21.

     Najveća i najrazornija žurka koja je ikada održana sada je već zašla u četvrto pokolenje, a niko još ne pokazuje nameru da ode. Neko je svojevremeno bacio pogled na sat, ali bilo je to pre jedanaest godina, a još se ništa nije desilo.
     Nered je neverovatan i treba ga videti da bi se poverovalo da je tako nešto moguće, ali ako nemate naročite potrebe da poverujete u to, nemojte ići da vidite, jer vam se neće dopasti.
     Nedavno je na nebu došlo do grmljavine i sevanja i počela je da kruži priča da se to vodi borba između flota nekoliko suparničkih kompanija za čišćenje tepiha, koje poput lešinara kruže iznad poprišta žurke, vrebajući svoju priliku, ali ne treba verovati u ono što se čuje na žurkama, a naročito ne na ovoj.
     Jedan od problema, a on će se očigledno sve više pogoršavati, sastoji se u tome da su ljudi na žurki ili deca, ili unuci, ili praunuci onih koji su prvobitno odlučili da ne odu kući, a zbog cele one zapetljavine sa selektivnim razmnožavanjem i recesivnim genima to znači da su svi prisutni na žurki u ovom trenutku ili krajnje fanatični posetioci žurki ili mucavi idioti ili, sve češće i češće, i jedno i drugo.
     Ovako ili onako, to znači da, genetski govoreći, svako sledeće pokolenje ima sve manje izgleda od prethodnog da ode.
     No, u proces ulaze i drugi činioci, kao, na primer, kada će nestati pića.
     Ali, zbog nekih stvari koje su u svoje vreme izgledale kao odlična ideja (a jedna od nevolja sa žurkama bez kraja jeste to što stvari koje samo podsećaju na odlične ideje tamo uvek nastavljaju da podsećaju na odlične ideje), ta tačka izgleda da je još daleko.
     Jedna od stvari koje su u svoje vreme izgledale kao odlična ideja bila je i ta da žurka treba da dobije polet - ne na normalan način na koji žurke treba da dobiju polet, već bukvalno: da poleti.
     Jedne noći, odavno, grupa pijanih astroinženjera motala se oko zgrade i kopala po ovome, čačkala po onome, treskala po nečem trećem, a kada se sunce podiglo sledećeg jutra, zaprepastilo se kada je videlo da obasjava zgradu punu veselih pijanaca koja je sada poput mlade i nesigurne ptice lepršala iznad vrhova krošnji.
     Ne samo to, već je leteća žurka uspela da pribavi prilično teško naoružanje. Ukoliko je trebalo da ikada ulete u neku raspravu sa trgovcima vinom, želeli su da argumenti budu na njihovoj strani.
     Pretvaranje od nečega što je bilo koktel-parti sa punim radnim vremenom u pljačkaški parti sa nepotpunim radnim vremenom odigralo se sa krajnjom lakoćom i pokazalo se od prilične koristi time što je dodalo malo novog poleta i žestine čitavoj stvari, a u toj tački bilo je to neophodno zbog ogromnog broja ponavljanja muzičkih tačaka koje je bend svirao poslednjih nekoliko godina.
     Pljačkali su, otimali, držali su čitave gradove kao taoce da bi za njih dobili sveže zalihe sira, slanih keksa, avokada, suvog mesa, te vina i žestokih pića koje su sada uzimali sa letećih tankera.
     Ali sa problemom nestanka pića moraće jednog dana da se suoče.
     Planeta iznad koje sada lebde nije više ona ista iznad koje su počeli lebdenje.
     U vrlo je lošem stanju.
     Žurka ju je jezivo mnogo napadala, a niko sa planete nije do sada uspeo da joj uzvrati udarac zbog nasumičnog i nepredvidivog načina na koji se teturala po nebu.
     To je đavolska žurka.
     To je takođe đavolska stvar ako te udari u donji deo leđa.

22.

     Previjajući se od bola, Artur je ležao na komadu otrgnutog i razorenog armiranog betona, dok su se oko njega kovitlale pare oblaka kroz koji je prolazio, zbunjen zvukom nekog mlitavog veselja negde iza njegovih leđa.
     Čuo se zvuk koji nije mogao odmah da prepozna, delom zbog toga što nije poznavao melodiju pesmice 'Ostavio sam nogu na Džaglan Beti', a delom zato što je grupa koja je to svirala bila vrlo umorna, tako da su neki njeni članovi svirali pesmicu u tročetvrtinskom ritmu, drugi u dvotrećinskom, a treći u nekoj vrsti ritma pr2, već u zavisnosti od toga koliko je ko od njih ugrabio sna u poslednje vreme.
     Ležao je i teško disao u vlažnom vazduhu i pokušavao da opipavanjem tela otkrije gde ga boli. Gde god bi se dodirnuo, nailazio je na bol. Posle izvesnog vremana otkrio je da je to zbog toga što ga ruka boli. Činilo se da je uganuo zglob. I leđa su ga bolela, ali uskoro je, na svoje zadovoljstvo, otkrio da nije gadno povređen, već samo izgreban i malo ugruvan, što i nije bilo čudno. Nikako, naime, nije shvatao šta jedna zgrada traži u oblacima.
     S druge strane, ne bi mu bilo baš najlakše da pronađe ubedljivo objašnjenje ni za sopstveno prisustvo na istom mestu i zbog toga je zaključio da će on i zgrada naprosto morati da prihvate postojanje jedno drugog. Pogledao je sa mesta na kome je ležao. Zid od belih, ali umrljanih kamenih ploča uzdizao se iza njega, kao na pravoj zgradi. Izgledalo je da viri iz neke vrste isturene ivice ili ispusta koji se pružao oko nje u svim pravcima u dužini od tri ili četiri stope. Bio je to odlomak tla u kome je zgrada sa žurkom imala temelje i koji je ponela sa sobom da je drži povezanu na donjem kraju.
     Uznemireno se podigao i, iznenada, čim je pogledao preko ruba, uhvatila ga je mučnina od vrtoglavice. Priljubio se uza zid, mokar od magle i znoja. Njegova glava plivala je slobodnim stilom, ali se stomak zabavljao baterflajom.
     Iako je dotle dospeo sopstvenom snagom, nije mogao čak ni da razmišlja o jezivom ponoru koji je zjapio ispred njega. Svakako neće pokušati da oproba sreću skakanjem. Zapravo, nije nameravao da se pomeri makar i jedan inč bliže rubu.
     Uhvativši čvrsto svoju putnu torbu, stao je da puže uza zid, nadajući se da će uz put pronaći ulazna vrata. Čvrsta težina limenke maslinovog ulja delovala je na njega ospokojavajuće.
     Puzao je u pravcu najbližeg ugla u nadi da će mu zid iza ugla pružiti više načina za ulazak od ovoga, koji mu nije pružio baš nijedan.
     Neravnomernost leta zgrade činila ga je bolesnim od straha, tako da je, posle izvesnog vremena, izvukao peškir iz putne torbe i učinio nešto što je još jednom opravdalo visoki položaj ubrusa na popisu najkorisnijih stvari koje treba da imate uza se kada autostopirate po Galaksiji - vezao ga je oko glave da ne bi mogao da vidi šta radi.
     Stao je da vuče nogama po tlu, dok je ispruženom šakom pipao po zidu.
     Najzad je došao do ugla, a kada mu je šaka zaobišla ugao, dodirnula je nešto što mu je zadalo takav šok da je gotovo pao. Bila je to druga ruka.
     Dve ruke zgrabiše jedna drugu.
     Očajnički je želeo da iskoristi drugu ruku za skidanje peškira sa očiju, ali ona je držala torbu sa maslinovim uljem, vinom i razglednicama sa Santorinija i on baš nikako nije želeo da je odloži.
     Iskusio je jedan od onih trenutaka samoispitivanja, jedan od onih trenutaka kada se iznenada okrenete, pogledate sebe u oči i pomislite: 'Ko sam ja? Šta želim? Šta sam postigao u životu? Da li to radim kako treba?' Tiho je zajecao.
     Pokušao je da oslobodi ruku, ali nije mogao. Druga ruka čvrsto ju je držala. Nije imao izbora nego da produži prema uglu. Zaokrenuo je za njega i zatresao glavom u nameri da se oslobodi peškira. Ovo je, izgleda, izazvalao oštar povik nerazaznatljivog osećanja kod vlastite druge ruke.
     Peškir je strgnut sa njegove glave i on otkri da mu oči pilje u oči Forda Prefekta. Iza njega stajao je Slartibartfast, a iza ovoga jasno su se videli zaklonjeni prilaz i velika, zatvorena vrata.
     Oboje su bili pripijeni uza zid, očiju divljih od straha dok su zurili u gusti, slepi oblak oko sebe i pokušavali da se odupru njihanju i poskakivanju zgrade.
     "Gde si, kog fotona, bio?" prosiktao je Ford uspaničeno.
     "Pa, ovaj", zamucao je Artur, ni sam ne znajući kako da sve to objasni u najkraćim crtama, "tu i tamo. Šta radite ovde?"
     Ford ponovo pogleda Artura divljim očima.
     "Neće da nas puste unutra bez boce pića", prosiktao je.

