11.

     Trup trup.
     Bzzz.
     "Stojim vam na usluzi."
     "Umukni."
     "Hvala."
     Trup trup trup trup trup.
     Bzzz.
     "Hvala vam što činite jednostavna vrata srećnim."
     "Želim da ti sve diode istrunu."
     "Hvala vam. Prijatno."
     Trup trup trup trup.
     Bzzz.
     "Veliko je zadovoljstvo za mene da vam se otvorim..."
     "Zarkuj se!"
     "...i da se ponovo zatvorim, svesna da sam dobro obavila posao."
     "Rekoh, zarkuj se!"
     "Hvala vam što ste saslušali ovu poruku."
     Trup trup trup trup.
     "Vup."
     Zaphod prestade da trupka. Danima je već trupkao po 'Zlatnom srcu' i do sada mu nijedna vrata nisu kazala 'vup'. Nije to bila ona vrsta stvari koje govore vrata. Bila je previše sažeta. Osim toga, nije bilo dovoljno vrata za tako nešto. Zvučalo je kao da je sto hiljada ljudi reklo 'vup', što ga je zbunilo, jer bio je jedina osoba na brodu.
     Bilo je mračno. Većina brodskih sistema koji nisu bili neophodni bila je isključena. Brod je bez svrhe lutao po udaljenoj oblasti Galaksije, duboko u mastiljavoj tmini kosmosa. Pa, kojih je onda to sto hiljada ljudi moglo da se pojavi i potpuno neočekivano kaže 'vup'?
     Obazro se, pogledao uz hodnik i niz njega. Sve je bilo u dubokim senkama. Samo su se bledo nazirali ružičasti obrisi vrata koja su svetlucala u mraku i treptala kad god bi govorila, iako je isprobao sve što je mogao da smisli da ih osujeti u tome.
     Svetla su bila pogašena, tako da su njegove glave mogle da izbegnu gledanje jedna u drugu, tim pre što nijedna od njih trenutno nije predstavljala naročito zabavan prizor, niti je to uopšte bilo tako otkako je počinio grešku i zagledao se u sopstvenu dušu.
     To je zaista bila greška.
     Bio je to kasno jedne noći - razume se.
     Prethodno je imao težak dan - razume se.
     Na brodskom ozvučenju svirala je setna muzika - razume se.
     A on je, razume se, bio pomalo pijan.
     Drugim rečima, stekli su se svi uobičajeni uslovi za pretraživanje kutaka duše, ali, svejedno, bila je to greška.
     Dok je sada stajao sam u mračnom hodniku, prisetio se tih trenutaka i uzdrhtao. Jedna njegova glava pogledala je u jednom smeru, a druga u drugom, i obe su zaključile da je najbolje krenuti u suprotnom smeru.
     Osluškivao je, ali nije mogao ništa da čuje.
     Sve što se začulo bilo je 'vup'.
     Činilo se da je to užasno dalek put za užasno velik broj ljudi samo da bi rekli jednu jedinu reč.
     Uznemireno je pošao prema mostu. Tamo se bar osećao kao da drži stvari u svojim rukama. Ponovo je zastao. Osećao se tako da mu se uopšte nije činilo da je najpogodnija osoba za držanje stvari u svojim rukama.
     Prvi šok koji je doživeo tog trenutka, pomislio je, vrativši se u mislima u prošlost, odnosio se na otkriće da, zapravo, poseduje dušu.
     U stvari, on je uvek više ili manje verovao da je ima, kao što je posedovao i sve ostale normalne stvari - štaviše, da ima dve duše - ali iznenadno otkriće stvari koja se komešala negde duboko u njemu zadalo mu je ozbiljan udarac.
     A potom mu je još jedan udarac zadalo otkriće (to je bio drugi šok) da ona nije baš onako divna kao što je on smatrao da čovek na njegovom položaju ima prirodno pravo da očekuje.
     Potom je pomislio na to kakav je, zapravo, taj položaj i ponovni šok gotovo ga je nagnao da prospe piće. Brzo ga je ispio pre nego što mu se dogodi nešto ozbiljnije. Zatim je na brzinu popio još jedno da pođe za prvim i proveri da li je sa njim sve u redu.
     "Sloboda", kazao je glasno.
     U tom trenutku Trilijan se pojavila na mostu i oduševljeno kazala nekoliko stvari o temi slobode.
     "Ne mogu da iziđem nakraj sa njom", rekao je muklo i poslao treće piće dole da vidi zbog čega drugo još nije javilo ništa o stanju prvog. Nesigurno se zagledao u obe Trilijane i zaključio da mu se više sviđa ona sa desne strane.
     Sasuo je još jedno piće niz grlo, sa planom da ono uz put sretne prethodno, da se udruži sa njim, pa da zajedno navale na drugo da se sabere. Potom bi sva tri otišla u potragu za prvim i porazgovarala sa njim.
     Nije bio siguran da li je četvrto piće sve to razumelo i zato je poslao i peto da podrobnije objasni plan, pa šesto za moralnu podršku.
     "Previše piješ", rekla je Trilijan.
     Njegove glave sudarile su se dok su pokušavale da slože njih četiri, koje su sada videle, u jednu osobu. Odustao je od toga, zagledao se u navigacioni ekran i zaprepastio se kada je video toliko zvezda.
     "Uzbuđenja, pustolovine i stvarno lude stvari", promrmljao je.
     "Čuj", rekla je glasom punim saosećanja i sela pored njega, "sasvim je shvatljivo da ćeš se neko vreme osećati pomalo bez ikakve svrhe."
     Zaljuljao se. Nikada do sada nije video da neko sedi na sopstvenom krilu.
     "Au", rekao je i popio još jedno piće.
     "Dovršio si poslanstvo u kome si učestvovao godinama."
     "Nisam učestvovao. Pokušavao sam da ga izbegnem."
     "Ipak si ga završio."
     Zagroktao je. Izgleda da se u njegovom stomaku održavala strašna žurka.
     "Mislim da je ono dovršilo mene", rekao je. "Evo me ovde, ja sam Zaphod Biblbroks, mogu da pođem kuda god želim, da radim šta god želim. Imam najbolji brod u poznatoj Vaseljeni, devojku sa kojom se izgleda odlično slažem..."
     "Misliš?"
     "Koliko ja vidim. Nisam baš stručnjak za međuljudske odnose."
     Trilijan podiže obrve.
     "Ja sam", dodao je, "strašan dasa, mogu da učinim šta god hoću, jedino što nemam blage veze šta."
     Zastao je.
     "Jedno je", dodao je potom, "iznenada prestalo da vodi do drugog", a onda je, kao da želi da protivureči tome, popio još jedno piće i smandrljao se nespretno sa stolice.
     Dok je spavao, Trilijan se dala u malu potragu po brodskom primerku 'Autostoperskog vodiča kroz Galaksiju'. On je davao određene savete u vezi sa pijanstvom.
     'Prepusti mu se', pisalo je tamo, 'i srećno.'
     Ta tačka bila je povezana sa stavkom o veličini Vaseljene i načinima na koje se može izići nakraj sa njom.
     A onda je našla zapis o Han Vavelu, egzotičnoj planeti za odmore, jednom od čuda Galaksije. Han Vavel je svet koji se uglavnom sastoji od zadivljujućih ultraluksuznih hotela i kazina, koji su svi nastali prirodnom erozijom izazvanom kišom i vetrom.
     Verovatnoća da se to dogodi iznosi, manje ili više, jedan prema beskonačno. Nije poznato kako se to dogodilo, jer nijedan od geofizičara, stručnjaka za statističku teoriju verovatnoće, meteoranalitičara i bizarologa kojima je toliko stalo da istraže ovu pojavu nije dovoljno bogat da živi tamo.
     "Sjajno", pomislila je Trilijan, a posle svega nekoliko sati veliki, beli svemirski brod nalik na cipelu lagano se spuštao sa neba pod blistavim, vrelim suncem prema živo obojenom peščanom kosmodromu. Brod je, očigledno, izazvao na površini pravu senzaciju i Trilijan je uživala u tome. Čula je Zaphoda kako se muva negde po brodu i zvižduće.
     "Kako si?" upitala je preko opšteg razglasa.
     "Odlično", veselo je uzvratio, "stvarno sjajno."
     "Gde si?"
     "U kupatilu."
     "Šta radiš tamo?"
     "Zaključao sam se."
     Posle sat ili dva postalo je jasno da je stvar ozbiljna i brod se vratio u nebo, uopšte ne otvorivši ulaz.
     "Haj-ho", rekao je kompjuter Edi.
     Trilijan je strpljivo klimnula, nekoliko puta zalupkala prstima i pritisnula prekidač interkoma.
     "Izgleda da zabava na silu verovatno nije ono što ti je potrebno u ovom trenutku."
     "Verovatno nije", odgovorio je Zaphod sa mesta na kome se nalazio, gdegod to bilo.
     "Mislim da će ti nešto fizičkog napora pomoći da se otvoriš."
     "Ako ti tako misliš, mislim i ja", rekao je Zaphod.
     'Rekreacione nemogućnosti' bio je naslov koji je zapao Trilijan za oko kada je ubrzo potom sela da bi ponovo prelistala 'Vodič'; dok je 'Zlatno srce' neverovatnom brzinom žurilo u neodređenom pravcu, nalila je sebi čašu nečega, što se uopšte nije moglo piti, iz nutrimatičkog uređaja za pića i stala da čita o tome kako se sve može leteti.

     Evo šta 'Autostoperski vodič kroz Galaksiju' ima da izjavi na temu letenja.
     Postoji veština letenja, kaže on, ili, tačnije rečeno, štos.
     Štos je u tome da naučite kako da se bacite na zemlju i da je promašite.
     Izaberite lep dan, predlaže 'Vodič', i pokušajte.
     Prvi deo je lak.
     Potrebno je jednostavno da se bacite napred svom svojom težinom, voljni da ne mislite da će boleti.
     To jest, boleće ukoliko ne budete uspeli da promašite zemlju.
     Ljudi uglavnom ne uspevaju da promaše zemlju, a ukoliko uporno pokušavaju, postoji verovatnoća da će njihov neuspeh biti prilično bolan.
     Očigledno, najveće teškoće donosi drugi deo svega toga, promašivanje.
     Problem leži u tome što morate promašiti zemlju slučajno. Ne vredi pokušavati da namerno promašite zemlju, jer neće uspeti. Nešto mora da vam iznenada skrene pažnju kada stignete na pola puta, tako da više ne razmišljate o padanju, niti o zemlji, niti o tome koliko će boleti ukoliko ne budete uspeli da je promašite.
     Izuzetno je teško skrenuti pažnju sa te tri stvari tokom delića sekunde koji vam je na raspolaganju. Zbog toga većina ljudi ne uspeva i otuda konačno razočaranje u taj uzbudljivi i spektakularni sport.
     Ukoliko, ipak, budete imali dovoljno sreće da vam u ključnom trenutku pažnju skrene, recimo, par divnih nogu (pipaka, pseudopodija i tako dalje, već u zavisnosti od roda i/ili ličnog ukusa) ili ako u vašoj okolini eksplodira bomba ili ukoliko budete videli da po obližnjoj grančici mili izuzetno retka vrsta bubašvabe, tada ćete od zaprepašćenja potpuno promašiti zemlju i ostati da lebdite nekoliko inča iznad nje na način koji će možda izgledati pomalo blesavo.
     To je trenutak ogromne i osetljive usredsređenosti.
     Lebdite i ljuljuškate se, ljuljkuškate se i lebdite.
     Odagnajte sve pomisli na sopstvenu težinu i dopustite svom telu da jednostavno odlebdi na veću visinu.
     Ne slušajte ono što će drugi govoriti u tom trenutku, jer verovatno neće reći ništa što bi vam moglo pomoći.
     Najverovatnije će reći nešto poput: "Bože moj, pa nije moguće da letiš!"
     Izuzetno je značajno da im ne poverujete, inače će iznenada biti u pravu.
     Lebdite sve više i više.
     Probajte da se zanjišete dva-tri puta, najpre lagano, a potom lebdite iznad vrhova krošnji, ravnomerno pri tom dišući.
     NEMOJTE NIKOME MAHATI.
     Kada ovo budete ponovili nekoliko puta, otkriće da vam je sve lakše i lakše da dostignete trenutak skretanja pažnje.
     Naučićete sve o tome kako da kontrolišete svoj let, brzinu, kako da manevrišete, a štos je u tome da nikad ne razmišljate previše o onome što želite da učinite, nego da jednostavno pustite da se to dogodi kao da vam je svejedno.
     Naučićete i kako da slećete na valjan način, a to je nešto u čemu ćete se verovatno zeznuti, i to gadno zeznuti, kada budete pokušali prvi put.
     Postoje privatni klubovi za letenje koji će vam pomoći da ovladate svim važnim tehnikama skretanja pažnje. Oni unajmljuju ljude sa najčudnijim zamislima da iskaču iza žbunja i da ih izlažu i/ili objašnjavaju u ključnom trenutku. Malo je pravih autostopera koji će moći da se učlane u ove klubove, ali određeni broj njih mogao bi da dobije privremeno zaposlenje u njima.

