6.

     Odatle do sela bilo je četiri milje hoda: jedna milja do mesta na kome se odvajao sporedni put, dokle je odvratni Rasel sada gnevno odbijao da ga odveze, a potom tri milje vijugavim seoskim putem.
     Sab nestade u noći. Artur je gledao kako odlazi, zapanjen poput čoveka koji, pošto je pet godina živeo u uverenju da je potpuno slep, iznenada otkriva da je samo nosio preveliki šešir.
     Oštro je protresao glavom u nadi da će to razmrdati neku upečatljivu pojedinost tako da padne na svoje mesto i pruži neki smisao inače potpuno zbunjujućoj Vaseljeni, ali budući da je upečatljiva pojedinost, ako je takve uopšte bilo, u potpunosti omanula da to učini, on ponovo krenu putem, u nadi da će mu dobar, žestok hod, pa možda čak i malo dobrih, bolnih žuljeva pomoći da se uveri bar u sopstveno postojanje, ako već ne u normalnost.
     Bilo je 10,30 kada je stigao - činjenica koju je otkrio kroz umašćeni i zadimljeni prozor paba 'Kod konja i konjušara' u kome je tokom mnogo godina visio ofucani stari Ginisov sat na kome je bila slika emua sa kriglom šaškasto zaglavljenom u vratu.
     Bio je to pab u kome je proveo ono sudbonosno podne tokom koga su uništeni najpre njegova kuća, a zatim i čitava planeta Zemlja, ili je bar izgledalo da su uništeni. Ne, prokletstvo, bili su uništeni, jer da nisu, onda gde se, Boga mu njegovog, nalazio tokom poslednjih osam godina i kako je tamo dospeo ako ne u jednom od onih velikih, žutih, vogonskih brodova za koje mu je ogavni Rasel upravo ispripovedao da su predstavljali halucinaciju izazvanu drogom - a ako su bili uništeni, na čemu je to trenutno stajao...?
     Nagazio je kočnicu na tom nizu misli zbog toga što ovaj nije obećavao da će ga odvesti imalo dalje nego poslednjih dvadeset puta kada je činio isto.
     Počeo je ponovo.
     Bio je to pab u kome je proveo ono sudbonosno podne tokom koga se dogodilo ono, šta već beše, i što će lepo da razbistri kasnije i...
     Opet nije imalo smisla.
     Počeo je ponovo.
     Bio je to pab u kome...
     Bio je to pab.
     Po pabovima se služe pića, a njemu bi jedno baš dobro došlo.
     Zadovoljan što ga je smušeni misaoni proces najzad doveo do nekakvog zaključka, i to do zaključka kojim je bio veoma zadovoljan, iako nije reč bila baš o onom zaključku do koga je želeo da dođe, zakoračio je prema vratima.
     I stao.
     Mali, rundavi terijer istrča iza niskog zida i, spazivši Artura, poče da reži.
     Međutim, Artur je znao tog psa, i to ga je dobro znao. Pripadao je njegovom kolegi, reklamnom stručnjaku, i zvao se Bozo Nema Zezanja zbog načina na koji su mu dlačice stajale na glavi, a koji je ljude podsećao na predsednika Sjedinjenih Američkih Država; i pas je poznavao Artura, ili bi bar trebalo da ga poznaje. Bio je to jedan glupav pas, nije umeo čak ni da čita TV idiota, uređaj za prikazivanje teksta iza kamere, zbog čega su se neki ljudi bunili protiv njegovog imena, ali trebalo bi bar da je sposoban da prepozna Artura, umesto što stoji tamo, nakostrešen, kao da je Artur najstrašnija prikaza koja je ikada ugrozila njegov maloumni život.
     To je nateralo Artura da ode i ponovo zaviri u prozor, a ovog puta pogled mu nije počivao na polupridavljenom emuu, već na njemu samom.
     Kada je ugledao sebe prvi put u poznatoj okolini, morao je da prizna da je pas u pravu.
     Mnogo je podsećao na nešto što bi farmer upotrebio da plaši ptice i nije bilo sumnje da bi njegov odlazak u pab u trenutnom stanju izazvao glasne komentare, a što je još gore, tu bi bez sumnje bilo nekoliko ljudi koje poznaje i koji bi se osetili dužni da ga bombarduju pitanjima za koja se trenutno nije osećao najspremniji.
     Vil Smiters, na primer, vlasnik Bozoa Nema Zezanja, flegmatičnog pseta, životinje do te mere glupe da je jednom izbačena iz Vilove vlastite tv reklame zbog toga što nije bila u stanju da prepozna koja bi hrana za pse trebalo da joj se sviđa, i pored činjenice da je preko mesa u svim ostalim porcijama bilo preliveno motorno ulje.
     Vil će sigurno biti tamo. Tu mu je bio pas, tu su mu bila kola, sivi porše 928 S sa natpisom na zadnjem prozoru koji je glasio: 'I moja druga kola su porše'. Proklet bio.
     Posmatrao je kola i shvatio da je upravo saznao nešto što do tada nije znao.
     Vil Smiters, kao i većina drugih preplaćenih i bezobzirnih kopilana koje je Artur poznavao u reklamnom poslu, menjao je kola svakog avgusta da bi mogao da priča ljudima da ga računovođa tera da to radi, iako je prava istina bila da se računovođa đavolski trudio da ga zaustavi, jer šta će biti sa održavanjem koje mora da se plati i tako dalje - a ovo su bila kola kojih se Artur sećao od ranije. Broj na tablici označavao je godinu.
     S obzirom na to da je sada bila zima, a da se događaj koji je pre osam godina doneo Arturu toliko nevolja odigrao početkom septembra, onda je ovde moglo da prođe manje od šest ili sedam meseci.
     Jedan trenutak je stajao jezivo miran i puštao Bozoa Nema Zezanja da skače gore-dole i kevće na njega. Bio je iznenada zapanjen uviđanjem koje više nije mogao da izbegava, a reč je bila o sledećem: sada je bio stranac na sopstvenom svetu. Koliko god da se trudio, niko ne bi bio u stanju da poveruje u njegovu priču. Ne samo da je zvučala savršeno iščašeno, već je glatko protivurečila jednostavnim, očiglednim činjenicama.
     Da li je ovo stvarno Zemlja? Da li je postojala makar najblaža mogućnost da je napravio neku neverovatnu grešku?
     Pab pred njim bio je nepodnošljivo poznat u svakoj pojedinosti - znao je svaku ciglu, svako parče sljuštene boje; a unutra je mogao da prepozna poznatu, mnogoljudnu, bučnu toplinu, gole grede na tavanici, lažne stilske držače svetiljki od kovanog gvožđa, bar lepljiv od piva po kome su ljudi koje je poznavao oslanjali laktove i nad kojim su stajale prilike devojaka izrezane od kartona, sa paketićima kikirikija izlepljenim po grudima. Sve su to bile stvari njegovog doma, njegovog sveta.
     Znao je čak i to prokleto kučište.
     "Hej, Neznalice!"
     Zvuk glasa Vila Smitersa značio je da mora brzo da odluči šta će. Ako se bude zadržao gde jeste, biće otkriven i čitav cirkus će početi. Sa druge strane, skrivanje bi samo odlagalo trenutak istine, a sada je bilo opako hladno.
     Činjenica da se posredi bio Vil olakšala je izbor. Nije Artur njega baš toliko mrzeo - Vil je bio vrlo zabavan. Posredi je bilo to da je bio zabavan na toliko iscrpljujući način zbog toga što je, budući u reklamnom poslu, uvek želeo da zna koliko se Artur dobro zabavlja, kao što je voleo da zna i odakle dobija jakne.
     Svestan toga, Artur se sakri iza jednog kombija.
     "Hej, Neznalice, šta je bilo?"
     Vrata se otvoriše i Vil iziđe, obučen u kožnu pilotsku jaknu koju je svojevremeno dao pajtašu iz Laboratorije za istraživanje saobraćaja da tresne kolima u nju, naročito radi toga da bi zadobila taj iznošeni, izlupani izgled. Neznalica zakevta od oduševljenja i, budući da je zadobio pažnju koju je tražio, sav srećan zaboravi Artura.
     Vil je tu bio sa nekim prijateljima; društvo je imalo jednu igru koju su igrali sa psom.
     "Komunjare!" povikaše svi na psa u horu. "Komunjare, komunjare, komunjare!!!"
     Pas je naprosto šiznuo od lajanja, skakao je gore-dole, kevtao dok mu malecko srce ne iskoči, van sebe u ekstatičnom besu. Svi su se smejali i hrabrili ga, a potom su se polako razišli u noć.
     E pa, to raščišćava neke stvari, pomisli Artur iza kombija, ovo je neopozivo planeta koje se sećam.

7.