     Prvo što je Artur primetio kada se našao usred žurke, izuzev buke, zagušljive toplote, divlje mešavine boja koja se nejasno probijala kroz atmosferu od gustog dima, ćilima prekrivenih razbijenim staklom, pepelom i kapima guakamole i grupice stvorenja nalik na pterodaktile, obučene u lureks, koja su se okupila oko njegove drage boce grčkog vina i kreketala "Iznenađenje, iznenađenje", bila je Trilijan sa kojom je neobavezno ćeretao Bog Groma.
     "Nismo li se videli na Milivejsu?" upitao je on.
     "Jesi li ti bio onaj sa čekićem?"
     "Da. Mnogo mi se više sviđa što ga imam ovde. Ovo je daleko ozloglašenije i opasnije mesto od onoga."
     Odajom su odzvanjali krici nekog jezivog zadovoljstva, čije su razmere bile nevidljive u ustalasanoj gomili veselih, bučnih stvorenja koja su razdragano dovikivala jedno drugom stvari koje niko nije uspevao da čuje i povremeno zapadala u nervne krize.
     "Izgleda zabavno", rekla je Trilijan. "Šta si rekao, Arture?"
     "Rekoh, kako si, do đavola, dospela ovamo?"
     "Bila sam nasumični niz tačaka koje su letele Vaseljenom. Poznaješ li Tora? On pravi gromove."
     "Ćao", rekao je Artur. "To je sigurno strašno zanimljivo."
     "Ćao", rekao je Tor, "i jeste. Imaš piće?"
     "Ovaj - zapravo, nemam..."
     "Što onda ne pođeš da nađeš sebi jedno?"
     "Videćemo se, Arture", rekla je Trilijan.
     Nešto pade Arturu na um i on se obazre okolo.
     "Zaphod nije ovde?" upitao je.
     "Videćemo se", rekla je Trilijan čvrstim glasom, "kasnije."
     Tor ga je gledao tvrdim očima, crnim poput ugljena, nakostrešene brade. Ono malo svetla što je bilo na tom mestu sakupilo je nakratko svoje snage da bi zlokobno zasvetlucalo na rogovima njegovog šlema.
     Svojom izuzetno krupnom šakom uzeo je Trilijan za lakat, a mišići njegove nadlaktice vrteli su se jedan oko drugog poput dva folksvagena na parkiralištu.
     Odveo ju je.
     "Jedna od zanimljivih stvari u vezi sa besmrtnošću", govorio je, "jeste to..."
     "Jedna od zanimljivih stvari u vezi sa svemirom", čuo je Artur kako Slartibartfast govori nekom krupnom i masivnom stvorenju koje je izgledalo kao da gubi borbu sa sopstvenim srcem i koje je pažljivo gledalo starčeve duboke oči i sivu bradu, "jeste to koliko je on, u stvari, dosadan."
     "Dosadan?" ponovilo je stvorenje i trepnulo očima koje su bile prilično zakrvavljene i sa velikim podočnjacima.
     "Da", odvratio je Slartibartfast, "zaprepašćujuće dosadan. Zapanjujuće. Znaš, njega ima tako mnogo, a onoga što je u njemu tako malo. Hoćeš li da ti navedem neke statističke podatke?"
     "Pa, ovaj..."
     "Molim te, baš bih voleo. I oni su nezamislivo dosadni."
     "Odmah ću se vratiti da ih čujem", reklo je stvorenje, potapšalo ga po ruci, podiglo svoju haljinu poput hoverkrafta i otišlo u ustalasanu gomilu.
     "Mislio sam da nikada neće otići", zagroktao je starac. "Dođi Zemljanine..."
     "Artur."
     "Moramo naći srebrnu sponu, ovde je negde."
     "Zar ne možemo malo da se oduvamo?" upitao je Artur. "Imao sam težak dan. Slučajno je i Trilijan ovde, ali nije mi rekla kako je stigla; verovatno nije ni bitno."
     "Pomisli na opasnost koja preti Vaseljeni..."
     "Vaseljena je", odvratio je Artur, "dovoljno velika i dovoljno stara da može pola sata da se brine sama za sebe. Dobro", dodao je, u odgovor na sve veću Slartibartfastovu uzrujanost, "promuvaću se okolo i videti da li ju je neko video."
     "U redu, u redu", rekao je Slartibartfast, "u redu." I sam je zašao u gomilu, a svi pored kojih je prolazio govorili su mu da zastane i oduva se malo.
     "Jesi li video negde jednu sponu?" upitao je Artur čovečuljka koji je, izgleda, željno stajao i čekao da sluša nekoga. "Napravljena je od srebra, od životnog je značaja za buduću bezbednost Vaseljene i otprilike je ovoliko dugačka."
     "Nisam", odvratio je ushićeno naborani čovečuljak, "ali posluži se pićem pa mi ispričaj sve o tome."
     Pored njega se provrteo Ford, koji je plesao divlju, burnu i prilično skarednu igru sa devojkom koja je izgledala kao da na glavi nosi sidnejsku Operu. Vodio je sa njom bučni i zaludni razgovor pokušavajući da nadjača galamu oko njih.
     "Sviđa mi se tvoj šešir!" zaurlao je.
     "Šta?"
     "Rekoh, sviđa mi se tvoj šešir."
     "Ja nemam šešir."
     "Pa, onda mi se sviđa glava."
     "Šta?"
     "Rekoh, sviđa mi se tvoja glava. Zanimljiv sklop kostiju."
     "Šta?"
     Ford slegnu ramenima u okviru složene rutine ostalih pokreta koju je izvodio.
     "Rekoh, sjajno igraš", vikao je, "ali nemoj toliko da klimaš glavom."
     "Šta?"
     "Ma eto, svaki put kada klimneš", rekao je Ford, "... jao!" dodao je kada je njegova partnerka klimnula da bi rekla 'Šta?' i ponovo ga oštro lupila po čelu šiljatim krajem svoje neobične lobanje.
     "Moja planeta je raznesena jednog jutra", rekao je Artur, koji je, sasvim neočekivano, zatekao sebe kako pripoveda čovečuljku priču svog života, ili bar odabrana poglavlja iz nje. "Zbog toga sam ovako obučen, u kućni mantil. Razumeš, moja planeta je raznesena sa svim mojim odelima. Nisam znao da ću doći na žurku."
     Čovečuljak je ushićeno klimnuo glavom.
     "Kasnije su me izbacili sa svemirskog broda. I dalje u kućnom mantilu. Čovek bi pre očekivao svemirsko odelo. Ubrzo potom otkrio sam da su moju planetu prvobitno izgradili miševi. Možeš misliti kako sam se osećao kada sam to saznao. Onda su malo pucali na mene i pokušali da me raznesu. U stvari, često su me napadali, pucali na mene, vređali me, dezintegrisali u pravilnim razmacima, lišavali čaja, a potom sam se srušio u močvaru i bio prisiljen da provedem pet godina u vlažnoj pećini."
     "Ah", oduševljavao se čovečuljak, "a da li si se lepo zabavljao?"
     Artur se silovito zagrcnu pićem.
     "Kako divno i uzbudljivo kašljanje", rekao je čovečuljak, zaprepašćeno. "Smem li da ti se pridružim?"
     Upitavši to, otisnuo se u najneobičniji i najspektakularniji mogući napad kašlja koji je toliko iznenadio Artura da se i sam silovito zagrcnuo i počeo da kašlje, ali je ubrzo otkrio da to već neko vreme i inače radi i skroz se zbunio. Zajedno su izveli duet za cepanje pluća koji je trajao puna dva minuta pre nego što je Artur uspeo da se iskašlje i konačno zaustavi.
     "Tako silovito i hrabro", primetio je čovečuljak, dahćući i brišući suze. "Koliko li je samo uzbudljiv bio tvoj život. Veliko ti hvala."
     Toplo je prodrmao Arturovu ruku i otišao u gužvu. Artur je zbunjeno zavrteo glavom.
     Do njega dođe čovek koji je delovao prilično mlado, tip koji je izgledao naglašeno agresivno, krivih usta, nosa isturenog poput svetionika i sitnih, oštrih jabučica. Nosio je crne pantalone, crnu svilenu majicu otvorenu sve do onoga što mu je verovatno bilo pupak, iako je Artur naučio da ništa ne nagađa o anatomijama ljudi koje je sretao tih dana, a oko vrata je imao raznorazne gadne zlatne stvari. Nosio je nešto u crnoj torbi i jasno se videlo da je želeo da ljudi primete da ne želi da je primete.
     "Ovaj, hej, jesam li ja to čuo maločas kako izgovaraš svoje ime?" upitao je.
     Bila je to jedna od mnogih stvari koje je Artur rekao oduševljenom čovečuljku.
     "Da, Artur Dent."
     Izgledalo je kao da čovek lagano pleše u nekom ritmu koji je bio različit od onih nekoliko u kojima se grupa trenutno tmurno gurala.
     "Aha", rekao je, "ali čovek iz planine želeo je da te vidi."
     "Sreo sam ga."
     "Aha, ali izgledalo je kao da mu je mnogo stalo do toga."
     "Da, sreo sam ga."
     "Aha, dobro, samo sam hteo da znaš."
     "I znam. Sreo sam ga."
     Čovek je zastao i neko vreme žvakao gumu. Onda je potapšao Artura po leđima.
     "U redu", rekao je, "dobro. Samo sam hteo da ti kažem, u redu? Prijatno, puno sreće, dobijaj nagrade."
     "Šta?" upitao je Artur, koji je sada već bio ozbiljno zbunjen.
     "Štagod. Radi šta god hoćeš. Srećan ti put." Napravio je puckav zvuk pomoću onoga što je žvakao, šta god to bilo, i neodređeno mahnuo rukom.
     "Zašto?" upitao je Artur.
     "Onda nemoj ništa da radiš", rekao je čovek. "Koga je uopšte briga? Ko mari za to?" Iznenada se čovekovo lice gnevno zacrvenelo i on poče da viče.
     "Šizni", rekao je. "Briši odavde, skini mi se sa grbače, momak. Odzarkuj!!!"
     "U redu, idem", rekao je žurno Artur.
     "Ozbiljno mislim." Čovek oštro odmahnu i nestade u gužvi.
     "Šta to bi?" pitao je Artur devojku koja je stajala pored njega. "Zbog čega mi je rekao da dobijam nagrade?"
     "Žargon ljudi iz šou-biznisa", odgovorila je devojka. "Nedavno je dobio nagradu na godišnjoj svečanosti Instituta za rekreacione opsene na Ursi Minor Alfi i nadao se da će moći da to pomene onako uzgred, ali ti nisi skrenuo razgovor gde treba na tu temu, pa nije ni došao u priliku."
     "Oh", rekao je Artur, "oh, pa, žao mi je zbog toga. A za šta je dobio nagradu?"
     "Za najbolju bezrazložnu upotrebu reči 'tucanje' u ozbiljnom scenariju. To je vrlo ugledna nagrada."
     "Shvatam", rekao je Artur, "da, a šta se, zapravo, dobija kao nagrada?"
     "'Rori'. To je jedna mala, srebrna stvar postavljena na veliku, crnu osnovu. Šta si kazao?"
     "Ništa nisam kazao, nego sam hteo da pitam kakva je to srebrna..."
     "Oh, učinilo mi se da si kazao 'vup'."
     "Šta da sam kazao?"
     "Vup."