     Trilijan je ovo čežnjivo čitala i konačno uz oklevanje zaključila da Zaphod nije baš u pravom raspoloženju da pokuša da leti, ili da korača kroz planinske padine ili da natera brantisvogansku administrativnu službu da zavede u knjige promenu adrese, što su bile druge stvari nabrojane u rubrici 'Rekreacione nemogućnosti'.
     Umesto toga, odvezla je brod do Alosimaniusa Sineke, sveta leda, snega, zasenjujuće lepote i jezive hladnoće. Putovanje sa snežnih zaravni Liske do vrha piramide ledenih kristala Sastantue dugo je i isrpljujuće, ali pogled sa vrha, pogled koji obuhvata polja glečera Stin, svetlucavu planinu Prizme i udaljene, razigrane, bestelesne svetlosti leda jedan je od onih koji najpre slede um, a potom ga lagano puštaju u dotad neviđena obzorja lepote. Trilijan pomisli kako bi joj se baš svidelo da joj se um sledi, a potom lagano bude puštan u dotad neviđena obzorja lepote.
     Spustili su se na nisku orbitu.
     Pod njima je ležala srebrnasto bela divota Alosimaniusa Sineke.
     Zaphod je ostao u krevetu sa jednom glavom ispod jastuka, dok je druga rešavala ukrštene reči do kasno u noć.
     Trilijan je ponovo strpljivo klimnula, izbrojala do dovoljno visokog broja i rekla sebi da je sada najvažnije navesti Zaphoda na razgovor.
     Pripremila je sve za to tako što je isključila sintomate iz robotske kuhinje i pripremila najdivnija jela koja je mogla da smisli - nežno začinjeno meso, mirisno voće, prekrasne sireve, izvrsna aldebaranska vina.
     Odnela mu je sve to i upitala ga da li bi voleo da porazgovara sa njom.
     "Zarkuj se odatle", odvratio je Zaphod.
     Trilijan je strpljivo klimnula za svoj račun, izbrojala do još većeg broja, blago odložila poslužavnik u stranu, otišla u transportnu komoru i teleportirala se do đavola iz njegovog života.
     Nije čak ni programirala koordinate, nije imala pojma kuda ide, naprosto je otišla - nasumični niz tačaka koje su letele Vaseljenom.
     "Sve je", rekla je sebi kada je pošla, "bolje od ovoga."
     "Baš lepo", promrmljao je Zaphod za sebe, okrenuo se na drugu stranu i nije uspeo da zaspi.
     Sledećeg dana besciljno je lutao praznim brodskim hodnicima, pretvarajući se da ne traga za njom, iako je znao da nije tamo. Prenebregao je nezadovoljne zahteve kompjutera da sazna šta se to, do đavola, dešava tako što je na dva njegova izlazna kraja postavio mali uređaj za ućutkivanje.
     Posle izvesnog vremena počeo je da gasi svetla. Nije bilo ničega što se moglo videti. Ništa se nije dešavalo.
     Dok je jedne noći ležao u krevetu - a sada je na brodu noć bila bukvalno neprekidna - odlučio je da se sabere, da dovede stvari u odgovarajuće stanje. Oštro je ustao i počeo da oblači odelo. Zaključio je da u Vaseljeni mora da postoji neko ko se oseća bednije, potištenije i usamljenije od njega i odlučio je da krene u potragu za njim.
     Na pola puta do mosta setio se da je to najverovatnije Marvin, pa se vratio u krevet.
     Nekoliko časova potom, dok je razočarano trupkao mračnim hodnicima i psovao vesela vrata, začuo je 'vup' i to ga je vrlo uznemirilo.
     Sav napet, naslonio se na zid hodnika i namršito se poput čoveka koji pokušava da upotrebi vadičep pomoću telekineze. Naslonio se vrhovima prstiju na zid i osetio neuobičajene vibracije. Sada je sasvim jasno mogao da čuje blage šumove, a razabrao je i odakle dopiru - dolazili su sa mosta.
     Pokretao je ruku duž zida i napipao nešto što ga je silno oraspoložilo. Pomerio se još malo dalje, tiho.
     "Kompjuteru?" prošaptao je.
     "Mmmm?" upitao je kompjuterski terminal koji mu je bio najbliži, isto tako tiho.
     "Ima li nekoga na brodu?"
     "Mmmm", uzvratio je kompjuter.
     "Ko je to?"
     "Mmmm mmm mmmm", odgovorio je kompjuter.
     "Šta?"
     "Mmmm mmmm mm mmmmmmmm."
     Zaphod je zagnjurio jedno od svojih lica u dve šake.
     "Oh, Zarkone", promrljao je za sebe. Potom je pogledao duž hodnika prema ulazu na komandni most, preko tamnog rastojanja, odakle je dopiralo sve više sve određenijih zvukova i gde su bili smešteni blokirani izlazi.
     "Kompjuteru", ponovo je prosiktao.
     "Mmmmm?"
     "Kada te budem oslobodio blokade..."
     "Mmmmm."
     "Podseti me da tresnem sebe po ustima."
     "Mmmmm?"
     "Bilo kojim. A sada mi reci ovo. Jedan za da, dva za ne. Da li je opasno?"
     "Mmmm."
     "Jeste?"
     "Mmmm."
     "Nisi slučajno rekao 'mmmm' samo jednom?"
     "Mmmm mmmm."
     "Hmmmm."
     Prikrao se za nekoliko inča uz hodnik, kao da bi radije otišao nekoliko jardi niz njega, što je i bilo tačno.
     Našao se na dva jarda od vrata koja su vodila na most, kada je iznenada, na svoj užas, shvatio da će biti ljubazna prema njemu i ukopao se u mestu. Nije mogao da isključi kola za ljubaznost brodskih vrata.
     Ovaj ulaz nije se neposredno mogao videti sa mosta zbog naročito uvrnutog načina na koji je ovaj bio konstruisan, tako da se on mogao nadati da će ući neprimećen.
     Očajno se naslonio na zid i izgovorio nekoliko reči koje su šokirale njegovu drugu glavu.
     Osmotrio je mutno ružičasti okvir vrata i otkrio da u tami hodnika može da prevari senzorsko polje koje se pružalo u hodnik i govorilo vratima kada bi se pred njima našao neko za koga se moraju otvoriti i pozdraviti ga nekom veselom i ugodnom primedbom.
     Ponovo se priljubio uza zid i počeo da se primiče vratima, spljoštivši grudi što je više mogao da ne bi zakačio vrlo, vrlo nejasnu granicu polja. Zadržao je dah i čestitao sebi što je poslednjih dana ležao u krevetu i kukumavčio umesto da je pokušao da rastera setu vežbama na federima u brodskoj gimnastičkoj sali.
     Onda je shvatio da će u toj tački morati da progovori.
     Nekoliko puta udahnuo je što je pliće mogao, a onda je rekao što je brže i tiše mogao: "Vrata, ako me čujete, recite to vrlo, vrlo tiho."
     Vrlo, vrlo tiho vrata su promrmljala: "Čujemo te."
     "Dobro. A sada, za koji trenutak, zatražiću da se otvorite. Kada se otvorite, ne želim da kažete da ste uživala u tome, u redu?"
     "U redu."
     "I ne želim da mi kažete da sam usrećio jednostavna vrata, ili da je za vas bilo zadovoljstvo da se otvorite za mene i uživanje da se ponovo zatvorite, svesne da ste dobro obavile posao, u redu?"
     "U redu".
     "I ne želim da mi poželite prijatno, razumete?"
     "Razumemo."
     "U redu", rekao je Zaphod i sav se napeo. "Otvorite se."
     Vrata su tiho skliznula u stranu. Zaphod se tiho provukao kroz njih. Vrata su se tiho zatvorila za njim.
     "Jeste li tako želeli, gospodine Biblbrokse?" upitala su vrata glasno.
     "Želim da zamislite", rekao je Zaphod grupi robota koji su se u tom trenutku okrenuli i zagledali u njega, "da u ruci imam izuzetno moćan blasterski pištolj zgrom-i-puc."
     Nastala je užasno ledena i divlja tišina. Roboti su ga posmatrali svojim jezivim, mrtvim očima. Stajali su sasvim nepomično. U njihovom držanju bilo je nečega što je snažno nagoveštavalo smrt, naročito u očima Zaphoda, koji nikada ranije nije video nijednog od njih, niti je čak uopšte čuo za njih. Ratovi Krikita pripadali su drvenoj prošlosti Galaksije, a Zaphod je proveo najveći deo časa iz rane istorije razrađujući kako da stupi u seksualne odnose sa devojčicom iz kiberodeljka koji se nalazio pored njegovog, a pošto je njegov kompjuter za podučavanje bio integralni deo tih planova, sva njegova istorijska kola na kraju su se obrisala, da bi ih zamenile sasvim drugačije ideje, što je za ishod imalo to da je uklonjen i poslat u dom za degenerisane kiberomate, gde ga je sledila devojčica koja se neizlečivo i duboko zaljubila u nesrećnu mašinu, a posledica svega bila je to da (a) Zaphod nikada nije uspeo da joj priđe i (b) propustio je ono razdoblje drevne istorije koje bi mu bilo od neprocenjive vrednosti u ovom trenutku.
     Šokirano je zurio u njih.
     Bilo je nemoguće objasniti zbog čega, ali njihova glatka, vitka, bela tela izgledala su kao otelotvorenje čistog, kliničkog zla. Od jezivih, mrtvih očiju sve do beživotnih stopala, očigledno su predstavljali sračunati proizvod uma koji je jednostavno želeo da ubija. Zaphod proguta knedlu u ledenom strahu.
     Upravo su uklanjali deo zadnjeg zida i probijali se kroz neke od vitalnih delova brodske utrobe. Kroz prepletene ostatke Zaphod je video, uz sve teži i teži šok, da se probijaju prema samom srcu broda, srcu pogona neverovatnoće, koje se tako tajanstveno stvorilo ni iz čega, prema samom 'Zlatnom srcu'.
     Robot koji mu je bio najbliži odmeravao ga je kao da pokušava da proceni svaki najsitniji deo njegovog tela i uma i njegovih sposobnosti. A kada je progovorio, ono što je kazao izgledalo je da iznosi taj utisak na svetlost dana. Pre nego što pređemo na ono što je zaista rekao, vredno je na ovom mestu primetiti da je Zaphod bio prvo živo, organsko stvorenje koje je čulo govor jednog od tih stvorova u poslednjih desetak milijardi godina. Da je više pažnje posvetio lekcijama iz drevne istorije, a manje svom organskom biću, bio bi više impresioniran ovom počašću.
     Glas robota delovao je poput njegovog tela: leden, tanak i beživotan. Imao je hrapavi prizvuk, gotovo kao da je bio prirastao uz njega. Zvučao je upravo onoliko drevno koliko je to i bio.
     Rekao je: "Ti i imaš blasterski pištolj zgrom-i-puc u ruci."
     Zaphod na trenutak nije shvatio što to znači, ali onda je spustio pogled na svoju ruku i sa olakšanjem video da ono što je našao u pregradi u zidu zaista predstavlja ono što je i mislio.
     "Aha", rekao je uz neku vrstu keženja punog olakšanja, što je prilično zapetljano izvesti, "pa, nisam želeo da previše opterećujem vašu maštu, robote."
     Izvesno vreme niko nije rekao ništa i Zaphod shvati da roboti očigledno nisu ovde radi razgovora i da to zavisi od njega.
     "Ne mogu da ne primetim", rekao je i klimnuo jednom od svojih glava u odgovarajućem pravcu, "da ste parkirali svoj brod kroz moj."
     To se nije moglo poreći. Ne hajući nimalo za pristojno dimenziono ophođenje, jednostavno su materijalizovali svoj brod tačno tamo gde su želeli da se nađe, što je značilo da se prepleo sa 'Zlatnim srcem' kao da su posredi dva dela pletenice.
     Ponovo ništa nisu odvratili i Zaphod se upita da li bi se razgovor malo ubrzao kada bi svoj deo formulisao u obliku pitanja.
     "Zar ne?" dodao je.
     "Da", odgovorio je robot.
     "Ovaj, dobro", rekao je, "onda, momci, šta vi, zapravo, radite ovde?"
     Tišina.
     "Roboti", rekao je Zaphod. "Šta vi, roboti, radite ovde?"
     "Došli smo", zaškripao je glas robota, "po zlatnu sponu."
     Zaphod klimnu. Mahnuo je pištoljem da bi još malo podstakao saradnju. Činilo se da roboti to razumeju.
     "Zlatna spona predstavlja deo Ključa za kojim tragamo", produžio je robot, "da bismo oslobodili svoje gospodare sa Krikita."
     Zaphod je ponovo klimnuo. Opet je mahnuo pištoljem.
     "Ključ je", nastavio je robot jednostavno, "bio rasut po vremenu i prostoru. Zlatna spona ugrađena je u uređaj koji pokreće tvoj brod. U Ključu će ponovo doći na svoje mesto. Naši gospodari biće oslobođeni. Prepravljanje Vaseljene potom će se nastaviti."
     Zaphod je ponovo klimnuo.
     "O čemu vi to pričate?" upitao je.
     Kao da je blag izraz bola prešao preko robotovog lica koje je inače bilo potpuno bezizražajno. Izgleda da je razgovor izazivao potištenost u njemu.
     "O iskorenjavanju", rekao je. "Tragamo za Ključem", ponovio je. "Već imamo Drveni stub, Čelični stub i Plastični stub. Za koji trenutak imaćemo Zlatnu sponu..."
     "Ne, nećete."
     "Hoćemo", tvrdio je robot jednostavno.
     "Ne, nećete. Ona pokreće moj brod."
     "Za koji tren", strpljivo je ponovio robot, "imaćemo Zlatnu sponu..."
     "Nećete", rekao je Zaphod.
     "A potom moramo da idemo", rekao je robot vrlo ozbiljno, "na jednu zabavu."
     "Oh", rekao je Zaphod zaprepašćeno, "mogu li i ja?"
     "Ne", rekao je robot, "tebe ćemo ubiti."
     "Ah, je li?" odvrati Zaphod i mahnu pištoljem.
     "Da", rekao je robot, a onda su ga ustrelili.
     Zaphod je bio toliko iznenađen da su morali da ga ustrele još jednom pre nego što se srušio.

12.