     Kuća mu je i dalje bila na svom mestu.
     Kako i zašto, nije imao pojma. Odlučio je da pođe i pogleda dok je čekao da se pab isprazni, kako bi neometano mogao da ode i pita gazdu za prenoćište pošto se svi raziđu. Kad ono, eto je.
     Žurno je otvorio ključem koji je držao ispod kamenog žapca u bašti, jer, zapanjujuće, telefon je zvonio.
     Slušao ga je, slabašno, čitavim putem uz stazu i potrčao je čim je shvatio odakle dolazi zvuk.
     Morao je da otvori vrata silom zbog zaprepašćujuće gomile reklamne prepiske koja se nakupila na pragu. Zaglavila su se na onome za šta će kasnije otkriti da predstavlja četrnaest istovetnih, lično njemu upućenih poziva da konkuriše za dobijanje kreditne kartice koju je već imao, sedamnaest istovetnih pretećih pisama zbog neplaćanja računa preko kreditne kartice koju nije imao, kao i trideset tri istovetna pisma koja su govorila da je on lično odabran kao čovek od dobrog ukusa i ugleda koji zna šta hoće i kuda ide u današnjem profinjenom i gospodskom svetu, pa prema tome neka izvoli i kupi neku tamo ogavnu akten tašnu. Uza sve to, bila je tu i crknuta mačka.
     Probio se kroz srazmerno uzak otvor koji mu je pružalo sve to, sapleo se preko hrpe ponuda za vino koje ne bi propustio ni najprobirljiviji poznavalac, okliznuo se po hrpi godišnjeodmorskih pozdrava iz vila na moru i dospeo do telefona upravo kada je ovaj prestao da zvoni.
     Sručio se, zadihan, na hladni krevet plesnjivog mirisa i tokom nekoliko minuta prestao da se trudi da spreči svet da mu se vrti oko glave na način koji se ovome očigledno mnogo dopadao.
     Pošto je neko vreme i sam uživao u kovitlacu i malo se primirio, Artur posegnu za svetiljkom kraj uzglavlja kreveta, ne očekujući da se upali. Na njegovo iznenađenje, upalila se. To nije protivurečilo Arturovom osećaju za logiku. Pošto ga je elektrodistribucija sekla bez greške svaki put kada plati račun, činilo se savršeno logičnim da ga ne diraju kada ne plati. Slanjem para čovek im očigledno samo privlači pažnju.
     Soba je bila manje-više onakva kakvu ju je ostavio, to jest u ogavnom neredu, iako je dejstvo bilo u izvesnoj meri prigušeno debelim slojem prašine. Dopola pročitane knjige i časopisi gnezdili su se među hrpama poluprljavih peškira. Rasparene čarape počivale su u polupopijenim šoljicama kafe. Ono što je nekada bilo polupojeden sendvič sada se napola pretvorilo u nešto što je Artur želeo da zaobiđe u potpunosti. Pusti koju munju kroz sve ovo, pomisli on, pa ćeš ponovo početi evoluciju života.
     Samo je jedna stvar u sobi bila drugačija.
     Na trenutak ili dva nije mogao da vidi šta ta drugačija stvar zapravo predstavlja, jer je i ona bila prekrivena slojem odvratne prašine. Onda su je njegove oči zakačile i zaustavile se.
     Stvar se nalazila pokraj ofucanog, starog televizora na kome je bilo moguće gledati samo kurseve Otvorenog univerziteta, jer kada bi pokušao da prikazuje išta zanimljivije, raspao bi se.
     Bila je to kutija.
     Artur se pridiže na laktove i začkilji prema njoj.
     Bila je to siva kutija nekako turobnog sjaja. Bila je to četvrtasta, siva kutija, stranice nešto duže od jedne stope. Bila je povezana jednom jedinom sivom trakom, sa urednim čvorom na vrhu.
     Ustao je, došao je do nje i iznenađeno je dodirnuo. Štagod to bilo, očigledno je bilo upakovano kao poklon, pažljivo i lepo, i čekalo da ga otvori.
     Pažljivo, podigao je kutiju i odneo je na krevet. Obrisao je prašinu sa vrha i odvezao traku. Na vrhu kutije nalazio se poklopac čiji je prednji kraj bio uguran u telo kutije.
     Izvukao ga je i pogledao u kutiju. U njoj se nalazila staklena kugla, smeštena u fini, sivi krep-papir. On je pažljivo izvadi. To nije bila ispravna kugla, zato što je imala otvor na dnu, odnosno, shvati Artur kada ju je prevrnuo, na vrhu, sa debelim rubom. Bila je to posuda. Akvarijum.
     Bio je napravljen od najdivnijeg stakla, savršeno prozračnog, pa ipak sa nekim neobičnim srebrno-sivim svojstvom, kao da su ga pravili od kristala i škriljca.
     Artur je lagano stao da ga okreće u rukama. Bio je to jedan od najlepših predmeta koje je ikada video, ali ga je u potpunosti zbunio. Pogledao je u kutiju, ali tamo nije bilo ničega osim krep papira. Ni spolja na kutiji nije bilo ničega.
     Ponovo je okrenuo posudu. Bila je divna. Bila je izuzetna. Ali bio je to običan akvarijum.
     Kucnuo je posudu noktom i ona stade da odzvanja dubokom i veličanstvenom zvonjavom koja se održala duže nego što je to izgledalo moguće, a kada je najzad iščilela, činilo se da nije zamrla, već da je odlutala do drugih svetova, kao u san dubokog mora.
     Opčinjen, Artur je ponovo okrenu, a ovog puta sjaj male, prašnjave svetiljke kraj uzglavlja uhvati je pod drugim uglom i zablista na finim urezima na površini akvarijuma. On ga podiže, podesi ugao svetlosti i iznenada jasno ugleda fine linije urezanih reči koje su se ocrtavale u staklu.
     'Do viđenja', pisalo je, 'i hvala...'
     I to je bilo sve. Zažmirkao je i ništa nije shvatao.
     Još punih pet minuta okretao je predmet tamo-amo, prinosio ga svetlu pod različitim uglovima, kuckao da bi oslušnuo hipnotičku zvonjavu, mozgao o značenju senovitih slova, ali nije mogao da nađe ništa. Najzad je ustao, napunio akvarijum vodom sa česme i odneo ga na sto kraj televizora. Istresao je malu vavilonsku ribicu iz uha i spustio je, uzmigoljenu, u akvarijum. Više mu neće biti potrebna, osim kad gleda strane filmove.
     Vratio se, legao na krevet i ugasio svetlo.
     Ležao je miran i tih. Upijao je tminu koja ga je okruživala, lagano opuštao udove čitavom dužinom, smirivao i sređivao udisaje, postepeno raščistio um od svih misli, sklopio oči, a potom baš nikako nije mogao da zaspi.

