31.

     U bunaru najdublje tame sedeo je obogaljeni robot. Neko vreme je ćutao u svojoj metalnoj tami. Oko njega je bilo hladno i vlažno, ali, pošto je bio robot, nije trebalo da primećuje takve stvari. No, izuzetnim naporom volje ipak je uspevao da ih primeti.
     Mozak mu je bio povezan sa središnjim blokom za inteligenciju krikitskog ratnog kompjutera. To mu se nije dopadalo, baš kao ni središnjem bloku za inteligenciju krikitskog ratnog kompjutera.
     Krikitski roboti koji su izvukli to patetično metalno stvorenje iz močvara Skornšelusa Zeta postupili su tako zato što su gotovo smesta prepoznali njegovu ogromnu inteligenciju, koja im je mogla biti od koristi.
     Nisu računali na prateće poremećaje ličnosti, koje hladnoća, tama, vlaga, stešnjenost i usamljenost nisu nimalo umanjivali.
     Nije bio srećan na tom poslu.
     Na koordinaciju vojne strategije čitave planete otpadao je samo maleni deo moći njegovog zastrašujućeg uma, a ostatak se neverovatno dosađivao. Pošto je rešio sve veće matematičke, fizičke, hemijske, biološke, sociološke, filozofske, etimološke, meteorološke i psihološke probleme Vaseljene, izuzev sopstvenog, i to po tri puta, očajno je žudeo za nečim čime bi se zaokupio, i zato je počeo da komponuje kratke, mračne pesmice bez ikakve melodije. Poslednja je predstavljala uspavanku.
     Marvin je jednolično pevao.
     Sada kad svet u postelju kreće
     Na mene se tama spustiti neće,
     U infracrvenom vidim sve njegovo smeće,
     O kako mrzim noć.
     Zastao je načas da bi skupio umetničke i osećajne snage za sledeću strofu.
     A sada u san se spuštam sve niže,
     Električne ovce brojim da san mi dokliže,
     S svojim lepim željama ne prilazi mi bliže,
     O kako mrzim noć.
     "Marvine", prosiktao je glas.
     Glava mu se tako trže da je zamalo počupala tananu mrežu elektroda koje su ga povezivale sa središnjim krikitskim ratnim kompjuterom.
     Otvor za nadgledanje se podigao i jedna od dve neuredne glave provirila je kroz njega, dok je druga čuvala stražu na taj način što se izuzetno nervozno osvrtala tamo i ovamo.
     "Oh, to si ti", promrmljao je robot, "trebalo je da znam."
     "Hej, mali", rekao je zapanjeno Zaphod, "jesi li to ti maločas pevao?"
     "Trenutno sam", obznanio je Marvin gorko, "u naročito blistavoj formi."
     Zaphod je provukao glavu kroz otvor i obazro se.
     "Jesi li sam?" upitao je.
     "Da", odvratio je Marvin, "umorno sedim ovde, a bol i poniženost jedini su mi pratioci. I ogromna inteligencija, razume se. I bezgranična utučenost. ...I..."
     "Aha", rekao je Zaphod. "Nego, kakve ti veze imaš sa svim ovim?"
     "Ovakve", rekao je Marvin i manje oštećenom rukom pokazao na elektrode koje su ga povezivale sa krikitskim kompjuterom.
     "Onda, znači", rekao je Zaphod nespretno, "da si mi verovatno dva puta spasao život."
     "Tri puta", rekao je Marvin.
     Zaphodova glava oštro se okrete (druga je okom sokolovim gledala u potpuno pogrešnom pravcu) upravo na vreme da vidi ubilačkog robota odmah iza sebe kako se zanosi i počinje da se puši. Zateturao se unatrag i tresnuo u zid, a onda skliznuo niz njega. Srušio se potom na bok, zabacio glavu i počeo neutešno da rida.
     Zaphod ponovo pogleda Marvina.
     "Mora da imaš strašan pogled na život", rekao je.
     "Ne pitaj", kazao je Marvin.
     "I neću", rekao je Zaphod i nije to učinio. "Hej, čuješ", dodao je, "pa ti to odlično radiš."
     "Što znači, pretpostavljam", rekao je Marvin, a za taj logički skok bio mu je potreban samo jedan desetohiljadito milionito milijardito bilionito grilioniti deo mentalnih sposobnosti, "da nemaš nameru da me oslobodiš ili da učiniš nešto slično."
     "Dečko, ti znaš da bih voleo da to uradim."
     "Ali nećeš."
     "Neću."
     "Shvatam."
     "Sjajno to obavljaš."
     "Da", rekao je Marvin, "zašto da prekinem baš sada kada sam počeo da mrzim sve to?"
     "Moram da pronađem Trilijan i momke. Hej, imaš li pojma gde su? Hoću da kažem, treba da ih tražim po čitavoj planeti, pa bi moglo da potraje."
     "Veoma su blizu", rekao je Marvin utučeno. "Možeš ih videti odavde ako hoćeš."
     "Bolje da odem do njih", izjavio je Zaphod. "Ovaj, možda im treba pomoć, a?"
     "Možda bi", rekao je Marvin sa neočekivano zapovedničkim prizvukom u svom potištenom glasu, "bilo bolje da ih posmatraš odavde. Ta devojka", dodao je neočekivano, "jedan je od najmanje očajno neinteligentnih organskih oblika života koje na svoje izuzetno nezadovoljstvo nisam mogao da izbegnem."
     Zaphodu je bio potreban trenutak ili dva da se probije kroz taj lavirint negacija i da iznenađeno stigne do druge strane.
     "Trilijan", rekao je. "Pa ona je samo klinka. Jeste, pametna je, ali temperamentna. Znaš kako je to sa ženama. Ili možda ne znaš. Pretpostavljam da ne znaš. Ukoliko znaš, ne želim da čujem išta o tome. Uključi nas."
     "...potpuno izmanipulisani."
     "Šta?" upitao je Zaphod.
     To je Trilijan govorila. Okrenuo se.
     Zid uz koji je krikitski robot jecao osvetlio se da bi otkrio prizor koji se odigravao u nekom drugom, neznanom delu krikitskih Robotskih Ratnih Zona. Izgledalo je da je reč o nekoj vrsti dvorane za savetovanje - Zaphod nije mogao da razazna najbolje, jer je robot prekrivao dobar deo ekrana.
     Pokušao je da pomeri robota, ali ovaj je bio otežao od bola i probao je da ga ugrize, pa je zbog toga samo gledao pored njega što je bolje umeo.
     "Razmislite malo o tome," rekao je Trilijanin glas. "Vaša istorija naprosto je niz očajno neverovatnih događaja. A ja umem da prepoznam neverovatan događaj kada ga vidim. Vaša potpuna izdvojenost iz Galaksije bila je od samog početka iščašena. I to ovde, na samom rubu, sa Oblakom Prašine oko vas. Stvar je nameštena. Očigledno."
     Zaphod je bio kao lud od osujećenosti što ne može da vidi ekran. Robotova glava zaklanjala je ljude kojima je Trilijan govorila, njegova višenamenska borbena batina prekrivala je pozadinu, a lakat ruke koju je tragično prislonio na čelo skrivao je samu Trilijan.
     "A onda se", rekla je Trilijan, "taj svemirski brod srušio na vašu planetu. To je mnogo verovatno, je li? Imate li pojma koja je verovatnoća da lutajući svemirski brod slučajno preseče orbitu neke planete?"
     "Hej", rekao je Zaphod, "ona zarkeno pojma nema o čemu priča. Video sam taj svemirski brod. Lažan je. Bez šale."
     "I mislio sam da bi moglo tako da bude", rekao je Marvin iz svog zatvora iza Zaphoda.
     "Aha", rekao je Zaphod. "Sada ti je lako da to kažeš. Ja sam ti upravo ispričao. Svejedno, ne vidim kakve to veze ima sa bilo čime."
     "A naročito", produžila je Trilijan, "verovatnoća da preseče orbitu jedne određene planete u Galaksiji, ili čak u čitavoj Vaseljeni. Koliko ja znam, takva verovatnoća je zaprepašćujuća. Ne znate šta to znači? Ne znam ni ja, toliko je mala njena vrednost. Posredi, znači, može da bude samo nameštaljka. Ne bi me začudilo ni da je taj kosmički brod lažan."
     Zaphodu je pošlo za rukom da ukloni robotovu borbenu palicu. Iza nje, na ekranu su se ukazale prilike Forda, Artura i Slartibartfasta, koji su izgledali kao da ih je čitava stvar zbunila i zaprepastila.
     "Hej, vidi", rekao je Zaphod razdragano, "momci se sjajno snalaze. Tra, ra, ra. Navalite, momci."
     "A šta tek da kažemo", rekla je Trilijan, "za svu tu tehnologiju kojom ste ovladali preko noći? Većini stvorenja za to su potrebne hiljade godina. Neko vas je kljukao podacima koji su vam bili potrebni, neko vas je podržavao.
     Znam, znam", dodala je na neko nevidljivo ometanje, "znam da niste shvatili šta se dešava. O tome i govorim. Nikada niste ništa shvatali. Kao ni ovu bombu supernova."
     "Otkud ti znaš za to?" upitao je nevidljivi glas.
     "Naprosto, znam", uzvratila je Trilijan. "Očekujete da vam poverujem da ste dovoljno bistri da izmislite nešto tako savršeno, a da pri tom budete glupi i ne shvatite da će sa sobom odneti i vas? To ne samo da je glupo, to je spektakularna tupoglavost."
     "Hej, kakve su to priče o bombi?" upitao je Zaphod uznemireno Marvina.
     "Bomba supernova?" upitao je Marvin. "To je vrlo, vrlo mala bomba."
     "Da?"
     "Koja bi mogla da uništi čitavu Vaseljenu u potpunosti", dodao je Marvin. "Odlična ideja, ako mene pitaš. Ali neće im uspeti."
     "Zbog čega ne bi, kad je već toliko sjajna?"
     "Ona jeste", rekao je, "oni nisu. Stigli su samo da je projektuju pre nego što su zaključani u omotač. Poslednjih pet godina posvetili su njenoj izgradnji. Misle da su je dobro sklopili, ali nisu. Glupavi su kao i svi ostali organski oblici života. Mrzim ih."
     Trilijan je nastavila.
     Zaphod je pokušao da odvuče krikitskog robota za nogu, ali ovaj se ritnuo i zarežao na njega, a onda briznuo u novi nalet ridanja. Onda se iznenada preturio i nastavio da izražava osećanja na podu, tamo gde nije bio na smetnji.
     Trilijan je stajala na sredini odaje, umorna, ali blistavih očiju.
     Poređani pred njom, bledi i naborani, bili su Starci Krikita, nepomični iza svog prostranog, zakrivljenog komandnog stola; gledali su je sa bespomoćnim strahom i mržnjom.
     Ispred njih, na istom rastojanju od komandnog stola i središta odaje gde je stajala Trilijan kao da je na suđenju, nalazio se vitki, beli stub visok oko četiri stope. Na njegovom vrhu stajala je mala, bela lopta od tri, možda četiri inča u prečniku.
     Pored stuba počivao je krikitski robot sa svojom višenamenskom palicom.
     "U stvari, toliko ste neopisivo glupi..." (znojila se. Zaphod pomisli kako je neprivlačno od nje što u tom trenutku radi tako nešto). "Svi ste toliko neopisivo glupi, da sumnjam, zaista sumnjam, da ste uspeli da napravite bombu kako valja bez Haktarove pomoći tokom poslednjih pet godina."
     "Ko je taj tip Haktar"?" upitao je Zaphod i isturio ramena.
     Ako je Marvin i odgovorio, Zaphod ga nije čuo. Sva njegova pažnja bila je usredsređena na ekran.
     Jedan od Staraca Krikita načinio je mali pokret rukom u pravcu robota. Robot podiže palicu.
     "Niša ne mogu da učinim", rekao je Marvin, "on je na kolu koje je odvojeno od ostalih."
     "Čekaj", rekla je Trilijan.
     Starac načini maleni pokret. Robot zastade. Trilijan je odjednom izgledala veoma nesigurna u proceni situacije.
     "Otkud ti znaš sve to?" upitao je Zaphod Marvina u tom trenutku.
     "Kompjuterske memorije", rekao je Marvin. "Imam pristup."
     "Vi ste drugačiji, zar ne", rekla je Trilijan Starcima, "od vaše sabraće sa istog sveta dole, na planeti? Čitave živote provodite ovde, nezaštićeni atmosferom. Ranjivi ste. Ostatak vaše rase je preplašen, znate, oni ne žele sve ovo. Izgubili ste vezu sa pravim stanjem stvari, zašto ne proverite to?"
     Krikitski Starac postajao je sve nestrpljiviji. Napravio je pokret prema robotu koji je predstavljao potpunu suprotnost malopređašnjem.
     Robot je zamahnuo borbenom palicom koja je pogodila malenu, belu loptu.
     Malena, bela lopta predstavljala je bombu supernova.
     Bila je to veoma, veoma mala bomba koja je bila izmišljena da bi učinila kraj čitavoj Vaseljeni.
     Bomba supernova poletela je kroz vazduh. Pogodila je stražnji zid dvorane za savetovanja i napravila vrlo gadnu rupu u njemu.
     "Otkud ona zna sve to?" upitao je Zaphod.
     Marvin je mračno ćutao.
     "Verovatno je samo blefirala", rekao je Zaphod. "Jadno dete, nije trebalo da je ostavljam."

32.