     "Psst", rekao je Slartibartfast, "gledajte i slušajte."
     Noć je pala na drevnom Krikitu. Nebo je bilo tamno i prazno. Jedina svetlost dolazila je iz obližnjeg grada, iz koga su sa povetarcem dopirali prijatni i veseli zvuci. Stajali su pod drvetom čiji su se ugodni mirisi širili oko njih. Artur je čučnuo i opipao informacionu opsenu zemlje i trave. Propustio ih je između prstiju. Zemlja je izgledala teška i bogata, trava jaka. Nije se lako mogao izbeći utisak da je u svim pogledima posredi bilo prekrasno mesto.
     Ali nebo je bilo potpuno prazno i Arturu se učinilo da baca određenu hladnoću na inače idilični, mada trenutno nevidljivi predeo. A opet, pomislio je, sve to zavisi od toga na šta se čovek navikne.
     Osetio je da ga je neko dodirnuo po ramenu i osvrnuo se. Slartibartfast mu je skretao pažnju na nešto što se nalazilo niz breg sa druge strane. Pogledao je, ali je jedino video slaba svetla koja su plesala i njihala se, lagno se krećući u njihovom pravcu.
     Kada su prišla bliže, začuli su se i zvuci, a uskoro su se mutna svetla i zvuci pretvorili u malu grupu ljudi koji su išli kući preko brda, u pravcu grada.
     Prošli su sasvim blizu posmatrača pod drvetom, njišući fenjerima koji su bacali nežno i šašavo razigrano svetlo na drveće i travu, dokono razgovarajući i pevajući pesme o tome kako je sve silno lepo, koliko su srećni, koliko su uživali u radu na farmi i kako je prijatno ići kući i videti žene i decu, sa raspevanim refrenom koji je govorio o tome da cveće u ovo doba godine miriše naročito prijatno i da je šteta što je crkao pas koji ih je toliko voleo. Artur gotovo da je mogao da zamisli Pola Makartnija kako sedi jedne večeri pored vatre sa podignutim nogama, pevuši tu pesmu Lindi i pita se šta bi da kupi njome, pomišljajući, verovatno, da bi to mogao da bude Eseks.
     "Gospodari Krikita", prošaptao je Slartibartfast zagrobnim glasom.
     Pošto je stigla tako brzo za njegovim razmišljanjem o Eseksu, ova izjava izazvala je kod Artura na trenutak zbunjenost. Onda se logika situacije nametnula njegovom uzdrmanom umu i on je shvatio da još ne razume šta je starac želeo da kaže.
     "Šta?" upitao je.
     "Gospodari Krikita", rekao je Slartibartfast ponovo i ukoliko je njegov glas ranije bio zagroban, ovog puta je zvučao poput nekog ko u Hadu ima bronhitis.
     Artur je gledao grupu i pokušao da pronađe neki smisao u ono malo informacija kojima je raspolagao.
     Ljudi u grupi očigledno su bili tuđinci, mada samo zbog toga što su delovali malo previsoko, mršavo, koščato i što su bili toliko bledi da su izgledali gotovo potpuno beli; inače, ostavljali su utisak vrlo prijatnih, mada pomalo luckastih stvorova; možda čovek baš ne bi poželeo da se dugo vozi sa njima u istom autobusu, ali stvar je bila u tome da, ukoliko su se na bilo koji način razlikovali od dobrih i poštenih ljudi, onda je to bilo zbog toga što su možda delovali kao prevelike dobričine, a ne kao nedovoljno dobri. I zato, zbog čega je Slartibartfast izvodio sve te hrapave plućne majstorije koje bi više odgovarale reklami na radiju za jedan od onih ogavnih filmova o rukovaocima motornim testerama koji i kod kuće nastavljaju da se bave svojim poslom?
     A i ova stvar o Krikitu bila je nezgodna. Još nije sasvim uspeo da je poveže sa onim što je znao o kriketu i...
     Slartibartfast prekide ta razmišljanja, kao da je naslutio šta mu prolazi umom.
     "Igra koju poznaješ kao kriket", rekao je, a glas kao da mu je još lutao, izgubljen u podzemnim prolazima, "predstavlja jedan od onih neobičnih, iščašenih efekata rasnih sećanja koja čuvaju žive slike u umu eonima pošto je njihovo pravo značenje izgubljeno u magluštinama vremena. Od svih rasa u Galaksiji, samo su Englezi mogli da ožive sećanja na najjeziviji od svih ratova koji su ikada zadesili Vaseljenu i da ga pretvore u nešto što se, bojim se, uglavnom smatra nerazumno mračnom i besmislenom igrom.
     "Meni se, doduše, prilično dopada", dodao je, "ali u očima većine ljudi krivi ste zbog groteskno lošeg ukusa. Naročito onaj deo sa crvenom lopticom koja pogađa viket, to je baš ogavno."
     "Hm", rekao je Artur sa pogledom punim razmišljanja koji je trebalo da pokaže da se njegove sinapse za mozganje hvataju ukoštac sa tim što bolje mogu, "em".
     "A ovo su", rekao je Slartibartfast, vrativši se na svoj grobno hrapavi glas i pokazavši grupu ljudi sa Krikita koji su prolazili pored njih, "oni koji su sve to počeli, pri čemu taj početak pada večeras. Dođi, sledićemo ih i videćeš zašto."
     Skliznuli su sa svog mesta pod drvetom i pošli za veselom grupom mračnim putem po brežuljku. Prirodni nagon govorio im je da koračaju tiho i oprezno tragom svojih žrtava, iako su, budući da su naprosto koračali kroz informacionu opsenu, mogli umesto toga da nose trube i da budu namazani ratničkim bojama, jer bi ih njihove žrtve isto toliko primećivale.
     Artur vide da nekoliko članova grupe sada peva drugu pesmu. Odzvanjala je kroz blagi noćni vazduh, a bila je to slatka, romantična balada koja bi Makartniju mogla da omogući posedovanje Kenta i Saseksa, kao i pozamašnu ponudu za Hempšajr.
     "Ti sigurno znaš", rekao je Slartibartfast Fordu, "šta će se sada desiti?"
     "Ja?" upitao je Ford. "Ne."
     "Zar nisi učio drevnu galaktičku istoriju kada si bio mali?"
     "Bio sam u kiberodeljku odmah iza Zaphoda", rekao je Ford. "Bilo je to vrlo rastrojavajuće iskustvo. Mada ne želim da kažem da tada nisam naučio neke neverovatne stvari."
     U tom trenutku Artur je primetio jedno neobično dvojstvo pesama koje je grupa pevala. Središnji refren, koji bi neopozivo učvrstio Makartnija u Vinčesteru i omogućio mu da razgleda preko Test Velija bogatstvo Nju Foresta iza njega, imao je neobične reči. Pesme su govorile o susretu sa devojkom ne 'pod mesecom', ili 'ispod zvezda', već 'iznad trave', što se Arturu učinilo pomalo prozaično. Onda je ponovo podigao pogled na zbunjujuće prazno nebo i neodređeno je osetio da u svemu tome postoji nešto jako važno, samo kada bi mogao da shvati o čemu je reč. Davalo mu je utisak da se nalazi sam u Vaseljeni, pa je to i rekao.
     "Ne", uzvratio je Slartibartfast i neznatno ubrzao korake, "ljudi Krikita nikada nisu pomislili 'mi smo sami u Vaseljeni'. Vidiš, njih okružuje divovski Oblak Prašine, njihovo usamljeno sunce i njihov usamljeni svet, a nalaze se na najdaljem kraju istočnog kraka Galaksije. Zbog Oblaka Prašine na njihovom nebu nikada se nije moglo videti ništa. Noću je potpuno prazno. Danju tamo stoji sunce ali u njega se ne može direktno gledati, pa oni to i ne čine. Jedva da su uopšte svesni neba. To je kao da imaju slepu tačku koja se pruža 180 stepeni, od obzorja do obzorja."
     "Vidite, razlog zbog koga nikada nisu pomislili 'mi smo sami u Vaseljenu' jeste taj što do ove večeri nisu ni znali da postoji Vaseljena. Do ove večeri."
     Pokrenuo se i ostavio reči da odzvanjaju u vazduhu iza njega.
     "Zamislite", nastavio je, "nikada nisu čak ni pomislili 'mi smo sami' iz jednostavnog razloga što im nikada nije ni palo na pamet da može biti drugačije."
     Ponovo je požurio.
     "Bojim se da će ovo biti pomalo neprijatno", dodao je.
     Dok je govorio, postali su svesni veoma tankog, vrištavog urlika visoko na neuglednom nebu iznad njihovih glava. Uznemireno su podigli poglede, ali trenutak ili dva nije se moglo videti ništa.
     A onda je Artur primetio da su i ljudi iz grupe pred njima čuli zvuk, kao i da niko od njih takođe pojma nema šta bi to moglo biti. Gledali su zaprepašćeno oko sebe, levo, desno, napred, nazad, čak i prema zemlji. Uopšte im nije palo na pamet da pogledaju nagore.
     Dubina šoka kojom su zračili nekoliko trenutaka kasnije, kada je plamteća olupina svemirskog broda urlajući i prašteći izletela iz neba i tresnula na oko pola milje od mesta na kome su se nalazili, bila je nešto što treba videti da bi se poverovalo.

     Neki govore prigušenim glasom o 'Zlatnom srcu', a drugi o međuzvezdanom brodu 'Bistromat'.
     Mnogi govore o legendarnom i divovskom međuzvezdanom brodu 'Titanik', veličanstvenoj i luksuznoj letelici za krstarenja lansiranoj iz ogromnog asteroidnog kompleksa Artrifaktovola pre stotinak godina, i to sa dobrim razlogom.
     Bio je senzacionalno prekrasan, zaprepašćujuće ogroman i lepše opremljen od ijednog drugog broda u preostalom delu istorije (videti sedamnaestu glavu - odeljak o kampanji za realno vreme), ali imao je tu nesreću da bude sagrađen u najranijim danima fizike neverovatnoće, davno pre nego što je ova teška i mnogo proklinjana oblast znanja u potpunosti, ili makar delimično shvaćena.
     Projektanti i inženjeri zaključili su, u svojoj bezazlenosti, da treba da ugrade u nju prototipski uređaj za stvaranje polja neverovatnoće, kako bi time obezbedili beskonačnu neverovatnoću da će se ikada nešto loše dogoditi sa bilo kojim delom broda.
     Nisu shvatili da zbog kvazirecipročne i kružne prirode računa neverovatnoće, sve što je beskonačno neverovatno lako može da se dogodi smesta.
     Međuzvezdani brod 'Titanik' predstavljao je čudovišno privlačan prizor dok je počivao na obali poput srebrnastog arkturijanskog megakita među svojim ukrašenim konstrukcijskim skelama osvetljenim laserskom svetlošću: brilijantni oblak iglica svetlosti na pozadini duboke međuzvezdane tmine; ali kada je lansiran, nije uspeo čak ni da dovrši svoju prvu SOS radio-poruku pre nego što je podlegao iznenadnom, bezrazložnom i potpunom raspadu svih sistema.
     Ali isti događaj koji je video katastrofalnu grešku jedne nauke u povojima takođe je bio svedok apoteoze druge. Nepobitno je dokazano da je tri-D prenos lansiranja posmatralo više ljudi nego što je, zapravo, postojalo u tom trenutku, a to se i dan-danas smatra najvećim dostignućem u nauci o istraživanju javnog mnjenja.
     Drugi spektakularni medijski događaj tog vremena bila je supernova u koju se pretvorila zvezda Islodin nekoliko časova kasnije. Islodin je zvezda oko koje živi većina glavnih prodavaca polisa osiguranja u Galaksiji, to jest, oko koje je živela.
     Ali dok svi o tim brodovima, odnosno o ostalim najvećim brodovima koji padaju na pamet, kao što su borne krstarice galaktičke flote GZB 'Smeli', GZB 'Neustrašivi' i GZB 'Samoubilačko ludilo', govore zadivljeno, ponosno, oduševljeno, ganuto, očarano, žalosno, ljubomorno, ozlojeđeno - zapravo, sa svim poznatijim osećanjima - onaj koji izaziva najveće zaprepašćenje jeste 'Krikit Jedan', prvi brod koji su ikada sagradili žitelji Krikita.
     To nije zato što je to bio divan brod, jer on to nije bio.
     Bilo je to sumanuto parče poluolupine. Izgledalo je kao da je skuckano u nečijem dvorištu, a tako je, u stvari, i bilo. Najneverovatnija stvar u vezi sa tim brodom nije bila to da je dobro napravljen (jer nije), već da je uopšte napravljen. Razdoblje koje je proteklo od trenutka kada su žitelji Krikita otkrili da postoji nešto takvo kao što je svemir i lansiranja tog broda, njihove prve svemirske letelice, iznosilo je skoro tačno godinu dana.
     Ford Prefekt bio je izuzetno zahvalan nebesima, kada se obreo u brodu, što je reč o samo još jednoj informacionoj opseni i što je, prema tome, potpuno bezbedan. U stvarnom životu na takav brod ne bi spustio nogu ni za sve pirinčano vino Kine. 'Izuzetno nesigurno' bila je prva fraza koja mu je pala na um, a druga je glasila 'Mogu li napolje?'
     "I ovo treba da leti?" upitao je Artur, prestravljeno bacajući poglede na cevi koje su bile privezane jedna za drugu i kablove koji su ukrašavali skučenu unutrašnjost broda.
     Slartibartfast ga je uverio da će leteti, da su savršeno bezbedni i da će sve biti izuzetno poučno i nimalo neprijatno.
     Ford i Artur odlučili su da se prepuste sudbini i da se ipak osećaju neprijatno.
     "Zbog čega", upitao je Ford, "ne poludeti?"
     Pred njima i, razume se, potpuno nesvesna njihovog prisustva, iz veoma dobrog razloga što, zapravo, uopšte nisu bili tu, sedela su trojica pilota. Oni su bili i projektanti broda, a i nalazili su se one noći na brdskoj stazi i pevali vedro ganutljive pesme. Pad tuđinskog broda malo im je promenio razmišljanje. Proveli su nedelju dana skidajući i najsitnije tajne sa olupine spaljenog svemirskog broda i pritom sve vreme pevali umilne napeve i litanije o rastavljanju kosmičke letelice. Sagradili su svoj svemirski brod i on je bio ovo. Bio je to njihov brod i sada su pevali pesmicu o tome, izražavajući izmešana osećanja postignuća i vlasništva. Refren je bio malo oštriji i govorio je o njihovoj žalosti zbog toga što ih je rad držao časovima u garaži, van društva njihovih žena i dece, kojima su strašno nedostajali, ali su ih razveseljavali stalnim pričama o tome kako kučići lepo rastu.
     Pau, uzleteli su.
     Grmeli su nebom poput broda koji tačno zna šta radi.
     "Niko", rekao je Ford malo kasnije, kada su se oporavili od šoka usled ubrzanja i dok su se uspinjali kroz atmosferu planete, "niko", ponovio je, "ne može da projektuje i sagradi ovakav brod za godinu dana, koliko god da je podstaknut. Dokažite mi da može i ja opet neću verovati." Zamišljeno je zavrteo glavom i zagledao se kroz sićušni prozor u ništavilo izvan broda.
     Put je neko vreme proticao bez ikakvih događaja i Slartibartfast brže premota taj deo.
     Tako su vrlo brzo stigli do unutrašnje granice šupljeg, loptastog Oblaka Prašine koji je okruživao njihovo sunce i planetu što im je bila dom, nalazeći se, kako se i moglo očekivati, na narednoj orbiti oko zvezde.
     Pre je izgledalo kao da je postepeno došlo do promene u samoj građi i izgledu svemira. Tama kao da je jurila i talasala se pored njih. Bila je to veoma studena tama, vrlo prazna i teška tama, bila je to tama noćnog neba Krikita.
     Njena studen, praznina i težina lagano su obuhvatile Arturovo srce i on postade izuzetno svestan osećanja krikitskih pilota koja su lebdela u vazduhu poput jakog statičkog naelektrisanja. Bili su sada na samoj granici istorijske svesti svoje rase. Bila je ovo granica o kojoj niko od njih nikada nije ni razmišljao, niti je čak znao da se o tome može razmišljati.
     Tama oblaka udarila je po brodu. Unutra je vladala istorijska tišina. Njihovo istorijsko poslanstvo bilo je da otkriju ima li ičega, bilo kakvog mesta sa koga je oštećeni brod mogao stići, drugi svet možda, koliko god ta misao bila strana i nerazumljiva zatvorenim umovima onih koji su živeli pod nebom Krikita.
     Istorija se prikupljala da zada novi udarac.
     Tama ih je i dalje saletala, prazna tama koja je sve gutala. Izgledala je sve bliža i bliža, gušća i gušća, teža i teža. A onda je iznenada nestala.
     Izleteli su iz oblaka.
     Ugledali su zapanjujuće dragulje noći u njihovoj raskošnoj beskonačnosti i umovi su im zacvileli od straha.
     Neko vreme nastavili su da lete, nepokretni na zvezdanom zaleđu Galaksije. Potom su se okrenuli.
     "Sve će to morati da nestane", rekli su ljudi Krikita dok su žurili kući.

     Putem su pevali brojne melodične i misaone pesme o temama mira, pravde, moralnosti, kulture, sporta, porodičnog života i istrebljenja svih ostalih oblika života.

13.

     "I tako, vidite", rekao je Slartibartfast, dok je lagano mešao veštačku kafu, a time istovremeno i uskovitlane spojeve realnih i imaginarnih brojeva, interaktivnih percepcija uma i Vaseljene, čime je ujedno generisao restrukturisane matrice implicitno date subjektivnosti, što je omogućavalao njegovom brodu da preobliči samu temeljnu koncepciju vremena i prostora, "kako je to."
     "Da", rekao je Artur.
     "Da", rekao je Ford.
     "Šta da radim", upitao je Artur, "sa ovim komadom piletine?"
     Slartibartfast ga je ozbiljno osmotrio.
     "Igraj se njime", rekao je, "igraj se njime."
     Pokazao mu je kako da to čini pomoću sopstvenog parčeta.
     Artur ga je poslušao i osetio blago prisustvo matematičkih funkcija koje su podrhtavale u pilećem bataku dok ga je četvorodimenziono pokretao kroz ono za šta ga je Slartibartfast uveravao da predstavlja petodimenzioni prostor.
     "Preko noći", rekao je Slartibartfast, "čitava populacija Krikita prestala je da bude društvo prijatnih, zabavnih, pametnih..."
     "...mada luckastih..." ubacio je Artur.
     "...običnih ljudi", nastavio je Slartibartfast, "i pretvorila se u prijatne, zabavne, inteligentne..."
     "...luckaste..."
     "...manijakalne ksenofobe. Zamisao o Vaseljeni nije se uklapala u njihovu sliku sveta, da se tako izrazim. Naprosto, nisu znali šta bi sa njom. I tako su na prijatan način, zabavan, inteligentan - dobro, i luckast, ako ti se to sviđa - odlučili da je unište. Šta je sada bilo?"
     "Ne sviđa mi se ovo vino", rekao je Artur, njušeći ga.
     "Pa, vrati ga. Sve je to i tako deo opšte matematike."
     Artur ga je poslušao. Nije mu se dopala topografija kelnerovog osmeha, ali on i tako nikada nije voleo grafove.
     "Kuda ćemo sada?" upitao je Ford.
     "Natrag u salu informacionih opsena", rekao je Slartibartfast, podigao se i obrisao usta matematičkom predstavom papirnatog salveta, 'za drugu polovinu'.