     Noć je bila nemirna od kiše. Kišni oblaci sada su se premeštali i trenutno usredsređivali pažnju na mali usputni kafić u neposrednoj blizini Barnmuta, ali su svojim prolaskom poremetili i samo nebo; ono je sada nosilo vlažan, nemiran vazduh i ni samo nije znalo šta bi sve moglo da uradi ako nastave da mu ovako prkose.
     Mesec iziđe, nekako vodnjikav. Ličio je na lopticu papira iz stražnjeg džepa farmerki upravo izvađenih iz veš-mašine, za koju će samo vreme i peglanje reći da li je reč o starom računu iz samoposluge ili o novčanici od pet funti.
     Vetar malo zatreperi, kao rep konja koji pokušava da odredi kako je raspoložen večeras, a zvono negde otkuca ponoć.
     Prozorčić svetlarnika se odškrinu.
     Teško je išao i trebalo ga je malo klimati i gurati, jer mu je okvir bio natruo, a neko je svojevremeno bio strašno pametan i prefarbao mu šarke, ali konačno se ipak otvorio.
     Tu u blizini nađe se neka motka da ga pridrži i jedna prilika se iskobelja kroz njega u uski prostor između suprotnih strana krova.
     Stajala je i u tišini gledala nebo.
     Prilika nije ni po čemu ličila na stvorenje divljačkog izgleda koje je pre nešto više od jednog sata banulo u kućicu. Nestalo je iscepane, otrcane odeće, uprljane blatom stotina svetova, zamrljane ostacima hrane pojedene s nogu po stotinama turobnih kosmodroma, nestala je raščupana griva od kose, nestala je dugačka i kovrdžava brada sa svojim malim ekosistemom u procvatu i svim ostalim.
     Umesto toga, bio je to Artur Dent, uredni i ležerni, u somotskim pantalonama i debelom džemperu. Kosa mu je bila podšišana i oprana, brada glatko izbrijana. Samo su oči još govorile da, šta god Vaseljena zamišljala da mu radi, on bi je najljubaznije zamolio da već jednom prestane s tim.
     Nisu to bile one oči koje su poslednji put gledale isti prizor, baš kao što nije bio isti ni mozak koji je tumačio slike uhvaćene očima. Nije to bila posledica nikakve hirurgije, već samo neprekidno delovanje iskustva.
     Noć mu se u tom trenutku činila kao živo biće, a tamna zemlja oko nje bila je stvorenje u koje je puštao koren.
     Mogao je da oseti, nalik na poigravanje dalekih nervnih završetaka, tok udaljene reke, izvijanje nevidljivih bregova, gomilanje teških kišnih oblaka, zaustavljenih tamo daleko na južnoj strani.
     Mogao je da iskusi i prijatne žmarce osećanja da je drvo, a to je bilo nešto što nikada ranije nije iskusio. Znao je da je prijatno da zaroniš nožne prste u zemlju, ali nikada nije shvatio da je toliko prijatno. Osećao je gotovo nepriličan talas zadovoljstva koji se pružao ka njemu iz pravca Nove šume. Moraće naproleće da proba, pomisli on, kako je to kad ti naraste lišće.
     Iz drugog pravca do njega dođe osećaj kako je kada si ovca koju je preplašio leteći tanjir, ali to je bilo bukvalno nerazaznatljivo od osećaja kada si ovca koju je preplašilo sve redom na šta je u životu naišla, jer bila su to stvorenja koja su vrlo malo toga naučila tokom svog putešestvija kroz život, tako da ih je uvek iznova zaprepašćivalo sunce koje se izjutra rađa, kao i zapanjivala ona silna zelena masa po poljima.
     Iznenadilo ga je to što može da oseti ovcu koju je tog jutra zaprepastilo sunce, baš kao i mnoga prethodna jutra, i koju je zaprepastila skupina drveća dan pre toga. Mogao je da ide sve dalje i dalje, ali je postajalo dosadno, jer se stvar sastojala uglavnom od ovaca zaprepašćenih stvarima koje su ih zaprepastile i dan pre toga.
     Ostavio je ovcu i pustio da mu um sanjivo luta u sve širim krugovima. Osetio je prisustvo drugih umova, stotine i hiljade u paukovoj mreži; neki su bili sanjivi, neki usnuli, neki strašno uzbuđeni, jedan iščašen.
     Jedan iščašen.
     Ovlaš je preleteo preko njega i pokušao da ga ponovo oseti, ali ga je ovaj izbegavao kao druga karta sa znakom jabuke u igri parova. Osetio je grč uzbuđenja, jer je nagonski shvatio ko je to bio, ili je bar znao ko bi on voleo da je to bio, a jednom kada shvatiš šta želiš da bude istina, instinkt je vrlo korisna stvarčica da ti pomogne da shvatiš da to i jeste istina.
     Nagonski je, dakle, znao da je to Feni i da bi želeo da je nađe; ali nije mogao. Sa previše napinjanja da to uradi, mogao je da oseti kako gubi tu čudnu, novu sposobnost i zato se okanio traganja i pustio um da mu ponovo slobodnije luta.
     I opet je osetio iščašenje.
     Ponovo nije mogao da ga nađe. Ovog puta, svejedno što se nagon zamajavao da mu objasni da je u pravu da tako misli, nije bio siguran da je reč o Feni - ili je možda ovog puta posredi bilo nečije drugo iščašenje. Imalo je istu osobinu otkačenosti, ali nekako je to bio opštiji utisak iščašenosti, dublji, kao da nije reč o zasebnom umu, možda čak ni o kakvom umu. Bilo je drugačije.
     Pustio je da mu um lagano i široko utone u Zemlju, da se talasa, traga, tone.
     Sledio je Zemlju kroz njene dane, lutao uz ritam milijardi njenih bila, curio kroz mreže njenih života, narastao njenim plimama, okretao se njenom težinom. Iščašenje se uvek vraćalo, daleki, otkačeni, tmurni bol.
     A sada je leteo kroz zemlju svetlosti; svetlost je bila vreme, plime su bile dani koji prolaze. Iščašenje koje je osetio, drugo iščašenje, ležalo je u daljini pred njim preko zemlje, debljina jedne jedine vlasi kose na usnulom predelu zemaljskih dana.
     I iznenada naiđe na njega.
     Plesao je vrtoglavo na rubu dok se zemlja snova glatko prekidala pred njim, skamenjujući ponor ka ništavilu, dok se on divlje izvijao, grabio ni u šta, mlatarao rukama prema zastrašujućem prostoru, okretao se, padao.
     Na drugoj strani zupčaste raseline nalazila se druga zemlja, drugo vreme, stariji svet, ne iščašen već ovlaš spojen: dve Zemlje. Probudio se.
     Hladan povetarac dotače grozničavi znoj prikupljen na njegovom čelu. Noćna mora je minula i ispraznila se, a isto je bilo i sa njim. Ramena mu se poguriše, blago je protrljao oči vrhovima prstiju. Najzad je bio sanjiv, kao da je vrlo umoran. A što se tiče toga šta sve to znači, ako išta znači, razmisliće o tome izjutra; jer sada će poći u postelju na počinak. Njegovu ličnu postelju, njegov lični san.
     U daljini ugleda svoju kuću i upita se kako je to moguće. Obrisi su joj se ocrtavali na mesečini i on prepozna njen ružnjikavi, četvrtasti oblik. Obazreo se i primetio da se nalazi na nekih osamnaest inča iznad ružičnjaka jednog od svojih suseda, Džona Ejnsvorta. Te ruže bile su pažljivo negovane, orezane za zimu, vezane po bokorima i obeležene i Artur se upita šta li radi iznad njih. Upitao se šta ga tu drži, a kada je otkrio da ga ne drži ništa, nespretno je tresnuo na tle.
     Pridigao se, obrisao šakom i odšepao nazad kući sa uganutim zglobom. Svukao se i sručio u krevet.
     Dok je spavao, telefon je ponovo zazvonio. Zvonio je punih petnaest minuta i dvaput ga naterao da se okrene. Međutim, nijednog trenutka nije imao ni najmanju priliku da ga probudi.

8.

     Artur se probudio osećajući se divno, krajnje prekrasno, osveženo, prepun oduševljenja što je kod kuće, sav ustreptao od energije, jedva malo razočaran što je sredina februara.
     Gotovo je otplesao do frižidera, izabrao tri najmanje čupave stvari u njemu, smestio ih na tanjir i napeto ih posmatrao dva minuta. Pošto tokom tog vremena nisu pokušale da se pomere, nazvao ih je doručkom i pojeo ih. Zajedničkim snagama one su uništile zaraznu bolest koju je pre dva dana, uopšte ne znajući to, navukao u gasnim močvarama Flagatona i koja bi inače pobila polovinu žitelja zapadne polulopte, oslepila drugu polovinu, a sve ostale oterala u ludilo i jalovost, tako da se Zemlja taj put srećno provukla.
     Osećao se moćno, osećao se zdravo. Marljivo je raščistio reklamnu poštu ašovom i zatim sahranio mačku.
     Upravo dok je završavao, zazvonio je telefon, ali on ga pusti da zvoni dok je na trenutak odavao poštu ćutanjem. Kogod bio, zvaće ponovo, ako je važno.
     Ritnuo je blato sa cipela i otišao unutra.
     Bilo je malo važnih pisama u hrpama đubreta - neka dokumentacija iz Veća, od pre tri godine, u vezi sa predviđenim rušenjem kuće, kao i neka pisma o opštem referendumu u vezi s čitavim oblasnim planom preuređenja; bilo je tu i staro pismo od 'Grinpisa', ekološke grupe kojoj je povremeno slao priloge; ovoga puta tražili su pomoć za plan o oslobađanju delfina i kitova ubica; zatekao je i nekoliko razglednica od prijatelja sa neodređenim pritužbama da im se u poslednje vreme nikako ne javlja.
     Prikupio ih je i smestio u fasciklu na kojoj je napisao 'Ovo treba uraditi'. Pošto se tog jutra osećao tako poletno i puno snage, dodao je čak i reč: 'Hitno!'
     Izvadio je peškir i još nekoliko raznolikih stvarčica i predmeta iz plastične torbe dobijene u mega-marketu Port Braste. Slogan ispisan na njoj bio je jedna vrcava i inteligentna doskočica na lingvi centauri, ali u potpunosti nerazumljiva na bilo kom drugom jeziku i prema tome bez ikakve svrhe u fri šopu na kosmodromu. Osim toga, torba je imala i rupu i zato ju je bacio.
     Uz naglo štrecanje, iznenada je shvatio da mora da mu je još nešto ispalo u malom svemirskom brodu koji ga je doveo na Zemlju, ljubazno skrenuvši sa svog puta da bi ga odbacio baš pored A 303. Izgubio je svoj otrcani i pohabani primerak stvari koja mu je pomogla da prebrodi neverovatna prostranstva kosmosa. Izgubio je 'Autostoperski vodič kroz Galaksiju'.
     Pa, reče sebi, ovoga puta mi stvarno neće više biti potreban.
     Trebalo je da obavi neke telefonske pozive.
     Rešio se kako da postupi sa masom protivurečnosti izazvanih njegovim putovanjem, a to je bilo da ih jednostavno prevaziđe.
     Telefonirao je BiBiSiju i zamolio da ga povežu sa šefom njegovog odeljenja.
     "Oh, halo, ovde Artur Dent. Čuj, izvini što nisam dolazio šest meseci, ali bio sam poludeo."
     "Oh, bez brige. I mislio sam da je tako nešto. Ovde se takve stvari stalno dešavaju. Kada da te očekujemo?"
     "Kada bodljikavi prasići završavaju zimski san?"
     "Tamo negde na proleće, čini mi se."
     "Tu sam odmah posle toga."
     "Dobro. Ćao."
     Malo je listao oglasne stranice novina i napravio kratku listu brojeva koje će probati.
     "Halo. Da li je to bolnica 'Old Elms'? Da, zovem da vidim mogu li da porazgovaram sa Fenelom, ovaj... Fenela - dobri Bože, baš sam šašav, još ću i sopstveno ime da zaboravim, ovaj, Fenela - pa nije li to smešno? Vaš pacijent, devojka tamne kose, sinoć je došla..."
     "Bojim se da nemamo pacijenta po imenu Fenela."
     "Oh, nemate? Naravno, mislio sam Fiona, mi je zovemo Fen..."
     "Žao mi je, do viđenja."
     Klik.
     Šest razgovora u tom stilu počelo je opasno da nagriza njegovo raspoloženje vedrog, dinamičnog optimizma i on odluči da ga, pre nego što ga potpuno napusti, ponese u pab i tamo malo paradira njime.
     Imao je savršenu zamisao o tome kako da jednim udarcem objasni sve nerazjašnjive neobičnosti vezane za svoj nestanak, tako da je, kada je otvorio vrata koja su ga sinoć toliko obeshrabrivala, nehajno zviždukao za svoj groš.
     "Arture!!!!"
     Veselo se nasmešio iskolačenim očima upiljenim u njega iz svih uglova paba, pa je stao da im podrobno priča o tome kako se divno proveo u Južnoj Kaliforniji.