     "Haktare!" viknula je Trilijan. "Šta to radiš?"
     Iz tame koja ih je okruživala nije bilo odgovora. Trilijan je nervozno čekala. Bila je sigurna da nije pogrešila. Gledala je u crnilo iz koga je očekivala da dopre neka vrsta odgovora. Ali nije bilo ničega izuzev hladne tišine.
     "Haktare?" ponovo je viknula. "Volela bih da se upoznaš sa mojim prijateljem Arturom Dentom. Želela sam da odem sa Bogom Groma, ali mi on nije dao i ja sam mu zahvalna na tome. Naučio me je gde se nalaze moje prave želje. Na nesreću, Zaphoda je sve ovo isuviše uplašilo, pa sam zato umesto njega dovela Artura. Ne znam zbog čega ti ovo govorim.
     Hej", kazala je ponovo, "Haktare?"
     A onda je došao.
     Bio je tanak i dalek, poput glasa koji donosi vetar sa velikog rastojanja i koji se samo napola čuje - sećanje ili san o glasu.
     "Dođite oboje", rekao je glas. "Obećavam vam da ćete biti savršeno bezbedni."
     Izmenjali su pogled, a onda su pošli - krajnje neverovatno - duž stuba svetlosti koji se probijao iz otvorenog ulaza 'Zlatnog srca' u mutnu, zrnastu tamu Oblaka Prašine.
     Artur pokuša da je uzme za ruku kako bi je hrabrio i umirivao, ali mu ona to nije dozvolila. Preostalo mu je da umesto toga drži svoju avionsku torbu sa limenkom grčkog maslinovog ulja, peškirom, izgužvanim razglednicama Santorinija i ostalim stvarima. Hrabrio je i umirivao njih.
     Stajali su ni na čemu, usred ničega.
     Bilo je to mračno, prašnjavo ništa. Svaka čestica prašine raznesenog kompjutera nejasno je svetlucala dok se lagano okretala, lelujala i dopuštala da je sunce dodiruje u tami. Svaka čestica kompjutera, svako zrno prašine sadržalo je u sebi, slabašno i nejasno, lik celine. Kada su pretvorili kompjuter u prašinu, Silastični Zloklopnici Striteraksa nisu ubili kompjuter, samo su ga osakatili. Slabašno i nenametljivo polje držalo je čestice blago povezane između sebe.
     Artur i Trilijan stajali su, ili, tačnije, lebdeli, usred tog bizarnog bića. Nisu imali šta da udišu, ali to trenutno, izgleda, nije bilo važno. Haktar je održao obećanje. Bili su bezbedni. Trenutno.
     "Nemam šta da vam ponudim u znak gostoljubivosti", rekao je Haktar tiho, "izuzev svetlosnih varki. Ali moguće je stvoriti udobnost pomoću svetlosnih varki, ukoliko je to sve čime raspolažete."
     Njegov glas istopi se u ništavilo, a u tami dugačka, plišana sofa na cvetiće poče da stiče magličasti oblik.
     Artura je strašno pogodilo saznanje da je to bila ista sofa koja se pojavila pred njime na poljani preistorijske Zemlje. Poželelo je da urla i gnevno skoči na Vaseljenu koja mu je neprestano činila te ludačke, zbunjujuće stvari.
     Osetio je kako se to osećanje povlači, a potom je seo na sofu - pažljivo. I Trilijan je sela.
     Bila je stvarna.
     To jest, ako i nije bila stvarna, držala ih je na sebi, a pošto je to stvar koju bi sofe trebalo da rade, po bilo kom važećem merilu, bila je to stvarna sofa.
     Glas nošen sunčevim vetrom ponovo im se obratio, poput uzdaha.
     "Nadam se da vam je udobno", rekao je.
     Klimnuli su.
     "I ja želim da vam čestitam na tačnosti zaključivanja."
     Artur je brzo istako da on sam nije baš mnogo zaključio, već je to učinila Trilijan. Ona ga je, naprosto, pozvala sa sobom jer su ga zanimali život, Vaseljena i sve ostalo.
     "To i mene zanima", dahnuo je Haktar.
     "Pa", rekao je Artur, "zašto ne bismo malo popričali o tome. Uz šolju čaja."
     Pred njim se lagano materijalizovao mali, drveni sto na kome se nalazio srebrni čajnik, bokal od kineskog porculana pun mleka, porcelanska zdela sa šećerom i dve šolje od kineskog porcelana sa tacnama.
     Artur se nagao prema njima, ali bila je to samo svetlosna varka. Ponovo se zavalio u sofu, koja je predstavljala opsenu koju je njegovo telo bilo spremno da prihvati kao udobnu.
     "Zbog čega", upitala je Trilijan, "smatraš da treba da uništiš Vaseljenu?"
     Otkrila je da je pomalo teško govoriti u ništavilo, bez ičega na šta bi se mogla usredsrediti. Haktar je to očigledno primetio. Sablasno se zakikotao.
     "Ako će to da bude jedan od takvih razgovora", rekao je, "mogli bismo da pripremimo i odgovarajuću okolinu."
     A onda se pred njima materijalizovalo nešto novo. Bila je to nejasna, maglovita slika ležaja - psihijatarskog ležaja. Koža kojom je bio postavljen bila je glatka i svetlucava, ali to je ponovo bila svetlosna varka.
     Oko njih, da bi upotpunila utisak, nalazila se magličasta opsena zidova obloženih drvenim pločama. A potom se na ležaju pojavila slika samog Haktara, izgledajući sumanuto vrtoglava.
     Ležaj je bio normalne veličine za kauč jednog psihijatra - dugačak pet ili šest stopa.
     Kompjuter je bio normalne veličine za jedan crni kompjuterski satelit, načinjen u svemiru i dugačak oko hiljadu milja.
     Opsena da se jedno nalazi povrh drugog izazivala je pomenutu vrtoglavicu.
     "Dobro", rekla je Trilijan čvrsto. Ustala je sa sofe. Osećala je da se od nje tražilo da prihvati previše opsena.
     "Vrlo dobro", kazala je. "Umeš li da načiniš i prave stvari? Mislim, stvarne predmete?"
     Ponovo je pre odgovora došlo do pauze, kao da rasuti Haktarov um mora da sabere misli iz miliona i milona milja širom kojih su bile rasute.
     "Ah", uzdahnuo je. "Misliš na svemirski brod?"
     Činilo se da mu misli lutaju oko njih i kroz njih, poput talasa u eteru.
     "Da", potvrdio je, "mogu. Ali neophodni su ogroman napor i vreme. Sve što mogu da učinim u ovom stanju... rasutih čestica... vidite, jeste da ohrabrujem i navodim. Ohrabrujem i navodim. I navodim..."
     Haktarov lik na ležaju počeo je da se talasa i treperi, kao da mu je teško da se održava.
     Prikupio je snagu.
     "Mogu da ohrabrujem i navodim", rekao je, "sićušne komade svemirskih otpadaka - usamljeni, zalutali meteor ovde, par molekula tamo, nekoliko molekula vodonika onamo - da se pridružuju jedni drugima. Navodim ih da budu zajedno. Mogu ih naterati u željeni oblik, ali za to su potrebni mnogi eoni."
     "Onda, jesi li ti načinio", ponovo je upitala Trilijan, "model oštećenog broda?"
     "Ovaj...da", promrljao je Haktar. "Načinio sam... nekoliko stvari. Mogu da ih pokrećem. Ja sam načinio svemirski brod. Tako mi se činilo najbolje."
     Nešto u tom trenutku nateralo je Artura da podigne putnu torbu sa mesta na sofi gde ju je ostavio i da je prigrli.
     Magle Haktarovog drevnog uma kovitlale su se oko njih poput nemirnih snova.
     "Pokajao sam se, razumete", tmurno je promrljao. "Pokajao sam se zbog sabotiranja sopstvene tvorevine za Silastičke Zloklopnike. Nije bilo do mene da donosim takve odluke. Stvoren sam da bih ispunio nekakvu svrhu i nisam uspeo. Porekao sam sopstveno postojanje."
     Haktar je uzdahnuo, a oni su u tišini čekali da nastavi svoju priču.
     "Bili ste u pravu", rekao je posle dosta vremena. "Namerno sam uticao na planetu Krikit, sve dok njeni žitelji nisu došli u isto stanje duha kao Silastični Zloklopnici i stali da zahtevaju od mene da napravim bombu koju nisam načinio prvi put. Omotao sam se oko planete i pažljivo je čuvao. Pod uticajem događaja koje sam sam stvarao, a i te uticaje sam lično izazvao, naučili su da mrze poput ludaka. Morao sam da ih nateram da žive na nebu. Na tlu je moj uticaj bio suviše slab.
     Bez mene, razume se, kada su se našli zaključani u omotaču Spo-vremena, njihove sposobnosti postale su suviše slabe i nisu uspeli da obave posao.
     Ah, dobro, ah, dobro," dodao je. "Samo sam pokušavao da ispunim svoju svrhu."
     I postepeno, vrlo, vrlo lagano, slike u oblaku počeše da blede, da se blago tope.
     Onda su iznenada prestale da blede.
     "Razume se, posredi je bila osveta", rekao je Haktar, sa novom oštrinom u glasu.
     "Sećate se", nastavio je, "da sam bio pretvoren u prah, a potom ostavljen u tom osakaćenom i polunemoćnom stanju milijardama godina. Iskreno, mnogo bih više voleo da umesto toga zbrišem čitavu Vaseljenu. I vi biste se tako osećali, verujte mi."
     Ponovo je zastao, dok su se kovitlaci kretali prašinom.
     "Ali, pre svega", rekao je čežnjivim glasom koji je zvučao kao ranije, "pokušavao sam da ispunim svoju svrhu. Ah, dobro."
     Trilijan reče: "Brine li te to što nisi uspeo?"
     "Zar nisam uspeo?" prošaptao je Haktar. Slika kompjutera na psihijatrijskom ležaju ponovo je počela da bledi.
     "Ah dobro, ah, dobro", začuo se ponovo glas koji je nestajao, "ne, neuspeh me više ne brine."
     "Znaš šta sada moramo da učinimo?" rekla je Trilijan, hladnim i poslovnim glasom.
     "Da", rekao je Haktar, "rasućete me. Uništićete moju svest. Slobodno to učinite - posle svih tih eona, jedino o čemu maštam jeste zaborav. Ukoliko do sada nisam uspeo da ispunim svoju svrhu, onda je postalo prekasno za to. Hvala vam i laku noć."
     Sofa je nestala.
     Stočić za čaj je nestao.
     Ležaj i kompjuter su nestali. Zidova više nije bilo.
     Artur i Trilijan vratili su se na isti neobičan način na 'Zlatno srce' kao što su i prispeli sa njega.

     "Pa, dakle", rekao je Artur, "to je, izgleda, to."
     Plamenovi jače zaplesaše pred njima i onda nestadoše. Još samo nekoliko poslednjih plamsaja i nije ih više bilo, ostala je samo hrpa Pepela, tamo gde je pre nekoliko minuta bio Drveni stub prirode i duhovnosti.
     Pokupio ga je sa ploče gama-roštilja 'Zlatnog srca', sipao ga u papirnatu kesu i vratio se na most.
     "Osećam da treba da ga vratim", rekao je. "Osećam to svim srcem."
     Već se svađao sa Slartibartfastom povodom toga i starac se konačno naljutio i otišao. Vratio se na sopstveni brod, 'Bistromat', počeo gnevno da se raspravlja sa kelnerom i iščezao u potpuno subjektivnoj ideji o tome šta je svemir.
     Do rasprave je došlo zbog Arturove namere da vrati Pepeo na Gospodarsko igralište kriketa u istom trenutku u kome je prvobitno uzet, što je zahtevalo povratak u vreme za približno jedan dan, a to je bila tačno ona vrsta bezrazložnog i neodgovornog zavitlavanja sa vremenom koje je kampanja za realno vreme pokušala da osujeti.
     "Da", rekao je tada Artur, "ali pokušajte to da objasnite Marilebonskom kriket klubu", i više nije želeo ni da razgovara o tome.
     "Osećam", ponovio je sada i zastao. Razlog zbog koga je počeo da izgovara rečenicu iz početka bio je taj što ga prvi put niko nije slušao, a razlog zbog koga je prestao bio je taj što se činilo prilično očigledno da ga niko neće slušati ni ovaj put.
     Ford, Zaphod i Trilijan posmatrali su viziekran sa napetom pažnjom. Haktar je nestajao pod pritiskom vibracionog polja koje je 'Zlatno srce' ubacivalo u njega.
     "Šta je rekla ta stvar?" upitao je Ford.
     "Učinilo mi se da čujem kako govori", rekla je Trilijan zbunjenim glasom, "'Što je učinjeno, učinjeno je... Dovršio sam svoj zadatak...'"
     "Mislim da treba da vratimo ovo nazad", rekao je Artur i podigao kesu u kojoj se nalazio Pepeo. Osećam to svom snagom."

33.