14.

     "Narod Krikita" reklo je Njegovo Visokosudsko Presvetlo Zakonodavno Blagorodstvo, U. N. V. O. (Učeni, Nepristrasni i Vrlo Opušteni), predsedavajući vrhovnog suda za proces krikitskim ratnim zločinima, "to vam je jedno mnogo fino društvo, znate, koje slučajno čezne za tim da ukoka sve oko sebe. Đavolju mu mater, i sam ponekad izjutra osetim istu želju."
     Podigao je noge na sto ispred sebe i zastao samo na trenutak da skine parče konca sa svojih svečanih klompi za plažu, "U redu", nastavio je, "vi verovatno ne žudite za tim da delite Galaksiju sa takvim tipovima."
     Bila je to istina.
     Napad Krikita na Galaksiju bio je zaprepašćujući. Hiljade i hiljade divovskih krikitskih ratnih brodova iznenada su bljunule iz hipersvemira i istovremeno napale hiljade i hiljade najvažnijih svetova, najpre osvojivši ključne materijalne zalihe za gradnju sledećeg talasa, a potom hladno zbrisavši sve te svetove.
     Galaksija, koja je u to vreme uživala razdoblje neuobičajenog mira i blagostanja, zateturala se kao čovek koga su usred livade iz zasede tresnuli močugom po glavi.
     "Hoću da kažem", reklo je njegovo Zakonodavno blagorodstvo i pogledalo po ultramodernoj (bilo je to pre deset milijardi godina, kada je ultramoderno značilo mnogo nerđajućeg čelika i glatkog betona), divovskoj sudnici, "da su ti momci jednostavno opsednuti."
     Bila je to istina i predstavljala je jedino objašnjenje koje je ikada iko uspeo da pruži za nezamislivu brzinu kojom su žitelji Krikita sledili svoju novu i krajnju svrhu - uništenje svega što nije bilo Krikit.
     To je takođe jedino objašnjenje za njihovo zbunjujuće ovladavanje hipertehnologijom koja je bila potrebna za gradnju hiljada svemirskih brodova i miliona ubilačkih belih robota.
     Ovi su stvarno uneli užas u srca svih onih sa kojima su se sreli - ali, u većini slučajeva, taj užas bio je izuzetno kratkotrajan, jer je takav bio i život osobe koja ga je iskusila. Bile su to divlje, leteće, borbene mašine sa samo jednom mišlju u glavi. Posedovale su zastrašujuće borbene batine koje su, upotrebljene na jedan način, rušile čitave zgrade, a na drugi, ispaljivale omni-destrukto-zgruzgo zrake, dok su na treći izbacivale jezivi arsenal granata, u rasponu od omanjih zapaljivih bombi do maksi-slorta - hipernuklearnog oružja koje je moglo da raznese neko oveće sunce. Jednostavnim udaranjem granata borbenim batinama istovremeno su ih pripaljivali i lansirali neverovatnom tačnošću preko rastojanja u opsegu od nekoliko jardi, pa sve do više stotina hiljada milja.
     "U redu", kazalo je ponovo Njegovo Zakonodavno Blagorodstvo, "mi smo na kraju pobedili." Zastao je i nekoliko trenutaka žvakao malenu gumu. "Pobedili smo, ali to baš i nije Bog zna šta. Hoću da kažem, bilo je to čitava jedna osrednja Galaksija protiv maleckog sveta, a koliko nam je trebalo? Ćato?"
     "Gospon?" upitao je ozbiljni čovečuljak odeven u crno i podigao se.
     "Koliko, dečko?"
     "Pa, gospon, malko je teško biti precizan u tim stvarima. Vreme i razdaljina..."
     "Polako, momak, opusti se."
     "Ne dopada mi se baš mnogo, gospon, da se opustim u takvom..."
     "Sredi se i navali."
     Sudski ćata trepnuo je prema njemu. Bilo je očigledno da, kao i mnogi drugi pravnici Galaksije, smatra Njegovo Zakonodavno Blagorodstvo (ili Zipo Bibroka 5 x 10 na 8 kako je, neobjašnjivo, glasilo njegovo pravo ime) prilično teškim čovekom. Ovaj je, zapravo, zaista bio nasrtljivac i nevaspitan čovek. Izgleda da je mislio da mu to što poseduje najbolji pravni um koji je ikada postojao daje pravo da se ponaša kako hoće; na žalost, čini se da je bio u pravu.
     "Pa, ovaj, gospon, vrlo približno, dve hiljade godina", promrmljao je ćata nesrećno.
     "A koliko tipova je odmrčalo?"
     "Dva griliona, gospon." Ćata sede. Hidrospektički snimak njegovog tela u tom trenutku otkrio bi da se lagano puši.
     Njegovo Zakonodavno Blagorodstvo još jednom je pogledalo po sudnici, gde su bile okupljene stotine najviših službenika čitave galaktičke uprave, svi u svojim svečanim uniformama ili telima, zavisno od običaja i metabolizma. Iza zida od kristala neprobojnog za zgrom-i-puc nalazila se skupina predstavnika Krikita koja je sa hladnim, uglađenim gađenjem posmatrala sve te tuđince što su se tu okupili da im donesu presudu. Bio je ovo najvažniji trenutak u istoriji pravnih nauka i Njegovo Zakonodavno Blagorodstvo znalo je to.
     Izvadio je žvakaću gumu i prilepio je ispod stolice.
     "To ti je gadna gomila", rekao je tiho.
     Mrka tišina u sudnici izgleda da se slagala sa takvim pogledom.
     "I tako, kao što sam već rekao, oni su mnogo fino društvo, ali niko ne žudi da deli Galaksiju sa njima, bar ne ukoliko i dalje nameravaju da se drže toga kao pijan plota, ako ne nauče da malo 'olade. Hoću da kažem, pa to bi bilo neprekidno nerviranje sa njima, zar ne? Bum, bum, bum, kada li će sledeći put da navale na nas. Dakle, miroljubiva koegzistencija ne dolazi u obzir, je l' tako? Ej, 'ajde da mi neko donese čašu vode, moliću lepo."
     Ponovo se zavalio i zamišljeno nalio vodu.
     "U redu", rekao je, "počujte ovo, slušajte. Izgleda da su ti momci, znate, skroz okrenuti svojoj slici Vaseljene. A prema toj slici, koju im je Vaseljena nametnula, oni su ispravno postupili. Znam da zvuči blesavo, ali verujem da se slažete. Oni veruju u..."
     Pogledao je papir koji je našao u zadnjem džepu svojih sudskih farmerki.
     "Oni veruju u 'mir, pravdu, moralnost, kulturu, sport, porodični život i istrebljenje svih ostalih oblika života'."
     Slegao je ramenima.
     "Čuo sam i za gore", dodao je.
     Zamišljeno se počešao između nogu.
     "Uuuuf", rekao je. Nalio je još vode, a onda je podigao čašu i namrštio se na nju. Prodrmao ju je.
     "Ej, ima li to nečega u ovoj vodi?" upitao je.
     "Ovaj, nema ničega", odvratio je sudski razvodnik koji mu ju je doneo, prilično nervoznim glasom.
     "Nosi je onda odavde", zarežalo je Njegovo Zakonodavno Blagorodstvo, "i sipaj nešto u nju. Imam ideju."
     Odložio je čašu i nagao se napred.
     "Počujte ovo, slušajte", rekao je on.
     Rešenje je bilo blistavo, a ogledalo se u sledećem:
     Planeta Krikit biće večito zatvorena u omotač od Spo-vremena, unutar koga će život nastaviti da se odigrava gotovo beskonačno sporo. Sva svetlost skretaće oko omotača, tako da će on ostati nevidljiv i neprobojan. Bekstvo iz omotača biće nemoguće osim ukoliko bi se ovaj otključao spolja.
     Kada ostatak Vaseljene bude došao do svog konačnog kraja i kada čitavo postanje bude suočeno sa svojim samrtnim okončanjem (sve se to, razume se, dešavalo pre nego što je postalo poznato da će kraj Vaseljene prerasti u spektakularni ugostiteljski događaj), kada život i materija budu prestali da postoje, tada će planeta Krikit i njeno sunce izroniti iz svog omotača od Spo-vremena i nastaviti svoje usamljeno postojanje, kao što su i želeli, u sumraku sveopšte praznine.
     Brava će se nalaziti na asteroidu koji će lagano kružiti na orbiti oko omotača.
     Ključ će biti simbol Galaksije - Dveri Vikita.
     Do trenutka kada je pljesak u sudnici zamro, Njegovo Zakonodavno Blagorodstvo već se nalazilo pod senz-o-tušem sa vrlo zgodnom članicom porote kojoj je doturio poruku pola sata ranije.

15.

     Dva meseca kasnije, Zipo Bibrok 5 x 10 na 8 skratio je svoje galaktičke državne farmerke i stao da troši deo ogromnih honorara koje je dobijao za svoja suđenja tako što je ležao na plaži prekrivenoj draguljima, dok mu je ona ista vrlo zgodna članica porote u leđa utrljavala kvalaktinsku esenciju. Bila je to sulfinijska devojka sa Oblačnih Svetova Jage. Imala je kožu poput svile boje limuna i vrlo su je zanimali zakonodavni organi.
     "Jesi li čuo vesti?" upitala je.
     "Viiiiilaaaaah!" rekao je Zipo Bibrok 5 x 10 na 8 i trebalo je da budete prisutni da biste tačno znali zbog čega je to kazao. Od svega toga ništa nije snimljeno na traku informacionih opsena, tako da se sve zasniva na prepričavanju.
     "Ne", dodao je, kada je stvar koja ga je naterala da kaže "Viiiiilaaaaah!" prestala da se dešava. Malo je okrenuo telo da bi uhvatio prve zrake trećeg i najvećeg od tri sunca praiskonskog Voda koje je puzalo preko smešno prekrasnog obzorja, a nebo je blistalo jednom od najjačih moći za izazivanje preplanulosti kože koje su ikada upoznate.
     Mirisni povetarac dolutao je sa mirnog mora, igrao se po plaži i ponovo odlutao na more, kao da se pita kuda bi dalje. Šašav poriv naveo ga je da se vrati na plažu, pa je ponovo odlutao na more.
     "Nadam se da vest nije dobra", promrmljao je Zipo Bibrok 5 x 10 na 8, "jer ne verujem da bih to podneo."
     "Tvoja krikitska presuda izvršena je danas", kazala je devojka raskalašno. Nije bilo nikakve potrebe da se takva obična stvar izgovara raskalašno, ali je ona to ipak učinila zato što je dan bio kao stvoren za to. "Čula sam na radiju", rekla je, "kada sam otišla na brod po ulje."
     "Aha", promrmljao je Zipo i zabacio glavu na pesak od dragog kamenja.
     "Nešto se dogodilo", rekla je.
     "Mmmm?"
     "Čim je omotač od Spo-vremena zaključan", rekla je i na trenutak prestala da utrljava esenciju sa Kvalaktina, "za jedan krikitski brod koji je nestao i za koga se verovalo da je uništen pokazalo se da je ipak samo nestao. Ponovo se pojavio i pokušao da oduzme Ključ."
     Zipo oštro ustade.
     "Hej, šta?" upitao je.
     "Sve je u redu", kazala je glasom koji bi primirio i Veliki Prasak. "Izgleda da je došlo do kraćeg okršaja. Ključ i ratni brod su dezintegrisani i rasuti po kontinuumu prostorvremena. Verovatno su zauvek izgubljeni."
     Nasmešila se i istisnula još malo esencije sa Kvalaktina na vrhove prstiju. Opustio se i ponovo legao.
     "Uradi ono što si uradila pre par trenutaka", promrmljao je.
     "Ovo?" rekla je.
     "Ne, ne", rekao je. "Ono drugo."
     Ponovo je pokušala.
     "Ovo?" pitala je.
     "Viiiiilaaaaah!"
     Ponovo je trebalo da budete tamo.
     Mirisni povetarac opet je dolutao sa mora.
     Plažom je lutao jedan čarobnjak, ali nikome nije bio potreban.

16.

