?"
     "Pojma nemam, Forde", reče Artur.
     "Šteta", reče Ford, "nadao sam se da bi mogao da me podsetiš. Znaš, stvarno mrzim te tipove. Baš su pravi gadovi kosmosa, zuje nebeskim beskrajem u svojim drndavim, malim mašinama koje nikada ne rade kako treba ili, kada i rade, to su funkcije koje nijedan normalan čovek ne bi zahtevao od njih, a osim toga", dodao je divlje, "idu pa ti zuje da bi ispričali kada im to pođe za rukom."
     Bila je to savršena istina i cenjeno gledište, koga široko podržavaju ljudi ispravnog gledišta, a oni se uglavnom raspoznaju kao ljudi ispravnog gledišta po samoj činjenici da se drže tog gledišta.
     'Autostoperski vodič kroz Galaksiju' u trenutku razuma i lucidnosti, koji je gotovo jedinstven na njegovom trenutnom zbiru od pet miliona devet stotina sedamdeset pet hiljada četiri stotine devet strana, kaže za proizvode Sirijuske kibernetske korporacije: 'Vrlo je lako ostati zaslepljen pred njihovom suštinskom beskorisnošću, kao i osećajem postignuća koji proishodi iz okolnosti da ste uopšte uspeli da ih navedete da nešto rade.'
     Drugim rečima - a to je načelo čvrsto poput stene, na kome se zasniva čitav galaktički uspeh korporacije - njihove temeljne konstrukcione greške u potpunosti su skrivene greškama u njihovom dodatnom dizajnu.
     "A taj tip", režao je Ford, "putovao je da bi prodao još veći broj takvih! Njegova petogodišnja misija bila je da pronalazi i istražuje čudne, nove svetove i prodaje Napredne sisteme za zamenu muzike lokalnim restoranima, liftovima i vinskim barovima! Ili, ako još nemaju restorane, liftove i vinske barove, da im veštački ubrza razvoj civilizacije sve dok ih, hteli-ne hteli, ne budu imali! Gde je ta kafa!"
     "Prosuo sam je."
     "Napravi još. Sad sam se setio šta sam uradio sledeće. Spasao sam civilizaciju kakvu poznajemo. Znao sam da je nešto tome slično."
     Odlučno se oteturao do dnevne sobe, gde je, izgleda, nastavio da priča sam sa sobom, saplićući se po nameštaju i ispuštajući 'bip bip' zvuke.
     Dva minuta kasnije, veoma smirenog izraza lica, Artur dođe za njim.
     Ford je izgledao zapanjeno.
     "Gde si bio?" upitao je.
     "Kuvao sam kafu", odvratio Artur, i dalje sa veoma smirenim izrazom lica. Odavno je shvatio da u Fordovom društvu možeš da izdržiš samo ako na zalihama imaš ogroman broj veoma smirenih izraza lica i stalno ih koristiš.
     "Propustio si najbolji deo!" besneo je Ford. "Propustio si deo kada sam zaskočio tog tipa! Sada ću", dodao je, "morati opet da ga zaskočim, da skačem svud po njemu!"
     Bezobzirno se bacio na stolicu i polomio je.
     "Bolje je bilo", reče on turobno, "prethodni put." Neodređeno je mahnuo prema još jednoj polomljenoj stolici koju je već stavio preko stola za ručavanje.
     "Vidim", reče Artur, odmerivši smirenim pogledom prevrnute ostatke. "A, ovaj, šta će ti sve te kocke leda?"
     "Šta?" vrisnu Ford. "Šta? I to si propustio? Pa to ti je sistem za hibernaciju! Gurnuo sam tipa u sistem za hibernaciju. Pa morao sam, zar ne?"
     "Tako izgleda", reče Artur smirenim glasom.
     "Ne diraj to!!!" dreknu Ford.
     Artur, koji se upravo spremao da vrati na mesto telefon, iz nekog tajanstvenog razloga položen na sto, skinute slušalice, smireno zastade.
     "U redu", reče Ford, smirivši se. "Poslušaj ga."
     Artur prinese slušalicu uhu.
     "To je služba za tačno vreme", rekao je.
     "Bip, bip, bip", reče Ford. "Tačno to se čuje po čitavom brodu tog tipa, dok on spava, na ledu, i ide oko malo poznatog meseca Sesefrasa Magne. Londonski govorni sat!"
     "Vidim", reče Artur ponovo i odluči da je došao trenutak za veliko pitanje.
     "Zašto?" upitao je smireno.
     "Uz malo sreće", rekao je Ford, "pederi ima da bankrotiraju zbog telefonskog računa."
     Bacio se, oznojen, na sofu.
     "Kako god bilo", rekao je, "dramatičan dolazak, zar ne?"