     Već nekoliko godina novi ljudi upadaju na žurku, pomodni nezvani gosti sa drugih svetova, a učesnici žurke već neko vreme imaju utisak, dok posmatraju sopstvenu planetu ispod sebe, sa njenim propalim gradovima, opustošenim plantažama avokada i uništenim vinogradima, prostranim oblastima novostvorene pustinje i morima punim mrvica od krekera ili još gorih stvari, da njihov svet u sićušnim i neprimetnim pojedinostima nije baš onoliko zabavan kao što je nekada bio. Neki od njih počeli su da se pitaju mogu li da se održe u treznom stanju dovoljno dugo da otisnu čitavu žurku dalje u kosmos i da je možda odvedu do svetova nekih drugih ljudi, gde je vazduh možda svežiji, pa bi im zadavao manje glavobolje.
     Ona nekolicina neuhranjenih ratara, koji su i dalje nekako uspevali da se izbore za bedno održavanje života na napola odumrlom zemljištu, bili bi oduševljeni da to čuju, ali tog dana, kada je žurka uz urlik izletela iz oblaka, a ratari podigli poglede u strahu od još jedne pljačke sira i vina, postalo je sasvim jasno da nikuda neće otići i da će žurka uskoro biti gotova. Veoma skoro biće vreme da se pokupe šeširi i mantili, da se mlitavo iziđe napolje i da se vidi koje je doba dana, koje godišnje doba i ima li na tom spaljenom i opustošenom mestu taksija koji nekuda idu.
     Žurka je bila povezana u užasni spoj sa jednim čudnovatim, belim svemirskim brodom koji je, izgleda, bio dopola zaboden u nju. Skupa su se njihali, vitlali i vrteli po nebu, groteskno zanemarujući sopstvenu težinu.
     Oblaci su se razdvajali pred njima. Vazduh je urlao i sklanjao im se sa puta.
     Žurka i krikitski ratni brod pomalo su ličili, dok su jurili nebom, na dve patke, od kojih jedna pokušava da napravi treću patku u onoj drugoj, dok se druga svim silama trudi da objasni da se upravo u ovom trenutku ne oseća baš spremna za treću patku, da nije ubeđena da uopšte želi da joj baš ta prva patka napravi pretpostavljenu treću patku, a svakako ne dok je ona, druga patka, zauzeta letenjem.
     Nebo je urlalo i gnevno vrištalo na sve to, potresajući zemlju udarnim talasima.
     A onda je iznenada, uz fup, krikitski brod nestao.
     Žurka je bespomoćno nastavila da se tetura po nebu poput čoveka koji se neočekivano naslonio na otvorena vrata. Vrtela se i njihala na mlaznim motorima koji su je držali u vazduhu. Pokušala je da se ispravi, ali se umesto toga još više iskrivila. I dalje se teturala po nebu.
     Teturanje se produžilo još izvesno vreme, ali bilo je jasno da neće još dugo. Žurka je sada bila smrtno ranjena. Sve uživanje nestalo je iz nje, što povremeno vratolomne piruete nisu mogle sakriti.
     Što je duže izbegavala tle, to se udarac spremao da bude teži kada je konačno bude zadesio.

     Ni unutra stvari se nisu razvijale kako treba. U stvari, razvijale su se čudovišno loše, a ljudi su sve to mrzeli i to glasno uzvikivali.
     Krikitski roboti došli su i otišli.
     Odneli su nagradu za najbolju bezrazložnu upotrebu reči 'tucanje' u ozbiljnom scenariju, a umesto nje ostavili prizor takvog razaranja, da je Artura bilo gotovo isto toliko žao koliko i nagrađenog umetnika za njegov 'Rori'.
     "Voleli bismo da ostanemo i da vam pomognemo", vikao je Ford i probijao se kroz razrušene otpatke, "ali ipak nećemo."
     Žurka se ponovo zaleluja i izazva grozničave krike i jaukanje iz zadimljene ruševine.
     "Znate, mi idemo da spasemo Vaseljenu", nastavio je Ford, "a ako mislite da je to prilično slab izgovor, možda ste i u pravu. Svejedno, mi odosmo."
     Iznenada je naišao na neotvorenu bocu koja je, nekim čudom, ostala čitava.
     "Hoćete li imati nešto protiv da ponesemo ovo?" upitao je. "Vama više neće biti potrebna."
     Uzeo je i kesicu čipsa.
     "Trilijan?" urlao je Artur potresenim i nemoćnim glasom. U zadimljenom haosu nije mogao videti ništa.
     "Zemljanine, moramo da pođemo", rekao je Slartibartfast nervozno.
     "Trilijan?" viknuo je Artur ponovo.
     Trenutak ili dva kasnije Trilijan se, sva teturava i uzdrhtala, pojavila oslonjena o svog novog prijatelja, Boga Groma.
     "Devojka ide sa mnom", rekao je Tor. "U Valhali se održava velika zabava, odletećemo..."
     "Gde si bio kada se sve ovo dešavalo?" upitao je Artur.
     "Na spratu", rekao je Tor. "Odmeravao sam njenu težinu. Letenje je složen posao, znaš, treba da proračunaš vetar..."
     "Ona ide sa nama", kazao je Artur.
     "Hej", rekla je Trilijan, "zar ne bi trebalo da ja..."
     "Ne", rekao je Artur, "ti ideš sa nama."
     Tor ga je gledao očima u kojima je polako počinjala da bukti vatra. Pomenuo je neke stvari u vezi sa religijom, ali one nisu imale nikakve veze sa pristojnošću.
     "Ide sa mnom", rekao je lagano.
     "Hajde, Zemljanine", kazao je Slartibartfast nervozno i povukao Artura za rukav.
     "Hajde, Slartibartfaste", rekao je Ford nervozno i povukao starca za rukav. Uređaj za teleportiranje nalazio se kod Slartibartfasta.
     Žurka se njihala, lelujala i terala sve prisutne da se teturaju, izuzev Tora i Artura; ovaj je drhteći zurio u crne oči Boga Groma.
     Lagano, neverovatno, Artur je podigao svoje sićušne pesnice.
     "Hoćeš da probaš ovo?" upitao je.
     "Molim?" zaurlao je Tor.
     "Rekoh", ponovio je Artur i nije mogao da spreči podrhtavanje glasa, "hoćeš li da probaš ovo?" Smešno je zamahnuo pesnicama.
     Tor ga je gledao u neverici. Onda iz njegove nozdrve izbi maleni plamen dima. U njemu se nazirao i maleni plamen.
     Dograbio je pojas.
     Isprsio se kako bi sasvim jasno pokazao da mu grudi predstavljaju gromadu uz koju smeš da počneš uspon samo ukoliko imaš grupu odličnih himalajskih vodiča.
     Odvojio je dršku čekića sa pojasa. Podigao ju je i otkrio masivnu gvozdenu glavu. Time je otklonio moguću zabludu da sa sobom nosi telegrafski stub.
     "Hoću li", rekao je uz siktanje poput reke koja protiče oko turbina, "da probam to?"
     "Da", rekao je Artur, čiji je glas iznenada postao neobično jak i ratoboran. Ponovo je izmahnuo pesnicama, ovog puta kao da misli ozbiljno.
     "Iziđi malo napolje ako smeš", zauralo je na Tora.
     "Dobro!" zatutnjao je Tor poput razjarenog bika (ili, zapravo, poput razjarenog Boga Groma, što je mnogo upečatljivije) i učinio to.
     "Odlično", rekao je Artur, "dakle, njega smo se otarasili. Slarti, vadi nas odavde."