     "Ništa nije zauvek izgubljeno", rekao je Slartibartfast, a lice mu se crvenkasto treperilo u svetlosti sveće koju je robotski kelner pokušavao da odnese, "izuzev katedrale Čalezme."
     "Čega?" upitao je zbunjeno Artur.
     "Katedrale Čalezme", ponovio je Slartibartfast. "Bilo je to u vreme mojih istraživanja u okviru kampanje za realno vreme kada sam..."
     "Za šta?" upitao je Artur.
     Starac je zastao i pokušao da se usredsredi na ono za šta se nadao da predstavlja poslednji napad na njegovu priču. Robotski kelner kretao se kroz prostorvremenske matrice na način koji je spektakularno kombinovao sigurno sa neizmerno pažljivim, što mu je konačno pružilo priliku da posegne za svećom i dograbi je. Pošto su dobili račun, stali su vrlo ubedljivo da se raspravljaju oko toga ko je naručio kanelone i koliko je boca vina popijeno, a za to vreme je, iako je Artur bio tek nejasno svestan toga, brod dovezen iz subjektivnog prostora na parkirnu orbitu oko jedne tuđinske planete. Kelner je sada jedva čekao da dovrši svoj deo šarade i da isprazni bistro.
     "Sve će biti jasno", rekao je Slartibartfast.
     "Kada?"
     "Za nekoliko trenutaka. Slušaj. Struje vremena sada su veoma zagađene. Po njima plivaju gomile otpadaka, naplavina i raznih ostataka i sve ih se više vraća u fizički svet. Kovitlaci u prostorvremenskom kontinuumu, razumeš."
     "Čuo sam za njih", rekao je Artur.
     "Slušaj, kuda idemo?" upitao je Ford i nestrpljivo odmakao svoju stolicu od stola, "jer jedva čekam da stignemo."
     "Idemo", kazao je Slartibartfast laganim, odmerenim glasom, "da pokušamo da osujetimo ratničke robote Krikita koji nastoje da zadobiju čitav Ključ koji im je potreban da otključaju planetu Krikit iz njenog omotača od Spo-vremena i da oslobode ostatak armade i svoje lude gospodare."
     "Stvar je, naprosto, o tome", kazao je Ford, "da si pomenuo nekakvu žurku."
     "Jesam", rekao je Slartibartfast i pognuo glavu.
     Shvatio je da je posredi bila greška, jer ta zamisao je, izgleda, izazivala čudnovato i nezdravo oduševljenje u umu Forda Prefekta. Što je više Slartibartfast otkrivao tamnu i tragičnu priču o Krikitu i njegovom narodu, utoliko je Ford više želeo da pije i da pleše sa devojkama.
     Starac pomisli da nije trebalo da pominje zabavu sve dok ne bude neophodno. Ali bilo je kako je bilo, činjenica je iznesena na videlo, a Ford se uhvatio na nju kao što se arkturijanske megapijavice prilepe za svoju žrtvu pre nego što joj odgrizu glavu i pobegnu njenim svemirskim brodom.
     "Kada", upitao je Ford čežnjivio, "stižemo tamo?"
     "Kada vam budem ispričao do kraja zbog čega moramo da idemo tamo."
     "Ja znam zbog čega ja idem", kazao je Ford i zavalio se sa rukama ispod uzglavlja. Na licu mu se pojavio jedan od onih osmeha od kojih se ljudi lecnu.
     Slartibartfast se nadao lagodnoj penziji.
     Nadao se da će naučiti da svira oktaventralni ludofon, prijatan, ali zaludan posao, znao je, zbog toga što je imao pogrešan broj usta.
     Takođe je planirao da napiše ekscentričnu i neodgovornu monografiju punu netačnih podataka na temu polutarnih fjordova, ne bi li iskrivio podatke o jednoj ili dve stvari koje je smatrao bitnim.
     Umesto toga, nekako su ga nagovorili da se poduhvati honorarnih poslova sa nepunim radnim vremenom u kampanji za realno vreme, pa je počeo da shvata sve to ozbiljno prvi put u životu. Posledica svega toga bila je da je sada provodio poslednje godine života u borbi sa zlom i u pokušajima da spase Galaksiju.
     Pomislio je kako je to iscrpljujući posao i teško uzdahnuo.
     "Slušaj", rekao je, "u Kamrevu..."
     "Šta?"
     "Kampanja za realno vreme, o kojoj ću ti pričati kasnije. Primetio sam da pet komada naplavina koji su se srazmerno nedavno pojavile odgovara, kako izgleda, komadima nestalog Ključa. U stvari, samo sam uspeo da uđem u trag dvaju delova - Drvenog stuba, koji se pojavio na tvojoj planeti, i Srebrne spone. Izgleda da se ona nalazi na nekoj vrsti zabave. Moramo poći da je ponovo zadobijemo pre nego što je nađu roboti Krikita, ili se može svašta dogoditi."
     "Ne", rekao je Ford čvrstim glasom, "moramo otići na tu zabavu da bismo se napili i igrali sa devojkama."
     "Ali zar nisi shvatio sve što sam vam..."
     "Da", uzvratio je Ford sa iznenadnom i neočekivanom žestinom, "razumeo sam ja to savršeno dobro. Zbog toga želim da se napijem što više i da plešem sa što je više devojaka moguće, sve dok uopšte još postoje. Ukoliko je sve to što si nam pokazao istina..."
     "Istina? Razume se da je istina."
     "...onda nemamo ništa više izgleda od puža usred supernove."
     "Od čega?" upitao je Artur ponovo oštrim glasom. Sve do te tačke pažljivo je sledio razgovor i nije želeo da sada izgubi nit.
     "Izgledi puža usred supernove", ponovio je Ford ne gubeći zalet, "ta..."
     "Kakve veze ima puž sa supernovom?" upitao je Artur.
     "Nema nikakvih", rekao je Ford ravnim glasom, "izgleda da preživi u njoj."
     Zastao je da vidi da li je stvar sada razjašnjena. Novi zbunjeni pogledi koji su se peli na Arturovo lice jasno su mu stavili do znanja da nije.
     "Supernova", rekao je Ford što je brže i jasnije mogao, "jeste zvezda koja eksplodira gotovo brzinom svetlosti i gori sjajem milijardi sunaca, a potom se pretvara u supertešku neutronsku zvezdu, razumeš? To je zvezda koja spaljuje druge zvezde. Ništa ne može da preživi usred supernove."
     "Shvatam", rekao je Artur.
     "Ta..."
     "I zašto onda baš puž?"
     "A zašto da ne? Nije bitno."
     Artur je prihvatio ovo i Ford je nastavio, sakupivši nešto od prethodnog zaleta što je bolje umeo.
     "Tako da je stvar u tome", rekao je, "da ljudi poput tebe i mene, Slartibartfaste, i Artura - naročito i posebno Artura - predstavljaju samo neznalice, nespretnjakoviće, prišipetlje, ako ti se tako sviđa."
     Slatribartfast se namrštio, delom usled zbunjenosti, a delom uvređeno. Zaustio je da progovori.
     "..." bilo je sve što je stigao da kaže.
     "Mi nismo ničim opsednuti, shvataš", bio je uporan Ford.
     "..."
     "A to je odlučujući činilac. Ne možemo pobediti u sukobu protiv opsednutosti. Oni mare, mi ne. Oni će pobediti."
     "Marim ja o puno stvari", rekao je Slartibartfast, čiji se glas tresao delom od ljutnje, ali delom i od nesigurnosti.
     "Kao, na primer?"
     "Pa", rekao je starac, "život, Vaseljena. Sve ostalo, zapravo. Fjordovi."
     "Bi li umro za njih?"
     "Za fjordove?" trepnuo je Slartibartfast iznenađeno. "Ne."
     "Eto, vidiš."
     "Ne shvatam šta želiš da kažeš, da budem iskren."
     "A ja i dalje ne vidim vezu", rekao je Artur, "s puževima."
     Ford je osećao kako ovaj razgovor počinje da mu izmiče iz ruke i odbio je da dopusti da ga sada išta odvuče na sporedan kolosek.
     "Stvar je u tome", prosiktao je, "da mi nismo opsednuti ljudi, te stoga nemamo nikakvih izgleda protiv..."
     "Osim tvoje iznenadne opsednutosti puževima", navaljivao je Artur, "koju još ne shvatam."
     "Hoćeš li, molim, te, da se maneš već jednom tih puževa?"
     "Ja hoću, ako ti hoćeš", odvratio je Artur. "Ti si prvi pomenuo tu temu."
     "Bila je to greška", rekao je Ford. "Zaboravi ih. Stvar je u ovome."
     Nagao se napred i prislonio čelo o vrhove prstiju.
     "O čemu sam ono govorio?" upitao je umorno.
     "Hajdemo na zabavu", rekao je Slartibartfast, "koji god bio razlog za to." Ustao je i zavrteo glavom.
     "Mislim da sam i ja hteo to da kažem", rekao je Ford.
     Iz nekog neobjašnjivog raloga, teleport se nalazio u kupatilu.

17.

     Putovanje kroz vreme sve više se smatra opasnošću. Istorija postaje zagađena.
     'Enciklopedija Galaktika' ima da izjavi mnogo toga o teoriji i praksi putovanja kroz vreme, od čega je najveći deo potpuno nerazumljiv svima onima koji nisu proveli bar četiri celokupna života na studijama više hipermatematike, a pošto je to bilo nemoguće izvesti pre nego što je izmišljeno putovanje kroz vreme, u određenoj meri je nejasno kako se prvobitno došlo na tu zamisao. Jedna racionalizacija ovog problema kaže da je putovanje kroz vreme, po samoj svojoj prirodi, izmišljeno istovremeno u svim razdobljima istorije, ali to je očigledno budalaština.
     Nevolja je, međutim, u tome što je sasvim očigledno da je najveći deo istorije u ovom trenutku takođe budalaština.
     Evo jednog primera. Možda nekim ljudima on ne izgleda važno, ali drugi ga smatraju ključnim. Svakako je bitno to što je taj pojedinačni događaj bio razlog otpočinjanja kampanje za realno vreme, pre svih ostalih (ili posle - već u zavisnosti od toga u kome se smeru posmatra istorija, a i to je tema o kojoj se sve više raspravlja.)
     Postoji, ili je postojao, jedan pesnik. Ime mu je bilo Lalafa i napisao je pesme koje su sada širom Galaksije poznate kao najbolje što su ikada napisane - 'Pesme Dugačke Zemlje'.
     One su (bile su) neizrecivo divne. To znači, niste mogli dugo da govorite o njima a da vas osećanja ne preplave u tolikoj meri, skupa sa osećanjem celokupnosti i jedinstvenosti, da vam ubrzo ne zatreba kratka šetnja oko bloka, pri čemu ćete se u povratku verovatno zaustaviti kod bara koji vam je uz put i sručiti niz grlo, na brzaka, čašicu perspektive sa sodom. Bile su toliko dobre.
     Lalafa je živeo u šumama Dugačke Zemlje Efske. Tamo je živeo i tamo je pisao svoje pesme. Pisao ih je na stranicama načinjenim od osušenog lišća habre, bez pomoći koju mu je mogla pružiti školovanost ili korekturni lak. Pisao je o svetlosti šuma i o onome što je mislio o njoj. Pisao je o šumskoj tami i o onome što je mislio o njoj. Pisao je o devojci koja ga je napustila i o svemu onome što je mislio o njoj.
     Mnogo godina posle njegove smrti njegove pesme su pronađene i izazvale su pravo zaprepašćenje. Novosti o njima širile su se poput jutarnje svetlosti sunca. Stolećima su činile svetlijim i sočnijim živote mnogih ljudi čiji bi dani inače bili mračniji i sušniji.
     A onda, ubrzo posle izuma putovanja kroz vreme, neki od najvećih proizvođača korekturnog laka upitali su se da li bi njegove pesme bile još bolje da je imao pristupa visokokvalitetnom korekturnom laku i da li bi ga možda to navelo da kaže po koju reč o tom dejstvu.
     Putovali su talasima vremena: pronašli su ga. Objasnili su mu situaciju - uz izvesne poteškoće - i uspeli da ga ubede. Toliko su ga, zapravo, ubedili da je, zahvaljujući njima, postao izuzetno bogat, te ga devojka, o kojoj bi inače tako podrobno pisao, nije ni pomislila da napusti, već su se, zapravo, odselili iz šume u prilično lep apartman u gradu, a on je često odlazio u budućnost radi televizijskih emisija, u kojima je zračio inteligencijom.
     Razume se, nikada mu ni na pamet nije palo da piše pesme, što je predstavljalo problem, ali lako rešiv. Proizvođači korekturnog laka poslali su ga negde na nedelju dana sa poslednjim izdanjem njegove knjige i gomilom osušenog lišća habre na koju je trebalo da je prepiše, pri čemu je pravio čudnovate namerne greške i uz put ih ispravljao.
     Sada mnogi ljudi govore da su njegove pesme iznenada postale bezvredne. Drugi tvrde da su potpuno iste kao što su uvek i bile, te, prema tome, šta se promenilo? Prvi ljudi kažu da stvar nije u tome. Oni nisu sasvim sigurni u čemu je stvar, ali su ubeđeni da nije u tome. Zato su započeli kampanju za realno vreme, ne bi li sprečili takve stvari. Bili su iznenada podržani činjenicom da se, nedelju dana pošto su otpočeli sa kampanjom, pročula vest da ne samo da je velika Katedrala Čalezme srušena da bi se sagradila nova jonska rafinerija, već da je gradnja rafinerije potrajala toliko dugo i toliko se pružila u prošlost da bi proizvodnja jona otpočela na vreme, da Katedrala Čalezme uopšte i nije sagrađena. Razglednice sa slikom katedrale iznenada su postele neprocenjivo vredne.
     I tako je veliki deo istorije zauvek izgubljen. Učesnici kampanje za realno vreme tvrde da podjednako lako kao što putovanja brišu granice između jedne zemlje i druge i između jednog sveta i drugog, tako i putovanja kroz vreme brišu razlike između jedne ere i druge. "Prošlost", kažu oni, "sada zaista podseća na stranu zemlju. Stvari se tamo rade na potpuno isti način kao i ovde."

18.

     Artur se materijalizovao uz sve ono uobičajeno teturanje i lupkanje po vratu, srcu i raznoraznim udovima, kome se uvek posvećivao posle tih odvratnih i bolnih otelotvorenja na koja je rešio da se nikada ne privikne. Obazro se za ostalima.
     Nisu bili tu.
     Ponovo se obazro za ostalima.
     I dalje nisu bili tu.
     Zatvorio je oči.
     Pa ih je opet otvorio.
     Obazro se za ostalima.
     Tvrdoglavo su ustrajavali u svom neprisustvu.
     Još jednom je zatvorio oči i upravo se pripremio da ponovi ovaj besmisleni postupak - kada mu je tek tog časa, dok su mu oči bile zatvorene, mozak registrovao ono što su one videle dok su prethodno bile otvorene, zbog čega mu se lice zbunjeno namrštilo.
     I tako je otvorio oči da proveri tu činjenicu, a mrštenje je ostalo.
     To jest, pojačalo se i postalo prilično duboko. Ukoliko je ovo bila zabava, izgleda da je bila vrlo loša - zapravo, toliko loša da su svi otišli. Napustio je taj pravac razmišljanja kao zaludan. Očigledno, nije posredi bila zabava. Obreo se u nekakvoj pećini, lavirintu, tunelu ili nečem sličnom - nije bilo dovoljno svetla da bi se ma šta moglo razabrati, a svakako ne dovoljno svetla da bi se držala zabava. Sve je prekrivala tama, gusta, neprozirna tama.
     Osim toga, nije bilo zvukova - zapravo, nikakvog šuma, osim odjeka njegovog sopstvenog disanja, koji je zvučao zabrinuto. A što ga je više slušao, zvučao je sve zabrinutije.
     Lagano se nakašljao, kao da je to uvod u nešto. Potom je bio prisiljen da sluša tanušni, sablasni odjek svog nakašljavanja koji je lutao po složenim hodnicima i nevidljivim odajama, kao da se nalazi u nekakvom džinovskom lavirintu, i konačno mu se vratio preko drugih hodnika koje dotad još nije uspeo ni da vidi, kao da kaže... 'Da?'
     To se dešavalo sa svakim šumom koji bi proizveo i počinjalo je da ga nervira. Pokušao je da pevuši nekakvu veselu pesmicu, ali do trenutka kada mu se ona vratila, pretvorila se u žalopojku koja je šuplje odzvanjala i on prestade.
     Um mu je iznenada bio pun slika iz priče koju mu je Slartibartfast ispričao. Napola je očekivao da će videti ubilačke bele robote kako bez glasa izlaze iz senki i ubijaju ga. Zadržao je dah. Nisu se pojavili. Ponovo je počeo da diše. Nije znao šta je, zapravo, očekivao.
     Ali neko ili nešto, izgleda, očekivao je njega, jer se u tom trenutku u mračnoj daljini upalio sablasni, zeleni, neonski natpis.
     Govorio je bez glasa:
     SKRENUT SI SA SVOGA PUTA
     Natpis se ponovo ugasio, na način koji se Arturu nije nimalo sviđao. Ugasio se uz neku vrstu zlobnog kočoperenja. Artur pokuša da ubedi sebe da je reč samo o smešnoj varki njegove mašte. Neonski natpis ili je uključen ili isključen, što zavisi od toga da li kroz njega protiče električna struja ili ne. Nije bilo načina, rekao je on sebi, da se ikako prevede iz jednog stanja u drugo sa zlobnim kočoperenjem. Svejedno se bolje umotao u kućni ogrtač i zadrhtao.
     Neonski natpis u dubini sada se iznenada upali, zbunjujući, sa samo tri tačke i zarezom. Ovako:
     ...
     Samo u zelenom neonu.
     Pokušavao je, shvatio je Artur pošto je sekundu ili dve zbunjeno zurio u njega, da kaže da ima još, da misao nije dovršena. Pokušavao je to sa gotovo nadljudskom savesnošću, mislio je dalje. Ili, tačnije rečeno, sa neljudskom savesnošću.
     Poruka se dovršila sa sledeće dve reči.