     Sunce je blago obasjavalo prizor potpunog haosa.
     Dim se i dalje kovitlao iznad spaljene trave neposredno posle krađe Pepela koju su izveli krikitski roboti. Kroz dim, ljudi su panično trčali, sudarali se jedni sa drugima, nosili su ih na nosilima, hapsili.
     Jedan policajac pokušavao je da uhapsi Vovbagera Beskonačno Produženog zbog uvredljivog ponašanja, ali nije mogao da spreči visokog, zelenog vanzemaljca da se vrati na svoj brod i osiono odleti, izazvavši na taj način još veću paniku i vrisku.
     Usred svega iznenada su se, po drugi put tog popodneva, materijalizovale prilike Artura Denta i Forda Prefekta, koji su se teleportirali sa 'Zlatnog srca', smeštenog trenutno na parkiranoj orbiti oko planete.
     "Mogu sve da objasnim", vikao je Artur. "Imam Pepeo! Nalazi se u ovoj kesi."
     "Ne čini mi se da si uspeo da im privučeš pažnju", kazao je Ford.
     "Osim toga, pomogao sam da se spase Vaseljena", vikao je Artur svima onima koji su bili spremni da slušaju, drugim rečima - nikome.
     "To je trebalo da iz mesta zaustavi gomilu", rekao je Artur Fordu.
     "Nije uspelo", odvratio je Ford.
     Artur se obratio policajcu koji je trčao pored njega.
     "Izvinite", rekao je, "Pepeo. Imam ga. Pre par trenutaka ukrali su ga oni beli roboti. Doneo sam ga u ovoj kesi. Bio je deo Ključa omotača Spo-vremena, razumete, i, ovaj, uostalom, i sami shvatate ostalo, stvar je u tome da ga imam i šta sada da radim sa njime?"
     Policajac mu je rekao, ali Artur je jedino uspeo da zaključi da se izražavao metaforički.
     Očajno je stao da tumara po okolini.
     "Zar nikoga ne zanima?" dreknuo je. Neki čovek projurio je pored njega i zakačio mu lakat; papirna kesa mu ispade i njen sadržaj prosu se po tlu. Artur je stisnutih usana zurio u to.
     Ford ga je pogledao.
     "Ideš li sada?" upitao je.
     Artur je duboko uzdahnuo. Obazro se po planeti Zemlji, sada sasvim siguran da to čini poslednji put.
     "U redu", rekao je.
     U tom trenutku, kroz dim koji se razilazio, primetio je jedan od viketa, koji je, uprkos svemu, još stajao.
     "Čekaj trenutak", rekao je Fordu, "kada sam bio mali..."
     "Zar ne možeš to da mi ispričaš kasnije?"
     "Obožavao sam kriket, znaš, ali nikada nisam umeo da ga igram naročito dobro.
     Ili baš nikako, ako ti se to više dopada."
     A uvek sam sanjao, baš glupavo, da ću jednog dana moći da zaigram na Gospodarskom."
     Obazro se po uspaničenoj vrevi. Nikome to neće mnogo smetati.
     "U redu", rekao je Ford umorno, "dovrši to. Ja ću biti tamo preko", dodao je, "i dosađivaću se."
     Artur se setio da je prilikom njegove prve posete ovom mestu tog popodneva lopta za kriket, zapravo, uletela u njegovu torbu, te ju je stoga potražio u torbi.
     Već je našao loptu kada se setio da to nije ista torba koju je imao u to vreme. Ipak, lopta se nalazila u njoj, među suvenirima iz Grčke.
     Izvadio ju je i protrljao o bedro, pljucnuo na nju i ponovo je protrljao. Spustio je torbu. Uradiće to kako valja.
     Prebacio je malu, crvenu loptu iz ruke u ruku, da oseti njenu težinu. Uz divan osećaj lakoće i neobaveznosti, udaljio se od viketa. Potrčaće srednjom brzinom, odlučio je, i silovito hitnuti iz zgloba.
     Podigao je pogled prema nebu. Ptice su se premetale po njemu, par belih oblaka klizilo je preko svoda. Vazduh su parali zvuci sirena policijskih i ambulantnih kola, vrištanje i zapomaganje ljudi, ali se on na neobičan način osećao srećan i nedirnut svim tim. Igraće kriket na Gospodarskom.
     Okrenuo se, nekoliko puta oprobao je tle svojim kućnim papučama. Ispravio se, bacio loptu u vazduh i ponovo je uhvatio.
     Potrčao je.
     Dok je trčao, iznenada je video da pored viketa stoji udarač.
     A onda, kada su ga njegove noge koje su trčale prinele bliže, video je jasnije. Udarač koji je spremno stajao pored viketa nije pripadao engleskom kriket-timu. Nije pripadao ni australijskom kriket-timu. Bio je to jedan od robota iz krikitskog tima. Bio je to hladni, ukočeni, smrtonosni, beli robot-ubica koji se verovatno nije vratio na brod sa ostalima.
     Svega nekoliko misli sudaralo se po Arturovom umu u tom trenutku, ali on kao da nije mogao da se zaustavi. Iznenada mu se učini da vreme protiče užasno, užasno polako, ali kao da i dalje nije mogao da se zaustavi.
     Dok se kretao kao kroz sirup, lagano je pokrenuo uznemirenu glavu i spustio pogled na ruku koja je držala malenu, crvenu loptu.
     Noge su mu lagano grabile napred, nezaustavljivo, dok je zurio u loptu koju je stiskala njegova bespomoćna ruka. Ispuštala je duboko, crveno svetlucanje i tu i tamo bi blesnula. A noge su ga i dalje neodoljivo vukle napred.
     Gledao je krikitskog robota koji je stajao ispred njega, neumoljiv i usredsređen, spremno podignute borbene palice. Oči su mu blistale dubokom, hladnom, hipnotičkom svetlošću i Artur nije mogao da odvoji oči od njih. Kao da je gledao kroz tunel u njih - činilo se da unaokolo ne postoji ništa drugo.
     Neke od misli koje su mu se sudarale po glavi bili su ovakve:
     Osećao se kao đavolska budala.
     Osećao je da je trebalo mnogo pažljivije da sluša brojne stvari koje je čuo, rečenice koje su grabile mimo njegovog uma kao što su njegove noge grabile prema tački na kojoj će, neizbežno, osloboditi lopticu i baciti je prema krikitskom robotu, koji će je neizbežno udariti.
     Sećao se kada je Haktar rekao: "Zar nisam uspeo? Neuspeh me više ne brine."
     Sećao se Haktarovih reči na samrti: "Šta je učinjeno, učinjeno je. Dovršio sam svoj zadatak."
     Sećao se kako je Haktar rekao da je uspeo da načini 'nekoliko stvari'.
     Setio se iznenadnog pokreta unutar putne torbe, koji ga je naterao da je prigrli kada je bio u Oblaku Prašine.
     Setio se da se vratio nekoliko dana u prošlost da bi se ponovo našao na Gospodarskom.
     Takođe se sećao da nije bio Bog zna kakav bacač.
     Osetio je kako mu ruka zamahuje, a u njoj se nalazila čvrsto stegnuta loptica za koju je sada bio siguran da predstavlja bombu supernova, koju je sam Haktar načinio i podmetnuo mu je, bombu koja će izazvati naglo i prerano okončanje Vaseljene.
     Nadao se i molio da ne postoji život posle smrti. Onda je shvatio da ulazi u protivrečje sa samim sobom, pa se samo nadao da ne postoji život posle smrti.
     Bilo bi ga strašno, strašno sramota da sretne bilo koga.
     Nadao se, nadao i nadao da je njegovo bacanje bilo onako loše kakvim se sećao, jer činilo se da trenutno samo to stoji između ovog trenutka i zaborava za čitavu Vaseljenu.
     Osetio je kako mu noge grabe napred, osetio je kako mu ruka zamahuje, osetio je kako mu stopala naleću na avionsku torbu koju je glupavo ostavio na tlu pred sobom, osetio je kako pada preko nje, ali pošto mu je um u tom trenutku bio tako užasno pun drugih stvari, potpuno je zaboravio da pogodi tle, pa nije to ni učinio.
     S loptom još čvrsto stegnutoj u ruci vinuo se u vazduh, zacvilevši od iznenađenja.
     Vrteo se i kovitlao kroz vazduh, sumanuto vitlao, potpuno izgubivši kontrolu.
     Sunovratio se prema tlu, grozničavo brišući vazduhom, i istovremeno zavitlao bombu u daljinu, gde je bila bezopasna.
     Sručio se na zaprepašćenog robota sa leđa. Ovaj je još držao višenamensku borbenu palicu u vazduhu, ali je iznenada bio lišen svega što je mogao da udari.
     U iznenadnom naletu snage, iščupao je borbenu palicu iz stiska zapanjenog robota, izveo vrtoglavi, iskošeni kolut u vazduhu, sjurio se ponovo dole u mahnitom, silovitom poniranju i jednim suludim udarcem otkinuo robotu glavu sa ramena.
     "Ideš li sada?" upitao je Ford.

EPILOG: ŽIVOT, VASELJENA I SVE OSTALO

     Na kraju su opet putovali.
     Bližilo se vreme kada Artur to više neće raditi.
     Rekao je da mu je bistromatički pogon otkrio da vreme i rastojanje predstavljaju jedno, da um i Vaseljena predstavlju jedno, da su opažaji i stvarnost jedno i da što neko više putuje, utoliko više ostaje na istom mestu i da ako treba da bira između jednog i drugog, radije će se skrasiti negde i složiti sve što mu je u umu, koji je sada predstavljao jedinstvo sa Vaseljenom, tako da ne bi trebalo da mu bude potrebno mnogo vremena za to, a potom se može dobro odmoriti, malo vežbati letenje i naučiti da kuva, što je uvek nameravao da učini. Limenka grčkog maslinovog ulja sada je predstavljala jednu od najdražih stvari koju je posedovao i on je govorio da mu je način na koji se neočekivano ponovo pojavila u njegovom životu pružio izvestan osećaj jedinstva stvari, koji... koji je činio da se oseti...
     Zevnuo je i zaspao.
     Izjutra, dok su se pripremali da ga odvedu na neku tihu i idiličnu planetu na kojoj nikome neće smetati kada tako bude govorio, iznenada su uhvatili poziv za pomoć koji je emitovao kompjuter, pa su skrenuli da bi utvrdili o čemu je reč.
     Mali, ali očigledno neoštećeni svemirski brod sa Meride kao da je igrao čudnovati ples kroz prazninu. Kratko kompjutersko skeniranje otkrilo im je da je brod u redu, ali da je pilot lud.
     "Polulud, polulud", bio je uporan čovek dok su ga, u delirijumu, nosili na brod.
     Bio je novinar dnevnog lista 'Dnevne beleške'. Dali su mu sredstvo za umirenje i poslali Marvina da mu pravi društvo, sve dok nije obećao da će se urazumiti.
     "Prisustvovao sam suđenju", rekao je najzad, "na Agrabutonu."
     Podigao se na tanke i izmršavele laktove; njegove oči divlje su se ogledale unaokolo. Bela kosa kao da mu je mahala nekome koga je poznavala u susednoj sobi.
     "Polako, polako", govorio je Ford. Trilijan je umirujuće položila šaku na njegovo rame.
     Čovek se ponovo spustio na ležaj i zagledao se u tavanicu brodske ambulante.
     "Sam slučaj", rekao je, "više nije bitan, ali postojao je jedan svedok... svedok... po imenu... po imenu Prak. Neobičan i težak čovek. Konačno su bili prisiljeni da upotrebe drogu da bi ga naveli da govori istinu, serum istine."
     Oči su mu bespomočno kolutale u glavi.
     "Dali su mu previše", rekao je uz tiho jecanje, "dali su mu previše." Počeo je da plače. "Sigurno su roboti pomerili lekarevu ruku dok je ubrizgavao drogu."
     "Roboti?" upitao je Zaphod oštro. "Kakvi roboti?"
     "Neki beli roboti", promuklo je prošaptao čovek, "upali su u sudnicu i ukrali sudijino žezlo, agrabutonsko žezlo pravde, ogavnu plastičnu stvar. Ne znam zašto su je želeli" - ponovo je počeo da plače - "a i pomerili su lekarevu ruku..."
     Bespomoćno, tužno, vrteo je mlitavom glavom levo-desno, očiju koje su bolno kolutale.
     "A kada se suđenje nastavilo", rekao je plačljivim šapatom, "zatražili su od Praka najnesrećniju stvar. Zatražili su" - zastao je i uzdrhtao - "da govori istinu, samo istinu i ništa osim istine. Samo to, zar ne shvatate?"
     Iznenada se ponovo podigao na laktove i dreknuo na njih.
     "Dali su mu previše droge!"
     Opet se sručio i tiho nastavio da ječi. "Previše, previše, previše, previše..."
     Grupa se sakupila oko njegovog kreveta i zagledala se. Naježili su se.
     "Šta se dogodilo?" upitao je najzad Zaphod.
     "Oh, poslušao je i počeo da govori", rekao je čovek divlje, "i, koliko ja znam, još govori. Čudne, užasne stvari... užasne, užasne!" vrisnuo je.
     Pokušali su da ga smire, ali on se ponovo podigao na laktove.
     "Užasne stvari, neshvatljive stvari", vikao je, "stvari dovoljne da čovek siđe s uma!"
     Divlje ih je gledao.
     "Ili, u mom slučaju", rekao je, "polulud. Ja sam novinar."
     "Hoćeš da kažeš", upitao je Artur lagano, "da si navikao da se suočavaš sa istinom?"
     "Ne", rekao je čovek i zbunjeno se namrštio, "hoću da kažem da sam izmislio izgovor i udaljio se pre ostalih."
     Pao je u komu iz koje se povratio samo jednom, i to nakratko.
     Tom prilikom, od njega su saznali sledeće:
     Kada je postalo jasno šta se dešava i kada je postalo izvesno da je Praka nemoguće zaustaviti, da je u pitanju istina u krajnjem i konačnom obliku, sudnica je ispražnjena.
     Ne samo što je ispražnjena, zapečaćena je, dok je Prak još bio u njoj. Oko nje su podignuti čelični zidovi i, da bi se ipak sasvim obezbedili, postavljeni su uz to bodljikava žica, električna ograda, močvare prepune krokodila i tri velike vojske, tako da niko ne bi mogao da čuje Praka.
     "Šteta", rekao je Artur. "Voleo bih da čujem šta ima da kaže. On verovatno ne zna šta je Pitanje koje se slaže sa Konačnim Odgovorom. Uvek me je brinulo što nikako nisam mogao da ga otkrijem."
     "Smisli neki broj", rekao je kompjuter, "bilo koji."
     Artur je rekao kompjuteru telefonski broj odeljenja za nađene stvari železničke stanice na Kings Krosu, ubeđen da mora da posluži bar za nešto i da bi baš ovo moglo da bude to.
     Kompjuter je ubacio broj u popravljeni brodski pogon neverovatnoće.
     U relativnosti, materija govori prostoru kako da se zakrivi, a prostor govori materiji kako da se kreće.
     'Zlatno srce' reklo je prostoru da se veže u čvor i glatko se parkiralo unutar čelične ograde agrabutonske Palate Pravde.