9.

     Prihvatio je još jednu kriglu i povukao gutljaj.
     "Razume se, imao sam i ličnog alhemičara."
     "Šta si imao?"
     Počinjao je da lupeta i znao je to. Egzjuberans, Hol i Vudhausov najbolji biter predstavljaju mešavinu koje se treba kloniti, ali jedna od prvih posledica ove kombinacije jeste to da ti uklone osećanje za to čega se treba kloniti, te je tako tačka u kojoj je Artur trebalo da zastane i više ništa ne objašnjava bila tačka u kojoj je umesto toga postao maštovit.
     "O, da", ustrajao je srećno staklastog pogleda. "Zbog toga sam izgubio toliko težine."
     "Šta?" upita njegova publika.
     "O, da", rekao je opet. "U Kaliforniji su ponovo otkrili alhemiju. O, da."
     Nasmešio se.
     "Samo", dodao je, "sve to u mnogo korisnijem obliku nego što je onaj kome u..." Zastao je zamišljeno da mu se gramatika malo sredi u glavi. "U kome su ga upotrebljavali naši stari. Odnosno", nastavio je, "u kome nisu uspevali da ga upotrebljavaju. Znate, nisu umeli da naprave da proradi. Nostradamus i to društvo. Nisu znali da provale štos."
     "Nostradamus?" upita neko iz publike.
     "Nisam znao da je bio alhemičar", reče drugi.
     "Mislio sam", primeti treći, "da je bio prorok."
     "Postao je prorok", reče Artur svojoj publici, čiji su sastavni delovi počinjali malo da lelujaju i da mu se mute, "zato što je bio tako bedan alhemičar. Trebalo bi to da znate."
     Povukao je još jedan gutljaj piva. Bilo je to nešto što nije probao punih osam godina. Pa je zato probao i samo probao.
     "Kakve veze ima alhemija", upita parče publike, "sa gubljenjem težine?"
     "Drago mi je što ste to pitali", odvrati Artur. "Veoma drago. A sad ću ja da vam ispričam kakva je veza između..." Zastao je. "Između te dve stvari. Stvari koje ste pomenuli. Reći ću vam."
     Zastao je i manevrisao mislima. Bilo je to kao da gledaš kako naftni tankeri u mestu okreću u rikverc usred Lamanša.
     "Otkrili su kako da pretvore višak telesne masnoće u zlato", izjavio je u iznenadnom naletu razgovetnosti.
     "Zezaš se."
     "O, da", rekao je. "Ne", ispravio se, "stvarno."
     Prešao je pogledom preko sumnjičavog dela publike, što će reći preko svih redom, a za to mu je trebalo izvesno vreme.
     "Jeste li vi uopšte bili u Kaliforniji?" pitao je. "Znate li vi šta sve oni tamo rade?"
     Tri člana publike rekoše mu da su bili i da priča koještarije.
     "Ništa vi niste videli", bio je uporan Artur. "O, da", dodao je, jer je neko ponudio da naruči još jednu rundu.
     "Dokaz se", reče on, pokaza sebe i pri tom ne promaši više od desetak centimetara, "nalazi pred vašim očima. Četrnaest sati u transu", rekao je, "u tanku. U transu. Bio sam u tanku. Čini mi se", dodao je posle zamišljene pauze, "da sam to već rekao."
     Strpljivo je čekao dok sledeća runda nije u potpunosti podeljena. U glavi je pripremao naredni deo priče, što je trebalo da bude na temu kako tank mora da se orijentiše duž linije povučene pod pravim uglom od severnjače na osnovicu povučenu između Marsa i Venere, i upravo se spremao da se upne da to ispriča kada je odlučio da preskoči celu stvar.
     "Dugo", rekao je, "u tanku. U transu." Ozbiljno je pogledao publiku, da se uveri da ga pažljivo slede, a onda nastavio.
     "Gde sam ono bio?"
     "U transu", reče jedan.
     "U tanku", reče drugi.
     "O, da", reče Artur. "Hvala. I polako", reče i naže se napred, "polako, polako polako, sav višak masnoće iz vašeg tela... pretvara se...u...", zastao je radi boljeg učinka, "poško... pokoškož... toškožno..." - zastao je da bi došao do daha - "potkožno zlato, koje onda možete da uklonite hirurški. Izlazak iz tanka je pakao. Šta si kazala?"
     "Samo sam se nakašljala."
     "Čini mi se da sumnjaš u moje reči."
     "Samo se nakašljala", potvrdio je bitan deo publike dubokim brundanjem.
     "O, da", reče Artur. "U redu. A onda podelite zaradu..." ponovo je zastao da bi obavio matematiku, "...pola-pola sa alhemičarem. Gomila love!"
     Teturavo se obazro po publici i nije mogao da ne primeti nove sumnjičave izraze na njihovim smušenim licima.
     Osetio se uvređeno zbog toga.
     "Kako bih inače", pitao je, "mogao sebi da dopustim troškove oko spuštanja lica?"
     Prijateljske ruke počeše da mu pomažu da pođe kući. "Čujte", pobunio se kada mu hladni februarski vetar zakači lice, "iživljen izgled trenutno je poslednji modni krik u Kaliforniji. Moraš da izgledaš kao da si video Galaksiju. Život, htedoh reći. Moraš da izgledaš kao da si video život. To sam dobio. Spuštanje lica. Dajte mi osam godina, rekao sam. Nadam se da izgled tridesetogodišnjaka neće ponovo postati moderan, inače sam proćerdao hrpu para."
     Utonuo je u tišinu dok su mu prijateljske ruke pomagale putem do kuće.
     "Došao juče", mumlao je. "Mnogo mnogo mnogo sam srećan što sam stigao kući. Ili na strašno slično mesto..."
     "Razlika u vremenskim zonama", promrmlja jedan od njegovih prijatelja. "Dug je put iz Kalifornije. Skroz te rasturi tokom dan ili dva."
     "Ne verujem da je uopšte bio tamo", promrmlja drugi. "Pitam se gde je bio. I šta mu se dogodilo."

     Posle nešto spavanja Artur je ustao i malo petljao po kući. Osećao se smušeno i malo potišteno, još rastrojeno zbog putovanja. Pitao se kako da pronađe Feni.
     Sedeo je i gledao akvarijum. Ponovo ga je kucnuo, a ovaj je, i pored toga što je bio pun vode i sa malom, žutom, vavilonskom ribicom, koja je nekako utučeno zevala svojim putem po njemu, odzvanjao svojom dubokom i rezonantnom zvonjavom isto onako jasno i hipnotički kao i pre.
     Neko pokušava da mi se zahvali, pomisli on. Pitao se ko i zbog čega.

10.