     ARTURE DENTE

     Zadrhtao je. Primirio se da bi još jednom pažljivo pogledao. I dalje je pisalo ARTURE DENTE i zato je ponovo zadrhtao.
     Signal se opet ugasio i ostavio ga da trepeće u tami sa nejasnom crvenom slikom sopstvenog imena koje mu je skakutalo na mrežnjači.
     DOBRO DOŠAO, rekao je sada natpis.
     Posle jednog trenutka dodao je:
     NE BAŠ.
     Ledeni strah koji je sve vreme visio povrh Artura i čekao na svoj trenutak prepoznao je sada svoj trenutak i navalio na njega. Pokušao je da se nosi sa njim. Povio se u nekoj vrsti napetog polučučanja kakav je nekada video na televiziji, ali to mora da je izvodio neko sa jačim kolenima. Oštro se upiljio u tamu.
     "Ovaj, hej?" upitao je.
     Pročistio je grlo i ponovio to, glasnije i bez 'ovaj'. Na izvesnom rastojanju niz hodnik iznenada mu se učinilo da je neko počeo da lupa u bas-bubanj.
     Osluškivao je nekoliko sekundi i shvatio da je reč o otkucajima njegovog sopstvenog srca.
     Osluškivao je još nekoliko sekundi i shvatio da nije reč o otkucajima njegovog srca, nego da neko dole u hodniku stvarno udara u bas-bubanj.
     Na čelu mu se stvoriše kapljice znoja, sliše se jedna u drugu i počeše da kaplju odatle. Spustio je ruku na pod da primiri svoj napeti čučanj, koji ga, izgleda, nije baš najbolje držao. Natpis se ponovo izmenio. Sada je glasio:
     NEMOJ SE PLAŠITI.
     Posle pauze, dodao je.
     BUDI VEOMA, VEOMA UŽASNUT, ARTURE DENTE.
     Ponovo se ugasio. Opet ga je ostavio u tami. Oči su mu bile toliko iskolačene kao da će ispasti iz duplji. Nije bio siguran da li je to zato što pokušavaju jasnije da vide, ili zbog toga što jednostavno žele da ga ostave u tom trenutku.
     "Hej?" upitao je ponovo i ovog puta pokušao da ubaci u to suroviji i samopouzdaniji prizvuk. "Ima li koga?"
     Nije bilo nikakvog odgovora, ničega.
     Ovo je uznemirilo Artura mnogo više nego što bi to učinio neki odgovor i on poče da se povlači od jezivog ništavila. A što se više povlačio, sve je više bio uplašen. Posle izvesnog vremena shvatio je da je razlog za to bio taj što u svim filmovima u kojima se junak povlači sve dalje i dalje od nekog zamišljenog užasa ispred sebe on uspeva da naleti na nešto što mu prilazi sa leđa.
     U tom trenutku palo mu je na pamet da se brzo osvrne.
     Tamo nije bilo ničega.
     Samo crnilo.
     To ga je stvarno uplašilo i on poče da se povlači odatle putem kojim je došao.
     Posle izvesnog vremena iznenada je shvatio da se sada povlači prema onome od čega se najpre povlačio, šta god to bilo.
     Ovo je, morao je to da prizna sebi, bilo prilično budalasto. Odlučio je da će biti bolje ako se bude povlačio onim putem kojim se isprva povlačio i naglo se okrenuo.
     Pokazalo se da je taj drugi poriv bio ispravan, jer je iza njega tiho stajalo neopisivo užasno čudovište. Artur divlje zatetura kada mu je koža pokušala da skoči u jednom pravcu, a kostur u drugom, dok mu je mozak razmišljao kroz koje bi uho mogao najbolje da se iskrade.
     "Kladim se da nisi očekivao da me ponovo vidiš", reklo je čudovište, a Artur nije mogao da ne pomisli kako je to čudna primedba, budući da je dobro znao da nikada ranije nije sreo to stvorenje. Znao je da nikada pre nije sreo to stvorenje na osnovu jednostavne činjenice da je mogao da spava noću. Bio je to... bio je to... bio je to...
     Artur trepnu. Stajao je veoma mirno. Zaista je izgledao poznato.
     Izuzetno ledeno opuštanje preplavilo ga je kada je shvatio da, zapravo, gleda u šest stopa visok hologram kućne muve.
     Pitao se zbog čega bi iko želeo da mu u tom trenutku prikazuje šest stopa visoki hologram kućne muve. Pitao se čiji je to glas čuo.
     Bio je to užasno verodostojan hologram.
     Nestao je.
     "Ili me se možda bolje sećaš kao zeca", rekao je glas iznenada; bio je to dubok, šupalj, zlokoban glas koji je zvučao poput rastopljenog katrana koji curi sa bubnjića, sa nečim zlim na umu.
     Uz iznenadni oštri zvuk, u crnom lavirintu ispred njega pojavio se zec, ogroman, čudovišno i užasno nežan i sladak zec - ponovo slika, ali takva da je svaka pojedinačna nežna i slatka dlačica koja je rasla u njegovom nežnom i slatkom krznu delovala kao prava. Artur je bio zaprepašćen kada je u njegovom nežnom, slatkom i izuzetno velikom smeđem oku, koje nije treptalo, video sopstveni odraz.
     "Rođen u tami", brujao je glas, "odgajan u tami. Jednog jutra prvi put sam proturio glavu u blistavi, novi svet i u istom trenutku ona mi je smrskana nečim što je izgledalo kao primitivna sprava napravljena od kremena.
     Napravljena je tvojom rukom, Arture Dente, i zamahnuta tvojom rukom. Prilično jako, koliko se sećam.
     Pretvorio si moju kožu u vreću da bi unutra držao zanimljivo kamenje. Slučajno to znam jer sam se u sledećem životu vratio u obliku muve, a ti si me zgnječio. Ponovo. Ali ovog puta zgnječio si me kesom koju si napravio od moje prethodne kože.
     Arture Dente, ti ne samo što si okrutan i bezosećajan čovek, ti si i bez ikakvog osećaja za taktičnost."
     Glas je zastao dok je Artur glupo zurio.
     "Vidim da si izgubio svoju torbu", rekao je glas. "Verovatno ti je dosadila, a?"
     Artur je bespomoćno zavrteo glavom. Želeo je da objasni da mu je ta torba bila veoma draga i da ju je veoma pomno pazio i nosio svuda gde je išao, ali da mu se dešavalo da je na neki način ostajao sa pogrešnom torbom kad god bi negde putovao i da je, zapravo, baš neobično, čak i sada, dok je tu stajao, upravo primetio, prvi put, da je torbica koja se trenutno nalazila kod njega bila, kako izgleda, napravljena od prilično ružne imitacije leopardove kože i nipošto nije bila ona koju je imao uza se nekoliko trenutaka ranije, pre no što je stigao na ovo mesto, gdegod ono bilo, i da nije bila onakva kakvu bi on sam izabrao za sebe i da Bog zna šta ima u njoj, s obzirom na to da nije njegova i da bi mnogo radije imao svoju pravu torbicu, osim što mu je, razume se, strašno žao što ju je tako bezdušno uklonio, ili, tačnije, njene sastavne delove, to jest zečju kožu, sa njenog prethodnog vlasnika, odnosno zeca kome je trenutno imao čast da se ponizno obraća.
     Jedino je uspeo da kaže: "Ee".
     "Sretni sada daždevnjaka koga si zgazio", rekao je glas.
     I u hodniku pred Arturom obreo se divovski, zeleni, krastavi daždevnjak. Artur se okrete, vrisnu, skoči unazad i nađe se usred zeca. Ponovo je vrisnuo, ali nije imao gde da skoči.
     "I to sam bio ja", rekao je glas muklim, pretećim brundanjem, "kao da nisi znao..."
     "Znao?" upitao je Artur prestravljeno. "Znao?"
     "Zanimljiva stvar u vezi sa reinkarnacijom", škripao je glas, "jeste da većina ljudi, većina duhova, nisu svesni da se to dešava baš njima."
     Zastao je radi boljeg učinka. Što se Artura ticalo, ovde je već i sada bilo previše učinka.
     "Ja sam bio svestan", siktao je glas, "odnosno, postao sam svestan. Lagano. Postepeno."
     On, kogod da je bio, zastao je ponovo i duboko uzdahnuo.
     "Kako sam drugačije mogao, zar ne?" zaurlao je, "kada se stalno dešavala ista stvar, opet i opet i opet! U svakom životu koji sam živeo ubijan sam rukom Artura Denta. Na svakom svetu, u bilo kome telu, u bilo koje vreme, čim počnem da se sređujem, stiže Artur Dent i - bum, ubija me.
     Kako sam mogao da ne primetim? Malo po malo podsećanja. Malo po malo osvežavanja pamćenja. Malo po malo prokletog otkrivanja tajne!
     'Smešno', govorio je sebi moj duh dok je leteo nazad u podzemlje posle novog besplodnog izleta u zemlju živih koji je okončao Dent, 'ali čovek koji me je pregazio dok sam skakutao prema jednoj od svojih omiljenih rupa delovao mi je malo poznato...' I postepeno sam uspeo da saberem sve deliće zajedno, Dente, ti višestruki meneubico!"
     Odjeci njegovog glasa urlali su hodnicima. Artur je stajao tih i leden, a glava mu se tresla u neverici.
     "Evo trenutka, Dente", vrisnuo je glas koji je sada dostigao grozničav vrhunac mržnje, "evo trenutka kada sam najzad shvatio!"
     Bila je neopisivo užasna, ta stvar koja se iznenada otvorila pred Arturom i naterala ga da krklja i jeca od strave, ali evo ipak pokušaja da se opiše koliko je bila jeziva. Bila je to divovska, vlažna pećina koja je pulsirala i u kojoj se nalazilo ogromno, sluzavo, hrapavo stvorenje nalik na kita, koje se kotrljalo i valjalo preko čudovišnih belih kamenova. Visoko iznad dna pećine uzdizao se ispust iza koga su se mogle nazreti tamne dubine dve druge strahotne pećine, koje su...
     Iznenada je Artur shvatio da gleda u sopstvena usta, u trenutku kada je trebalo da mu pažnja bude usredsređena na živu ostrigu koja je, bespomoćno, bila ugurana u njih.
     Zateturao se unazad sa krikom i zaklonio oči.
     Kada je ponovo pogledao, jeziva prikaza je nestala. Hodnik je bio mračan i, nakratko, tih. Bio je sam sa svojim mislima. Bile su to izuzetno neugodne misli i on bi radije bio u društvu kakve starateljke.
     Sledeći zvuk bilo je teško tutnjanje ogromnog odeljka zida koji je kliznuo u stranu i otkrio, načas, samo tamnu prazninu iz sebe. Artur je zavirio u nju na isti način kako miš zaviri u mračnu pseću jazbinu.
     A glas je ponovo progovorio.
     "Reci mi da je to bila puka podudarnost, Dente", kazao je. "Izazivam te da mi kažeš da je to bila obična podudarnost!"
     "To je bila podudarnost", rekao je Artur brzo.
     "Nije!" došao je krik u odgovor.
     "Bila je", reče Artur, "bila je..."
     "Ako je to bila podudarnost, onda se ja", urlao je glas, "ne zovem Agradžag!"
     "A verovatno", rekao je Artur, "tvrdiš da je to zaista tvoje ime."
     "Da!" prosiktao je Agradžag, kao da je upravo izneo vrlo vispren logički dokaz.
     "Pa, bojim se da je ipak podudarnost", odvratio je Artur.
     "Uđi ovamo pa ponovi to!" zaurlao je glas u iznenadnom ponovnom naletu ludačkog gneva.
     Artur je ušao i rekao da je reč o podudarnosti, ili je bar zamalo rekao da je reč o podudarnosti. Jezik mu se izgubio na putu prema kraju poslednje reči, jer su se svetla upalila i otkrila u šta je ušao.
     Bila je to Katedrala Mržnje.
     Bila je to stvar koju je načinio um koji je bio ne samo uvrnut nego i potpuno zgužvan.
     Bila je ogromna. Bila je užasna.
     Unutra se nalazila statua.
     Za koji trenutak doći ćemo na statuu.
     Prostrana, nerazumljivo prostrana odaja delovala je kao da je izdubljena u unutrašnjosti planine, a razlog za to bio je taj što i jeste bila izdubljena u unutrašnjosti planine. Arturu se učinilo da se vrtoglavo okreće oko njegove glave dok je stajao i piljio u sve to. Bila je crna.
     Tamo gde nije bila crna gotovo biste poželeli da jeste, jer boje nekih neizrecivih pojedinosti obuhvatale su čitav spektar za mučenje očiju, na čijem je jednom kraju bilo ultraubica-sto, na drugom je stajala infrakrv-vena, dok su se između nalazile sramno kurpurna, svetlo ružičmarsta, slinmunasto žuta, prženi hombre i listno zlalena.
     Neizrecive pojedinosti koje su te boje prikazivale bile su, zapravo, čudovišne prilike od kojih bi i samom Frensisu Bekonu preseo ručak. Čudovišne prilike gledale su prema središtu odaje sa zidova, sa stubova, sa polica na zidovima, sa pijedestala - zapravo, prema statui, na koju ćemo preći za trenutak.
     A ako bi čudovišne prilike oterale Frensisa Bekona od ručka, sa njihovih lica jasno je bilo da bi ih statua oterala od njihovog, da su bile žive i da su mogle da je pojedu, a nisu, i da je neko pokušao da im posluži takvu, a nije.
     Oko monumentalnih zidova nalazile su se velike, ugravirane, kamene ploče u pomen onima koji su pali od ruke Artura Denta.
     Imena nekih nabrojanih bila su podvučena i obeležena zvezdicom. Tako je, na primer, ime krave koja je bila zaklana i od koje je Artur slučajno pojeo odrezak bilo napisano običnim slovima, dok je ime ribe koju je Artur ulovio, pa je odlučio da je ne pojede i ostavio pored tanjira bilo dvostruko podvučeno, obeleženo trima zvezdicama i još pored njega bio nacrtan okrvavljeni nož za ukras, samo da bi bilo što istaknutije.
     A ono što ga je od svega najviše uznemiravalo, izuzev statue, na koju polako dolazimo, bila je vidljiva činjenica da su svi ti ljudi i stvorenja zaista bili ista osoba, ponovo i ponovo.
     I bilo je isto tako jasno da je ta osoba bila, ma koliko to ne bilo pošteno, izuzetno iznervirana i ozlojeđena.
     U stvari, bilo bi bolje reći da je dostigla nivo ozlojeđenosti kakav još nije viđen u svekolikoj Vaseljeni. Bila je to ozlojeđenost epskih razmera, razbuktali, usijani plamen ozlojeđenosti, ozlojeđenosti koja je sada obuhvatala čitavo vreme i prostor u svom beskonačnom gnevu.
     A ta ozlojeđenost najpotpunije je bila izražena u statui koja se nalazila u središtu sve te čudovišnosti i koja je predstavljala Artura Denta u ne baš najlaskavijoj svetlosti. Imala je najmanje pedeset stopa, a nije imala nijednog inča koji nije bio prekriven uvredama na njegov račun, a pedeset stopa takvih stvari bilo je dovoljno da se bilo ko oseti neprijatno. Od male bubuljice na levoj strani njegovog nosa do najsitnije pojedinosti njegovog odela, nije bilo nijednog vida Artura Denta koji vajar nije napao i popljuvao.
     Artur je prikazivan kao gorgona, otelotvoreno zlo, krvožedni, jezivi div-ljudožder koji se kasapski probija kroz nevinu Vaseljenu jednog čoveka.
     Svakom od trideset ruku koje mu je vajar poklonio u naletu umetničkog plama, ili je drobio glavu zeca, ubijao muvu, lomio jadac, vadio buvu iz kose ili činio nešto što Artur na prvi pogled nije mogao čak ni da razazna.
     Mnogobrojnim nogama uglavnom je gazio mrave.
     Artur je prekrio oči rukama, oborio glavu i lagano stao da je vrti sa jedne strane na drugu, tužan i užasnut besmislenoću ove stvari.
     A kada je ponovo otvorio oči, pred njim se nalazila prilika čoveka ili bića, ili šta je već bilo, koje je on navodno progonio sve vreme.
     "HhhhhhhrrrrraaaaaaHHHHHH!!!" rekao je Agradžag.
     On, ili ono, ili štogod, izgledalo je kao poludeli, debeli, slepi miš. Lagano je išao oko Artura i posezao prema njemu oštrim kandžama.
     "Slušaj...!!" pobunio se Artur.
     "HhhhhhhrrrrraaaaaaHHHHHH!!!" objasnio je Agradžag i Artur nevoljno prihvati to što je rekao zbog toga što je bio vrlo uplašen tom užasnom i neobičnom unakaženom prikazom.
     Agradžag je bio crn, sasušen, naboran i kožast.
     Nekako su njegova krila kao u slepog miša bila još užasnija zbog toga što su bila slomljena i mlitava nego što bi bila da su predstavljala snažne i mišićave udove za mahanje kroz vazduh. Najužasnija stvar verovatno je bila upornost njegovog postojanja koje se i dalje produžavalo nasuprot svakoj fizičkoj verovatnoći.
     Imao je zaista zaprepašćujuću zbirku zuba.
     Izgledalo je da svaki od njih potiče od potpuno drugačije životinje, a bili su smešteni u njegova usta pod tako besmislenim uglovima da je izgledalo da bi svako ko bi pokušao da u stvarnosti sažvaće nešto pomoću njih pri tom pocepao polovinu lica i verovatno još iskopao sebi oko pride.
     Svako od njegova tri oka bilo je sitno i usplamtelo i izgledalo je otprilike isto toliko zdravo koliko i riba u grmu zove.
     "Išao sam na kriket meč", zarežao je.
     Sa takvim izgledom to je delovalo tako besmisleno, da se Artur zagrcnuo.
     "Ne u ovom telu", zaškripalo je stvorenje. "Ne u ovom telu! Ovo je moje poslednje telo. Moj poslednji život. Ovo je moje telo za osvetu. Moje telo za ubijanje Artura Denta. Moja poslednja prilika. Morao sam da se borim da bih i njega zadobio."
     "Ali..."
     "Bio sam", zaurlao je Agradžag, "na kriket-meču! Imao sam slabo srce, ali šta, rekao sam ženi, može da mi se dogodi na kriket-meču? I dok gledam, šta se dešava?
     Dva čoveka zlobno se pojavljuju ni iz čega baš preda mnom. Poslednja stvar koju nisam mogao da ne primetim pre nego što me je moje jadno srce izdalo usled šoka bila je da je jedan od njih Artur Dent koji u svojoj bradi nosi zečiju kost. Podudarnost?"
     "Da", rekao je Artur.
     "Podudarnost?" vrisnulo je stvorenje, bolno zamlataralo slomljenim krilima i otvorilo kratku posekotinu u svom desnom obrazu jednim posebno gadnim zubom. Kada je pažljivije pogledao, mada se nadao da će to moći da izbegne, Artur je primetio da je veći deo Agradžagovog lica prekriven otrcanim trakama crnog flastera.
     Uznemireno se povukao unazad. Opipao je svoju bradu. Bio je šokiran kada je otkrio da se u njoj još nalazi zečija kost. Izvadio ju je i bacio.
     "Čuj", rekao je, "to se samo sudbina zeza sa tobom. Sa mnom. Sa obojicom. To je savršena slučajnost."
     "Šta imaš protiv mene, Dente?" zaurlalo je stvorenje i stalo da mu se primiče uz bolno teturanje.
     "Ništa", bio je uporan Artur, "iskreno, ništa."
     Agradžag ga je probadao usplamtelim pogledom.
     "Deluje kao čudan način povezivanja sa nekim protiv koga nemaš ništa da ga neprestano ubijaš. Neobičan primer društvenih odnosa, rekao bih. Isto tako bih rekao da je to obična laž!"
     "Ali, slušaj", kazao je Artur, "strašno mi je žao. Došlo je do užasnog nesporazuma. Moram da pođem. Da nemaš slučajno sat? Trebalo bi da spasavam Vaseljenu." Povukao se još dalje.
     Agradžag mu je i dalje primicao.
     "U jednom času", prosiktao je, "u jednom času odlučio sam da se predam. Da. Da ostanem u svetu senki. I šta se dešava?"
     Artur je pokazao nizom unezverenih trzaja glavom da pojma nema i da i ne želi da zna. Ustanovio je da se pribio uz hladni, mračni kamen koji je ko zna kakvim herkulovskim naporima bio isklesan u čudovišnu karikaturu njegovih kućnih papuča. Podigao je pogled prema sopstvenoj užasavajućoj parodiranoj slici koja se uzdizala nad njim. Još mu nije bilo jasno šta bi trebalo da radi jedna od njegovih ruku koje su tu bile prikazane.
     "Protiv svoje volje uvučen sam u fizički svet", produžio je Agradžag, "kao bokor petunija. U, dodao bih, saksiji. Taj slatki, mali život otpočeo je sa mnom u saksiji, bez ikakvog oslonca, na trista milja iznad površine jedne naročito tmurne planete. Ne bi se baš moglo reći da je to prirodno stanište za saksiju petunija, kao što verovartno i sam misliš. U pravu si ako tako misliš. Taj život završio se ubrzo potom, tri stotine milja niže. U, mogao bih ponovo da dodam, svežem lešu kita. Mog duhovnog sabrata."
     Zlobno je pogledao Artura sa obnovljenom mržnjom.
     "Na putu naniže", zaurlao je, "nisam mogao da ne primetim svetlucavi, beli svemirski brod. A kroz vrata tog svetlucavog, belog svemirskog broda virio je samozadovoljni Artur Dent. Podudarnost?!!"
     "Da!" jauknuo je Artur. Ponovo je podigao pogled i shvatio da je ruka koja ga je zbunjivala predstavljala neodgovorno dozivanje u postojanje bokora osuđenih petunija. To nije bio koncept koji se lako mogao prozreti.
     "Moram da idem", bio je uporan Artur.
     "Moći ćeš da ideš", rekao je Agradžag, "tek pošto te budem ubio."
     "Ne, to ne bi valjalo", objasnio je Artur i počeo da se penje na kameni ispust svoje isklesane kućne papuče, "jer, razumeš, moram da spasavam Vaseljenu. Moram da nađem srebrnu sponu, razumeš? To je veoma složeno izvesti kada si mrtav."
     "Da spaseš Vaseljenu", prezrivo je rekao Agradžag. "Trebalo je da misliš na to pre nego što si počeo svoju krvavu osvetu protiv mene! Sećaš li se kada si bio na Stavromuli Beta i neko je..."
     "Nikada nisam bio na tom mestu", rekao je Artur.
     "...pokušao je da te ubije, a ti si se sagao. Šta misliš, koga je pogodio metak? Šta si rekao?"
     "Nikada nisam bio na tom mestu", ponovio je Artur. "Ne znam o čemu pričaš. Moram da idem."
     Agradžag zastade.
     "Mora da si bio tamo. Bio si odgovoran za moju smrt na tom mestu, kao i na svim ostalim. Nevini posmatrač!" tresao se.
     "Nikada nisam ni čuo za to mesto", bio je uporan Artur. "I niko nikada nije pokušao da me ubije. Osim tebe. Možda ću tamo ići kasnije, šta misliš?"
     Agradžag sporo trepnu u nekoj vrsti ledenog, logičkog užasa.
     "Nisi bio na Stavromuli Beta... do sada?" prošaptao je.
     "Ne", rekao je Artur, "pojma nemam o tom mestu. Siguran sam da nikada nisam bio tamo i nemam nameru da idem."
     "Oh, ići ćeš, to je sigurno", promrmljao je Agradžag slomljenim glasom, "sigurno ćeš ići. Oh, zarki ga!" Zeteturao se i obazro po Katedrali Mržnje. "Doveo sam te ovde prerano!"
     Počeo je da urla i vrišti. "Doveo sam te previše zarkeno rano!"
     Iznenada se sabrao i okrenuo zlokobni pogled prema Arturu.
     "Ipak ću te ubiti!" zaurlao je. "Makar to bilo i logička nemogućnost, ima da se zarkeno dobro potrudim! Razneću čitavu planinu!" zavrištao je, "da vidimo da li ćeš se iz ovoga izvući, Dente!"
     Pojurio je u bolnom, teturavom trku prema nečemu što je podsećalo na maleni oltar za žrtvovanje obojen u crno. Sada je tako divljački vikao da je stvarno gadno povređivao svoje lice. Artur skoči sa svoje odstupnice na kipu sopstvene noge i potrča da pokuša da urazumi poluludo stvorenje.
     Bacio se na njega i tresnuo čudovišnim telom u oltar.
     Agradžag je ponovo vrisnuo i na trenutak počeo ludački da se bacaka, divlje gledajući Artura.
     "Znaš li šta si uradio?" bolno je zakrkljao. "Ponovo si me ubio. Pa šta hoćeš od mene, prokletinjo?"
     Ponovo je počeo da se bacaka u naletu bola, zadrhtao i srušio se sa oltara, zakačivši pri tom veliko, crveno dugme na njemu.
     Artur je u užasu i stravi zurio u sve to, prvo zbog onoga što je, kako izgleda, učinio, a potom zbog bučnih sirena i zvona koji su se zaorili unaokolo da bučno označe nekakvu opasnost. Počeo je divlje da se osvrće.
     Jedini izlaz izgleda da se nalazio u pravcu iz koga je došao. Pojurio je tamo i uz put odbacio ogavnu torbu od imitacije leopardove kože.
     Žurio je nasumce, bezglavo kroz lavirint; kao da su ga sve bučnije i bučnije progonile sirene, zvona, treptanje svetlosti.
     Iznenada je skrenuo za jedan ugao i pred njim se ukazala svetlost. Nije treptala. Bila je to svetlost dana.

