Iznenađenje

Srela sam na putu mladića;
nikada očaran krug
neću mu života znati.

Srela sam na putu mladića;
ne znam ko mu je brat,
ne znam ko mu je drug,
ne znam ko mu je mati;
ne znam gde se je rodio,
ni gde je dosad hodio,
ni gde će zauvek stati.

Srela sam na putu mladića;
neću ga više sresti,
kao da je kroz suton mlak
oblaka prošao vlak;
kao ticu da sam srela
visoko vrh polja vrela,
neću ga više sresti.

Slutnja

Mada je oko mene proleće,
i duše cvate u nadu;
kroz mene se kradu
slutnje zle:
čega me strah, dogodiće se sve
i boleće.

I niko mi ne može pomoći,
jer to se neće zbiti
po danu, niti
u vrtu kom;
već negde u srcu mom,
po noći.

Ponoć

I odjednom čudno se nešto dogodilo
kao reč čarobna neka da se rekla:
oživela je na zidu slika
i reka široko potekla,
i kišom u nju pouvirali
listovi poumirali.

I odjednom tužno se nešto dogodilo:
u visokom nebu čuo se krik,
to je zrno neko pogodilo
nad rekom, u srebrno krilo
ticu koje nije nikad bilo.

Tajna

Četiri čudna imena,
prvi od tebe dar,
u ponoć šapućem meko,
jer, ako čuje ih neko,
četiri umreće cveta
na drugom kraju sveta.

Jedan će slomiti tica
oštrim kljunom
za ukras svom gnezdu.

Drugi će ličiti na zvezdu;
uzbraće ga mati
za bolesnu kćer.

Treći će imati smer
da u zrak poleti;
a srubiće ga kose.

Četvrti voleće duge i rose;
a umreće od sunca
sporo i bolno.
Četiri čudna imena
u ponoć šapućem meko,
jer, ako čuje ih neko,
četiri umreće cveta
na drugom kraju sveta.

Nad životom

I

Osećam, poludeću proleća ovoga
zbog neke daleke lepote.

Smejem se,
a sve mi je kao da suza neka
ogromna u meni sija,
i kao da tuga teška
kroz mene protiče.
Smejem se,
a sve kao da me se duša čija
gorko dotiče.

II

Osećam, poludeću proleća ovoga
zbog neke daleke lepote
pod nebom rođenog bola,
i zanesena lutaću
ispod zvezdanih kola.

I ma gde bila, uvek ću
biti na visokom bregu
ispod samoga svoda.
I ma šta gledala, videću
na vodama senku broda.

I kada leta budu
i uzri na njivama klas,
činiće mi se da čujem
zloslutnica ranih
blago rastužen glas.

I ma sunce sijalo,
ja ću čuti šapate
mlade aprilske kiše.
O, poludeću, poludeću
i neću nikada više
iz proleća ovoga pobeći,
i večno ću o njemu sniti.

Ni opaziti neću
život što tek mi nagli;
a prošlosti za mnom staza.
kao zmija,
u malen kotur će se sviti
i nestati u magli.

III

I osećam, ostaću žedna
ove daleke lepote;

i vraćaću se na ovaj svet
u doba kad zloslutice
jednoliko jadaju;
u doba kad cveta cvet
zelenog kukureka,
i mlade kiše padaju
u smeh srebrnih reka.

I zaplakaću kad spazim
oblaka belog galije
nebom zanihan hod.
I biće mi sve žalije
kad rekom širokom mine brod,
i odnekud rupce bele zanišu,
zanišu u pozdrav rupce bele
daleki dani koji mi behu
po bolu i smehu
na zemlji rod.

Naša tajna

O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo
poznanik bio ili prijatelj drag;

ni kakav je, ni da li je
u našim snovima i žudima
dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame,
žeđi, umora, ni da li je ikada
ma koje od nas drugo volelo;
niti srce naše
da li nas je radi nas
ili radi drugih
kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazvežđe žedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad
da tako bude -
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život
ili od smrti strah
spajao naše ruke;
ni da li zvuke
smeha voleli smo više
od šuma suza.

Neću im reći ni jedan slog jedini,
šta je moglo, ni da li je moglo nešto,
da uplete i sjedini
duše naše kroz čitav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo što je došlo
onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa
u meni večito:
da li opija toplo
kao šume naše s proleća;
ili tiha i tužna
ćuti u meni rečito.
O, nikome neću reći
da li se radosna ili boleća
pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetlošću sja
i zora i noć i dan;
tamo gde su podjednako tople
i sreća i bol živa;
tamo gde je od istog večnog tkiva
i čovek i njegov san.

Samoća

Bilo bi mi suviše da sretnem kogagod:
kao reka skrivena smeje se moja samoća
i plavi se nada mnom neba svod.
Ostavila sam za sobom zla i dobra
vezana za radosti sveta.
O, kako se sada smeje moja samoća
u dva, tri malena cveta
što uz put radosna ih pobra'.

Suviše bi mi bilo da sretnem kogagod,
kad daljina ima snova belu draž
i budi se nada mnom neba svod.
Kao pod srebrom trepti na bregu raž
ispod zagrejane magle
i reka u dolini plavi se.
O, kako je dobro, sit ljudi i lutanja,
posaditi ovde svoja ćutanja,
gde radosti kao i osmesi vode
od neba jedino zavise.

I našto bi mi da sretnem sada kogagod,
kad srce moje cveta u samoći
i treperi kao zvezda neba svod.
O, da mi je lepotom neba tako moći
napojiti svaki duše žedni kut,
i nad željama prolaznim imati vlasti,
pa hoditi dotle niz beli tuđinski put
dok mi oči zauvek ne zaborave
one što u dalekom kraju borave,
i za kojima cveta u samoći,
ko cvet u suncu, tuga moje strasti.

Našto bi mi i noćas da vidim kogagod:
puna je mene same moja osama
i ćuti nada mnom neba svod.
Tišina tužna doline uvija
i prozore moje dotiče, kad mine tamom,
zlosluto krilo noćnih kukuvija.
Preliva se noćas mnome moja osama
kao jutarnji cvetovi rosama;
a ni sad još nisam sita drugovanja
duše sa sobom samom.

I mislim: zašto sam ikada srela kogagod,
jer ma s kim bio, čovek je uvek tužno sam,
i vezuje nas samo neba svod.
Usamljen je i onaj kome dušu dam,
usamljena sam i ja i uzalud molim
očima malo duše u ljudi što prolaze:
sama sam i kad volim,
i sama ću otići u smrt.
O, čovek je s čovekom uvek tužno sam;
vezuje nas samo neba hram
i zemlje tužni vrt.

Na odmorištu

I

Provlačimo se po zamagljenim stazama sumnje, sedimo tupo na dolini dosade, vodimo se tromo pored reke sitosti.

A bila je mlada i imala ruke ružičaste kada me je povela. Hvatale smo radosno plašljive zrake sreće, vihorile smo uz buru života, pele se plimom na mesec maštanja.

Pa me iznenađuje (a možda i boli) što će se ugušiti maglom sumnje, sasušiti na dolini dosade, udaviti u reci sitosti ona što me je ružičastom rukom povela da hvatamo plašljive zrake sreće.