     "Treći udarac označiće tačno jedan sat... trideset dva minuta... dvadeset sekundi. Bip... bip... bip."
     Ford Prefekt priguši slabašni kikot zluradog zadovoljstva, shvati da nema nikakvog razloga da ga potiskuje i nasmeja se glasnim, zlobnim smehom.
     Prebacio je signal koji je stizao sa sub-eta mreže na izvanredni brodski haj-faj sistem, a čudni, nekako tanušni, pevuckavi glas progovori preko kabine sa izuzetnom jasnoćom.
     "Treći udarac označiće tačno jedan sat... trideset dva minuta... trideset sekundi. Bip... bip... bip."
     Još je malo podesio jačinu zvuka, dok je jednim okom pažljivo pratio brzo promenljivi raspored brojki na displeju brodskog kompjutera. Za razdoblje koje je imao na umu, potrošnja energije postajala je značajna. Nije želeo ubistvo na savesti.
     "Treći udarac označiće tačno jedan sat... trideset dva minuta... četrdeset sekundi. Bip... bip... bip."
     Ponovo je sve proverio po brodiću. Sišao niz kratki hodnik.
     "Treći udarac..."
     Proturio je glavu u malo, delotvorno, svetlucavo, čelično kupatilo.
     "...označiće..."
     Tamo je fino zvučalo.
     Pogledao je u jednu od sićušnih spavaonica.
     "...jedan sat... trideset dva minuta..."
     Zvučalo je malo prigušeno. Preko jednog od zvučnika visio je peškir. On skinu peškir.
     "...i pedeset sekundi."
     Fino.
     Proverio je popunjeno spremište tereta i uopšte nije bio zadovoljan zvukom. Na putu se nakupilo previše đubreta. Kročio je nazad i sačekao da se vrata hermetički zabrave. Razbio je poklopac zatvorene kontrolne ploče i pritisnuo dugme za izbacivanje. Nije znao zbog čega mu to ranije nije palo na pamet. Fijukava i bubnjava huka brzo zamre u tišinu. Posle stanke ponovo se čulo blago šištanje.
     Prestalo je.
     Sačekao je da se pojavi zeleno svetlo i onda ponovo otvorio vrata prema sada praznom spremištu za teret.
     "...jedan sat... trideset tri minuta... i pedeset sekundi."
     Vrlo lepo.
     "Bip... bip... bip."
     Onda je otišao i izveo poslednju, podrobnu proveru prostorije za hibernaciju u slučaju opasnosti, u kojoj je naročito želeo da se čuje.
     "Treći udarac označiće tačno jedan sat... trideset četiri..."
     Uzdrhtao je dok je virio kroz poklopac prekriven debelim slojem inja na nejasnu masu obličja zatvorenog unutra. Jednog dana, ko zna kada, ono će se probuditi, a kada to učini, želešće da zna tačno vreme. Istina, ne baš lokalno vreme, ali šta mari.
     "Treći udarac označiće..."
     Izišao je na vrhovima prstiju i vratio se u komandnu kabinu.
     "...jedan sat... trideset četiri minuta... dvadeset sekundi."
     Glas je zvučao jasno kao da ga čuje sa telefona u Londonu, što nije bio slučaj, ni izdaleka.
     Zagledao se napolje, u mastiljavu noć. Zvezda veličine blistave mrvice biskvita koja se videla u daljini bila je Zondostina, ili, kako je bila poznata na svetu sa koga je dolazio onaj nekako tanušni, pevuckavi glas, Zeta Plejada.
     Blistavi, narandžasti luk, koji je ispunjavao više od polovine vidnog polja, bila je džinovska gasna planeta Sesefras Magna, kraj koje su se nalazili dokirani gzagzisijski ratni brodovi, a ono što se upravo rađalo nad njenim obzorjem bio je mali, hladni, plavi mesec Epun.
     "Treći udarac označiće..."
     Dvadeset minuta je sedeo i posmatrao kako se smanjuje razmak između broda i Epuna, dok je brodski kompjuter cedio i gnječio brojke koje će ga uvesti u petlju oko malog meseca, zatvoriti petlju i zadržati ga tamo da orbitira večno skriven.
     "...jedan sat... pedeset devet minuta..."
     Njegov prvobitni plan bio je da isključi svu signalizaciju i zračenje sa broda, da ga učini što je moguće bliže nevidljivom, izuzev ukoliko pogledate baš pravo u njega, ali onda je došao na jednu pomisao koja mu se više dopadala. Emitovaće usamljeni, neprekidni snop, tanak poput olovke, kojim će prenositi signal tačnog vremena na planetu sa koje je ovaj poticao, a do koje će ponovo stići tek kada prođu četiri stotine godina, putujući pri tom brzinom svetlosti; tu će, verovatno, izazvati poprilično komešanja kada bude prispeo.
     "Bip... bip... bip..."
     Iscerio se. Nije voleo da zamišlja sebe kao osobu koja se cereka i kikoće, ali morao je da prizna da se kikoće i cereka već više od pola sata.
     "Treći udarac označiće..."
     Brod je sada bio gotovo savršeno parkiran na večnoj orbiti oko malo poznatog i nikada posećenog meseca. Gotovo savršeno.
     Samo je jedna stvar ostala. Ponovo je izveo kompjutersku simulaciju lansiranja malog brodskog beg-o-bagija, balansirao akcijama, reakcijama, tangencijalnim silama, svom matematičkom poezijom kretanja, i video da je dobra.
     Pre nego što je pošao, pogasio je svetla.
     Kada je njegova sićušna spasilačka letelica, oblika cigare, skliznula na početak trodnevnog putovanja do orbitalne svemirske stanice Port Sesefron, nekoliko sekundi je letela niz dugački, poput olovke tanki snop zračenja koji je tek započinjao jedno mnogo duže putovanje.
     "Treći udarac označiće tačno dva sata... trinaest minuta... pedeset sekundi."
     Kikotao se i cerekao. Smejao bi se glasno, ali nije imao dovoljno prostora.
     "Bip... bip... bip..."

11.