19.

     Iako je rečeno da jedino na Zemlji u čitavoj našoj Galaksiji Krikit (ili kriket) smatraju pogodnom temom za igru i da je iz tog razloga Zemlja izbegavana, to važi samo za našu Galaksiju ili, tačnije, za našu dimenziju. U nekima od viših dimenzija smatraju da više ili manje mogu da dozvole sebi da igraju igru zvanu brokijanski ultrakriket već milijardama godina, šta god bio njihov transdimenzioni ekvivalent za to.
     Budimo iskreni, to je ogavna igra (kaže 'Autostoperski vodič kroz Galaksiju'), ali kogod je ikada bio u višim dimenzijama zna da su oni tamo jedna banda ogavnih bezbožnika koji zaslužuju da budu zgaženi i udešeni jednom za svagda, a i bili bi, kada bi iko umeo da razradi sistem ispaljivanja projektila pod pravim uglom u odnosu na stvarnost.
     To je još jedan primer okolnosti da će 'Autostoperski vodič kroz Galaksiju' uposliti makar koga, kogod želi da ušeta u njega pravo sa ulice i da uradi makar šta, naročito ukoliko ušeta sa ulice tokom popodneva, kada se tamo nalazi vrlo malo zvaničnih lica uredništva.
     Osnovna činjenica je u sledećem.
     Istorija 'Vodiča' predstavlja istoriju idealizma, borbe, očaja, strasti, uspeha, padova i neverovatno dugih pauza za ručak.
     Najranije poreklo 'Vodiča' danas je, skupa sa najvećim delom njegovih računovodstvenih dokumenata, izgubljeno u maglama vremena.
     Neobičnije teorije o tome gde je to, zapravo, izgubljeno, izložene su u tekstu koji sledi.
     Većina ovih priča o poreklu 'Vodiča' govori o uredniku i osnivaču po imenu Hurling Frutmig.
     Kaže se da je Hurling Frutmig osnovao 'Vodič', uspostavio njegova osnovna načela idealizma i poštenja i bankrotirao.
     Usledile su mnoge godine nemaštine i preispitivanja namera, tokom kojih se savetovao sa prijateljima, sedeo po mračnim sobicama zamućenog uma, razmišljao o ovome i onome, zezao se po okolini sa svojim problemima i potom, posle slučajnog susreta sa Svetim ručkadžijskim slobodnjacima sa Vunduna - koji su tvrdili da kao što je ručak predstavljao središte čovekovog temporalnog dana, odnosno kao što se čovekov temporalni dan može shvatiti kao analogija njegovog duhovnog života, tako i ručak treba da bude (a) shvaćen kao središte duhovnoh života čoveka i (b) održavan u naročito lepim restoranima - odrekao se svojih osnovnih načela idealizma i poštenja i rekao gde možete da ih nabijete i poveo 'Vodič' u prvi veći komercijalni uspeh.
     Istovremeno je počeo da razvija i istražuje ulogu uredničke pauze za ručak koja je potom igrala ključnu ulogu u istoriji 'Vodiča', jer je značila da se većina pravog posla obavlja rukama slučajnih prolaznika koji zalutaju u prazne urede tokom popodneva i vide nešto što bi vredelo uraditi.
     Ubrzo posle toga, 'Vodič' je preuzela izdavačka kuća Megadodo sa Urse Minor Beta i time postavila čitavu stvar na zdrave finansijske noge, omogućivši četvrtom uredniku, Ligu Luriju mlađem, da navali na pauze za ručak tako zaprepašćujućih razmera da čak i napori sadašnjih urednika koji su započeli sa praksom sponzorskih pauza za ručak u milosrdne svrhe u poređenju sa tim deluju kao obični sendviči.
     U stvari, Lig se nikada formalno nije odrekao svog uredništva - on je jednostavno napustio ured jednog prepodneva i više se nikad nije vratio. Iako je od tada prošlo podosta više od jednog stoleća, mnogi članovi uredništva 'Vodiča' drže se romantičnog mišljenja da je on samo skoknuo na sendvič i da će se vratiti da navali popodne na posao.
     Strogo govoreći, svi urednici posle Liga Lurija, mlađeg zbog toga su bili samo vršioci dužnosti i Ligov sto još se čuva onakav kakav je bio kada ga je ostavio, a na njega je dodat samo maleni natpis na kome stoji: 'Lig Luri mlađi, urednik, nestao, verovatno na dor'.
     Neki uvredljivi i podrivački izvori navode na pomisao da je Lig, zapravo, stradao tokom prvih neobičnih opita 'Vodiča' u knjigovodstvu. O ovome se vrlo malo zna, a još manje se priča. Onaj ko makar i primeti, a kamoli pomene neobičnu, ali potpuno slučajnu i besmislenu činjenicu da je svaki svet na kome je 'Vodič' uspostavio računovodstveno odeljenje ubrzo potom nestao u ratnom sukobu ili u nekoj prirodnoj katastrofi, može da računa da mu život više ne vredi ni pišljiva boba.
     Zanimljiva je činjenica, mada ni u kakvoj vezi sa ovim, da je dva ili tri dana pre uništenja planete Zemlje, da bi se napravilo mesta za novu hipersvemirsku obilaznicu, primećen dramatičan porast broja pojava NLO-a na njoj, ne samo iznad Gospodarskog igrališta kriketa u Sent Džons Vudu u Londonu već i iznad Glastonberija u Somersetu.
     Dugo je Glastonberi povezivan sa mitovima o drevnim kraljevima, vešticama i izlečenju prištova, a sada je bio izabran za sedište novog odeljenja 'Vodiča' za knjigovodstvene poslove i, zaista, deset godina finansijskog poslovanja prenete su na breg čarobnjaka samo nekoliko sati pre nailaska Vogona.
     Ali nijedna od ovih činjenica, koliko god one izgledale čudne i neobjašnjive, nije tako čudna i neobjašnjiva kao pravila igre brokijanskog ultrakriketa, onakvog kakav se igra u višim dimenzijama. Celokupna pravila toliko su zapetljana da su jedini put kada su se sva našla na jednom mestu podlegla gravitacionom kolapsu i pretvorila se u crnu rupu.
     Ali evo kratkog pregleda:
     PRAVILO BROJ JEDAN: Pustite da vam izrastu bar tri noge viška. Neće vam služiti ni za šta, ali će bar zabavljati publiku.
     PRAVILO BROJ DVA: Pronađite jednog izuzetno dobrog igrača brokijanskog ultrakriketa. Klonirajte ga nekoliko puta. Time ćete uštedeti ogromni iznos pažljivog odabiranja i treniranja.
     PRAVILO BROJ TRI: Smestite svoj i protivnički tim na veliku poljanu i sagradite oko njih zid.
     Razlog za to je taj što će, iako je igra neobično spektakularna, osujećenost publike koja neće moći da vidi šta se dešava dovesti do toga da će svi misliti kako je mnogo uzbudljivije nego što stvarno jeste. Gomila koja je upravo posmatrala dremljivu utakmicu osećaće mnogo manje životnog zadovoljstva od gomile koja veruje da je upravo propustila najdramatičniji trenutak u istoriji sporta.
     PRAVILO BROJ ČETIRI: Ubacite preko zida igračima gomile sportske opreme. Može poslužiti bilo šta - batovi za kriket, palice za bezbol, teniski reketi, skije, sve čime se može dobro zamahnuti.
     PRAVILO BROJ PET: Igrači sada treba da prikupe uz sebe sve što mogu da nađu. Čim igrač postigne 'pogodak' po glavi drugog igrača, treba smesta da pobegne što brže može i da mu se izvini sa sigurnog rastojanja.
     Izvinjenja treba da budu sažeta, iskrena i, radi krajnje jasnoće i upečatljivosti, uručena preko megafona.
     PRAVILO BROJ ŠEST: Pobednik je onaj tim koji prvi pobedi.
     Neobično, ali što je igra popularnija u višim dimenzijama, sve se manje igra, jer je većina timova koji se takmiče sada u stalnom ratnom stanju sa svim ostalim zbog različitih tumačenja ovih pravila. Tako je i najbolje, jer je, na duge staze, jedan dobar rat psihološki manje štetan od produžene igre brokijanskog ultrakriketa.