23.

     "Dobro", dernjao se Ford na Artura, "neka sam ja i kukavica, stvar je u tome što sam još živ." Ponovo su se nalazili na svemirskom brodu 'Bistromat'. Isto kao i Slartibartfast. Isto kao i Trilijan. Slaganje i razumevanje nisu bili sa njima.
     "Pa i ja sam živ, zar ne?" prešao je u protivnapad Artur, smrknut od pustolovine i gneva. Obrve su mu skakale gore-dole kao da žele da nokautiraju jedna drugu.
     "Zamalo da ne budeš, do đavola", prasnuo je Ford.
     Artur se oštro okrenuo Slartibartfastu, koji je sedeo na pilotskom sedištu i zamišljeno gledao u dno boce koja mu je govorila nešto što očigledno nije mogao sasvim da razume. Obratio se njemu.
     "Misliš li ti da on razume makar i jednu reč od onoga što sam kazao?" upitao je, tresući se od uzbuđenja.
     "Ne znam", odvratio je Slartibartfast, pomalo odsutno. "Nisam siguran", dodao je i vrlo kratko ga pogledao, "da i ja razumem." Vratio je pogled na svoj instrument sa obnovljenom energijom i zbunjenošću. "Moraćeš ponovo da nam objasniš šta si hteo", rekao je.
     "Pa..."
     "Ali kasnije. Pripremaju se užasne stvari."
     Kucnuo je po pseudostaklu boce.
     "Doživeli smo patetičan neuspeh na žurki, bojim se", rekao je, "i sada nam je jedina nada da sprečimo robote da upotrebe Ključ u Bravi. Kako ćemo to učiniti, pojma nemam", promrmljao je, "ali pretpostavljam da treba da odemo tamo. Ne mogu reći da mi se ta zamisao dopada. Verovatno ćemo na kraju izginuti."
     "Odlično, a gde je Trilijan?" upitao je Artur, iznenada pun lažne bezbrižnosti. Bio je ljut zbog toga što ga je Ford optužio da je traćio vreme na čitavu tu petljavinu sa Bogom Groma kada su mogli brže pobeći. Arturovo lično mišljenje, koje je izložio, pa ma šta drugi mislili o njemu, bilo je da se pokazao izuzetno hrabar i koristan.
     Izgleda da je preovladavalo mišljenje da njegovo gledište ne vredi ni po lule duvana. Ali najviše ga je bolelo to što Trilijan, izgleda, nije reagovala ni na ovaj ni na onaj način, a i negde je, zapravo, odlutala.
     "A gde je moj čips?" upitao je Ford.
     "I jedno i drugo", rekao je Slartibartfast, uopšte ne podigavši pogled, nalaze se u sobi informacionih opsena. Čini mi se da tvoja mlada dama pokušava da razume neke probleme galaktičke istorije. Verovatno joj čips pomaže u tome."

24.

     Greška je misliti da se bilo kakav veći problem može rešiti pomoću krompira.
     Na primer, bila jednom bolesno agresivna rasa zvana Silastični Zloklopnici Striteraksa. Bilo je to samo ime njihove rase. Naziv njihove vojske bio je nešto stvarno užasno. Na sreću, živeli su još ranije u galaktičkoj istoriji u odnosu na sve sa čime smo se do sada sretali - pre dvadeset milijardi godina - kada je Galaksija još bila mlada i sveža, a svaka zamisao za koju se vredelo boriti nova.
     A Silastični Zloklopnici Striteraksa bili su dobri u borbi, a pošto su bili dobri, često su se bavili njome. Borili su se protiv neprijatelja (odnosno, protiv svih), kao i jedni protiv drugih. Planeta im je bila potpuno opustošena. Površina joj je bila prekrivena napuštenim gradovima koji su bili okruženi ratnim mašinama, koje su opet bile okružene dubokim bunkerima u kojima su Silastični Zloklopnici živeli i borili se jedni protiv drugih.
     Najbolji način zapodevanja kavge sa Silastičnim Zloklopnikom Striteraksa bio je roditi se. To nisu voleli, ljutilo ih je. A kada se Zloklopnik naljuti, onda neko strada. Čovek bi mogao pomisliti da je takav način života bio iscrpljujući, ali oni su imali strašno mnogo energije. Najbolji postupak sa jednim Silastičnim Zloklopnikom jeste zatvoriti ga samog u sobu, jer će ranije ili kasnije početi silovito da napada samog sebe.
     Konačno su shvatili da će nešto morati da učine da bi to promenili i doneli su zakon da svako ko nosi oružje kao deo svog normalnog silastičkog posla (policajci, stražari, učitelji u osnovnim školama) mora svakog dana da provede najmanje četrdeset pet minuta u udaranju džaka krompira da bi se otarasio viška agresivnosti.
     Izvesno vreme ovo je dobro dejstvovalo, sve dok neko nije pomislio kako bi bilo mnogo delotvornije i mnogo manje zamorno kada bi umesto toga pucali u krompire.
     Ovo je dovelo do obnovljenog oduševljenja za pucanje u najraznovrsnije stvari i svi su se veoma uzbudili na nagoveštaj njihovog prvog većeg rata u poslednjih nekoliko nedelja.
     Drugo dostignuće Silastičnih Zloklopnika Striteraksa ogledalo se u tome što su postali poznati kao prva rasa kojoj je pošlo za rukom da šokira kompjuter.
     Bio je to džinovski kompjuter koji je lebdeo u svemiru i nazivao se Haktor i do dana današnjeg ostao je upamćen kao jedan od najmoćnijih koji su ikada sagrađeni. Bio je prvi koji je napravljen po ugledu na prirodni mozak i svaka ćelijska jedinica nosila je u sebi celinu, što je omogućavalo kompjuteru da misli mnogo prilagodljivije i maštovitije, odnosno da bude - šokiran.
     Silastični Zloklopnici Striteraksa upravo su vodili jedan od svojih redovnih ratova protiv Protrudnih Garboraca Stuga i on im nije prijao kao obično, jer je zahtevao strašno mnogo jurcanja po Radijacionim močvarama Cvilzende i preko Vatrenih planina Frazfrage, a ni na jednom od tih terena nisu se baš osećali kao kod svoje kuće.
     I zbog toga, kada su u borbu stupili i Udavni Bodežljivci Džadžizikstaka i prisilili ih da se bore na novom frontu, po Gama pećinama Kafraksa i kroz ledene oluje Varlengutena, shvatili su da im je dosta toga i naredili Haktaru da im načini konačno oružje.
     "Šta vam znači konačno", pitao je Haktar.
     Na to su Silastični Zloklopnici Striteraksa kazali: "Pročitaj u prokletom rečniku", i ponovo navalili u bitku.
     I tako je Haktar načinio konačno oružje. Bila je to vrlo, vrlo mala bomba koja je naprosto predstavljala razvodnu kutiju u hipersvemiru; kada bi se aktivirala, ona bi povezala srca svakog većeg sunca sa srcem svakog drugog većeg sunca u istom trenutku i na taj način pretvorila čitavu Vaseljenu u jednu divovsku hipersvemirsku supernovu.
     Kada su Silastički Zloklopnici pokušali da je upotrebe da bi podigli u vazduh jedno od skladišta municije Udavnih Bodežljivaca u jednoj od Gama pećina, izuzetno su se naljutili zbog toga što nije dejstvovala, pa su to i rekli.
     Haktara je šokirala čitava ta zamisao.
     Pokušao je da im objasni da je razmišljao o čitavoj toj petljavini sa konačnim oružjem i zaključio da ne postoji nijedna predvidljiva posledica neaktiviranja bombe koja bi bila gora od poznate posledice njenog aktiviranja, te je zbog toga on sebi dao toliko slobode da uvede malenu izmenu u konstrukciju bombe i nadao se da će svi kojih se to tiče, pošto trezveno razmisle, osetiti da...
     Stilastični Zloklopnici nisu se složili i razneli su kompjuter u prah i pepeo.
     Kasnije su bolje razmislili i uništili i neispravnu bombu.
     A onda, pošto su zastali samo da bi ubili boga u Protrudnim Garborcima Stuga i Udavnim Bodežljivcima Džadžazikstaka, uspeli su da pronađu potpuno novi način uništenja samih sebe, što je predstavljalo prilično olakšanje svima u Galaksiji, a naročito Garborcima, Bodežljivcima i krompirima.