     "A naročito mrzim aprilske pljuskove."
     Koliko god da je nedruželjubivo Artur zagroktao, čovek je, izgleda, bio čvrsto rešen da razgovara sa njim. Upitao se da li da ustane i da pređe za drugi sto, ali činilo se da u čitavoj kafeteriji nema nijednog slobodnog. Oštro je mešao svoju kafu.
     "Prokleti aprilski pljuskovi. Mrzim, mrzim, mrzim."
     Artur namršteno pogleda kroz prozor. Laki, sunčani prah kiše visio je nad auto-putem. Prošla su već dva meseca. Povratak u stari život bio je komično lak. Ljudska sećanja tako su neverovatno kratka, uključujući i njegovo. Osam godina sumanutog lutanja uzduž i popreko Galaksije sada mu nisu izgledali toliko kao ružan san koliko kao film koji je snimio sa TV, pa sada drži kasetu u dnu ormana i ne muči se da je pogleda.
     Ali jedno dejstvo se još zadržalo, a to je bila njegova radost što se vratio. Sada kada mu se zemaljska atmosfera konačno zauvek sklopila nad glavom, u šta je, pogrešno, verovao, sve unutar nje pružalo mu je izuzetno zadovoljstvo. Uputivši pogled na srebrnaste kapljice kiše, osetio je da mora da se pobuni.
     "E, ja ih volim", rekao je naglo, "i to sve iz očiglednih razloga. Laki su i osvežavajući. Svetlucaju i zbog njih se lepo osećaš."
     Čovek prezrivo frknu. "Svi tako kažu", rekao je i namrgodio se.
     Bio je kamiondžija. Artur je to znao zbog toga što je njegova otvorena, ničim izazvana izjava glasila: "Ja sam kamiondžija. Mrzim da vozim po kiši. Koja je to ironija, zar ne? Prokleta ironija."
     Ukoliko je u toj primedbi bilo ikakvog skrivenog smisla, Artur nije bio u stanju da ga razazna i samo je malo zagroktao, prijateljski, ali ne ohrabrujuće.
     Ali to čoveka tada nije odbilo, baš kao ni sada. "To svi kažu o prokletim aprilskim pljuskovima", rekao je. "Tako su prokleto prijatni, tako prokleto osvežavajući, tako divno prokleto vreme."
     Nagao se napred i iskrivio lice kao da će da kaže nešto strašno o vladi.
     "A ja bi hteo da znam ovo", reče. "Ako će već da bude lepo vreme, zašto ne može da bude lepo bez proklete kiše?"
     Artur odustade. Ostavio je kafu, koja je bila previše vrela da bi se ispila na brzinu i previše gadna da bi se pila kad se ohladi.
     "Pa, ode ti", reče on i umesto toga sam ustade. "Zdravo."
     Zaustavio se kod prodavnice servisne stanice, a zatim se peške vratio kroz auto-park, uživajući u finoj igri kišnih kapi na svome licu. Čak je, primeti on, blaga duga svetlucala iznad bregova Devona. I u tome je uživao.
     Ušao je u svoj izdrndani, ali obožavani, stari, crni golf GTi, zaškripao gumama i krenuo pokraj ostrva benzinskih pumpi klizavim puteljkom koji će ga dovesti do auto-puta.
     Grešio je kad je mislio da se atmosfera Zemlje jednom za svagda zatvorila nad njegovom glavom.
     Grešio je kada je mislio da će ikada moći da odloži za sobom zamršenu mrežu oklevanja u koju su ga uvukla galaktička putovanja.
     Grešio je što je mislio da će sada moći da zaboravi da je velika, tvrda, masna, prljava, dugom ukrašena Zemlja na kojoj je živeo samo mikroskopska tačka izgubljena u nezamislivoj beskonačnosti Vaseljene.
     I tako je vozio, pevušeći, iako je grešio u pogledu svih tih stvari.
     Razlog zbog koga je grešio stajao je kraj klizavog puteljka pod malim kišobranom.
     Čeljust mu se razjapi. Istegao je zglob na pedali kočnice i zaokrenuo tako naglo da je gotovo preturio kola.
     "Feni!" dreknuo je.
     Pošto je za dlaku izbegao da je udari kolima, udario ju je vratima kola kada se nagao preko i otvorio ih prema njoj.
     Zakačila su joj ruku i izbila kišobran, koji je zatim počeo divljački da se kotrlja preko puta.
     "Sranje", dreknu Artur da bi time sebi pomogao što je bolje moguće, skočio je kroz svoja vrata, za dlaku izbegao da ga ne zgazi 'MekKenin prevoz po svakom vremenu' i gledao u stravi kako umesto toga gazi Fenin kišobran. Kamion odjuri putem i nestade.
     Kišobran je ležao kao zgnječeni pauk-kosac koji tužno izdiše na zemlji. Pod blagim udarima vetra malo je podrhtavao.
     On ga podiže.
     "Ovaj", rekao je. Nije mu se činilo da ima puno smisla da joj ponudi stvar nazad.
     "Otkud znaš moje ime?" pitala je.
     "Ovaj, pa..." rekao je. "Čuj, nabaviću ti drugi..."
     Pogledao ju je i postepeno se utišao.
     Bila je poviša, tamne kose, koja joj je u talasima padala oko bledog i ozbiljnog lica. Dok je stajala bez pokreta, sama, činila se gotovo uzvišena, poput kipa neke važne, ali nepopularne vrline u vrtu formalnosti. Činilo se da gleda nešto drugo, a ne ono u šta je izgledalo da gleda.
     Ali kada bi se nasmešila, kao sada, bilo je to kao da je iznenada doputovala odnekud. Toplina i život potekoše joj u lice, a nemoguće dražestan pokret u telo. Dejstvo je bilo vrlo zbunjujuće, a Artura je baš đavolski pomelo.
     Nasmešila se, bacila torbu na zadnje sedište i spustila se na prednje.
     "Ne brini za kišobran", reče mu kada je i on seo. "Pripadao je mom bratu, a njemu se sigurno nije dopadao, inače mi ga ne bi dao." Nasmejala se i stavila sigurnosni pojas. "Nisi slučajno prijatelj moga brata?"
     "Ne."
     Nije postojao nijedan deo nje koji nije izgovorio: 'Dobro.'
     Njeno fizičko prisustvo ovde u kolima, njegovim kolima, bilo je za Artura krajnje neobično. Osećao se, kada je lagano krenuo kolima, da jedva uspeva da misli ili da diše, a nadao se da nijedna od tih funkcija nije od životne važnosti za njegovu vožnju, inače su u gadnoj nevolji.
     Ono što je, dakle, iskusio u drugim kolima, kolima njenog brata, one noći kada se iscrpljen i zbunjen vratio posle košmarnih godina provedenih na zvezdama, nije bila trenutna neravnoteža, ili, ako je i bila, sada je bio bar dvaput neravnotežniji, te mu se vrlo lako moglo desiti da padne sa onoga na čemu već uravnoteženi ljudi drže ravnotežu.
     "I tako..." reče on, u nadi da pokrene razgovor prema uzbudljivom početku.
     "Trebalo je da me odveze - moj brat - ali je telefonirao da mi kaže da ne može. Raspitala sam se o autobusima, ali je čovek počeo da gleda u kalendar umesto u red vožnje, pa sam odlučila da stopiram. I eto."
     "Eto."
     "I eto mene ovde. A volela bih da znam otkud mi znaš ime."
     "Možda bi prvo trebalo da razjasnimo", reče Artur, zagledan preko ramena dok je ubacivao kola u saobraćaj auto-puta, "kuda te vodim."
     Vrlo blizu, nadao se, ili daleko. Blizu bi značilo da živi blizu njega, daleko bi značilo da može da je vozi sve donde.
     "Htela bih do Tauntona", kazala je, "molim te. Ako može. Nije daleko. Mogao bi da me odbaciš kod..."
     "Živiš u Tauntonu?" upitao je, nadajući se da mu je pošlo za rukom da zazvuči samo radoznalo, a ne oduševljeno. Taunton je bio divno blizu. Mogao bi...
     "Ne, u Londonu", rekla je. "Imam voz za manje od jednog sata."
     Bila je to najgora mogućnost. Taunton se nalazio na par minuta vožnje auto-putem. Pitao se šta da radi, i dok se tako pitao u užasu začu sebe kako govori: "Oh, ja te mogu odvesti do Londona. Daj da te odvezem do Londona..."
     Smotani idiot. Zašto je, za ime sveta, morao da kaže 'daj' na tako tupav način? Ponašao se kao dvanaestogodišnjak.
     "Pošao si za London?" pitala je.
     "Ne", reče on, "ali..." Smotani idiot.
     "Baš si ljubazan", reče ona, "ali stvarno ne. Volim da putujem vozom." I iznenada je nestala. Ili, tačnije, nestao je onaj deo koji ju je oživeo. Zagledala se kroz prozor u daljinu i nešto je lako pevušila za svoj groš.
     Nije mogao da poveruje.
     Trideset sekundi razgovora, i već je sve upropastio.
     Odrasli ljudi, reče on sebi, protivurečeći vekovima nakupljenog iskustva o načinu ponašanja odraslih ljudi, ne ponašaju se tako.
     TAUNTON 5 MILJA, reče znak pored puta.
     Tako je zgrabio volan da su se kola zanela. Moraće da uradi nešto dramatično.
     "Feni", rekao je.
     Oštro ga je pogledala.
     "Još mi nisi rekao kako..."
     "Čuj", reče Artur, "reći ću ti, iako je priča prilično čudna. Vrlo čudna."
     Još ga je gledala, ali nije rekla ništa.
     "Čuj..."
     "To si već rekao."
     "Jesam li? Oh. Moram da ti govorim o nekim stvarima i da ti ispričam neke stvari... priča koju ti moram reći... za nju bi..." Stalno je okolišao. U stvari je želeo da kaže nešto u stilu: 'Tvoje upletene i zamršene kovrdže da rasplićem dok svaka vlas ne bude stajala odvojeno poput bodlji nemirnoga dikobraza', ali nije verovao da bi mogao da istera to do kraja, a i nije mu se dopadalo pominjanje bodljikavog praseta.
     "...za nju bi trebalo više od pet milja", odluči se na kraju nezadovoljno, a uz to je sve izgovorio prilično nespretno.
     "Pa..."
     "Samo pretpostavimo", rekao je, "samo pretpostavimo..." pojma nije imao šta sad dolazi i zato je pomislio da bi trebalo da naprosto sedne i sluša, "...da postoji neki izuzetan način na koji si mi ti veoma važna, i da sam, iako ti to ne znaš, ja veoma važan tebi, ali sve je propalo zbog toga što imamo na raspolaganju samo pet milja, a pošto sam ja glupi idiot kada treba da kažem nešto veoma važno nekome koga sam tek sreo, a da istovremeno ne počnem da se sudaram sa kamionima, šta bi ti rekla..." bespomoćno se okrenuo i pogledao je, "da... treba da uradim?"
     "Pazi na put!" vrisnula je.
     "Sranje!"
     Za dlaku je izbegao da uleti među sto italijanskih mašina za pranje veša na nemačkom kamionu.
     "Čini mi se", reče ona uz trenutni uzdah olakšanja, "da bi trebalo da mi kupiš piće pre nego što mi pođe voz."

12.