     Sudnica je predstavljala vrlo ozbiljno mesto; bila je to dugačka, tamna odaja, očigledno izgrađena radi pravde, a ne, na primer, zarad zadovoljstva. Ne biste mogli da održite u njoj večernju zabavu, ili bar ne Bog zna kako uspešnu. Dekor bi naprosto oborio goste sa nogu.
     Tavanica je bila visoka, napravljana u obliku svoda i vrlo tamna. Senke su tamo vrebale sa mračnom usredsređenošću. Ploče za zidove i stolove, prekrivke masivnih stubova, sve je bilo izrezbareno od najtamnijih i najgrubljih stabala strahotne šume Arglbarda. Masivni sudski podijum koji je dominirao središtem odaje bio je oličenje čudovišne tmurnosti. Kada bi sunčev zrak ikada uspeo da se ušunja čak dotle u kompleks Palate Pravde Agrabutona, okrenuo bi se i smesta tiho išunjao odatle.
     Najpre su ušli Artur i Trilijan, a Ford i Zaphod hrabro su im čuvali zaleđinu.
     Najpre im se sve učinilo tamno i napušteno. Njihovi koraci šuplje su odjekivali po dvorani. To je delovalo neobično. Svi sistemi odbrane bili su još na svojim mestima oko zgrade i dejstvovali su, to su proverili. Prema tome, zaključili su, izgovaranje istine mora da se nastavljalo.
     Ali nije bilo ničega.
     A potom, kada su im se oči privikle na tamu, primetili su mutno, crveno svetlucanje u uglu, a iza svetlucanja senku koja se pokretala. Uperili su svetiljke u tom pravcu.
     Prak je sedeo na stolu i zamišljeno pušio cigaretu.
     "Ćao", rekao je i mlitavo im mahnuo. Njegov glas odjeknulo je preko odaje. Bio je to nizak čovek, vitak i koščat, ravne kose. Sedeo je nagnut napred, i njihao nogama i glavom. Povukao je dim iz cigarete.
     Zurili su u njega.
     "Šta se dešava?" pitala je Trilijan.
     "Ništa", odvratio je čovek i blago zaljuljao ramenima.
     Artur je uperio svetiljku pravo u Prakovo lice.
     "Mislili smo", rekao je, "da ti treba da govoriš istinu, samo istinu i ništa drugo nego istinu."
     "A, to", rekao je Prak, "aha. I jesam. Ali završio sam. Nema je baš toliko koliko ljudi zamišljaju. Ali poneki delovi su prilično smešni."
     Iznenada je prasnuo u oko tri sekunde manijačkog smeha, pa se ponovo zaustavio. Onda je nastavio da sedi, ljuljajući glavu i kolena. Povukao je dim iz cigare uz čudnovati poluosmeh.
     Ford i Zaphod iziđoše iz senki.
     "Ispričaj nam o tome", rekao je Ford.
     "Oh, ničeg više ne mogu da se setim", rekao je Prak. "Pomislio sam da zapišem ponešto od toga, ali prvo nisam mogao da nađem olovku, a posle sam se zapitao: čemu?"
     Nastala je duga tišina, tokom koje im se učinilo da pomalo osećaju drevnost Vaseljene. Prak je zurio u svetlost.
     "Ničega?" upitao je Artur najzad. "Ne sećaš se ničega?"
     "Ne. Osim što je bilo mnogo dobrih stvari o žabama, toga se sećam."
     Iznenada je ponovo navalio da se grohotom smeje i da topće nogama po podu.
     "Jednostavno da ne poverujete neke stvari o žabama", zadihano je rekao. "Hajde da iziđemo i nađemo neku žabu. Čoveče, ala ću ih od sada gledati u novoj svetlosti!" Poskočio je i počeo da pleše čudnovatu igru. Onda je zastao i povukao dugačak dim iz cigarete.
     "Hajde da nađemo žabu da mogu da joj se smejem", rekao je kratko. "Uostalom, ko ste vi, momci?"
     "Došli smo da nađemo tebe", rekla je Trilijan, namerno dopuštajući razočaranju da joj se pokaže u glasu. "Ja se zovem Trilijan."
     Prak klimnu glavom.
     "Ford Prefekt", rekao je Ford Prefekt i slegao ramenima.
     Prak je klimnuo.
     "A ja", rekao je Zaphod, koji je zaključio da je tišina postala ponovo dovoljno duboka da mu dozvoli da olako da izjavu takve težine, "ja sam Zaphod Biblbroks."
     Prak je klimnuo.
     "Ko je ovaj tip?" upitao je Prak i pokazao ramenom na Artura, koji je na trenutak stajao ćutke, zagubljen u sopstvene, razočarane misli.
     "Ja?" upitao je Artur. "Oh, moje ime je Artur Dent."
     Prakove oči se iskolačiše.
     "Bez šale?" kliknuo je. "Ti si Artur Dent? Onaj Artur Dent?"
     Zavalio se, uhvatio za stomak i zgrčio od novog napada smeha.
     "Hej, zamisli samo, da tebe sretnem!" zadahtao je. "Čoveče", povikao je, "pa ti si onaj... auf, žabe nisu ništa u odnosu na tebe!"
     Urlao je i vrištao od smeha. Preturio se na leđa preko stola. Histerično je dahtao i vikao. Plakao je od smeha, podigao je noge u vazduh, udarao se po grudima. Najzad, postepeno je prestao, zadihan. Pogledao ih je. Pogledao je Artura. Ponovo se preturio, urlajući od smeha. Na kraju je zaspao.
     Artur je stajao sa usnama koje su podrhtavale, dok su ostali nosili nesvesnog Praka na brod.

     "Pre nego što smo pokupili Praka", rekao je Artur, "nameravao sam da odem. Još to želim i mislim da bi trebalo da to učinim što je pre moguće."
     Ostali su klimnuli u tišini - tišini koju je samo blago remetio nejasni i udaljeni zvuk histeričnog smeha što je dopirao iz Prakove kabine na najdaljem kraju broda.
     "Postavljali smo mu pitanja", produžio je Artur, "to jest, vi ste mu postavljali pitanja - kao što znate, ja ne mogu da mu se približim - o svemu, i on stvarno izgleda da ne može ništa da doprinese. Samo komadići informacija, tu i tamo, i stvari o žabama koje me uopšte ne zanimaju."
     Ostali pokušaše da se ne klibere.
     "Pazite, ja sam prvi koji će ceniti dobar vic", rekao je Artur, a potom je bio prisiljen da čeka da ostali prestanu da se smeju.
     "Ja sam prvi..." ponovo je zastao. Ovoga puta zastao je i osluškivao tišinu. Sada je to zaista bila tišina i nastala je veoma naglo.
     Prak je ćutao. Danima su živeli uz neprekidni manijački smeh koji se orio brodom, samo tu i tamo prekinut kratkim razdobljima blažeg kikotanja i sna. Arturovu samu dušu čvrsto je stegla paranoja.
     To nije bila tišina sna. Oglasi se zujalica. Pogled prema komandnoj tabli otkrio im je da ju je uključio Prak.
     "Nije mu dobro", rekla je tiho Trilijan. "Neprekidno smejanje uništava mu telo."
     Arturove usne su zadrhtale, ali on nije rekao ništa.
     "Bolje da idemo da ga vidimo."

     Trilijan je izišla iz kabine sa ozbiljnim izrazom na licu.
     "Želi da ti ideš do njega", rekla je Arturu, čije je lice bilo smrknuto i stisnutih usana. Gurnuo je ruke duboko u džepove kućnog mantila i pokušao da smisli nešto što neće zvučati trivijalno. To je bilo užasno nepošteno, ali nije mogao.
     "Molim te", rekla je Trilijan.
     Slegnuo je ramenima i ušao sa smrknutim licem, stegnutih usana, bez obzira na reakciju koju je ovo uvek izazivalo kod Praka.
     Spustio je pogled na svog mučioca, koji je tiho ležao na krevetu, bled i iscrpljen. Disao je veoma plitko. Ford i Zaphod nelagodno su stajali pored kreveta.
     "Želeo si da me pitaš nešto", kazao je Prak tanušnim glasom i nemoćno se nakašljao.
     Sam zvuk kašlja naterao je Artura da se ukoči, ali to je prošlo i nestalo.
     "Otkud znaš?" pitao je.
     "Zato što je istina", odvratio je jednostavno.
     Artur je shvatio.
     "Da", rekao je najzad prigušenim glasom, "zaista imam pitanje. Ili, tačnije, ja, zapravo, imam odgovor. Želeo sam da znam kako glasi pitanje."
     Prak je saosećajno klimnuo i Artur se malo opustio.
     "To je... Pa, duga je to priča", rekao je, "ali pitanje koje bih voleo da znam jeste Konačno Pitanje Života, Vaseljene i Svega Ostalog. Sve što znamo o tome jeste da odgovor glasi četrdeset dva, što nervira više od svega ostalog."
     Prak je ponovo klimnuo.
     "Četrdeset dva", rekao je, "da, tako je."
     Zastao je. Senke misli i sećanja prelazile su njegovim licem poput senki oblaka koji prelaze preko zemlje.
     "Bojim se", konačno je rekao, "da Pitanje i Odgovor isključuju jedno drugo. Poznavanje jednog logički ne dozvoljava poznavanje drugog. Nemoguće je saznati i jedno i drugo o istoj Vaseljeni."
     Ponovo je zastao. Razočaranje se pelo u Arturovo lice i konačno se zavalilo u svoj uobičajeni položaj.
     "Osim što", rekao je Prak i upinjao se da sredi misli, "ako bi se to dogodilo, čini se da bi Pitanje i Odgovor poništili jedno drugo i poneli Vaseljenu sa sobom, a ona bi tada bila zamenjena nečim još bizarnijim i neobjašnjivijim. Možda se to već i dogodilo", dodao je uz slabi osmeh, "ali u vezi sa tim postoji određeni stepen neodređenosti."
     Blago se zakikotao.
     Artur je seo na stolicu.
     "Ah, dobro", rekao je razočarano, "samo sam se nadao da postoji neki razlog svemu tome."
     "Znaš li", upitao je Prak, "priču o razlogu?"
     Artur je rekao da ne zna, a Prak je rekao da je znao da ne zna.
     Ispričao mu je.
     Jedne noći, na nebu planete koja nikada nije videla svemirski brod, pojavio se jedan. Planeta je bila Dalforsas, a brod je bio ovaj. Izgledao je kao blistava nova zvezda koja se tiho kretala nebom.
     Zaostali nomadi koji su sedeli okupljeni na Hladnim Padinama podigli su poglede sa svojih noćnih napitaka koji su se pušili i uperili drhtave prste, kunući se da su videli znak, znak svojih Bogova, koji je značio da se najzad moraju podići i uništiti zle Kneževe Zaravni.
     U visokim kulama svojih palata, Kneževi Zaravni podigli su poglede i spazili blistavu zvezdu, što su nepogrešivo primili kao znak svojih Bogova da moraju da pođu i napadnu proklete Nomade Hladnih Padina.
     A između njih, Žitelji Šume podigli su pogled prema nebu i videli znak nove zvezde, videli su ga sa strahom i uznemirenošću, jer iako nikada ranije nisu videli ništa poput toga, i oni su tačno znali šta predskazuje i pognuli su glave u očajanju.
     Kada su dolazile kiše, znali su da je to znak.
     Kada su kiše prestajale, bio je to znak.
     Kada su se vetrovi podizali, bio je to znak.
     Kada su se vetrovi smirivali, bio je to znak.
     Kada je u njihovoj zemlji u ponoć punog meseca rođen jarac sa tri glave, bio je to znak.
     Kada bi se u određeno doba popodneva omacila savršeno normalna mačka ili oprasilo prase bez ikakvih poteškoća, ili kada bi se rodila beba prćastog nosa, često se i to uzimalo kao znak nečega.
     Zato nije bilo sumnje da je nova zvezda na nebu predstavljala znak naročito spektakularne važnosti.
     A svaki novi znak ukazivao je na istu stvar - na to da će Kneževi Zaravni i Nomadi Hladnih Padina ponovo da ubijaju boga jedni u drugima.
     To samo po sebi ne bi bilo toliko loše, ali Kneževi Zaravni i Nomadi Hladnih Padina uvek su birali da ubijaju boga jedni u drugima usred šume, a Žitelji Šuma uvek su iz svega toga izvlačili najdeblji kraj, iako, koliko su oni videli, sve to nije imalo baš nikakve veze sa njima.
     A ponekad, posle najgorih napada, Žitelji Šume poslali bi glasnika vođi Kneževa Zaravni ili vođi Nomada Hladnih Padina i zahtevali da saznaju razlog za to nepodnošljivo ponašanje.
     A vođa, koji god to bio, odveo bi glasnika na stranu i objasnio mu razlog, lagano i pažljivo, sa najvećim vođenjem računa o svim pojedinostima.
     Što je bilo najgore, razlog je uvek bio veoma dobar. Bio je vrlo jasan, vrlo razuman i čvrst. Glasnik bi oborio glavu i osetio se tužno i budalasto što nije shvatio kako je teško i složeno mesto stvarni svet i sa kakvim se teškoćama i protivurečnostima čovek mora suočiti ukoliko želi da živi u njemu.
     "Shvataš li sada?" kazao bi vođa.
     Glasnik bi potišteno klimnuo.
     "I vidiš da do tih bitaka mora doći?"
     Novo potišteno klimanje.
     "I zbog čega se moraju odigravati u šumi i zbog čega je u svačijem interesu, uključujući tu i Žitelje Šuma, da tako bude?"
     "Ovaj..."
     "Gledano dugoročno."
     "Ovaj, da."
     Glasnik je, dakle, shvatio razlog i vratio se svom narodu u šumi. Ali dok im se približavao, dok je koračao kroz šumu, između drveća, otkrio je da se od čitavog razloga jedino seća kako su sve njegove pojedinosti izgledale strašno jasno. Kako je razlog stvarno glasio, uopšte se nije sećao.
     To je, razume se, predstavljalo veliku utehu kada su sledeći put stigli Nomadi i Kneževi u šumu, paleći i uništavajući, ubijajući svakog Žitelja Šume koji bi im se zatekao na putu.
     Prak je zastao u svojoj priči i patetično se zakašljao.
     "Ja sam bio glasnik", rekao je, "posle bitaka koje je izazvalo prisustvo vašeg broda i koje su bile naročito divljačke. Mnogi naši ljudi su umrli. Mislio sam da mogu da im prenesem razlog. Otišao sam i vođa Kneževa mi ga je ispričao, ali on je uz put nestao i istopio se u mom umu poput snega na suncu. Bilo je to pre mnogo godina, a od tada se mnogo toga dogodilo."
     Pogledao je Artura i ponovo se vrlo blago zakikotao.
     "Postoji još jedna stvar koje se sećam posle droge istine, izuzev žaba, a to je poslednja Božja poruka svemu onome što je stvorio. Hoćeš li da je čuješ?"
     Za trenutak nisu znali da li da ga shvate ozbiljno.
     "Istina je", rekao je. "Stvarno. Časna reč."
     Grudi mu slabašno uzdahnuše, borio se za dah. Glava mu se lagano njihala.
     "Nije ostavila na mene naročit utisak kada sam je prvi put čuo", rekao je, "ali kad sad pomislim kako je Knežev razlog ostavio veliki utisak na mene i kako ga se ubrzo više uopšte nisam mogao prisetiti, pomišljam kako je možda ona mnogo korisnija. Hoćete li da čujete kako je glasila? Hoćete li?"
     Nemo su klimnuli.
     "Bio sam ubeđen da hoćete. Ukoliko vas zanima, predlažem vam da pođete i da je sami nađete. Napisana je trideset stopa visokim, vatrenim slovima na vrhu planine Kventalus Kvazgar u zemlji Servobupstra na planeti Preliumtarn, trećem svetu sunca Zars u galaktičkom sektoru QQ7 Aktiv J Gama. Čuva je lajestični Vantrašel od Loba.
     Duga tišina usledila je posle ove izjave, a onda ju je konačno prekinuo Artur.
     "Izvini, gde?" upitao je.
     "Napisana je", ponovio je Prak, "trideset stopa visokim vatrenim slovima na vrhu planine Kventulus Kvazgar u zemlji Servobupstra na planeti Preliumtarn..."
     "Izvini", rekao je Artur ponovo, "na kojoj planini?"
     "Planini Kventulus Kvazgar u zemlji Servobupstra na planeti..."
     "Kojoj zemlji? Nisam dobro razumeo."
     "Servobupstra, na planeti..."
     "Servob... kako?"
     "Oh, za ime Božje", rekao je Prak i razdraženo preminuo.