     Trilijan je posmatrala sve to, kao i priču o Krikitu. Zatim je zamišljeno izišla iz sobe informacionih opsena, baš u pravom trenutku da otkrije da su stigli prekasno.

25.

     Već u trenutku kada je međuzvezdani brod 'Bistromat' zatreperio i pojavio se u stvarnosti na vrhu malenog obronka milju širokog asteroida koji se kretao usamljenom i večnom orbitom unutar zatvorenog zvezdanog sistema Krikit, njegovoj posadi bilo je jasno da su došli u trenutku koji im je omogućavao samo da budu svedoci nezaustavljivog istorijskog događaja.
     Nisu shvatili da će, zapravo, videti dva.
     Stajali su hladni, usamljeni i bespomoćni na rubu obronka i posmatrali delatnost ispod sebe. Koplja svetlosti nicala su, tvoreći zlokobne lukove spram praznine, iz jedne tačke svega stotinak jardi niže i pravo ispred njih.
     Zurili su u užasni događaj.
     Produžetak brodskog polja omogućavao im je da stoje tamo gde su bili na taj način što su ponovo koristili težnju uma da bude prevaren: opasnost padanja sa sićušne mase asteroida ili nemogućnost disanja jednostavno su postali Tuđ problem.
     Beli krikitski ratni brod bio je parkiran između iskrzanih i sivih odlomaka stenja asteroida, naizmenično usplamteo od snopova svetlosti ili nevidljiv u senci. Crne senke koje je bacalo surovo stenje plesale su zajedno u nekakvoj divljoj koreografiji dok su svetlosti reflektora klizile preko njega.
     Jedanaest robota nosili su, u koloni, Ključ Vikita do središta kruga obeleženog uznjihanim svetlostima.
     Ključ Vikita ponovo je napravljen. Njegovi sastavni delovi blistali su i svetlucali se: Čelični stub (ili Marvinova noga) snage i moći, Zlatna spona (srce pogona beskonačne neverovatnoće) napretka, Plastični stub (agrabutonsko žezlo pravde) nauke i razuma, Srebrna spona (trofejna nagrada za najbezrazložniju upotrebu reči 'tucanje' u ozbiljnom scenariju) i sada ponovo stvoreni Drveni stub (ili Pepeo spaljenog stampa koji je označavao smrt engleskog kriketa) prirode i duhovnosti.
     "Pretpostavljam da u ovom trenutku ništa ne možemo da učinimo?" pitao je Artur uznemireno.
     "Ne", uzdahnuo je Slartibartfast.
     Izraz razočaranja koji je prešao Arturovim licem bio je u potpunosti pogrešan, ali, pošto je stajao zaklonjen u senci, dopustio mu je da pređe u izraz olakšanja.
     "Šteta", rekao je.
     "Nemamo nikakvog oružja", kazao je Slartibartfast. "Baš glupo."
     "Prokletstvo", rekao je Artur vrlo tihim glasom.
     Ford nije rekao ništa.
     Ni Trilijan nije rekla ništa, ali je to učinila na neobično zamišljen i odsutan način. Zurila je u prazninu svemira iza asteroida.
     Asteroid je kružio oko Oblaka Prašine koji je okruživao omotač od Spo-vremena što je zatvarao svet na kome je živeo narod Krikita - Gospodari Krikita i njihovi ubilački roboti.
     Bespomoćna grupa nije imala načina da sazna jesu li krikitski roboti svesni njihovog prisustva ili ne. Samo su mogli da pretpostave da jesu, ali sva je prilika da su roboti smatrali, sasvim ispravno u ovakvim okolnostima, da nemaju čega da se plaše. Trebalo je da obave istorijski zadatak i mogli su da gledaju publiku sa prezirom.
     "Osećanje strašne nemoći, zar ne?" upitao je Artur, ali ostali nisu obraćali pažnju na njega.
     U središtu osvetljenog prostora kome su se roboti približavali u tlu se otvorila četvrtasta pukotina. Pukotina je postajala sve određenija i određenija i uskoro je postalo jasno da se blok tla, kvadrat od oko šest stopa, polako podiže uvis.
     U istom času postali su svesni još nekakvog pokreta, ali taj je bio gotovo ispod praga opažanja i tren ili dva nije im bilo jasno šta se, zapravo, kreće.
     Onda im je postalo jasno.
     Asteroid se kretao. Kretao se prema oblaku Prašine kao da se tamo nalazio nekakav nebeski pecač sa udicom, koji ih je neodoljivo vukao prema sebi.
     Upravo su se pripremali da obave u stvarnom životu putovanje kroz Oblak kakvo su obavili u sobi informacionih opsena. Stajali su u ledenoj tišini. Trilijan se namrštila.
     Kao da je prošao čitav vek. Činilo se da događaji protiču vrtoglavom sporošću kada je prednji kraj asteroida lagano zaronio u mutnu i meku spoljašnju granicu oblaka.
     I uskoro ih je progutala tanušna i razigrana tama. Prolazili su kroz nju, sve dublje i dublje, nejasno svesni neodređenih obličja i kovitlaca koji su u tami bili sasvim nerazaznatljivi, izuzev krajičkom oka.
     Prašina je zamutila snopove blistave svetlosti. Snopovi blistave svetlosti treptali su na milijardama čestica prašine.
     Trilijan ponovo osmotri pređeni put iz okvira sopstvenih, namrgođenih misli.
     A onda su prošli. Nisu bili sigurni da li im je za to bio potreban minut ili pola sata, ali su prošli i suočili se sa novom prazninom, kao da je ispred njih svemir bio izbrisan.
     Tada stvari počeše brže da se događaju.
     Izgledalo je kao da je zaslepljujući snop svetlosti gotovo eksplodirao iz bloka koji se uzdigao na tri stope iznad tla, a iz njega se uzdigao manji, plastični blok, ustreptao od razigranih svetlosti u unutrašnjosti.
     U blok su bile urezane duboke brazde, tri uspravne i dve opružene, očigledno tako postavljene da mogu da prime Ključ.
     Roboti priđoše Bravi, ubaciše Ključ na mesto i koraknuše nazad. Blok se okrenuo oko sebe, a svemir namah poče da se menja.
     Dok se svemir vraćao u normalno stanje, kao da je bolno uvrtao oči posmatrača u očnim dupljama. Zatekoše sebe kako zaslepljeno zure u otkriveno sunce koje je stajalo pred njima tamo gde je pre svega nekoliko sekundi naizgled bio samo prazan prostor. Bila je potrebna sekunda ili dve da dovoljno dobro shvate šta se dogodilo pre no što su šakama zaklonili prestravljene i zaslepljene oči. U toku tih sekundu ili dve postali su svesni sićušne mrlje koja se kretala preko sunčevog oka.
     Zateturaše se unazad, a u ušima začuše tanušni i neočekivani napev robota koji su u jedan glas uzvikivali:
     "Krikit! Krikit! Krikit! Krikit!"
     Zvuk ih je naterao da se stresu. Bio je oštar, hladan, prazan, zvučao je teskobno mehanički.
     Osim toga, bio je trijumfalan.
     Bili su toliko zaprepašćeni ovim šokovima kojima su bila podvrgnuta njihova čula, da su gotovo propustili drugi istorijski događaj.
     Zaphod Biblbroks, jedini čovek u istoriji koji je preživeo neposredan napad krikitskih robota, istrčao je iz krikitskog broda, mašući zgrom-i-pucom.
     "U redu", dreknuo je, "od ovog trenutka situacija je potpuno pod kontrolom."
     Usamljeni robot koji je čuvao ulaz u brod tiho je izmahnuo svojom borbenom palicom i spojio je sa potiljkom Zaphodove leve glave.
     "Ko je to učinio, zarknem li ga?" rekla je leva glava i bez svesti klonula unatrag.
     Zaphodova desna glava radoznalo je gledala ispred sebe.
     "Ko je šta učinio?" upitala je.
     Palica se spojila sa potiljkom njegove desne glave.
     Zaphod je izmerio svoju dužinu kao prilično neobičan oblik na tlu.
     Posle svega nekoliko sekundi čitav događaj se svršio. Dva ispaljena hica robota bila su dovoljna da zauvek unište Bravu. Raspala se, rastopila, a njen sadržaj rasuo se na sve strane; roboti zamarširaše mrko i, gotovo se moglo reći, pomalo beznadežno, do svog ratnog broda koji nestade uz muklo 'fup'.
     Trilijan i Ford grozničavo potrčaše niz strmi spust prema tamnom i nepokretnom telu Zaphoda Biblbroksa.