20.

     Dok je Artur trčao niz planinu, zadihan, unezveren i napet, iznenada je osetio kako se pod njegovim nogama vrlo, vrlo polako pomera čitav planinski masiv. Začula se tutnjava, urlik, i osetio se blag, nejasan pokret, a u daljini iza i iznad njega liznula je vrelina. Trčao je polulud od straha. Zamlja poče da klizi i on je iznenada shvatio značenje reči 'klizište', jasnije nego ikada ranije. Uvek je to za njega bila samo obična reč, ali je sada iznenadno i užasnuto postao svestan kako je klizanje neobična i pogrešna stvar za zemljište. Ono je činilo upravo to, sa njime povrh svega. Osetio je da mu je zlo od straha i drhtavice. Zemljište je klizilo, planina se tresla, on se okliznuo, pao, podigao, ponovo okliznuo i potrčao. Lavina otpoče.
     Šljunak, zatim kamenje, pa ogromne gromade razigrano su poskakivali oko njega, poput nespretnih kučića, samo mnogo, mnogo veći, mnogo, mnogo tvrđi i gotovo bezgranično smrtonosniji ako bi ga pogodili. Oči su mu poigravale skupa sa njima, oči su mu poigravale skupa sa tlom koje je poigravalo. Trčao je kao da je trk užasna, grozničava bolest, a srce mu je poskakivalo u ritmu poskakivanja geološkog ludila oko njega.
     Logika situacije, odnosno izvesnost da će preživeti ukoliko je sledeći nagovešteni incident u sagi njegovih odnosa sa Agradžagom trebalo da se dogodi, nikako nije uspevala da mu se u tom trenutku ukaže u mislima ili da ispolji bilo kakav smirujući uticaj na njega. Trčao je, a strah od smrti bio je u njemu, pod njime, nad njime, grabio ga je za kosu.
     Iznenada se ponovo spotakao i poleteo napred, ponesen svojim popriličnim zaletom. Ali u samom trenutku kada je trebalo da tresne o tle neizmernom žestinom, video je kako pravo ispred njega leži njegova malena, plava, putna torba za koju je znao da ju je izgubio u odeljku za prtljag aerodroma u Atini pre nekih deset godina po sopstvenoj vremenskoj lestvici i u svom zaprepašćenju potpuno je promašio tle i ostao da lebdi u vazduhu, dok mu je mozak pevao.
     Evo šta je radio: leteo je. Obazro se iznenađeno oko sebe, ali nije moglo biti sumnje da radi upravo to. Nijednim delom tela nije dodirivao tle, niti mu je čak bio blizu. Jednostavno je lebdeo, dok je stenje vitlalo kroz vazduh oko njega.
     Trebalo je nešto preduzeti oko toga. Trepćući od nenapora izazvanog činom letenja, podigao se više u vazduh i sada su stene vitlale bezbedno ispod njega.
     Spustio je pogled neizmerno radoznalo. Između njega i drhtavog tla bilo je tridesetak stopa praznog vazduha, to jest, praznog ukoliko se ne računaju stene koje u njemu nisu ostajale dugo, već su srljale naniže, zahvaćene čeličnim zagrljajem zakona gravitacije: istog zakona koji je, izgleda, iz čista mira, dao Arturu dan odmora.
     Skoro istog časa mu je sinulo, sa nagonskom tačnošću koju samoodržavanje nameće umu, da nikako ne bi trebalo da razmišlja o tome, ili će zakon gravitacije iznenada oštro pogledati prema njemu, zahtevati da sazna šta on, kog đavola, radi tamo gore i sve će iznenada biti izgubljeno.
     I zbog toga je stao da razmišlja o lalama. Bilo je teško, ali mu je pošlo za rukom. Razmišljao je o prijatnoj, čvrstoj oblini dna cveta lale, razmišljao je o zanimljivoj raznovrsnosti boja u kojima su se one javlale i pitao se koji se deo ukupnog broja lala što rastu, ili su ikada rasle, na Zemlji, može videti u prečniku od jedne milje oko neke vetrenjače. Posle izvesnog vremena počeo je da se opasno dosađuje ovakvim mislima, osetio je kako propada kroz vazduh i klizi sve bliže stenama koje su odskakivale i o kojima se toliko trudio da ne razmišlja i zato je neko vreme razmišljao o atinskom aerodromu, što mu je oko pet minuta vrlo delotvorno išlo na živce - bio je zaprepašćen kada je posle toga otkrio da lebdi na oko šest stotina stopa iznad tla.
     Na trenutak je počeo da se pita kako će da se vrati, ali je smesta pobegao od te oblasti razmišljanja i pokušao da smireno sagleda situaciju.
     Leteo je. Šta je mogao da učini povodom toga? Spustio je pogled na zemlju. Nije se upiljio u nju, već je dao sve od sebe da to bude nehajan pogled, kao u prolazu. Ipak, bilo je nekoliko stvari koje je morao da primeti. Jedna je bila ta da je erupcija planine, izgleda, prošla - u blizini vrha sada se nalazio krater, verovatno tamo gde se stena survala u ogromnu, izdubljenu katedralu, na njegovu sopstvenu statuu i na žalosno izobličenu priliku Agradžaga.
     Druga je bila njegova putna torba, ona koju je izgubio na aerodromu u Atini. Veselo je počivala na jednom komadu čistog terena, okružena iscrpljenim stenama, iako je očigledno nije pogodila nijedna od njih. Kako je to bilo moguće, o tome uopšte nije želeo da razmišlja, jer je ta tajna bila u potpunosti zaklonjena čudovišnom nemogućnošću samog postojanja torbe. Bila je tu i to je bilo sve.
     Suočio se sa činjenicom da će morati da je podigne. Leteo je šest stopa iznad tuđinske planete čijeg imena nije mogao čak ni da se seti. Nije mogao da ne primeti tu žalosnu situaciju malenog odlomka onoga što je predstavljalo njegov život, ovde, toliko svetlosnih godina od sprženih ostataka njegovog doma.
     Dalje, shvatio je, torba bi trebalo, ukoliko je još u stanju u kakvom ju je izgubio, da sadrži konzervu u kojoj se nalazi jedino ulje grčkih maslina u čitavoj Vaseljeni.
     Lagano, pažljivo, inč po inč, počeo je da se spušta, njišući se tamo-amo poput nervoznog lista papira koji pada na zemlju.
     Išlo je dobro; lepo se osećao. Vazduh ga je nosio, ali i puštao da prolazi kroz njega. Posle dva minuta uzdizao se jedva dve stope iznad putne torbe i bio prisiljen da se suoči sa nekim složenim odlukama. Lagano se njihao. Namrštio se, ali opet, što je lakše mogao.
     Ukoliko bude uzeo torbu, hoće li moći da je nosi? Neće li ga dodatna težina smesta povući na zemlju?
     Neće li sam čin dodirivanja nečega što se nalazi na zemlji iznenada isprazniti tu tajanstvenu silu koja ga je održavala u vazduhu, šta god to bilo?
     Ne bi li bilo bolje poneti se razumno u ovom času i iskoračiti iz vazduha na zemlju na trenutak ili dva?
     Ukoliko to bude učinio, hoće li ikada moći ponovo da leti?
     Osećanje što je pratilo letenje, kada je dopustio sebi da ga postane svestan, bilo je tako divno da nikako ne bi mogao da podnese pomisao o tome da ga je izgubio, možda zauvek. Sa tom brigom u mislima, ponovo se malo podigao u vazduh, jednostavno da to još malo oproba, da opet iskusi iznenađujuće kretnje lišene svakog napora. Njihao se, lebdeo. Pokušao je da se obruši.
     Obrušavanje je bilo fantastično. Sa rukama pruženim ispred sebe, dok su mu se kosa i odelo vijorili, sunovratio se kroz vazduh dok nije stigao na dve stope od tla, da bi se potom ponovo podigao u visinu i tamo zaustavio. Naprosto zaustavio. Ostao je tamo.
     Bilo je divno.
     I to je, shvatio je, bio način na koji će podići torbu. Obrušiće se i zgrabiti je u trenutku kada bude prelazio u uzlazni deo. Poneće je sa sobom. Možda će izgubiti malo zamaha, ali bio je siguran da će moći da je ponese.
     Pokušao je još jedan ili dva puta da vežba zaletanje i išlo mu je sve bolje i bolje. Vetar na njegovom licu, jurnjava i fijukanje njegovog tela kroz vazduh, sve se to udružilo da mu donese takvo stanje duha kakvo nije osetio još od - pa, koliko se sećao, još od rođenja. Odjezdio je na povetarcu i počeo da razgleda predeo koji je, otkrio je, bio prilično gadan. Imao je opustošeni, uništeni izgled. Odlučio je da ga više nikada ne pogleda. Uzeće samo svoju torbu i onda... pojma nije imao šta će biti pošto bude uzeo torbu. Odlučio je da jednostavno uzme torbu i da vidi šta će posle proizići iz toga.
     Pustio se niz vetar, pošao uz njega i ponovo se okrenuo. Nije to ni primetio, ali u toj tački njegovo telo je vilomovalo.
     Pognuo je glavu, okrenuo se nadole - i stao da ponire.
     Vazduh je šibao unaokolo dok je on jurio kroz njega. Zemlja se nesigurno zanjihala, sredila svoje misli i glatko se izdigla da ga primi, ponudivši mu torbu, čija je ispucala, plastična drška bila okrenuta nagore.
     Na pola puta naniže, jednog iznenadnog i opasnog trenutka, više nije mogao da poveruje da to radi, tako da zamalo uistinu i prestane da leti, ali na vreme se prenuo, skliznuo iznad zemlje, jednom rukom glatko prošao kroz dršku torbe i ponovo počeo da se uspinje, što mu, međutim, nije uspelo, tako da se iznenada srušio na stenovito tle, izgreban, izubijan i drhtav.
     Bespomoćno se digao na noge i bespomoćno zateturao, zamahnuvši torbom oko sebe u agoniji bola i razočaranja.
     Stopala su mu iznenada bila teško priljubljena za zemlju, onako kako su uvek bila. Njegovo telo podsećalo je na nespretnu vreću krompira koja se teturala i kotrljala po zemlji; um mu je bio težak poput olova.
     Stao je da se zanosi, klimav i bolan od vrtoglavice. Bespomoćno je pokušao da trči, ali noge su mu iznenada bile veoma slabe. Zaneo se i posrnuo napred. U istom trenutku setio se da je u torbi koju je sada nosio ne samo limenka grčkog maslinovog ulja već i ona količina grčkog vina koja se sme izneti iz zemlje bez plaćanja carine i u prijatnom šoku koji je to izazvalo najmanje deset sekundi uopšte nije primetio da ponovo leti.
     Vikao je i podvriskivao od olakšanja, zadovoljstva i čiste fizičke prijatnosti. Obrušavao se, prevrtao, klizio i ljuljuškao kroz vazduh. Drsko se smestio usred uzlazne struje i počeo da razgleda sadržaj svoje putne torbe. Osećao se onako kako se anđeo morao osećati dok je izvodio svoj slavni ples na vrhu igle i dok su ga filozofi brojali. Nasmejao se na otkriće da je torba, u stvari, sadržala ne samo maslinovo ulje i grčko vino, već i napukle tamne naočari, nekoliko kupaćih gaćica punih peska, ogroman i ružan peškir, nešto zanimljivog kamenja i raznorazne listove papira po kojima su bile ispisane adrese ljudi za koje mu je bilo drago što ih više nikada neće sresti, makar razlog za to bio i tužan. Bacio je kamenje, stavio tamne naočari i pustio da vetar ponese listove papira.
     Deset minuta potom, dok je lenjo lutao kroz neki oblak, na njegovu zadnjicu naletela je jedna ogromna i krajnje ozloglašena žurka.