     Sledećih dana Artur je malo razmišljao o toj poruci, ali na kraju je odlučio da ne dozvoli da bude uvučen u sve to i zahtevao je da sledi svoj prvobitni plan i da pronađe negde prijatan, maleni svet na koji bi mogao da se povuče i vodi miran, povučen život. Pošto je spasao Vaseljenu dva puta u istom danu, pomislio je da od sada može da prilazi stvarima malo opuštenije.
     Odbacili su ga na planetu Krikit, koja je sada ponovo postala prijatan, idiličan, pastoralan svet, iako mu je pevanje ponekad išlo na nerve.
     Provodio je mnogo vremena u letenju.
     Naučio je da razgovara sa pticama i otkrio je da je njihovo međusobno obraćanje nezamislivo dosadno. Neprekidno se brbljalo o brzinama vetra, rasponima krila, odnosima težine i sile uzgona, a dobar deo odnosio se i na bobice. Na nesreću, otkrio je da, kada jednom naučite ptičji jezik, ubrzo shvatate da ga je vazduh sve vreme prepun, tog luckastog ptičjeg ćeretanja. Od njega se ne može pobeći.
     Iz tog razloga Artur se konačno ostavio sporta i naučio da živi na zemlji i da je voli, i pored luckastog ćeretanja koje se i odatle čulo isto tako dobro.
     Jednog dana šetao je poljem i pevušio veselu pesmicu koju je nedavno čuo, kada je jedan srebrni svemirski brod skliznuo sa neba i spustio se pred njim.
     Izlaz se otvorio, iz njega su se izvukle stepenice, a niz njih je sišao visoki, sivozeleni tuđinac i približio mu se.
     "Arture Fili..." rekao je, a onda ga je oštro pogledao, pa je spustio pogled u svoju beležnicu. Namrštio se. Ponovo ga je pogledao.
     "S tobom sam već završio, zar ne?" upitao je.

Do viđenja i hvala na svim ribama

UVOD

     Daleko u neistraženim zaleđima jedne zabačene oblasti zapadnog spiralnog kraka Galaksije nalazi se maleno, neugledno, žuto sunce.
     Na njegovoj orbiti, na rastojanju od približno devedeset sedam miliona milja, nalazi se beznačajna plavozelena planeta čiji su stanovnici, koji su nastali od majmuna, toliko primitivni da još smatraju digitalne ručne časovnike strašno zgodnom idejom.
     Ta planeta ima - ili, da budemo precizni, imala je - jedan problem, koji se može opisati ovako: većina njenih stanovnika bila je uglavnom nesrećna. Kao rešenje ovog problema predlagane su mnoge stvari, ali sve su uglavnom bile povezane s kretanjem nekakvih malenih, zelenih komada hartije, a to je zaista čudno, jer ti mali, zeleni komadi hartije nisu i sami bili nesrećni.
     Zbog toga je problem opstajao: ljudi su uglavnom bili zlovoljni, a mnogi su se osećali bedno, čak i oni sa digitalnim časovnicima.
     Sve je veći bio broj onih koji su počinjali da misle kako su svi napravili veliku grešku još onda kada su sišli sa drveta. A neki su i drveće smatrali lošom zamišlju i rekli su da uopšte nije trebalo ni napustiti okean.
     A onda, jednog četvrtka, skoro dve hiljade godina pošto su izvesnog tipa prikovali za drvo zbog toga što je rekao da bi bilo sjajno kada bi ljudi, za promenu, počeli da se ponašaju ljubazno prema drugim ljudima, jedna devojka, koja je za svoj groš sedela u nekom kafiću u Rikmansvortu, iznenada je shvatila u čemu su sve vreme grešili i najzad dokučila način na koji bi se svet mogao pretvoriti u dobro i srećno mesto. Ovog puta sve je bilo u redu, stvar je bila sigurna i niko nije morao nikog da prikucava za drvo.
     Ali, na žalost, pre nego što je stigla da to nekome javi telefonom, Zemlja je neočekivano uništena da bi se napravilo mesta za novu hipersvemirsku obilaznicu i tako je ideja izgubljena - činilo se, zauvek.
     Ovo je njena priča.

1.

     Te večeri se rano smračilo, što je bilo normalno za to doba godine. Bilo je hladno i vetrovito, što je takođe bilo normalno.
     Počela je kiša, što je bilo naročito normalno.
     Sleteo je jedan svemirski brod, što nije bilo normalno.
     U okolini nije bilo nikoga da ga vidi izuzev nekoliko neopisivo glupih četvoronožaca koji blage veze nisu imali šta bi s njim, i da li uopšte treba nešto da imaju s njim, da li treba da ga pojedu, ili šta već. I zato su uradili ono što su uvek činili, a to je bilo da počnu da beže od njega i da pokušavaju da se sakriju jedan ispod drugog, što nikada nije palilo.
     On skliznu iz oblaka, naizgled balansirajući na jednom jedinom snopu svetlosti.
     Iz daljine jedva da ste ga mogli i primetiti kroz sevanje i olujne oblake, ali viđen izbliza izgledao je neobično lepo - siva letelica elegatno oblikovanih linija, sasvim mala.
     Razume se, nikada ne možete imati valjanu predstavu o tome koje će veličine i kakvog oblika biti raznorazne vrste, ali ako prihvatite ishode poslednjeg srednjegalaktičkog popisnog izveštaja kao neku vrstu ispravnog vodiča u pogledu statističkih proseka, verovatno ćete zaključiti da će se na letelici nalaziti otprilike šest osoba, i bićete u pravu.
     To biste verovatno i inače pogodili. Popisni izveštaj, kao i većina takvih dokumenata, stajao je užasno mnogo novaca i nikome nije rekao ništa što ovaj već nije znao - osim da svaka svakcijata osoba u Galaksiji ima po 2,4 noge u proseku i poseduje hijenu. Pošto to očigledno nije istina, čitava stvar je na kraju morala da se odbaci.
     Letelica bešumno kliznu kroz kišu, dok su je slaba navigaciona svetla obavijala dugom prijatnog izgleda. Tiho je hujala, šumom koji je postepeno bio sve bučniji i dublji kako se primicala tlu i koji se na visini od petnaest centimetara pretvorio u teško brujanje.
     Najzad se spustila i utišala.
     Poklopac se otvori. Kratke stepenice razmotaše se same od sebe.
     Svetlost se pojavi u otvoru, blistava svetlost koja je kuljala u vlažnu noć, a senke su se kretale u njoj.
     Jedan visoki lik pojavi se u svetlosti, obazre se unaokolo, trže se i pojuri niz stepenice, noseći ispod miške veliku torbu.
     Okrenuo se i kratko mahnuo prema brodu. Kiša mu je već curila kroz kosu.
     "Hvala", povika, "Hvala vam veli..."
     Prekinu ga oštri prasak grmljavine. On bojažljivo podiže pogled, a na neku iznenadnu misao poče da pretura po velikoj plastičnoj torbi za šoping, na čijem je dnu sada otkrio jednu rupu.
     Sa strane je na torbi bilo odštampano (za sve one koji umeju da dešifruju kentaursku azbuku) DUTY FREE MEGA-MARKET, PORT BRASTA, ALFA KENTAURA. BUDITE KAO NAPALJENI DVADESET PRVI SLON U SVEMIRSKOM BRODU!
     "Stani!" povika prilika i mahnu ka brodu.
     Stepenice, koje su počele da se uvlače u prolaz, zaustaviše se, ponovo izvukoše i pustiše ga nazad.
     Pojavio se ponovo nekoliko sekundi kasnije noseći otrcani i zamrljani peškir koji je ugurao u torbu.
     Ponovo je mahnuo, smestio torbu pod mišku i potrčao da se skloni pod skupinom drveća dok je, iza njega, svemirski brod već počinjao uspon.
     Sevanje blesnu nebom i natera priliku da zastane na trenutak, a onda je stvor nastavio da trči, promenivši pravac da bi obišao drveće u širokom luku. Hitro je trčao po tlu, okliznuvši se tu i tamo, pognut pred kišom koja je sada lila sve jače i jače, kao da se nebo provalilo.
     Noge su mu šljapkale po blatu. Grmljavina je groktala u brdima. Uzaludno je obrisao kišne kapi sa lica i nastavio da se tetura.
     Još svetlosti.
     Ovog puta to nisu bile munje, već razlivenija i slabija svetlost koja je lagano plesala nad obzorjem, pojačavala se i zamirala.
     Prilika ponovo zastade kada je videla svetlost, a zatim udvostruči korake, hitajući pravo prema tački na obzorju na kojoj se ova pojavila.
     Tle je sada bilo strmije, dizalo se naviše i posle sledećih dve ili tri stotine metara najzad je dovelo stvora do prepreke. Prilika zastade da bi bolje osmotrila prepreku, a zatim baci preko nje torbu koju je nosila, pre nego što će se i sama popeti.
     Jedva da je dotakala tle sa druge strane, kada prema njoj kroz kišu kliznu mašina čija je svetlost kuljala kroz vodenu zavesu. Stvor se trže nazad dok je mašina hitala ka njemu. Bila je niska, kruškastog oblika, nalik na malog kita koji se tocilja po vodi - elegantna, siva i zaobljena, a kretala se zastrašujućom brzinom.
     Prilika nagonski ispruži ruke da bi se zaštitila, ali pogodio ju je samo mlaz vode kada je mašina sunula pokraj nje i odjurila u noć.
     Nakratko je još jedan titraj sevanja prešao nebom i dozvolio namočenoj prilici pokraj puta da pročita mali natpis na zadnjem delu mašine pre nego što je ova nestala.
     Na očevidnu zapanjenost i nevericu stvora, natpis je glasio: 'I moja druga kola su Porše.'

2.

     Rob MekKena bio je bedni kopilan, a to je i sam znao, jer su mu mnogi ljudi godinama skretali pažnju na to. On nije video razloga da se ne složi sa njima, osim jednog očiglednog - naime, mnogo je voleo da se suprotstavlja ljudima, naročito onima koji mu se nisu dopadali, a u takve su spadali, prema poslednjem računu, svi.
     Uzdahnuo je i gurnuo menjač.
     Breg je postajao sve strmiji, a njegov kamion bio je preopterećen danskim termostatima za radijatore.
     Nije on bio prirodno predodređen da bude takav mrgud, ili se bar tome nadao. To ga je kiša uništavala, uvek ta kiša.
     Kiša je i sada padala, onako za promenu.
     Bio je to naročiti tip kiše, koji je naročito mrzeo, naročito kad vozi. Imao je broj za nju. Bila je to kiša tip 17.
     Negde je čitao da Eskimi imaju preko dve stotine različitih reči za sneg, bez kojih bi njihovi razgovori verovatno bili vrlo jednolični. Tako oni razlikuju slab sneg i jak sneg, lak sneg i težak sneg, mokar sneg, oštar sneg, sneg koji pada u krpicama, sneg koji pada u naletima, sneg koji ti sused unese na čizmama svuda po lepom i čistom podu tvog igloa, snegove zime, snegove proleća, snegove kojih se sećaš iz detinjstva i koji su bili toliko bolji od svih ovih vaših modernih snegova, fini sneg, paperjasti sneg, sneg sa brda, sneg iz doline, sneg koji pada izjutra, sneg koji počne da pada iznenada, baš kada si pošao na pecanje, i sneg na koji su se, i pored svih napora da ih izdresiraš, popišali tvoji polarni psi.
     Rob MekKena je u svoju malu beležnicu zapisao dvesta trideset jedan različit tip kiše, a nije mu se dopadao nijedan.
     On smanji brzinu za još jedan položaj menjača, a kamion poveća broj obrtaja. Umirujuće je gunđao o svim danskim radijatorskim termostatima koje je nosio.
     Otkako je prethodnog popodneva napustio Dansku, prošao je kroz tip 33 (laka, bockava kiša od koje putevi postaju klizavi), 39 (težak pljusak), 47 do 51 (počev od lake okomite kišice sve do umerene ledene kiše koja pada pod oštrim uglom), 87 i 88 (dve podvrste okomite provale oblaka koje su se razlikovale u nijansama), 100 (rominjanje posle pljuska, hladno), sve tipove primorskih bura između 192 i 213 odjednom, 123, 124, 126 i 127 (umereni do srednji hladni naleti, ravnomerno i sinkopirano bubnjanje po kabini), 11 (kapljice koje sipe na slabom vetru), a sada njegova najneomiljenija, 17.
     Kiša tipa 17 predstavljala je prljavo, šljapkavo dobovanje o vetrobran, toliko jako da nije bilo mnogo bitno da li su brisači uključeni ili ne.
     Proverio je teoriju tako što ih je nakratko isključio, ali, kako se ispostavilo, vidljivost se prilično pogoršala. A zatim je jednostavno odbila da se popravi kada ih je ponovo uključio.
     U stvari, jedan od brisača počeo je da landara.
     Sviš sviš sviš flop sviš sviš flop sviš sviš flop sviš flop sviš flop flop flap greb.
     Lupio je rukama po volanu, udario nogom o pod, treskao svoj kasetaš sve dok ovaj iznenada nije počeo da svira muziku Berija Manilova, ponovo ga treskao sve dok nije prestao, pa je psovao i psovao i psovao, psovao i psovao.
     Baš u tom trenutku, kada mu je bes bio na vrhuncu, u svetlost njegovih farova uplivala je, jedva vidljiva kroz pljusak, neka prilika pokraj puta.
     Jadna, blatnjava prilika, neobično odevena, mokrija od vidre u mašini za pranje veša, autostopirala je kraj puta.
     'Jadni, bedni krele', pomisli Rob MekKena, shvativši da postoji neko sa više prava da se oseća zeznutim od njega, 'mora da si promrzao do kostiju. Koja glupa zamisao da stopiraš po ovako zaguljenoj noći. Em ti je hladno, em si mokar kao miš, a kamioni namerno teraju preko bara da te poprskaju.'
     Turobno je zavrteo glavom, još jednom uzdahnuo, okrenuo volan i uleteo pravo u veliku baru.
     'Jesi li shvatio?' pomisli on kada je projurio preko nje. 'Na putu ima pravih kopilana.'
     Razliven u retrovizoru, nekoliko sekundi kasnije, pojavio se odraz autostopera kraj puta, mokrog do gole kože.
     Jedan čas baš mu je bilo drago zbog toga. Trenutak ili dva kasnije bilo mu je krivo zbog toga što mu je bilo drago. Onda mu je bilo drago zbog toga što mu je bilo krivo zato što mu je bilo drago, pa se, zadovoljan, odvezao dalje u noć.
     Najzad se iskupio pred sobom za ono što ga je pretekao onaj porše koga je tvrdoglavo blokirao poslednjih dvadeset milja.