26.

     "Ne znam", rekao je Zaphod Biblbroks možda po trideset sedmi put, "mogli su da me ubiju, ali nisu. Možda su pomislili da sam suviše divan čovek ili nešto slično. Tu ih sasvim shvatam."
     Ostali su nemo zadržali svoje mišljenje o toj teoriji.
     Zaphod je ležao na hladnom podu palube. Leđa kao da su mu treptala na podu dok je bol udarao po njima i zarivao mu se u obe glave.
     "Čini mi se", prošaptao je, "da nešto nije u redu sa tim anodizovanim klipanima; nešto je tu iz osnove pogrešno."
     "Programirani su tako da ubiju svakoga", istakao je Slartibartfast.
     "Možda je", prošištao je Zaphod između dva bolna damara, "stvarno to posredi." No, nije delovao baš ubeđeno.
     "Zdravo, mala", rekao je Trilijan u nadi da će ga to izvaditi za ranije ponašanje.
     "Je li ti dobro?" upitala ga je ona blago.
     "Aha", rekao je, "sjajno."
     "Dobro", kazala je i otišla da razmišlja. Stala je da gleda ogromni vizi-ekran iznad pilotskih sedišta i, okrećući prekidač, da menja na njemu slike okoline. Jedna slika predstavljala je prazninu Oblaka Prašine. Druga je donela sunce Krikita. Treća je prikazivala sam Krikit. Menjala ih je, puna žara.
     "Dakle, zbogom, Galaksijo", kazao je Artur, pljusnuo se po kolenima i ustao.
     "Ne", rekao je dostojanstveno Slartibartfast. "Naš zadatak je jasan." Između obrva ocrtavala mu se brazda, sve dok nije postala toliko duboka da su se u nju mogle zasaditi omanje povrtarske biljke. Ustao je i počeo da korača okolo. Kada je progovorio, ono što je rekao toliko ga je prestravilo da je morao ponovo da sedne.
     "Moramo otići na Krikit", kazao je. Duboki uzdah potresao je njegovo staračko telo, a oči su mu gotovo zazveketale u očnim dupljama
     "Opet smo", rekao je, "doživeli patetičan neuspeh. Baš petetičan."
     "To je", rekao je Ford lagano, "zbog toga što ne marimo dovoljno. Rekao sam ti."
     Podigao je noge na jednu od tabli sa instrumentima i stao da čisti nokte.
     "Ali ukoliko ne budemo preduzeli nešto", kazao je starac drhtavo, kao da se bori protiv nečega što je duboko suprotno njegovoj prirodi, "svi ćemo biti uništeni; svi ćemo umreti. Valjda za to marimo?"
     "Ne dovoljno da bismo dopustili da poginemo zbog toga", rekao je Ford. Nasmešio se nekakvim šupljim osmehom i pokazao ga svima u odaji koje je zanimalo da ga vide.
     Slartibartfast je ovakav sled razmišljanja smatrao izuzetno neispravnim i borio se protiv njega. Okrenuo se ponovo Zaphodu, koji je stezao zube i preznojavao se od bola.
     "Ti svakako imaš ideju", rekao je, "zbog čega su ti poštedeli život. To deluje vrlo čudno i neuobičajeno."
     "Mislim da za to nisu ni znali", slegao je Zaphod ramenima. "Rekao sam ti. Pogodili su me najslabijim snopom, samo da me onesveste, kopčaš? Uneli su me u brod, gurnuli u jedan ugao i zaboravili na mene. Kao da su se stideli što sam tamo. Ukoliko bih išta kazao, ponovo bi me onesvestili. Vodili smo sjajne razgovore. 'Hej... uh!' 'Ćao... uh!' 'Pitam se... uh!' To me je satima zabavljalo, znaš." Ponovo se izvio od bola.
     Igrao se sa nečim što je držao među prstima. Podigao je to. Bila je to zlatna spona - 'Zlatno srce', srce pogona beskonačne neverovatnoće. Samo su ono i Drveni stub preživeli neoštećeni uništenje Brave.
     "Čujem da tvoj brod fino fura", rekao je, "pa kad bi hteo da me odbaciš do mojega pre nego što pođete..."
     "Zar nam nećeš pomoći?" upitao je Slartibartfast.
     "Nama?" upitao je Ford oštro. "Ko smo to 'mi'?"
     "Voleo bih da ostanem i da vam pomognem da spasavate Galaksiju", bio je uporan Zaphod i podigao se na laktove, "ali imam majku i oca svih glavobolja i osećam da je na putu mnogo mladih glavoboljica. Ali kada joj sledeći put bude ustrebalo spasavanje, vaš sam čovek. Hej, Trilijan, mala?"
     Žustro se osvrnula.
     "Da?"
     "Hoćeš da pođeš? 'Zlatno srce'? Uzbuđenje, pustolovine i stvarno lude stvari?"
     "Idem na Krikit", kazala je.

27.

