II

Odmara se sunce na rukama drveća, i senke na rukama zemlje.

Odmara se nebo u naručju dalekih bregova.

Samo na tice zaljubljene zlatnim krilima još šumori pesma visina.

I u mojim rukama žubori pesma tvoga srca.

III

Bili smo mladi planinski potok, i kao zmija uvijali se oko hrašća.

Bili smo ponornica, i kao strast ronili kroz dušu zemlje.

Sada smo tiha dolinska reka. Na našem dnu leže šareni šljunci, cvetovi i lišće koje smo sa obala života poneli.

U daljini vidi se more. Pri utoku u njegov beskrajni i mračni zagrljaj, na zemlji ćemo ostaviti šareni šljunak, cvetove i lišće — sve što smo sa obala života poneli.

IV

Krupno korača po dalekim svetlim bregovima senka oblaka.

Leži na livadi raširenih ruku spokojna senka bresta.

Paučinaste seni pospalih cvetova nišu se kao umorni leptiri.

I tužno drhće senka moje ruke, pružene suncu.

A kada noć, kao ravnodušna prašina, padne po svemu, niko neće znati: da li su se udavile u njoj, ili su se radosno zagrlile senke oblaka, drveta, cveta i čoveka.

I ja se pitam: priča li to nama neko svakoga sutona o nečemu što će neizbežno doći?

V

Svaka tvoja reč, u meni je do pesme porasla svaka tvoja reč.

Svaki tvoj dodir, u meni je do zagrljaja porastao svaki tvoj dodir.

Naš slučajni susret, u meni je do života porastao naš slučajni susret.

Sve što mi se zbog tebe dogodilo kao očarano živi u meni, i čini se, neće proći sve što mi se zbog tebe dogodilo.

I volela bih da tek sada volim prvi put. Volela bih da ne verujem da će me srce za tobom proći — kada budeš jednom otišao.

VI

Govori tiho. Drveće je noćas budno, i meni je žao da čuje: kako je život kratak i nije veseo.

Govori tiho. Ptice noćas blizu nas pevaju, i meni je žao da čuju: kako u glasu nečijem ima suza.

Govori tiho. U livadi obližnjoj zrikavci se noćas vole radosno, i meni je žao da čuju: da je ljubav u srcu nečijem tužna.

Govori tiho. Nebo je noćas beskrajno tanko, i meni je žao da nas čuje Bog, pa da mu zbog nas teško bude.

VII

Putovali smo skoro polovinu dana.

Išli smo zaneto nemirnim stazama i spokojnim putevima, sve istim i istim; ali smo uvek zaboravljali da ima zaseda i krajeva, i sa belom dušom iznova smo počinjali.

O, ko bi nam opet u dušu znao zasaditi krin, pa da na početku ne pomislimo sa gorčinom: kako negde čeka kraj; pa da na kraju ne pomislimo sa gorkom mirnoćom: kako uvek ima novih puteva, na kojima se stari zaboravljaju.

VIII

Sve mislim šta li će doći posle ove bure.

Da li ću, kao tica svoja krila posle leta, umorno sklopiti svoje srce, a kao kamen sebi o grlo obesiti život.

Ili ću zaneta, raširenih ruku, vihoriti zemljom, tražeći polomljena krila snova da uzletim onome čega nema.

IX

I kada bi bar zajedno odlazili svi. Ali pođem ulicom, gledaju me tužno starci: opominjem ih možda pogledom na umrlu im kćer. I rastužim se ja kad sretnem čije ruke blagi pokret: setim se moga oca već davno zaboravljenih milovanja.

I kada bismo bar kao oblaci nestajali nesvesno. Ali viđam žene, po sto puta umiru nad životom tek rođene dece; i kod kuće sve bujnija nežnost moje majke boli me: ona sluti, doći će dan kada nas ostaviti mora.

I kada nam bar duša slučajnih saputnika naših ne bi bila daleka. Ali prolazimo tuđini jedno drugom mi što smo slučajno zajedno voleli bespovratnu lepotu svetlosti; a duša bilja bliža nam je od duše onih sa kojima smo zajedno plakali.

X

Posle mnogo ili malo dana pospaćemo svi redom. Zaboravićemo jedno drugo, kao da se nikad nismo voleli, kao da nikad nismo zajedno gledali nebo i sunce.

U mene se vraća moja duša iz detinjstva i molim nekog da mi kroz san na zemlji provuče istinu, bar kao daleku, nestalnu svetlost.

Ali pošto nikog nema da me čuje, znam, usniću da mi je petnaest godina i da me boli nešto u srcu, a ne znam dobro šta.

Ogledalo

I

Idem putem života i nosim u duši ogledalo kao duša toplo, kao jasika trepetljivo, kao izvor bistro i srebrnasto.

Ono od pogleda mrkog potamni i gorčinom se prelije. Zla reč kao trn uvek krvavo zapara njegovu belu dušu. Od osmeha hladnog ono zadrhti bolno i zaledi se.

Ali svakoga jutra osvane ono kao duša toplo, kao jasika trepetljivo, kao izvor bistro i srebrnasto; samo, kad se duboko u njega zagledam, opazim uvek: nove, zagonetne šare lagano drhte u njegovom dnu.

Ja nosim u duši čudesno ogledalo, ono i toplije biva i sve lepše ogleda što je više puta od mrkog pogleda potamnelo, od zle reči zaparano bilo, od osmeha hladnog sledilo se; samo uvek u njegovoj dubini zagonetne tanke šare lagano drhte.