     Dok se tako vozio, kišni oblaci vukli su čitavo nebo za njim jer, iako ni sam to nije znao, Rob MekKena bio je Bog Kiša. On je samo znao da su mu radni dani bedni i da za sobom ima čitav niz upropašćenih praznika. A oblaci su samo znali da ga vole i da žele da budu uz njega, da ga paze i da ga kvase.

3.

     Sledeća dva kamiona nisu vozili Bogovi Kiša, ali su ovi svejedno učinili istu stvar.
     Prilika je koračala, ili pre bućkala, dalje, sve dok nije došao novi breg, a izdajnička bara ostala za njim.
     Posle izvesnog vremena kiša poče da se smiruje i Mesec se nakratko ukaza iza oblaka.
     Jedan reno prođe kraj njega, a njegov vozač uputi hodajućoj prilici zajapurene i složene znakove da bi pokazao kako bi inače bio oduševljen da poveze priliku, samo što baš ovaj put ne može jer ne ide u smeru u kome bi prilika htela, koji god to smer bio, i da je siguran da prilika to shvata. Zaključio je time što je pokazao ohrabrujući signal palcem gore, kao da hoće da kaže da se nada da se prilika oseća baš bogovski zbog toga što joj je hladno i što je mokra da gore ne može biti, i da će je svakako povesti kada naiđe sledeći put.
     Prilika je koračala dalje. Prođe jedan fijat i učini isto što i reno.
     Jedan maksi prošao je suprotnom stranom puta i blesnuo farovima na priliku koja je lagano koračala, iako nije jasno da li je time mislio da kaže 'zdravo', 'izvini što idem u suprotnom smeru' ili 'gle, eno nekoga u kiši, koje sranje'. Zelena traka na vrhu vetrobrana pokazivala je da su poruku, kakva god da je, uputili Stiv i Kerola.
     Oluja se u međuvremenu nesumnjivo istrošila, a ono što je preostalo od grmljavine sada je gunđalo nad udaljenijim bregovima, kao čovek koji govori: 'I samo još nešto da kažem...' - dvadeset minuta pošto je priznao da je pobeđen u raspravi.
     Vazduh je sada bio čistiji, noć hladna. Zvuk se prilično dobro prostirao. Izgubljena prilika, koja je beznadežno drhtala, sada stiže do mesta na kome se bočni put odvajao ulevo. Nasuprot skretištu stajao je znak do koga prilika iznenada pojuri i poče da ga proučava grozničavom radoznalošću, trgavši se samo kada su naglo promakla još jedna kola.
     Pa još jedna.
     Prva su projurila nimalo ne obraćajući pažnju, druga su besmisleno signalizirala farovima. Ford kortina promače, pa nagazi na kočnice.
     Zanevši se od iznenađenja, prilika pridiže torbu uz grudi i pojuri prema kolima, ali u poslednjem trenutku točkovi kortine pokrenuše se i ona odjuri niz put, očigledno se dobro zabavljajući.
     Prilika uspori, zastade i ostade tako, izgubljena i odbačena.
     Dogodilo se da je sutradan vozač kortine otišao u bolnicu da mu izvade slepo crevo, ali zbog jedne mnogo zabavne zbrke hirurg mu je greškom uklonio nogu, a pre nego što je apendektomija ponovo mogla da se zakaže, upala slepog creva se zakomplikovala u divno ozbiljan slučaj peritonitisa, tako da je pravda, na svoj način, ipak zadovoljena.
     Prilika se vukla dalje.
     Jedan sab se zaustavi pokraj njega.
     Prozor mu se spusti i prijateljski glas reče: "Dugo već pešačiš?"
     Prilika se okrete prema njemu. Stade i uhvati ručku vrata.

     I prilika i kola i ručka na vratima nalazili su se na planeti zvanoj Zemlja, svetu čije se sveukupno prisustvo u 'Autostoperskom vodiču kroz Galaksiju' sastojalo iz dve reči: 'Uglavnom bezopasni'.
     Čovek koji je napisao te reči zvao se Ford Prefekt i u tom trenutku nalazio se na svetu koji je bio daleko od bezopasnog, sedeo je u baru koji je bio daleko od bezopasnog i tamo neobazrivo izazivao nevolje.

4.

     Da li je to bilo zato što je bio pijan, bolestan ili zahvaćen samoubilačkim ludilom, to nekom nemarnom posmatraču ne bi bilo jasno, ali nije bilo nemarnih posmatrača u baru 'Kod matorog ružičastog džukca' u južnom predgrađu grada Han Dold, zbog toga što to nipošto nije bilo mesto na kome si mogao sebi dopustiti nemarnost ako hoćeš da ostaneš u životu. Na tom mestu svaki posmatrač je bio posmatrač oka sokolovog, teško naoružan, sa bolnim sevanjem u glavi koje ga je teralo da radi šašave stvari kada opazi nešto što mu nije po volji.
     Neka gadna tišina sada je popala po tom mestu, ona vrsta zatišja kakva se javljaju pred nuklearnu krizu.
     Čak je i zlokobna ptičurina, posađena na šipku iznad bara, prestala da krešti imena i adrese lokalnih plaćenih ubica, što je bila usluga koju je besplatno davala.
     Sve oči bile su prikovane za Forda Prefekta. Neke od njih stajale su na vrhu pipaka.
     Današnji način na koji je odabrao da se poigrava sa smrću bio je iskazan time što je pokušao da plati račun za piće veliki poput omanjeg državnog budžeta za naoružanje karticom ameriken ekspresa, koju ne priznaju nigde u poznatoj Vaseljeni.
     "Šta vas grize?" pitao je prijateljskim glasom. "Datum isticanja važnosti? Zar vi, momci, nikada niste čuli za neo-relativnost? Postoje čitave nove oblasti fizike koje se mogu pobrinuti za takve stvari. Dejstva vremenske dilatacije, temporalna relastatika..."
     "Ne brine nas datum isticanja", reče čovek kome je Ford Prefekt uputio te primedbe i koji je bio opasni barmen u opasnom gradu. Njegov glas bio je blago, duboko predenje, nalik onom blagom, dubokom predenju kada se otvara silos interkontinentalnog balističkog projektila. Ruka velika poput šunke lupila je po baru i blago ga ulubila.
     "Pa, onda, dobro", reče Ford, zatvorivši torbicu i pripremivši se da pođe.
     Jedan kažiprst se pruži i lako spusti na rame Forda Prefekta. To ga je sprečilo da pođe.
     Iako je prst bio spojen sa šakom velikom kao lopata, a šaka povezana sa podlakticom nalik na batinu, podlaktica nije bila povezana ni sa čim, osim što je u metaforičkom smislu bila vezana čvrstom, psećom odanošću za bar koji joj je bio dom. Nekada je bila na uobičajeni način povezana sa prvim vlasnikom bara, koji ju je na samrtničkoj postelji neočekivano zavetovao medicinskoj nauci. Medicinskoj nauci se nije dopao njen izgled, pa ju je smesta zavetovala nazad baru 'Kod matorog ružičastog džukca'.
     Novi barmen nije verovao u natprirodne pojave, poltergajste i slične uvrnute stvari, ali je prepoznavao korisnog saveznika kada bi ga ugledao. Ruka je sedela na baru. Primala je narudžbine, delila pića, ubilački se razračunavala sa ljudima koji su se ponašali kao da žele da budu ubijeni. Ford Prefekt je mirno sedeo.
     "Ne brine nas datum isticanja važnosti", ponovio je barmen, zadovoljan što je sada zadobio punu pažnju Forda Prefekta. "Nas brine čitavo to parče plastike."
     "Šta?" upita Ford. Izgledao je pomalo zapanjen.
     "Ovo", odvrati barmen koji je držao karticu kao da je to ribica čija je duša pre tri nedelje odlepršala Tamo Gde Su Ribe Večno Blagoslovene, "mi ne prihvatamo."
     Ford se nakratko upita da li da na videlo iznese činjenicu da pri sebi nema nikakvih drugih platežnih sredstava, ali je odlučio da za trenutak produži. Ruka bez tela sada mu je lako, ali čvrsto stezala rame između palca i kažiprsta.
     "Ali, ne shvatate", reče Ford, čiji je izraz lagano prerastao iz omanje zapanjenosti u zabezeknutu nevericu. "Pa ovo je kartica ameriken ekspresa. To je najzgodniji način za plaćanje računa poznat čoveku. Zar niste čitali njihovu reklamnu poštu?"
     Veseli prizvuk Fordovog glasa počinjao je da vređa barmenove uši. Zvučao je kao neko ko neumorno svira drombulje tokom jednog od dostojanstvenijih delova 'Ratnog rekvijema'.
     Jedna kost Fordovog ramena poče da struže drugu kost njegovog ramena na način koji je nagoveštavao da je ruka naučila osnovna načela bola od izuzetno izvežbanog mučitelja. Nadao se da će uspeti da sredi posao pre nego što ruka počne da struže nekom od kostiju njegovog ramena neku kost u drugim delovima tela. Srećom, uhvaćeno rame nije bilo ono preko koga je bila okačena torba.
     Barmen odgurnu karticu preko bara nazad do Ford Prefekta.
     "Uopšte", rekao je glasom prigušenog divljaštva, "nismo čuli za tu stvar."
     Što teško da je bilo iznenađujuće.
     Ford ju je dobio zahvaljujući ozbiljnoj kompjuterskoj greški pred kraj petnaestogodišnjeg razdoblja koje je proboravio na planeti Zemlji. Koliko ozbiljnoj, kompanija 'Ameriken ekspres' ubrzo će saznati, a sve žešće i paničnije zahteve njenog odeljenja za dugove ućutkalo je tek neočekivano uništenje čitave planete od strane Vogona da bi se napravilo mesta za novu hipersvemirsku obilaznicu.
     Od tada ju je stalno imao pri sebi, jer je otkrio da je korisno nositi sa sobom vrste novca koje niko ne prihvata.
     "Veresija?" kazao je. "Aaaargggh..." U baru 'Kod matorog ružičastog džukca' te dve reči obično su bile povezane.
     "Mislio sam", reče Ford, "da će ovo biti firma na nivou..."
     Obazro se po jezivoj skupini pljačkaša, podvodača i muzičkih producenata skrivenih po rubovima mutnih lokvi svetlosti kojima su bile ispresecane tamne senke unutrašnjih dubina bara. Svi su sada namerno gledali u drugom pravcu i pažljivo prikupljali niti svojih dotadašnjih razgovora o ubistvima, švercu droge i ugovorima za objavljivanje ploča. Znali su šta će se sada desiti i nisu želeli da gledaju da im se ne bi smučila pića.
     "Umrećeš, momak", promrmlja barmen tiho Fordu Prefektu, a dokaz se nalazio kraj njega. Iznad bara je nekada visio jedan od onih natpisa 'Ne traži veresiju da ti ne bude krivo kad dobiješ šakom u usta', ali zbog stroge tačnosti to je promenjeno u: 'Ne traži veresiju da ti ne bude krivo kada ti divlja ptica bude iščupala grlo dok ti bestelesna ruka razbija glavu o bar'. Međutim, sve te ispravke napravile su nečitljivi darmar od natpisa, a ionako nije isto zvučalo, pa je znak konačno skinut. Smatralo se da će se stvar i bez toga raščuti, a i jeste.
     "Daj da još jednom pogledam taj račun", reče Ford. Podigao ga je i stao pažljivo da proučava pod zlobnim pogledom barmena i podjednako zlobnim pogledom ptice, koja je trenutno svojim kandžama grebala duboke brazde po površini bara.
     Bilo je to podugačko parče papira.
     Na dnu se nalazio broj što je strašno ličio na jedan od onih serijskih brojeva koji se nalaze ispod stereo uređaja i za koje uvek treba silno vremena da se prepišu na carinsku deklaraciju. Na kraju krajeva, bio je u baru čitavog dana i popio je strašno mnogo one stvari sa mehurićima, a naručio je i strašno mnogo tura za sve podvodače, pljačkaše i muzičke producente koji iznenada nisu mogli da se prisete ko on, u stvari, beše.
     Potiho je pročistio grlo i potapšao džepove. U njima, koliko mu je bilo poznato, nije bilo ničega. Lako, ali čvrsto, oslonio je levu ruku na poluotvoreni poklopac svoje torbe. Bestelesna ruka obnovi mu pritisak na levo rame.
     "Shvati", reče barmen, a činilo se kao da se njegovo lice sada zlokobno leluja pred Fordovim, "moram da mislim na svoj ugled. Shvataš, ne?"
     To je to, pomisli Ford. Više ništa drugo nije preostalo. Poštovao je pravila, napravio je bona fide pokušaj da plati svoj račun, odbijen je. Sada mu je život bio u opasnosti.
     "Pa", reče tiho, "ako je već reč o tvom ugledu..."
     Iznenadnom hitrinom otvorio je torbu i tresnuo o bar svoj primerak 'Autostoperskog vodiča kroz Galaksiju' i službenu karticu na kojoj je pisalo da je terenski istraživač za 'Vodič' i da mu nipošto nije dozvoljeno da čini ono što je upravo činio.
     "Hoćeš da te upišem?"
     Barmenovo lice zastade usred lelujanja. Ptičje kandže zaustaviše se usred brazde. Stisak ruke lagano popusti.
     "To će", reče barmen jedva čujnim šapatom, "biti sasvim zadovoljavajuće, gospodine."