     Bilo je to isto brdo, a ipak nije bilo isto.
     Ovoga puta nije posredi bila informaciona opsena. Ovo je bio pravi Krikit i oni su stajali na njegovoj površini. U njihovoj blizini, iza drveća, nalazio se čudnovati italijanski restoran koji je doneo njih, njihova stvarna tela, u ovaj stvarni, sadašnji svet Krikita.
     Bujna trava pod njihovim nogama bila je stvarna, baš kao i bogata crnica. I opojni mirisi drveća bili su stvarni. Noć je bila prava.
     Krikit.
     Verovatno najopasnije mesto u Galaksiji za svakoga ko nije Krikićanin. Mesto koje nije moglo da podnese postojanje bilo koga drugog mesta, čiji su prijatni, zabavni, pametni stanovnici urlali od straha, divljaštva i ubilačke mržnje kada bi se susreli sa bilo kime ko nije pripadao njima.
     Artur uzdrhta.
     Slartibartfast uzdrhta.
     Ford, što je bilo iznenađujuće, uzdrhta.
     Nije bilo iznenađujuće što je uzdrhtao, bilo je iznenađujuće što se uopšte našao na tom mestu. Ali kada su vratili Zaphoda na brod, Ford se neočekivano osetio postiđeno zbog bega.
     'Ne valja', pomislio je, 'ne valja, ne valja, ne valja.' Čvrsto je stegao jedan od zgrom-i-puc pištolja kojima su se naoružali iz Zaphodove zalihe oružja.
     Trilijan uzdrhta i namršti se dok je gledala nebo.
     I ono više nije izgledalo isto. Više nije izgledalo pusto i prazno.
     Dok se predeo oko njih malo izmenio tokom dve hiljade godina krikitskih ratova, a samo je pet godina proteklo otkako je Krikit pre deset milijardi godina zabravljen u omotač od Spo-vremena, nebo je bilo dramatično drugačije.
     Blede svetlosti i teška obličja počivali su na njemu.
     Visoko na nebu, tamo gde nijedan Krikićanin nikada nije pogledao, nalazile su se Ratne Zone, Robotske Zone - ogromni bojni brodovi i blokovi tornjeva koji su lebdeli u nul-o-grav poljima daleko iznad pastoralne površine krikitskog tla.
     Trilijan ih je posmatrala i razmišljala.
     "Trilijan", prošaptao joj je Ford Prefekt.
     "Da?" odvratila je.
     "Šta to radiš?"
     "Razmišljam."
     "Da li uvek tako dišeš kada razmišljaš?"
     "Nisam primetila da sam disala."
     "To me je i zabrinulo."
     "Mislim da znam..." rekla je Trilijan.
     "Pssst!" rekao je uspaničeno Slartibartfast, a njegova tanka, drhtava ruka pokazala je dalje iza njih, ispod senke drveta.
     Iznenada, kao i ranije na traci, na brodskoj stazi pojavile su se svetlosti, ali ovog puta razigrani zraci nisu poticali od fenjera, već od baterijskih svetiljki. To samo po sebi nije predstavljalo dramatičnu promenu, ali njihova srca lupala su od straha na svaku pojedinost. Ovoga puta nisu se orile luckaste pesme o cveću, vrtlarenju i crknutim kucama, već prigušeni zvuci žustre rasprave.
     Jedna svetlost stala je da prelazi nebom, sporo i teško. Artura je zahvatio klaustrofobični strah, a mlaki vetar zgrabio ga je za vrat.
     Posle nekoliko sekundi postala je vidljiva i druga grupa, koja je prilazila sa druge strane tamnog brega. Kretali su se žustro i svrhovito, a svetiljke su im bleskale i bacale snopove oko njih.
     Grupe su se približavale, i to ne samo jedna prema drugoj. Očigledno su namerno prilazile tački na kojoj su stajali Artur i ostali.
     Artur začu lagani šum kada je Ford podigao svoje oružje na rame, kao i slabašno, drhtavo kašljucanje kada je Slartibartfast podigao svoje. Osetio je hladnu, neprijatnu težinu sopstvenog oružja i podigao ga drhtavih ruku.
     Njegovi prsti upinjali su se da oslobode bezbednosnu kočnicu i prebace kočnicu za slučaj izuzetne opasnosti onako kako mu je Ford pokazao. Toliko se tresao u tom trenutku da bi verovatno urezao plamenom svoj potpis u svakoga u koga bi opalio.
     Samo Trilijan nije podigla svoje oružje. Podigla je obrve, ponovo ih spustila i zamišljeno stala da gricka usnu.
     "Da li vam je palo na pamet da...", počela je, ali u tom trenutku niko nije bio raspoložen za raspravu.
     Svetlost probi tminu iza njihovih leđa, oni se okretoše i otkriše tamo treću grupu Krikićana koja ih je tražila pomoću svojih svetiljki.
     Oružje Forda Prefekta opako je prasnulo, ali vatra skoči nazad na njega i ono tresnu na tle, izletevši mu iz ruku.
     Došao je trenutak najčistijeg straha, sleđena sekunda pre nego što je ikome palo na pamet da ponovo zapuca.
     Posle te sekunde i dalje niko nije pucao.
     Bili su opkoljeni bledim Krikićanima i okupani nemirnom svetlošću.
     Zarobljenici su zurili u svoje zarobljivače, zarobljivači su zurili u svoje zarobljenike.
     "Zdravo", rekao je jadan od zarobljivača, "izvinite, ali da li ste vi... tuđinci?"

28.

     U međuvremenu, na više miliona milja odatle nego što um može da valjano pojmi, Zaphod Biblbroks se dosađivao.
     Popravio je svoj brod - to jest, napetom pažnjom je posmatrao servisnog robota dok ga je popravljao umesto njega. Bio je to, ponovo, jedan od najmoćnijih i najneobičnijih brodova koji postoje. Zaphod je opet mogao da ide gde god zaželi, da radi šta god hoće. Zezao se sa nekom knjigom, a onda ju je zavitlao od sebe. Već ju je ranije pročitao.
     Prišao je komunikacionoj konzoli i uključio kanal za slučaj opasnosti koji je radio na svim učestalostima.
     "Hoće li neko piće?" upitao je.
     "Je li to neko u opasnosti, drugar?" zapuckao je glas sa pola puta prema suprotnom kraju Galaksije.
     "Da nemaš slučajno mikser?" upitao je Zaphod.
     "Ej, odšetaj malo do neke komete."
     "U redu, u redu", rekao je Zaphod i ponovo isključio kanal. Uzdahnuo je i seo. Onda je opet ustao i odšetao do kompjuterskog ekrana. Pritisnuo je nekoliko prekidača. Tačkice počeše da jure preko ekrana i proždiru jedna drugu.
     "Bam!" rekao je Zaphod, "fijuuuuuu! Pam pam pam!"
     "Ej, ćao", rekao je veselo kompjuter posle jednog minuta. "Osvojio si tri poena. Prethodni najbolji rezultat je sedam miliona pet stotina devedeset sedam hiljada dve stotine i..."
     "U redu, u redu", rekao je Zaphod i ponovo isključio ekran.
     Opet je seo. Igrao se olovkom. Ali i to je polako počelo da gubi na privlačnosti.
     "U redu, u redu", rekao je i ubacio svoj rezultat, zajedno sa prethodnim najboljim rezultatom, u kompjuter.
     Brod mu je onda suknuo, a od Vaseljene je ostala samo mrlja.

29.

     "Kažite nam", rekao je mršavi, beli Krikićanin koji se izdvojio od ostalih i nesigurno stajao u krugu svetlosti, držeći oružje u šakama kao da ga čuva za nekoga ko je negde zbrisao, ali će se vratiti za trenutak, "znate li išta o nečemu što se naziva ravnoteža prirode?"
     Nije dobio odgovor od svojih zarobljenika, ili bar ništa razumljivije od nekoliko zbunjeno promrmljanih glasova. Svetlosti nastaviše da plešu po njima. Visoko na nebu iznad njihovih glava tamna užurbanost nastavljala se u Robotskim Zonama.
     "Reč je o tome", produžio je Krikićanin nespokojno, "da smo nešto načuli o toj stvari, verovatno ništa važno. Pa, onda je možda najbolje da vas ubijemo."
     Spustio je pogled na oružje kao da pokušava da otkrije gde treba da pritisne.
     "Odnosno", rekao je i podigao pogled, "ukoliko ne biste voleli da popričamo o nečemu?"
     Lagana, nespretna zbunjenost počela je da se uvlači u tela Slartibartfasta, Forda i Artura. Ubrzo će im stići do mozgova, koji su trenutno bili zauzeti podizanjem i spuštanjem njihovih vilica. Trilijan je tresla glavom kao da pokušava da sklopi mozaik-zagonetku tresenjem kutije.
     "Znate, brinemo se", rekao je drugi čovek iz gomile, "zbog tog plana o sveopštem uništenju."
     "Da", dodao je treći, "i zbog ravnoteže prirode. Čini nam se da će se ravnoteža nekako poremetiti ukoliko sve ostalo u Vaseljeni bude uništeno. Znate, nas ekologija strašno zanima", dodao je. Glas mu se nesrećno utiša.
     "I sport", rekao je drugi glasno. To je izazvalo veselo odobravanje ostalih.
     "Da", složio se prvi, "i sport..." Nespokojno je pogledao svoje drugove i zamišljeno se počeškao po obrazu. Kao da se borio sa nekom dubokom unutrašnjom zbunjenošću, kao da je ono što je želeo da kaže i ono što je mislio predstavljalo dve potpuno različite stvari, između kojih nije mogao da razabere nikakvu moguću vezu.
     "Vidite", promrmljao je, "neki među nama..." Obazro se kao da traži podršku. Drugi počeše da ga ohrabruju. "Neki mađu nama", produžio je, "strašno bi voleli da uspostave sportske veze sa ostatkom Galaksije, i iako se slažem da ne treba mešati sport i politiku, čini mi se da, ukoliko želimo sportske veze sa ostatkom Galaksije, verovatno bi bilo greška uništiti je. Zapravo, i celu ostalu Vaseljenu..." Glas mu se ponovo utišao. "A izgleda da je to trenutno preovlađujuća zamisao..."
     "Šš...", kazao je Slartibartfast, "št..."
     "Tttt...?" upitao je Artur.
     "Dr..." zaustio je Ford Prefekt.
     "U redu", rekla je Trilijan, "hajde da porazgovaramo malo o tome." Krenula je napred i uzela zbunjenog Krikićanina za ruku. Izgledao je kao da ima oko dvadeset pet godina, što je značilo, zbog neobičnih petljavina sa vremenom koje su se dešavale u toj oblasti, da je imao svega dvadesetak godina kada su se završili krikitski ratovi, pre deset milijardi godina.
     Trilijan ga je povela na kratku šetnju kroz snopove lampi pre nego što je rekla išta više. Nesigurno se povodio za njom. Svetlosti svetiljki koje su ih okruživale kao da su se povlačile pred tom čudnom, tihom devojkom koja je, izgleda, jedina u čitavoj ovoj Vaseljeni mračne zbrke znala šta radi.
     Okrenula se da bi ga pogledala u lice i lagano ga uzela za obe ruke. Bio je slika i prilika zbunjene utučenosti.
     "Reci mi", kazala mu je.
     Jedan trenutak nije ništa govorio, dok mu je pogled skakao sa jednog njenog oka na drugo.
     "Tre..." rekao je, "trebalo bi da ostanemo sami... čini mi se." Iskrivio je lice i onda oborio glavu, a pritom ju je tako vrteo kao da želi da istrese novčić iz kasice. Ponovo je podigao pogled. "Znaš, mi imamo tu bombu", rekao je, "vrlo je mala."
     "Znam", rekla je.
     Pogledao ju je uskolutanim očima, kao da je iznenada počela da govori o gajenju repice.
     "Časna reč", kazao je, "veoma je, veoma mala."
     "Znam", rekla je ponovo.
     "Ali oni kažu", odvratio je njegov glas, "kažu da može da uništi sve što postoji. I da mi treba to da učinimo, razumeš. Hoćemo li zahvaljujući tome ostati sami? Ne znam. Ali izgleda da nam je to naum", rekao je i ponovo oborio glavu.
     "Šta god to značilo", dopro je iz gomile šuplji glas.
     Trilijan je lagano zagrlila jadnog, zbunjenog, mladog Krikićanina i prislonila mu uzdrhtalu glavu uz svoje rame, potapšavši je pri tom.
     "Sve je u redu", rekla je tiho, ali očigledno dovoljno glasno da bi je svi čuli, "ne morate to da učinite."
     Zaljuljala ga je.
     "Ne morate to da učinite", ponovila je.
     Pustila ga je i udaljila se.
     "Želim da učinite nešto za mene", rekla je i neočekivano se nasmejala.
     "Hoću..." rekla je i ponovo se nasmejala. Stavila je potom ruku preko usana i dodala, iznenada opet ozbiljna: "Hoću da me odvedete svom vođi", i pokazala prema Ratnim Zonama na nebu. Činilo se da je nekako znala da se njihov vođa nalazi tamo.
     Njen smeh kao da je izazvao nekakvo pražnjenje u atmosferi. Negde iz pozadine gomile jedan usamljeni glas počeo je da peva melodiju koja bi Polu Makartniju, da ju je napisao, omogućila da kupi čitav svet.