     Iz nekog razloga postoji nešto vrlo turobno po pabovima u blizini železničkih stanica, neka naročita vrsta prljavštine, posebna vrsta bledila, nalik na boju svinjske paštete.
     Ali još gori od svinjske paštete jesu sendviči.
     Postoji u Engleskoj uporni stav da je pravljenje zanimljivog, privlačnog sendviča, na bilo koji način prijatnog za jelo, nešto grešno, nešto što samo stranac može da uradi.
     'Napravite ih da budu suvi', to je savet zakopan negde u kolektivnoj nacionalnoj svesti, 'napravite ih da budu gumasti. Ako pederčići baš moraju da budu sveži, operite ih jednom nedeljno.'
     Jedenjem sendviča po pabovima subotom Britanci traže da ispaštaju nacionalne grehe, kakvi god ovi bili. Nije im sasvim jasno kakvi su to gresi, a i ne žele da znaju. Ali kakvi god gresi bili, žestoko ih ispaštaju sendvičima koje prave sami za sebe.
     Ako ima ičega goreg od sendviča, onda su to kobasice smeštene odmah pored njih. Beživotne cevi, pune masnoće, plutaju u moru nečega vrućeg i tužnog, stisnute plastičnom pribadačom u obliku kape šefa kuhinje; posmrtno sećanje, oseća čovek, na nekog šefa kuhinje koji je mrzeo svet i umro, zaboravljen i sam među svojim mačkama, na kakvom sporednom stepeništu Stepnija.
     Kobasice su za one koji znaju kakvi su im gresi i žele da ispaštaju za nešto posebno.
     "Mora da ima nešto bolje", reče Artur.
     "Nema vremena", reče Feni, bacivši pogled na sat. "Voz mi polazi za pola sata."
     Sedeli su za malim, klimavim stolom. Na njemu se nalazilo nekoliko prljavih čaša i dva nakvašena podmetača za krigle ispisanih vicevima. Artur je doneo Feni sok od paradajza, a sebi pintu žute vode sa mehurićima gasa. I par kobasica. Ni sam nije znao zbog čega. Kupio ih je da nešto radi dok mu se gas sredi u čaši.
     Barmen je pljusnuo Arturov kusur u lokvu piva na baru, na čemu mu se Artur zahvalio.
     "Dobro", reče Feni i baci pogled na sat, "reci mi to što si imao da mi kažeš."
     Zvučala je izuzetno skeptično, a verovatno se tako i osećala, i Arturovo srce klonu. Osećao je da sveukupno stanje stvari baš i nije najpovoljnije za pokušaj objašnjenja, dok ona tako sedi, najednom hladna i odbojna, da je u nekoj vrsti vantelesnog sna imao telepatski osećaj da je nervni slom koji je pretrpela povezan sa okolnošću da je, iako činjenice to nisu potvrđivale, Zemja bila uništena da bi se napravilo mesta za novu hipersvemirsku obilaznicu, nešto što je na čitavoj Zemlji znao samo on, jer je bio bukvalni očevidac sa vogonskog broda, a da su ga, osim toga, i telo i duša nepodnošljivo boleli za njom i da je želeo da ode u krevet sa njom što je to pre ljudski moguće.
     "Feni", počeo je.
     "Pitam se da li biste kupili karte za našu tombolu? Malecku?"
     Oštro je podigao pogled.
     "Da skupimo novac za Endži koja ide u penziju."
     "Šta?"
     "I treba joj veštački bubreg."
     Nad njim se nadnosila pomalo ukočena, mršava, sredovečna žena u napirlitanoj, pletenoj haljini, sa napirlitanom punđicom i napirlitanim osmejkom koji su verovatno mnogo lizali napirlitani kučići.
     Držala je blokčić karata za garderobu i limenu posudu za priloge.
     "Samo deset penija komad", reče, "tako da možete da kupite čak i dva, a da ne osiromašite!" Štektavo se i kratko nasmejala, a zatim ispustila neobično dug uzdah. Reči 'a da ne osiromašite' očigledno su joj pružile više zadovoljstva nego išta još od kako su joj se tokom rata nabacivali neki vojnici.
     "Ovaj, da, u redu", reče Artur, žurno poče da kopa po džepu i izvadi par novčića.
     Izluđujućom sporošću i napirlitanom teatralnošću, ako takva stvar uopšte postoji, žena otcepi dve karte i uruči ih Arturu.
     "Zaista se nadam da ćete pobediti", reče sa osmehom koji iznenada sklopi poput naprednog origamija, "nagrade su tako lepe."
     "Da, hvala", reče Artur, malo oštro gurnu karte u džep i pogleda na sat.
     Okrenuo se Feni.
     Isto učini i žena sa srećkama.
     "A vi, mlada damo?" upitla je. "To je za Endžin veštački bubreg. Znate, ona ide u penziju. Da?" Uspelo joj je da još više rastegne osmeh preko lica. Uskoro je morala da prestane i da se odmori, inače bi joj se koža rascepila.
     "Ovaj, čujte, evo vam", reče Artur i gurnu joj novčić od pedeset penija u nadi da će je to otpremiti.
     "Oh, baš smo pri novcu, zar ne?" upita žena uz dugi, nasmejani uzdah. "Dole iz Londona?"
     Artur požele da ona ne govori toliko prokleto sporo.
     "Ne, u redu je, stvarno", rekao je i mahnuo rukom, a ona poče jezivom odlučnošću da cepa srećke, jednu po jednu.
     "Oh, ali morate da dobijete svoje srećke", bila je uporna žena, "inače nećete moći da zahtevate svoju nagradu. Nagrade su vrlo lepe, znate. Baš prigodne."
     Artur dograbi srećke i zahvali se što je oštrije mogao.
     Žena se ponovo okrete Feni.
     "A sad, šta je sa..."
     "Ne!" Artur gotovo dreknu. "Te su za nju", objasnio je i pokazao pet novih srećki.
     "Oh, shvatam. Baš lepo!"
     Izluđujuće se smešila oboma.
     "Pa, zaista se nadam da ćete..."
     "Da", zareža Artur, "hvala."
     Žena najzad ode do stola kraj njihovog. Artur se beznadežno okrete Feni i pade mu kamen sa srca kada je video da se ova trese od bezglasnog smeha.
     Uzdahnuo je i nasmešio se.
     "Gde smo ono stali?"
     "Zvao si me Feni, a ja sam se upravo spremala da te zamolim da to ne činiš."
     "Šta hoćeš time da kažeš?"
     Promešala je drvenim štapićem za koktele sok od paradajza.
     "Zato sam te pitala da li si prijatelj moga brata. U stvari, polubrata. On je jedini koji me zove Feni, a ja nisam baš oduševljena time."
     "Pa onda, kako se..."
     "Fenčerč."
     "Šta?"
     "Fenčerč."
     "Fenčerč."
     Ozbiljno ga je gledala.
     "Da", rekla je, "i sada pazim na tebe kao soko da vidim hoćeš li mi postaviti isto ono glupo pitanje koje mi svi postavljaju sve dok ne poželim da vrištim. Biću skroz-naskroz razočarana ako to učiniš. A osim toga, počeću da vrištim. Zato, pripazi!"
     Nasmešila se, rastresla kosu ispred lica i provirila prema njemu iza nje.
     "Oh", reče on, "to je malo nepošteno, zar ne?"
     "Jeste."
     "Lepo."
     "Dobro", reče ona kroz smeh, "možeš da me pitaš. Da što pre završimo s time. Bolje nego da me sve vreme zoveš Feni."
     "Pretpostavljam da..." reče Artur.
     "Ostale su nam samo dve srećke, vidite, a pošto ste bili toliko velikodušni kada sam maločas razgovarala vama..."
     "Šta?" zaurla Artur.
     Žena sa punđom i osmehom i sada gotovo praznim garderobnim blokom mahala mu je sa poslednje dve srećke ispred nosa.
     "Pomislila sam da pružim priliku vama, pošto su nagrade tako lepe."
     Poverljivo je nabrala nos.
     "Vrlo ukusne. Znam da će vam se dopasti. A to je za Endžin poklon za penziju, shvatate. Želimo da joj damo..."
     "Veštački bubreg, da", reče Artur. "Evo."
     Pružio joj je još dva novčića po deset penija i uzeo srećke.
     Činilo se da je ženi padala na um neka misao. Padala je vrlo polako. Naprosto ste mogli da je vidite kako nailazi, kao dugi talas na peščanoj plaži.
     "Oh, Bože", rekla je, "da ja možda ne prekidam nešto?"
     Bojažljivo je gvirila prema njima.
     "Ne, u redu je", reče Artur. "Sve što ikako može da bude u redu", dodao je, "i jeste u redu."
     Sačekao je trenutak, a onda završio: "Hvala."
     "Rekoh", kazala je, u oduševljenoj ekstazi brige, "da niste vi kojim slučajem... zaljubljeni?"
     "Teško je reći", reče Artur. "Još nismo dobili priliku ni da porazgovaramo."
     Bacio je pogled na Fenčerč. Smešila se.
     Žena klimnu sa poverljivim razumevanjem.
     "Potrudiću se da saznate nagrade za koji trenutak", rekla je i otišla.
     Artur se sa uzdahom okrenu nazad devojci, ustanovivši da je u tom času teško reći da li je u nju zaljubljen.
     "Pripremao si se", rekla je, "da mi postaviš pitanje."
     "Da", reče Artur.
     "Možemo to zajedno, ako hoćeš", nastavi Fenčerč. "Da li su me pronašli..."
     "...u korpi..." pridruži joj se Artur.
     "...u uredu za nađene stvari..." kazali su zajedno.
     "...na stanici Fenčerč", dovršili su.
     "A odgovor je", odvrati Fenčerč, "ne."
     "Fino", reče Artur.
     "Tamo sam začeta."
     "Šta?"
     "Tamo sam za..."
     "U uredu za nađene stvari?" huknu Artur.
     "Ne, razume se da ne. Što si šašav. Šta bi moji roditelji radili u uredu za nađene stvari?" upitala je, prilično zapanjena njegovim pitanjem.
     "Pa, ne znam", promuca Artur, "odnosno, pre..."
     "Bilo je to u redu za kartu."
     "U..."
     "U redu za kartu. Ili bar tako tvrde. Odbijaju saradnju po tom pitanju. Samo kažu da je naprosto nemoguće poverovati koliko može da postane dosadno u redu za karte na stanici u ulici Fenčerč."
     Zamišljeno je pijuckala sok od paradajza i gledala na sat.
     Artur je nastavio da krklja još trenutak ili dva.
     "Moraću da krenem za minut, dva", reče Fenčerč, "a ti nisi ni počeo da mi pričaš tu strašno neobičnu stvar koju si toliko želeo da skineš s vrata."
     "Zašto ne pustiš da te odvezem u London?" upitao je Artur. "Subota je, nemam ništa posebno da radim, pa bih..."
     "Ne", reče Fenčerč, "hvala ti, to je baš slatko od tebe, ali ne. Potrebno mi je da budem sama nekoliko dana." Nasmešila se i slegla ramenima.
     "Ali..."
     "Možeš da mi ispričaš drugi put. Daću ti svoj broj."
     Arturovo je srce radilo bum bum tup tup dok je ona zapisivala sedam brojeva na parčetu papira i pružala mu ga.
     "A sada možemo da se opustimo", rekla je sa laganim osmehom koji je ispunjavao Artura, sve dok mu se nije učinilo da će od toga prsnuti.
     "Fenčerč", rekao je, uživajući u njenom imenu dok ga je izgovarao. "Ja..."
     "Kutija", rekao je tihi glas, "čokoladnih bombona sa likerom, i još, a znam da će vam se to silno dopasti, gramofonska ploča škotske muzike na gajdama..."
     "Da, hvala vam, baš lepo..."
     "Samo sam mislila da vam ih pokažem", reče žena sa punđom, "pošto ste dole iz Londona..."
     Ponosito ih je pružila Arturu da ih pogleda. Video je da su to zaista kutija čokoladnih bombona sa likerom i ploča sa muzikom na gajdama. Baš su bili to što jesu.
     "Sada ću vas pustiti da pijete na miru", reče ona i potapša lako Artura po proključalom ramenu, "ali znala sam da biste svakako voleli da vidite."
     Artur ponovo spoji pogled s Fenčerčinim i iznenada nije znao šta da kaže. Trenutak je došao i prošao između njih dvoje, ali čitav ritam pokvarila je ta glupa, prokleta žena.
     "Ne brini", reče Fenčerč, gledajući ga postojano preko vrha svoje čaše, "pričaćemo ponovo." Otpila je gutljaj.
     "Možda", dodala je, "ne bi išlo tako dobro da nije bilo nje." Slabašno se nasmešila i ponovo spustila kosu preko lica.
     Bila je to savršena istina.
     Morao je da prizna da je to savršena istina.