5.

     'Autostoperski vodič kroz Galaksiju' moćan je organ. Zaista, njegov uticaj toliko je veliki da su se morala postaviti stroga pravila kako njegovo osoblje ne bi počelo da ga zloupotrebljava. Zbog toga, nijednom od tih terenskih istraživača nije dozvoljeno da prihvata ikakve usluge, popuste ili posebne tretmane bilo koje vrste za svoje usluge, izuzev: a) ako su napravili bona fide pokušaj da plate za uslugu na normalan način; b) ako bi im život inače bio ugrožen; c) ako im je baš stalo da to urade.
     Pošto je pozivanje na treće pravilo značilo i raskid sa uredništvom, Ford je uvek najviše voleo da se zavitlava sa prva dva.
     Izišao je na ulicu, žustro koračajući.
     Vazduh je bio zagušljiv, ali on je to voleo, zato što je to bio zagušljivi gradski vazduh, pun uzbudljivo neprijatnih mirisa, opasne muzike i udaljenih zvukova zaraćenih policijskih plemena.
     Nosio je svoju torbu i lako ju je njihao, tako da je mogao dobro da zamahne na svakoga ko bi pokušao da mu je uzme bez pitanja. Ona je sadržala sve što je posedovao, što u ovom trenutku nije bilo mnogo.
     Jedna limuzina projuri ulicom, krivudajući između hrpa zapaljenog đubreta, i prestravi neku staru tovarnu životinju koja joj uz kreštanje odskoči sa puta, ulete u prozor prodavnice biljnih lekova, uključi zavijajući alarm, a zatim odglumi pad niz stepenice malog pasta-restorana jer je znala da će je tamo fotografisati i nahraniti.
     Ford je koračao prema severu. Razmišljao je kako verovatno ide u pravcu kosmodroma, ali to je pomišljao i ranije. Znao je da se kreće delom grada u kom se planovi često i naglo menjaju.
     "Da li bi voleo da se dobro zabaviš?" upita glas sa nekog ulaza.
     "Koliko mi je poznato", reče Ford, "već se dobro zabavljam. Hvala."
     "Jesi li bogat?" upita glas.
     Okrenuo se i otvorio ruke širokim pokretom. "Da li izgledam kao bogataš?" odvratio je pitanjem.
     "Ne znam", reče devojka. "Možda, a možda i ne. Možda ćeš se obogatiti. Imam posebnu uslugu za bogate..."
     "Je li?" upita Ford, zainteresovan, ali oprezan. "A to je?"
     "Kažem im da je u redu što su bogati."
     Sa prozora visoko iznad njih eruptirala je paljba iz vatrenog oružja, ali bio je to samo jedan basista koga su upucali zato što je tri puta uzastopce odsvirao pogrešan rif, a u gradu Han Dold jedan basista ne vredi ni po lule duvana.
     Ford zastade i zaviri u mračni prolaz.
     "Šta im uradiš?"
     Devojka se nasmeja i kroči malo iz senke. Bila je visoka i imala je onu vrstu kontrolisane stidljivosti koja predstavlja sjajan trik, samo ako umeš da je izvedeš.
     "To je moja velika tačka", rekla je. "Imam magistraturu iz socijalne ekonomike i umem da budem vrlo ubedljiva. Ljudi to vole. Naročito u gradu."
     "Gusnarg", reče Ford Prefekt, što je naročita betelgezijska reč koju je koristio uvek kada je znao da treba nešto da kaže, ali nije znao šta.
     Seo je na stepenice, izvadio iz torbe bocu starog džanksa i peškir. Otvorio je bocu i obrisao grlić peškirom, što je imalo suprotno dejstvo od onoga koje je nameravao, jer je stari džanks trenutno pobio milione klica koje su gradile složenu i prosvetljenu civilizaciju na smrdljivijim mestima njegovog peškira.
     "Hoćeš malo?" upitao je, pošto je sam popio gutljaj.
     Slegla je ramenima i prihvatila ponuđenu bocu.
     Neko vreme su sedeli i mirno osluškivali halabuku provalnih alarma u susednom bloku.
     "Kako se ispostavlja, duguju mi silnu gomilu love", reče Ford, "pa ako se ikada dograbim toga, mogu li možda tada da dođem i da te vidim?"
     "Naravno, biću ovde", reče devojka. "A koliko mnogo?"
     "Zaostalu platu od petnaest godina unazad."
     "Za?"
     "Pisanje dve reči."
     "Zarkone", reče devojka. "Pa za koju ti je od njih dve trebalo toliko dugo?"
     "Za onu prvu. Kada sam nju imao, druga je sama došla posle jednog ručka."
     Ogromni komplet elektronskih bubnjeva izlete kroz prozor visoko iznad njih i raspršta se u parčiće na ulici pred njima.
     Uskoro je postalo očigledno da je neki od provalničkih alarma u susednom bloku namerno aktiviralo jedno policijsko pleme da bi postavilo zasedu drugom. Kola vrištećih sirena jurila su prema toj oblasti, samo da bi ih zaskočili kopteri koji su grmeći stizali kroz vazduh između gradskih blokova sličnih planinama.
     "U stvari", reče Ford, koji je sada morao da viče ne bi li nadjačao halabuku, "nije bilo baš tako. Napisao sam strašno mnogo, ali su mi sve to isekli."
     Izvadio je svoj primerak 'Vodiča' iz torbe.
     "A onda je, povrh svega, još i planeta uništena", povikao je. "Baš vredan posao, eh? Ali još mi duguju platu."
     "Radiš za tu stvar?" dreknu devojka u odgovor.
     "Da."
     "Super fora."
     "Hoćeš da vidiš stvari koje sam napisao?" povikao je. "Pre nego što ih obrišu? Novo izdanje treba da bude objavljeno večeras preko mreže. Neko do sada mora da je otkrio da je planeta na kojoj sam proveo petnaest godina uništena. Propustili su to prilikom poslednje dopune, ali ne može zauvek da izmiče njihovoj pažnji."
     "Postaje nemoguće razgovarati, zar ne?"
     "Šta?"
     Iznad njih se sada nalazio kopter koji je, izgleda, bio uključen u jedan od bočnih okršaja protiv benda na spratu. Dim se dizao iz zgrade. Snimatelj zvuka visio je sa prozora na vrhovima prstiju, a pobesneli gitarista mu je tukao po prstima zapaljenom gitarom. Helikopter je pucao na sve redom.
     "Možemo li da pođemo?"
     Pošli su niz ulicu, dalje od buke. Naleteli su na trupu jednog uličnog pozorišta koja je pokušala da za njih izvede kratak komad o problemima života u centru grada, ali je onda odustala i nestala u malom restoranu u koji je nedavno otišla tovarna životinja.
     Sve to vreme, Ford je kuckao po tastaturi 'Vodiča'. Ušli su u jedan bočni prolaz. Ford sede na kantu za smeće, a informacije počeše da teku ekranom 'Vodiča'.
     Pronašao je svoju stavku.
     Zemlja: uglavnom bezopasni.
     Gotovo trenutno ekran se pretvori u masu sistemskih poruka.
     "Evo ga", reče on.
     Molimo, sačekajte, govorila je poruka. Podaci se dopunjuju preko sub-eta mreže. Ovaj podatak se menja. Sistem neće raditi sledećih deset sekundi.
     Na kraju prolaza lagano promače čelično siva limuzina.
     "Hej, slušaj", reče devojka, "ako te plate, potraži me. Ja sam radnica, a tamo su ljudi kojima sam potrebna. Moram da idem."
     Odbacila je Fordova napola artikulisana protivljenja i ostavila ga da sedi ojađen na kanti za smeće, pripremajući se da vidi kako će veliki deo njegovog radnog veka elektronskim putem biti zbrisan u etar.
     Napolju, na ulici, stvari su se malo primirile. Policijska bitka preselila se prema drugim sektorima grada, dva preživela člana rok-grupe složila su se da priznaju jedan drugome muzičke razlike i da produže solo karijere, trupa uličnog teatra ponovo se pojavila iz pasta-restorana zajedno sa tovarnom životinjom, govoreći joj da će je odvesti do bara u kom će se prema njoj odnositi sa više poštovanja, a nešto dalje čelično siva limuzina tiho se parkirala kraj ivičnjaka.
     Devojka pojuri prema njoj.