30.

     Zaphod Biblbroks hrabro je puzao kroz tunel kako to već i treba da radi vraški momak poput njega. Bio je vrlo zbunjen, ali je i dalje uporno puzao zato što je bio tako hrabar.
     Bio je zbunjen nečim što je upravo video, ali ni upola koliko će biti zbunjen kada bude nešto čuo, te bi zbog toga u ovoj tački bilo najbolje razjasniti gde se tačno nalazio.
     Bio je u Robotskoj Ratnoj Zoni, mnogo milja iznad površine planete Krikit.
     Tu je atmosfera bila srazmerno retka i srazmerno nezaštićena od zračenja i uopšte od svega onoga što je svemir mogao da zavitla u tom pravcu.
     Parkirao je međuzvezdani brod 'Zlatno srce' između gusto natrpanih i prigušeno osvetljenih telesina ratnih mašina, koje su prekrivale nebo ovde iznad Krikita i ušao u ono što mu se činilo najvećom i najvažnijom nebeskom zgradom, naoružan ničim više do zgrom-i-puc pištoljem i lekom protiv glavobolje.
     Obreo se u dugačkom, prostranom i slabo osvetljenom hodniku u kome je mogao da se skriva dok ne bude rešio šta da učini sledeće. Krio se zbog toga što su svakog časa hodnikom prolazili krikitski roboti, a iako je do sada vodio među njima život u svojstvu svojevrsnog kućnog ljubimca, ipak je to bio izuzetno bolan život, a on nije imao nameru da izaziva ono što je samo napola zvao svojom dobrom srećom.
     U jednom trenutku uleteo je u prostoriju koja je izlazila na hodnik i otkrio je da je ogromna i, takođe, slabo osvetljena. U stvari, predstavljala je muzej sa samo jednim eksponatom - olupinom kosmičke letelice. Bila je užasno izgorela i oštećena, a sada kada je uspeo da ulovi nešto galaktičke istorije koju je propustio usled svojih bezuspešnih pokušaja da ima seksualne odnose sa devojčicom iz kiberodeljka do njegovog u školi, mogao je inteligentno da pretpostavi kako je tu posredi onaj oštećeni svemirski brod koji je pre toliko milijardi godina dolutao iz Oblaka Prašine i započeo celu stvar.
     Ali, što predstavlja mesto na kome je postao zbunjen, otkrio je da nešto nije sasvim u redu sa njime.
     Bio je zaista oštećen. Bio je zaista spržen, ali kratak pregled iskusnim okom otkrio mu je da nije reč o pravom svemirskom brodu. Stvar je izgledala kao da je posredi maketa u prirodnoj veličini - neka vrsta trodimenzionog tehničkog crteža. Drugim rečima, bila je to izuzetno korisna stvar za onoga ko se iznenada odluči da gradi svemirski brod, a ne zna kako. Ali nikada nije mogla sama da poleti.
     Još je lupao glavu oko toga - zapravo, tek je počeo da lupa glavu kada je postao svestan da su se na naspramnom kraju odaje otvorila vrata i na njima pojavila dva krikitska robota, koja su delovala pomalo tmurno.
     Zaphod nije želeo da se petlja sa njima, pa je zaključio da, kao što opreznost predstavlja bolju polovinu hrabrosti, tako i kukavičluk predstavlja bolju polovinu opreznosti, te se stoga brže-bolje sakrio u jednu malu sporednu prostoriju.
     Pokazalo se da mala sporedna prostorija predstavlja najviši deo tunela koji je vodio naniže kroz otvor za nadgledanje u široki tunel za ventilaciju. Pustio se u njega i počeo da puzi tim putem.
     To mu se nije mnogo dopalo. Bilo je hladno, mračno i vrlo neudobno; osim toga, mesto ga je plašilo. Prvom prilikom - bio je to novi tunel, na oko stotinu jardi dalje - popeo se i izišao iz cevi.
     Ovoga puta obreo se u omanjoj prostoriji, koja je, izgleda, predstavljala središte kompjuterske inteligencije. Izišao je u mračni, uzani prostor između ogromnog bloka kompjutera i zida.
     Brzo je zaključio da nije sam u odaji i već se pripremio da ode, kada je počeo da sluša sa zanimanjem šta su govorili oni koji su se nalazili u njoj.
     "Reč je o robotima, ser", rekao je jedan glas, "nešto nije u redu sa njima."
     "Šta tačno nije u redu?"
     Bili su to glasovi dvojice ratnih zapovednika Krikita. Svi ratni zapovednici živeli su na nebu, u Robotskim Zonama, i uglavnom su bili imuni na sve luckaste sumnje i kolebanja koje su pogađale njihove drugove dole na površini planete.
     "Pa, ser, čini mi se da se sve više izostavljaju iz ratnih zadataka i da ćemo morati da aktiviramo bombu lanca supernova. Tokom vrlo kratkog vremena otkako smo oslobođeni omotača..."
     "Pređi na stvar."
     "Robotima se sve to ne sviđa, ser."
     "Šta?"
     "Rat, ser. Izgleda da počinje da ih zamara. Kao da nekako postaju umorni od sveta, ili bi možda trebalo da kažem umorni od Vaseljene."
     "Pa, to je savršeno u redu. Trebalo bi da nam pomažu da je uništimo."
     "Da, ovaj, ali oni smatraju da je to pomalo nezgodno, ser. Zahvatio ih je izvestan zamor. Postaje im teško da se upregnu u posao. Nedostaje im polet."
     "Šta hoćeš da kažeš:"
     "Pa, čini mi se da su zbog nečega užasno potišteni, ser."
     "O čemu to govoriš, za ime Krikita?"
     "Pa, u poslednjih nekoliko okršaja koje su imali činilo se da započnu bitku, podignu svoje oružje da opale, ali onda iznenada pomisle, čemu čitav trud? Šta, sa kosmičke tačke gledanja, predstavlja sve to? I onda kao da ih zahvate nekakav zamor i utučenost."
     "A šta onda rade?"
     "Ovaj, uglavnom rešavaju kvadratne jednačine, ser, đavolski teške, ako mene pitate. A potom zlovoljno sede i ćute."
     "Zlovoljno?"
     "Da, ser."
     "Ko je ikada čuo za zlovoljnog robota?"
     "Ne znam, ser."
     "Kakav je to šum?"
     Bio je to Zaphod koji je odlazio, dok mu se u glavama vrtelo.