13.

     Te noći, kod kuće, dok je skakao unaokolo, pretvarajući se da usporeno gazi kukuruznim poljem, i pri tom svaki čas prskao u smeh, Artur pomisli da bi čak mogao da podnese da odsluša album gajdaške muzike koji je dobio kao nagradu. Bilo je osam sati i on odluči da natera sebe, da prisili sebe, da odsluša čitavu ploču pre nego što joj telefonira. Možda će to čak i da odloži za sutra. To bi bilo staloženo. Ili možda do sledeće nedelje.
     Ne. Bez igara. Želeo ju je i nije mario da li to neko zna. Neopozivo i potpuno ju je želeo, obožavao ju je, žudeo za njom, želeo da učini više stvari nego što za njih postoji naziva.
     Zapravo, tokom svog luckastog skakutanja po kući on zateče sebe kako viče stvari kao što su 'Jupi'. Njene oči, njena kosa, njen glas, sve...
     Stao je.
     Staviće ploču muzike na gajdama. Onda će je pozvati.
     A da je možda najpre pozove?
     Ne. Evo šta će da uradi. Staviće ploču muzike na gajdama. Odslušaće je celu, svaki njen veštičji vrisak redom. A onda će je pozvati. To je bio ispravan redosled. Eto šta će da uradi.
     Plašio se da dodiruje stvari kako ne bi eksplodirale kada to učini.
     Podigao je ploču. Nije eksplodirala. Izvukao ju je iz omota. Otvorio je gramofon i uključio pojačalo. Oboje su preživeli. Bleskasto se kikotao dok je spuštao iglu na ploču.
     Sedeo je i svečano slušao 'Škotskog vojnika'.
     Odslušao je 'Emejzing Grejs'.
     Odslušao je nešto o nekom tamo Glenu, ili kome već ono beše.
     Razmišljao je o svom čudotvornom podnevu.
     Upravo su se spremali da pođu, kada ih je pomeo užasni nalet 'ju-huuukanja'. Strašna napirlitana gospoja mahala im je preko sale, nalik na neku glupu pticu slomljenog krila. Svi u pabu okrenuli su se prema njima i činilo se da očekuju nekakav odgovor.
     Nisu saslušali deo o tome kako će srećna i zadovoljna biti Endži zbog 4 funte i 30 penija za koliko su joj svi skupa pomogli da se približi ceni veštačkog bubrega; bili su nejasno svesni da je neko za susednim stolom dobio kutiju čokoladnih bombona sa likerom i trebalo im je trenutak ili dva da shvate činjenicu da ih je gospoja koja je vikala 'ju-hu' pitala imaju li srećku broj 37.
     Artur otkri da je ima. Besno je bacio pogled na sat.
     Fenčerč ga gurnu.
     "Idi", rekla je, "idi i uzmi. Nemoj da budeš mrgud. Održi im lep govor o tome koliko si srećan, a onda možeš da mi telefoniraš i da mi ispričaš kako je bilo. I ja bih htela da čujem ploču. Idi."
     Kvrcnula ga je prstom i otišla.
     Organizatori su smatrali da je njegov govor prilikom prijema malo previše oduševljen. Na kraju krajeva, reč je bila o običnom albumu gajdaške muzike.

14.

     Zvrn zvrn.
     Zvrn zvrn.
     Zvrn zvrn.
     "Alo, da? Da, jest. Aha. Moraćete glasnije, ovde je mlogo galama. Šta?
     Ne, ja samo radim na baru uveče. Ivona radi za ručak, i Džim, on je gazda. Ne, ja nisam bila tu. Šta?
     Moraćete glasnije.
     Šta? Ne, ništa ja ne znam o tomboli. Šta?
     Ne, pojma vi ja nemam. Ček' da zovnem Džima."
     Devojka sa bara stavi ruku preko slušalice i viknu preko bučnog bara.
     "Ej Džime, čova na telefonu priča nešto kako je dobio na tomboli. Govori da je to bila srećka 37 i da je on dobio."
     "Ne, bio je ovde u baru neki momak i on je dobio", povika barmen.
     "Pita 'el imamo srećku."
     "Pa otkud zna da je dobio kad nema ni srećku?"
     "Džim kaže otkud znate da ste dobili kad nemate ni srećku. Šta?"
     Ponovo je pokrila slušalicu rukom.
     "Džime, taj navalio da se dere i psuje. Kaže ima broj na srećki."
     "Jašta da ima broj, pa to je bila prokleta tombola, zar ne?"
     "On kaže ima neki telefonski broj na srećki."
     "Ma spuštaj tu slušalicu i služi mušterije, znaš?"

15.

     Osam časovnih zona prema zapadu usamljeni čovek sedeo je na plaži i oplakivao neobjašnjivi gubitak. Mogao je da misli o svom gubitku samo u malim dozama bola, jer čitava stvar bila je prevelika da se podnese odjednom.
     Posmatrao je kako dugački, spori talasi Pacifika stižu po pesku, pa je čekao i čekao na ništa za koje je znao da će se desiti. Kada je došlo vreme da se to ne dogodi, ono se, turobno, i nije desilo i tako je popodne promicalo, sunce se spustilo iza dugačke linije mora i dan se svršio.
     Plaža je bila plaža koju nećemo imenovati, zbog toga što se tamo nalazila njegova privatna kuća, ali bio je to mali peskoviti potez negde duž stotina milja obale koje se najpre pružaju zapadno od Los Anđelosa. Ovaj grad opisan je u novom izdanju 'Autostoperskog vodiča kroz Galaksiju' u jednoj stavki kao 'gadan, grdan, smrdan, prdan, i koja još beše ono reč, i još sve ružne stvari, fuj', a u drugom, dopisanom svega nekoliko sati kasnije, kao 'nalik na nekoliko hiljada kvadratnih milja reklamne pošte 'Ameriken ekspresa', ali bez istog osećaja moralne dubine. Osim toga, vazduh je tu, iz nekog razloga, žut.'
     Obala se pruža zapadno, a zatim skreće prema severu do magličastog zaliva San Franciska, koga 'Vodič' opisuje kao 'Zgodno mesto da se poseti. Lako je poverovati da je svako koga sretnete kosmički putnik. To što ćete osnovati novu religiju, za njih je samo drugi način da kažete ĆAO. Sve dok se ne sredite i malo ne upoznate sa mestom, najbolje je da odgovarate sa NE na tri od svaka četiri pitanja koja će vam iko postaviti, jer se tamo dešavaju vrlo čudne stvari, od kojih bi neke mogle biti smrtonosne za neopreznog tuđinca.' Stotine vijugavih milja kamenitih hridi i peska, palmi, ogromnih talasa i sunčevih zalazaka opisani su u 'Vodiču' kao: 'Superiška. Mnogo dobro.'
     A negde na tom superiška dobrom potezu obale nalazi se kuća tog neutešnog čoveka, muškarca koga mnogi smatraju ludim. Ali jedini razlog tome bio je, kako bi on rekao ljudima, to što je posredi istina.
     Jedan od mnogih razloga što su ga ljudi smatrali ludim bila je neobičnost njegove kuće koja je, čak i u zemlji u kojoj je većina kuća neobična na ovaj ili onaj način, bila baš ekstremna u svojoj neobičnosti.
     Kuća mu se zvala Izvan ludnice.
     Njegovo ime bilo je naprosto Džon Votson, iako je on više voleo da ga zovu - a neki njegovi prijatelji su se sada uz oklevanje i složili s tim - Vonko Normalni.
     U njegovoj kući nalazile su se brojne čudne stvari, uključujući tu i sivi, stakleni akvarijum sa osam ugraviranih reči.
     Govorićemo o njemu mnogo kasnije - ovo je samo pauza da bismo pogledali zalazak sunca i da bismo rekli da je on takođe bio tu i gledao ga.
     Izgubio je sve za čim je mario i sada je jednostavno čekao na propast sveta - ne znajući da je ona već bila i prošla.