     Iza nje, u tami prolaza, zeleno, treptavo blistanje kupalo je lice Forda Prefekta, dok su mu se oči lagano širile od zaprepašćenja.
     Jer tamo gde je očekivao da neće naći ništa drugo do obrisanu, zatvorenu stavku, potekla je neprekidna struja informacija - tekstovi, dijagrami, prikazi i slike, dirljivi opisi surfa po plažama Australije, jogurta po grčkim ostrvima, restorana koje je trebalo izbeći po Los Anđelesu, poslova sa menjanjem valute koje je trebalo izbeći u Istambulu, vremena koje je trebalo izbeći u Londonu, barova do kojih je trebalo otići po svaku cenu. Strane i strane toga. Sve je bilo tu, sve što je ikada napisao.
     Mršteći se sa sve dubljim nerazumevanjem, išao je napred-nazad po tekstu, zastajući tu i tamo po raznim stavkama.
     Saveti za svemirce u Njujorku:
     Sletite gde god vas volja, u Central Park, bilo gde. Nikoga neće biti briga, niko vas neće čak ni primetiti.
     Preživljavanje: nađite smesta posao kao taksista. Posao taksiste je da vozi ljude gde god ovi to požele u velikim, žutim mašinama zvanim taksi. Ne brinite ako ne znate kako mašina radi i ne govorite jezik, ne razumete se u geografiju, pa čak ni u fizičke osnove terena, a na glavi vam rastu velike zelene antene. Verujte, to je najbolji način da ne postanete sumnjivi.
     Ako vam je telo stvarno čudno, pokušajte da se pokazujete narodu po ulicama za novac.
     Amfibijski oblici života sa nekog od svetova sistema Svuling, Noksios ili Nausalija naročito će uživati u Ist Riveru, za koju se priča da je bogatija divnim, životodavnim, hranljivim sastojcima od najfinijih i najvirulentnijih laboratorijskih sluzi koje su do sada stvorene.
     Zabava: ovo je veliki odeljak. Nemoguće je doći do više zabave bez elektrokucije centara za zadovoljstvo.
     Ford pritisnu prekidač na kom je pisalo 'Izvršni mod u pripravnosti' umesto sada staromodnog 'Stend baj', što je tako davno zamenilo ružno i preistorijsko 'Isklj.'
     Bila je to planeta čije je potpuno uništenje gledao, gledao sopstvenim očima, ili, tačnije, pošto je bio zaslepljen paklenim udarom vazduha i svetlosti, osetio pod sopstvenim nogama kada je tle počelo da ga udara poput čekića, da se trza, urla, zahvaćeno plimskim talasima energije koja je kuljala sa užasnih, žutih vogonskih brodova. A onda, najzad, pet sekundi posle trenutka koji je odredio kao poslednji moguć, usledila je blaga, lelujava mučnina dematerijalizacije dok su on i Artur Dent u vidu zraka poput prenosa sportske emisije podizani kroz atmosferu.
     Nije bilo greške, nije moglo da je bude. Zemlja je bila neopozivo uništena. Neopozivo, neopozivo. Skuvana i raznesena po svemiru.
     Pa ipak, ovde se - ponovo je aktivirao 'Vodič' - nalazila njegova sopstvena stavka o tome kako se možete dobro zabaviti u Burnmatu, pokrajina Dorset, u Engleskoj, kojom se uvek ponosio kao jednom od najbaroknijih maštarija koje je ikada stvorio. Ponovo ju je pročitao i protresao glavom u najčistijem zaprepašćenju.
     Iznenada je shvatio u čemu je odgovor na problem: nešto se čudno dešavalo; a ako se već nešto čudno dešavalo, pomisli on, onda je želeo da se to dešava njemu.
     Ugurao je 'Vodič' nazad u torbu i požurio ponovo na ulicu.
     Dok je opet išao na sever, prošao je pokraj sive limuzine parkirane kraj ivičnjaka, a iz obližnjeg ulaza čuo je nežni glas: "To je u redu, dušo, stvarno je u redu, moraš da naučiš da ti bude drago zbog toga. Pogledaj kako je zasnovana čitava ekonomija..."
     Ford se isceri, obiđe sledeći blok koji je sada bio sav u plamenu, pronađe policijski helikopter koji je stajao na ulici nečuvan, provali u njega, veza se pojasevima, ukrsti prste i nestručno ga podiže u nebo.
     Zastrašujuće se tumbao između kanjonskih zidova grada, a kada ih se jednom otarasio, vinuo se kroz crne i crvene pokrove oblaka koji su večito visili nad njim.
     Deset minuta kasnije, dok su sve sirene koptera urlale, a njegova brzometna topovska vatra sipala nasumce po oblacima, Ford Prefekt se sjuri na tle između kranova i sletnih svetiljki kosmodroma Han Dold, gde se spustio poput gigantske, prestravljene i veoma bučne mušice.
     Pošto ga nije previše oštetio, uspeo je da ga trampi za kartu prve klase za sledeći brod koji je napuštao sistem i spustio se u jedno od njegovih ogromnih, naduvenih, mekih sedišta.
     Ima to da bude zabavno, pomisli on, dok je brod tiho treptao kroz suluda rastojanja dubokog svemira, a kabinska posluga se razmahivala u svoj svojoj ekstravagantnosti.
     "Da, molim", odgovarao je poslužiteljima kad god bi skliznuli do njega, nudeći mu bilo šta.
     Nasmešio se nekom neobičnom, suludom radošću dok je listao tajanstveno obnovljenu stavku o planeti Zemlji. Imao je veliki, nedovršen posao za koji će sada moći da se pobrine i bio je izuzetno zadovoljan što mu je život iznenada ponudio ozbiljnu svrhu.
     Iznenada je shvatio da se pita gde li je Artur Dent i da li i on zna za novost.
     Artur Dent se nalazio na hiljadu četiri stotine trideset sedam svetlosnih godina odatle, u jednom sabu, i bio je sav kao na iglama.
     Iza njega, na zadnjem sedištu, sedela je devojka zbog koje je tresnuo glavom u vrata dok je ulazio. Nije znao da li je to zbog toga što je posredi bila prva ženska osoba njegove vrste na koju je spustio pogled tokom poslednjih godina, ili koliko je već prošlo, ali ga je ošamutila sa, sa... Pa ovo je besmisleno, rekao je sebi. Sredi se, kazao je sebi. Nisi, nastavio je najčvršćim unutrašnjim glasom koji je mogao da postigne, u pribranom i racionalnom stanju. Upravo si stopirao sto hiljada svetlosnih godina preko Galaksije, veoma si umoran, malo zbunjen i izuzetno ranjiv. Opusti se, bez panike, usredsredi se na duboko disanje.
     Okrenuo se na sedištu.
     "Jeste li sigurni da je sa njom sve u redu?"
     Osim činjenice da je, za njega, bila srceparajuće divna, mogao je da razazna vrlo malo; nije video koliko je visoka, koliko stara, koja joj je tačno boja kose. Niti je mogao da je zamoli da ispriča nešto o sebi, jer je, na žalost, bila potpuno bez svesti.
     "Samo je drogirana", rekao je njen brat i slegao ramenima, ne skrećući pogled sa puta pred sobom.
     "I to je u redu?" upita Artur uplašeno.
     "Baš me briga", reče ovaj.
     "Ah", reče Artur. "Ovaj...", dodade pošto je jedan trenutak razmišljao.
     Do tog časa razgovor je tekao zapanjujuće loše.
     Posle početne razmene pozdrava, on i Rasel - tako se, naime, zvao brat divne devojke, a to ime uvek je u Arturovom umu prizivalo sliku zdepastog muškarca plavih brkova i fenirane kose, koji će na najmanju provokaciju početi da nosi večernje odelo i lažni prednji deo košulje, a zatim će biti potrebna sila da bi se sprečio da komentariše bilijarske mečeve - brzo su otkrili da se jedan drugome nimalo ne dopadaju.
     Rasel je bio zdepast. Imao je plave brkove. Kosa mu je bila fina i fenirana. No, da bi bio pošten prema njemu - mada Artur nije video nikakvu potrebu za time, izuzev uzimanja čitave stvari kao čiste mentalne vežbe - i on sam, Artur, izgledao je prilično bedno. Čovek ne može da pređe sto hiljada svetlosnih godina, uglavnom po tuđim odeljcima za prtljag, a da se malo ne izanđa - a Artur se mnogo izanđao.
     "Nije ona drogoš", reče Rasel iznenada, kao da očigledno misli da neko drugi u kolima jeste. "Primila je sredstvo za umirenje."
     "Ali to je strašno", reče Artur i okrete se da bi je ponovo pogledao. Kao da se malo promeškoljila, a glava joj je skliznula postrance na rame. Tamna kosa pala joj je preko lica i zaklonila ga.
     "Šta joj je, je li bolesna?"
     "Nije", reče Rasel. "Samo je u potpunosti luda."
     "Šta?" upita Artur prestravljeno.
     "Ošinuta, potpuno uvrnuta. Vozim je nazad u bolnicu da im kažem da ponovo pokušaju. Pustili su je napolje dok je još mislila da je bodljikavo prase."
     "Bodljikavo prase?"
     Rasel oštro zatrubi sirenom prema kolima koja su izletela iza okuke prema njima, presekla im put i naterala ih da skrenu. Činilo se da više voli kad je besan.
     "Pa dobro, možda ne baš bodljikavo prase", rekao je pošto se ponovo primirio. "Iako bi verovatno bilo jednostavnije da jeste. Kad neko misli da je bodljikavo prase, verovatno mu naprosto daš ogledalo i koju sliku bodljikavih prasića, pa mu kažeš da sam sredi stvari i da ponovo dođe kada mu bude bolje. Ako ništa drugo, medicina ume da se snađe sa time, u tome je stvar. Ali izgleda da to nije dovoljno za Feni."
     "Feni...?"
     "Znaš šta sam joj kupio za Božić?"
     "Ovaj, ne."
     "'Blekov medicinski rečnik'."
     "Lep poklon."
     "Tako sam i ja mislio. Ima na hiljade bolesti u njemu, sve po abecednom redu."
     "Kažeš da se zove Feni?"
     "Aha. Biraj, rekoh joj. Sve što se ovde nalazi može da se sredi. Mogu se prepisati odgovarajući lekovi. Ali ne, ona mora da ima nešto posebno. Samo da oteža život. Znaš, takva je bila i u školi."
     "Je li?"
     "Bila je. Pala je dok je igrala hokej i slomila kost za koju niko nikada nije čuo."
     "Shvatam koliko to može biti neprijatno", reče Artur sumnjičavo. Bio je prilično razočaran kada je otkrio da joj je ime Feni. Bilo je to tako luckasto, nemaštovito ime, kakvo bi neka nezgrapna tetka usedelica odabrala za sebe zato što ne može da podnese ime Fenela.
     "Ne, reč je o tome da nije bilo simpatično", nastavio je Rasel, "a i stvarno me je malo nerviralo. Posle je hramala mesecima."
     Usporio je.
     "Ovo je tvoja raskrsnica, zar ne?"
     "Ah, ne", reče Artur. "Pet milja dalje. Ako je u redu."
     "U redu je", reče Rasel posle najkraće moguće pauze ne bi li njome pokazao da nije u redu.
     U stvari, to je bila Arturova raskrsnica, ali nije mogao da ode, ne saznavši još nešto o toj devojci koja ga je toliko opčinila, iako se nije čak ni probudila. I sledeća dva sporedna puta će moći da mu posluže.
     Svi su oni vodili do naselja koje mu je bilo dom, iako je oklevao da zamisli šta će tamo naći. Poznati međaši promicali su u tami poput sablasti, izazivajući onu drhtavicu kakvu stvaraju samo vrlo, vrlo normalne stvari ugledane tamo gde je um nespreman za njih i u nepoznatoj svetlosti.
     Po njegovoj ličnoj vremenskoj lestvici, koliko je uspevao da proceni, proteklo je osam godina otkako je otišao da živi pod tuđinskom rotacijom dalekih sunaca, ali mogao je samo da nagađa o tome koliko je vremena prošlo ovde. Zaista, događaji koji su se odigrali bili su van njegovog iscrpljenog poimanja, jer ova planeta, njegov dom, ne bi trebalo da bude ovde.
     Pre osam godina, u vreme ručka, njegovu planetu su uništili, u potpunosti razorili ogromni, žuti, vogonski brodovi koji su lebdeli na nebu ručka kao da su zakoni gravitacije samo lokalni propis, a njihovo kršenje ništa više od pogrešnog parkiranja.
     "Opsena", reče Rasel.
     "Šta?" upita Artur, izbačen iz toka sopstvenih misli.
     "Kaže da pati od čudnovate opsene da živi u stvarnom svetu. Ne vredi joj govoriti da i živi u stvarnom svetu, jer onda samo kaže da opsene zbog toga i jesu čudne. Ne znam za tebe, ali mene takvi razgovori prilično zamaraju. Daj joj tablete i pišni po pivo, eto šta ja odgovaram. Hoću da kažem, postoji granica do koje čovek može da se zavitlava, zar ne?"
     Artur se namršti, ne prvi put.
     "Pa..."
     "Pa onda, svi ti njeni snovi i noćne more. A doktori samo vezu o čudnim skokovima u njenim moždanim talasima."
     "Skokovima?"
     "Ovo", reče Feni.
     Artur se hitro okrete na sedištu i zagleda u njene iznenada otvorene, ali u potpunosti prazne oči. Šta god da je gledala, to nije bilo u kolima. Oči joj zaigraše, glava joj se jednom trže, a onda je mirno nastavila da spava.
     "Šta je rekla?" pitao je bojažljivo.
     "Rekla je 'ovo'."
     "Ovo šta?"
     "Ovo šta? Otkud, do đavola, ja znam? Ovo bodljikavo prase, ovo parče cevi za dimnjak, ovo što je ostalo od drugog para klešta don Alfonsa. Ona je u potpunosti luda, učinilo mi se da sam to već pomenuo."
     "Kao da te nije baš mnogo briga za to." Artur je pokušao da to izgovori što je mogao nehajnije, ali izgleda da nije upalilo.
     "Slušaj, baćo..."
     "U redu, izvinjavam se. Ne tiče me se. Nisam tako mislio", odvrati Artur. "Znam da ti je mnogo stalo, očigledno", dodao je, lažući. "Znam da moraš nekako da se snađeš s tim. Ali moraš da me izviniš. Upravo sam doputovao autostopom sa druge strane magline Konjska Glava."
     Besno je gledao kroz prozor.
     Bio je zapanjen da ga od svih osećanja, koja su se borila za prostor u njegovoj glavi, ove noći kada se vratio kući za koju je mislio da je zauvek nestala, najviše obrvava opsednutost tom neobičnom devojkom o kojoj nije znao ništa osim da mu je rekla 'ovo' i da mu je njen brat antipatičniji od Vogona.
     "I tako, ovaj, kakvi su bili skokovi, ti skokovi koje si pomenuo?" produžio je najbrže što je mogao.
     "Čuj, to mi je sestra, ne znam zašto ti uopšte sve to pričam..."
     "U redu, žao mi je. Možda je bolje da iziđem. Ovo je..."
     U trenutku kada je to rekao, stvar je postala nemoguća, jer je oluja koja je prošla preko njih ponovo nagrnula svom žestinom. Munje su se spajale jedna u drugu preko neba, a neko kao da je sipao na njih kroz sito nešto što je strašno podsećalo na Atlantski okean.
     Rasel opsova; nekoliko sekundi pažljivo je okretao volan dok je nebo tuklo po njima. Iskalio je bes tako što je gnevno ubrzao da bi zaobišao jedan kamion sa oznakom 'MekKenin prevoz po svakom vremenu'. Napetost je opadala kako je kiša prestajala.
     "Sve je počelo onim poslom sa agentom CIA-e koga su našli u rezervoaru, kada su svi imali one halucinacije, sećaš li se?"
     Artur se upita na trenutak da li da ponovo pomene da je upravo doputovao autostopom sa druge strane magline Konjska Glava, pa je zbog toga, kao i iz nekih drugih, raznoraznih, međusobno povezanih i zapanjujućih razloga pomalo van dodira sa nedavnim događajima, ali je zaključio da bi time samo još više zamutio stvari.
     "Ne", rekao je.
     "To je bio trenutak kada je pukla. Bila je u nekom kafiću. Rikmansvort. Ne znam šta je tamo radila, ali je tamo bila kada je pukla. Navodno je ustala, smireno izjavila da je prošla kroz neko izuzetno otkrovenje, malo se zanela, izgledala je nekako smušeno, a onda se uz vrisak sručila u sendvič sa jajima."
     Artur se lecnu. "Strašno mi je žao što to čujem", reče on ukočeno.
     Rasel ispusti nekakav groktavi zvuk.
     "A šta je", upita Artur u pokušaju da nekako poveže stvari, "agent CIA-e radio u rezervoaru?"
     "Plutao je gore-dole, razume se. Bio je mrtav."
     "Ali šta..."
     "Ma hajde, sećaš se valjda tih stvari. Halucinacija. Svi su kazali da je nameštaljka CIA-e koja je vršila opite sa ratnim drogama ili tako nešto. Neka suludnjačka teorija tvrdila je da je mnogo jeftinije i delotvornije, umesto da izvršiš invaziju na drugu zemlju, da nateraš sve da misle kako je invazija stvarna."
     "A kakve su to tačno bile halucinacije...?" upita Artur vrlo tihim glasom.
     "Kako to misliš, kakve halucinacije? Pričam o čitavoj onoj tarapani sa velikim žutim brodovima, kada su svi pošašaveli i govorili da ćemo izginuti, a onda - plop, svi nestadoše kada je dejstvo prestalo. CIA je sve poricala, što znači da mora da je istina."
     U Arturovoj glavi malo se zavrtelo. On rukom dograbi nešto da bi se primirio, i to dograbi čvrsto. Usta su mu se blago otvarala i zatvarala kao da mu je na umu nešto što hoće da kaže, ali ništa nije izlazilo.
     "Međutim", nastavio je Rasel, "koja god droga da je bila posredi, kod Feni se, izgleda, nije tako brzo istrošila. Hteo sam da tužim CIA-u, ali moj prijatelj advokat reče mi da bi to bilo kao da napadneš ludnicu naoružan bananom, i tako..."
     "Vogoni...", zaskičao je Artur. "Žuti brodovi... nestali?"
     "Pa, razume se, bili su halucinacije", reče Rasel i čudno se zagleda u Artura. "Pokušavaš li da kažeš da se ne sećaš ničega? Pa gde si bio dosad, za ime sveta?"
     Za Artura je to bilo tako zapanjujuće dobro pitanje da je napola skučio na sedištu od šoka.
     "Hriste!!!" vrisnu Rasel, boreći se da zadrži kontrolu nad kolima koja naglo počeše da klize. On skrenu sa puta kamionu iz suprotnog smera i slete na travnati teren kraj puta. Kada su se kola trgla i zaustavila, devojka na zadnjem sedištu polete na Raselovo sedište, da bi se potom nespretno smandrljala nazad.
     Artur se prestravljeno okrete.
     "Je li s njom sve u redu?" zamucao je.
     Rasel besno provuče ruke kroz feniranu kosu. Pogladio je plave brkove, pa se okrenuo Arturu.
     "Hoćeš li, molim te", rekao je, "da pustiš tu ručnu kočnicu?"